Na član 11. poslanici DSS podneli su amandman kojim predlažemo da program razvoja turističkog proizvoda obuhvati i kulturni turizam. Vlada je amandman odbila zato što su prioritetni turistički proizvodi već utvrđeni Strategijom razvoja turizma Republike Srbije, a prioritetni oblici turizma ove vlade su poslovni, zdravstveni, planinski, jezerski, nautički, kongresni i seoski turizam, a kulturnom turizmu nema mesta u strategiji našeg turizma. Ima ga u praksi. Ima ga kada turizam poželi da upotrebi kulturu. Nema zakonske obaveze da turizam kulturi nešto vrati.
Hoteli sa pet zvezdica i fitnes centri isti su u svim zemljama, lanci hotela ''Hilton'' i ''Šeraton'' isti su svuda u svetu. Turista koji uživa u njihovom komforu ne mora znati u kojoj se zemlji nalazi. Zemlja se jedna od druge razlikuje po svojoj kulturi, istoriji, spomenicima kulture, nacionalnoj umetnosti, običajima, zanatima, verovanjima, načinu života. Posebnost turističke ponude jedne zemlje, regije ili lokalne zajednice, prepoznatljivost njenog kulturnog identiteta, ono što je specifično lokalno privlači turiste. Srbija bi imala šta da im ponudi kada bi Zakon o turizmu srpsku kulturu video kao vrednost veću od turizma.
Kada bi naša Vlada uopšte držala do kulturnog identiteta srpskog naroda i drugih naroda koji u Srbiji žive, ali ne drži, poštovanje kulture većinskog i manjinskih naroda nije samo marketing za spoljnu upotrebu. To je i obaveza da se obezbede sredstva za očuvanje baštine srpske, evropske, pravoslavne, vizantijske, istočne, jevrejske, islamske, mađarske, slovačke, naše.
Program razvoja turističkog proizvoda ne bi smeo izostaviti kulturni turizam. Ni zbog kulture, ni zbog turizma. Predlažem narodnim poslanicima da glasaju za ovaj amandman. (Aplauz.)

DSS na član 11. podnela je amandman kojim predlažemo dodavanje trećeg stava kojim bi se ustanove kulture obavezale da aktivno učestvuju u stvaranju turističke ponude. Vlada ne prihvata ovaj amandman i navodi da je neprihvatljivo da se ustanove kulture obavežu da učestvuju u stvaranju turističkog proizvoda. Zašto je neprihvatljivo.
– Ko, ako ne ustanove kulture, može lokalne kulturne potencijale da učini atraktivnim na turističkom tržištu i stvore tražnju, stvore nov kulturni turistički proizvod?
Partnerski odnos saradnje i koordinacije između organizatora turističkih putovanja i ustanova kulture nisu neprihvatljivi, već su neophodni. Neophodni su za razvoj turizma, za razvoj kulture i za održivi razvoj, bolji život ljudi, veću zaposlenost, kvalitetniji život lokalnog stanovništva.
Redovna delatnost ustanova kulture ne obuhvata turizam. Da bi se kulturna ustanova pripremila za dolazak turista mora uložiti određena sredstva da im boravak učini prijatnijim i komfornijim. Kada turisti odu, institucija kulture ima troškove da otkloni posledice njihovog boravka. Bilo bi pametno i neophodno da se kultura i turizam dogovore oko podele tih troškova srazmerno onome što su uložili u zajedničko stvaranje novog turističkog proizvoda, kakav pre njihove saradnje nije postojao. Podela obaveza i odgovornosti u koordinisanom delovanju kulture i turizma neophodna je, a ne neprihvatljiva. Predlažem poslanicima da glasaju za ovaj amandman. (Aplauz.)

Poslanici DSS su podneli na član 19. amandman kojim predlažemo dodavanje 3. stava, koji glasi: "Nepokretna i pokretna kulturna dobra koja se nalaze u okviru turističkog prostora ne mogu biti deo kupoprodajnog ugovora koji zaključuje upravljač turističkog prostora".
U 2. stavu člana 19. precizirano je da ako se turistički prostor u celini ili delimično nalazi na području nacionalnog parka upravljač turističkog prostora nema pravo preče kupovine, znači da nema pravo kupovine uopšte. Spomenici kulture se ne pominju.
Vlada ovaj amandman DSS nije prihvatila, ''...zato što su promet i eksploatacija kulturnih dobara uređeni posebnim zakonom po kome pravo preče kupovine kulturnog dobra ima nadležna ustanova zaštite." Smatramo da nije na odmet naglasiti da ugovori o kupovini turističkog prostora nikako ne mogu obuhvatiti kulturna dobra čiji je značaj opšti i javni, jer smo svedoci da se svakodnevno knjižare i bioskopi pretvaraju u kafane i parfimerije.
Privatizacija u kulturi se mora rešiti posebnim zakonom. Nadamo se dugo najavljivanom zakonu o kulturi, koji nikako da dođe u skupštinsku procedure. Ali ipak predlažem da narodni poslanici prihvate naše amandmane. Hvala. (Aplauz.)

