Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8118">Dejan Stojiljković</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče, već smo u dosadašnjoj raspravi mogli čuti da će poslanici DSS podržati predložena tri zakona ili tri sporazuma i mogli smo čuti veoma jasne i jake razloge zašto ćemo to učiniti. Proces približavanja Srbije EU je na intenzitetu dobio za vreme mandata prve Vlade gospodina Vojislava Koštunice, to građani dobro znaju, a evo svedoci smo da se zahvaljujući dobroj politici te Vlade i sprovedenim reformama taj proces nastavlja. Za to nema boljeg dokaza od potpisivanja Sporazuma o olakšanoj proceduri za dobijanje vize, a i od današnjeg parafiranja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Potpisivanje sporazuma je jasan dokaz da EU podržava Srbiju u sprovođenju reformi i ovog puta će tu podršku jasno osetiti građani Srbije, zato što će na jednostavniji način moći da putuju u zemlje EU. Od mojih uvaženih kolega smo juče mogli čuti koje su sve kategorije građana obuhvaćene ovim sporazumom, a ja ću se posebno osvrnuti na jednu kategoriju koja je sasvim sigurno stub napretka naše zemlje. Naravno, radi se o učenicima, studentima, postdiplomcima i nastavnicima koji ih prate kada oni idu na dodatno školovanje i studiranje u zemlje EU. Za njih će obrada zahteva biti besplatna, zahtev će biti obrađen u roku od najduže 10 dana, a biće im potreban samo jedan papir, a to je pozivno pismo ili potvrda o upisu, koji izdaje škola, koledž, univerzitet ili potvrda o kursevima koji će biti pohađani.
To će sasvim sigurno omogućiti proširenje, poboljšanje saradnje između obrazovnih institucija i zemalja EU i Srbije, kao i lakše uključivanje naših studenata i učenika u razne obrazovne programe, programe razmene itd. To ulaganje u pamet, u mobilnost naših najkvalitetnijih i najperspektivnijih kadrova i stvaranje uslova za evropsku perspektivu Srbije, što mi između ostalog radimo i ovim sporazumom za olakšanu proceduru za dobijanje viza i sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, jesu u stvari pomak napred za našu zemlju.
Iskustva nekih drugih zemalja, kao što je Irska ili Finska, govore da su studenti koji su studirali u zemljama EU na najboljim univerzitetima nakon povratka u svoju zemlju postali u stvari nosioci novih ideja, bolje komunikacije, uspešnijeg poslovanja, bilo da je u pitanju oblast privrede, obrazovne institucije ili državna uprava. Mislim da je jasno svim građanima da su nama potrebni kadrovi koji pored svojih profesionalnih veština, stručnih veština, poseduju i sposobnost za rad i za komunikaciju sa drugima van naše zemlje.
Svi znamo da naša zemlja ima velikih problema sa siromaštvom. Borba protiv siromaštva traži angažovanost ne samo Vlade Srbije već svih državnih institucija. i kada se analiziraju uzroci siromaštva, kada se analiziraju najugroženije grupe, lako se može uočiti da je obrazovanje jedno od ključnih razloga za postojanje siromaštva. Zato borba protiv siromaštva predstavlja borbu za bolje i kvalitetnije obrazovanje. To kvalitetnije obrazovanje, koje je orijentisano ka budućnosti, između ostalog može se ostvariti stvaranjem uslova za pojačanu međunarodnu saradnju u ovoj oblasti.
Moram da kažem da sam nešto više od pet godina radio kao profesor u jednoj srednjoj školi i da dobro znam koliko pametne i talentovane dece mi imamo, a koja su ne svojom krivicom imala malo teže uslove da mogu da uče, da sarađuju i da se viđaju sa svojim vršnjacima iz drugih zemalja.
Sada, zahvaljujući politici Vlade Vojislava Koštunice, i u onom prošlom mandatu i u ovom, mi za njih stvaramo bolje uslove za rad, za školovanje, za učenje stranih jezika, a samim tim stvaramo i bolje uslove za sve nas i našu zemlju. Zato je, mislim, svima jasno zašto treba podržati i ovaj i preostala dva sporazuma.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče, javljam se po Poslovniku, član 103. stav 1, koji kaže da poslanik ima obavezu da govori o onome što je na dnevnom redu, a na dnevnom redu je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju.
Ispred DSS želim ponovo da apelujem na sve kolege da se vratimo temi. To ću i ja ovom prilikom učiniti. Želim da pričam po amandmanu narodnog poslanika gospođe Vjerice Radete, koji je podnela na član 7. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju.
