Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Za Zakon o autorskim i srodnim pravima, usvojen u decembru 2009. godine, govorilo se da donosi rešenja preuzeta iz najbolje evropske prakse i uporednog evropskog zakonodavstva. Godinu i osam meseci kasnije pred poslanike stiže Predlog zakona o izmenama i dopunama ovog zakona. Ne zato što se ovaj prvi zakon pokazao neprimenljivim, a jeste ostao neprimenjen, nego zato što nam je iz Brisela poručeno da naš zakon ne zadovoljava nivo zaštite autorskih prava u EU. Izmene zakona ne predlažu se zato što je položaj autora u Srbiji katastrofalan, a jeste katastrofalan, nego zato što na upitnik EU nismo dali tačne odgovore.
Ovaj naizgled težak posao, da se jedan već sasvim evropski zakon učini još evropskijim, zapravo i nije bio tako težak. U važeći zakon bilo je potrebno uneti u našem zakonu nepostojeće odredbe iz taksativno navedenih direktiva. I najnepokolebljiviji evropejci, oni za koje donedavno EU nije imala alternativu, sada nagoveštavaju da nam ni kandidatura, ne samo da daleka perspektiva članstva, više nije sasvim izvesna. Međutim, mi svejedno donosimo zakone koji se u dlaku poklapaju sa onim što Brisel traži, a što sa stvarnošću u Srbiji, sa uslovima u kojima svakodnevno živimo nema gotovo nikakvih dodirnih tačaka.
Da bismo zadovoljili odeljak sedam Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji se odnosi na intelektualnu svojinu, u tek usvojeni i još neprimenjeni Zakon o autorskim pravima moramo, sviđalo se to nama ili ne, uneti odredbe iz direktiva taksativno navedenih u obrazloženju, koje je Vlada dala uz predlog izmena i dopuna. Direktivu o pravu preprodaju u korist autora originala umetničkog dela, direktivu o zaštiti baza podataka, direktivu o pravu zakupa i pravu posluge, direktivu o roku trajanja zaštite autorskih i srodnih prava, direktivu o pravnoj zaštiti računarskih programa, direktivu o satelitskom emitovanju i kablovskom remitovanju i direktivu o harmonizaciji određenih aspekata autorskog prava i srodnih prava u informatičkom društvu.
Kad već imamo ovolike direktive, pitamo se zašto uopšte satima raspravljamo i trošimo novac osiromašenih poreskih obveznika? Što se mora, mora se, mogli smo da se okupimo na 15 minuta i pritisnemo dugme, ako stvarno želimo da već 2019. godine postanemo član EU. Postoji još jedan jak razlog da usvojimo predložene izmene i dopune. Zakon o autorskim pravima i srodnim pravima moramo uskladiti i sa aktom Svetske trgovinske organizacije, sa Sporazumom o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine.
Važeći Zakon o autorskim i srodnim pravima, koji sada popravljamo, nije samo nedovoljno evropski, nego ni posle godinu i osam meseci nakon usvajanja nije sproveden u delo, što nije ni malo neobično. Naprotiv, to je slučaj sa većinom zakona koje donosimo na brzinu, na stotine, da bismo zadovoljili evropske standarde, nas radi, naše sreće radi, naravno, a ne zbog EU, u koju ćemo veoma teško ući, i to ne zato što mi to ne želimo.
Zakon iz 2009. godine propisao je način na koji se ostvaruju autorska prava. Isključivo kolektivno, po jedinstvenoj tarifi za sva autorska dela. Ta tarifa će se utvrditi međusobnim dogovorom između organizacija za kolektivna ostvarenja autorskih i srodnih prava, sa jedne strane, i korisnika autorskih dela, sa druge strane. Ako se dogovor ne postigne, u pomoć će priteći Komisija za autorska i srodna prava, koju imenuje Vlada, a deluje pod okriljem Zavoda za intelektualnu svojinu. Ništa od ovoga u praksi nije moglo da se primeni.
Prvo, u zemlji Srbiji, nažalost, organizacije za kolektivna ostvarenja autorskih i srodnih prava imaju samo kompozitori, interpretatori, glumci i proizvođači fonograma. Svi drugi autori, pisci, prevodioci, slikari, vajari, arhitekti, dizajneri i ostali nemaju organizacije preko kojih bi mogli ugovoriti naknade za korišćenje svojih autorskih dela. Drugo, Komisiju za autorska i srodna prava, koja je trebala da pomogne prilikom utvrđivanja jedinstvene tarife, Vlada je imenovala tek u decembru 2010. godine, odnosno godinu dana nakon usvajanja zakona. Tako da iz opravdanih razloga nije ni mogla učestvovati u postizanju dogovora oko jedinstvene tarife.
