Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, o ovoj temi se već govorilo u jednom od prethodnih amandmana, kada je moja koleginica Milica Vojić-Marković imala izlaganje po jednom drugom amandmanu, ali prosto želim ovom prilikom da ukažem kako je tekao čitav ovaj postupak koji se tiče onoga što je uređeno u statutu AP Vojvodine i šta mi u stvari dobijamo sa ovim izmenama i dopunama Zakona o upotrebi jezika i pisma, kada je u pitanju službena upotreba jezika nacionalnih manjina na teritoriji autonomne pokrajine.
Suštinska stvar je šta smo imali pre i suštinsko je pitanje – ko je ovde stariji? U Srbiji, po Ustavu, treba da bude stariji zakon. Nažalost, stiče se utisak na osnovu ovih rešenja da ovaj zakon sebe prilagođava Statutu Vojvodine i odluci koja uređuje pitanja koja se odnose na upotrebu jezika nacionalnih manjina na području AP Vojvodine, nego što bi trebalo da se uradi suprotno od toga, da Statut i pokrajinska odluka stvar detaljnije i preciznije regulišu, onako kako je pisano u predlogu ovog zakona.
Niz je problema sa ovom odredbom stava 5. člana 11. Gospodine ministre, vi jako dobro znate da se u članu 10. kaže da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo. U statutu AP Vojvodine, koji se ovde definiše kao pravni akt koji treba da bliže uredi ovu oblast, u stavu 2. kaže se: "Primena latiničnog pisma srpskog jezika u organima i organizacijama AP Vojvodine urediće se pokrajinskom skupštinskom odlukom, u skladu sa zakonom".
Postavljam ovde pitanje - gde se u Ustavu RS pominje latinično pismo srpskog jezika? Kako je moguće da ovaj zakon, izuzetno važan zakon, to pitanje prenebregne? Zato što je politika i politička volja u ovom slučaju doneta u ovoj Narodnoj skupštini, a to je Statut AP Vojvodine, bila jača od prava.
Ovaj zakon je samo tu da, s jedne strane, definiše pitanja službene upotrebe jezika i pisma preciznije, jasno i konkretno kad su u pitanju lokalne samouprave, i to se vidi u članu 11. i to je dobro urađeno i, naravno, posle se ostavlja aktivna lokalna samouprava da se stvari razrađuju. Kada je u pitanju primena i upotreba jezika i pisma na području AP Vojvodine, tu je jednostavno samo jedna rečenica.
Znači, ima se utisak da se nije htelo jednim ovako važnim zakonom uopšte ulaziti u ono šta je definisano pokrajinskom odlukom koja bliže uređuje pitanje službene upotrebe jezika i pisma, nego se jednostavno i želeo izbeći potencijalni konflikt sa institucijama AP Vojvodine i reklo – dobro, jednom uopštenom normom smo mi vama osnovali pravo da vi to regulišete, ali ćemo zato vrlo precizno i detaljno, što je dobro, ono što jeste obaveza lokalnih samouprava, tačno, uslovi pod kojima, kako se koristi sve ono što je u pitanju službenoj upotrebi jezika i pisma, definisano je ovim zakonom.
Znači, nije bilo dovoljno hrabrosti da se ovaj jedan važan zakon stavi iznad akata koje su podzakonski akti u krajnjoj liniji, i Statut, i ta pokrajinska odluka koja je doneta mnogo ranije na osnovu onog Omnibusa, trebalo je da se prilagodi ovom zakonu.
Ovaj zakon je to trebalo precizno da propiše, na koji način će biti u službenoj upotrebi organa AP Vojvodine jezik nacionalnih manjina, a onda da se donosi nova odluka. Ovako, utisak je da je članom 26, koji definiše u kojoj službenoj upotrebi su jezici nacionalnih manjina, prepušteno jednom podzakonskom aktu da tu stvar precizno i jasno definiše.
Ali, ono što je najveći problem i tome ovom prilikom želim da govorim, jeste da se, mimo Ustava, kršeći Ustav, zato je i taj Statut neustavan, uvodi latinično pismo srpskog jezika, koje ne postoji u Ustavu i nijedan organ, ni Narodna skupština, niko nije to osporio. Mi sada dobijamo mogućnost da se u jednom delu Republike Srbije upotrebljava nešto što je potpuno suprotno Ustavu i da se srpski jezik, pogotovo njegovo pismo, na drugi način ovde tretira.
Postoji samo jedno pismo srpskog jezika, a to je ćirilica. Latinica ne postoji. To je pismo drugog naroda, to je pismo hrvatskog naroda i nekog drugog, a mi ovde inaugurišemo nešto što nije ni u našoj tradiciji, niti je nešto što jeste srpski jezik.
Prema tome, u tom smislu ova odredba nije dobra, ovo ne može da radi. Mora biti mnogo preciznije u ovom zakonu definisano, kao što je urađeno kada je u pitanju upotreba jezika nacionalnih manjina na području lokalnih samouprava, isto tako ste morali da uradite i kada je u pitanju primena ovog jezika u organima i organizacijama pokrajinske autonomije.

Uvaženi kolega Mučenski, upravo sam rekao to što ste rekli. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom. Vi meni pokažite gde se ovim zakonom to pitanje uređuje? Vrlo konkretno se uređuje pitanje primene službene upotrebe jezika i pisma kada je u pitanju lokalna samouprava, član 11, ali gde se uređuje zakonom pitanje primene jezika nacionalnih manjina na području autonomne pokrajine, osim ako vi ne smatrate da je to "jezici nacionalnih manjina koji su u službenoj upotrebi u organima i organizacijama autonomne pokrajine uređuju se Statutom"? Šta to znači?
Ovaj zakon kaže – mi nećemo urediti, ne uređuje zakon, nego će urediti Statut. Upravo vam govorim da je ova odredba protivustavna. Ovaj zakon ne uređuje to. Koji zakon uređuje? Nijedan. Prepušteno je to Statutu i to je protivustavnost ove odredbe.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, zaista sa više strana posmatrano ovaj zakon je vrlo problematičan. Evo, sada je kolega Krasić pomenuo jednu stvar, da uredba predstavlja ustavni osnov. Kada se pogleda sam ustavni osnov donošenja ovog zakona, onda je jasno zašto sva ova rešenja koja su ovde sadržana, koja su krajnje problematična, krajnje restriktivna, treba videti šta su krajnje namere bile predlagača, koje postaju vrlo jasne.
