Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovane kolege, gospodine potpredsedniče, u ime DSS sam ovlašćeni predstavnik za ovu tačku dnevnog reda i iskoristiću svoje pravo da prokomentarišem neke navode iz prethodnih izlaganja, pa i neke navode koleginice Blagice koji se tiču samog zakona.
Sada se javljam na repliku, dakle, kao predlagač ovog zakona, jer je koleginica Blagica iznela nešto što nije istina. Tačno je da smo mi koji smo predložili ovaj zakon članovi Odbora za kulturu i informisanje, ali to u ovom slučaju nema nikakve veze. Predlagač zakona je grupa poslanika i sa te strane ne postoji nikakva poslovnička obaveza da ovaj zakon bude prethodno pretresan na sednici Odbora za informisanje. Gospođice Kostić, vi to dobro znate i nemojte iznositi sa ove govornice tvrdnje koje obmanjuju građane Srbije.
Što se tiče uloge Odbora, on će u proceduri razmatranja zakona održati svoju sednicu. Ona je već bila zakazana za 10,15 časova, pa smo je pomerili dok se ne okonča ova načelna rasprava. Dakle, Odbor će se izjasniti, što je njegova obaveza po Poslovniku, i o zakonu u celini i o zakonu u pojedinostima, i onda ukupno o zakonu. To ćemo završiti u toku današnjeg dana.
Takođe, nije tačno da se Zakonodavni odbor nije izjasnio o ovom zakonu. Da malo pratite rad sednice i da sedite u sali, malopre ste imali na stolu pisani izveštaj Zakonodavnog odbora, koji je prihvatio i zakon u načelu i ocenio je da su sva tri amandmana, koja su podneta na ovaj zakon, pravno moguća. To imamo svi mi na svojim stolovima, to ste i vi morali da dobijete.
Dame i gospodo, nisam imao nameru niti je bila namera nas iz DSS da govorimo o ovom zakonu. Međutim, u prethodnim diskusijama izneto je nekoliko tvrdnji koje ne odgovaraju onome što je suština ovog zakona i ne odgovaraju činjenicama i zbog toga ću pokušati da nešto obrazložim i da doprinesem da stvari budu jasnije. Trudiću se zaista da ne izazivam replike kolega, nije mi namera da bilo kome repliciram i da otvaram raspravu, nego da pojasnim stvari.
Dakle, prva stvar kada je u pitanju Zakon o radio-difuziji, od trenutka donošenja zakona, odnosno još u vreme izrade zakona, u vreme dok je on bio u skupštinskoj proceduri 2002. godine, znalo se da će ovaj zakon vrlo brzo morati da trpi izmene i dopune. To se znalo iz dva razloga.
Prva stvar, ovo je tranzicioni zakon, zakon koji reguliše jednu oblast koja se u praksi menja i shodno tome i tada je bilo jasno da će zakon morati da trpi izmene i dopune koje će nametnuti praksa.
S druge strane, ljudi koji su tada učestvovali u izradi zakona, ima dosta kolega ovde i nema gospodina Vučića, on je tada bio, bila je koleginica Stojanović, kolega Rajko Baralić i još neki drugi koji su tada radili takođe u Odboru za informisanje i kulturu, i ja sam bio, i dosta smo se bavili zakonom. I tada smo ukazali na određene nedostatke, propuste i manjkavosti ovog zakona.
Međutim, nažalost, tada je naš glas otišao u prazno, odnosno tadašnji predlagači zakona nisu hteli da prihvate nikakve primedbe. Podsećam vas da je zakon radila jedna grupa ljudi iz nevladinog sektora. Oni su vrlo tvrdokorno branili tu svoju verziju zakona i u tome imali apsolutnu podršku tadašnjeg potpredsednika vlade, gospodina Žarka Koraća.
Konačna verzija zakona koju su doneli u Skupštini je tretirana kao Sveto pismo.
Niste mogli u tom zakonu izmeniti nijedan zarez, jer su rekli - ne, ili ovako ili nikako. Dakle, to je bio jedan stav koji je tada onemogućavao da se izvrše neke racionalne izmene u zakonu.