Želim da vas podsetim da je ovim amandmanom predviđeno da se član 7. menja i glasi: "U članu 44. stav 1. tačka 7. se briše". U Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, koji je podnela Vlada Republike Srbije, u članu 7. piše: "U članu 44. dodaje se stav 3. koji glasi: "osnivač kome je zahtev za izdavanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja odbačen ili odbijen, ne može ponovo podneti isti zahtev u roku od godinu dana od dana odbacivanja ili odbijanja tog zahteva."
Da istaknem da se član 44. Zakona o osiguranju odnosi na odbijanje zahteva za izdavanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja. Tu su tačno navedeni kriterijumi kada Narodna banka može odbiti zahtev. Dakle, cilj predloženog člana 7, od strane Vlade Republike Srbije, jeste da se odredi neki vremenski rok u kome podnosilac zahteva, ukoliko je njegov zahtev odbijen, ne može podneti novi zahtev.
Gospođa Vjerica Radeta se u obrazloženju svog amandmana složila da je prihvatljivo da se odredi ovaj rok. Međutim, amandman gospođe Radete se, praktično, odnosi na brisanje jednog od osam kriterijuma, tj. na izmenu teksta osnovnog Zakona o osiguranju i u njemu ne postoje definisani rokovi, koje je svojim predlogom Vlada odredila.
Tako je sam tekst amandmana gospođe Radete u određenom delu u suprotnosti. Prihvatanjem ovog amandmana u zakonu i dalje ne bi imali određen rok u kojem se ne može podneti novi zahtev, a to, u stvari, jeste kvalitativni pomak u Zakonu u ovom delu, a sa čim se gospođa Radeta složila u obrazloženju svog amandmana. Zato predloženi amandman ne treba prihvatiti.
Dame i gospodo narodni poslanici,  poštovani gospodine predsedniče, poštovani gospodine ministre, mislim da je red da se na početku predstavim kolegama koji me ne znaju, koji nisu bili u prošlom sazivu Narodne skupštine. Ja sam Dejan Stojiljković. Član sam DSS-a i dolazim iz Prokuplja.
Javio sam se povodom amandmana narodnih poslanika Lasla Varge i Balinta Pastora na član 5. Predloga zakona o pečatu državnih organa. Smatram, kao i moje kolege iz DSS-a i drugih stranaka, da ovaj amandman ne treba prihvatiti. Naime, ovim amandmanom je predviđeno da se u članu 5. Predloga zakona iza stava 6. dodaju stavovi 7, 8. i 9. koji glase: ''U slučaju kada se, u skladu sa ovim zakonom, tekst pečata organa ispisuje i na jeziku i pismu nacionalnih manjina, sedište organa uprave u sastavu ministarstava, odnosno organizacione jedinice organa, ispisuje se prema njihovoj tradiciji i pravopisu.
Tradicionalne nazive gradova, opština i naseljenih mesta u kojima je jezik i pismo nacionalne manjine u službenoj upotrebi, utvrđuje nacionalni savet određene nacionalne manjine u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona i isti se objavljuju u ''Službenom glasniku Republike Srbije''. Tradicionalni nazivi gradova, opština i nacionalnih mesta na teritoriji AP Vojvodine koji su utvrđeni i objavljeni u skladu sa odlukom Autonomne Pokrajine, stupanjem na snagu ovog zakona postaju tradicionalni nazivi sedišta organa iz stava 2. člana 4. ovog zakona.'' Dosadašnji stav 7. postaje stav 10.
Zašto ne treba prihvatiti ovaj amandman? Najpre, zato što pitanje prava nacionalnih manjina treba urediti, već smo to čuli, na celovit i sveobuhvatan način, donošenjem odgovarajućeg sistemskog zakona. Smatram da nije dobro da se ova pitanja rešavaju deo po deo i da se ta rešenja nalaze u različitim zakonima, a siguran sam da to nije bila želja ni predlagača ovog amandmana, gospodina Varge i gospodina Pastora.
To naravno ne znači da u samom zakonu nema kvalitetnih pomaka kada je u pitanju ostvarivanje prava nacionalnih manjina. Da je to tako, može se videti iz članova 4. i 5. Predloga zakona. U članu 4. se predviđa da se tekst pečata organa koji imaju sedište na teritoriji na kojoj su u službenoj upotrebi jezici i pisma nacionalnih manjina ispisuje i na jeziku i pismu nacionalnih manjina. U članu 5. se definiše način na koji će biti ispisan tekst pečata i u njemu je posebno određeno i mesto gde će biti ispisan tekst na jeziku i pismu nacionalnih manjina.