Članom 33. Predloga zakona o turizmu definišu se poslovi koje obavlja Turistička organizacija Srbije. Tako se u tački 2) kaže – Turistička organizacija Srbije koordinira aktivnosti turističkih organizacija, privrednih i drugih subjekata u turizmu koji deluju neposredno i posredno na promociju turizma. Poslanici DSS podneli su amandman kojim predlažemo koordinaciju između Turističke organizacije Srbije i ustanova kulture. Razlog iz koga smo podneli ovakav amandman je naše duboko uverenje da je u Srbiji potrebno razvijati kulturni turizam, a kulturni turizam se ne može razvijati bez koordinacije turističkih organizacija, lokalne samouprave i privrednih subjekata sa institucijama kulture.
Vlada amandman DSS nije prihvatila, citiram: "jer su ustanove kulture obuhvaćene širim pojmom ''drugi subjekti u turizmu'', tako da je rešenje dato u predloženom amandmanu već sadržano u članu 33. stav 1. tačka 2) Predloga zakona."
Ovakvo objašnjenje Vlade govori o njenom odnosu prema kulturi. Kultura za Vladu spada u širi pojam – i drugi subjekti u turizmu. Jadna je zemlja koja kulturu tretira kao – i drugi subjekti! Predlažemo poslanicima da glasaju za ovaj amandman.

Na član 33. tačka 5) poslanici DSS podneli su još jedan amandman kojim predlažemo da se posle reči "kulturnih događanja", dodaju reči "i mogućnosti obilazaka spomenika kulture". Vlada ovaj amandman nije prihvatila, sa obrazloženjem ''zato što je mogućnost obilazaka spomenika kulture sadržana u istraživanju kulturnih događanja kao širem pojmu.''
Istraživanje kulturnih događanja nikako nije isto što i istraživanje i mogućnost obilazaka spomenika kulture. Kulturna događanja su festivali, kao i druge manifestacije koje se održavaju povremeno. Spomenici kulture stoje tu gde jesu, stalno, u okviru turističkog prostora. Kultura je u Zakonu o turizmu ponovo svrstana u širi pojam i drugo, takav status kultura nema samo u Zakonu o turizmu nego u celokupnoj politici ove i ovakve Vlade.
Kako Vlada tretira srpsku kulturnu baštinu i naš kulturni identitet, tako štiti i teritorijalni integritet države i druge vitalne interese Srbije! Prioriteti su joj naopaki, a odgovornost prema vlastitom narodu nema. Predlažem narodnim poslanicima da prihvate ovaj amandman.

Poslanici DSS-a podneli su amandman kojim predlažemo da se turističke organizacije jedinica lokalne samouprave pozabave i organizacijom skupova koji će ispitivati upotrebu spomenika kulture u turističke svrhe.
Kaže: ''Amandman se ne prihvata zato što nije pravno-tehnički moguć, jer se tačka 6) odnosi na organizovanje skupova i manifestacija u koje ne spada obilaženje spomenika kulture." Predlagač zakona pravi istu logičku grešku kao u članu 33, na koji smo već podneli amandman. Kulturni skupovi i manifestacije su nematerijalna kulturna dobra, a amandmanom se predlažu skupovi koji bi se bavili naučnim istraživanjem upotrebom spomenika kulture u turističke svrhe. To bi bili naučni stručni simpozijumi, koji bi doprineli razvoju kulturnog turizma.
Ne vidimo zašto pravno-tehnički nije moguće organizovati skupove koji bi obrađivali temu – upotreba spomenika kulture u turističke svrhe? U ovoj oblasti problema ima bezbroj. Ni da se ovakvi skupovi organizuju svakog dan ne bismo ih sve mogli rešiti. Šteta što su pravno-tehnički nemogući. Predlažem da glasate za ovaj amandman. (Aplauz.)

Član 104. ima samo jedan kratak stav koji utvrđuje obavezu plaćanja turističke naknade za korišćenje pogodnosti turističkog mesta. Nesumnjiva pogodnost turističkog mesta je postojanje zaštićenih spomenika kulture.
Poslanici DSS podneli su amandman kojim predlažemo dodavanje još jednog stava u članu 104. kojim se uvodi obaveza posebnog načina plaćanja, kada se na turističkom prostoru nalaze zaštićeni spomenici kulture. Budući da se zalažemo za podelu odgovornosti između turističkih organizacija, ustanova kulture, lokalne samouprave i privrednih subjekata koji upravljaju turističkim prostorom, zalažemo se da se naknada za korišćenje pogodnosti podeli srazmerno preuzetim odgovornostima.
Kultura, arhitektura, urbanizam, obrazovanje, sport, privreda, poljoprivreda, zanatstvo i turizam moraju tesno sarađivati da bismo razvijali turizam i istovremeno obezbedili veću zaposlenost, kvalitetniji život lokalnog stanovništva i sredstva za obnovu i održavanje spomenika kulture koji predstavljaju pogodnost određenog turističkog mesta.
