Amandman glasi da se član 58. briše iz razloga što stručno-tehnički poslovi u kulturi ne mogu imati status kulturnih i umetničkih zanimanja. Ovde se velika dilema javila oko vokalnog i instrumentalnog izvođenja kulturnih programa. Ne razumem u čemu je tu uopšte problem, vokalno i instrumentalno izvođenje kulturnih programa je umetnička delatnost koja se rešava članom 56. ovog zakona.

Izvinjavam se ako moj tekst bude delovao kao ponavljanje, ali za to je kriva neuređenost zakona.
Znači, predlog DSS je da se član 60. menja i glasi - zahtev za dodelu statusa lica koje samostalno obavlja umetničku ili stručnu delatnost podnosi Ministarstvu zainteresovano lice.
Komisija Ministarstva daje obrazloženu ocenu o ispunjenosti ili o neispunjenosti uslova i o tome izdaje rešenje u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva. Ukoliko komisija u propisanom roku od 15 dana odbije zahtev ili ne izda rešenje o dobijenom statusu, stranka može izjaviti žalbu ministru. Protiv rešenja o odbijanju davanja statusa i nakon odbijanja žalbe koja je upućena ministru, stranka može podneti tužbu nadležnom sudu.
Znači, ideja je da je sačuvana trostepenost, da se zahtev podnosi lično, bez posredstva udruženja, da komisija donosi odluku na osnovu utvrđenih kriterijuma u kojima učestvuju udruženja i da se žalba na kraju može podneti i sudu.

Poštedeću vas niz amandmana koji samo proističu iz ovog prethodnog što sam rekla, sve do člana 67.

Na ovo zaista moram da reagujem. Predlažemo da se član 67. briše. U zakonu stoji da kriterijume za sticanje statusa istaknutog umetnika, odnosno istaknutog stručnjaka u kulturi propisuje ministar. Što je mnogo, mnogo je i za ministra.

U članu 72. predlažemo da se doda novi stav koji glasi: „Saradnja javnih ustanova kulture sa privrednim društvima i preduzetnicima registrovanim za obavljanje delatnosti u kulturi neophodna je za uspešno ostvarenje strategije kulturnog razvoja, zbog čega će se posebnim merilima podsticati“. To je naš predlog.
U zakonu piše – samo se konstatuje da kao drugi subjekt u kulturi postoje zadužbine, fondacije, privredna društva preduzetnika registrovanih za obavljanje delatnosti itd. Dozvolite mi da navedem iz „Politike“ dva primera. Marketinška firma ''Komunis'', koja promoviše projekat ''Srbija u Srbiji'', od Ministarstva kulture dobila je posao vredan 1.319. 105 dinara.
Ministarstvo kulture je moralo u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama da raspiše konkurs za dodelu promovisanje Srbija u Srbiji, umesto da raspiše konkurs na osnovu Zakona o delatnostima od opšteg interesa o kulturi, bez prethodno javno raspisanog konkursa 1,3 miliona dinara dobila je agencija ''Komunis''. Oglasilo se Ministarstvo kulture šturim saopštenjem da je došlo do saradnje sa preduzećem ''Komunis''. Za ceo projekat ''Srbija u Srbiji'' Ministarstvo je predvidelo 62 miliona dinara.“Politika“ 31. maj 2009.
Još jedan citat, kratak, iz „Politike“, tačnije dva. ''Izdavači traže hitan sastanak sa ministrom, a ako ne dobiju svoje pare koje im pripadaju po ugovoru o otkupu knjiga tužiće Ministarstvo kulture. Ministarstvo je saopštilo da će isplati određenu sumu novca namenjenu za konkurse za otkup publikacija objavljenih 2008. godine, za javne biblioteke na teritoriji Republike Srbije.'' „Politika“ 17. juli.
''Posle rebalansa budžeta Ministarstvo kulture nema odakle da ispunjava svoje ugovorne obaveze za 2008, ali će zato sa izdavačima razgovarati o strategiji za 2010. godinu.'' I naslov od 22. juna: ''Knjige su poslate, treba ih platiti.'' Toliko o opštem interesu u kulturi i decentralizaciji.

Predlažemo brisanje stavova 4. i 5. u članu 75, gde se dozvoljava finansiranje izuzetno značajnih projekata koji se ne mogu unapred predvideti, i to se dozvoljava da se finansiraju sa 25% budžetskih sredstava. Smatramo da ne postoje izuzetno značajni projekti koji se ne mogu predvideti i koji zavređuju tako veliki novac.

Ovim završavam. Hvala za vaše ljubazno strpljenje. U članu 79. potkrala se jedna greška, pa stoji – na teritoriji autonomne pokrajine i želim da podsetim da Republika Srbija ima dve AP. Molim da se to ispravi.

