Da malo izađemo iz ove osnovne teme ovog zakona. Demokratska stranka Srbije predlaže da se član 34. briše, zato što je besmislen i ne normira ništa. Pročitaću ga - to je odeljak zakona koji se odnosi na prava autora prema vlasniku primerka autorskog dela, pravo na pristup primerku dela.

Izvinjavam se što sam čitajući Zakon o autorskim i srodnim amandmanima i pišući amandmane na njega pogrešno shvatila da u autore spadaju i slikari, i pisci, i glumci i reditelji, i scenaristi, i dramaturzi, i baletski igrači, i književni prevodioci.
Iz diskusije, iz strasti koja je uneta u nju, bilo je očigledno ono što sam govorila i u načelnoj raspravi, da se ovaj zakon odnosi na samo jedan vrlo uzan segment autorskih prava i, uz svo dužno poštovanje problema koji postoji unutar tog trougla proizvođača, nosača zvuka i slike, kompozitora koji proizvode hitove, autora koji interpretiraju te hitove, s jedne strane, i korisnika njihovih autorskih dela, dakle, uz iskreno poštovanje prema svima njima, pokušala sam da predložim i neke amandmane koji se tiču i drugih umetnika, a kojih u ovom zakonu gotovo da nema ili ih ima u vrlo apstraktnoj formi, bez definicije njihovih konkretnih prava.
Na član 69. podnela sam amandman koji se zapravo tiče jednog problema koji se javlja u članu 70. Citiraću prvi stav tog člana koji glasi - ako se korišćenjem autorskog dela ostvari dobit, koja je u očiglednoj nesrazmeri sa ugovorenom autorskom naknadom, autor, odnosno njegov naslednik ima pravo da traži izmenu autorskog ugovora radi otklanjanja te nesrazmere.
Mislim da ovako formulisanje prvog stava člana 70. stvara pravnu nesigurnost i predstavlja naknadnu pamet i da bi mnogo bolje bilo da u članu 69. se predvidi da prilikom prvog sklapanja autorskog ugovora o autorskom delu bude predviđena i takva mogućnost. Ne kažem da je ona obavezna, kako je navedeno u obrazloženju zašto se amandman odbija, ali ako autor koji zaključuje ugovor predvidi mogućnost da njegovo delo ostvari i veću dobit od one koju je ugovorio, misli da to treba da unese u taj ugovor.

I ovaj amandman sam podnela pod pretpostavkom da autorska dela stvaraju i pisci i slikari, i reditelji i tako dalje. I predlažem da u članu 87. koji kao predmet dela ima u vidu samo preradu radi snimanja filmskog i televizijskog dela, znači, dela koja se beleži na nosače slike. Do sada smo govorili isključivo o delima koja se beleže na nosačima zvuka. Dakle, iz tog člana 87. izbacim one delove, tako da član može da se odnosi na bilo koje autorsko delo.
Znači, kada bi se prihvatile izmene koje predlažem, član 88. bi glasio: Ako ugovorom o preradi autorskog dela nije drugačije određeno, autor odnosno njegov naslednik njime ustupa sledeća isključiva prava: 1) na preradu dela; 2) na umnožavanje primeraka tako stvorenog dela; 3) na prikazivanje dela; 4) na emitovanje dela. Dakle, izbacuje se filmskog dela i pokušava da se član uopšti.

Ovo je poslednji amandman koji sam podnela. Želim da kažem da i ovih šest-sedam amandmana koje smo podneli ne bi ništa promenili zakon o autorskim i srodnim pravima, za koji smatramo da je koncepcijski loš, da vodi računa samo o onim autorskim delima koja donose veliki novac, da je ceo spor oko toga kome će taj novac pripasti. Uvek bih bila za to da pripadne autorima, a amandman koji sam na član 215. podnela spada u odeljak – Kaznene odredbe.
Prvi stav člana 215. glasi: „Kazniće se za privredni prestup novčanom kaznom u iznosu od 100.000 do 3.000.000 dinara privredno društvo ili drugo pravno lice koje“, amandmanom predlažemo da se tu kao prvi stav doda: „ne plati ili plati sa zakašnjenjem honorar za autorsko delo koje ovlašćeno objavi“.