Ova rešenja su apsolutno u skladu sa Ustavom Republike Srbije, koji u više članova, član 14, 75, 79 itd., garantuje zaštitu prava nacionalnih manjina, u cilju ostvarivanja ravnopravnosti i očuvanja identiteta, da koriste svoj jezik i pismo.
Koji je drugi razlog zašto ne treba prihvatiti ovaj amandman? Naime, već smo videli da u amandmanu piše "Tradicionalni nazivi gradova, opština i naseljenih mesta na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine..." itd. Srbija, kao što znate, ima dve pokrajine: Vojvodinu i Kosovo i Metohiju. Zato je apsolutno neprihvatljivo da se u ovom zakonu unese član gde se navodi samo pokrajina Vojvodina. Ako bismo to uradili, mi bismo praktično pregazili preambulu Ustava Republike Srbije koji smo doneli prošle godine, koja kaže da je Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije.
Ako su podnosioci amandmana želeli, a siguran sam da jesu, da ostvare dodatni pomak u ostvarivanju prava nacionalnih manjina, morali su da u amandmanu obuhvate obe pokrajine Republike Srbije. Mojim uvaženim kolegama koji su podneli ovaj amandman i svim građanima Srbije želim da kažem da nacionalne manjine neće imati boljeg i iskrenijeg saveznika od DSS-a kada su u pitanju njihova prava. To smo pokazali više puta.
Svima je poznato da je ključni doprinos prilikom donošenja ovog Ustava dala upravo Demokratska stranka Srbije, i Koštunica, a i prilikom donošenja čitavog niza zakona ovde u Skupštini; danas smo od moje koleginice Milice Radović čuli neke od njih.
Dakle, na kraju želim da ponovim da je stav DSS-a da ova i druga pitanja, kada se radi o zaštiti prava nacionalnih manjina, treba rešiti donošenjem sistemskog zakona, da tim zakonom treba obuhvatiti sve nacionalne manjine, bilo da one žive na teritoriji pokrajine Vojvodine ili pokrajine Kosova i Metohije ili bilo gde u Srbiji, i zato predloženi amandman ne treba prihvatiti. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče, poštovani gospodine ministre, poslanici DSS će glasati za Predlog zakona o poštanskim uslugama.
Ono što je suština ovog zakona, a to smo čuli od gospodina ministra, jeste da on uvodi konkurenciju u poštanski saobraćaj i da, praktično, omogućava postepenu liberalizaciju tržišta poštanskih usluga. Uvođenje konkurencije građanima kao rezultat treba da pruži bolje i jeftinije usluge, ali i čitav niz boljih servisa koje danas savremene tehnologije mogu da pruže. To je, uostalom, bio i cilj koji su prilikom donošenja svojih zakonskih rešenja imale i druge zemlje, između ostalih, zemlje članice Evropske unije i neke od zemalja u okruženju.
Kako smo mogli da pročitamo u obrazloženju, prilikom izrade ovog predloga zakona imalo se u vidu i korišćena su iskustva i rešenja tih zemalja, kao i preporuke Svetskog poštanskog saveza i direktive Evropske unije.
Zašto je ovo važno? Zato što je u mnogim oblastima, pa tako i u ovoj, Srbija dugi niz godina i te kako išla u korak sa razvijenim zemljama. Od mog kolege poslanika, gospodina Ivanjija, već smo mogli da čujemo neke od podataka koji to potvrđuju. I ja sam spremio neke od njih. Mogli bi da čujemo još dosta interesantnih podataka, ali smatram da je i ovo što smo čuli dovoljno da zaključimo da je naša zemlja i te kako pratila svetske i evropske trendove razvoja poštanskih usluga.
Za preko 160 godina postojanja, Pošta u Srbiji je postala jedno od najvećih javnih preduzeća. Ona građanima pruža široku lepezu usluga: prijem i slanje pošiljaka, pisama, robe, novca itd. i to na celoj teritoriji Srbije. Ona je suvlasnik ili osnivač i nekih drugih preduzeća, kao što su Telekom Srbije, Mobtel Srbije, Poštanska štedionica itd. Pored tih, da kažem, klasičnih usluga, Pošta nudi i neke usluge koje spadaju u oblast savremenih sistema, kao što je internet provajding, kao što su kablovsko-distributivni sistemi itd.