Poštovani narodni poslanici, dugo prekrajan, i proširivan i skraćivan, zakon o kulturi, koji je danas pred nama, doduše ne znamo tačno u kojoj verziji i šta će Vlada na nekoj telefonskoj sednici još dodati ovom zakonu, svakako nije ni sistemski, ni temeljni, ni krovni. Ne nudi rešenja koja daju okvire u kojima bi se mogle razraditi specifičnosti pozorišne i filmske umetnosti, arhivistike, zaštite spomenika kulture itd.
Ministar je u svom uvodnom izlaganju rekao da je strategija kulturnog razvoja jedna od najvažnijih novina ovog zakona. O strategiji u ovom trenutku, kada zakon donosimo, ne znamo ništa. Strategiju nećemo imati još najmanje godinu dana, koliko je zakonom Ministarstvo sebi dalo vremena da je napiše i predloži Vladi.
Zakon o kome danas odlučujemo postaće nešto konkretniji tek za tri meseca, kada ministarstvo napiše 12 podzakonskih akata neophodnih za njegovo sprovođenje. Dakle, svi rokovi da se poštuju, a to retko biva, novi zakon o kulturi, o kome raspravljamo navrat-nanos, u zajedničkom pretresu sa najsramnijim zakonom o informisanju u istoriji srpskog parlamentarizma, nećemo imati još godinu dana dok se ne usvoji strategija i ne napišu podzakonska akta. Verujem da ova Vlada neće imati na raspolaganju toliko vremena da posao oko zakona o kulturi dovrši. Čekali smo na ovaj zakon godinama, nadajući se da će nam doneti nova sistemska rešenja, neophodna državi u kojoj se promenio režim. Nema ih.
Sve je manje-više ostalo isto, osim onog što je gore. Jednu stvar nisam razumela za sve ove godine koliko čekamo na novi zakon o kulturi: zašto se svi ministri kulture ponašaju kao da zakoni o kulturi uopšte ne postoji? Zato što bi se kultura tada upravljala prema zakonima, makar i starim, stare demokratije ne menjaju svoje zakone i po sto godina. Našim ministrima kulture više odgovara da kulturom ove zemlje upravljaju po svom diskrecionom pravu i u skladu sa svojim interesima, ličnim i stranačkim.
Ministar je u svom uvodnom izlaganju istakao kao značajnu novinu osnivanje nacionalnog saveta za kulturu. Slažem se da bi nacionalni savet za kulturu bio važna novina da su mu u zakonu date veće i preciznije nadležnosti, da je zakonom propisano da se saveti Saveta slušaju ili bar obnaroduju, pa da javnost zna koje savete ministar nije prihvatio i iz toga zaključi kakvu politiku ministar ne želi da vodi, šta su mu stvarni naumi.
Nacionalni savet za kulturu, kakav je definisan u zakonu, preglomazno je i neoperativno telo, za koje se baš i ne zna tačno šta će raditi.
Lično sam najzabrinutija za nacionalne institucije kulture: Narodno pozorište koje godinama grca u nerešivim problemima; Narodni muzej koji je zatvoren sedam godina, a vredne slike su ugrožene zato što ni jedan od ministara kulture nije mogao da se nagodi oko toga kakav depo je najpovoljniji za slike ili za ministra; za Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, toliko dotrajalo kao zgrada, da jedva može i minimalno da funkcioniše.
Spasile su se jedino one nacionalne institucije kulture koje su za direktore imale vanserijski dobre direktore-menadžere. Takve direktore ministar je smenio ili im je dodelio mesto vršioca dužnosti. Zašto ministar smenjuje uspešne direktore, to samo on zna.
U novom zakonu o kulturi nacionalne institucije kulture se ne pominju poimenice. Nećemo, kada se zakon usvoji, znati koje su to institucije, a do juče smo odlično znali. Zakon ne precizira ni kako će se finansirati, kaže preko programa i projekata. To je apsolutno nedopustivo i nedovoljno. U državnom je, opštem i javnom interesu da nacionalne institucije kulture svoju delatnost obavljaju po najvišim standardima struke, evropskim i svetskim, da im se za to obezbedi zakonski okvir i odgovarajuće finansiranje.
Ne mogu se nacionalnim institucijama kulture obezbediti samo sredstva za plate zaposlenih, a o svemu drugome diskreciono da odlučuje ministar na osnovu plana programa koji mu one predoče, a tako upravo piše u novom sistemskom, krovnom zakonu o kulturi.
Postoje delatnosti u kulturi koje se ni po koju cenu ne smeju ostaviti na nedovoljnom budžetskom finansiranju ili prepustiti tržištu. Ako svoje spomenike kulture, i one na KiM, naravno, ne štitimo stalno i valjano, ako arhivsku građu ne obrađujemo i ne čuvamo za buduća naučna proučavanja, izgubićemo i svoju prošlost.