Pazite, ustavni osnov je član 97. tačka 17., koja kaže da Srbija, između ostalog, uređuje i druge odnose u interesu Republike Srbije. To je osnov za donošenje ovog zakona. To jednostavno apsolutno ne stoji. Zašto je u stvari izabran ovakav pravni osnov, ustavni osnov? Zato što drugi ne postoji, da bi se ugradilo u ovaj zakon nešto što predstavlja sasvim sigurno restrikciju u odnosu na dosadašnje stanje koje se odnosilo na objavljivanje zakona i drugih propisa i opštih akata u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Mi ovde dobijamo niz ograničenja kada je u pitanju pravo građana da znaju koje su propise, odluke ili, u krajnjoj liniji čime se bavi ovaj naš amandman, međunarodne ugovore i sporazume doneli ili ih je potvrdila Narodna skupština Republike Srbije. S jedne strane, imali smo restrikciju od strane mogućnosti, diskreciono pravo od strane predsednika Republike da odluči da se neki akti koje on donosi ne objavljuju.
Sada ulazimo u drugi problem, da međunarodni ugovori i sporazumi koje je ratifikovala ova Narodna skupština, mogu doći u situaciju da ne budu nikada objavljeni, da ih nikada ne vidi nijedan građanin. Još veći problem je da sporazumi koje su zaključili predstavnici Vlade, koji nisu ni bili na ratifikaciji ovde, takođe nikad niko ne vidi.
To je tek dodatni problem, a mi smo takav jedan slučaj imali i otvorio se u javnosti kao problem, a to je ovaj famozni sporazum koji su zaključili predstavnici ove vlade sa Misijom Euleks, kako piše u Sporazumu, o granici sa Kosovom. Pazite, ne zna se ko je taj sporazum zaključio, nigde nije objavljen, niko ne zna ni šta piše u njemu, a tiče se državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije.
Sada pogledajte šta vi predviđate ovim predlogom zakona u ovom konkretnom stavu, da potvrđeni međunarodni ugovori i drugi međunarodni sporazumi, znači, oni koji nisu potvrđeni u Narodnoj skupštini, objavljuju se, za koje je to određeno zakonom ili drugim propisom. Šta ovo pravo praktično znači? Ovo praktično znači upravo ovaj sporazum sa Euleksom. Vlada ga je zaključila, nikad nije objavljen.
Sada dolazimo do ključnog problema. Na osnovu čega? Kaže se – na osnovu nekog zakona koji će regulisati koji su to međunarodni ugovori ili sporazumi ti koji se neće objaviti.
Hajde da posmatramo stvar krajnje praktično. Ovaj zakon stupi na snagu. Vlada zaključi neki međunarodni sporazum, mi taj zakon nemamo koji određuje koji se ugovori ili međunarodni sporazumi neće objaviti. Ili još goru stvar, Narodna skupština ratifikuje jedan međunarodni sporazum i on se ne objavi. Na osnovu čije odluke? Na osnovu uredbe Vlade.
Znači, mi možemo doći na osnovu rešenja ovog zakona u sledeću situaciju, da najviši državni organ Republike Srbije, Narodna skupština, potvrdi jedan međunarodni sporazum koji se tiče države Republike Srbije i građana, a da Vlada donese uredbu, jer je to propis, kojom kaže – mi to nećemo da objavimo, to građani nemaju prava da znaju. Vrlo veliki problem.
U krajnjem slučaju, postavlja se načelno pitanje – zašto se ne bi svaki međunarodni sporazum, a pogotovo međunarodni ugovor koji je ratifikovala Narodna skupština, objavio u "Službenom glasniku"? U čemu je problem? Mi ne dobijamo obrazloženje za takvu odluku. Da ne govorim da mi iz zakona niti iz namera Vlade vidimo da će u nekoj doglednoj budućnosti uopšte biti donet zakon koji u krajnjoj liniji nema ni ustavni osnov da isključi mogućnost da se neki međunarodni sporazumi i ugovori objavljuju. Šta se krije? Šta se taji? U čemu je problem?
Mi ne vidimo ni jedan jedini razlog da građani imaju saznanja o tome šta radi Narodna skupština, u krajnjoj liniji, šta radi Vlada Republike Srbije, jer građani od toga imaju konkretnu korist ili se upoznaju sa svojim pravima i obavezama ili se u krajnjoj liniji upoznaju sa tim da li Vlada Republike Srbije štiti Ustav Republike Srbije?
Prema tome, vrlo ozbiljan i opasan zakon, ova odredba pogotovo, jer nas uvodi u jedan krajnje veliki pravni voluntarizam, u jedno ogromno diskreciono pravo Vlade da derogira odluke Narodne skupštine u tom smislu što smo se mi ovde skupili, ko je gledao – gledao prenos, šta smo odlučili, posle toga pao mrak, niko ne zna.
Nismo dobili nijedan ozbiljan argument za ovaj koncept koji se ovde uvodi, a ovo je koncept restrikcije. Predsednik Republike ima pravo da ograničava koji će se akti objavljivati, u krajnjoj liniji, Vlada Republike Srbije svojim propisom, pošto zakon nemamo, ona odlučuje da se međunarodni akti usvojeni u Narodnoj skupštini neće objavljivati.
Jedino što možemo da predložimo posle ovakvog jednog predloga zakona je da se ovaj zakon povuče ili u krajnjoj liniji da dobijemo suvislo obrazloženje zašto se ovo radi. Mi ga nismo dobili.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri, zaista na vrlo čudan način je i započeta današnja rasprava. Pre toga niz pitanja treba uputi onima koji su sazvali ovakvu sednicu i uopšte predložili spajanje ovih tačaka dnevnog reda. Evo posledica takvog jednog, potpuno bez ikakvog reda i bez ikakvog osnova, spajanja tačaka koje ne mogu da se spoje, niti može da se zajedno o njima vodi jedna ozbiljna rasprava.
Naravno, još jedan problem koji samo pokazuje u kojoj se konfuziji nalazi sama Vlada Republike Srbije. Mi smo u obaveštenju Vlade od 12. aprila dobili informaciju ko će danas da zastupa ove predložene zakone, pa između ostalog predviđeno je i Predlog zakona o potvrđivanju protokola broj 14 BIS uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovaj akt je od juče, danas je zaprimljen u Narodnoj skupštini, a ta Vlada koja nam to upućuje je 30. marta povukla ovaj predlog zakona.
Zaista je neverovatno na koji način se Vlada Republike Srbije odnosi prema narodnim poslanicima, da nam na dan kada raspravljamo o ovakvo važnim zakonima daje informaciju da ćemo raspravljati o nečemu što je ona povukla iz skupštinske procedure.