Sve u svemu, očigledno je da se radi o velikom i složenom sistemu koji je preko potreban građanima i našoj zemlji i koji ima veoma jaku tradiciju.
Međutim, da bi se omogućio dalji razvoj poštanskih usluga u našoj zemlji potrebno je zakonski urediti ovu oblast, tako da se pored boljih usluga obezbedi lakša i tešnja saradnja sa sličnim sistemima zemalja u okruženju i zemalja Evropske unije. Ovo je potrebno uraditi i zbog toga što će na taj način biti omogućeno i pokrenuto ulaganje stranog kapitala u ovaj sistem, a što do sada, upravo zbog zastoja u restrukturiranju ovog sistema, nije bio slučaj.
Šta je to što ovaj zakon donosi kao značajne novine i zbog čega će poslanička grupa DSS glasati za ovaj zakon? To je delimično i postepeno ukidanje monopola u ovoj oblasti, ali uz jedan mehanizam koji obezbeđuje da se Pošta u Srbiji transformiše u moderno preduzeće koje je sposobno da se na tržištu izbori za vodeće mesto pružaoca poštanskih usluga i koje obezbeđuje, istovremeno, da naši građani u tom procesu ne dođu u situaciju da budu uskraćeni za bilo koju od ovih usluga, bilo gde u Srbiji da žive.
Zakonom se, čuli smo više puta ovde, definiše univerzalna poštanska usluga, kao minimalni skup usluga koje se, pod istim uslovima, propisanim kvalitetima i pristupačnim cenama, obavljaju na teritoriji cele Srbije. Već smo od gospodina Jovanovića, jednog od prethodnih govornika, čuli o kojim se to uslugama radi.
Javni poštanski operateri i drugi operateri moraju za vršenje tih usluga da obezbede, praktično, mrežu za pružanje tih usluga, koje će pokriti celu teritoriju Srbije, kao i da dobiju posebnu dozvolu tj. licencu za obavljanje ovih poslova. Svi poštanski operateri mogu da obavljaju i druge usluge, ali sada se već radi o uslugama gde oni, praktično, konkurišu jedni drugima na tržištu. Ta konkurencija bi vremenom morala da dovede do poboljšanja kvaliteta tih usluga, kao i do nižih cena.
Ono što se garantuje javnom poštanskom operatoru, to je monopolsko obavljanje tzv. rezervisanih usluga. To su usluge koje se najčešće koriste u poštanskom sistemu i te usluge bi trebalo da obezbede siguran izvor prihoda za javnog poštanskog operatora, a to je u ovom slučaju Pošta Srbije. Ovo rešenje treba da omogući da se ove usluge mogu i moraju obavljati na celoj teritoriji, jer je sigurno da nisu isti uslovi i nisu isti prihodi u velikim urbanim sredinama i u malim ruralnim, često i siromašnim sredinama.
Da nije ovakvog rešenja, pitanje je da li bi se našao bilo koji operater koji bi našao interes da poštanske usluge pruža u retko naseljenim siromašnim sredinama.
Sa druge strane, naravno, ne sme se dozvoliti da građanima koji žive u tim malim sredinama budu, zbog nerentabilnosti, ove usluge uskraćene. Zato smatramo da je ovo rešenje dobro i da je neophodno.
Ovo monopolsko pravo, čuli smo više puta, trebalo bi postepeno da bude ukidano i da konačno bude ukinuto do 2009. godine, kada bi Pošta trebalo da se svojim kvalitetom i širokim asortimanom svojih usluga, rekao sam već, izbori za lidersku poziciju na tom tržištu. Svi operateri konkurišu na tržištu za obavljanje tzv. nerezervisanih usluga i za to je potrebno da dobiju odgovarajuću dozvolu, tj. odobrenje. I jednu i drugu vrstu dozvola daje novo nezavisno regulatorno telo, a to je agencija za poštanske usluge Republike Srbije.
Moje kolege iz poslaničke grupe DSS će verovatno posle mene govoriti i o nekim drugim pitanjima i dobrim rešenjima vezanim za ovaj predlog zakona.
Meni ostaje da zaključim da se ovi zakonom uređuje usklađivanje našeg zakonodavstva sa zakonima EU, mogućnost da se kroz stvaranje konkurencije poboljšaju i prošire poštanske usluge, a da istovremeno te usluge budu jeftinije. Ovim zakonom se stvaraju uslovi za nove strane investicije i strateško povezivanje sa partnerima drugih zemalja, pri tome pogotovo mislim na kompanije koje se bave istom delatnošću koje poseduju tehnološka znanja i potencijale, a kojima će postati interesantno tržište u Srbiji.