Postaćemo zemlja bez kulture, a imali smo kulturu koja je nastajala stotinama godina. Nećemo moći da izgradimo stariju i bolju prošlost. Postaćemo bezlični, a kao takvi nećemo biti dobri nikome, pa ni EU, za koju bi zakleti Evropejci činili sve, čak i na račun i štetu sopstvenog naroda i države.
Ministar je u svom uvodnom izlaganju naveo i decentralizaciju kulture kao nešto veoma dobro rešeno u novom zakonu o kulturi. Prebacivanje na lokalnu samoupravu tereta koji ona ne može da nosi, poveriti joj zadatke za koje nema sredstva da ih obavi, jer su joj potrebna za narodne kuhinje i socijalna davanja, a ni za to nema novca, nije decentralizacija. To je zatiranje kulture izvan Beograda.
Zvuči paradoksalno ovo što ću reći, ali nije. Decentralizacija se u nekim aspektima, ne u svim naravno, može obaviti i iz centra, i iz Ministarstva, iz Vlade, iz Beograda. Mogli bismo se odreći kojeg miliona dinara za "Bitef" ili "Belef", koji često završe u džepovima ljudi bliskih vlasti, i renovirati neko pozorište ili neki dom kulture, kakvi danas tavore diljem Srbije i izgraditi u Pirotu ili Prijepolju možda muzičku dvoranu.
Regionalni zavodi za zaštitu spomenika kulture, npr, morali bi ostati u nadležnosti Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a Ministarstvo bi mu moralo obezbediti sredstva i zakonski okvir da štiti spomenike na čitavoj teritoriji Srbije, uključujući i KiM naravno.
O propustu načinjenom u novom zakonu o kulturi, iz kojeg su izostavljena kulturna dobra, prvi stepen zaštite, a koja predstavljaju 80% svih kulturnih dobara koje imamo, da i ne govorimo.
Novi zakon je rešio da štiti samo dobra od izuzetnog značaja i svetsku baštinu. U čemu li ćemo još sve se dodvoravati svetu? DSS se snažno zalaže za decentralizaciju u kulturi, kako se to diplomatski novogovorom kaže.
Decentralizaciju u kulturi, mi, između ostalog, razumemo i tako da država zakonom, novcem, praksom ministarstva omogući gradovima i opštinama izvan prestonice iste ili makar približne uslove uživanja u vrhunskim kulturnim dostignućima, kakva imaju građani Beograda.
Decentralizacija u kulturi nije ni kada se jednom godišnje održi kakva kulturna manifestacija na koju se potroše sva sredstva, a ostatak godine grad ili opština čami u kulturnom mraku.
Pozorišni festival "Milivoje Živanović" drag je Požarevljanima, ali možda bi im bilo još milije da se u republičkom budžetu obezbede sredstva za renoviranje starog, pravog, baroknog pozorišta, koje su stari Požarevljani izgradili privatnim sredstvima, a pod našom upravom propada i trune decenijama. Rešenje nije ni akcija ''Srbija u Srbiji'' i dolazak beogradskih predstava u provinciju, od čega zarađuje ne znamo tačno ko sve. Mada je i to lepo.
Gradovima i opštinama država Srbija bi svojim sredstvima trebalo da omogući priliku da neguje lokalne talente, a kulturni život da se odvija čitave godine.
Novi zakon o kulturi ne dotiče problem privatizacije, a morao bi. Privatizacija u kulturi treba da se propiše zakonom o kulturi, a ne nekim drugim koji se odnosi na privredu i fabrike. Ali, privatizacija je novac, veliki novac, a kada je novac u pitanju, kultura je poslednje na šta vlast pomisli. Termin "kulturna industrija", ne može biti svetskiji i evropejskiji, u novom zakonu o kulturi se ne pominje. Zašto bi se industrija finansirala od skromnog budžeta za kulturu, a finansiraju se privatne ambicije umetnika bliskih političkim opcijama na vlasti? Ne treba ih finansirati ni onda kada su nesumnjivo veliki umetnici u pitanju. Toliko bogati nismo.
Skromna budžetska sredstva za kulturu kojima raspolažemo moramo racionalno, domaćinski trošiti za najneophodnije, ono što kada propadne nećemo moći povratiti.

Moj osnovni motiv što sam na Odboru za kulturu i informisanje izdvojila mišljenje, a ne samo glasala protiv zakona o izmenama i dopunama Zakona o informisanju i zakona o kulturi, jeste upravo taj što se spajaju dve tačke dnevnog reda, izmene i dopune najsramnijeg zakona o informisanju u istoriji srpskog parlamentarizma i veoma značajan zakon o kulturi, navodno sistemskog, temeljnog, krovnog, iz kojeg treba da proisteknu drugi zakoni.