Smisao predloženog amandman je da, onoliko, koliko svaki od pomenutih subjekata doprinese razvoju turizma, srazmerno toliko dobije i od naplaćene turističke naknade. Ovaj amandman ima još više smisla posle usvajanja rebalansa budžeta kojim su značajno smanjena sredstva za tekuće delatnosti ustanova kulture.
Amandman se ne prihvata zato što je suprotan sa članom 106. i 107. Predloga zakona, ali predloženi amandman ne samo da nije suprotan sa članovima 106. i 107, nego ih precizira.
Ministar turizma određuje visinu turističke naknade, a usvajanjem našeg amandmana ministrova volja ne bi bila potpuno diskreciona – zakonom bi bila makar malo omeđena u domenu kulturnog turizma. Predlažemo da glasate za ovaj amandman. (Aplauz.)

Naplata ulaznica za obilazak spomenika kulture, muzeja, arheoloških nalazišta i drugih kulturnih atrakcija ne može biti osnov za oslobađanje od obaveze plaćanja turističke naknade. Ovako glasi amandman koji je podnela DSS na član 107, predlažući dodavanje stava 4: "Sredstva naplate ulaznica za obilazak spomenika kulture, muzeja, arheoloških nalazišta ni približno ne pokrivaju troškove koje upravljači turističkim prostorom imaju zbog njihovog korišćenja u  turističke svrhe."
Budući da stav 3. člana 107. govori o tome ko ne plaća turističku naknadu za korišćenje prirodnog i kulturnog dobra, a to su privredni subjekti i organizacije koje upravljaju zaštićenim prirodnim i kulturnim dobrom, a već naplaćuju naknadu za njihovo korišćenje, podnošenjem ovog amandmana želeli smo da budemo sigurni da se naplata ulaznica ne smatra naplatom nadoknade.
Amandman se ne prihvata zato što je članom 105. stav 5. Predloga zakona propisana obaveza ministra da bliže propiše uslove za oslobađanje obaveza plaćanja turističke naknade.
Usvajanjem ovog amandmana pomogli bismo ministru. Predlažem da glasate za njega. (Aplauz.)

Član 111. stav 2. propisuje da se u Registar turizma upisuju turističke agencije – organizatori tura putovanja i turističke agencije –  posrednici.
Poslanici DSS podneli su amandman kojim predlažemo da se u Registar turizma unesu i ''upravljači turističkog prostora''.
Turističke agencije – organizatori i turističke agencije – posrednici organizuju turistička putovanja i promovišu turistički proizvod. Upravljači turističkog prostora snose odgovornost za način korišćenja turističkog prostora i turističke ponude, tako da je dobro da se nađu u turističkom registru, pogotovo, s obzirom na to da se u praksi događa da turističkim prostorom upravlja više subjekata, ustanove kulture, lokalna samouprava, privredni subjekti.
Amandman se ne prihvata zato što u pravnom-tehničkom smislu nije prihvatljiv, jer zahteva istovremeno dopunu drugih članova Predloga zakona, kao i zbog toga što se upravljači turističkog prostora određuju aktom Vlade koji se objavljuje u "Službenom glasniku Srbije".
Obrazloženje Vlade nije prihvatljivo jer nije nemoguće, čak nije ni neuobičajeno da se nakon usvajanja nekog amandmana u Narodnoj skupštini izvrši pravno-tehnička redakcija ostalih članova zakona.
Drugo, to što se upravljači turističkog prostora određuju aktom Vlade i objavljuju u "Službenom glasniku Srbije" samo olakšava posao, automatski mogu da se unesu i u Turistički registar.
Ovakvo obrazloženje navodi na sumnju da Vlada ne želi jasan i lak uvid u to koji sve subjekti upravljaju određenim turističkim prostorom. Predlažem da glasate za ovaj amandman. (Aplauz.)

Član 112. govori o nadzoru i poverava ga Ministarstvu turizma preko turističkih inspektora. Amandman koji su podneli narodni poslanici DSS, predlaže dodavanje novog člana koji bi nadzor nad primenom ovog zakona u delu kojim se uređuju korišćenje spomenika kulture i kulturnih dobara, materijalnih kako i nematerijalnih, poverilo inspektorima ministarstva zaduženog za kulturu.
Zaštita nepokretnih, pokretnih kulturnih dobara, zahteva posebna znanja koja turistički inspektori jednostavno ne mogu posedovati. Zbog toga predlažemo da ovu vrstu nadzora obavljaju inspektori Ministarstvo kulture, a inspektori Ministarstva turizma da obavljaju nadzor nad zakonom u celini, a uzimajući u obzir i nalaze inspektora Ministarstva kulture.
– Amandman se ne prihvata zato što je nadzor za sprovođenje zakona kojim se uređuju kulturna dobra uređen posebnim zakonom. Tim pre, naš amandman je umesan, odredbe ovog posebnog zakona treba uneti i u zakon o turizmu, kako bi dosledno bile sprovedene, a njihova svrha ostvarena i u domenu turizma i u domenu kulture. Predlažem da poslanici prihvate ovaj amandman. (Aplauz.)

