Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 27, a u vezi sa članom 43.
Naime, vi ste nam sada, u obrazlaganju ove povrede Poslovnika, rekli da je u pojedinostima objedinjena rasprava o prve tri tačke. Sada vas pitam – koliko Poslanička grupa DSS-a ima vreme za raspravu kada je u pitanju ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, ukupno vreme u pojedinostima?
Znači, da li je to vreme za svaku tačku, konkretno, u ovom slučaju – za Predlog zakona o pružanju pravne pomoći u krivično-pravnim stvarima, da li se to odnosi na 15 minuta, na 25 minuta ili se to odnosi na sve tri tačke? Molim vas, ako vi tumačite da je to u odnosu na sve tri tačke, koliko vremena imamo za prvu tačku?

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarko Malović, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se kao podnosilac amandmana, kao ovlašćeni predstavnik i kao poslanik koji koristi vreme poslaničke grupe, po sva tri osnova.
Što se tiče amandmana na član 8, on ukazuje na jednu vrlo važnu stvar koja se odnosi na pitanje uzajamnosti. U načelnoj raspravi sam ukazao na činjenicu da je uzajamnost, kao faktičko stanje odnosa između dve države, vrlo bitna, ne samo zbog činjenice da li će se uspostaviti reciprocitet u određenim odnosima, nego, u velikoj meri, kao pitanje dostojanstva ove države.
Namerno smo, želeći da ukažemo na situaciju koja se odnosi na vrlo sporno pitanje politike ove vlade koja se odnosi na uzajamnost, ukazali u svom amandmanu da ako nema podataka o uzajamnosti, pretpostavlja se da uzajamnost ne postoji.
Naveli smo jedan primer gde se pokazalo da država na jednostran način primenjuje jedan ugovor, po nama, vrlo štetan za ovu državu, SSP, a da nije postojala nikakva uzajamnost druge ugovorne strane, konkretno, članica EU. Pretrpeli smo konkretnu štetu i, u raspravi o budžetu koja je ovde vođena, pokazali smo da se ta šteta, što na direktan, što na indirektan način, odnosi na 300 miliona evra. Sada ponovo pokazujemo tu volju da jednostrano primenjujemo neke odluke, a da nemamo nikakav podatak da li je neka država u ovom trenutku postupila na sličan način, tj. da li je pružila pravnu pomoć.
Reciprocitet, kao pitanje dostojanstva ove države, vrlo je važan i sasvim sigurno mora ovde da se uspostavi, jer je nemoguće da ne može da se dođe do podataka da li se u jednoj konkretnoj pravnoj situaciji pojavio takav slučaj.
Ovaj zakon, koji je najavljen u Narodnoj skupštini kao jedan u setu zakona koji bi trebalo da dovedu do toga da Srbija dođe na tu famoznu belu šengen listu, naravno, nema nikakve veze s tim. Više puta smo rekli da pitanje prisustva Srbije na beloj šengen listi jeste političko pitanje, ne pravno pitanje, ne činjenica da li se usvaja niz zakona. Ovaj zakon je promovisan kao zakon iz oblasti borbe protiv kriminala.
U ovoj situaciji kada je srpsko pravosuđe, kompletno, u v.d. stanju, imamo poziciju v.d. predsednika Vrhovnog suda, v.d. tužioca, do jednog ozbiljnog vrenja unutar sudstva, koje je usledilo nakon usvajanja ovog seta zakona iz oblasti pravosuđa, tokom jeseni, gde se najavljuje niz promena u pravosuđu, postavlja se pitanje – da li takvo pravosuđe može da iznese teret borbe protiv kriminala i korupcije?
To pravosuđe, koje je uplašeno nejasnim kriterijumima koji će se odnositi na izbor sudija, funkcionisanje nove najavljene mreže sudova, tehničku opremljenost, sasvim sigurno nema snagu, nema kapacitet da iznese ovu borbu protiv korupcije, koja se u poslednje vreme najčešće pominje kao prioritet. Da vas podsetim, u ekspozeu predsednika Vlade Mirka Cvetkovića bila je na petom mestu.
Očigledno je da će se, u vremenu kada narod sve više zahteva pravdu, kad sve više zahteva da nadležni državni organi, primenjujući zakon, otklone mnogobrojne nepravde koje se u društvu događaju, u uslovima teške ekonomske krize i odsustva ozbiljnih mera i politike Vlade za njeno suzbijanje, borba protiv kriminala i korupcije, uglavnom, svesti na deklarativno zalaganje i na nivo parole.
Sigurno je da ovakav jedan zakon, što je više puta u diskusiji isticano, nije bio toliko neophodan, jer se nizom naših propisa iz oblasti krivičnog zakonodavstva, kao i Konvencijom koja je ratifikovana u Narodnoj skupštini, u najvećoj meri ova oblast uređuje.
Pitanje uzajamnosti moramo da vratimo na onu meru koja se odnosi na dostojanstvo države. Ne želimo više da jednostrano primenjujemo odluke prema drugim državama, niti da ulazimo u postupak pravne pomoći, ako ne znamo da druga država nije ni na koji način postupila, ili nemamo te podatke. Osim toga, naterajmo naše državne organe da to utvrde i da na taj način pokažemo u kojoj meri vodimo računa o tome kako ova država funkcioniše.
Voleo bih da mi saberete šta se odnosilo na moje izlaganje kao ovlašćenog predstavnika, a šta je ušlo u vreme koje se odnosi na našu poslaničku grupu, da bismo mogli da rasporedimo vreme u narednom periodu. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je amandman koji je podneo kolega iz Poslaničke grupe, Miroslav Petković, izuzetno važan, jer ukazuje na to koliko se norme koje su u našem pravnom sistemu neusklađeno posmatraju.
Naime, važno je podsetiti na odredbe Ustava Republike Srbije koje zadiru u slobodu pojedinca.
Pritvor je jedna od mera kojom se zadire u slobodu pojedinaca, pogotovo kada se pojavi osnovana sumnja u postojanje vršenja krivičnih dela. Naravno, i Zakonik o krivičnom postupku definiše koji su uslovi za pritvaranje, ali sama ta mera je izuzetna.
Ustav Republike Srbije vrlo precizno propisuje koji su to vremenski rokovi u kojima lice može biti pritvoreno, odnosno lišeno slobode. Ovde ću iskoristiti priliku da citiram te odredbe Ustava. Mislim da je vrlo važno, jer ovo što je predviđeno u članu 22. stav 2. predloženog zakona potpuno je u suprotnosti s našim pravnim sistemom, konkretno, s Ustavom Republike Srbije. Amandman koji je podneo kolega Miroslav Petković upravo je upodobljen s rešenjima iz Ustava, s obzirom na to da istražni sudija donosi ovo rešenje.
Kaže se u članu 31: ''Trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora''.
Da li se može smatrati da je najkraće neophodno vreme godinu dana, kako predviđa ovaj član zakona o kom sada raspravljamo? Sasvim sigurno, nije. Naš ustav definiše da u istrazi pritvor može trajati najduže šest meseci. Smatramo da je, ako se uzme suština, smisao i racio zakona, i to mnogo vremena, ali smo, želeći da upodobimo rešenja koja postoje u Ustavu Republike Srbije s ovim predlogom zakona, u amandmanu predvideli da pritvor, kada su pitanju ove odredbe zakona i materija koju oni regulišu, može da traje najduže šest meseci, jer sam istražni sudija donosi odluku o tome.
Apelujem ovde na Ministarstvo pravde da uvaži ovaj amandman, jer nismo dobili nijedan racionalan argument zašto treba pritovor da traje godinu dana, pritvor koji određuje istražni sudija, po ovom predlogu zakona.
Zašto je potrebno toliko vremena, koje to činjenice treba da se utvrde? Ako je sam postupak koji se predviđa ovim zakonom, po svojoj prirodi, hitan, a godinu dana treba da traje pritvor, to je stvarno neprihvatljivo. Treba se pozvati na Ustav, na članove 30. i 31, i upodobiti rešenja ovog zakona s Ustavom i ovu izuzetnu meru lišavanja slobode svesti na najmanju moguću meru.
Apelujem da se svi naši amandmani koje smo podneli, na čl. 8. i 22, a zadovoljstvo nam je da je prihvaćen amandman na član 91. koleginice Milice Gavrilović, koji je regulisao pitanje da strane države mogu, preko svojih organa, da postupaju u postupcima u državi Srbiji, prihvate, ova dva amandmana – postojanje uzajamnosti i ograničavanje trajanja pritvora na šest meseci, iako ministarka nije tu trenutno. Izneli smo dovoljno argumenata, pozivajući se na najviši pravni akt, na Ustav Republike Srbije, da se ovi amandmani prihvate. Hvala.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je zaista član, kao i amandman, koji je uvaženi kolega podneo, o kojima treba razgovarati. U prethodnoj diskusiji smo rekli da je pritvor izuzetna mera, jer ona lišava slobode, faktički, narušava slobodu koja je građanima definisana Ustavom. Sada mi dovodimo naše državne organe u situaciju da, mimo podnete zamolnice, podnese zahtev za pritvaranje, ako zahtev sadrži izjavu. U tački 4. stava 1. se kaže – izjava će biti podneta zamolnica.
Pogledajte odredbe člana 5. ovog zakona, koji precizno definiše sadržaj zamolnice. Ovde imamo najavu da će biti podneta zamolnica, a u isto vreme imamo nalog stranog državnog organa da se pritvori određeno lice, bez ikakvih posebnih obrazloženja. Ovde se kaže – postoji obrazloženje, ali taj zahtev je toliko sužen, da je pitanje da li naš državni organ treba da postupa po takvom zahtevu. Imate jedan pravni standard u prvoj rečenici – hitni slučajevi. Šta su hitni slučajevi? Kako se cene hitni slučajevi, da bi se jedno lice, bez detaljnog obrazloženja koje sadrži zamolnica, pritvorilo, i šta ćemo u slučaju ako ta zamolnica ne bude podneta nikad, a jedno lice je pritvoreno?
Imam utisak da se, i kada su u pitanju odredbe člana 22. i kada je u pitanju kontrolisan pritvor, član 24, mi olako igramo s pritvaranjem pojedinih lica i lišavanjem slobode, bez obzira na to što se ovde radi o stranom državljaninu. Kao ozbiljna država, moramo da razmišljamo o tome i da cenimo slobodu pojedinca i da u izuzetnim, detaljno obrazloženim slučajevima, određena lica lišimo slobode. Nije u pitanju samo naš unutrašnji pravni poredak, u pitanju su mnoge međunarodne konvencije, a ovde, na osnovu jednog pravnog standarda – hitnih slučajeva, na osnovu dobre volje, država će, možda, jednog dana podneti zamolnicu, mi pojedinca lišavamo slobode.
Apelujem ovde na Ministarstvo, uvažena ministarka je tu, da usvoji amandman koji je podneo kolega Miroslav Petković na član 22. i da se skrati pritvor na šest meseci, a u ovom slučaju je ovaj član apsolutno nedopustiv i zaista je bilo neophodno da se on obriše. Ne treba dopustiti da se olako pritvaraju lica bez ikakvog ozbiljnog obrazloženja.

 Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je izuzetno važan amandman, pogotovo prethodni član 35, koji je obuhvaćen u jednom odeljku koji se zove – postupak pred ministrom.