Ta dva zakona su nespojiva. Mogućnosti poslanika da o njima raspravljaju su svedene gotovo na besmislen broj minuta i pokušaću da iskoristim i ovih pet minuta koji pripadaju onome ko izdvoji mišljenje da nešto kaže.
Zakon o kulturi, na koji smo toliko dugo čekali, koji je preživeo bezbroj verzija, mi ni danas u ovom trenutku ne znamo o kojoj verziji zapravo raspravljamo, šta je Vlada u telefonskoj sednici usvojila ili nije usvojila, u celini, ne samo u pojedinim članovima, ne ispunjava svoju svrhu.
Osim deklarativno, u članovima Predloga zakona o kulturi nisu razgraničene delatnosti od javnog i opšteg interesa, one koje bi morale biti zaštićene, ako ne želimo da kultura ovog naroda bude potpuno zatrta, a mi kao narod izgubimo svoju prošlost. Da je to učinjeno, zakonom bi bile definisane ne samo delatnosti, nego i institucije koje su nosioci tih delatnosti i one bi morale imati konkretnu i preciznu zakonsku zaštitu i dostojno budžetsko finansiranje.
Ovakav kakav je, Predlog zakona o kulturi nije osnova na koju bi se mogli osloniti posebni zakoni o pozorištu, filmu, spomenika kulture itd. On je gotovo prazan, deklarativan, osim u članovima u kojima je štetan.
Ministar je u svom govoru naveo da u ovom zakonu postoje novine koje će biti okvir za rešenja u praksi. Ovo javno slušanje koje smo imali u maloj sali Skupštine, a na kojem su bili okupljeni direktori ili sekretari svih najznačajnijih ustanova kulture, pokazalo je upravo u kojoj meri ovaj zakon ne može da bude rešenje njihovih konkretnih problema i nije rešenje njihovih konkretnih problema. Njihove primedbe su bile vrlo kritične i zaključak njihov je da izmene koje se predlažu nisu kozmetičke, da su one zapravo suštinske.
Ovaj predlog zakona o kulturi uopšte ne dotiče problem privatizacije.
Zakonom bi se moralo razgraničiti o čemu država, u cilju opšteg i javnog interesa svojih građana, odgovornost i finansiranje prima na sebe. Delatnosti i institucije koje se ni pod kojim uslovima ne mogu privatizovati ili prepustiti slobodnom tržištu.
Drugu kategoriju činile bi delatnosti i ustanove koje zavređuju značajnu podršku države i u finansijskom pogledu i u pogledu kontrole njihovog rada, ali se delimično smeju spustiti tržištu, prepustiti im da zarade za određeni deo svojih planova i ciljeva.
Treća kategorija su delatnosti i ustanove koje treba potpuno prepustiti slobodnoj tržišnoj utakmici. U ovu kategoriju spadaju tzv. kulturne industrije. Njih država može da pomaže preko projekata koji su sada vrlo moderni i vrlo evropski, za koje proceni da su od javnog i opšteg interesa, ali u svakom drugom pogledu, kulturnoj industriji se otvaraju povoljni uslovi za rad, a onda se prepušta da se u tim, što povoljnijim uslovima, izbori za svoj opstanak i uspeh.
Ničeg od toga u Zakonu o kulturi nema. Vladi, nije važno kojoj, ovoj ili nekoj drugoj, prepušteno je da svojim aktom proglašava ustanove kulture od nacionalnog značaja.
Predlog zakona ostavlja mogućnost da nekoj vladi padne na pamet da Narodno pozorište, Narodni muzej ili Maticu srpsku iz Novog Sada, izbriše sa spiska ustanova kulture od nacionalnog značaja, a da neku drugu, noviju, čak i privatnu, ustanovu proglasi ustanovom od nacionalnog značaja.
(Predsedavajuća: Pet minuta.)
Predlog zakona ne pravi razliku između institucija čiji je osnivač Republika Srbija i ustanova od nacionalnog značaja.

Poštovani narodni poslanici, kada je Predlog zakona o udruženjima prethodno bio na dnevnom redu Narodne skupštine, u ponuđenom tekstu nije se pravila razlika između udruženja od javnog interesa, kakva su sva umetnička udruženja, i ostalih udruženja građana koji se okupe oko nekog ličnog interesovanja – udruženja filatelista, ribolovaca, numizmatičara itd. O tome sam tada govorila u raspravi u načelu i drago bi mi bilo ako je moje izlaganje imalo doprinelo da se u Predlogu zakona koji se danas nalazi pred nama ta razlika napravi u članu 38 – Sredstva za realizovanje programa od javnog interesa.