No, zaista, uz svo uvažavanje gospodina Milosavljevića, ne verujem da je on kompetentan da danas ozbiljno raspravljamo o zakonima koji su u domenu Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Vrlo su važni zakoni i bilo bi dobro ako bismo dobili informaciju gde se nalazi gospodin Milan Marković, ministar, jer bi bilo važno da kroz diskusiju dobijemo i odgovore na neka pitanja koja se tiču ovih zakona.
Generalni problem kada je u pitanju uopšte ustavnost i zakonitost i sprovođenje Ustava Republike Srbije i sprovođenje zakona upravo se vidi kod izmena i dopuna Zakona o opštem upravnom postupku. I sama Vlada Republike Srbije u svom obrazloženju ukazuje na to u kojoj meri je bila izostavljena aktivnost kada je u pitanju usaglašavanje svih propisa sa Ustavom Republike Srbije.
Mi danas raspravljamo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o opštem upravnom postupku, a u obrazloženju Vlade se navodi da je to radi usaglašavanja sa Ustavom Republike Srbije. Ta ista Vlada u razlozima za donošenje zakona govori o članu 15. Ustavnog zakona, gde se kaže da je utvrđeno da je opšti rok za usklađivanje svih ostalih zakona sa Ustavom 31. decembar 2008. godine.
Gospodo, ovaj zakon je morao da bude usklađen sa Ustavom do 31. decembra 2008. godine. Sada umesto da Vlada RS Narodnoj skupštini dostavlja zakone koji će biti usklađeni sa Ustavom RS, u političkoj javnosti mi slušamo priču da taj ustav treba menjati, taj isti ustav koji još nije zaokružio kompletan pravni sistem Republike Srbije.
Sada kada pogledate sve ove zakone koji su na dnevnom redu, pogotovo ova prva tri zakona, onda se tu u stvari vidi suštinski problem primene Ustava i primene zakona u RS.
Kada pogledate Zakon o objavljivanju zakona, drugih propisa i opštih akata i izdavanju "Službenog glasnika" vidi se u stvari kolika konfuzija u ukupnom pravnom sistemu RS vlada. Ovaj zakon je dodatno opasan jer daje mogućnost Vladi RS da vodi politiku i zaključuje međunarodne ugovore koji će biti mimo znanja Narodne skupštine.
Mi smo nekoliko puta o tome govorili, čak i kada je bila rasprava o Predlogu zakona o tajnosti podataka, a sada na direktan način Vlada RS ima mogućnost da zaključi međunarodne sporazume i ugovore, a da oni ne budu ne samo ratifikovani u Narodnoj skupštini, nego nikada ni objavljeni, dok se navodno ne donese zakon koji bi trebalo da reguliše da li će se neki akti objavljivati ili ne.
To je direktno suprotno Ustavu. Svi akti, svi opšti akti Republike Srbije po Ustavu Republike Srbije moraju da budu objavljeni. Vlada Republike Srbije ovde direktno krši Ustav.
Ako pogledamo neke primere u politici i ponašanju Vlade Republike Srbije, onda možemo da nađemo i obrazloženje zašto se ovako radi.
Politička i ukupna javnost Republike Srbije je preko medija saznala da je zaključen Sporazum između Euleksa i policije Srbije. Taj sporazum kojim se reguliše pitanje, u tom sporazumu, kako je izašlo i iscurelo u javnost, imali smo prilike, a nije objavljen, govori se o državnoj granici između Kosova i Srbije. Taj sporazum nikad nije objavljen u "Službenom glasniku". Niko ne zna gde se on nalazi.
Da li Vlada Republike Srbije ovakvim jednim aktom legalizuje taj jedan čin i daje mogućnost da se kroz tzv. tajnu diplomatiju zaključuju međunarodni sporazumi koji nikad neće biti objavljeni, sporazumi koji će biti u fiokama, kao što je za vreme kralja Milana tzv. tajna konvencija bila u fioci, gde je narušen državni suverenitet Republike Srbije?
Ako se gledaju pravne posledice tog akta potpisivanja sa Euleksom, i te tajne konvencije, one su potpuno iste. Narušavaju teritorijalni integritet Republike Srbije.
Koliko će takvih akata biti u fiokama Vlade Republike Srbije za koje građani neće znati, koji nikada neće biti objavljeni? Ovim što radite u izmenama i dopunama ovog zakona, vi takvu mogućnost stvarate. Ne može se zakonom isključiti mogućnost da se neki akti ne objavljuju. To je u kontekstu ovog razgovora koji vodimo – u kojoj meri se poštuju zakoni i Ustav Republike Srbije?
Naravno, još flagrantniji primer je izuzetno važan Zakon o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma. Gospodo, u ovoj Narodnoj skupštini je prošle godine usvojen Statut AP Vojvodine. U tom statutu definisano je pitanje službene upotrebe, potpuno suprotno i Ustavu, jer to može samo Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma na prostoru AP Vojvodine.
Tu je prvi put inaugurisano da je drugo pismo srpskog jezika latinica, a sada donosite ovaj zakon potpuno naopako, da ga usaglasite sa Statutom AP Vojvodine, ne da zakon koji će važiti na celoj teritoriji Republike Srbije bude taj koji će definisati ovo važno pitanje, nego korak i dinamiku toga kako će izgledati zakonodavstvo u Srbiji dao je Statut AP Vojvodine.
Naravno, i mnogo ranije kod donošenja omnibusa, tzv. omnibus zakona kada je pokrajinskom odlukom uređeno ovo pitanje, pogotovo pitanje kojeg se tiče i dotiče ovaj zakon, vrlo važno, a to je utvrđivanje tradicionalnih naziva naseljenih mesta, ulazimo u jedan ozbiljan problem, jedan ozbiljan prostor da se nacionalnim savetima nacionalnih manjina daje mogućnost da sami donose odluke i menjaju geografske nazive pojedinih naseljenih mesta.
To može stvoriti ozbiljne političke implikacije i tenzije u društvu. To može da dovede do paradoksalne situacije, kako je definisano zakonom, da se odlukom nacionalnih saveta nacionalnih manjina menjaju nazivi mesta u kojima nema nijednog pripadnika nacionalne manjine, ako pažljivo pročitate zakon, jer se on primenjuje na teritoriji opštine gde je u službenoj upotrebi jezik i pismo te nacionalne manjina, na teritoriji cele opštine, gde ima mnogo naseljenih mesta.