U obrazloženju ovog predloga zakona smo, kao jedan od važnijih razloga zašto se zakon donosi, naveli da se preciznije uredi nadležnost ministra. Ima se utisak, kada se analiziraju odredbe od čl. 31. do 37, da su ministru data izuzetno velika ovlašćenja. Ova dva člana, 35. i 36, moraju se posmatrati u vezi sa članom 8, na koji je Poslanička grupa DSS-a podnela amandman. Ovde se definiše mogućnost privremenog izručenja, koje je isključivo u nadležnosti ministra pravde. U članu 36. daje se veliko ovlašćenje ministru, da ne mora da zahteva, nakon privremenog izručenja, povratak ovog lica u Srbiju.
Postavlja se pitanje – koji je racio ove odredbe da, iako je doneto rešenje o izručenju, iako se, eventualno, protiv tog lica vodi krivični postupak u državi Srbiji, mi ipak, na zahtev države molilje, donosimo odluku da to lice izručimo? Vezano sa članom 8, mi nemamo predstavu o tome, jer član 8. tako definiše. Da li postoji uzajamnost s tom državom? Postoji samo pretpostavka, iako nemamo nikakav podatak da uzajamnost postoji.
Šta će se desiti ako uzajamnosti nema, ako naši nadležni državni organi nemaju nijedan podatak da uzajamnost postoji? Mi to lice, za koje imamo interes da se okonča krivični postupak u Srbiji, da ono izdržava sankciju u Srbiji, izručimo drugoj državi; ta država treba da pruži neke garancije da će da ga vrati, ali pošto u prethodnom periodu nije pružila nikakve dokaze da želi da sarađuje s nama, nema reciprociteta, ona to lice nikad ne mora da vrati. Time se interes države Srbije da protiv tog lica vodi krivični postupak u Srbiji u potpunosti devalvira.
Suština ovih odredaba jeste da se na veoma čudan i vrlo širok način daju ovlašćenja ministru pravde. Mislimo da to nije bilo potrebno, bile su sasvim dovoljne one odredbe koje se odnose na nadležnost sudova, na istražnog sudiju, na veće koje odlučuje u postupku za izručenje, da se taj postupak obuhvati. Ovde ministar pravde, s takvim ovlašćenjima, dobija neku vrstu superiornosti, supremacije nad pravosuđem, da odlučuje da li će nekog privremeno da izruči i da li će uopšte da ga vrati u državu Srbiju, ako za to postoji interes., ponavljam, pogotovo u situaciji kad nema nijednog podatka o reciprocitetu između države Srbije i te države kojoj lice privremeno izručujemo, a mi očekujemo da postoji dobra volja da će država dati garancije da to lice vrati.
Zaista je vrlo čudno i želimo da čujemo od ministra pravde jedan konkretan, racionalan razlog – zašto ova ovlašćenja Ministarstvo pravde dobija?

Poštovana predsednice, uvažena ministarko Malović, dame i gospodo narodni poslanici, želim pre otpočinjanja rasprave o ovim zakonima još jednom da podsetim na činjenicu da nakon ukazivanja na povredu Poslovnika od strane predsednika naše poslaničke grupe o razlozima spajanja ove tri tačke nismo dobili odgovor koji bi bio usaglašen sa poslovničkim razlozima koji su navedeni u članu 142.
Zaista je teško naći mogućnost da se objasni spajanje tačaka koje se odnose na matične knjige i finansiranje terorizma. Bilo koji građanin koji sada gleda prenos Narodne skupštine neka pokuša da nađe vezu između matičnih knjiga, međunarodne pravne pomoći i finansiranje terorizma. To može samo da stvori još lošiju atmosferu o Narodnoj skupštini i da se uđe u niz presedana u narednom periodu, da taj član Poslovnika 142. bude potpuno obesmišljen. Spajaće se sada sve i svašta jer nismo bili u mogućnosti da dobijemo odgovor o međusobnoj povezanosti ovih zakona i na osnovu toga da otvorimo diskusiju.
Ovom prilikom, uz sve ove kritike, želim da ukažem većini u Narodnoj skupštini da u narednom periodu nikako više ne pribegava ovome jer imamo jedinstveni slučaj da objedinjenoj raspravi prisustvuju tri ministra iz potpuno različite oblasti. Naravno, nije tu ni ministarka Dragutinović koja bi trebalo da pokrije zakon o sprečavanju pranja novca i o finansiranju terorizma.
Ono što želim na početku da istaknem kada su u pitanju sva tri ova zakona, ako se pažljivije analiziraju njihove odredbe, jeste nešto što već provejava i u prethodnim zakonima koje smo ovde usvajali i što će se manje-više u narednom periodu potvrditi, to je neprimenjivost. U dobrom delu, sem možda zakona o matičnim knjigama, o kome ću u jednom aspektu govoriti kada je u pitanju izdavanje drugog primerka matičnih knjiga, ova dva zakona će, pogotovo zakon o sprečavanju pranja novca i o finansiranju terorizma, biti apsolutno neprimenjivi, kao što će se pokazati, i pored ozbiljne i dugotrajne diskusije u Narodnoj skupštini, da su zakoni, koje je branila ovde ministarka Malović, koji bi trebalo da reformišu pravosudni sistem Srbije apsolutno neprimenljivi.
Videćete, evo, svi smo ovde narodni poslanici, da će se do 31. decembra 2009. godine doneti i zakon gde se pomera rok za primenu ovih zakona, zato što ti zakoni onako kako su definisani, kako je usvojena mreža sudova, način na koji će biti izabrani nosioci pravosudnih funkcija, jeste nešto što ne može da se sprovede u narednih devet meseci. Sasvim sigurno postoji veza između ova dva zakona, pružaju međunarodnu pravnu pomoć u krivičnopravnim stvarima, i zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranje terorizma jeste borba protiv kriminala. Zakon o matičnim knjigama nema apsolutno nikakve dodirne tačke s tim.
Borba protiv kriminala je nešto što je proklamovano u ovom društvu i u Narodnoj skupštini, manje-više u svim vladama koje su izlagale svoje programe. To je postalo jedna opšta civilizacijska tekovina u svim državama i nema sumnje da postoji potreba uzajamne pomoći i saradnje u borbi protiv kriminala, a pogotovo u borbi protiv pranja novca i terorizma kao jedne moderne pošasti, koja se pokazala u više slučajeva, u novije vreme, u najdrastičnijem obliku na delu teritorije Republike Srbije, na KiM, gde sada ljudi koji su teroristi vrše vlast uz podršku međunarodne zajednice, dakle, potrebna je uzajamna borba protiv jedne pošasti kojoj treba stati na put. Borba protiv kriminala jeste nešto što treba da bude osnovno načelo svake odgovorne vlade.
U svom ekspozeu predsednik Vlade u definisanju onih šest prioriteta mislim da je na peto mesto stavio borbu protiv kriminala i korupcije. Vrlo važnu ulogu u borbi protiv kriminala i korupcije treba da ima pravosudni sistem, nosioci pravosudnih funkcija i videćemo da li će u ovom trenutku vrlo sumnjiv način njihovog izbora i zaštite njihove nezavisnosti biti dovoljan jemac i podsticaj da se vodi borba protiv kriminala i korupcije.
Što se tiče zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnopravnim stvarima, mislim da se ovde s pravom postavlja pitanje iz kojih razloga se donosi ovaj zakon, s obzirom na to da smo kao država usvojili Konvenciju o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima, koja manje-više u dobrom delu definiše ova pitanja. U obrazloženju ovog zakona želi se navesti da se u njemu preciznije regulišu neki delovi ove međunarodne pravne pomoći. Mislimo da su i u ovoj konvenciji, pogotovo u krivičnim propisima u Republici Srbiji, ove oblasti manje-više dobro pokrivene. Ne bih želeo da ponavljam da su ovde definisani svi aspekti ove međunarodne pravne pomoći o izručenju okrivljenih, o izvršenju i o preuzimanju krivičnog gonjenja, no ima nekoliko stvari na koje želim da ukažem i na koje je Poslanička grupa DSS podnela amandmane.
U članu 8. u stavu 2. postavlja se pitanje uzajamnosti, tj. postojanje reciprociteta. Ovde je navedeno, neko će reći da je to pravni standard, a znamo da to postoji i u onom zakonu koji reguliše pitanja rešavanja sukoba nadležnosti, ako nema podataka uzajamnosti, pretpostavlja se da uzajamnost postoji. Želeli smo kroz naš amandman da skrenemo pažnju na jedno pravilo koje postaje sve više odlika i ove vlasti, u novim segmentima, a to je da Srbija počinje da primenjuje jednostrano neke odluke i, prosto, to postaje pravilo. Imali smo priliku da vidimo kako je Srbija pristupila primeni Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a da uopšte nije postojala uzajamnost. Nikakve uzajamnosti nema!
EU je rekla mi to nećemo da primenjujemo, nećemo da primenjujemo Prelazni trgovinski sporazum, postavili smo vam niz političkih uslova, a mi smo onda poleteli, potrčali da primenimo Prelazni sporazum SSP.
E sada, baš želimo da naglasimo da želimo da konačno stavimo tačku na to da li negde postoji reciprocitet i da pokušamo da ovu vlast urazumimo da poštuje dostojanstvo ove države, da kažemo ne, ako nema podataka uzajamnosti u primeni, u pretpostavkama za pružanje međunarodne pravne pomoći.
Ako nema podataka onda ta uzajamnost i ne postoji dok se ne utvrdi da li je postojala ta vrsta dobre volje od strane druge države prema nama. Moramo malo da poštujemo svoje nacionalno dostojanstvo, moramo da poštujemo dostojanstvo države.
Što se tiče člana 22. smatramo kada je u pitanju pritvor da je nedopustivo da traje godinu dana. Pritvor od godinu dana u ovakvim slučajevima je apsolutno velik, smatramo da ga treba prilagoditi našim pravnim propisima i našim amandmanom smo ukazali na to da treba da bude šest meseci.
Član 91. reguliše mogućnost da strani organ učestvuje i faktički preduzima procesne radnje u našoj državi – to je vrlo osetljiva stvar i pitanje je da li je ova odredba u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije. Zašto se prihvatilo da se dozvoli da u preduzimanju određenih procesnih radnji strani državni organi učestvuju?! Mi smo tražili da se ovaj deo briše.
Želim da vas podsetim na jednu stvar. Kada je Srbiji bio isporučen ultimatum od strane Austrougarske u slučaju atentata u Sarajevu, onih 14 tačaka, jedina tačka koju Srbija nije htela da prihvati odnosila se na to da nadležni državni organi Austrougarske sprovode postupke na teritoriji Republike Srbije.
A sada ćemo mi u članu 91. da dozvolimo nekim državnim organima da sprovode ove postupke. Mi ćemo o tome više diskutovati kada budu amandmani, ali u svakom slučaju bilo bi dobro da predstavnici Vlade o ovome razmisle.
Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma je, po nama, apsolutno neprimenjiv zakon. Moralo se voditi računa o tome kakvi se instituti ovde nude. Nesporno, ovo je važan zakon, potreban zakon, Srbija treba na sve moguće načine da se bori protiv pranja novca i finansiranja terorizma, ali rešenja koja se ovde nude, pojedine odredbe, zadiru ne samo u ustavnost, u Ustav Republike Srbije, nego zadiru u pojedine ozbiljne profesije. Ovde govorim konkretno o advokatskoj profesiji i o tome ću više govoriti kada bude reči o ovom zakonu, jer ovaj zakon, ovde ću slobodno to da kažem, od advokata stvara sistemske doušnike.