Pročitaću deo člana 38 – Sredstva za podsticanje programa koje realizuju udrženja, a koji su od javnog interesa, obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije.
''Vlada, odnosno ministarstvo nadležno za oblast u kojoj se ostvaruju osnovni ciljevi udruženja dodeljuje sredstva iz stava 1. ovog člana na osnovu sprovedenog javnog konkursa i zaključuje ugovore o realizaciji odobrenih programa. Pod programom od javnog interesa iz stava 1. ovog člana naročito se smatraju programi u oblasti: socijalne zaštite, boračko-invalidske zaštite, zaštite lica s invaliditetom, društvene brige o deci, zaštite interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije i izbeglica, podsticanja nataliteta, pomoći starima, zdravstvene zaštite, zaštite i promovisanja ljudskih i manjinskih prava, obrazovanja, nauke, kulture'', trebalo je dodati – i umetnosti, ''informisanja, zaštite životne sredine, održivog razvoja, zaštite životinja, zaštite potrošača, borbe protiv korupcije, kao i humanitarni programi i drugi programi u kojima udruženja isključivo i neposredno slede javne potrebe.
Vlada uređuje bliže kriterijume, uslove, obim, način i postupak dodele ovih sredstava. Odredbe stava 1. do 4. ovog člana shodno se primenjuju na sredstva koja se udruženjima dodeljuju iz budžeta autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.''
Članom 38. su dobro definisane oblasti u kojima se javne potrebe ostvaruju isključivo i neposredno. Napravljena je jedna bitna omaška, pa se umesto autonomne pokrajine u množini, Srbija ih ima dve, u stavu 5. ovog člana pominje autonomna pokrajina u jednini. Očekujem da se ova greška u tehničkoj redakciji ispravi.
Brine me, međutim, što u obrazloženju razloga za donošenje zakona o udruženjima piše – za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti sredstva iz budžeta Republike. Ako je tako, član 38. se neće primenjivati, odnosno ministar koji donosi propise za izvršenje ovog zakona neće uzeti u obzir član 38. koji obavezuje da se sredstva za podsticanje programa udruženja koji su od javnog interesa obezbede u budžetu Republike Srbije.
Za umetnička udruženja su zanimljivi i čl. 42. i 43. i volela bih da na njih skrenem pažnju. Imovina udruženja koja je u vreme stupanja na snagu ovog zakona bila društvena, odnosno državna svojina, u slučaju da ta udruženja prestanu da rade, postaje imovina Republike Srbije, a pravo na njeno korišćenje pripada jedinici lokalne samouprave na čijoj teritoriji je bilo sedište udruženja.
Mnoga umetnička udruženja, koja imaju dugu tradiciju, od 50 i 60 godina, čiji su osnivači neka od najvećih imena srpske kulture, koriste upravo imovinu u državnoj, nekada društvenoj svojini. Smatram da je zakonsko rešenje po kojem se ova imovina ne može preneti drugim srodnim udruženjima, nego republici, odnosno državi, ispravno.
Dozvolite mi da ukažem još samo na potrebu za dve tehničke redakcije. Umesto: "prestanak udruženja", kroz ceo tekst zakona treba napisati: "prestanak rada udruženja", kao što piše u članu 57. U članu 52. stavu 1. piše – likvidacija udruženja se sprovodi kada udruženje ima dovoljna finansijska sredstva za pokriće svojih obaveza; pretpostavljam da treba da piše – kada udruženje nema dovoljno sredstava za pokriće svojih obaveza. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, zakon o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, kao što smo već više puta čuli, predložili su poslanici vladajuće koalicije da bi se rešio jedan praktični problem.
Dvojici članova Saveta RRA je mandat istekao još 17. februara i Narodna skupština je bila u obavezi da šest meseci pre tog roka pokrene proceduru izbora novih članova. Međutim, nepremostiva prepreka za njihov izbor koja se pojavila je to što dva ovlašćena predlagača nisu bila u stanju da se dogovore koja su to njihova dva kandidata, od kojih Skupština bira jednog.
Prvi ovlašćeni predlagač kome to nije pošlo za rukom jesu udruženja radiodifuznih javnih glasila, udruženja novinara, profesionalna udruženja filmskih i dramskih umetnika, udruženja kompozitora. Kako se i kaže u zakonu, nisu postigli zajednički dogovor (kao da dogovor može da bude drugačiji) i na njihovoj listi su se našla tri kandidata.
Drugi ovlašćeni predlagač koji takođe nije došao do liste od dva jesu nevladine organizacije, udruženja građana kojih, uzgred budi rečeno, ima na hiljade, tačnije, mislim da teško možemo uopšte da utvrdimo koliko ima tih udruženja. Ni oni nisu postigli zajednički dogovor. I oni imaju više od dva kandidata.