Poštovani narodni poslanici, želim da govorim samo o jednom aspektu zakona o turizmu, o tome kako kulturne i umetničke vrednosti staviti u funkciju razvoja turizma.
Kulturni turizam je, s jedne strane, izlazak kulture na turističko tržište. S druge strane, podrazumeva motivisanje turista da nekuda otputuju da bi videli, doživeli, upoznali i razumeli kulturu, istoriju i način života zemlje u koju doputuju. Kulturni turizam je moćna razvojna oblast čak i danas, u vreme globalne ekonomske krize. Citiram: "Želim da kultura bude naš odgovor na svetsku ekonomsku krizu", izjavio je predsednik Francuske. Za Nikolu Sarkozijea kultura je, pre svega, političko sredstvo za širenje uticaja jedne zemlje u svetu. Izveštaj koji je naručila Jelisejska palata pokazao je da bi ambiciozna kulturna politika imala odlučujući uticaj na porast turizma u Francuskoj.
Ako je to slučaj u Francuskoj, nema nikakvog razloga da ne bude i u Srbiji. Razlika između Srbije i Francuske je u tome što mi u svoju kulturu i turizam nismo dovoljno ulagali.
Pre nekoliko godina osnovan je Evropski institut za kulturne maršrute, sa sedištem u Luksemburgu. Zadatak ovog instituta je da koordinira projekte, obezbedi tehničku pomoć u njihovoj realizaciji, prikuplja potrebnu dokumentaciju. Uslov je da tema kulturne maršrute obuhvati više evropskih zemalja i promoviše evropske kulturne vrednosti.
Turista u Srbiji takođe mora imati nekoga kome će se obratiti kada poželi da otputuje na kulturnu maršutu poput: crkve i manastiri od Pirota do Zvonačke banje, ili - arheološka nalazišta, ateljei slikara u Kovačici, dvorci Vojvodine. Samo udruženim snagama upravljača turističkim prostorima, Zavoda za zaštitu spomenika kulture, ustanova kulture, privrednih subjekata i lokalne samouprave moguće je razvijati turizam u celini i kulturni turizam posebno. Svaka turistička ponuda obuhvata turističke sadržaje. Međutim, tek kada se ova dva sektora, turizam i kultura, povežu u zajedničku razvojnu politiku, u praksi ćemo imati kulturni turizam.
O povezanosti turizma i kulturne baštine govori preporuka Saveta Evrope o promovisanju turizma radi unapređivanja kulturnog nasleđa kao faktora održivog razvoja.
Savet Evrope u svojoj preporuci iz 2003. godine ističe da je kulturno nasleđe jedinstveno i nezamenljivo, da je zaštita kulturnog nasleđa deo procesa održivog razvoja, da je kulturno nasleđe po sebi veća vrednost od turizma, da je gubljenje kulturnog identiteta jednog naroda ozbiljna opasnost, a očuvanje autentičnosti svih kultura prioritet.
Dok Savet Evrope u svojoj preporuci brine o tome kako da evropsku kulturnu baštinu zaštiti od najezde turista, nas bi trebalo da zabrine do koje mere mi svoju baštinu ne umemo da upotrebimo u turističke svrhe.
Mi kulturu vidimo kao lepotu bez svrhe i upotrebne vrednosti. Još gore, vidimo je isključivo kao potrošača krvavo zarađenog budžetskog novca. Kultura koja izađe na turističko tržište ne samo što može da vrati novac u turističku infrastrukturu, već i da ga uveća i upotrebi za unapređenje kulture.
Svetsko iskustvo je pokazalo da sektor kulture spada među sektore sa najbržom stopom rasta. Kulturna industrija se po brzini rasta našla među sektorima kao što su finansije i bankarstvo, informaciona tehnologija, uslužne delatnosti i turizam, naravno.
Na zakon o turizmu poslanici Demokratske stranke Srbije podneli su desetak amandmana koji turizam povezuju sa kulturom. O tome ćemo detaljnije govoriti kada bude rasprava u pojedinostima.
Upotreba kulture u turističke svrhe donosi nesumnjivu ekonomsku dobit. Zarada ostvarena od turizma morala bi se jednim delom vratiti subjektima odgovornim za očuvanje kulturne baštine, bilo da je reč o Republici, lokalnoj samoupravi, ustanovama kulture ili privrednim subjektima.
Srbija je stara država. Naša baština je bogata, prebogata. Time što je nedovoljno i neracionalno koristimo u turizmu lišavamo sebe mogućnosti da nas svet vidi drugačije nego što nas vidi danas. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, Predlog zakona o udruženjima kojim se uređuje pravni položaj dobrovoljnih nevladinih, neprofitnih organizacija, osnovanih radi ostvarenja nekog zajedničkog ili opšteg javnog interesa, ima tu manjkavost što nije razdvojio udruženja osnovana radi ostvarivanja zajedničkog, užeg interesa od b-udruženja koja već decenijama deluju ili se tek osnivaju u cilju ostvarenja mnogo šireg opšteg i javnog interesa.