Advokatska profesija u Srbiji ima dugu tradiciju, ima ugled. Svi mi, a ovde u Narodnoj skupštini ima mnogo advokata, znamo koliko je važno poverenje koje se uspostavi između advokata i klijenta, koliko je ta veza bitna za potrebu pružanja pravne pomoći, za ostvarivanje prava građana.
Sada, ovim zakonom u Glavi III, od advokata se traži da prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa i pružanja pravne pomoći klijentima, uzima od njih podatke i da te podatke prijavljuje Upravi za sprečavanje pranja novca. Ide se dotle da advokat mora da utvrđuje poreklo imovine stranaka u postupku i da to prijavi, a još opasnija je stvar da se advokatima, knjigovodstvenim radnicima, pogotovo advokatima, nalaže da procenjuju da li je neko sumnjiv kada je u pitanju finansiranje terorizma. To piše u Zakonu o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma.
Čak se traži od advokata da napravi nekakve indikatore na osnovu kojih će neko, kad se pojavi na vratima, odmah biti sumnjiv. Možda da se kaže, evo, na osnovu učenja Čezare Lambroza, znamo kakav je to kriminogeni tip – čim ga vidim na vratima on je sumnjiv, doneo je određena sredstva, čim je doneo određenu količinu sredstava on je sumnjiv, odmah ću ga prijaviti, a ne smem da kažem da sam ga prijavio, jer je to službena tajna. Molim vas da se o ovome ozbiljno razmisli.
DSS je uložila amandmane, traži da se ove odredbe brišu, jer to ozbiljno narušava ugled advokatske profesije, voleo bih da čujem u kojim je sve zemljama donet i gde je to sprovedeno? To su ozbiljne stvari o kojima treba da se razgovara i pitanje je da li su o ovom pitanju konsultovane Advokatska komora Srbije i ostale advokatske komore, Advokatska komora Vojvodine i sve ostale, znači, pravljenje liste indikatora i čak da se zaposli ovlašćeno lice u Advokatskoj komori, kao i kod ostalih obveznika, koje će se samo baviti praćenjem ovih transakcija. Postavlja se pitanje da li se ovde krši Ustav i da li se krši zakon koji reguliše poziciju advokatske profesije? Ovo su stvari kojima treba jako ozbiljno pristupiti, jer mogu da se stvore posledice koje mogu da imaju veoma loš uticaj na ukupne odnose i na primenu prava u našem društvu.
Ovde se spominje i deo koji se odnosi na promet nekretnina. Niko više, kada pročita ovaj zakon, neće doći u advokatsku kancelariju da mu zaključi ugovor o prometu nekretnina. Mi ćemo time podstaći korupciju, jer će ti ljudi da se obraćaju nadripisarima, priučenim pravnicima, svima onima koji rade po raznim delovima sudske uprave, a to se događa, da prave ugovore o prometu nekretnina. Čim stranka sazna da će advokat da je ispita, da je istrese iz kože, sa svim podacima o poreklu, o imovini, o ličnim podacima, o porodici, jer to može da prijavi Upravi za sprečavanje pranja novca, ne verujem da će neko da dođe u advokatsku kancelariju. To je stvar o kojoj treba ozbiljno razgovarati.
Ovde su stvari koje nisu do kraja razrađene. Kada su u pitanju menjački poslovi, kaže se da se, u slučaju da se obavlja transakcija u menjačnicama preko 5 hiljada evra, takođe, sve ovo sprovodi, da li su tu pretpostavljene moguće prevare koje se tad mogu desiti, recimo, da neko neće doći i promeniti 5 hiljada, nego će menjati nekoliko puta. Hiljadu je ovde nedorečenih stvari, iako je, kažem, ovaj zakon izuzetno važan i potrebno ga je doneti, ali ne sa ovim institutima i ne sa ovim rešenjima. Bojim se da će samo ući u niz zakona koji će biti, s jedne strane, primenjiv, a s druge strane, da će napraviti ogromne promene u društvu.
Postavlja se pitanje – da li ovakvi zakoni treba da ispune uslov da se samo kaže mi smo ih usvojili, stavite nas na belu šengen listu. Treba da se analiziraju efekti njihove primene i ne samo to, nego, kakve političke i društvene posledice oni proizvode kada se primene u društvu.
Čuli smo velike reči u uvodnom delu predstavnika Vlade, da su ovi zakoni zbog bele šengen liste, da ne može bez njih da se dođe na belu šengen listu. Nemojmo da se zavaravamo! Na belu šengen listu, čak i ako usvojimo ove zakone, nećemo biti stavljeni dok se ne realizuju politički uslovi, a svi mi znamo koji su ovde politički uslovi. Odnose se na našu politiku prema KiM i ono što su oni rekli, politiku prema Haškom tribunalu. Ali, mislim da je čak i politika obaveze koju nameću prema Haškom tribunalu u senci i uslov ovoga što se odnosi na činjenicu da treba da odustanemo od naše borbe za očuvanje teritorijalnog integriteta.
Videćete, iako je Vlada u svom ekspozeu rekla da će do kraja 2008. godine Srbija biti na beloj šengen listi, neće biti ni u 2009. ni u 2010, doklegod misija Euleks ne bude potpuno realizovala svoje ciljeve iz plana Martija Ahtisarija i dok Srbija ne bude uspostavila dobrosusedske odnose sa KiM, to će biti uslovi za belu šengen listu. A kandidatura?! Kolega Andrić je rekao 2020. godine, tačno kako je Cobel rekao, ako i tada bude.
Što se tiče Zakona o matičnim knjigama, taj zakon je u osnovi dobar zakon, u dobrom delu reguliše stvari koje su bile nedostajale u prethodnim propisima koji su regulisali oblast matičnih knjiga i usaglašava se sa pravnim propisima koji su doneti nakon prestanka postojanja savezne države i nakon donošenja Ustava.
Ovde je, kao najveća novina, izneta činjenica da će se voditi drugi primerak matičnih knjiga i da će, faktički, jednom promocijom elektronske uprave doći do umrežavanja u celoj Srbiji svih podataka koji se odnose na lično stanje građana, kao i da će građanin u svakom matičnom području moći uzeti izvod iz matičnih knjiga, bez obzira da li je to matično područje gde je on upisan. To je dobro, ako se to bude realizovalo.
Pokušavam ovde da ukažem na jednu stvar, kakvo je stanje kada su u pitanju kapaciteti lokalnih samouprava u Srbiji da se ovaj zakon primeni. Nismo čuli u diskusiji ozbiljnu strategiju, na koji način će se ovo realizovati i kolika su sredstva potrebna da se ovo realizuje. U svakom slučaju, ovaj zakon je pomak, ali deo koji se odnosi na jedno teško materijalno stanje, administrativno stanje u lokalnim samoupravama, u dobroj meri će usporiti realizaciju ovog propisa.
Na kraju bih hteo, pošto sam počeo sa stanjem u pravosuđu i sa problemima u funkcionisanju pravosuđa, a ovde imamo zadovoljstvo da nam prisustvuju ministar pravde i ministar za lokalnu samoupravu, da ukažem ministarki Malović na jedan slučaj, prosto da obrati pažnju kako pojedini sudovi rešavaju neke probleme koji se tiču lokalne samouprave.
Pogledajte primere donošenja odluka u Okružnom sudu u Užicu kada je u pitanju funkcionisanje lokalne samouprave, u slučajevima Kosjerića i Prijepolja. Potpuno različite odluke na jednu istu pravnu situaciju. Postavlja se pitanje poverenja građana u Prijepolju ili Kosjeriću kad saznaju da je jedan te isti sud doneo dve različite odluke, a odnosilo se na slučaj da li može da se izvrši verifikacija odbornika u situaciji kada ne postoji kvorum u Skupštini. Verovatno, da je tu sam ministar Marković, rekao bi – koliko je takvih slučajeva bilo. Potrebno je ipak ujednačiti pravnu praksu, da to ne bi dovelo do nestabilnosti pojedinih lokalnih samouprava, iako su sudovi u najvećem broju slučajeva uspevali da tu praksu realizuju, a imamo ovakve slučajeve.
Sada imamo sličan slučaj i u Novoj Varoši, radi se o jednom odborniku, da li je potpisao ili nije potpisao blanko ostavku, ovih dana će se opet rešavati u Okružno sudu u Užicu. Zainteresujete se, molim vas da, ako je moguće, vašim autoritetom, ta sudska praksa bude jedinstvena.
Nema ministra Markovića, u jednom trenutku je ovih dana govorio o racionalizaciji opštinske uprave, prosto da ga pitam zbog svih ovih događanja koja se dešavaju u Skupštini grada Leskovca, jedan odbornik je odlazio, drugi je dolazio – da li je tačno da je jedan odbornik, koji je navodno napustio skupštinsku većinu, ekspresno zaposlen u jednoj republičkoj inspekciji na području Jablaničkog okruga?
Na kraju, želim da kažem da ovi zakoni nisu primenjivi, da će stvoriti ozbiljne probleme, pogotovo zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma. Što se tiče zakona o međunarodnopravnoj pomoći, on je manje-više definisan u Evropskoj konvenciji koju smo potpisali, ali zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma trebalo bi da se povuče iz skupštinske procedure, da se ozbiljno konsultuju, prvenstveno, advokatske komore u Srbiji, da li ovaj zakon može stvoriti ozbiljne probleme u funkcionisanju ove izuzetno ugledne i važne profesije u primeni prava i realizaciji osnovnih prava građana? Hvala. (Aplauz.)

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 3, u kojem se u Predlogu zakona predviđa povećanje akciza na derivate nafte. Kada dolazi do povećanja akcize na derivate nafte, neizbežno dolazi do poskupljenja derivata nafte, a što izaziva lančanu reakciju i poskupljenja niza proizvoda u Srbiji, što u uslovima krize u kojoj se sada nalazimo jeste direktan udar na standard građana.
Sasvim sigurno ovakva jedna odluka ni na koji način ne doprinosi da se saniraju posledice ove ekonomske krize koja polako zahvata i Srbiju i čija će se kulminacija desiti u toku 2009. godine. Pre nego što uopšte damo komentar na ovaj amandman, potrebno je reći šta je osnovni motiv predlagača zakona da ovakvu jednu normu ugradi u Predlog zakona.
Više puta u toku jesenjeg dela zasedanja smo raspravljali o štetnosti odluke Vlade Republike Srbije o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma. To je čista politička odluka, potpuno nejasna sa stanovišta jedne odgovorne politike koju treba da vodi Vlada Republike Srbije, u situaciji kada pokušava da se gradi partnerstvo sa EU, koje je duboko narušeno priznavanjem od strane jednog većeg broja država EU samoproglašene nezavisnosti Kosova.
To je dovelo do velikih političkih turbulencija i u Srbiji, kada je u pitanju opravdanost potpisivanja SSP, a pogotovo činjenica da je ta ista EU odlučila da, postavljajući niz uslova Srbiji, najviše ovaj uslov za saradnju sa Haškim tribunalom, ne želi da počne sa primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma.