Šta je učinio Odbor za kulturu i informisanje Skupštine Srbije? Po sadašnjem zakonu, on ima ovlašćenje jedino da konstatuje ispravnost lista i ništa više, mada je, istovremeno, i ovlašćeni predlagač tri kandidata za Savet RRA. Da bi rešio ovaj problem, Odbor za kulturu, koji nema nikakvog načina da natera ovoliki broj pravnih subjekata da postignu zajednički dogovor, obratio se Ministarstvu za kulturu da da autentično tumačenje Zakona. Ministarstva, inače, nisu ovlašćena da daju autentična tumačenja zakona. To može da uradi jedino ova Narodna skupština.
U međuvremenu, u Odbor nam je stizao veliki broj prijava, sa različito sročenim biografijama, sa različitim obrazloženjima zašto je baš taj kandidat najbolji. Ali, do dva kandidata nismo uspevali da dođemo.
Pored ovog odgovora Ministarstva da "obavezno dva" može da znači dva ili više, Odbor je nastavio da traži nova rešenja, i tako smo došli u situaciju da poslanici vladajuće koalicije sednu i napišu jedan zakon, odnosno izmene i dopune Zakona, treće po redu od usvajanja prvog zakona.
Po mom uverenju, Zakonu o radiodifuziji su nesumnjivo potrebne izmene i dopune, i to suštinske prirode. Ove dopune koje su sada pred nama rešavaju jedan jedini problem, koji je mogao da se reši na mnogo jednostavniji način, a taj način bi bio da smo se direktno obratili Skupštini u plenumu, koja je jedina ovlašćena da daje autentično tumačenje zakona.
Po logici stvari, meni je razumno da pretpostavim da je autentično tumačenje da više od dva ne može da smeta. Tim "obavezno dva" zakonodavac, tj. svi mi želeli smo da kažemo da ne možemo od ovlašćenog predlagača da dobijemo jednog kandidata, pa da biramo koga hoćemo, a više od dva, ako imamo tri, četiri, onaj ko dobije većinu, to je po zakonu tako, najmanje 126, biće izabran.
Međutim, prišlo se ovim izmenama i dopunama Zakona, a pri tom je, po mom uverenju, napravljena još jedna šteta, idemo težim putem, komplikovanijim.
Sabrala sam nove rokove koji proističu iz izmena i dopuna Zakona i videla da ako sve bude išlo kao po loju, ako svi rokovi budu ispunjeni, biće potrebna još najmanje četiri meseca da dobijemo ta dva nova kandidata. Vidi se tamo koliko treba ovi da daju nove predloge, pa koliko da bude objavljeno i dostupno javnosti, i njihove biografije itd.
I da sve ide u najkraćem mogućem roku, to su još četiri meseca, što znači da bi sadašnji članovi Saveta RRA trebalo, po mom dubokom uverenju, da nastave da obavljaju svoju funkciju. Izmenama i dopunama i to je promenjeno.
Tu se ne slažem sa kolegom Ostojićem. Zalagala sam se za to da, kao što mi ostajemo poslanici dok god se ne izaberu novi... Kod tako važnih tela, ako Skupština nije bila u stanju da sprovede proceduru kako zakon nalaže, po meni je bilo bolje ne isključiti mogućnost koja u zakonu postoji, kaže – može im prestati mandat. Ako piše "može im prestati mandat", znači da i ne mora. Radije bih tako tumačila – da postojeći rade dok ne izaberu nove. Skupština je trebalo da izabere nove u roku, nije izabrala i sada idemo ovim najtežim, najkomplikovanijim i najdužim putem.
Ovo još želim da kažem, u načelu se slažem s tim što smo dali ovlašćenja Odboru za kulturu da presudi i da svodi liste koje su veće od dva. Uopšte se slažem sa idejom da rad Skupštine mnogo više bude prenet na odbore. U odborima sede ljudi stručni za određenu oblast, ljudi zainteresovani za tu oblast i da imamo drugačiji Poslovnik, veliki deo posla bi mogao da se odradi na odborima, a da Skupština u plenumu zaseda efikasnije, da radi kraće i da manje košta svoje građane.
Sada nije takav slučaj. Jednostavno ne mogu da se otmem utisku da cela komplikovana procedura nije morala biti ovako komplikovana i da je do nje došlo, da je do Predloga izmene i dopune Zakona došlo zato što se čak i na tom proširenom spisku kandidata, i većem od dva, nije našao kandidat koji je po volji vladajućoj koaliciji. Sve ovo što radimo radimo da bi se našao i taj kandidat koga oni žele, ili ti kandidati koje žele, jer stvarno drugi razlog ne mogu da vidim. Mogli smo do sada da završimo posao hiljadu puta. Nadam se da će ove izmene i dopune, ako budu usvojene, ispuniti taj zahtev koalicije i da ćemo dobiti kandidate vladajuće koalicije, odnosno da nećemo. Hvala.