To je problem koji otvarate ovim zakonom, samo zato što je to možda ranije definisano pokrajinskom odlukom, pa je to onda dodatno regulisao i Statut AP Vojvodine i sada će to zakon da dodatno pojača, a to mimo ikakve kontrole nadležnih centralnih organa u Republici Srbiji, kao što je Vlada.
Predložili smo da to radi Vladi. Ako se samo nacionalnim savetima to prepusti, pitanje je šta su to tradicionalni nazivi, pitanje je čime će se oni rukovoditi i kakve će posledice izazvati u tim sredinama takve odluke i u krajnjoj liniji tiče se same primene toga.
To su teme koje su vrlo ozbiljne i koje otvaraju velike probleme u društvu. Naravno, suštinsko i važno pitanje je – kako je moglo i kakav je stav Vlade Republike Srbije, to bi voleli da čujemo, da postoji srpski jezik latiničnog pisma? To smo govorili ovde kada je bila rasprava o Statutu AP Vojvodine i govorili smo o mogućim posledicama, da je to direktno kršenje člana 10. Ustava Republike Srbije. Sada Vlada Republike Srbije, tada je ćutala, a sada takav jedan stav ovde aminuje.
To su teme o kojima treba ovde ozbiljno da se razgovara, jer direktno zadiru u pitanje ustavnosti, poštovanja Ustava i primene zakona.
O primeni zakona teško je sada raspravljati i govoriti. Voleo bih da je tu gospodin Milan Marković, jer ovih dana imamo jednu ozbiljnu raspravu i ozbiljnu političku tenziju javnosti oko primene Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, o primeni onih odredaba koje se odnose na sukob interesa, na pojedince koji se nalaze u trenutku počinjanja primene zakona na više funkcija.
U nekoliko desetina opština u Srbiji, striktnom primenom zakona, pošto po slovu zakona od 1. aprila nemamo predsednike opština i gradonačelnike, ti ljudi tamo sede, potpisuju naloge, donose pojedinačne akte, a u stvari to po zakonu ne mogu. Postavlja se pitanje funkcionisanja lokalnih samouprava.
Da li je neko tim ljudima rekao da oni nisu više gradonačelnici, predsednici opština? Oni pišu, traže da se na neki način ovaj zakon dezavuiše, traže saglasnost da mogu i dalje da obavljaju te funkcije, iako nemaju nikakvo pravo posle 31. marta da traže ikakav zahtev, a predstavnici Agencije su rekli – vi od 1. aprila ne možete da potpišete nijedan akt u lokalnim samoupravama jer niste više na tim pozicijama. Veliki broj opština je ostao bez prvih ljudi.
Ministarstvo se ne oglašava. Voleli bismo da čujemo ministra Markovića, da li on smatra da su ti ljudi i dalje predsednici opština i gradonačelnici? U krajnjoj liniji, ko će da sprovede te odluke koje je sada njima uputila Agencija za borbu protiv korupcije?
Problem primene zakona, problem primene Ustava, u nizu segmenata funkcionisanja Vlade Republike Srbije i uopšte skupštinske većine se pojavljuje, a u tom trenutku kada nisu usaglašeni akti sa Ustavom, kada se zakoni koji su doneti ne sprovode ili se pokušavaju dezavuisati, imamo otvorenu debatu o tome da Ustav treba menjati. Ustav ne valja, Ustav je prevaziđen za tri godine. Otvara se tema regionalizacije Srbije ovde u Narodnoj skupštini, ali ono što su obaveze po Ustavu, one se nisu realizovale.
Kao država, šaljemo jednu poruku jedne neozbiljne države. Doneli smo Ustav pre tri godine. Predstavnici vlasti kažu – nemojte propise usaglašavati s njim, evo, ovaj propis posle tri i po godine, ne bi ga oni usaglasili da postoji još jedna politička činjenica, da nema državne zajednice Srbije i Crne Gore, pa da se ne pojavljuje u ovom važnom zakonu ime Crne Gore, inače ne bi nikad bio usaglašen.
Dodatno je pitanje, to je ipak pitanje za ministra Markovića, gospodin Milosavljević sigurno ne može da da taj odgovor, zašto nemamo novi zakon o opštem upravnom postupku?
Imali smo ovde pre nekoliko meseci raspravu o Zakonu o opštim upravnim sporovima, koji bi trebalo da bude zakon koji sledi iz Zakona o opštem upravnom postupku, a ne, imamo novi Zakon o upravnim sporovima, bitan je, ali je po značaju manje bitan, a ovde imamo usaglašavanje sa Ustavom Zakona o opštem upravnom postupku.
To su problemi koji, zaista kada se posmatraju u celini, govore da kada je u pitanju funkcionisanje pravnog sistema, funkcionisanje zakonitosti na teritoriji Republike Srbije, postoje ozbiljni problemi. Mi imamo samo parole da ćemo hiljade zakona usaglasiti sa zakonima EU, a te zakone koje smo doneli u suštini ne sprovodimo.
Molim predstavnike Vlade Republike Srbije da o ovim stvarima koje se tiču funkcionisanja zakonitosti na teritoriji Republike Srbije, primene zakona, ozbiljno razmotre kakva se to politika sada vodi, da nam prosto ne dolaze sa ovakvim predlozima pred Narodnom skupštinom, predlogom koji se posle tri i po godine usaglašava sa Ustavom, predlogom koji se usaglašava sa Statutom Vojvodine i predlogom koji ima cilj da se akti tajne diplomatije Vlade Republike Srbije nikada nigde ne objave.
Zaista deluje neozbiljno i zaista kao država ostavljamo i odajemo utisak nekoga ko, u krajnjoj liniji, ono što je doneo, pogotovo Ustav Republike Srbije, koji je izglasan na referendumu, ne poštuje.
Podneli smo određeni broj amandmana i očekujemo u raspravi u pojedinostima da, kada dođe ministar Milan Marković, ozbiljno razmotrimo argumente koji bi, ubeđeni smo, išli u prilog prihvatanja naših amandmana, a moje kolege će u okviru vremena koje ima poslanička grupa DSS govoriti i o drugom setu zakona koji su danas na dnevnom redu.
Kao što sam još jednom rekao, uz svo uvažavanje gospodina Milosavljevića, mislim da je pravi sabesednik za ovakvu ozbiljnu raspravu ovde trebalo da bude gospodin Milan Marković. Mi nikako ne možemo da podržimo ovakve predloge zakona. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, izdvojio sam mišljenje na Zakonodavnom odboru kada je u pitanju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o regionalnom razvoju.