U toj situaciji donosi se jedna odluka, koja je potpuno neverovatna, da Vlada Republike Srbije, ne analizirajući prethodne privredne efekte, ekonomske efekte takve odluke na privredu i ekonomiju Srbije, pokušavajući da iz vrlo nejasnih razloga učini ili pošalje poruku EU da ona vodi politiku koja ima cilj pridruživanje EU, donosi odluku o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma koji, kako smo videli prilikom rasprave o budžetu i prilikom rasprave o nepoverenju Vladi, ima za direktnu posledicu gubitak u prihodnoj strani budžeta, a što direktno, što indirektno, iznosi 300 miliona evra. Zbog niza drugih stvari koje su uticale da budžet bude ovakav kakav jeste, a po nama vrlo loš, Vlada pokušava dodatnim nametima na standard građana da reši taj problem tzv. punjenja budžeta u ovoj godini. Onda ulazimo u problem, to je predlaganje povećanja akciza na derivate nafte.
Želim samo još da istaknem da smo bili suočeni u toku jeseni sa nizom vrlo čudnih nesistematičnih, parcijalnih, ad hok poruka i mera o tome da je Vlada donela program i plan kako će da sanira štetne posledice ekonomske krize. Odmah posle nove godine dobijamo izjave najviših predstavnika Vlade da tog plana nema, da Vlada nema mere i tek treba da izađe pred javnost Srbije sa merama kojima će da definiše svoju politiku odgovora na ekonomsku krizu.
Mi smo ovde u toku jesenjeg zasedanja više puta ukazivali na to da je oko ove važne teme potreban neposredan, stalan i čvrst dijalog između Vlade i Narodne skupštine, između svih političkih predstavnika u Srbiji, između Vlade i predstavnika privrede i raznih drugih strukovnih udruženja.
Ali, sem deklarativnih izjava da će do takvog dijaloga doći, ostali smo uskraćeni za jednu ozbiljnu i duboku raspravu o tome kakva 2009. godina treba da bude. U situaciji smo da Vlada donosi loš budžet, donosi lošu političku odluku o jednostranoj primeni SSP, izaziva niz loših ekonomskih posledica po čitav niz grana u Republici Srbiji, direktno ugrožava životni standard građana i onda ovakvim predlozima, kao što je povećanje akciza na derivate nafte, dodatno podstiče poskupljenja i ugrožava životni standard građana. Odsustvo mera jasne strategije Vlade Republike Srbije kada je u pitanju odgovor na ekonomsku krizu samo govori o haotičnosti i nespremnosti, i odsustvu i kvaliteta kadrovskog i uopšte političkog potencijala unutar Vlade da ovakav jedan odgovor da. Retke su vlade u Evropi i svetu koje su dočekale januar bez utvrđenih mera kojima će se odgovoriti na ekonomsku krizu.
DSS je izašla sa predlogom mera kojima je želela da otvori debatu u javnosti i da podstakne da se o tome raspravlja, međutim Vlada Republike Srbije je na sve ozbiljne inicijative reagovala ćutanjem, da li su tu u pitanju samo nespremnost ili su u pitanju različiti interesi, politički sukobi ili različite izjave kako treba odgovoriti na ekonomsku krizu, to je sada pitanje sa kojim ćemo se verovatno vrlo brzo suočiti kada građani to direktno osete po svom džepu.
Nedopustivo je kasno, a to govore i privrednici u Srbiji, da Vlada tek u januaru razmatra donošenje takvih mera. U situaciji smo da imamo povećanje akciza, povećanje kamatnih stopa, najavu povećanja PDV-a, što nigde u svetu u ovom trenutku ne radi nijedna ozbiljna i odgovorna vlast. I onda se pitamo zašto su građani u velikoj zabrinutosti i zašto su građani na ivici panike, jer nemaju nikakvo ubeđenje, nikakvo uveravanje od strane odgovornih ljudi u ovoj državi koji vrše vlast da će to stanje biti sanirano ili bar ublaženo.
Naravno, različite poruke, od toga da nećemo živeti gore do toga da nećemo biti goli, bosi i gladni, do toga da će ove godine biti samo zaustavljeno eventualno otpuštanje, što je potpuno nerealna politika, a da nikakvih ozbiljnijih investicija i programa razvoja u Srbiji neće biti, dodatno uznemiravaju građane i sasvim sigurno unose nespokojstvo u mnoge porodice u Srbiji. Cilj ovog amandmana jeste da se ovakav jedan predlog kao što je povećanje akciza apsolutno otkloni, on je uvod u masovna poskupljenja s kojima ćemo se suočiti vrlo brzo.
Zaista je potrebno da Narodna skupština kroz diskusiju o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama upravo ukaže to građanima Srbije, da povećanje akcize na naftne derivate, iako je smešno i potpuno neverovatno obrazloženje Vlade, da to ne mora biti nužno, iako svi znamo da je to apsolutno nužno, i da to navodno zavisi, kako se kaže u obrazloženju odbijanja amandmana, od cenovne politike privrednih subjekata.
To je zaista obrazloženje koje niko ko se ozbiljno bavi politikom u Srbiji ne može da prihvati. To je samo obrazloženje da bi se napisalo nekakvo obrazloženje, ali naravno nijednog narodnog poslanika u Narodnoj skupštini ne može da ubedi.
Odsustvo jasne politike odgovora na ekonomsku krizu, povećanje akciza i samim tim niza cena osnovnih životnih namirnica i osnovnih životnih potreba građana, visoka kamatna politika koja otežava poslovanje u Srbiji samo su dokazi da ova vlada ne da nema odgovor na ovo što se za 2009. godinu sprema, nego nema ni viziju kako i na koji način da izađe pred ovaj narod i da ih ubedi, ne da neće biti gladni, goli, bosi, nego da ima elementarne mogućnosti da bilo šta preduzme. I zato ova vlada mora što pre da ode. Hvala.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uvažena ministarko Dragutinović, zaista sada u okviru ovog člana 4. otvara se jedno pitanje koje će sasvim sigurno u vrlo skoro vreme biti predmet rasprave pred Narodnom skupštinom, a to je pitanje statuta AP Vojvodina i zakona kojima se definišu nadležnosti koje će imati AP Vojvodina i sigurno će o tom, po nama duboko neustavnom aktu koji je usvojila Skupština AP Vojvodina, ovde biti mnogo reči.
Sigurno da tema Vojvodine, načina funkcionisanja njenih organa koji proizilaze iz Ustava Republike Srbije jeste nešto čime ćemo se ovde baviti i to je tema koja zaslužuje pažnju Narodne skupštine i u okviru ovog člana 4. sasvim sigurno je potrebno o tome nešto više reći.
Ovde se u stvari radi o činjenici da su sporazumom, faktički ugovorom o prodaji NIS-a, ostvarena određena sredstva koja je neophodno da se u ovoj prihodnoj strani budžeta realizuju i pozicije tih sredstava jasno opredele.
Demokratska stranka Srbije stoji na stanovištu, i to je više puta rekla, da je ugovor koji je zaključen sa Ruskom Federacijom, gasno-naftni sporazum tzv, državni ugovor između te dve države dobar za Srbiju. To je jedan strateški ugovor koji Srbiji omogućuje da u narednom periodu realizuje sve svoje potencijale i u najvećoj mogućnoj meri postigne privredni napredak koji svi mi zajedno očekujemo.
No, šta je problem sa ovim članom 4? Mi smo više puta isticali kroz diskusije u Narodnoj skupštini da jedan drugi aspekt politike Vlade, koji je Vlada u svom programu proklamovala, jedno ministarstvo na taj način i zove Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, pogotovo taj deo koji se odnosi na regionalni razvoj u najvećoj mogućoj meri je zapostavljen.
Amandman koji sam podneo je prvi u nizu koji su podneli poslanici DSS, upravo ukazujući na činjenicu da deo sredstava koji je ostvaren prodajom NIS-a mora biti direktno usmeren na sve lokalne samouprave u Srbiji. U Vojvodini je to poseban problem.
Moj uvaženi kolega Martinović je nešto o tome govorio, da veliki broj prigovora koje mi čujemo u Vojvodini, kada je u pitanju način realizacije projekata koji prolaze kroz Fond za kapitalna ulaganja, odnosi se na njegovu netransparentnost.
Mi smo upravo u situaciji da postavljamo pitanje u kojoj meri su pojedine opštine dobile određena sredstva i da li su baš bili jasni kriterijumi prilikom realizacije tih projekata kojih je bilo u velikom broju opština.
Upravo ovim amandmanom želimo da kažemo da je potrebno, pa i na području AP Vojvodina, da se Vlada Republike Srbije posebnim programom pozabavi realizacijom ovih sredstava u opštine, i u Vojvodini naravno, i u Srbiji.
Konkretno, u mom amandmanu ta sredstva od 5% od prodaje NIS-a odnose se na opštine u pet okruga u Vojvodini, konkretno, gradovi i opštine u Zapadno-bačkom okrugu, Južno-bačkom okrugu, Sremskom, Južno-banatskom i Srednje-banatskom okrugu, tj. grad Novi Sad, opštine Bač, Bačka Palanka, Vrbas, Bečej, Srbobran, Bački Petrovac, Beočin, Titel, Žabalj, Sremski Karlovci, Temerin, grad Sombor, Odžaci, Kula, Apatin, grad Sremska Mitrovica i opštine Inđija, Šid, Stara Pazova, Pećinci, Irig, Ruma, grad Pančevo i opštine Aliburnar, Kovin, Vršac, Bela Crkva, Plandište, Opovo, Kovačica i grad Zrenjanin i opštine Žitište, Sečanj, Novi Bečej i Nova Crnja.
Znači, potrebno je definisati jasne kriterijume, posebno programom Vlade Republike Srbije, kako bi se deo ovih sredstava, ovde je konkretno 5%, to je otprilike oko 20 miliona evra, usmerio u ove opštine.
Želim ovde da ukažem da je predsednik naše poslaničke grupe, gospodin Milan Aligrudić, podneo, takođe, jedan amandman na član 4. i verujem da bi prihvatanje ovog amandmana u najvećoj mogućoj meri ove kriterijume moglo da realizuje.
Činjenica da se u okviru Fonda za kapitalna ulaganja, koji je na osnovu Ustava u Vojvodini i onog dela koji se odnosi na najmanje 7% sredstava koja se daje za Vojvodinu, pa nakon toga onaj obim od 3/7 koji se usmerava za kapitalna i infrastrukturna sredstva, u stvari je najviše otišao u Fond za kapitalna ulaganja. Neophodno je da najveći broj opština, konkretno ovde govorim o opštinama u Vojvodini, kroz jasne i precizne kriterijume dobije deo sredstava koja su realizovana, koja su ostvarena na osnovu prodaje NIS-a.
Šta je u stvari jedna od poenti, da tako kažem, ovog amandmana? Mi treba da govorimo o decentralizaciji, pa i u Vojvodini. Znači, građani Vojvodine treba da i kroz ova sredstva i kroz samu autonomiju, pogotovo kroz ova sredstva koja se izdvajaju iz budžeta Republike Srbije, konkretno opštine i gradovi u Vojvodini, osete konkretnu korist, tj. ne želimo da se priča o autonomiji pretvori u novosadizaciju u pokrajini.
To je ono gde najveći broj zamerki stiže od građana Vojvodine. Ta sredstva se slivaju u pokrajinsku administraciju, nisu do kraja jasni kriterijumi i postoje prigovori o netransparentnosti realizacije sredstava, a bilo bi dobro da se jasno i konkretno kaže koliko kojoj opštini tih sredstava u Vojvodini pripada.
