Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovani gospodine predsedniče, DSS će u svakom slučaju glasati za ovaj zakon.
Iskreno se nadam da će ovo biti jedan od zakona koji će dobiti podršku i svih drugih stranaka u ovoj skupštini, a postoji više razloga zbog kojih je potrebno doneti ovaj zakon. Prvi je, svakako, to što je u Srbiji prisutno kašnjenje u pogledu primene informacijskih tehnologija u odnosu na većinu zemalja u Evropi, a verovatno se svi slažemo da Srbija ima potencijale koji je mogu svrstati među vodeće zemlje, ako ne u Evropi, onda sigurno u ovom delu Evrope.
Podsetiću vas da je nekada Srbija bila među vodećim zemljama u svetu kada je u pitanju ova oblast i izneću ukratko par činjenica koje to potvrđuju. Naime, još 1955. godine u tada saveznom, republičkom i gradskom zavodu za statistiku počela je kompjuterizovana obrada statističkih podataka. Godine 1957, uz upotrebu sistema bušenih kartica, što je inače tada bio način za trajno čuvanje podataka, formiran je prvi registar stanovništva Beograda.
Godine 1961. u Institutu "Mihajlo Pupin" proizveden je prvi domaći računar sa digitalnim komponentama, a kasnije se u proizvodnju računara uključuje Institut "Vinča", Elektronska industrija iz Niša, Elektrotehnički fakultet iz Beograda itd. Godine 1973. osnovano je Društvo za informatiku u Srbiji. Tih godina računari se koriste kako za registrovanje stanovništva, tako i za evidenciju vojnih obveznika, biračkih spiskova itd, a koriste se u saveznim, republičkim i lokalnim institucijama, posebno je u tome prednjačio grad Beograd. Slobodno možemo reći da je tih godina naša zemlja bila među prvih deset zemalja u svetu kada je u pitanju proizvodnja računara i njihova primena.
Nažalost, ekonomska kriza koja je kasnije usledila je taj razvoj usporila i Srbija danas, svakako, ne prati većinu zemalja u Evropi u ovoj oblasti, a ovaj zakon će sigurno pokrenuti i dodatno stimulisati primenu računara. Drugi razlog je usklađivanje našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom zemalja EU, ali i sa zakonodavstvom zemalja u našem okruženju.
Mi bi na taj način olakšali ne samo prijem naše zemlje u EU, nego i poslovanje naših preduzeća sa drugim preduzećima u inostranstvu. Još juna 2000. godine zemlje članice EU su usvojile Akcioni plan za implementaciju informacionog društva u Evropi, koji je tada popularno nazvan "Europe". Zemlje centralne i istočne Evrope su te iste godine usvojile sličan plan pod nazivom "Europe plus", a ciljevi ovih akcionih planova su bili, između ostalog, ubrzanje reformi, povećanje konkurentnosti i pre svega ubrzanje procesa informatizacije.
Nakon toga, zemlje jugoistočne Evrope, gde spada i naša zemlja, potpisale su sličan plan. Mi smo se ovim obavezali da ubrzano radimo na daljem tehnološkom i informacionom unapređenju društva. Jedan od prvih koraka za to je i donošenje zakona o elektronskom potpisu. Nažalost, moram da kažem, naša zemlja je jedina zemlja u Evropi koja nema ovaj zakon.
Inače, kada je u pitanju sama procedura donošenja ovog zakona, moram da kažem da je još 2000. godine, na inicijativu tadašnjeg Saveznog zavoda za statistiku, pokrenuta inicijativa za donošenje ovog zakona, a 2001. godine tadašnja Savezna vlada je uradila prvi nacrt zakona o elektronskom poslovanju. Taj nacrt u Saveznoj skupštini nije razmatran sve do njenog raspuštanja. Početkom 2003. godine Ministarstvo za nauku i tehnologiju Vlade Srbije je uradilo prvi nacrt ovog zakona i on je posle javne rasprave i određenih izmena u skupštinskoj proceduri, i biće donet za koji dan.
Treći i najvažniji razlog za donošenje ovog zakona je vezan za stvaranje uslova za efikasniji rad preduzeća i ustanova jer će veliki deo poslova preći u sferu tzv. elektronskog poslovanja, što pored uštede u vremenu donosi i značajne finansijske uštede. Zemlje članice EU su prilikom donošenja plana "Europe" zaključile da će privreda biti mnogo konkurentnija i efikasnija ako se u daljem radu osloni na znanje i na internet.
Na sreću, pored velikog broja mladih stručnjaka koji su poslednjih godina napustili zemlju, u Srbiji i dalje postoje značajni potencijali koji se ogledaju u preko 50.000 ljudi koji su u većoj ili manjoj meri sposobni da samostalno održavaju i pišu sopstvene programe i da održavaju računarsku opremu. Preko 5.000 vrsnih stručnjaka se profesionalno bavi programiranjem, veb dizajnom i edukacijom kadrova. U Srbiji ima blizu milion korisnika računara. Čuli smo da ima preko 700.000 korisnika interneta i oko 800.000 računara. Skoro 1.000 preduzeća se bavi prodajom i proizvodnjom računara. Postoje razvijene baze podataka i aplikacije u mnogim oblastima, a preko 20.000 preduzeća i ustanova je razvilo svoj veb sajt.