Kako smo obrazložili ovaj amandman? Napori svih vrsta autora da naplate ove autorske sirotinje koja ne naplaćuje velike honorare, napori svih vrsta autora da naplate svoje honorare imali bi mnogo veće izglede na uspeh ukoliko dobiju zakonsko uporište time što će se neisplaćivanje ili zakasnelo isplaćivanje honorara definisati kao privredni prestup koji se kažnjava iznosom koji sam navela.
Amandman je odbijen uz obrazloženje: da bi se nešto nazvalo privrednim prestupom treba da se tiče finansijskog poslovanja. Pa, tiče se. Drugi uslov da treba da izaziva teške društvene posledice. Neisplaćivanje honorara autorima izaziva teške društvene posledice po kulturu zemlje.

Član 41. reguliše nadležnosti koje Republika poverava AP Vojvodini u oblasti kulture. To su nadležnosti koje su zakonom iz 2002. godine Vojvodini već preneti.
DSS podnela je amandman kojim predlažemo da Vojvodina ne utvrđuje nego predlaže koncept kulturnog razvoja Republike Srbije za teritoriju Vojvodine.
Pisci zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine nisu sebi postavili osnovno pitanje kulturne politike kada je o decentralizaciji reč, za koju se DSS iskreno zalaže. To pitanje glasi: "koje nadležnosti je u opštem i javnom interesu dobro preneti na niže nivoe vlasti, uključujući i pokrajinu, a koje su, nasuprot tome, za njih teret koje one ne mogu da nose"?
Šta čelni ljudi vojvođanske kulture misle o kulturnoj politici koju su utvrđivali organi AP Vojvodine? Upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, nacionalna institucija kulture na teritoriji Vojvodine, nedavno je podneo ostavku. Direktor Sterijinog pozorja, najuglednijeg pozorišnog festivala u Srbiji, takođe je podneo ostavku. Neće biti da se ostavke podnose na ovako prestižna mesta kada su uslovi za rad, makar samo podnošljivi, ne moraju biti sjajni, stanovnike Vojvodine i onako niko nije pitao koje nadležnosti žele i mogu da preuzmu na sebe. Hvala.

Član 42. se odnosi na zaštitu kulturnih dobara i na njemu je najlakše pokazati koliko je važno voditi jedinstvenu kulturnu politiku na jedinstvenoj i na nedeljivoj teritoriji Republike Srbije.
Prošli smo iskustvo neuspešne decentralizacije u oblasti zaštite spomenika kulture. Imali smo regionalne zavode za zaštitu koji su pokrivali više opština, od kojih se ni jedna nije osećala posebno prozvanom da štiti spomenike kulture na svojoj teritoriji kada novac iz Beograda nije stizao za te namene.
Vojvodini ne sporimo pravo da osniva i finansira pravo za zaštitu kulturnih dobara. Njih nikada nije previše.
Amandmanom koji smo podneli predlažemo da se nadležnosti ne utvrđuju kada je u pitanju zaštita kulturnih dobara, nego da se striktno drži slova Zakona o zaštiti spomenika kulture.
DSS ne spori autonomiju Vojvodine. Autonomija je ustavna kategorija. Borimo se isključivo protiv toga da Vojvodina dobija prerogative državnosti na štetu državljana Srbije koji u Vojvodini žive.
U zakonu o utvrđivanju nadležnosti, Vojvodina se posmatra kao zaokružena celina, odgovorna za sopstveni, sveobuhvatni, pa i kulturni razvoj, a niti jeste odgovorna u praksi, niti to može biti po Ustavu.
Uskoro će se pred nama naći budžet RS za 2010. godinu. Umesto da se u odeljku – Kultura, ponovo nađe razdeo – Specijalizovane usluge, za koji nikada nismo utvrdili šta znači i na koje se projekte troši…

Član 44. se odnosi na zadužbine, fondove i fondacije. Prema Predlogu zakona, AP Vojvodina odobrava osnivanje i vodi registar zadužbina, fondacija i fondova koji se osnivaju na teritoriji AP Vojvodine.