Po svojim rešenjima, ovaj zakon o kojem smo govorili pre deset meseci ovde u Narodnoj skupštini, konfuzan je, i nedorečen i neefikasan, a nadasve politički opasan. Politička opasnost ovog zakona videla se u samoj javnoj raspravi koja je pratila njegovo donošenje. Predmet te javne rasprave nije bio regionalni razvoj.
Predmet javne rasprave ovog zakona bilo je crtanje granica i svi u Srbiji, i u Vladi i među političkim strankama u vlasti bavili su se crtanjem granica unutar centralne Srbije. Ova vlada je i pre deset meseci, evo sada ponavlja, otvorila Pandorinu kutiju iz koje je izašao zao duh crtanja granica i deljenja građana u Srbiji.
Teško da ova politička opasnost može biti osporena, pogotovo što smo sada čuli od samog ministra da suština ovog zakona jeste u stvari priprema za pravu političku decentralizaciju tj. za promenu političkog sistema i uređenja Srbije.
Naravno, kuriozitet ovog zakona jeste da, pre nego što je uopšte bio primenjen, on se suštinski menja i suštinski se menja u bitnim stvarima koje je navodno trebalo u prethodnom periodu da donesu, kako se ovde kaže, efekat u smanjivanju ravnomernog regionalnog razvoja, ali da se osvrnemo, kako se ovde u zakonu navodi, subjekte regionalnog razvoja i te promene, i te probleme i tu konfuznost koju ovaj zakon donosi.
Kada su u pitanju regioni, suštinski ovaj zakon se bavi granicama unutar centralne Srbije. Svi ostali regioni koji se ovde definišu su definisani bilo Ustavom, kao AP Vojvodine i Kosova i Metohije, njihove granice Zakonom o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, ili grad Beograd posebnim zakonom.
Ovde se ovaj zakon kada su u pitanju regioni bavi podelama unutar centralne Srbije i to tako što u prethodnom zakonu Vlada nije bila sposobna da prebroji stanovništvo u pojedinim delovima Srbije i tako ispuni kriterijume koji se zahtevaju, nego je sada sa četiri statistička regiona, kako se ovde kaže, definisala dva regiona.
Poruka ovoga što je ovde napisano jeste - da se priprema ustavna promena, kako je najavljivao i Boris Tadić, a evo sada čujemo od ministra Dinkića, i stvaranje regionalne države.
Problem ovog zakona ovako definisanog jeste u tome što će organi koji će ga sprovoditi na nivou Vojvodine biti njihovi organi, definisani Statutom grada Beograda, definisani zakonom i Statutom grada Beograda, a kada su u pitanju organi na nivou ova dva regiona to su, kako se ovde kaže - razvojni saveti.
Druga stvar, šta su oblasti? Evo jedna dodatna kontradiktornost i konfuznost. Oblast je definisana, a kaže se - da će Vlada Republike Srbije odrediti koje će opštine ući u oblast. Znači ponovo će se crtati granice, a ta oblast nema nikakve nadležnosti. Ranije su bile predviđene neke oblasne asocijacije, a sada se i to ukida. Oblast visi u vazduhu. Niko ne zna ni šta ona ovde znači, sem što će dodatno da svađa građane, jer će biti rasprave - koja će opština ući u koju oblast? Znači, potpuno nejasno i nedorečeno.
Ovde se govorilo o razvojnim agencijama. Prvo, uopšte se ne zna koji je kriterijum da Vojvodina ima tri razvojne agencije. Naravno, teško je verovati da će iko u Vojvodini da pokuša da formira tu razvojnu agenciju, jer će to da umanjuje političku moć tamošnje vlasti.
Drugo, teraju se lokalne samouprave da ih finansiraju. Lokalne samouprave, za koje da podsetim - još im nije vraćena imovina, smanjena su im transferna sredstva, a sada se još dodatno opterećuju da finansiraju regionalne razvojne agencije.
Nadasve, šta ako lokalne samouprave neće da formiraju razvojne agencije? Kako će se sprovesti postupak i čitav ovaj koncept? Suštinski ovaj zakon nema nikakve veze sa regionalnim razvojem i neće ni u jednom svom rešenju doprineti regionalnom razvoju. Pravi regionalni razvoj će biti - borba protiv nerazvijenosti opština, da se opštinama vrati imovina, da se vrate transferna sredstva koja su ukinuta i da se pristupi fiskalnoj decentralizaciji, a ovaj zakon da se povuče iz procedure - jer samo nanosi političku štetu i slabi državu. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, mislim da svi mi u Narodnoj skupštini, pa i sami ministri, moramo da poštujemo Poslovnik. Gospodin ministar ovde izrekao da narodni poslanik govori besmislice, ja mislim da je to ozbiljna povreda Poslovnika.
Gospodine ministre, jako dobro znam da postoje regionalne razvojne agencije i znamo kako je zamišljen čitav ovaj koncept zakona – da se Agencija za razvoj mali i srednjih preduzeća pretvori u Nacionalnu agenciju, a regionalne agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća da se pretvore u ove regionalne agencije. Sve je to meni poznato već.
Nemojte ipak imitirati opštine da odlučuju na koji način će se udruživati, odnosno kako će da razmišljaju o rešavanju svojih ekonomskih, socijalnih i razvojnih problema. S druge strane, te iste opštine, koje formiraju regionalne razvojne agencije, limitirali ste time – da neka nacionalna agencija, koja ne učestvuje u njihovom osnivanju i finansiranju, odlučuje da li će one biti akreditovane ili neće bit akreditovane.
Koje je pravo nekog organa Vlade da to radi i da se eto na takav način meša u rad opština?
S druge strane, politička opasnost se ispoljila upravo prilikom rasprave ovih regiona. Digla se čitava buka od strane bošnjačkih partija – gde će pojedine opštine da budu. Te su partije i uslovile podršku Vladi Republike Srbije. Sutra možemo očekivati i od drugih partija da se na isti način postavi čim se otvori pitanje – crtanja granica.
Ta politička opasnost, o kojoj sam ovde govorio, biće još više ispoljena kada počnete da crtate oblasti i kada se ta priča o granicama, koja je najvažnija u Srbiji, koja je opterećena socijalnim i drugim problemima, postaje tema kojom će se svi baviti, zapostavljajući druge probleme. U ovom zakonu leži lica te političke opasnosti. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, izdvojio sam mišljenje na sednici Zakonodavnog odbora zato što je predloženi tekst takav da deli žrtve građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije i svađa narode, zato što ovaj tekst nijednom rečju ne osuđuje zločine nad srpskim narodom koji je u tim ratovima najviše stradao i zato što i po svom sadržaju, a i po trenutku u kom se donosi ovakva deklaracija protivna je i interesima Srbije, srpskog naroda i Republike Srpske.