U Predlogu zakona imamo posebno poglavlje posvećeno stranim udruženjima, poglavlje 8. To je dobro, ali specifičan status udruženja čije se delovanje ne tiče samo uže grupe građana, već deluje u širem opštem i javnom interesu nisu zavredela posebno poglavlje, ni posebne pogodnosti.
Sve odredbe zakona koje se odnose na udruženja koja deluju u užem zajedničkom interesu, imaju gotovo potpuno ista prava kao i udruženja čija je delatnost u interesu celog društva, svih građana i države. Imala sam u vidu prvenstveno umetnička udruženja koja deluju pola veka i više, kao i ona koja su nedavno osnovana ili će tek biti osnovana, ali i sva druga udruženja čija je delatnost u interesu čitavog društva. Umesto posebnog poglavlja za udruženja čija je delatnost od javnog i opšteg interesa imamo samo jedan podnaslov - sredstva za realizovanje programa od javnog interesa.
U članu 36. se definiše da se iz budžeta Republike Srbije mogu finansirati projekti udruženja koja su od javnog interesa i da će ova sredstva dobijati na osnovu javno sprovedenog konkursa. Samo se u ovom članu uz programe socijalne zaštite, zaštite lica sa invaliditetom, društvene brige o deci, zaštite životne sredine itd. pominje i kultura.
Sve ostale odredbe zakona, koje se tiču uslova za rad umetničkih i drugih udruženja čija je delatnost od javnog i opšteg interesa, tiču se podjednako i udruženja čija je delatnost od zajedničkog interesa, dakle za društvo mnogo užeg interesa. Za programe od javnog interesa mora se konkurisati i javiti se na javno raspisan konkurs i podneti izveštaj o tome da su odobrena sredstva namenski korišćena, sa čim se apsolutno slažem.
Udruženja koja su osnovana po važećim zakonima nastavljaju rad kao udruženja i nakon usvajanja novog zakona. Ukoliko žele da zadrže status pravnog lica moraju se upisati u registar koji vodi nadležno ministarstvo, ali na to nisu obavezna.
Udruženja mogu sticati sopstvenu imovinu od članarine, dobrovoljnih prihoda, donacija i poklona, finansijskih subvencija, ostavina, kamata na uloge, zakupnine, dividende. Ostvarenu dobit od svojih privrednih, komercijalnih delatnosti ne mogu raspoređivati osnivačima, članovima, direktorima, zaposlenima. Mogu ih investirati jedino u delatnosti koje su naveli u svojim statutima, samo za ostvarivanje javno proklamovanih ciljeva, sa čim se takođe apsolutno slažemo.
U slučaju da udruženje, iz bilo kojeg razloga, prestane sa radom, zato što tako odluči ili ode pod stečaj ili ne obavlja svoju delatnost u skladu sa sopstvenim statutom, njegova imovina postaje imovina Republike Srbije, a njeno korišćenje pripada jedinici lokalne samouprave na čijoj teritoriji se sedište nalazi. Druga mogućnost je da udruženje svojim statutom definiše kome prenosi stečenu imovinu u slučaju gašenja ili prestanka rada, pod uslovom da taj neko obavlja sličnu delatnost.
Registar svih udruženja vodi ministarstvo nadležno za poslove uprave, a može se kao povereni posao preneti i autonomnoj pokrajini, član 26. Ovaj član nije dobar, o čemu je već bilo reči.
Srbija ima dve, a ne jednu pokrajinu. Drugo postoji opasnost da vremenom izgubimo jedinstveni registar udruženja.
Član 13. je privukao moju pažnju zbog jednog amandmana. U ovom članu zakona se kaže da - naziv udruženja mora biti na srpskom jeziku i ćiriličnim pismom. Stav 2. istog zakona glasi - može biti i na jeziku i pismu nacionalnih manjina, posle naziva udruženja na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu. Pravo nacionalnih manjina na sopstveni jezik i pismo potpuno je poštovano.
Amandmanom se, međutim, traži da se udruženje može uneti u zvanični državni registar na nekom mešanom jeziku. Malo na srpskom jeziku i ćiriličnim pismom, malo na nekom stranom, živom ili mrtvom jeziku, a malo na jeziku manjine ako je izraz upotrebljen u nazivu udruženja neprevodiv.
Budući da je to moja struka, verujte mi na reč, da su vrsni prevodioci uspešno prevodili mnogo teže tekstove nego što su to nazivi udruženja. Pošto se kao ilustracija za potrebu ovog amandmana navodi jedan neprevodiv izraz na mađarskom jeziku, preporučujem kolegama da se obrate vrsnom prevodiocu, mom prijatelju, gospodinu Arpadu Vicku. On će sasvim izvesno naći adekvatan izraz na srpskom jeziku za jedan neprevodiv izraz. Hvala na pažnji.