DSS je podnela amandman kojim predlažemo da se reči: „na teritoriji AP Vojvodine“ zamene rečima: „čiji je korisnik AP Vojvodina“. Smatramo da je pravno nedopustivo da se registar vodi isključivo prema kriterijumi teritorijalnosti i da organi AP Vojvodina treba da vode registar zadužbina i fondacija čiji su korisnik.
Teritorijalno jedinstvo RS ne sme se narušiti.
Teško je govoriti o zakonu o prenosu nadležnosti kada istovremeno nemamo pred sobom zakon i o tome kako će se prenesene nadležnosti finansirati. U procesu odvajanja Vojvodine od ostatka zaostalije i evropejski manje svesne Srbije išlo se natraške. Prvo je napisan statut, zatim, prema statutu, zakon o prenosu nadležnosti, a zakon o finansiranju poverenih nadležnosti nije ni ponuđen Skupštini ni na razmatranje. Redosled je morao biti obrnut, ali ovde i nije reč o zakonima, nego o pravim koracima ka razgradnji države Srbije. Hvala.

Član 81. se odnosi na zaštitu prava intelektualne svojine i autorskih prava. DSS predlaže da se član 81. i naslov iznad člana 81. brišu.
Na dnevnom redu sednice koju smo prekinuli da bismo raspravljali o zakonu o potvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine i potvrdili statut Vojvodine, a ako smo politički odgovorni prema svojoj državi ovaj zakon nećemo usvojiti, niti ćemo statut Vojvodine potvrditi, nalaze se i zakon o autorskim i srodnim pravima i zakon o intelektualnoj svojini.
Bez obzira na sve manjkavosti ovih zakonskih predloga, kada ih Skupština Srbije usvoji, oni će važiti i za intelektualnu svojinu i autorska prava državljana Srbije koji žive u APV. Inače, Zakon o autorskim i srodnim pravima, o kojim Skupština Srbije još treba da raspravlja, ima veliku manu što se gotovo isključivo bavi pravima autora onih dela koja se beleže na nosače zvuka ili slike, i uz to masovno iskorišćavaju, te shodno tome potencijalno donose veliki novac. Kome donose novac - to je teško pitanje?
Zakon o intelektualnoj svojini tiče se više stranih nego domaćih patenata, a vrlina mu je usklađenost sa evropskim normama i u svetu prihvaćenom terminologijom.

Poštovani narodni poslanici, zakon o autorskim i srodnim pravima, zakon o industrijskom dizajnu, zakon o žigovima i zakon o zaštiti topografije integrisanih kola spadaju u oblast kulture u najširem smislu. Za kulturu u užem smislu nismo učinili ništa. Doneli smo Zakon o kulturi, koji nema mehanizme kojima bi štitio nacionalnu kulturu, unapređivao je, omogućio joj da se razvija i da postane motor ekonomskog razvoja zemlje, izvozni proizvod, industrija.
Usvojili smo Zakon o informisanju koji ubija javnu reč. Ako glasilo objavi nešto što se jednom ministru ne dopadne, preti mu kazna od dvadeset miliona dinara i može da stavi ključ u bravu.
Usvojili smo i menjali Zakon o radiodifuziji, ali nismo u stanju da izaberemo članove Saveta RRA koji bi za vladajuću koaliciju bio najbolji.
Sada raspravljamo o zakonima koje je Skupština Srbije i Crne Gore već usvojila 2004. godine, a na dnevnom redu nemamo one zakone na koje nas Ustav obavezuje da ih donesemo i postavljen nam je rok za to - 31. decembar 2008. godine, a sada je novembar 2009. godine. Nemamo zakon o Narodnoj skupštini. Ako ministar finansija zavrne slavinu, ovaj visoki dom prestaje da radi, jer nema svoj budžet. Zašto ponovo raspravljamo o zakonima koje već imamo, a ne raspravljamo o onima koje nemamo, a na koje nas Ustav obavezuje da ih donesemo?