Ovo je samo dokaz više da je bilo važno jedino usvojiti zakon, a kako će se i da li će se uopšte moći da se primenjuje, to predlagača zakona, Vladu ne zanima. Umesto dogovorno utvrđene jedinstvene tarife za korišćenje intelektualne svojine dobili smo tarifu koju su odredili sami autori, bojkot i nezadovoljstvo korisnika autorskih dela, na desetine sudskih sporova zbog neplaćanja autorskih prava i divnim čudom, uprkos zastrašujućem stanju u našem razorenom sudstvu, čak i jednu presudu u korist oštećenih autora.
Ovaj dokaz neprimenjivosti zakona iz 2009. godine izveli smo, između ostalog, na osnovu neuspelog pokušaja da se u skladu sa slovom novog zakona reši dugogodišnji spor između kompozitora masovno slušane muzike, koji svoju organizaciju za zaštitu autorskih prava imaju, i korisnika ove muzike, televizijskih stanica, hotela, kafića, frizerskih salona, benzinskih pumpi i drugih koji uvećavaju profite na osnovu toga što puštaju takvu muziku. Televizija se u ovom sporu branila sama, a i ostale korisnike masovno slušane muzike imao je ko da zastupa, Unija poslodavaca Srbije.
Da se razumemo, autorska prava se moraju plaćati, bez dileme i bez odlaganja, ali autorska prava svih autora, a ne samo odabranih. Pisci, prevodioci, slikari, vajari i drugi autori, pošto nemaju organizacije koje će kolektivno utvrđivati naknadu za korišćenje njihovih autorskih dela, posle usvajanja Zakon o autorskim i srodnim pravima iz 2009. godine, kao i nakon usvajanja krovnog, a praznog i uopštenog Zakona o kulturi, mogli su jedino da pišu tekstove o tome kako Srbija nema kulturnu politiku i da se vajkaju oko toga zašto je nema.
I pored novih zakona o kulturi, autori svih vrsta govore o tome kako im je gola egzistencija ugrožena, a uslovi za stvaranje gotovo nemogući. Ističu da je, ne samo njihov lični, nego i položaj celokupne kulture u Srbiji izuzetno težak. U svojim obraćanjima javnosti izražavaju svoja strahovanja da srpskoj kulturi preti opasnost da bude potpuno zatrta. Ovu retko čujnu tzv. tihu većinu stvaralaca podržavamo u svakom pogledu.
Među izmenama i dopunama Zakon o autorskim i srodnim pravima ima odredbi za svaku pohvalu. Odlično je što se shodno odgovarajućoj direktivi u zakon uvodi obaveza da slikar dobije određeni procenat od postignute cene kada se njegova slika po drugi put proda. Taj procenat solidarno u roku od 30 dana slikaru isplaćuju kupac, prodavac i posrednik.
Ko će u zemlji Srbiji znati kada je i kome je neka slika prodata? Niko. Koga to uopšte zanima? Nikoga. Kako će slikar doći do tog novca? Nikako.
Odlično je što u izmenama Zakona o autorskim i srodnim pravima, shodno odgovarajućoj direktivi, što se propisuje da pisci i izdavači dobiju izvesnu naknadu kada se njihova dela koriste u nastavi ili naučnim istraživanjima. Ko će beležiti koja se dela koriste u nastavi ili naučnim istraživanjima? Niko. Ko će piscima i izdavačima isplaćivati tu naknadu? Niko.
Lepo je i to što zakon, shodno odgovarajućoj direktivi, obavezuje da proizvođači ili uvoznici aparata za fotokopiranje unapred isplaćuju autorima štampanih dela određeno obeštećenje, samo zato što se na tim aparatima mogu, čak i kada se to ne čini, njihova dela neovlešćeno kopirati. Možda će ovaj namet država i naplatiti, ali da će taj novac zaista stići do autora štampanih dela, u to nam je teško da poverujemo.
Izmene i dopune Zakona o autorskim pravima, umesto jedne tarife, uvode više tarifa, ali svi problemi vezani za zaštitu autorskih prava ostaju isti, jer Zakon o autorskim i srodnim pravima nije pisan da zaštiti domaće autore i reši njihove probleme, nego da zadovolji nivo zaštite u EU i zaštiti strane autore čija se dela koriste u Srbiji.
Unutrašnja nekoherentnost zakona koje usvajamo, njihova međusobna neusaglašenost u okviru našeg pravnog sistema, potpuno razorene institucije države, bezvoljnost građana, uključujući i autore, ravnodušnost predlagača zakona prema njihovoj primeni u praksi, udruženo doprinose da usvojeni zakoni ostaju mrtvo slovo na papiru.