Naravno, promene, naročito one pozitivne, ne mogu se desiti preko noći i naša je obaveza da to pokrenemo i da kao država stvorimo sve neophodne uslove. Ovaj zakon je u toj funkciji i u ime DSS pozivam poslanike da glasaju za ovaj zakon. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovani gospodine predsedniče, DSS će u svakom slučaju glasati za ovaj zakon.
Iskreno se nadam da će ovo biti jedan od zakona koji će dobiti podršku i svih drugih stranaka u ovoj skupštini, a postoji više razloga zbog kojih je potrebno doneti ovaj zakon. Prvi je, svakako, to što je u Srbiji prisutno kašnjenje u pogledu primene informacijskih tehnologija u odnosu na većinu zemalja u Evropi, a verovatno se svi slažemo da Srbija ima potencijale koji je mogu svrstati među vodeće zemlje, ako ne u Evropi, onda sigurno u ovom delu Evrope.
Podsetiću vas da je nekada Srbija bila među vodećim zemljama u svetu kada je u pitanju ova oblast i izneću ukratko par činjenica koje to potvrđuju. Naime, još 1955. godine u tada saveznom, republičkom i gradskom zavodu za statistiku počela je kompjuterizovana obrada statističkih podataka. Godine 1957, uz upotrebu sistema bušenih kartica, što je inače tada bio način za trajno čuvanje podataka, formiran je prvi registar stanovništva Beograda.
Godine 1961. u Institutu "Mihajlo Pupin" proizveden je prvi domaći računar sa digitalnim komponentama, a kasnije se u proizvodnju računara uključuje Institut "Vinča", Elektronska industrija iz Niša, Elektrotehnički fakultet iz Beograda itd. Godine 1973. osnovano je Društvo za informatiku u Srbiji. Tih godina računari se koriste kako za registrovanje stanovništva, tako i za evidenciju vojnih obveznika, biračkih spiskova itd, a koriste se u saveznim, republičkim i lokalnim institucijama, posebno je u tome prednjačio grad Beograd. Slobodno možemo reći da je tih godina naša zemlja bila među prvih deset zemalja u svetu kada je u pitanju proizvodnja računara i njihova primena.
Nažalost, ekonomska kriza koja je kasnije usledila je taj razvoj usporila i Srbija danas, svakako, ne prati većinu zemalja u Evropi u ovoj oblasti, a ovaj zakon će sigurno pokrenuti i dodatno stimulisati primenu računara. Drugi razlog je usklađivanje našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom zemalja EU, ali i sa zakonodavstvom zemalja u našem okruženju.
Mi bi na taj način olakšali ne samo prijem naše zemlje u EU, nego i poslovanje naših preduzeća sa drugim preduzećima u inostranstvu. Još juna 2000. godine zemlje članice EU su usvojile Akcioni plan za implementaciju informacionog društva u Evropi, koji je tada popularno nazvan "Europe". Zemlje centralne i istočne Evrope su te iste godine usvojile sličan plan pod nazivom "Europe plus", a ciljevi ovih akcionih planova su bili, između ostalog, ubrzanje reformi, povećanje konkurentnosti i pre svega ubrzanje procesa informatizacije.
Nakon toga, zemlje jugoistočne Evrope, gde spada i naša zemlja, potpisale su sličan plan. Mi smo se ovim obavezali da ubrzano radimo na daljem tehnološkom i informacionom unapređenju društva. Jedan od prvih koraka za to je i donošenje zakona o elektronskom potpisu. Nažalost, moram da kažem, naša zemlja je jedina zemlja u Evropi koja nema ovaj zakon.
Inače, kada je u pitanju sama procedura donošenja ovog zakona, moram da kažem da je još 2000. godine, na inicijativu tadašnjeg Saveznog zavoda za statistiku, pokrenuta inicijativa za donošenje ovog zakona, a 2001. godine tadašnja Savezna vlada je uradila prvi nacrt zakona o elektronskom poslovanju. Taj nacrt u Saveznoj skupštini nije razmatran sve do njenog raspuštanja. Početkom 2003. godine Ministarstvo za nauku i tehnologiju Vlade Srbije je uradilo prvi nacrt ovog zakona i on je posle javne rasprave i određenih izmena u skupštinskoj proceduri, i biće donet za koji dan.