Sasvim kratko, imam utisak da me je gospođa Kolundžija u jednom delu pogrešno protumačila. Nisam želela da kažem da je Odbor za kulturu i informisanje mogao da uradi još nešto što nije uradio. Želela sam da kažem da je Skupština u plenumu jednokratno mogla da da tumačenje tog famoznog izraza "obavezno dva". Meni je struka jezik, da li je "obavezno dva" tačno dva ili dva i više? Mogli smo ovde da glasamo, jeste, obavezno dva je dva, i onda da krećemo u celu ovu komplikovanu … ili da glasamo dva i više i da onda izaberemo vrlo brzo novog člana. To me navodi na sumnju da postoje u pozadini neki drugi motivi, da se čak i među tri kandidata ne nalaze oni koji zadovoljavaju želje vladajuće koalicije, što jedno tako važno i moćno telo kao što je Savet RRA dovodi u situaciju da može da bude blokirano u svom radu. Dva nisu izabrana i neće biti izabrana još četiri meseca, jednog treba da izaberemo uskoro; znači, ako se neko razboli ili, ne daj Bože, iz drugih razloga bude sprečen, blokiramo telo. Postojalo je rešenje.

Poštovani narodni poslanici, Konvencija o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza, koja je jedna od 38 tačaka dnevnog reda u objedinjenoj raspravi, mogla bi da bude snažni pravni instrument za političke i društvene reforme u oblasti kulture, pod uslovom da već jednom donesemo sopstvene zakone. Usvojena je 2005. godine na generalnom zasedanju UNESKO-a i predstavlja prvi međunarodni obavezujući sporazum u oblasti kulture.
UNESKO-ova revidirana Konvencija o raznolikosti kulturnih izraza nastoji da razvija svest o kulturi kao nosiocu identiteta, vrednosti i smisla; teži da ostvari uticaj kulture na programe održivog kulturnog razvoja, da poveže kulturu sa privredom i razvija kulturne industrije; zalaže se za stvaranje međunarodnog zakonodavnog okvira i međunarodne solidarnosti u oblasti kulture; predviđa definisanje strategije kulturnog razvoja; preporučuje harmonizaciju kulturne politika zemalja potpisnica. Mi nemamo šta da harmonizujemo jer nam zakoni o kulturi ne dolaze na dnevni red. Dalje, ona ima u vidu opasnost od marginalizacije malih i ekonomski slabijih država, što Srbija jeste, i takva opasnost srpskoj kulturi realno preti.
Konvencija o raznolikosti kulturnih izraza priznaje suvereno pravo država da primenjuju sopstvenu kulturnu politiku. Srbija nema sopstvenu, niti bilo kakvu drugu prepoznatljivu kulturnu politiku.
Što je veoma važno, Konvencija o raznolikosti kulturnih izraza se odupire ekonomskom liberalizmu u kulturi. Jednostavnije rečeno, obavezujuće propisuje da se kultura ne sme prepustiti isključivo slobodnoj tržišnoj utakmici, već se nacionalne kulture moraju štititi od ekonomske globalizacije.
Konvencija o raznolikosti kulturnih izraza predvidela je i osnivanje fonda za razvoj kulturne raznolikosti, u koji će se slivati dobrovoljni prilozi, sredstva Generalne konferencije UNESKO-a, pokloni, legati država potpisnica, kao i sredstva drugih organizacija i programa UN, ne samo UNESKO-a. Novcem ovog fonda raspolaže međuvladin komitet, koji bira i kontroliše skupština strana potpisnica. Sve ovo je veoma pozitivno i Srbiji potrebno.
Nije dobro što Srbija nema sa čim da izađe pred UNESKO. Ne razvijamo kulturne industrije, koje prema UNESKO-voj konvenciji ne bi bile isključivo u ingerenciji Svetske trgovinske organizacije, već i UNESKO-a. U skupštinsku proceduru još nije ušao godinama najavljivan zakon o kulturi, da bismo ga mogli uskladiti sa normama sadržanim u Konvenciji koja je danas pred nama. Ne poštujemo ni pozitivne zakone o kulturi, ove koje imamo i koji nesumnjivo zahtevaju poboljšanje. Dok ne donesemo nove i bolje, valjalo bi ih se držati, što ne činimo.