Nakon toga se desilo ono što se desilo, u političkom smislu podsećam vas da je ovaj zakon usvojen u ovoj sali bez poslanika DSS, bez naše mogućnosti da tada, u plenarnoj raspravi i kroz amandmane, promenimo ovaj zakon, jer su tada svih 45 poslanika DSS nezakonito bili udaljeni iz Narodne skupštine.
Da je ovo tačno o čemu pričam govori činjenica da je ovo danas što radimo peta izmena i dopuna ovog zakona u protekle četiri godine. Ono što je gospođa Stojanović, kao ovlašćeni predlagač, rekla u ime podnosioca zakona, ako ste dobro pratili, takođe je tačno: ovo nisu suštinske izmene i dopune ovog zakona. Dakle, ovo što smo predložili ne zadire suštinski, ne menja koncepcijski postojeći Zakon o radio-difuziji.
Postoji potreba, i mislim da ćemo se oko toga složiti svi ovde, pre svega praksa to nameće, da se pristupi izradi kompletno novog zakona o radio-difuziji. Nadam se da će taj posao početi na jesen i nadam se da će ovaj skupštinski saziv, i Odbor za kulturu, i svi ljudi koji su i stručno i u svakom drugom pogledu zainteresovani za ovo, imati snage i kapaciteta da u ovom sazivu Skupštine donesemo novi zakon. Naravno, uz podršku stručne javnosti i kroz javnu raspravu, neka se čuje glas svih zainteresovanih i to je u redu.
Međutim, ovo što sada radimo i što ćemo, nadam se, usvojiti, nisu suštinske izmene. Ovo su izmene koje je takođe nametnula praksa. Ove izmene u suštini treba da omoguće praktično sprovođenje odluka Agencije. Ako hoćemo da gledamo stvar izvan politike, u jednom trenutku kada je raspisan konkurs, kada je Agencija donela neke odluke, videli smo da postoji pravna praznina za realizaciju tih odluka. Sada se ovim izmenama to poboljšava. Ovim izmenama se stvaraju pravne pretpostavke i praktični mehanizmi da se odluke Radiodifuzne agencije sprovedu u praksi.
Opet kažem, daj bože da imamo snage i kapaciteta da donesemo ovaj novi zakon.
Sad nekoliko stvari koje mislim da treba pojasniti. Prva stvar, koleginice Kostić, neću opet da vam repliciram, ne znam kako ste pročitali ovaj rok od 180 dana u članu 10. Nije rok 180 dana, nego 120 dana. Govorim kao neko ko je 15 godina radio u radio-stanici, rukovodio radio-stanicom. Ovo je poboljšanje iz praktičnih razloga.
U postojećem zakonu stoji da od trenutka kad dobijete dozvolu morate da počnete da emitujete program u roku od 60 dana. Priznaćete da je to teško za novoosnovane stanice, a praksa pokazuje da se na konkurse javljaju novoosnovane stanice i da dobijaju dozvole.
Svi koji se razumeju u elektronsko novinarstvo znaju da je za 60 dana gotovo nemoguće kupiti opremu, naći lokaciju, prostorije, organizovati redakciju i početi program. Iz tog razloga smo produžili ovaj rok. Mislimo da je to bolje za same emitere.
Još jedna stvar koju hoću da potcrtam ovde je član 13, gde smo smanjili četiri puta državnu taksu, odnosno namet radio emiterima. Mislim da je ovo značajno poboljšanje ekonomskog položaja radio emitera, jer im jedan deo novca, koji je do sad trebalo da je u državi, ostavljen sa strane. Stoga mislim da će svi koji se bave emitovanjem pozdraviti ovaj propis.
Kada je u pitanju član 10. bilo je postavljeno pitanje - šta sa onima koji su do sada konkurisali. Potpuno je jasno da ni ovaj član ni kompletan Predlog zakona nema retroaktivni karakter. Ovo se odnosi na one koji će konkurisati od dana usvajanja zakona. Nikako se u nepovoljan položaj ne dovode učesnici prethodnih konkursa, jer zakon nema retroaktivni karakter i to je potpuno jasno.