Narodna skupština će, uprkos svemu, nastaviti da usvaja zakone ubrzano, u objedinjenim raspravama, u paketima, danju i noću, subotom i nedeljom ako zatreba, jer to nam je posao. Kada prihvatimo državne garancije i posed vlastite teritorije i kada svoje sunarodnike na KiM ostavimo da žive u nečovečnim uslovima, možda ćemo, uz malo sreće, zaista 2019. ili 2029. godine postati članica EU, tako da ima smisla donositi sve evropske zakone.
Poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, država koja donosi zakone po tuđim direktivama, a ne po vlastitoj pameti, teško se može nazvati suverenom državom. Hvala.
Hvala. Pre mesec dana na sajtu Ministarstva kulture objavljeni su rezultati konkursa finansiranja i sufinansiranja projekata za tekuću godinu. Programi i projekti se finansiraju iz budžetske aproprijacije specijalizovane usluge. Ova budžetska stavka svake godine izaziva veliku pažnju poslanika, jer malo ko zna šta to znači specijalizovane usluge.U svakom slučaju, za Ministarstvo kulture specijalizovane usluge su upravo programi i projekti.
U budžetu Ministarstva kulture, specijalizovane usluge su najveća stavka, ne računajući plate zaposlenih. Za 2011. godinu ova aproprijacija iznosi 1,2 milijarde, a za plate zaposlenih izdvojeno je 1,6 milijardi. Osim plata zaposlenih i programa i projekata, iz budžeta za kulturu ništa drugo se ne može pročitati, što bi nam ukazalo na to koju kulturnu politiku vodi ova vlada.
Moje prvo pitanje ministru kulture, gospodinu Predragu Markoviću, glasi - da li je svako finansiranje kulture u prvoj polovini ove godine, dok komisije nisu završile svoj rad, prestalo? Iz čega su se programi finansirali? Pre deset dana, sa zakašnjenjem od godinu dana, konstituisan je Nacionalni savet za kulturu. Jedan od zadataka Nacionalnog saveta je da ministru predloži elemente kulturne politike. Ministar, doduše, po slovu Zakona o kulturi, nema nikakvu obavezu da uvaži ono što mu Savet savetuje, ali ostaje nam nada da će uvažiti. Budući da je Savet tek konstituisan, izvesno je da neće moći u dogledno vreme ispuniti ovaj zadatak i predložiti neki od više mogućih modela kulturne politike. Srpska politika će znači, srpska kultura će znači, još dugo plutati na nepredvidivim programima i projektima. Ko unapred može znati kakvi programi i projekti će biti predloženi? Sasvim je moguće da ustanove kulture i naučni timovi, s obzirom da ne postoji jedinstveni okvir zvani kulturna politika, ne predlože projekte za određene sektore. Sektori će u tom slučaju ostati nepokriveni. Javni interes u kulturi neće biti zaštićen.
Zato moje drugo pitanje ministru kulture glasi: šta je javni interes u kulturi? Šta država mora da finansira, a šta može delimično ili potpuno prepustiti tržištu? Sredstva iz neprozirne aproprijacije specijalizovane usluge komisije za programe i projekte, a oni su sve što imamo, raspoređuju se na osnovu Pravilnika o načinu, kriterijumima i merilima za izbor projekata u kulturi, član 6. Merila su ovo, kvalitet, značaj, inovativnost, raznolikost kulturnih izraza, sposobnost podnosilaca da izvede projekat, masovnost korišćenja, decentralizacija kulture, primena novih tehnologija, umreženje, jubilej.
Treće pitanje koje želim da postavim ministru kulture je sledeće. Mogu li se uopšte merila navedena u jednom pravilniku smatrati kulturnom politikom? Imam još jedno, poslednje, praktično pitanje. Da li su sredstva iz aproprijacije specijalizovane usluge, kojima će se finansirati programi i projekti u kulturi, stigla na račun Ministarstva kulture, ako jesu, kako su ta sredstva trošena do juna, dok Komisija za programe i projekte nisu završile svoj posao.
Ako nisu stigla, onda kulturnu politiku Srbije vodi ministar finansija i predsednik Vlade, gospodin Cvetković, a ne ministar i Ministarstvo za kulturu. Odsustvo kulturne politike samo razlog više zbog kojeg ovu vladu treba da zameni neka nova, odgovornija prema svom narodu i njegovim interesima u koje svakako spada kulturni identitet. Unapred zahvaljujem ministru na odgovoru.