Ovde je bila rasprava zašto hitan postupak. Treba videti motivaciju zašto se uopšte pokrenula u javnosti Srbije rasprava o ovoj deklaraciji baš sad. Podsetiću vas da je započeta u trenutku kada su se u Bosni i Hercegovini u Butmiru održavali sastanci koji su imali za cilj da se pritiskom na Republiku Srpsku faktički suspenduje Dejtonski sporazum i Republika Srpska ostane bez svojih nadležnosti.
Hitan postupak je zato što se sredinom aprila u Madridu održava konferencija koja, takođe, treba da dovede do revizije Dejtonskog sporazuma i faktički uništi Republiku Srpsku. Sada pošto nema nikog, kako su procenili oni koji su režirali čitav taj događaj, koji može da izvrši pritisak na Republiku Srpsku, tu će se naći Srbija koja će dodatno da oslabi pozicije Republike Srpske usvajanjem jedne ovakve rezolucije.
Ova vlast ni jednog trenutka nije čula, ni vlast Republike Srpske i sve političke stranke, i boračke organizacije, građane Republike Srpske, koji su svi u glas pitali – što nam ovo radite sad? Umesto da su se sprovele one odredbe dogovora specijalnim paralelnim vezama između Srbije i Republike Srpske, da su seli predstavnici dve vlade i dogovorili se šta je u najdubljem interesu i Srbije i Republike Srpske, mimo naše braće preko Drine usvaja se jedna ovakva rezolucija.
Ova rezolucija, kako je ovde rečeno, navodno treba zločine tako da individualizuje da odgovaraju pojedinci, ali u svom temelju, u svom tekstu ova rezolucija ukazuje na odgovornost Srbije. U tački 1) se kaže – izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija. U kojoj meri je Srbija bila odgovorna za tragediju u Srebrenici?
Koliko znam, politika prethodne vlasti devedesetih godina bila je da posle maja 92. godine, kada se povukla vojska tadašnje Jugoslavije, nema nikakve odgovornosti, niti ikakvog prisustva vojnih snaga Srbije na prostoru Bosne i Hercegovine. A sada ovakvom jednom formulacijom Srbija priznaje posredno neku svoju komandnu odgovornost na događanjima u Srebrenici. Ovo stavlja žig na državu Srbiju, a ne pojedince koji su vršili zločine. Ovo je odgovornost koja će pasti na sve buduće generacije u Srbiji, da je Srbija odgovorna i da nije sprečila ono što se događalo u Srebrenici.
Naravno, vrlo je važno i pitanje na koji način će Srbija, kada se usvoji ovakva jedna pogubna deklaracija, voditi politiku. Očigledno je da kada se sagleda ukupna politika ove vlasti, postavljena sa samo jednim jedinim ciljem kome je na oltar sve dato, a to je – Evropa nema alternative, onda će se prihvatiti Euleks na Kosovu, onda će se doneti ovakva rezolucija i pritisnuti Republika Srpska, ne bi li se došlo u neku poziciju da se možda malo parče evropskih integracija ostvari na uštrb nacionalnih interesa srpskog naroda.
Zato ova rezolucija ni na koji način ne može biti ni opravdana, niti prihvaćena kod građana Srbije, ni kod srpskog naroda. To da će neko da se izvini Srbima u svojim parlamentima, zaista predstavlja taj nivo i taj stepen naivnosti da se postavlja pitanje da li je samo naivnost? Politika i poruke koje su slali predstavnici Bosne i Hercegovine i Hrvatske ne ukazuju na to.
(Predsednik: Gospodine Palaliću, molim vas da privedete kraju, prošlo je pet minuta.)
DSS i Nova Srbija predložili su svoju deklaraciju da se osude svi zločini nad Srbima i zločini nad svim drugim narodima, da se ne zaborave ni "Bljesak", ni "Oluja", ni NATO bombardovanje. Hvala.

Upravo sam rekao da je u najdubljem interesu…

Član 101, pogrešno protumačen.

Upravo sam rekao da je u najdubljem interesu Srbije da osudi sve zločine i da ne pravi nikakvu razliku između zločina koji su se desili na prostoru bivše Jugoslavije u građanskim ratovima i u bombardovanju NATO pakta Republike Srpske i Srbije. Ne može se praviti razlika…

Pogrešno sam protumačen, to sam rekao.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, zaista kako je najavljivana ovih dana ova sednica i zakon, nimalo ne liči na tu svečarsku atmosferu koja se očekivala kada se usvaja jedan izuzetno važan zakon, kao što je zakon o Narodnoj skupštini. Više se stiče utisak da se ovaj zakon donosi u jednoj praznini, u jednom očekivanju da će biti rešena druga tema koja je nametnuta od strane vladajuće koalicije prethodna dva meseca, a to je rezolucija o Srebrenici.
Pošto nije podnet predlog te rezolucije, pošto nije došlo do konsenzusa unutar vladajuće koalicije, eto, da se popuni prazan prostor do početka redovnog zasedanja danas ćemo raspravljati o zakonu o Narodnoj skupštini. To je problem i to je atmosfera u kojoj radimo i čitav današnji dan, rasprave i sve ono što je danas istaknuto i kao pohvala zakonu i sve ono što se odnosi na kritiku, govori o tome o čemu se radi u ovom zakonu i zašto ovaj zakon, pogotovo ova sednica, ne priliči onome što je očekivano kada je u pitanju zakon o Narodnoj skupštini.
Danas se puno govorilo o istoriji, govorilo se o srpskom parlamentarizmu, iznele su se tu dileme da li je u našoj istoriji bilo parlamentarizma, da li se on razvijao, kakva je bila situacija u srpskim institucijama.
Na stranu sva ta poređenja, jedna činjenica je sasvim sigurno nešto što razlikuje današnji saziv parlamenta od nekih prethodnih. Današnji saziv parlamenta je taj saziv koji nema u svom radu, kad pogledamo godinu i po dana, ni jednu veliku temu.
Dok su se nekadašnji parlamenti bavili ključnim državnim pitanjima, pravcem državne politike, odlučivali o ratu i miru, odlučivali o spoljnoj politici, odlučivali o teritorijalnom integritetu, o svim ključnim pitanjima u državi, današnji parlament na dnevnom redu za godinu i po dana nije imao ni jednu veliki državnu temu.