Poštovani narodni poslanici, u ime DSS-a podnela sam amandman koji se odnosi na budžet za kulturu, u nadi da ću vas zainteresovati za problematiku kulturne politike koja se u ovom domu do sada nije spominjala. Ne verujem da ću u tome baš uspeti posle 12 sati rada, ali ću pokušati.
Srbija nema strategiju održivog kulturnog razvoja, ni kratkoročnu, ni srednjoročnu, ni dugoročnu. Ne znamo šta su nam prioriteti. Nismo razlučili oblasti kulture iza kojih mora stati država od onih koje se mogu delimično budžetski a delimično i same finansirati, kao što nismo odlučili ni koje oblasti kulture i kulturnog života treba potpuno prepustiti slobodnoj tržišnoj utakmici. Nismo se opredelili za instrumente kojima ćemo razvijati i unapređivati nacionalnu, srpsku kulturu, pa se pitam sa čim ćemo mi to kao narod učestvovati u multikulturalnosti koje su nam puna usta.
Nijedan zakon o kulturi nije ušao u skupštinsku proceduru, bez obzira na to što se u novinama može pročitati da jeste. Rebalans budžeta za 2008. godinu je neproziran. Iz njega ne možemo pročitati kulturnu politiku Vlade. Vidimo samo zbirne podatke za plate, socijalna davanja zaposlenima u Ministarstvu kulture, institucijama kulture, ali ne znamo koliko je ljudi zaposleno, da li ih je previše ili premalo na državnom budžetu. Ne znamo ni koliko budžetskih sredstava dobija svaka od ustanova kulture pojedinačno, koliko Narodno pozorište, koliko Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Arhiv Srbije itd.
Budžet za kulturu je, bez ikakve sumnje, nedovoljan. Rebalansom se za razdeo kulture, a tu spada i informisanje, predviđa budžet od 6.888.000.000 dinara, 600.000.000 više nego što je usvojenim budžetom za 2008. godinu predviđeno, čemu se, naravno, radujem. Kada bi se ova sredstva trošila na osnovu usvojene strategije, planski i u skladu sa opštim i javnim interesom u kulturi, možda bi se sa blizu sedam milijardi dinara barem nešto moglo uraditi. Međutim, nije tako.
Osnovali smo Nacionalni centar za film, ali nemamo mehanizme kojima bi se zarada od filmova snimljenih novcem poreskih obveznika vratila u državnu kasu i koristila za dalji razvoj filmske umetnosti. O centru za knjigu govorimo godinama, ali ga osnovali nismo.
Specijalizovane usluge u budžetu Ministarstva kulture, a javljaju se u svim budžetskim razdelima, koštaju nas 1.200.000.000 dinara, od ukupno 6.888.000.000.
U rebalansu piše da ćemo dvadeset miliona dinara uložiti u arheološka istraživanja - koja, na kojim lokacijama? Jednoj ili više? O preostalih 1.180.000.000 ne znamo ništa, o njima odlučuje Vlada i o tome donosi specijalne akte.
Iz kratkog obrazloženja rebalansa budžeta ipak saznajemo nešto važno. Ministarstvo kulture ima zadatak da razvija i unapređuje umetničko stvaralaštvo, književno, prevodilačko, muzičko, likovno, filmsko itd. Ovo je rečeno u prvoj od ukupno tri, doduše podugačke, rečenice obrazloženja rebalansa za kulturu. Ako je tako, aproprijacija 472 - naknade za socijalnu zaštitu iz budžeta, pa još sasvim precizno, postaje zanimljiva – 216.000.000 dinara planirano je za isplatu posebnih priznanja umetnicima za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije, a raspored i korišćenje sredstava ove aproprijacije vršiće se posebnim aktom Vlade. Zašto Vlada uopšte izlazi pred Skupštinu sa nekim zakonom o budžetu i rebalansom budžeta kada, zapravo, o svemu odlučuje sama i ne polaže računa nikome?
Sama činjenica da je socijalna zaštita umetnika ušla u budžet, da je priznata kao nešto na šta je država spremna da potroši 216.000.000 dinara, podstakla me je da podnesem amandman. Vodila sam računa da predloženim amandmanom ne poremetim budžetsku ravnotežu, prihodnu i rashodnu stranu. Za socijalnu zaštitu umetnika zadovoljićemo se sa 216 miliona dinara. I to je nešto, više nego ništa. Predlažem jedino da se ova sredstva malo drugačije rasporede. Evo kako. Prvo, da se najveći deo sredstava namenjenih za socijalnu zaštitu umetnika upotrebi za plaćanje doprinosa za penzijsko i zdravstveno osiguranje samostalnih umetnika, umetnika koji žive isključivo od svog stvaralaštva. Ovakvo rešenje je u opštem i javnom interesu, a ne privatna stvar samih umetnika. Ono nije socijalna pomoć, ne sme se vezivati za zaradu umetnika, što umetnik više zaradi, veći porez će platiti državi. Nije ni nagrada. Nagrade su ustanovljene, možemo i nove ustanoviti, one se dodeljuju nezavisno od interesa društva da se umetnicima koji žive od svog stvaralaštva obezbedi socijalna sigurnost koji ima svaki zaposleni čovek.