Rešavamo probleme u kulturi kako gde procuri ili, tačnije, ne rešavamo ih. Za nas pitanja kulturne politike nisu u funkciji razvoja i smanjenja siromaštva. Nacionalne ustanove kulture su nam gotovo sve zatvorene, propadaju ili tavore. Naši zakoni ne podstiču partnerstvo između javnog i privatnog sektora, a međunarodnu razmenu u kulturi uglavnom doživljavamo kao odlazak povlašćenih na poneki festival ili neki sajam.
Mnogo je dalek put Srbije do sprovođenja načela sadržanih u UNESKO-voj Konvenciji o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza. Međutim, ako ćemo usvajanjem ove konvencije napraviti makar prvi korak na tom putu, i to je nešto. Hvala.

Na član 3. tačka 17) poslanici DSS podneli su amandman kojim predlažu da se pojmom turistička suprastruktura, nije reč o infrastrukturi, obuhvate kulturna dobra. Vlada je amandman odbila, pod jedan, zato što je nepotpun, pod dva, zato što je suprotan pojmu turističke suprastrukture. Da je potpun, zar ne bi i dalje ostao suprotan?
Vlada je u ovom obrazloženju navela da suprastrukturu čine isključivo objekti koji se podižu radi obavljanja turističke delatnosti. Mada, kulturna dobra zaista nisu građena i stvarana za turističke namene i moramo strogo poštovati njihovu osnovnu namenu, pogotovo kada je reč o crkvama i manastirima, turizam ih koristi. U praksi, kulturna dobra jesu turistička suprastruktura.
Turizam, nažalost ne koristi kulturu za održivi razvoj, što bi bio slučaj da ovaj predlog zakona kulturna dobra prepoznaje kao svoju suprastrukturu i precizno, zakonski definiše obaveze koje turizam ima prema kulturi. Održivi razvoj da je kao cilj prisutan u predloženom zakonu, a nije, ljudi koji žive u relativnoj blizini spomenika kulture imali bi više koristi od turizma.
U ustanovama kulture vraćala bi se sredstva koja su već uložena, da bi se prilagodila potrebama turista. Mogli bi i da se stvore fondovi iz kojih bi se finansirale zaštita kulturnih dobara i druge delatnosti u kulturi.
U nakaradnom rebalansu budžeta koji je usvojen, u odeljku Ministarstvo kulture najviše su smanjena sredstva za tzv. specijalizovane usluge. Nikada poslanici nisu saznali kako se ova najveća budžetska sredstva, stavka, tačno raspodeljuje. Odgovor ministara obično je glasio – za projekte. Za koje, kakve i čije projekte, ostala je tajna.
Sa ovakvom kulturnom politikom ustanove kulture će se boriti za golo preživljavanje, a za posao koji im je država poverila nekako će se dovijati. Turizam bi morao deo svoje zarade da izdvoji za kulturna dobra, koja inače koristi kao svoju suprastrukturu. Pozivamo poslanike da glasaju za ovaj amandman. (Aplauz.)

Na član 3. tačka 21) poslanici DSS podneli su još jedan amandman kojim predlažemo da turistički proizvod, kao skup međuzavisnih elemenata koji se u praksi organizuje kao poseban vrednosni lanac, uključi kulturna dobra, kako materijalna, tako i nematerijalna. 
Vlada ovaj amandman nije prihvatila uz apsurdno obrazloženje da nedostaje pojam – turistička atrakcija. Nematerijalna kulturna dobra su festivali, muzički, filmski, pozorišni, način života i običaj nekog kraja, folklor u najširem smislu reči, način i pripremanje hrane i pića, stari zanati.
Nematerijalna kulturna dobra su po definiciji turistička atrakcija. Turizam to odlično zna, jer ih uveliko koristi. Egzit i Guča privuku milione turista. Šta kulturna dobra, pokretna i nepokretna, materijalna i nematerijalna, dakle, turističke atrakcije, imaju od turizma? Jako malo ili ništa. Turizam gleda svoje interese, a kulturnu baštinu moramo štititi nepostojećim sredstvima iz rebalansiranog budžeta.
Pravi razlog odbijanja ovog amandmana DSS je nezainteresovanost Vlade za kulturu srpskog naroda. Novca za kulturu nema. Nema ga ni za šta. Sistemskih rešenja za kulturu nema. Plana kulturnog razvoja i kulturne politike nema. Zakona o kulturi još nema. Trošićemo i arčiti ovo što su nam dedovi ostavili, bez ikakvog osećanja da imamo obavezu da i sami nešto doprinesemo, sačuvamo ili uvećamo. Državu bi morali voditi ljudi koji imaju dovoljno časti da zaštite nacionalne interese u kulturi i šire. Tada bi pojam turistički proizvod, obuhvatio kulturna dobra. Pozivam poslanike da glasaju za ovaj amandman. (Aplauz.)