Da ne govorimo o tome, evo danas pišu neki mediji, da za godinu i po dana srpski parlament nije raspravljao o najvažnijem državnom pitanju koje se odnosi na KiM. A zašto? I to je povezano sa efektima ovog zakona, zato što to hoće Vlada.
Onda se postavlja pitanje - kakav će efekat biti ovog zakona? Pričamo ovde o novim nadležnostima, o novim kapacitetima, o finansijskoj samostalnosti, a vladajuća većina, niti ovaj parlament, nemaju nikakvu snagu da otvore veliku temu, državnu temu, da postave to pitanje Vladi i u krajnjoj liniji da se oko te teme složimo i da veliki broj građana, a građani najviše prate takve sednice, vidi u Narodnoj skupštini i jedinstvo i jasan pravac državne politike.
Onda se postavlja pitanje – šta je moglo da bude da se eventualno ovaj zakon donosio u drugačijoj atmosferi često pominjanog ovde konsenzusa? Pa, moglo je biti sledeće - da Narodna skupština, koja bi konsenzusom donela jedan zakon o Narodnoj skupštini, zajedno napravi strategiju kako da se izborimo da Narodna skupština bude reprezentativno i, kako je ovde rečeno, kredibilno telo, sa jasnim merama i prema Vladi, i prema drugim institucijama, i prema medijima i prema javnosti.
To bi bila strategija da se ojača Narodna skupština. Ovako mi ulazimo u raspravu o jednom zakonu koji je prošireni Poslovnik, čak mnoge stvari koje su očekivane da ovde budu definisane dotaknute su ili ovlaš ili se upućuje na neke nove zakone koji će ta pitanja da regulišu. Odsustvo hrabrosti da se ta pitanja definišu ovde u zakonu, prepuštanje tih pitanja drugim zakonima koje će inicirati Vlada, a ne Narodna skupština, jeste problem ovog zakona.
Sada, kada pogledamo i atmosferu, i položaj parlamenta, i odsustvo rasprave o ključnim državnim pitanjima i činjenicu da se ni jedno ključno pitanje ovde nije razrešilo, jer se čekaju zakoni koje će predložiti Vlada, pitanje je onda hrabrosti i snage vladajuće većine da ono što naziva epohalnim u ovom zakonu, a to je finansijska samostalnost, uspe da izbori sa Vladom i obezbedi Narodnoj skupštini.
Od toga nema ništa. Svako ozbiljno pitanje koje je ovde pokrenuto skidano je sa dnevnog reda upravo od strane vladajuće većine u Narodnoj skupštini, zato što je nevidljiva ruka Vlade to naređivala. Sada očekujemo da će ta ista većina, koja nije imala hrabrosti da u parlamentu otvori velika pitanja i velike državne teme, sada uspeti da se izbori za finansijsku samostalnost i budžet.
Bojim se da od toga neće biti ništa i da je ovo jednostavno propuštena prilika da se konsenzusom, jasnim porukama prema svim institucijama pokrene priča vraćanja autoriteta i snage u srpski parlament, koji nema veze samo sa izbornim sistemom, nego ima veze sa voljom svih narodnih poslanika ovde u Skupštini.
Ako ne budemo kao narodni poslanici, kroz jedan drugačiji zakon koji će preciznije, jasnije odrediti niz rešenja, od blanko ostavki, od nadležnosti, kako je ovde rečeno, i predsednika Skupštine, do svih drugih pitanja, a ne da uvodimo dekore koji se odnose na himnu, na počasne straže, na gardu, još malo će neko da predloži da topovi pucaju, a da sve ostane prazna ljuštura, ništa nećemo učiniti na tome da Narodna skupština postane ono telo kojim su se nekada Srbi ponosili i u kojoj su očekivali da se donose najvažnije odluke.
Najvažnije odluke u državnoj politici Srbije donošene su u Narodnoj skupštini, a sada to nije slučaj, sada se to izmešta u Vladu. Onda se postavlja pitanje, kada Skupština, osim o nekim zakonima, ne raspravlja ni o čem drugom, zašto nema takav kredibilitet?
Ovaj zakon nije dao ni jedan odgovor na ta pitanja. Jako bi bilo bitno da se pokušalo postići konsenzus, da on nije nametnut, a pogotovo ne da se ostavlja ovakav utisak da je on u jednom interegnumu, jednom praznom prostoru, kada jedna tema koja jeste važna, nije uspela da dobije podršku unutar vladajuće većine, tek to tako prođe.
Tako će proći poslovnik koji iza ovoga sledi, isto tako, bez konsenzusa. Narodna skupština neće postati ni kredibilna, ni jaka, ni snažna, zato što nije učinjeno ništa da svi narodni poslanici, kao što smo znali u velikom broju slučaja, po pitanjima važnim za ovu državu, da postignemo konsenzus, ne uradimo to kada je u pitanju najvažnija institucija. Hvala.

Gospođo Kolundžija, jako dobro znam ko utvrđuje i vodi politiku u Republici Srbiji po Ustavu. Znam da to radi Vlada Republike Srbije, ali Narodna skupština predstavlja građane Republike Srbije i ne može se ta politika kriti od Narodne skupštine u kojoj je ta Vlada dobila podršku.
Da li to znači da Vlada Republike Srbije nikome ne odgovara za svoju politiku koju utvrđuje i vodi? Ako neku politiku vodi, onda je valjda bilo bitno da ta Vlada o toj politici otvori raspravu u Narodnoj skupštini, od koje očekuje podršku.
Mi ne govorimo da Skupština utvrđuje i vodi politiku, ali je bitno da Narodna skupština kao predstavnik građana o toj politici raspravlja i da da podršku, legitimitet i snagu takvoj jednoj Vladi. I u prethodnom periodu, gospođo Kolundžija, Skupština nikada nije vodila politiku, ali je svaka Vlada znala da za važna državna pitanja konsultuje Narodnu skupštinu i da obezbeđuje konsenzus o toj politici koju ona predstavlja. To je suštinska stvar.
A da li Narodna skupština može da inicira pitanja? Naravno da može i treba da ih inicira i prema Vladi, jer ju je ona i birala. Sada, ako kažemo – to hoće samo opozicija, onda je to problem. Zašto se nijedan predlog opozicije oko nekih pitanja koja smo predlagali ovde nije stavio na dnevni red? Neka dođe Vlada, pa neka kaže – to nije politika koju mi zastupamo.