Predloženom prenamenom već izdvojenih budžetskih sredstava omogućili bismo da mladi umetnici koji izlaze sa umetničkih fakulteta ne budu prinuđeni da potpuno odustanu od bavljenja umetnošću ili da traže fiktivna zapošljenja, bilo kakvu državnu službu, i da se opet nađu na teretu budžeta, ali na štetu umetnosti. Imali bi minimalnu socijalnu sigurnost da mogu da se posvete umetničkom radu i od umetnosti žive tako što će se potvrditi na tržištu.
Srednja generacija umetnika, umetnici pred penzijom, odavno zaposleni u ustanovama kulture u kojima više ne vide sebe ili te ustanove ne vide više njih, imali bi izlaz.
Status samostalnog umetnika kojem država uplaćuje doprinose za zdravstveno i penzijsko osiguranje dao bi moralno pravo ustanovama kulture da im ponude rešenje da izađu na slobodno tržište umetničkog rada, a strukturu zaposlenih otvore za nove umetnike i naučnike i prilagode strategiji održivog kulturnog razvoja, koju, nažalost, nemamo.
Drugo, predlažem da se koriguju najniže penzije umetnika, na penzije od 10.000 dinara da se doda još 10.000 dinara, tako da svi penzionisani umetnici imaju barem prosečnih dvadesetak hiljada dinara. Kada govorimo o penzijama, govorimo o hiljadama dinara. Kada je reč o budžetskim stavkama o kojima ne znamo ništa, u pitanju su milijarde.
Treće, predlažem da zadržimo tzv. nacionalne penzije. Broj umetnika koji su ostvarili vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije meri se na desetine. Samostalnih umetnika za koje predlažem da im se doprinosi za zdravstveno i penzijsko osiguranje redovno uplaćuju iz budžeta moglo bi biti 1000 - 1500, pod uslovom da se zakonom, a ne aktom Vlade, propišu stroga i precizna pravila po kojima umetnici ovo pravo stiču.
Ne znam da li 216.000.000 dinara može da pokrije ovo što amandmanom predlažem. Polazim od toga da bi svaki, i najmanji, pomak u tom pravcu bio veliki i značajan. Plaćanje doprinosa za zdravstveno i penzijsko osiguranje iz republičkog budžeta je stečeno pravo samostalnih umetnika koje su oni decenijama ostvarivali, sve dok država jednostavno nije prestala da im uplaćuje doprinose.
Na kraju smo dobili zakon gospodina Mlađana Dinkića, mali zakon o izmenama i dopunama Zakona o uplati doprinosa za socijalno, zdravstveno i penzijsko osiguranje. Ministar Dinkić je zamislio i ostvario da umetnici sami sebi uplaćuju doprinose, i to unapred, pre nego što išta zarade. Položaj samostalnih umetnika se Dinkićevim zakonom nije samo pogoršao; bavljenje umetnošću postalo je moguće, uz retke izuzetke, jedino umetnicima bliskim vlasti. Zavisnost od dobre volje političara u čijim je rukama kasa, umesto zakonom garantovanih prava, ozbiljno ugrožava slobodu umetničkog stvaralaštva.
Obrazloženje Ministarstva finansija zašto odbija ovaj amandman nije me iznenadilo. Moj odgovor na argumente iznete u obrazloženju je sledeći: nemam ništa protiv da uplate doprinosa za zdravstveno i penzijsko osiguranje ostanu u okviru budžeta Ministarstva za kulturu i da se za početak ostvaruju po ugovoru, ako tako mora, ako je samo to u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, ali Narodna skupština Republike Srbije mora jednom, što pre, doneti zakon o kulturi. Zakonom, a ne aktima Vlade moraju se definisati obaveze i prava umetnika, ljudi koji nam oblikuju nacionalni identitet, bez kojeg ne bismo znali ko smo i ne bismo bili potrebni nikome.
Usvajanje ovog amandmana, jedinog koji je podnet na razdeo kulture, bio bi prvi, mali, privremeni, ali značajan doprinos rešavanju socijalnog statusa umetnika. Trajno rešenje je donošenje zakona koji će se primenjivati, a ne ignorisati. Po mom najdubljem uverenju, rešavanje socijalnog statusa umetnika uopšte, a samostalnih umetnika posebno, jeste od prvorazrednog opšteg i javnog značaja za našu kulturu i državu. Pozivam vas da glasate za ovaj amandman. Hvala.

Članovi Poslovnika 225. i 226.
Skupština grada je 17. oktobra usvojila Statut koji gradu Beogradu daje pravo da osnuje svoju televiziju, svoje radio-stanice, novine i druga sredstva javnog informisanja. Znači, Beograd je dobio status suprotan Zakonu o javnom informisanju, prema kojem osnivač javnih glasila ne može biti ni Republika, ni grad, ni lokalna samouprava, niti preduzeća koja imaju većinsko ili manjinsko državno vlasništvo.