To je ono što može na najdirektniji način da doprinese lokalnom i ekonomskom razvoju, o kome svi moramo da vodimo računa i o kome se najmanje vodi računa kada je u pitanju funkcionisanje Vlade, pa i kada je u pitanju funkcionisanje niza ministarstava u Vladi.
Ministarstva se u lokalnu samoupravu najviše mešaju kada postoje sporovi u funkcionisanju lokalne samouprave, ali strateški pristup razvoju pojedinih lokalnih samouprava, pogotovo u lokalni deo ekonomskog razvoja, rešavanje infrastrukturnih problema, veliki broj opština, pa i u Vojvodini, nema rešenu putnu infrastrukturu, nema rešenu kanalizaciju, vodosnabdevanje, telekomunikacionu infrastrukturu.
Postoji veliki broj problema kada su u pitanju ustanove u oblasti zdravstva i školstva. Oni se rešavaju, ali ne u dovoljnoj meri brzo i kvalitetno da bi građani bili zadovoljni.
Znači, kroz ova sredstva može se postići onaj cilj koji su, manje ili više, sve političke stranke u Narodnoj skupštini proklamovale.
Decentralizacija - znači, pare opštinama, pare gradovima za konkretne projekte, za realizaciju konkretnih problema, kako bi građani živeli kvalitetnije u tim opštinama. Ubeđen sam da kvalitet vlasti i kvalitet ljudi koji upravlja opštinama jeste na tom nivou da bi oni uspešno, kroz projekte i kroz svoje strategije i vizije razvoja opštine, mogli da iskoriste ova sredstva.
U tom smislu su amandmani koje je podnela poslanička grupa DSS da se kroz poruke potrebe za decentralizacijom, poruke za ravnomernim regionalnim razvojem, rešavanjem lokalnih ekonomskih problema, rešavanjem infrastrukturnih problema, usmere sredstva koja su ostvarena prodajom NIS-a. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko Dragutinović, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih na početku da kažem da je  rasprava o ovom Predlogu zakona o budžetu zaista počela u jednoj  vrlo lošoj atmosferi i manje-više i predstavnici i opozicije, ali i pozicije su istakli upravo tu činjenicu da je kašnjenje usvajanja na Vladi, pa upućivanja Predloga zakona o budžetu u Narodnu skupštinu i te kako stvorilo napetu atmosferu i u javnosti i u Narodnoj skupštini.
Završena je načelna rasprava, ali mi smo danas ponovo bili suočeni sa kašnjenjem. Čitav dan je trajala rasprava, pogotovo u prepodnevnom delu, zašto Vlada Republike Srbije nije dostavila mišljenje o predloženim amandmanima. Onda kada se raspravlja o tome, šta bi bila jedna od karakteristika, pored niza onih karakteristika kojima ne možemo oceniti dobro rad Vlade Republike Srbije, jeste i činjenica da je sve što je činila do sada vezano za kašnjenja.
Kašnjenje u predlogu budžeta, kašnjenje, evo danas, u davanju mišljenja na predložene amandmane od strane narodnih poslanika, kašnjenje u merama kojima se reaguje na ekonomsku krizu, o tome smo pričali i kada je bila rasprava o nepoverenju Vladi Republike Srbije, ovih dana vidimo kašnjenje u izradi strategije odbrane, kašnjenje u zakonima koji su potrebi za evropske integracije i stavljanje Srbije na belu šengensku listu.
Čak je i predsednik Vlade rekao da jedan broj strategija i zakona Vlada nije usvojila, koji su neophodni da bi se realizovali ovi poslovi, kašnjenje, o tome treba zaista ozbiljnu debatu povesti, sa usaglašavanjem niza zakona i propisa sa Ustavom Republike Srbije, a mi imamo u normama koje su u zakonu za sprovođenje Ustava, tzv. Ustavnom zakonu, koji su sve to zakoni koje je potrebno uskladiti, kašnjenje sa privatizacijom i niz drugih stvari koje sada stvaraju jednu napetu i tešku političku situaciju i u društvu, a i ovde u Narodnoj skupštini.
U tom smislu jeste ova atmosfera koja je danima kada je u pitanju rasprava o budžetu i ta napetost da li će zbog svih ovih stari, pogotovo zbog načina na koji je Vlada pristupila ovom poslu, uopšte budžet Republike Srbije biti usvojen.
Ovaj amandman koji je podneo narodni poslanik DSS, Nenad Popović, odnosi se na deo koji se tiče povećanja akciza. Želeo bih da ukažem na jednu raspravu koja je ovde vođena više puta u Narodnoj skupštini, a koja je i te kako ne samo ekonomske prirode, nego i političke prirode, a to je odluka Vlade Republike Srbije da pristupi jednostranoj primeni Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Mi smo sa političkog aspekta ukazivali na veliki problem i vrlo spornu odluku Vlade da uđe u jednostranu primenu, obzirom da bi to bio prvi slučaj poznat, kada su u pitanju zemlje koje su ušle u proces evropskih integracija, da se na jednoj neravnopravnoj osnovi jedan ugovorni odnos tretira tako što ga samo jedna ugovorna strana primenjuje, a druga, zbog niza političkih uslovljavanja, to ne želi.
Naravno, mi smo kritikovali i sam čin potpisivanja tog sporazuma. Naveli smo i političke razloge zašto nije bilo dobro da se u tom trenutku prvo potpiše, a nakon toga i ratifikuje u Narodnoj skupštini i onda da se uđe u još jednu zaista pogubnu odluku, i politički, i po pitanju dostojanstva zemlje i uopšte želje da se partnerstvo za EU, a bogami i ekonomski i te kako lošu odluku.
Činjenica da srpska privreda, da srpske kompanije, da srpski proizvođači zbog toga što zbog niza razloga 90-tih godina zbog sankcija, a posle toga zbog nekih drugih odluka i možda nekonzistentne politike, kada je u pitanju jačanje politike konkurentnosti naše privrede, nismo uspeli da u toj meri osnažimo konkurentnost naše privrede, naših kompanija, naših preduzetnika, naših proizvođača, da bi se ravnomerno takmičili na ovoj teškoj tržišnoj utakmici u koju Srbija i srpski privrednici treba da uđu sa kompanijama iz EU.
Na stranu to što takvom jednom odlukom ulazimo u jedan proces koji direktno utiče na prihodnu stranu budžeta Republike Srbije. Više puta je ovde isticano koliki će biti gubici zbog jednostrane primene SSP-a, što direktni, što indirektni, oni se procenjuju na oko 300 miliona evra.
Onda Vlada Republike Srbije, donoseći jednu takvu politički i ekonomsku lošu odluku, iako stvarne ciljeve, sem da se time mi vežbamo u procesu evropskih integracija, što zaista deluje smešno za jednu ozbiljnu državu, nikakve druge efekte nisu nam predstavili kao pozitivno, traže načine kako da ovaj veliki gubitak u prihodnoj strani reši. Onda to rešava na ovaj način povećanjem akciza, direktno opterećujući životni standard građana.
Sada se vraćamo na onu izjavu predsednika Vlade, koji je rekao da se neće živeti ni bolje, a ni gore. Ta izjava predsednika Vlade je došla nakon niza drugih izjava, koja je doživljena kao pokušaj amortizacije izjava nekih drugih ministara, koji su možda bili iskreniji da ćemo se boriti da ne budemo gladni, goli i bosi. To su isto izjave pojedinih ministara u Vladi.
Onda ovakovom jednom akciznom politikom pokušava se rešiti problem loše političke i ekonomske politike kada je u pitanju jednostrana primena SSP, direktno opterećujući budžet građana i direktno utičući na životni standard građana. Sad se postavlja pitanje da li loše političke odluke treba da imaju za posledicu da građani žive lošije.
To je suština rasprave o ovom budžetu, koji je budžet definisan sa vrlo visokom javnom potrošnjom, čiji će način realizacije biti težak i vrlo sporan, a pogotovo što smo sada čuli kroz niz diskusija koliki će biti troškovi pojedinih kabineta, o čemu smo mi govorili kada je formirana ova vlada, kada je donet zakon o ministarstva.
Nakon političke podele unutar vladajuće koalicije bilo je jasno da se neminovno mora povećati javna potrošnja i neminovno mora doći do ovakvih problema, tj. pritisaka pojedinih funkcionera unutar Vlade da se njihovi zahtevi, njihovih kabineta, pogotovo mislim ovde i na potpredsednike Vlade, ali i na kabinet velikog, glomaznog Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, u što većoj meri napune.
Onda ulazimo u ovakve probleme da se povećanjem akciza, promenom taksene politike, svim drugim mogućim opterećenjima ulazi u jedan ozbiljan problem da bi se zadovoljili apetiti koalicionih partnera i da bi se prikrili politički promašaji odluke o jednostranoj primeni sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
To je ono što odlikuje ovaj budžet. To je ono u kakvoj atmosferi je ovaj budžet stvaran.
To su razlozi zašto je on kasnio 40 dana. Ta napetost unutar Vlade i razlike koje su postojale unutar Vlade, kada je u pitanju i jednostrana primena SSP i kada su u pitanju namirivanja pojedinih pozicija UN u raznim državnim organima, prvenstveno mislim u Ministarstvima.
Ovaj amandman je pokušaj da se ispravi jedna loša odluka, da se pokuša racionalno sagledati na koji način se može doći do eventualne korekcije ovih akciza i da se na taj način, saglasno i projektovano makroekonomskoj politici, ali i projektovanoj inflaciji, ostane na onom nivou koji bar koliko toliko može da sačuva i život, životni standard građana i koliko toliko da ne bude na štetu svih onih ljudi koji danima pred Narodnom skupštinom zahtevaju sva ona prava koja su im obećana, što u toku izborne kampanje, a pogotovo nakon formiranja ove Vlade. Hvala vam.

Predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, uvaženi predstavnici Vlade, evo, mi nakon pet meseci prvi put imamo priliku, iako je u proteklih pet meseci bilo zaista mnogo krupnih političkih događaja, iako je veliki broj narodnih poslanika u prethodnih pet meseci više puta pozivao predsednika Vlade da dođe u Narodnu skupštinu, imamo prvi put susret sa Vladom i to na sednici gde se raspravlja o njenom nepoverenju.
Ovde je jedan ministar izašao sa pozivom na državno jedinstvo. Podsetiću vas da su svi poslanici opozicionih političkih stranaka u Skupštini na svakoj sednici svaki dan pozivali predsednika Vlade i ministre da dođu u Narodnu skupštinu kako bismo raspravljali o strateškim pitanjima države Srbije i postigli, ili pokušali da postignemo državno jedinstvo.
Kada su se stvari po nizu pitanja otele kontroli, kada smo došli u faktičko stanje po pitanju Euleksa, po pitanju zastoja u evropskim integracijama, po pitanju spora unutar Vlade kada je u pitanju naftno-gasni sporazum, onda sada na sednici o nepoverenju imamo prvi put da raspravljamo o tome gde se ne može postići, nikako ne može postići državno jedinstvo, jer se u raspravi o nepoverenju pokazuju sve političke razlike između opozicije i pozicije. Rasprava o nepoverenju Vladi nije prilika za državno jedinstvo i nažalost, odgovornošću skupštinske većine, ta prilika je propuštena.
Ova Vlada je startovala u javnosti, tako označena od strane onih koji su učestvovali u njenom formiranju, kao proevropska vlada. Taj cilj, kako je naveden u ekspozeu predsednika Vlade Mirko Cvetkovića, opredeljenje za evropsku budućnost Srbije, označen je kao najviši i najvažniji cilj.