Da krenemo redom. Novi zakon o autorskim i srodnim pravima donosimo, takoreći, isključivo da bismo rešili jedan praktični problem koji se pojavio u primeni Zakona iz 2004. godine. Organizacije koje štite prava autora masovno slušane muzike jednostrano su razrezale tarife korisnicima. Korisnici su kafići, diskoteke, hoteli, frizerski saloni itd. Oni su nezadovoljni nametnutim haračem, a autori, kompozitori i interpretatori nezadovoljni su naknadama koje im pripadaju u ovakvoj zaštiti. Novina koju ovaj zakon predlaže je da se autorska prava ove vrste naplaćuju kolektivno. Takođe mislim da je to jedino moguće rešenje. Uvodi se jedinstvena tarifa za korisnike masovno slušane muzike. Do te jedinstvene tarife treba doći dogovorno; ako se ne dođe, zakon je predvideo i institut komisije koja će tu jedinstvenu tarifu utvrditi.
Mehanizam zaštite autorskih prava za dela koja se beleže na nosačima zvuka i slike, a to su, osim muzike, film i TV emisije, veoma je složen u ovom zakonu i njemu je posvećena većina od preko 220 članova.
Ne nipodaštavam problem, naprotiv, smatram da je vrlo ozbiljan i da se protiv piraterije moramo boriti, međutim, autori čija se dela po svojoj prirodi ne beleže na nosaču zvuka i slike neće dobiti leks specijalis, kakav je zakon o autorskim pravima u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima; njima ostaje samo Zakon o obligacionim odnosima, te neka dobro paze kakve ugovore zaključuju.
Čak ni sva dela koja se beleže na nosače zvuka i slike ovim zakonom neće biti zaštićena. Umetnička ili klasična muzika retko se pušta po kafićima, diskotekama i frizerskim salonima.
Hoćemo li za slike utvrditi jedinstvenu tarifu po kvadratnom santimetru platna? Knjige se ne beleže na nosače zvuka, one se štampaju i prodaju po knjižarama, a knjižara gotovo da više nema.
Kako je moguće da se zakon o autorskim i srodnim pravima ne bavi autorima koji jedva preživljavaju upravo zato što njihova autorska prava nisu zakonom zaštićena? Kultura treba i može da donese novac kada se za to stvore uslovi, što smo mi ovim Zakonom o kulturi propustili da učinimo.
Osim što se ovaj novi zakon o autorskim i srodnim pravima odnosi na ograničenu oblast autorskih prava, on ima još manjkavosti. Definicija autora je deklarativna i uopštena. Problematično je definisano ko se sve smatra autorom dela u čijem nastajanju učestvuje više stvaralaca. Da li je scenograf, na primer, koautor ili autor filmskog ili pozorišnog dela? Naravno, autor je, samo što nije jedini.
Kako producent može biti autor, kako se zakonom tvrdi? Ne može, koliko god novca da je uložio. Može biti samo nosilac autorskih prava. Dokle se protežu autorska prava u delu koje se zove knjiga? Pisac, književni prevodilac, lektor, izdavač? Ničega od toga nema u ovom zakonu.
Zakon je terminološki neusklađen. Na početku se koristi termin autor, zatim se proširuje na autora i koautora, da bi se na kraju uveo termin - autor i nosilac autorskih prava.
Osim toga, napisan je tako da svi autori moraju biti živi da bi štitili svoja prava. Autorstvo je, naravno, neotuđivo, ali u zaštiti autorskih prava postoji autor i postoji nosilac autorskih prava, pravno ili fizičko lice kojem autor pristane da ustupi, preciznije, proda svoja prava na neko određeno vreme – godinu dana, pet godina ili zauvek. Autor može i zadržati svoja prava potpuno za sebe, ukoliko onaj koji objavljuje delo (izdavač, diskografska kuća itd.) pristane na tako nešto. Kada autor više nije među živima, nosioci autorskih prava su njegovi naslednici.
Doslednija primena termina „nosilac autorskih prava“ možda bi proširila područje primene ovog zakona o autorskim pravima i srodnim pravima.
