Poštovane kolege, gospodine potpredsedniče, u ime DSS sam ovlašćeni predstavnik za ovu tačku dnevnog reda i iskoristiću svoje pravo da prokomentarišem neke navode iz prethodnih izlaganja, pa i neke navode koleginice Blagice koji se tiču samog zakona.
Sada se javljam na repliku, dakle, kao predlagač ovog zakona, jer je koleginica Blagica iznela nešto što nije istina. Tačno je da smo mi koji smo predložili ovaj zakon članovi Odbora za kulturu i informisanje, ali to u ovom slučaju nema nikakve veze. Predlagač zakona je grupa poslanika i sa te strane ne postoji nikakva poslovnička obaveza da ovaj zakon bude prethodno pretresan na sednici Odbora za informisanje. Gospođice Kostić, vi to dobro znate i nemojte iznositi sa ove govornice tvrdnje koje obmanjuju građane Srbije.
Što se tiče uloge Odbora, on će u proceduri razmatranja zakona održati svoju sednicu. Ona je već bila zakazana za 10,15 časova, pa smo je pomerili dok se ne okonča ova načelna rasprava. Dakle, Odbor će se izjasniti, što je njegova obaveza po Poslovniku, i o zakonu u celini i o zakonu u pojedinostima, i onda ukupno o zakonu. To ćemo završiti u toku današnjeg dana.
Takođe, nije tačno da se Zakonodavni odbor nije izjasnio o ovom zakonu. Da malo pratite rad sednice i da sedite u sali, malopre ste imali na stolu pisani izveštaj Zakonodavnog odbora, koji je prihvatio i zakon u načelu i ocenio je da su sva tri amandmana, koja su podneta na ovaj zakon, pravno moguća. To imamo svi mi na svojim stolovima, to ste i vi morali da dobijete.

Dame i gospodo, nisam imao nameru niti je bila namera nas iz DSS da govorimo o ovom zakonu. Međutim, u prethodnim diskusijama izneto je nekoliko tvrdnji koje ne odgovaraju onome što je suština ovog zakona i ne odgovaraju činjenicama i zbog toga ću pokušati da nešto obrazložim i da doprinesem da stvari budu jasnije. Trudiću se zaista da ne izazivam replike kolega, nije mi namera da bilo kome repliciram i da otvaram raspravu, nego da pojasnim stvari.
Dakle, prva stvar kada je u pitanju Zakon o radio-difuziji, od trenutka donošenja zakona, odnosno još u vreme izrade zakona, u vreme dok je on bio u skupštinskoj proceduri 2002. godine, znalo se da će ovaj zakon vrlo brzo morati da trpi izmene i dopune. To se znalo iz dva razloga.
Prva stvar, ovo je tranzicioni zakon, zakon koji reguliše jednu oblast koja se u praksi menja i shodno tome i tada je bilo jasno da će zakon morati da trpi izmene i dopune koje će nametnuti praksa.
S druge strane, ljudi koji su tada učestvovali u izradi zakona, ima dosta kolega ovde i nema gospodina Vučića, on je tada bio, bila je koleginica Stojanović, kolega Rajko Baralić i još neki drugi koji su tada radili takođe u Odboru za informisanje i kulturu, i ja sam bio, i dosta smo se bavili zakonom. I tada smo ukazali na određene nedostatke, propuste i manjkavosti ovog zakona.
Međutim, nažalost, tada je naš glas otišao u prazno, odnosno tadašnji predlagači zakona nisu hteli da prihvate nikakve primedbe. Podsećam vas da je zakon radila jedna grupa ljudi iz nevladinog sektora. Oni su vrlo tvrdokorno branili tu svoju verziju zakona i u tome imali apsolutnu podršku tadašnjeg potpredsednika vlade, gospodina Žarka Koraća.
Konačna verzija zakona koju su doneli u Skupštini je tretirana kao Sveto pismo.
Niste mogli u tom zakonu izmeniti nijedan zarez, jer su rekli - ne, ili ovako ili nikako. Dakle, to je bio jedan stav koji je tada onemogućavao da se izvrše neke racionalne izmene u zakonu.
Nakon toga se desilo ono što se desilo, u političkom smislu podsećam vas da je ovaj zakon usvojen u ovoj sali bez poslanika DSS, bez naše mogućnosti da tada, u plenarnoj raspravi i kroz amandmane, promenimo ovaj zakon, jer su tada svih 45 poslanika DSS nezakonito bili udaljeni iz Narodne skupštine.
Da je ovo tačno o čemu pričam govori činjenica da je ovo danas što radimo peta izmena i dopuna ovog zakona u protekle četiri godine. Ono što je gospođa Stojanović, kao ovlašćeni predlagač, rekla u ime podnosioca zakona, ako ste dobro pratili, takođe je tačno: ovo nisu suštinske izmene i dopune ovog zakona. Dakle, ovo što smo predložili ne zadire suštinski, ne menja koncepcijski postojeći Zakon o radio-difuziji.