Da vas podsetim, u ekspozeu predsednika Vlade bilo je šest ključnih pitanja koja su definisana kao program Vlade: opredeljenje za evropsku budućnost Srbije, neprihvatanje nezavisnosti AP KiM, neophodnost jačanja ekonomije, jačanje socijalne odgovornosti Vlade, pooštravanje borbe protiv kriminala i korupcije i poštovanje međunarodnog prava.
Razlika između ove i prethodne vlade je upravo u obrnutom redosledu prioriteta. Prethodna Vlada, kao prvi cilj, imala je borbu za očuvanje KiM, a ova Vlada ima opredeljenje za evropsku budućnost Srbije.
Na osnovu tog prvog cilja je dobila epitet "proevropska vlada". Postavlja se pitanje, na tom ključnom strateškom cilju šta je ova Vlada uradila? Sad smo imali jednu diskusiju, upravu na temu evropske budućnosti Srbije, i dobili smo ovakav odgovor. Odgovor je - dobili smo obećanja koja nisu nikakva garancija, ali to je dobra perspektiva. To je odgovor koji smo dobili kada je u pitanju evropska budućnost Srbije.
Da vas podsetim, poslanička grupa DSS je u ovoj skupštini isticala sledeću stvar. Vladajuća većina proklamovala je pitanje da su evropske integracije i očuvanje KiM dva odvojena pitanja. Mi smo ovde isticali i pokazali na primeru ratifikacije SSP da su to i te kako dva povezana pitanja, ali upravo za EU. Dok se čitava politička priča i čitav politički spor koji imamo sa EU ne raspravi na ovoj temi, ova dva pitanja će ostati neraskidivo povezana, iako mi deklarativno pričamo da su oni odvojeni.
EU i KiM su za EU suštinski povezana pitanja i svakim danom, u svakom trenutku, svakim korakom EU nam to dokazuje. Kada smo rekli da ćemo se suočiti da budemo naterani da uđemo u regionalnu saradnju sa lažnom državom Kosovo, mi smo ovde optuženi da kočimo evropske integracije. Sada EU ulazi u proces Studije izvodljivosti za KiM. Imate li iluziju da sledeći korak neće biti upravo zahtev za dobrosusedsku saradnju? To je ne samo faktičko, indirektno priznanje, o čemu mi danas pričamo, nego i stvarno i formalno priznanje.
Propuštena je prilika za državno jedinstvo raspravom o KiM, propuštena je prilika da se raspravi o evropskom putu Srbije, kada je bila diskusija o SSP. Sada ono o čemu se danas diskutovalo od strane predstavnika opozicije i predstavnika DSS, na oba koloseka Srbija i ova Vlada spuštaju lestvicu zahteva i spuštaju lestvicu onog nivoa zahteva prema EU koji su neophodni da se sačuva nacionalno državno dostojanstvo. Kada je u pitanju KiM to je prihvatanje Euleksa, za koga smo rekli čija je njegova uloga?
Kada su u pitanju evropske integracije, to je jednostrana primena SSP-a, zahtev koji niko od nas nije tražio i nešto čime će najviše srpska privreda biti oštećena. Time mi dolazimo u taj neravnopravni odnos sa EU i time dolazimo u situaciju da, umesto najviši državni cilj jedne odgovorne vlade da bude teritorijalni suverenitet i snaga države, mi kao najviši cilj ne postavljamo Srbiju, nego njene integracije u druge međunarodne organizacije. To je ta vododelnica između politike koju mi vodimo i koju vodi ova Vlada.
Nikada za DSS neće biti integracija Srbije u druge međunarodne organizacije viši cilj nego odbrana Srbije i napredak Srbije i nikada nećemo pristati da idemo u integracije, ako se time oštećuje integritet Srbije, njeno dostojanstvo, njen napredak i bolji život građana. Na tom pitanju se dele ove politike.
Kada se ovde poziva na državno jedinstvo, podsećamo da su sve prepreke i sve mogućnosti da se to jedinstvo postigne bile ovde u parlamentu moguće, samo da se predsednik Vlade i da su se ministri odazvali na zahteve narodnih poslanika.
Više puta smo ovde prozivani, kao opozicija, da opstruišemo rad Narodne skupštine, a mi smo to činili upravo znajući da će se to desiti, da će se desiti dan kada će najviši predstavnici Vlade, pokušavajući da prikriju svoju politiku koja je neuspešna, pozvati Narodnu skupštinu na jedinstvo.
To je ona vizija koju smo mi imali i to je ono što smo znali da će se desiti. Zato je ova današnja rasprava dokaz najdublje podele u srpskom političkom društvu, zato što se oko strateških pitanja nije na vreme dogovaralo i razgovaralo.
Zato ćemo kasniti sa evropskim integracijama i zato ćemo slušati o perspektivama i obećanjima koja nisu nikakva garancija, i zato ćemo primenjivati sporazum koji direktno utiče na naše prihode, naš budžet i našu privredu, koja još nema snagu i konkurentnost da se nosi sa konkurentnošću evropskih kompanija i zato ćemo biti i dalje u Narodnoj skupštini svi svedoci ozbiljnih diskusija kuda ova država ide.
Vrhunac svega toga jeste rasprava o naftno-gasnom sporazumu koja je ovde vođena, koja je od velikog broja poslanika dobila podršku, da bi se već sutradan krenulo u osporavanje toga, jer ako se proceni da je Srbija popustila po pitanju Euleksa, ako se proceni da je donela odluku da jednostrano primenjuje SSP, zašto onda ne bi srušila jedan izuzetno bitan strateški sporazum koji omogućava ekonomski razvoj, a s druge strane veže je za jednu silu u usponu, kao što je Ruska federacija.
Nekome ne odgovara ni jedno ni drugo, da Srbija stane na noge, da njena privreda jača i da ima čvrste i jake veze sa Ruskom federacijom. Te tri stvari, na kojima je ova Vlada pala, na kojima je popustila, na kojima je pokazala slabost, Euleks, evropske integracije i primena SSP i naftno-gasni sporazum, dokazi su zašto ovoj Vladi treba izglasati nepoverenje i zašto naša politika čvrste odbrane nacionalnih prioriteta, nacionalno dostojanstva i strateških interesa Srbije mora da pobedi na prvim narednim izborima. Hvala vam.

Poštovana predsednice, poštovani ministre Markoviću, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, koji faktički jeste zakon koji treba da nastavi Strategiju reforme državne uprave, koja je imala za cilj da se državni službenici na položajima, kad su u pitanju organi državne uprave, biraju na konkursima.
Ovaj zakon je Narodna skupština usvojila još 2005. godine, s ciljem da se realizuje depolitizacija u državnoj upravi. Cilj načina izbora u organima državne uprave na konkursima trebalo je da predstavlja otklanjanje uticaja političkih partija prilikom postavljenja na položaje državnih službenika kao što su pomoćnici ministara, kao što su drugi zaposleni u organima državne uprave. Sada se suočavamo s ovim predlogom zakona koji čitav taj postupak prolongira za još godinu dana.
Kada je u pitanju državna uprava, Zakon o ministarstvima koji je donet neposredno pred izbor ove vlade Republike Srbije još više je opteretio državnu upravu povećanjem broja ministarstava u odnosu na njihov broj u prethodnim vladama i samim tim izazvao potrebu da se, kada su u pitanju pozicije državnih sekretara, kad su u pitanju pozicije pomoćnika ministara i još neke druge pozicije u ministarstvima, poveća broj zaposlenih u državnoj upravi.
Jedan o ključnih segmenata i načela u Strategiji reforme državne uprave bila je upravo racionalizacija u državnoj upravi.
Mi smo ovde diskutovali da to sasvim sigurno ovim Predlogom zakona o ministarstvima neće biti moguće. Suočavamo se sa kontradiktornostima, da imamo s jedne strane povećan broj ministarstava i povećan broj funkcionera u republičkim organima, a s druge strane najavu racionalizacije u lokalnoj samoupravi, gde postoji velik broj zaposlenih u pojedinim lokalnim samoupravama.
Tu je pitanje na koji način će se sama ta strategija racionalizacije efikasno i dosledno sprovesti. Sam Zakon o ministarstvima, koji je ovde donet, u stvari je imao potrebu da koalicioni partneri zadovolje svoje političke apetite učešćem u Republičkoj vladi i u republičkim organima. Takva jedna glomazna vlada, koja se, na nizu pitanja koja se u državi otvaraju, pokazuje kao nesposobna i nedelotvorna, još više nas udaljava od Strategije reforme državne uprave i načela racionalizacije.
Strategija reforme državne uprave ovde je spomenuta i od strane prethodnog govornika, kolege Buhe, i vrlo je bitno da se nje podsetimo jer je ona jedan snažan iskorak u pravcu rešavanja problema koji se tiču državne uprave, a kritike na račun državne uprave najviše su upućivali s jedne strane građani, s druge strane privredni subjekti.
Činjenica je da se državna uprava, kad su u pitanju rešavanja ključnih problema građana, ostvarivanja njihovih prava, pokazala nedelotvorna, spora, neefikasna, u nekim slučajevima i nekompetentna, a kad su u pitanju privredni subjekti, u velikoj meri je otežavala poslovanje privrednih subjekata upravo zato što je i njena neprofesionalnost, ali i njena nemodernost (kako se ovde više puta isticalo, istaknuto je i u samoj strategiji) iziskivala dublju i snažniju potrebu za sprovođenjem ove strategije.
Tu su velika očekivanja i od Vlade i od samog Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Za vreme prve vlade Vojislava Koštunice donet je niz zakona koji upravo ima za cilj implementaciju ove strategije, kao što je bio Zakon o Vladi, Zakon o državnim službenicima, Zakon o državnoj upravi. Naravno, posle toga je bio niz izbora, formiranje nove vlade i mi smo se više suočavali sa predlozima izmena, kada je u pitanju segment državne uprave.
Kada je u pitanju segment lokalne samouprave, bilo je novih zakona, na osnovu kojih su i sprovedeni izbori 2008. godine, ali kada je u pitanju segment državne uprave, više smo se suočavali sa izmenama zakona koji su doneti u tom periodu nego što je bilo novih propisa.
Pitanje funkcionisanja državne uprave i kritika na njen račun od strane građana i privrednih subjekata jeste nešto što iziskuje potrebu da se i u Narodnoj skupštini o tome otvori ozbiljnija debata.
Ovaj predlog zakona, pored činjenice da se prolongira vreme kada će se zaposleni u državnoj upravi, tj. lica koja treba da zauzmu položaj u državnoj upravi, birati na osnovu javnog konkursa a ne na osnovu imenovanja od strane Vlade i pojedinih drugih republičkih organa, imaj još dva segmenta koji se odnose na funkcionisanje Službe za upravljanje kadrovima, koja je vrlo bitna novina kada je u pitanju Zakon o državnim službenicima, i kroz ovaj zakon njena aktivnost se proširuje i na edukaciju koja se odnosi na borbu protiv korupcije u državnoj upravi.
Korupcija u državnoj upravi je nešto što, kada je u pitanju stepen korupcije uopšte u državnim organima, predstavlja veliku opasnost za funkcionisanje same države. Najveći broj građana, ako ističu primedbe na funkcionisanje države uprave, pored činjenice da zameraju profesionalnost i ažurnost, jeste da postoji korupcija.