Da zaključimo ovaj deo koji se odnosi samo na ovaj zakon. Zakon o autorskim i srodnim pravima je koncepcijski loš i nije se mogao amandmanima popraviti, osim u delu koji jedino ima ambiciju da reguliše, u domenu dela zabeleženih na nosačima zvuka i slike koja se masovno iskorišćavaju (ovo „iskorišćavaju“ je termin iz zakona), koja, samim tim, donose veliki novac. Nemam ništa protiv toga da umetnost donosi novac, naprotiv, ali za to je bilo potrebno stvoriti uslove, što smo propustili da učinimo kada smo doneli krovni ili temeljni Zakon o kulturi.
Novi zakon o zaštiti industrijskog dizajna napisan je radi adekvatne primene Prelaznog sporazuma o trgovini i trgovinskim odnosima sa EU i harmonizacije pravne zaštite industrijskog dizajna sa uputstvima i uredbama EU; koristi tekovine zakonodavstva EU u ovom domenu, kao i rešenja do kojih je došla Svetska trgovinska organizacija i propisala ih za svoje članice.
U odnosu na postojeći zakon iz 2004. godine, ovaj novi nam donosi izmene terminološke prirode. U skladu sa uputstvima i uredbama EU, u zakonu se više ne koristi termin „pravo na dizajn“, već „industrijski dizajn“. Nemam ništa protiv.
Na ovakva usaglašavanja Srbija je obavezna prema SSP, zaključenom sa EU, koji savesno i usrdno jednostrano primenjujemo, na sopstvenu štetu. Dizajn koji se štiti mora biti pogodan za industrijsku i zanatsku primenu. U 2008. godini imali smo ukupno 504 zaštićena dizajna ove vrste, od toga 37 stranih, 116 domaćih, a po osnovi Haškog aranžmana 351. Da li mi predloženim zakonom štitimo pretežno strani industrijski dizajn, a domaći samo uzgred?
I zakon o žigovima takođe donosimo radi terminološkog usklađivanja i harmonizacije sa uredbama Evropske unije. Prilikom predlaganja osnovnih instituta predlagač se rukovodio rešenjima Svetske trgovinske organizacije, kao i prethodnim zakonima. Šta tu još dodati, kada su pametniji i razvijeniji od nas sve to već dobro promislili?
U ovoj grupi od četiri zakona o kojima je rasprava objedinjena meni je omiljeni zakon o zaštiti topografije integrisanih kola. Reći ću i zašto. U obrazloženju zakona doslovno piše: „U našoj zemlji za sada ne postoji široka proizvodnja visokosofisticiranih proizvoda iz domena integrisanih kola u kojima se primenjuje topografija integrisanih kola, zbog čega do sada nije bilo podnetih prijava za zaštitu topografije integrisanih kola. Proizvodi u kojima su komponente povezane topografijom integrisanih kola ugrađuju se u satelite, rakete dalekog dometa, računare sa velikom memorijom, pejsmejkere i slično.“ Kraj citata iz obrazloženja. Nije važno što mi takve duhovne izume nemamo, jednog dana ćemo imati; važno je da prvo imamo zakon, zbog stranih patenata, naravno.
Rasprava o 58 tačaka dnevnog reda, koju upravo vodimo, zabaviće građane koji prate rad Narodne skupštine. Možda neće primetiti da su nezaposleni i gladni. Hvala.

Osim ovog amandmana koristiću i vreme preostalo od naše poslaničke grupe.
Bilo je veoma teško pisati amandmane na ovaj zakon o kulturi zato što se ovaj zakon jedva može nazvati zakonom, i po svojoj strukturi i po onome što reguliše, više nekom deklaracijom, nekim uopštenim stavovima, od kojih bi neki mogli za nas biti prihvatljivi, neki ne, a iznad svega zato što on niti definiše, niti štiti javni interes u kulturi.
Drugi veliki problem je, ovaj nacionalni savet za kulturu je veoma važno telo za čije osnivanje jesmo, ali iz broja amandmana koji su narodni poslanici podneli i nadležnosti nacionalnog saveta za kulturu, šta će on raditi itd, vidi se da u zakonu to nije na valjan način učinjeno.