Građani Beograda će, dakle, suprotno Ustavu i Zakonu, biti u prilici da plaćaju još jednu pretplatu za gradski javni servis, pored pretplate koju već plaćaju za RTS.
Danas su najznačajnija udruženja novinara NUNS, Udruženje novinara Srbije, ANEM, Nezavisno društvo novinara Vojvodine i Lokal pres najavili da će Ustavnom sudu Srbije podneti predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti ovog člana Statuta grada Beograda, tako da osećam potrebu da obavestim poslanike i javnost da je odbornička grupa Demokratske stranke Srbije u Skupštini grada Beograda podnela amandman kojim je tražila da se ovaj neustavan i republičkom zakonu suprotan član Statuta briše, ali je taj amandman odbijen bez veće rasprave. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, predložene izmene i dopune Zakona o radio-difuziji ni u čemu ne zalaze u suštinu i duh samog zakona.
Naprotiv, one imaju cilj da zakon učine u primeni efikasnijim i zbog toga predlažem da, kao osnovnu izmenu zakona, prihvatimo onu koja se odnosi na sprovodljivost, odnosno izvršnost odluka koje donosi Savet Republičke radiodifuzne agencije.
Savet radi pod velikim pritiskom javnosti i zainteresovanih emitera. Odluke koje donosi po definiciji određenom broju emitera uskraćuju pravo na dalje emitovanje.
Ukoliko te odluke nisu izvršne i ako se ne mogu sprovesti, Zakon o radio-difuziji gubi svoj osnovni smisao, a to je da zavede red u haosu koji vlada u našem etru koji je stvaran decenijama.
Ako bismo emiteru dopustili da se po svom nahođenju jednostavno ogluši o odluke Saveta, sve preciznosti koje smo se trudili da unesemo u sam zakon ne bi imale nikakvog značaja. Zbog toga članom 11. predloženih izmena i dopuna propisuje se da je emiter dužan da bez odlaganja izvrši konačnu odluku Saveta o oduzimanju dozvole, a ukoliko to ne učini, sprovešće se postupak prinudnog izvršenja.
Bez ovakve izmene bili bi ugroženi oni emiteri koji su po zakonu dobili pravo na emitovanje.
Druga izmena odnosi se na to da je pravom na emitovanje obuhvaćen i satelitski prenos. Znači, precizira se da je osim kablovskog i zemaljskog, i satelitski prenos uključen u dobijanje frekvencije.
Dakle, predlog izmena glasi da je emiter obavezan da pribavi posebnu dozvolu za satelitsko emitovanje, ukoliko mu dozvola za zemaljsko i kablovsko nije data, ukoliko mu je uskraćena.
U praksi se već pojavio i problem utvrđivanja udela stranog kapitala kod emitera koji traže frekvencije. Učešće stranog kapitala Zakonom o radio-difuziji je limitirano, ali nije predviđen način na koji će se kontrolisati visina stranog kapitala.
Izmenama Zakona predviđa se da emiter koji dobije frekvenciju ima obavezu da od Radiodifuzne agencije zatraži prethodnu saglasnost ukoliko oseti potrebu za dodatnim stranim kapitalom. Ovim izmenama predložili smo i ispravku jedne nepravde učinjene radio-stanicama.
Prema Zakonu o radio-difuziji, radio-stanice treba da plate 20% naknade za svoje emitovanje u odnosu na visinu koja se odredi za televizijsko emitovanje. Budući da prihod od oglašavanja radio-stanica nije ni blizu onome koji ostvaruju televizijske stanice, predlažemo da umesto 20 to bude 5%.
Naredna izmena koju bih izdvojila odnosi se na tv-stanice u osnivanju. Pozitivnim zakonom je određeno da stanice koje u ovom trenutku ne emituju, koje se tek osnivaju, imaju rok od 60 dana da počnu sa emitovanjem. Smatrali smo da je to previše kratak rok, s obzirom da imaju da postave tehniku, da postave program, kadrovski se osnaže i predlažemo da taj rok bude 120 dana.
Opravdanim i vrlo poželjnim mi se čini izmena odnosno dopuna člana 67, koji zabranjuje reklamiranje političkih stranaka van predizborne kampanje, a u okviru kampanje zahteva ravnopravan tretman svih političkih stranaka. Izdvojila sam samo neke, ali ima i još nekih manje važnih izmena. Moguće je da ovo nije sve što treba menjati u Zakonu o radio-difuziji, ali smatram da je Skupština uvek vlasna da u svakom trenutku izmeni zakone koje donosi. Odgovarajući francuski zakon se po mom saznanju menjao tridesetak puta.
Pošto je ova sednica vanredna i mora da se završi u četvrtak, činilo mi se važnijim da unesemo one izmene koje su najvažnije da se rad Saveta ne bi minirao, da ne bi bio uzaludan, znači da emiteri budu prinuđeni da se povinuju odlukama koje ovo nezavisno telo donese.
Nadam se da ćete prihvatiti predložene odluke. Hvala.