Što se tiče same internet infrastrukture, nešto je bilo reči malopre o tome, ohrabrujuće zvuči podatak do koga sam došao, da je kapacitet linkova prema svetu sa 255 povećan na 755 megabita po sekundi i to je sigurno nešto što zadovoljava trenutne potrebe naše privrede. Evidentan je i porast broja internet provajdera i pad cena njihovih usluga.
Iz svega ovoga možemo da vidimo da uslova za informatički preporod i te kako ima, a ovaj zakon će to sigurno i inicirati.
Obezbeđivanje boljih uslova i investicija u informatizaciju u praksi će nam doneti skoro apsolutnu pismenost, pre svega mladih ljudi, razvoj elektronske uprave, bankarstva, elektronske trgovine i boljih usluga u oblasti zdravstva, obrazovanja itd. U svim razvijenim zemljama u svetu zakoni prate dešavanja u društvu i privredi. Kod nas, nažalost, u prethodnom periodu to nije bio slučaj, a dokaz za to leži u činjenici da danas u Srbiji već imamo brojne primere elektronskog poslovanja, iako taj zakon nije donet. Narodna banka je svoj platni promet regulisala svojom odlukom o elektronskom načinu obavljanja platnog prometa. Mnoge banke u Srbiji već primenjuju tzv. elektronsko bankarstvo, što u praksi znači da možete putem interneta sa radnog mesta dobiti uvid u stanje na vašem računu, izvršiti nalog za prenos sredstava itd.
Koliko je ovakav način poslovanja bolji i jeftiniji, govori podatak da su u većim bankama u svetu klasične transakcije skuplje u proseku 25 puta u odnosu na elektronske. Čuli smo da u Srbiji postoji već 500 tzv. veb šopova, gde korisnici takvog sistema od kuće, putem interneta, mogu kupovati raznu robu, kao što su kućni aparati, knjige, prehrambeni artikli itd. Razvoj elektronske uprave u većoj ili manjoj meri je pristojan u dosta opština i gradova. Izdvajaju se Beograd, Niš, Pančevo, Subotica, a ta elektronska uprava treba da omogući građanima lakše dobijanje različitih dokumenata, kao što su uverenja, izvodi iz matičnih knjiga itd.
Pored toga, postoje preduzeća, mada su malobrojna, koja razvijaju tzv. "biznis tu biznis" poslovanje, a osnovni uslov za razvoj ovakvog poslovanja je upravo donošenje zakona o elektronskom postupku. Iz svega navedenog lako je videti zašto je važno doneti ovaj zakon, a mi kao narodni poslanici i Vlada Republike Srbije moramo preuzeti obavezu da i dalje radimo na stvaranju zakonske regulative u ovoj oblasti.
U svojih sedam poglavlja zakon je jasan i kvalitetan. To potvrđuje i mali broj amandmana koji su na ovaj zakon podneti. U prvom poglavlju, pored definicije i pojedinih stručnih pojmova, nalazi se i objašnjenje punovažnosti elektronskog dokumenta, dati su i uslovi pod kojima se elektronski dokumenti mogu čuvati, a da pri tom zadrže dokaznu snagu.
U drugom poglavlju definišu se vrste elektronskih potpisa. Ono što ovaj zakon omogućava je upotreba elektronskog i kvalifikovanog elektronskog potpisa, a u skladu sa ovim zakonom, sve ustanove i sva preduzeća koja su već uvela elektronsko poslovanje moći će nešto što već koriste da proglase za elektronski potpis. Treba reći da će samo kvalifikovani elektronski potpis biti zvaničan i imati dokaznu snagu kao svojeručni potpis.
Treće poglavlje sadrži definiciju elektronskog i kvalifikovanog elektronskog sertifikata, a te sertifikate će izdavati posebno sertifikaciono telo. Definisano je takođe ko sve može biti sertifikaciono telo i pod kojim uslovima. Predviđeno je da se izdavanjem kvalifikovanih elektronskih sertifikata mogu baviti i određeni državni organi. Sva sertifikaciona tela će biti upisana u registar, a taj registar će voditi nadležno ministarstvo.
U 4. i 5. poglavlju definisana su prava, obaveze i odgovornosti, kako korisnika, tako i sertifikacionih tela, a obezbeđuje se i odgovarajući nadzor nad primenom ovog zakona.
Ono što ovde posebno treba istaći jeste mogućnost da se kod nas koriste inostrani elektronski sertifikati, pa i kvalifikovani elektronski sertifikati, ali onda kada je telo koje je taj sertifikat izdalo registrovano kod nas ili kad sertifikati potiču iz zemlje sa kojom je zaključen sporazum o međusobnom priznavanju sertifikata.
Nadležno ministarstvo vrši inspekcijski nadzor nad primenom ovog zakona i ovde treba istaći da su ovlašćena lica koja vrše nadzor dužna da kao službenu tajnu čuvaju sve podatke, kako o sertifikatima, tako i sve lične podatke o korisnicima.
U 6. poglavlju pobrojane su kaznene odredbe za prekršaje koje eventualno čine korisnici i sertifikacona tela. Na kraju, u 7. poglavlju navedene su završne odredbe i po njima će nadležno ministarstvo biti u obavezi da donese odgovarajuća podzakonska akta, najkasnije u roku od tri meseca.
Kao neko ko se skoro 20 godina bavi računarima, mogu da kažem da je reč o kvalitetnom i preko potrebnom zakonu, i u ime DSS želim da pozovem sve ostale poslanike da glasaju za ovaj zakon. Hvala.