Zatim, imamo strategiju kulturnog razvoja Republike koja nam je zaista neophodna odavno. Ni ona se u zakonu ne vidi, na nju ćemo čekati jako dugo, ne znamo tačno ni ko će je pisati, ni na osnovu čega i tu se najviše razvila diskusija između poslanika o tome da li strategiju treba donositi na tri, četiri, pet i bio je predlog 10 godina.
Tri, koliko stoji u zakonu, apsolutno je nedovoljno. Za tri godine ne može da se uradi ništa, ni da se smisli strategija, kamoli da se sprovede. Četiri godine nije dobro zato što se poklapa s mandatom Vlade i nije dobro da strategija traje samo za mandata jedne Vlade, nego da traje preko, dakle, da postoji neki kontinuitet koji preuzima sledeća vlada.
Predlog da se strategija donosi na 10 godina po meni je najbolji i najteži, jer to su ozbiljne stvari, ako se Skupština opredeli šta su joj prioriteti. Mislim da bi trebalo da se realizuje 10 godina.
Zatim, ustanove kulture koje se navodno definišu u ovom zakonu njime nisu dobile ništa. Neće im od njega biti nimalo lakše, a posebno im neće biti lakše u načinu na koji se finansiraju.
Nadležnosti, raspodela odgovornosti i obaveze direktora Upravnog odbora i Nadzornog odbora ostao je jednako konfuzan kao što je i u dosadašnjoj praksi.
Zatim, ono što mene najviše boli to su ove ustanove kulture od nacionalnog značaja, koje u zakonu ni na koji način nisu privilegovane, a obavljaju jedan zadatak od prvorazrednog opšteg i javnog značaja. Mi imamo amandman kojim pokušavamo taj problem da rešimo.
Privatizacija u kulturi se ni ne pominje, pominje se u nekim amandmanima, nisam stigla da vidim da li je prihvaćena, u kom obliku.
Zaštita sakralnih spomenika, o tome su naše koleginice mnogo govorile, osim što je zakon o kulturi izostavljanjem sakralnih objekata u koliziji sa Zakonom o verama, ti naši nepokretni spomenici kulture od izuzetnog, najvećeg i svetskog značaja, kojima se toliko s pravom dičimo, to su spomenici Srpske pravoslavne crkve i, iznad svega, njihovo i vlasništvo, i njihova odgovornost i njihova zasluga za očuvanjem, toga u zakonu nema.
Moram da pomenem nešto što me zaista raduje, a to je što je jedan problem u zakonu pomenut i na izvestan način rešen, po mom i po našem mišljenju, mogao je da bude rešen bolje, a to je status samostalnog umetnika. Naše duboko uverenje da čovek koji samostalno obavlja umetničku delatnost, ne bilo koju nego stručnu delatnost vezanu za kulturu, ako to obavlja samostalno, ima pravo da iz budžeta Republike Srbije ima zdravstvenu zaštitu i da mu se uplaćuje penzijsko osiguranje, kao i svakom drugom ko je zaposlen u stalnom radnom odnosu. Način na koji je rešeno u zakonu nismo zadovoljni i o tome ćemo kada dođe na dnevni red. Čini mi se da predlažemo rešenje koje je po umetnike povoljnije.
DSS je podnela čak stotinak amandmana na onu prvobitnu verziju, verujući da će zakon o kulturi zavredeti samostalnu raspravu, a ne da će biti spojen sa ovim zakonom o izmenama i dopunama Zakona o informisanju, koji jedino zaslužuje da bude skinut sa dnevnog reda. Međutim, vreme je prepolovljeno, pa smo i mi svoj doprinos u vidu amandmana prepolovili, ali smo ipak intervenisali u nadi da će nešto poslanici usvojiti i prihvatiti. Toliko o načelnom delu.
Sada, ako dozvolite, da pređem na ovaj član 48. Tu predlažemo izmenu koja glasi: ''Ustanova kulture za obavljanje umetničkih, programskih ili stručnih poslova može angažovati lice koje samostalno obavlja ove delatnosti ili zaključiti sa njim ugovor o radu na određeno vreme u skladu sa statutom.'' Ono što je značajno u ovom amandmanu je ovo – određeno vreme.