Treći i najvažniji razlog za donošenje ovog zakona je vezan za stvaranje uslova za efikasniji rad preduzeća i ustanova jer će veliki deo poslova preći u sferu tzv. elektronskog poslovanja, što pored uštede u vremenu donosi i značajne finansijske uštede. Zemlje članice EU su prilikom donošenja plana "Europe" zaključile da će privreda biti mnogo konkurentnija i efikasnija ako se u daljem radu osloni na znanje i na internet.
Na sreću, pored velikog broja mladih stručnjaka koji su poslednjih godina napustili zemlju, u Srbiji i dalje postoje značajni potencijali koji se ogledaju u preko 50.000 ljudi koji su u većoj ili manjoj meri sposobni da samostalno održavaju i pišu sopstvene programe i da održavaju računarsku opremu. Preko 5.000 vrsnih stručnjaka se profesionalno bavi programiranjem, veb dizajnom i edukacijom kadrova. U Srbiji ima blizu milion korisnika računara. Čuli smo da ima preko 700.000 korisnika interneta i oko 800.000 računara. Skoro 1.000 preduzeća se bavi prodajom i proizvodnjom računara. Postoje razvijene baze podataka i aplikacije u mnogim oblastima, a preko 20.000 preduzeća i ustanova je razvilo svoj veb sajt.
Što se tiče same internet infrastrukture, nešto je bilo reči malopre o tome, ohrabrujuće zvuči podatak do koga sam došao, da je kapacitet linkova prema svetu sa 255 povećan na 755 megabita po sekundi i to je sigurno nešto što zadovoljava trenutne potrebe naše privrede. Evidentan je i porast broja internet provajdera i pad cena njihovih usluga.
Iz svega ovoga možemo da vidimo da uslova za informatički preporod i te kako ima, a ovaj zakon će to sigurno i inicirati.
Obezbeđivanje boljih uslova i investicija u informatizaciju u praksi će nam doneti skoro apsolutnu pismenost, pre svega mladih ljudi, razvoj elektronske uprave, bankarstva, elektronske trgovine i boljih usluga u oblasti zdravstva, obrazovanja itd. U svim razvijenim zemljama u svetu zakoni prate dešavanja u društvu i privredi. Kod nas, nažalost, u prethodnom periodu to nije bio slučaj, a dokaz za to leži u činjenici da danas u Srbiji već imamo brojne primere elektronskog poslovanja, iako taj zakon nije donet. Narodna banka je svoj platni promet regulisala svojom odlukom o elektronskom načinu obavljanja platnog prometa. Mnoge banke u Srbiji već primenjuju tzv. elektronsko bankarstvo, što u praksi znači da možete putem interneta sa radnog mesta dobiti uvid u stanje na vašem računu, izvršiti nalog za prenos sredstava itd.
Koliko je ovakav način poslovanja bolji i jeftiniji, govori podatak da su u većim bankama u svetu klasične transakcije skuplje u proseku 25 puta u odnosu na elektronske. Čuli smo da u Srbiji postoji već 500 tzv. veb šopova, gde korisnici takvog sistema od kuće, putem interneta, mogu kupovati raznu robu, kao što su kućni aparati, knjige, prehrambeni artikli itd. Razvoj elektronske uprave u većoj ili manjoj meri je pristojan u dosta opština i gradova. Izdvajaju se Beograd, Niš, Pančevo, Subotica, a ta elektronska uprava treba da omogući građanima lakše dobijanje različitih dokumenata, kao što su uverenja, izvodi iz matičnih knjiga itd.
Pored toga, postoje preduzeća, mada su malobrojna, koja razvijaju tzv. "biznis tu biznis" poslovanje, a osnovni uslov za razvoj ovakvog poslovanja je upravo donošenje zakona o elektronskom postupku. Iz svega navedenog lako je videti zašto je važno doneti ovaj zakon, a mi kao narodni poslanici i Vlada Republike Srbije moramo preuzeti obavezu da i dalje radimo na stvaranju zakonske regulative u ovoj oblasti.
U svojih sedam poglavlja zakon je jasan i kvalitetan. To potvrđuje i mali broj amandmana koji su na ovaj zakon podneti. U prvom poglavlju, pored definicije i pojedinih stručnih pojmova, nalazi se i objašnjenje punovažnosti elektronskog dokumenta, dati su i uslovi pod kojima se elektronski dokumenti mogu čuvati, a da pri tom zadrže dokaznu snagu.