Valjda narodni poslanici u Narodnoj skupštini imaju mogućnost da pokreću pitanja koja su bitna za građane. To su suštinske stvari i to je suštinska razlika. Ako vodite jednu politiku koja dovede do toga da se sada na severu Kosova razmeštaju snage kao posledica prihvatanja Euleksa, nikada o tome se nije ovde razgovaralo, nego je to nekako Vlada, ne znam ni na koji način, utvrdila, i time se dovodi u pitanje čitava politika teritorijalnog integriteta Republike Srbije, a da o tome nismo postavili pitanje za godinu i po dana, onda jeste suštinska stvar – šta se to krije od Narodne skupštine koju građani gledaju?
Građani ne gledaju sednice Vlade, nego gledaju Narodnu skupštinu i gledaju rasprave u Narodnoj skupštini i očekuju da se u Narodnoj skupštini o tim pitanjima raspravlja i razgovara.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko Malović, dame i gospodo narodni poslanici, još u okviru načelne rasprave mi smo istakli da ovakve promene procesnih zakona predstavljaju jedan kontinuitet u politici Vlade Republike Srbije da se u oblasti procesnog prava, videli smo to i kada je donošen Zakonik o krivičnom postupku, u najvećoj mogućoj meri umanje prava koja su dosad imale stranke u postupcima, da bi se, po mišljenju Vlade, dostigla ta preko potrebna efikasnost koje nije bilo u rešavanju predmeta u pravosuđu.
U okviru takve politike Vlade jesu i izmene Zakona o parničnom postupku koje u najvećem broju odredaba koje se menjaju upravo predstavljaju umanjivanje prava stranaka. O tome ćemo govoriti kroz naredne amandmane koji se odnose na izjavljivanje vanrednih pravnih sredstava na određivanje sudije pojedinca i na još neke odredbe. Moram da kažem da postoji jedan broj odredaba koje jesu bile problematične u sadašnjem važećem Zakonu o parničnom postupku, koje će na neki način doprineti da se, uslovno rečeno, smanji opstrukcija stranaka u okviru parničnog postupka.
Kada je u pitanju ovaj član 4, intervenisali smo u odredbi koja se tiče, pročitaću ga obzirom da je u pregledu amandmana u tekstu koji je dostavljen Narodnoj skupštini od strane ministarstva dat pregled tih odredaba koje se menjaju, i ova intervencija koju je Vlada uradila u ovom predlogu zakona odnosi se na to da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, da ne citiram dalje, i briše se odredba - sve.
Zaista nije jasno šta se time želelo postići. Valjda je suština da se utvrde sve činjenice. Da li je cilj ovoga upravo bio to da se što pre skrati postupak? Moram da kažem da je to kontradiktorno sa odredbom člana 34. koji je po nama dobar član i dobra odredba, jer se daje pravo strankama, daje se pravo sudu.
Sud će postavljati pitanja na drugi pogodan način i starati da se u toku rasprave daju objašnjenja o svemu što je potrebno, kao da izuzetno odredi iznuđeni dokaz po službenoj dužnosti radi utvrđivanja činjenica bitnih za odluku. To je potpuno kontradiktorno. S jedne strane, sud nema više obavezu da utvrđuje sve činjenice, a sa druge strane daje mu se pravo da interveniše po službenoj dužnosti da utvrdi sve činjenice.
Zaista je apsolutno neverovatno i mi smo tražili da se ova odredba, gde se briše obaveza suda da utvrđuje sve činjenice na osnovu kojih se može utvrditi osnova zahteva, briše i da ostane obaveza suda da mora da utvrdi sve činjenice. Nije neophodno da se samo trči da se što pre završi, da se donese presuda koja neće biti utemeljena na svim činjenicama, pa da se onda takva presuda, gde nisu sve činjenice donete, primeni na materijalno pravo koje posle neće dati mogućnost stranci da izjavljuje reviziju. Time se sigurno doprinosi da se potpuno utvrdi činjenično stanje, potpuno primeni zakon i da se mogućnost da se kroz niz provera te odluke utvrdi materijalna i sudska istina.
Molim vas da prihvatite ovaj amandman, zaista je i dobronameran i mislim da suštinski poboljšava tekst ovog zakona.

Naša intervencija u članu 6. odnosila se upravo na određivanje vrednosti sporova u kojima sudi sudija pojedinac. Prvo pitanje je zašto se sada to određuje u evrima? Mi do sada nismo imali tu praksu. Uvek je bilo određivano u dinarima. Bila je vrednost od tri miliona dinara.
Prvi put kada se određuje vrednost spora i kod sudije pojedinca, a posle ćemo videti posebno kod izjavljivanja revizije, mi uvodimo evre. Zašto vezujemo jedno ovako važno pravo za evre? Evro nije, koliko znam, zvanična valuta u Republici Srbiji, to je još uvek dinar.
Da li ovim što sada radi Vlada prejudicira se, pretpostavlja se mogućnost da će doći do nekakve velike inflacije, pa da se ne bi ova odredba obesmislila, eventualno da toliko dođe do pada vrednosti dinara, a da onda sama ova odredba potpuno bude besmislena i da sudija pojedinac sudi u nekim sporovima gde je vrednost neuporedivo manja?
To jednostavno nije apsolutno u skladu sa našom pravnom tradicijom ni sudskom praksom, da mi sada vezujemo vrednost spora za jednu valutu koja nije zvanično sredstvo plaćanja u Republici Srbiji. Molio bih objašnjenje od predstavnika, ministarke Malović, da nam da obrazloženje toga.
Druga stvar odnosi se na samu vrednost spora u kojem sudi sudija pojedinac. Previše se očekuje da sudija pojedinac čak i neke vrlo komplikovane sporove sudi, a da se na ovaj način poveća vrednost tog spora. Zašto?
Šta je obrazloženje da to bude sada, kako ste ovde naveli, 50 hiljada evra vrednost predmeta spora koji će suditi sudija pojedinac, a ne dosadašnjih, recimo, tri miliona? U čemu je razlika kod tih, da kažem, uslovno rečeno, dva miliona za koja se povećava vrednost spora u kojima će suditi sudija pojedinac?
Da li mislite da su ti sporovi manje komplikovani, da ih može suditi sudija pojedinac, da tu nije potrebno učešće veća? Znamo kako izgleda ta struktura veća, ali nema veze, i te sudije porotnike neko je birao i predstavljaju deo sudskog sistema. Mi nismo dobili obrazloženje zašto se podiže za tih dva miliona, neću da upotrebljavam drugu valutu koju ste vi upotrebili, i šta je bio racio da se to podigne na ovaj iznos.