U Predlogu zakona se pominje rok od tri godine koji je izazvao veliki otpor među umetnicima i svima koji su bliski kulturi, smatrajući da je to u koliziji i sa Zakonom o radu, i u koliziji sa jednakim pravima svih zaposlenih, pa i umetnika.
Nama se činilo da ipak postoje neke, ali zaista samo neke, umetničke delatnosti za koje je opravdano zaključivati ugovor o radu na određeno vreme. Na primer, to su glumci koji se angažuju za sezonu. Tri godine je svakako malo, koji se mogu angažovati za određenu sezonu, kojima se taj ugovor potom može i produžiti ako igraju i dalje.
U svakom slučaju, ugovor o radu na određeno vreme koji je izazvao otpor nije toliko neopravdan, jer bi rešio neke ustanove kulture, prvenstveno pozorišta, ogromnog broja zaposlenih koji više nisu u angažmanu, a koje takođe ne bi bilo ni humano ni socijalno opravdano samo izbaciti na ulicu.
Sa statusom samostalnog umetnika onda kada on više nema mesta u tom repertoaru iz bilo kojih razloga, on je kroz status samostalnog umetnika i socijalno i penzijski zaštićen, a s druge strane može da se zapošljava tamo gde za njegovim radom ima potrebe. Ne znam da li će time biti zadovoljni umetnici.
Naš predlog je da se statutom svake ustanove kulture, koja najbolje zna da li su joj potrebni i koja vrsta radnika na određeno vreme i na koliko vreme, da se to određeno vreme definiše statutom. Svakako da u jednom Arhivu Srbije za takvim nečim nema mesta, u zavodima za zaštitu spomenika kulture nema mesta najverovatnije, osim za ugovor o radu.

Došli smo do ove teme koja mene izrazito boli, a to su institucije od nacionalnog značaja. Prvo da vam kažem da se osnovnim tekstom u Predlogu zakona, status ustanove nacionalnog značaja stiče aktom Vlade i da Vlada bliže uređuje uslove, kriterijume i način sticanja, odnosno oduzimanja statusa ustanova kulture od javnog značaja.
Apsolutno smatram da je to skandalozno i da jedino zakonom, glasanjem u ovoj Narodnoj skupštini nešto se može proglasiti za ustanovu kulture i taj status se na isti način može oduzeti.
Mi smo i da ne čitam sada u ovom amandmanu pobrojali koje ustanove kulture mi smatramo ustanovama od nacionalnog značaja. To su manje-više ove koje su takav status i do sada imale. Ako je taj spisak nepotpun, zakonom se može dopuniti, ako je nešto stavljeno bez razloga, opet je zakonom moglo biti skinuto, ali da o statusu ustanove od nacionalnog značaja odlučuje Vlada i da taj status može da dobije i privatna ustanova, za mene je to apsolutno neprihvatljivo.
Dozvolite mi da pročitam jedan citat iz „Politike“, koji govori o odnosu aktuelnom prema ustanovama nacionalnih institucija, sadašnjim, važećim. ''Za sanaciju Narodnog pozorišta u Beogradu predviđeno je 6,5 miliona dinara, a za izgradnju fiskulturnih sala balona u Malošištu, pored Doljevca 6,7 miliona dinara budžetskog novca.
Četiri stotine hiljada najdragocenijih eksponata koje poseduje Narodni muzej nije pohranjeno u depou, zato što Ministarstvo ne može da se nagodi koji je depo najpovoljniji, a koji nije. Proces rekonstrukcije Narodnog muzeja nije započeo. Stalna postavka Narodnog muzeja za javnost je zatvorena šest godina. Posle odlaska prvih ljudi Narodnog pozorišta i Filharmonije, ostavku je podneo i UO Narodnog muzeja.'' Da ne bude zabune, ovo nije moj tekst, ovo je citat iz „Politike“od 2. aprila 2009. godine.

Ovde je reč o statusu samostalnog umetnika koji se u Predlogu zakona rešava preko reprezentativnog udruženja. Smatramo da je to pogrešan put, iako znamo da su ovi članovi zakona usaglašavani sa umetničkim udruženjima, da su oni njima zadovoljni.