U drugom poglavlju definišu se vrste elektronskih potpisa. Ono što ovaj zakon omogućava je upotreba elektronskog i kvalifikovanog elektronskog potpisa, a u skladu sa ovim zakonom, sve ustanove i sva preduzeća koja su već uvela elektronsko poslovanje moći će nešto što već koriste da proglase za elektronski potpis. Treba reći da će samo kvalifikovani elektronski potpis biti zvaničan i imati dokaznu snagu kao svojeručni potpis.
Treće poglavlje sadrži definiciju elektronskog i kvalifikovanog elektronskog sertifikata, a te sertifikate će izdavati posebno sertifikaciono telo. Definisano je takođe ko sve može biti sertifikaciono telo i pod kojim uslovima. Predviđeno je da se izdavanjem kvalifikovanih elektronskih sertifikata mogu baviti i određeni državni organi. Sva sertifikaciona tela će biti upisana u registar, a taj registar će voditi nadležno ministarstvo.
U 4. i 5. poglavlju definisana su prava, obaveze i odgovornosti, kako korisnika, tako i sertifikacionih tela, a obezbeđuje se i odgovarajući nadzor nad primenom ovog zakona.
Ono što ovde posebno treba istaći jeste mogućnost da se kod nas koriste inostrani elektronski sertifikati, pa i kvalifikovani elektronski sertifikati, ali onda kada je telo koje je taj sertifikat izdalo registrovano kod nas ili kad sertifikati potiču iz zemlje sa kojom je zaključen sporazum o međusobnom priznavanju sertifikata.
Nadležno ministarstvo vrši inspekcijski nadzor nad primenom ovog zakona i ovde treba istaći da su ovlašćena lica koja vrše nadzor dužna da kao službenu tajnu čuvaju sve podatke, kako o sertifikatima, tako i sve lične podatke o korisnicima.
U 6. poglavlju pobrojane su kaznene odredbe za prekršaje koje eventualno čine korisnici i sertifikacona tela. Na kraju, u 7. poglavlju navedene su završne odredbe i po njima će nadležno ministarstvo biti u obavezi da donese odgovarajuća podzakonska akta, najkasnije u roku od tri meseca.
Kao neko ko se skoro 20 godina bavi računarima, mogu da kažem da je reč o kvalitetnom i preko potrebnom zakonu, i u ime DSS želim da pozovem sve ostale poslanike da glasaju za ovaj zakon. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče, poštovani gospodine ministre, pošto je ovo moje prvo izlaženje za govornicu želim da se predstavim, zovem se Dejan Stojiljković i dolazim iz Prokuplja, poslanik sam sa liste DSS – dr Vojislav Koštunica.
DSS kao najvažniji cilj ekonomske politike vidi ozdravljenje i stabilnsot nacionalne privrede. To će biti moguće samo onda kada Narodna skupština donosi zakone koji doprinose razvoju malih i srednjih preduzeća, prilivu stranog kapitala i usaglašeni su sa preporukama i propisima Evropske unije, čiji član želimo da postanemo.
Zakoni o kojima danas odlučuje Narodna skupština, ovi koji se odnose na osnivanje i registraciju privrednih subjekata, jesu upravo takvi zakoni. Ono što je bilo karakteristično za dosadašnji način registracije privrednih subjekata jeste komplikovana, često spora procedura, koja je najčešće zahtevala i dodatno angažovanje advokata.
Drugi problem koji se javljao je taj što je postojanje većeg broja različitih, neusklađenih, nepovezanih baza podataka dovodio do toga da se uopšte nije znalo koliko u zemlji ima privrednih subjekata, koliko je od njih aktivno, a koliko ne. Ljudi koji su se bavili statistikom, analizom, pa i projektovanjem privrednog razvoja u zemlji, nisu moigli na osnovu tih podataka da dođu do relevantnih činjenica koje bi im pomogle u projektovanju tog razvoja.
Šta je, dakle, to što predloženi zakoni donose, a što je suštinska novost i suštinsko poboljšanje u odnosu na model koji danas imamo. Najpre, uvodi se registar kao jedinstvena centralna elektronska baza podataka o privrednim subjektima u zemlji i sumnjam da u ovoj sali postoji bilo koji poslanik koji će reći da je bolje da ima 100 različitih baza podataka umesto jedne centralne.