Prvo bih podržala sve poslanike koji su se pre mene založili za temeljnu izmenu Zakona o kulturi, za koji smo i prilikom njegove rasprave rekli da smatramo da je prazan, nedorečen, negde i protivrečan itd. Dakle, to apsolutno podržavamo.
Što se tiče Zakona o bibliotečko-informativnoj delatnosti koji je sada pred nama, moje najveće zadovoljstvo je što je u jedinstven bibliotečki sistem uvrštena i Narodna i univerzitetska biblioteka "Ivo Andrić" iz Prištine. Bez obzira na trenutne političke uslove i mogućnosti delovanja u toj našoj južnoj pokrajini, smatramo da je vrlo važno da makar pismeno, u svim zakonima, dosledno pominjemo ustanove i kulture i ostale i sve što se tiče Kosova.
Najvećom manom ovog zakona, kao što sam rekla u načelnoj raspravi, smatramo to što je on toliko ambiciozan da je on u našim ekonomskim uslovima, po našoj oceni, nažalost, daleko od ostvarenja. Dakle, mi želimo da se uslovi ekonomski ispune i da bude tako da sve može da se ostvari kao što piše u zakonu.
Što se tiče amandmana koji smo podneli na član 18. i član 19, on se tiče sastava članova upravnog odbora i nadležnih odbora. Ta problematika je u Zakonu o kulturi vrlo konfuzno rešena, pominju se i stručnjaci, i sindikati, reprezentativni sindikati, itd, a naš stav je sledeći – mislimo da ovo što smo predložili nije u suprotnosti sa Zakonom o kulturi, da ga na neki način precizira. Uopšte mislim da je smisao da kad donosimo jedan krovni zakon i pojedinačne zakone da pojedinačni treba da preciziraju te opšte. Čudi me odbijanje amandmana i njegovo neprihvatanje, uz obrazloženje da je rešenje u Predlogu zakona celishodnije.
Amandman glasi. "Članovi upravnog odbora koje imenuje osnivač moraju biti stručnjaci za bibliotekarstvo ili srodnu kulturnu delatnost, a iz reda zaposlenih predstavnici osnovne delatnosti, bibliotekari. Članovi upravnog odbora ne mogu biti predstavnici sindikata" i evo kako to obrazlažemo.
Bibliotekom ne mogu upravljati ljudi koji ne poseduju potrebno znanje o bibliotekarstvu, a i iz istih razloga iz reda zaposlenih u upravni odbor ne mogu se birati zaposleni u pratećim službama, uz dužno poštovanje prema svim poslovima koji se moraju obavljati u jednoj ustanovi.
Predstavnici sindikata, što je možda najvažnije, su partneri u upravnom odboru. To je nešto što se teško shvata u današnje vreme. Oni imaju svoju ulogu. Njihov je zadatak je da štite interese svojih članova. Dakle, jedan od sukoba interesa je da sindikat želi što veće plate, a da upravni odbor smatra da je u opštem i javnom interesu da plate budu srednje ili ne znam kakve.
Sindikati štite interese svojih članova, a opšti i javni interes je zadatak upravnog odbora. Dakle, to su dve strane koje moraju i ako sindikat uđe u upravni odbor to, verujte, nastane zamešateljstvo od nadležnosti.
Ako dozvolite, obrazložila bih odmah i sledeći amandman kao ovlašćeni predlagač, imam na to pravo, jer su povezani. Znači sve je isto što sam rekla, samo za nadzornike, za članove nadzornog odbora. Tu je isto i u Zakonu o kulturi i u praksi veoma ne razgraničena uloga nadzornog odbora i upravnog odbora. Nekako je malo jasno šta ko tu radi.
Naš amandman glasi: "Članovi nadzornog odbora koje imenuje osnivač po struci moraju biti ekonomisti ili pravnici, kao i članovi koji se biraju iz reda zaposlenog i ne smeju biti predstavnici sindikata".
Po nekoj našoj zamisli za koju smatramo da nije u suprotnosti sa Zakonom o kulturi, da ga, naprotiv, samo precizira, ali nažalost jedino u domenu bibliotekarstva uloga nadzornog odbora, po nama, je da bude od pomoći upravnom odboru, jer upravni odbor ako čine članovi koji su stručni za bibliotekarstvo nisu, nažalost, stručni i za završni račun, budžet itd, tako da po nama članovi nadzornog odbora moraju biti ljudi koji će upravnom odboru reći – jeste, ovakav budžet je moguć, logičan itd. i koji će biti u stanju, obrazovni, da kontrolišu taj finansijski deo koji obavlja direktor i predloge koje daje upravni odbor.
Žao mi je što ni taj amandman nije prihvaćen ne znam iz kojih razloga, ali hvala.