Na kraju, nešto što me je iznenadilo kod kolege Stevanovića, on priča o represiji u Srbiji. Ne vidim na koji način i kako ovo što smo podneli, što će, mislim, sutra biti usvojeno, može da poboljša ili pogorša uopšte položaj bilo kog medija u Srbiji, jer ovo suštinski ne dotiče do položaja medija, suštinski je jedna tehnička izmena, koja treba da omogući da se u praksi lakše i efikasnije sprovedu odluke Republičke radiodifuzne agencije. Nadam se da će ovaj zakon sutra dobiti podršku ove skupštinske većine i da će odmah stupiti na snagu.
Podsećam samo na jednu činjenicu. Bez ovog zakona, odnosno bez ovih izmena koje predlažemo, kada je u pitanju sprovođenje odluka Republičke radiodifuzne agencije, možemo imati takav haos u etru i možemo potpuno obesmisliti ulogu ovog nezavisnog tela. Agencija jeste nezavisna i treba da ostane nezavisna.
Ali, gledajte ovo. U Beogradu trenutno postoji 71 radio stanica koja emituje program. Raspisan je konkurs za dodelu 14 frekvencija, 14 radio-stanica je dobilo dozvole za rad. Tvrdim vam da ni jedna od preostalih 57 neće prestati da radi dobrovoljno. Svi znamo ko su vlasnici radio-stanica u Beogradu. To su i turističke agencije, i avio kompanije, i pekare, i sportski klubovi, i niko od njih neće sutra dobrovoljno prihvatiti odluku Agencije da prestane da emituje program.
Zbog toga i zbog svih budućih konkursa i drugih konkursa koji slede, a zatim i lokalnih konkursa, da bi se mogle odluke Agencije sprovesti, neophodno je da prihvatimo ove izmene i dopune. Ovim se ne ukida upravni postupak. Ostavlja se pravo sudske zaštite svima onima koji su nezadovoljni odlukama Agencije, ostavlja se pravo i na upravni postupak, ali se samo ukida jedna stvar, ne možete da emitujete program dok traje upravni postupak.
Prekinite, ispoštujte odluku Agencije, ostavite predajnik, žalite se svim sudskim instancama i sačekajte da onda sud presudi. Pitate se, šta će biti ako sud dosudi da je neko u pravu. Neka dobije sudsku zaštitu i sudsku naknadu. Biće pravično obeštećen. Mehanizam postoji i vrlo lako je sprovodljiv. Ali je nemoguće i potpuno obesmišljava instituciju konkursa i odluku Agencije činjenica da neću dobiti dozvolu, a onda se žaliti i onda će taj spor da traje nekoliko godina, a u međuvremenu ignorišem odluku Agencije i sve činjenice i emitujem program. To je ono što je nedopustivo i što mora u praksi da se prekine.
Pozivam sve kolege da ove izmene i dopune podrže, da se ovaj zakon izglasa. Hvala.
Rekao sam da nemam nameru i da neću u svom govoru da bilo koga izazivam na repliku. Čudi me na šta je reagovao kolega. Samo sam demantovao njegovu tvrdnju da se ovim zakonom na bilo koji način pogoršava, kako je on rekao, položaj medija u Srbiji. Kažem da se ne pogoršava, niti se poboljšava. On se ne menja jer naš predlog suštinski ne dira u to. To je činjenica.
Kolega, vama neću da držim predavanje o demokratiji, ali nemojte ni vi meni. Ako već čačkate mečku, hoću nešto da vam kažem, kada o nečemu diskutujete, onda treba da naučite to što diskutujete, pa kada pričate o nacionalnim frekvencijama treba da znate da se nacionalne frekvencije dobijaju tako što se neko javlja na konkurs.
Koliko znam na taj konkurs se nije javio niko iz Šumadije, niti iz Vojvodine. To što nema nikoga među dobitnicima frekvencije iz Šumadije i Vojvodine nije stvar bilo kakvog kršenja zakona, niti stvar neke političke volje o kojoj vi pričate, nego stvar proste činjenice da se niko nije javio. Niko se nije javio ni iz regije iz koje dolazim. Dakle, ne može dobiti dozvolu neko ko se nije javio.
To što pričate o lokalnoj televiziji nema veze sa ovim što danas pričamo. Nikakve veze nema to što se dešava na lokalnoj televiziji u Lazarevcu sa ovim o čemu danas pričamo, niti sa raspodelom frekvencija, niti sa radom Agencije. To je nešto sasvim drugo.