Mislim, a verujem da takvo mišljenje deli i ministar, da nema političke stranke i nema funkcionera u Vladi koji nije dobio pritužbe građana na probleme koji se odnose na ovaj segment unutar državne uprave, a to je korupcija.
Nesporno je da Služba za upravljanje kadrovima i Visoki službenički savet treba da se bave ovim problemom i treba da edukuju zaposlene u državnoj upravi na koji način da se ovaj zaista gorući problem unutar državnih organa otklanja.
Drugo je pitanje edukacije uopšte u državnoj upravi. To je ono načelo, definisano u samoj strategiji, profesionalizacije državne uprave.
Ako pođete od republičkih organa, ali i od same lokalne samouprave, zaista veliki broj zaposlenih u državnoj upravi, pogotovo kada su u pitanju zahtevi privrednih subjekata, ne odgovara u najvećoj meri potrebama efikasne tržišne privrede i samih privrednih subjekata.
Mnogo puta je ovde isticana potreba postojanja jedinstvenog šaltera u lokalnim samoupravama i da se svi zahtevi privrednih subjekata, pojedinaca, rešavaju na jednom mestu, brzo, efikasno i u što kraćem roku. Vrlo je malo lokalnih samouprava koje se mogu pohvaliti da su uspele svoju opštinsku upravu da ustroje na taj način kako bi se zahtevi građana, kada je u pitanju rešavanje njihovih konkretnih problema, rešavali brzo, efikasno i na jednom mestu i da, ono što predstavlja osnovni zahtev prema lokalnoj samoupravi i prema državnim organima, građanin ne čeka i da se njegovo pravo ne ostvaruje u nekom dužem periodu, čime bi moglo da bude dovedeno u pitanje i možda postalo bespredmetno. Zato je vrlo važno da se o profesionalizaciji i modernizaciji državne uprave, mislim tu i na upravu unutar lokalne samouprave, povede računa i tu moramo dobiti odgovore i jasnu viziju - kako Vlada želi da realizuje ove zahteve.
Edukacija u lokalnoj samoupravi i uopšte u državnoj upravi jeste nešto što mora da postane prioritet u narednom periodu i ubeđen sam da će to sigurno dati efekte ako taj koncept bude postavljen na zdrave temelje i ako se sve ono što se diskutovalo u prethodnom periodu, i u Narodnoj skupštini i od strane pojedinih organizacija koje se bave državnom upravom i lokalnom samoupravom, bude prihvaćeno.
Posle 2001. godine smo imali jednu agenciju, mislim da se zvala Agencija za unapređenje državne uprave, koja je izdavala razne brošure, razne predloge kako da se efikasno reformiše državna uprava i, kada se napravi jedan monitoring toga šta je ta Agencija radila, videli smo da nema nikakvog pomaka osim javnih proklamacija o tome da je važno da se izvrši reforma državne uprave zato što ona mora biti moderna, efikasna, brza, u službi građana, u službi privrede, uprava koja promptno odgovara na ono što se događa u društvu, samo na nivou proklamacija i pojedinih brošura, koje nisu dale efekata u konkretnom životu i konkretnoj realizaciji.
To je ono što treba istaći kao jedan od prioriteta koji treba da bude u narednom periodu, jer bez efikasne i moderne državne uprave čitava politika koja se kreira unutar državnih organa ne može naći efekata i ploda kod građana i ukupno u društvu.
Što se tiče rešenja u ovom predlogu izmena i dopuna zakona koja se odnose na predloge Zaštitnika građana, Zaštitnik građana ima izuzetno bitnu ulogu u društvu i svi smo mi u Narodnoj skupštini podržali njegov izbor (u svakom slučaju, to je i ustavno načelo) i njegovo delovanje u javnosti.
Reakcije na zahteve građana, na dopise građana, kada su u pitanju nedelotvornost i neefikasnost državne uprave, najviše su usmerene prema Zaštitniku građana, koji treba svojim reagovanjem, svojim delovanjem da uputi državnoj upravi i pojedinim organima državne uprave primedbe i sugestije, pa i u ovom slučaju predlog ili preporuku (kako je definisano zakonom) za razrešenje onih funkcionera u državnoj upravi koji apsolutno krše prava građana, ili pokazuju primer kako ne treba da deluje jedan odgovoran predstavnik državne uprave.
Zaštitnik građana je pokazao svojim delovanjem i svojom aktivnošću značaj svog postojanja u javnosti.
Ključni problem ovog zakona, kao što sam rekao na početku, jeste pomeranje ovog roka ponovo na 31. decembar, uvek sporna retroaktivnost ove norme, i mi se suočavamo s tim da se jedno važno načelo, depolitizacija, umesto da se sprovede konkursom i izborom što pre, ponovo prolongira i to je nešto što ne bi trebalo podržati i razlog zašto ovaj zakon nije dobro rešenje za ovaj trenutak kada je u pitanju državna uprava Srbije. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko Dragutinović, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju depozita bombastično je najavljen na jednoj pres-konferenciji, na kojoj je učestvovao predsednik Vlade, kao zakon koji će da reši velike probleme sa kojima se suočavaju građani u okolnostima nastupajuće ekonomske krize. Upravo ovaj zakon je trebalo da pokaže kako Vlada Republike Srbije vodi i ima politiku kada je u pitanju reagovanje na ovu tešku ekonomsku situaciju koja je pogodila čitav svet, a naravno i Srbiju i ta pres-konferencija i ovaj predlog zakona trebalo je da umire strahove građana od ovoga što nam se sprema.
Međutim, ovaj zakon možemo kvalifikovati samo kao defanzivan, a nikako kao ''proaktivan'' korak jedne Vlade koja ima viziju kako da ublaži efekte ekonomske krize.
Još jednom ću da podsetim i narodne poslanike da je poslanička grupa DSS pre dva meseca izašla sa predlogom zakona koji je trebalo,, upravo da interveniše u ovom delu kada su u pitanju depoziti. Mi smo tada bili optuženi kao neko ko širi strah i paniku, kao neko ko jedan talas problema koji se polako približava Srbiji još više predimenzionira i daje mu značaj koji uopšte ne bi trebalo da ima.
Nakon toga, nakon analize koju smo imali i u poslaničkoj grupi i u samoj stranci kada su u pitanju stvarni efekti i potreba da se unutar Srbije postigne jedinstvo i konsenzus o tome u kom pravcu država treba da reaguje, predložili smo da se i u samoj Narodnoj skupštini formira jedna komisija, od predstavnika najviših državnih organa i poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini, kako bi pratila ovu ekonomsku krizu i davala predloge nadležnim državnim organima da donose mere koje bi bile adekvatna reakcija na nju. Tada nismo imali nikakvo razumevanje, a onda smo čuli da i sama Vlada, nejasno je kojim aktom i na koji način, formira radno telo sa članovima čija se zaduženja ne znaju, ni konkretni zadaci. I šta je to radno telo do sada uradilo?
Želimo da kažemo da Vlada ne reaguje ni brzo ni adekvatno na ono što nam se sprema, i ono što bi se nametnulo kao zaključak jeste da opravdan strah koji postoji kod građana za radna mesta, za životni standard, uopšte za egzistenciju, treba da bude ublažen jednom aktivnom, odgovornom i hrabrom Vladom. A mi upravo, analizirajući šta je do sada ova vlada uradila, vidimo da je ova vlada u strahu, da se boji da izađe sa konkretnim merama za građane i da kaže: ovo je vizija kako mi želimo da vodimo Srbiju u 2009. i 2010. godini, kada se očekuje vrhunac ove ekonomske krize, i da na taj način strahove građana maksimalno ublažimo, i da je unutar Vlade potpuna konfuzija i nejasno ko kakve odluke treba da donosi.
Vidimo da i sam zamenik predsednika Vlade poziva državne organe da reaguju. Oni koji su najodgovorniji da donose odluke, da usmeravaju ekonomsku politiku Vlade, unutar same Vlade ne znaju čija je tu odgovornost i čije su nadležnosti.
Ono što je najporaznije kada je u pitanju atmosfera u Srbiji, u srpskom društvu, po pitanju ove ekonomske krize, pa i na samoj političkoj sceni, jeste da je Srbija jedina država gde predsednik Vlade nije došao pred narodne poslanike i izneo predloge mera.
Mi ćemo, pored svih prozivanja koje smo imali, opravdanih zahteva da se predsednik Vlade pojavi u Narodnoj skupštini kada je u pitanju rasprava o KiM, kada je u pitanju rasprava o zastoju evropskih integracija, kada je u pitanju ekonomska kriza, prvi put videti predsednika Vlade u Narodnoj skupštini kad bude rasprava o njegovom nepoverenju.
I to je ono što zabrinjava i građane i narodne poslanike, da ne postoji nikakva konkretna aktivnost unutar same Vlade koja bi umirila građane.
Mi čujemo i od najviših predstavnika Vlade da će 2009. biti najteža godina. Čak, neki najviši funkcioneri Vlade kažu da se očekuje kolaps srpske privrede, a onda imamo muk unutar same Vlade i imamo jedinu konkretnu meru koja je ovde došla, sa zakašnjenjem, i to kao reakcija na ono što je i sama DSS predložila, koja je bila žestoko napadnuta u Narodnoj skupštini, na odborima Narodne skupštine, da širi paniku i strah.
To je ono što građani Srbije zameraju aktuelnoj vlasti – odsustvo hrabrosti, odsustvo odgovornosti, odsustvo aktivne politike i odsustvo želje da se unutar i Narodne skupštine i srpskog društva napravi konsenzus. Umesto toga imamo optužbe na račun opozicije da opstruira rad Skupštine.
Zašto predstavnik Vlade i predsednik Vlade ne dođu u Narodnu skupštinu, pa da razgovaramo kakva je to aktivna politika koju Vlada treba da sprovodi u uslovima ekonomske krize, kada su svi premijeri i predstavnici država imali, ne jednu, nego više zajedničkih sednica sa svojim parlamentima i o tome raspravljali, suočavali se sa kritikama, suočavali se sa pitanjima, ali na kraju uspostavljali konsenzus unutar društva. Kakva je to, pre svega, razdvojna politika Srbije u vremenu ekonomske krize koja dolazi?
To su suštinska, fundamentalna politička pitanja o kojima mi danas treba da pričamo, a mi smo, u stvari, sada dovedeni u situaciju da reagujemo na strah građana jednim zakonom za koji nije bilo podrške u okviru samog ministarstva, nego je on, očigledno, nametnut od strane najviših političkih predstavnika aktuelne vlasti, da bi se, kao što sam rekao, pokušao sniziti strah kod građana.
Nemamo odgovore na ključna pitanja, šta ćemo sa činjenicom da će biti sledeće godine, verovatno i 2010. godine, smanjen obim investicija u Srbiji, koje jedino mogu da dovedu do rasta zaposlenosti, do rasta životnog standarda, šta ćemo sa činjenicom da se uporno ćuti, a Vlada šalje poruke (opet da bi smirila javnost, a videće se da ćemo biti u pravu o onome o čemu danas govorimo) da je, kako je nazvan, "posao veka" sa ''Fijatom'' i te kako doveden u pitanje, a budžetom su predviđena ogromna sredstva, naravno, o tome ćemo pričati kad bude rasprava o budžetu, za ovu investiciju.