Po tom predloženom konceptu samostalnim umetnicima će uplaćivati grad Beograd, a istaknutim samostalnim umetnicima i stručnjacima kulture, da ne pominjem, Republika. Po meni, to je jedna velika diskriminacija. Nijedan umetnik ne stvara za građane Beograda, valjda građane sveta, a ne čak ni Srbije.
Mislim da se u ovom pojmu reprezentativna udruženja krije velika zamka, jer i da se ograničava sloboda udruživanja umetnika, koja mora biti jednaka za sve građane, pa i za umetnike, umetnici imaju pravo na onoliko udruženja koliko smatraju za shodno, a u Predlogu zakona se priznaju samo dva reprezentativna udruženja, koja su to utvrđuje ministar.
Ta dva, a ne jedno ili tri ili pet, dobijaju bogami vrlo velika prava da odlučuju o tome ko zavređuje status samostalnog umetnika, a ko ne. Ovo je znači negativna odrednica. Nemam ništa protiv udruženja. Naprotiv, sama sam član jednog 35 godina. Mislim da treba da imaju drugačiju ulogu.
Ali, protiv oblika utvrđivanja reprezentativnosti i protiv davanja nadležnosti takvim udruženjima jesam protiv. Ovo je za šta nisam, a za šta jesam reći ću na amandman na član 56.

Znači, amandman 56. menja se i glasi: "Samostalni umetnik je fizičko lice koje u vidu zanimanja obavlja umetničku delatnost.
Status samostalnog umetnika dodeljuje komisija Ministarstva na osnovu preciznih kriterijuma, koje utvrdi nacionalni savet za kulturu na predlog registrovanih umetničkih udruženja.
Za svaku umetničku i kulturnu delatnost utvrđuju se posebni kriterijumi za sticanje statusa samostalnih umetnika.
Umetnik sa zvanjem samostalnog umetnika stiče pravo na uplatu doprinosa za socijalno, zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje iz budžeta Republike Srbije.".
Znači, osnovna ideja ove drugačije koncepcije je, prvo, da vi nijednog umetnika, pa ni onog koji samostalno obavlja delatnost, Slovenci imaju jedan termin koji se meni vrlo dopada, a to je samozaposlenog umetnika, ne primoravate da se uopšte udružuje, jer umetnici su poznati kao ljudi individualci.
Zatim, ako želi da se udružuje, da se udružuje sa onim sa kojim on hoće, sa kojim je blizak, bilo po kom osnovu, umetničkom, socijalnom itd.
Treće, da ne određuje ministar koje od tih udruženja umetnika je politički korektno, ono koje nije, kome treba dati tako velika ovlašćenja, kome ne.
Dakle, moja ideja je da samostalni umetnik, ponoviću još jednom, ima pravo da direktno konkuriše komisiji ministarstva koja obavlja manje više tehnički zadatak, jer je kriterijume za dodelu statusa utvrdio nacionalni savet za kulturu na predlog registrovanih udruženja.
Unapred ću odgovoriti na moguću kritiku da registrovanih udruženja može biti jako mnogo. Može, ali Ministarstvo takođe ima pravo da ne registruje ona za koja smatra da su malobrojna ili po bilo kom drugom osnovu neodgovarajuća.

To je ista priča o samostalnim umetnicima i kada status samostalnog umetnika dodeljuju pokrajine, gradovi i opštine. To apsolutno ne sporim, jer i pokrajine na osnovu svojih propisa i svojih odgovarajućih tela, i gradovi i opštine su potpuno slobodni da utvrde kriterijume po kojima će davati status  samostalnog umetnika i uplaćivati doprinese za socijalno-penzijsko iz svojih budžeta.
Ne vidim razloga da građani Beograda budu privilegovani, jeste da većina umetnika živi u Beogradu u odnosu na građane Pirota ili Prokuplja ili ne znam koga, zato što njihove lokalne samouprave nemaju dovoljno novca da uplaćuju doprinose. Znači, svi samostalni umetnici koji ispune iste kriterijume - na republički budžet, a dodatno pokrajine, gradovi i opštine, onda kada to mogu i smatraju da treba.

Samo za samostalnog stručnog saradnika.