Pri tome je predviđeno da ta centralna baza podataka, ili registar, kako se zove, bude dostupna svima, čak da za svaki privredni subjekat sadrži i internet adresu tj. adresu veb sajta svake firme, što predstavlja kako poseban vid reklame, tako i mogućnost da svako ko to želi može da se vrlo brzo i bliže upozna sa svim onim uslugama i proizvodima koje određena firma nudi.
Pored toga što ovako formiran registar nudi sve relevantne podatke o nekom preduzeću, oni su javnosti dostupni na veoma lak način i bez dokazivanja pravnog interesa. Siguran sam da ćemo se svi složiti da je ovakav sistem vođenja evidencije mnogo bolji od dosadašnjeg.
Kako je moja uža specijalnost upravo rad sa elektronskim bazama podataka, reći ću vam da je to sistem koji je ubedljivo najefikasniji kada je u pitanju čuvanje i organizovanje podataka. Baze podataka se sastoje od niza zapisa tj. slogova sa tipovima podataka koji su jedinstveni i u zavisnosti od realizacije pružaju mogućnost za brzo i lako pretraživanje, sortiranje, filtriranje. Njihovo prikazivanje je na praktično neograničeni broj načina, pri čemu je u takvu bazu podataka, ne sada ali kasnije svakako, moguće uvesti odgovarajuće vremenske relacije, tako da bi praktično mogli da dobijemo i kompletnu istoriju rada nekog privrednog subjekta.
Zatim, bitno poboljšanje jeste pojednostavljenje, ujednačavanje i ubrzavanje procesa registracije. Naime, do sada je registracija privrednog subjekta obavljena u trgovinskim sudovima i opštinama, pa se često dešavalo da u jednom sudu jedan sudija proces registracije vodi na jedan, a drugi sudija na drugi način. To je dovodilo do velikih problema, ali i neusklađene arhive.
Sam postupak je mogao da traje sedam, deset, pa i više dana. Bilo je slučajeva kada je postupak registracije trajao i šeste meseci. Kada budu usvojeni ovi zakoni ti procesi će biti mnogo kraći. Zakonskim rešenjem predviđeno je da proces registracije traje pet dana, nakon isteka tog roka fizičko ili pravno lice će dobiti rešenje o upisu u registar ili o odbacivanju prijave.
Novina je mogućnost registrovanja firme preko Interneta, naravno podrazumeva se da će do određenog roka svako pravno lice morati da dostavi i odgovarajuću pisanu dokumentaciju. Dalje je novina i to što će prilikom prijavljivanja biti moguće rezervisati ime preduzeća, tako da se neće više moći dešavati to da dok je proces registracije u toku neko drugi osnuje firmu pod istim imenom.
Predviđeno je takođe da ovako organizovan registar bude povezan sa drugim bazama podataka u zemlji, kao što su baze podataka Republičkog zavoda za statistiku, carine i tako dalje, i to bilo putem telekomunikacionih linija ili kompjuterskih medija. Dakle, može se lako zaključiti da je ovaj novi sistem registracije preduzeća mnogo jasniji, brži, efikasniji i da će svim fizičkim i pravnim licima, koji žele da obavljaju privrednu delatnost, pružiti mnogo olakšica i mnogo povoljnosti.
Smatram da će ovi zakoni naročito doprineti razvoju srednjih i malih preduzeća, koji su definitivno najbolji put za otvaranje novih radnih mesta, a samim tim i za povećanje standarda stanovništva.
Takođe, uspostavljanjem jedinstvene baze podataka biće omogućeno i olakšano povezivanje privrednih subjekata u cilju saradnje ili pronalaženje firme koja se bavi određenom delatnošću. U programu DSS-a piše - vitalni cilj privrede je uključivanje naše zemlje u Svetsku trgovinsku organizaciju, EU, MMF, Svetsku banku i druge međunarodne finansijske i trgovinske organizacije i institucije.
Podsetiću vas da se ovaj zakon, između ostalog, donosi i na preporuku EU, a za obavljanje svih ovih poslova biće osnovana agencija i to kako smo mogli da čujemo od gospodina ministra uz pomoć donacije Svetske banke u iznosu od 1,4 miliona evra.
Na kraju moram reći da sam siguran da se radi o vrlo kvalitetnim zakonskim rešenjima, koja gađaju sam centar problema i koja će, kao i mnogi drugi zakoni koje predloži Vlada Republike Srbije, konačno dovesti zemlju Srbiju tamo gde joj je mesto, u red srednje razvijenih zemalja članica EU. Zato pozivam sve poslanike da glasaju za ovaj zakon. Hvala.