Šta ćemo sa činjenicom da imamo otpuštanje velikog broja zaposlenih u pojedinim kompanijama, a Vlada ne reaguje ponudom razvojne politike, nego administrativnim merama pokušava da spreči otpuštanje i time unosi još veću tenziju unutar privrede Srbije.
Šta ćemo sa činjenicom u vezi pada dinara, šta ćemo sa činjenicom podele unutar Vlade oko jednostrane primene SSP, o zamrznutom Trgovinskom sporazumu, o rušenju koncesija, o rušenju Gasnog sporazuma? To su konkretni rezultati ove vlade i zato je, zaista, porazno da predsednik Vlade prvi put dolazi u Narodnu skupštinu, od svog izbora na tu funkciju, na dan kada bude rasprava o njegovom nepoverenju.
Priča o razvojnoj politici Srbije jeste nešto o čemu je više puta raspravljano u ovoj Narodnoj skupštini. Manje-više veliki broj narodnih poslanika se složio sa tim da su mala i srednja preduzeća osnovni zamajac razvoja srpske privrede, ali se uporno ignoriše, i ovaj zakon to pokazuje, kao što su moje kolege više puta istakle, i koleginica Vjerica Radeta, ova potpuno protivustavna odredba ukazuje na vrlo čudan način odnos Vlade i prema velikim kompanijama, koje su i veliki izvoznici i zapošljavaju veliki broj naših građana.
Naravno, za mala i srednja preduzeća, u ovim uslovima ekonomske krize, potrebni su jeftini krediti. Svi mi koji sedimo u Narodnoj skupštini znamo, manje-više, sa kakvim se sada problemima suočavaju preduzetnici i oni koji vode mala i srednja preduzeća zbog ovako visokih kamata.
Dobro bi bilo, kada dođe predsednik Vlade, da ga pitamo da li ona mera koju je NBS donela o povećanju obaveznog rezervisanja banaka, koja je, faktički, dovela do povećanja kamata, treba i dalje da stoji na tim pozicijama ili ne? U ovom trenutku je najvažnije pomoći srpskoj privredi da ne doživi kolaps i da se u što većoj meri povećaju obrtna sredstva koja bi se dala preduzetnicima, malim i srednjim preduzećima.
Znači, ono što jeste neki osnovni zaključak koji se nameće i na osnovu ovog zakona o kome mi raspravljamo, na osnovu svega onoga što čini Vlada, jeste da ovo nije hrabra i proaktivna Vlada, nego je ovo defanzivna Vlada i Vlada u strahu u odnosu na ono šta je očekuje 2009. godine, a to je velika ekonomska kriza.
I ta nestabilnost unutar Vlade i to odsustvo jedinstva oko najvažnijih strateških pitanja, izostanak mera kojima će se ublažavati i vizija razvoja Srbije, jesu nešto što ukazuje da nema više nikakvog osnova da ova vlada opstane. Sigurno ćemo u okviru rasprave, koja nam se bliži, o nepoverenju, otvoriti sve ove dileme i sva ova pitanja, i učinak same Vlade, a pogotovo, na kraju to ističem, o tome što Vlada Republike Srbije nije pred građane izašla ni sa jednom konkretnom merom kojom bi ponudila viziju razvoja Srbije, ne administrativnim merama, nego razvojnim merama, zaštitila radna mesta i povećala zaposlenost. Hvala. (Aplauz.)

Čl. 225. i 226. Poslovnika. Pitanje za predsednika Narodne skupštine, a objasniću zašto za predsednika Narodne skupštine. S obzirom na to da smo dobili informacije da je u Skupštini grada Beograda došlo do velikih problema i da je sednica prekinuta, jer je predsednik Skupštine, gospodin Belić, ponovo podneo ostavku, sećamo prošle godine, i nema ko da predsedava, a znamo kakve su posledice bile kada se to isto događalo 2007. godine, i kakvi su svi problemi bili u Narodnoj skupštini.
Molim, ovom prilikom, predsednika Narodne skupštine da narodnim poslanicima da obaveštenje i da, naravno, skupštinska većina u gradu Beogradu poštuje zakon, kako opet Narodna skupština ovog puta, zato što je to bilo voljom vladajuće većine, ne bi došla u situaciju da raspravlja o nezakonitostima u Skupštini grada Beograda, i da nas opet neko ne optuži da opstruišemo skupštinu.
Molim vas da učinite sve napore da se poštuju zakon i opšta akta Skupštine grada Beograda, da se tamo regularno nastavi rad, da ne bi Narodna skupština morala da raspravlja o problemima u Skupštini grada Beograda, a svi se sećamo u kojoj meri je to bio predmet rasprave u toku 2007. godine. Informacije kažu da u Skupštini grada Beograda ima velikih problema, da je u toku pauza i pitanje je kako će se sve to na kraju završiti. Apelujem ovde da se poštuje zakon i da se sve učini kako problemi u gradu Beogradu ponovo ne bi bili predmet rasprave u Narodnoj skupštini. Hvala. (Aplauz.)

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na povredu člana 104.
Zaista je vređanje dostojanstva ove Narodne skupštine kada se jedan međunarodni sporazum, ratifikovan u ovoj Narodnoj skupštini, a na osnovu međudržavnog sporazuma između vlada Ruske federacije i Srbije, sada dovodi u pitanje i smatra se i sumnja da će on proizvoditi pravno dejstvo. I to, kada se pogleda ceo plan Južnog toka, jedino u Srbiji, nijedna druga država kroz koju treba da prođe Južni tok nije postavila pitanje da li će se Južni tok graditi.
Svi smo mi pratili u medijima kakvi su pritisci vršeni na pojedine države i pojedine vlade koje treba da budu deo ovog južnog toka i kako su se te ozbiljne i odgovorne vlade tih država tim pritiscima oduprle.
Jedino u Srbiji pojavljuju se politički činioci koji treba da pokvare ovaj posao i da pokažu slabost države, slabost Srbije, koja treba da bude ta koja će da sruši Južni tok i jedan veliki strateški projekat važan za Srbiju i važan za čitav region.
Znači, nema jače garancije od činjenice da su u obe države od ovog međunarodnog ugovora postali zakoni, da su njihovom potpisivanju prisustvovali najveći predstavnici države i niko ne može da sumnja u ozbiljnost jedne velike države, kao što je Rusija, da će taj sporazum samo na primeru Srbije da pokvari.
Molim vas da, kao narodni poslanici, odavde pošaljemo poruku ozbiljnosti države Srbije i ove Narodne skupštine, poruku da poštujemo i verujemo u ono što smo ratifikovali, verujemo u naše ugovorne partnere, u Rusku federaciju, i da verujemo da će sve ono što je ovde definisano biti potpisano i realizovano kao i svaki ugovor međunarodni koji je u ovoj skupštini ratifikovan.
Znači, nema jače garancije i ne trebaju nikakve druge garancije osim onoga što je postalo zakon u ovoj državi nakon ratifikacije velikog broja narodnih poslanika, pa i onih koji sada taj sporazum dovode u pitanje. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarka Malović, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što iznesem stav poslaničke grupe DSS povodom rasprave koja se odnosi na javna tužilaštva mogu samo da kažem da očekujemo da će se ovaj važan strateški dogovor između Republike Srbije i Ruske Federacije, kada je u pitanju gasno-naftni sporazum, što pre realizovati, jer je on u najboljem interesu države Srbije, građana Srbije, srpske ekonomije i ukupne strateške pozicije države Srbije, a najbolji garant za to je i Vlada Ruske Federacije jer taj potpis koji je stavljen sasvim sigurno dovoljno garantuje realizaciju svih elemenata tog sporazuma.
Što se tiče samog ovog amandmana koji je ovde iznet i koji je podstakao raspravu narodnih poslanika Demokratske stranke Srbije, on upravo ukazuje na činjenicu u kojoj meri postoje razlike u shvatanjima ovog predloga zakona i u samoj vladajućoj koaliciji. Pored amandmana koji su podneti na onaj deo zakona koji se odnosi na mrežu osnovnih sudova, logično je da tu mrežu prati i mreža javnih tužilaštava. Amandmanske reakcije na ovaj deo Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava i od strane predstavnika vladajuće koalicije, a u ovom slučaju to je predstavnik iz G17 plus, govore o tome koliko građani opština u Srbiji očekuju da osnovni sudovi i javna tužilaštva ostanu u njihovom području.
Više puta sam u svom izlaganju istakao, ceo taj koncept vrvi od nedoslednosti i odsustva kriterijuma. Imamo 34 osnovna suda, 45 prekršajnih sudova, 26 viših sudova i 16 privrednih sudova. Imamo odsustvo bilo kakvog obrazloženja zašto pojedine opštine imaju prekršajne sudove, a nemaju osnovne sudove, zašto neki imaju i osnovne i više, a nemaju privredne. To samo ukazuje na koji način je ova vlada brzopleto ušla u jednu ovako suštinsku i veliku reformu.
Više puta smo isticali da proklamovano načelo koje prati više vlada Republike Srbije, znači prethodnu i onu pretprošlu, a i u ekspozeu predsednika ove vlade Mirka Cvetkovića je to istaknuto - borba protiv kriminala i korupcije, jeste jedan od prioriteta, mada, istina, ono stoji na mnogo nižoj lestvici prioriteta nego što treba.
Ali, ako vi u ovoj mreži javnih tužilaštava ukidate javna tužilaštva u 104 opštine, onda se postavlja pitanje efikasnosti borbe protiv kriminala i korupcije.
Bilo bi vrlo zanimljivo čuti na koji način je izvršena analiza posledica i efekata ovog koncepta zakona kada je u pitanju efikasna borba protiv kriminala i korupcije, u kojoj je javno tužilaštvo jedan od najvažnijih segmenata i stubova. Znači, ono što više puta ističemo ovde jeste da se jako brzopleto ušlo u ovu reformu. Evo, u ovom segmentu koji se odnosi na borbu protiv kriminala i korupcije, o čemu pričaju sve poslaničke grupe kada diskutuju o ovom setu zakona, o čemu su diskutovali na prošloj sednici kada je u pitanju bio Predlog zakona o agenciji, sada se suočavamo sa činjenicom da 104 tužilaštva neće biti u mogućnosti da ovu važnu borbu i potrebu građana da se realizuje pravda sprovode. Zato je podnet ovoliki broj amandmana od strane predstavnika vladajuće koalicije.
Osim amandmana – pitanje je da li će i sami podnosioci da glasaju, a bila bi velika bruka da ne glasaju, da se vrate posle u svoje sredine i da onda kažu građanima da ništa po tom pitanju nisu uradili – imamo i otvorene pretnje pojedinih poslaničkih grupa koje podržavaju Vladu da neće glasati za ovaj zakon.
Znači, uz sve uvažavanje strpljenja koje uvažena ministarka Malović pokazuje slušajući naše diskusije, mislim da bi ovakva upornost i doslednost koju narodni poslanici i pozicije i opozicije ističu kritikujući ovaj zakon u potpunosti bila realizovana kada bi se ovaj zakon povukao iz skupštinske procedure. To je najbolje rešenje. Evo, i poslanik iz Saveza vojvođanskih Mađara, naš uvaženi kolega, klima glavom da je to najbolji način. I vi ste ovde pokazali da ovaj zakon ne može da dobije podršku u Narodnoj skupštini. Bolje bi bilo da se vrati na doradu, da se otvori nova javna rasprava i videćete kakva će biti delotvornost ovoga što su narodni poslanici govorili. Hvala.