Za Zakon o autorskim i srodnim pravima, usvojen u decembru 2009. godine, govorilo se da donosi rešenja preuzeta iz najbolje evropske prakse i uporednog evropskog zakonodavstva. Godinu i osam meseci kasnije pred poslanike stiže Predlog zakona o izmenama i dopunama ovog zakona. Ne zato što se ovaj prvi zakon pokazao neprimenljivim, a jeste ostao neprimenjen, nego zato što nam je iz Brisela poručeno da naš zakon ne zadovoljava nivo zaštite autorskih prava u EU. Izmene zakona ne predlažu se zato što je položaj autora u Srbiji katastrofalan, a jeste katastrofalan, nego zato što na upitnik EU nismo dali tačne odgovore.
Ovaj naizgled težak posao, da se jedan već sasvim evropski zakon učini još evropskijim, zapravo i nije bio tako težak. U važeći zakon bilo je potrebno uneti u našem zakonu nepostojeće odredbe iz taksativno navedenih direktiva. I najnepokolebljiviji evropejci, oni za koje donedavno EU nije imala alternativu, sada nagoveštavaju da nam ni kandidatura, ne samo da daleka perspektiva članstva, više nije sasvim izvesna. Međutim, mi svejedno donosimo zakone koji se u dlaku poklapaju sa onim što Brisel traži, a što sa stvarnošću u Srbiji, sa uslovima u kojima svakodnevno živimo nema gotovo nikakvih dodirnih tačaka.
Da bismo zadovoljili odeljak sedam Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji se odnosi na intelektualnu svojinu, u tek usvojeni i još neprimenjeni Zakon o autorskim pravima moramo, sviđalo se to nama ili ne, uneti odredbe iz direktiva taksativno navedenih u obrazloženju, koje je Vlada dala uz predlog izmena i dopuna. Direktivu o pravu preprodaju u korist autora originala umetničkog dela, direktivu o zaštiti baza podataka, direktivu o pravu zakupa i pravu posluge, direktivu o roku trajanja zaštite autorskih i srodnih prava, direktivu o pravnoj zaštiti računarskih programa, direktivu o satelitskom emitovanju i kablovskom remitovanju i direktivu o harmonizaciji određenih aspekata autorskog prava i srodnih prava u informatičkom društvu.
Kad već imamo ovolike direktive, pitamo se zašto uopšte satima raspravljamo i trošimo novac osiromašenih poreskih obveznika? Što se mora, mora se, mogli smo da se okupimo na 15 minuta i pritisnemo dugme, ako stvarno želimo da već 2019. godine postanemo član EU. Postoji još jedan jak razlog da usvojimo predložene izmene i dopune. Zakon o autorskim pravima i srodnim pravima moramo uskladiti i sa aktom Svetske trgovinske organizacije, sa Sporazumom o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine.
Važeći Zakon o autorskim i srodnim pravima, koji sada popravljamo, nije samo nedovoljno evropski, nego ni posle godinu i osam meseci nakon usvajanja nije sproveden u delo, što nije ni malo neobično. Naprotiv, to je slučaj sa većinom zakona koje donosimo na brzinu, na stotine, da bismo zadovoljili evropske standarde, nas radi, naše sreće radi, naravno, a ne zbog EU, u koju ćemo veoma teško ući, i to ne zato što mi to ne želimo.
Zakon iz 2009. godine propisao je način na koji se ostvaruju autorska prava. Isključivo kolektivno, po jedinstvenoj tarifi za sva autorska dela. Ta tarifa će se utvrditi međusobnim dogovorom između organizacija za kolektivna ostvarenja autorskih i srodnih prava, sa jedne strane, i korisnika autorskih dela, sa druge strane. Ako se dogovor ne postigne, u pomoć će priteći Komisija za autorska i srodna prava, koju imenuje Vlada, a deluje pod okriljem Zavoda za intelektualnu svojinu. Ništa od ovoga u praksi nije moglo da se primeni.
Prvo, u zemlji Srbiji, nažalost, organizacije za kolektivna ostvarenja autorskih i srodnih prava imaju samo kompozitori, interpretatori, glumci i proizvođači fonograma. Svi drugi autori, pisci, prevodioci, slikari, vajari, arhitekti, dizajneri i ostali nemaju organizacije preko kojih bi mogli ugovoriti naknade za korišćenje svojih autorskih dela. Drugo, Komisiju za autorska i srodna prava, koja je trebala da pomogne prilikom utvrđivanja jedinstvene tarife, Vlada je imenovala tek u decembru 2010. godine, odnosno godinu dana nakon usvajanja zakona. Tako da iz opravdanih razloga nije ni mogla učestvovati u postizanju dogovora oko jedinstvene tarife.
Ovo je samo dokaz više da je bilo važno jedino usvojiti zakon, a kako će se i da li će se uopšte moći da se primenjuje, to predlagača zakona, Vladu ne zanima. Umesto dogovorno utvrđene jedinstvene tarife za korišćenje intelektualne svojine dobili smo tarifu koju su odredili sami autori, bojkot i nezadovoljstvo korisnika autorskih dela, na desetine sudskih sporova zbog neplaćanja autorskih prava i divnim čudom, uprkos zastrašujućem stanju u našem razorenom sudstvu, čak i jednu presudu u korist oštećenih autora.
Ovaj dokaz neprimenjivosti zakona iz 2009. godine izveli smo, između ostalog, na osnovu neuspelog pokušaja da se u skladu sa slovom novog zakona reši dugogodišnji spor između kompozitora masovno slušane muzike, koji svoju organizaciju za zaštitu autorskih prava imaju, i korisnika ove muzike, televizijskih stanica, hotela, kafića, frizerskih salona, benzinskih pumpi i drugih koji uvećavaju profite na osnovu toga što puštaju takvu muziku. Televizija se u ovom sporu branila sama, a i ostale korisnike masovno slušane muzike imao je ko da zastupa, Unija poslodavaca Srbije.
Da se razumemo, autorska prava se moraju plaćati, bez dileme i bez odlaganja, ali autorska prava svih autora, a ne samo odabranih. Pisci, prevodioci, slikari, vajari i drugi autori, pošto nemaju organizacije koje će kolektivno utvrđivati naknadu za korišćenje njihovih autorskih dela, posle usvajanja Zakon o autorskim i srodnim pravima iz 2009. godine, kao i nakon usvajanja krovnog, a praznog i uopštenog Zakona o kulturi, mogli su jedino da pišu tekstove o tome kako Srbija nema kulturnu politiku i da se vajkaju oko toga zašto je nema.
I pored novih zakona o kulturi, autori svih vrsta govore o tome kako im je gola egzistencija ugrožena, a uslovi za stvaranje gotovo nemogući. Ističu da je, ne samo njihov lični, nego i položaj celokupne kulture u Srbiji izuzetno težak. U svojim obraćanjima javnosti izražavaju svoja strahovanja da srpskoj kulturi preti opasnost da bude potpuno zatrta. Ovu retko čujnu tzv. tihu većinu stvaralaca podržavamo u svakom pogledu.
Među izmenama i dopunama Zakon o autorskim i srodnim pravima ima odredbi za svaku pohvalu. Odlično je što se shodno odgovarajućoj direktivi u zakon uvodi obaveza da slikar dobije određeni procenat od postignute cene kada se njegova slika po drugi put proda. Taj procenat solidarno u roku od 30 dana slikaru isplaćuju kupac, prodavac i posrednik.
Ko će u zemlji Srbiji znati kada je i kome je neka slika prodata? Niko. Koga to uopšte zanima? Nikoga. Kako će slikar doći do tog novca? Nikako.
Odlično je što u izmenama Zakona o autorskim i srodnim pravima, shodno odgovarajućoj direktivi, što se propisuje da pisci i izdavači dobiju izvesnu naknadu kada se njihova dela koriste u nastavi ili naučnim istraživanjima. Ko će beležiti koja se dela koriste u nastavi ili naučnim istraživanjima? Niko. Ko će piscima i izdavačima isplaćivati tu naknadu? Niko.
Lepo je i to što zakon, shodno odgovarajućoj direktivi, obavezuje da proizvođači ili uvoznici aparata za fotokopiranje unapred isplaćuju autorima štampanih dela određeno obeštećenje, samo zato što se na tim aparatima mogu, čak i kada se to ne čini, njihova dela neovlešćeno kopirati. Možda će ovaj namet država i naplatiti, ali da će taj novac zaista stići do autora štampanih dela, u to nam je teško da poverujemo.
Izmene i dopune Zakona o autorskim pravima, umesto jedne tarife, uvode više tarifa, ali svi problemi vezani za zaštitu autorskih prava ostaju isti, jer Zakon o autorskim i srodnim pravima nije pisan da zaštiti domaće autore i reši njihove probleme, nego da zadovolji nivo zaštite u EU i zaštiti strane autore čija se dela koriste u Srbiji.
Unutrašnja nekoherentnost zakona koje usvajamo, njihova međusobna neusaglašenost u okviru našeg pravnog sistema, potpuno razorene institucije države, bezvoljnost građana, uključujući i autore, ravnodušnost predlagača zakona prema njihovoj primeni u praksi, udruženo doprinose da usvojeni zakoni ostaju mrtvo slovo na papiru.
Narodna skupština će, uprkos svemu, nastaviti da usvaja zakone ubrzano, u objedinjenim raspravama, u paketima, danju i noću, subotom i nedeljom ako zatreba, jer to nam je posao. Kada prihvatimo državne garancije i posed vlastite teritorije i kada svoje sunarodnike na KiM ostavimo da žive u nečovečnim uslovima, možda ćemo, uz malo sreće, zaista 2019. ili 2029. godine postati članica EU, tako da ima smisla donositi sve evropske zakone.
Poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, država koja donosi zakone po tuđim direktivama, a ne po vlastitoj pameti, teško se može nazvati suverenom državom. Hvala.