Postoji potreba, i mislim da ćemo se oko toga složiti svi ovde, pre svega praksa to nameće, da se pristupi izradi kompletno novog zakona o radio-difuziji. Nadam se da će taj posao početi na jesen i nadam se da će ovaj skupštinski saziv, i Odbor za kulturu, i svi ljudi koji su i stručno i u svakom drugom pogledu zainteresovani za ovo, imati snage i kapaciteta da u ovom sazivu Skupštine donesemo novi zakon. Naravno, uz podršku stručne javnosti i kroz javnu raspravu, neka se čuje glas svih zainteresovanih i to je u redu.
Međutim, ovo što sada radimo i što ćemo, nadam se, usvojiti, nisu suštinske izmene. Ovo su izmene koje je takođe nametnula praksa. Ove izmene u suštini treba da omoguće praktično sprovođenje odluka Agencije. Ako hoćemo da gledamo stvar izvan politike, u jednom trenutku kada je raspisan konkurs, kada je Agencija donela neke odluke, videli smo da postoji pravna praznina za realizaciju tih odluka. Sada se ovim izmenama to poboljšava. Ovim izmenama se stvaraju pravne pretpostavke i praktični mehanizmi da se odluke Radiodifuzne agencije sprovedu u praksi.
Opet kažem, daj bože da imamo snage i kapaciteta da donesemo ovaj novi zakon.
Sad nekoliko stvari koje mislim da treba pojasniti. Prva stvar, koleginice Kostić, neću opet da vam repliciram, ne znam kako ste pročitali ovaj rok od 180 dana u članu 10. Nije rok 180 dana, nego 120 dana. Govorim kao neko ko je 15 godina radio u radio-stanici, rukovodio radio-stanicom. Ovo je poboljšanje iz praktičnih razloga.
U postojećem zakonu stoji da od trenutka kad dobijete dozvolu morate da počnete da emitujete program u roku od 60 dana. Priznaćete da je to teško za novoosnovane stanice, a praksa pokazuje da se na konkurse javljaju novoosnovane stanice i da dobijaju dozvole.
Svi koji se razumeju u elektronsko novinarstvo znaju da je za 60 dana gotovo nemoguće kupiti opremu, naći lokaciju, prostorije, organizovati redakciju i početi program. Iz tog razloga smo produžili ovaj rok. Mislimo da je to bolje za same emitere.
Još jedna stvar koju hoću da potcrtam ovde je član 13, gde smo smanjili četiri puta državnu taksu, odnosno namet radio emiterima. Mislim da je ovo značajno poboljšanje ekonomskog položaja radio emitera, jer im jedan deo novca, koji je do sad trebalo da je u državi, ostavljen sa strane. Stoga mislim da će svi koji se bave emitovanjem pozdraviti ovaj propis.
Kada je u pitanju član 10. bilo je postavljeno pitanje - šta sa onima koji su do sada konkurisali. Potpuno je jasno da ni ovaj član ni kompletan Predlog zakona nema retroaktivni karakter. Ovo se odnosi na one koji će konkurisati od dana usvajanja zakona. Nikako se u nepovoljan položaj ne dovode učesnici prethodnih konkursa, jer zakon nema retroaktivni karakter i to je potpuno jasno.
Na kraju, nešto što me je iznenadilo kod kolege Stevanovića, on priča o represiji u Srbiji. Ne vidim na koji način i kako ovo što smo podneli, što će, mislim, sutra biti usvojeno, može da poboljša ili pogorša uopšte položaj bilo kog medija u Srbiji, jer ovo suštinski ne dotiče do položaja medija, suštinski je jedna tehnička izmena, koja treba da omogući da se u praksi lakše i efikasnije sprovedu odluke Republičke radiodifuzne agencije. Nadam se da će ovaj zakon sutra dobiti podršku ove skupštinske većine i da će odmah stupiti na snagu.
Podsećam samo na jednu činjenicu. Bez ovog zakona, odnosno bez ovih izmena koje predlažemo, kada je u pitanju sprovođenje odluka Republičke radiodifuzne agencije, možemo imati takav haos u etru i možemo potpuno obesmisliti ulogu ovog nezavisnog tela. Agencija jeste nezavisna i treba da ostane nezavisna.
Ali, gledajte ovo. U Beogradu trenutno postoji 71 radio stanica koja emituje program. Raspisan je konkurs za dodelu 14 frekvencija, 14 radio-stanica je dobilo dozvole za rad. Tvrdim vam da ni jedna od preostalih 57 neće prestati da radi dobrovoljno. Svi znamo ko su vlasnici radio-stanica u Beogradu. To su i turističke agencije, i avio kompanije, i pekare, i sportski klubovi, i niko od njih neće sutra dobrovoljno prihvatiti odluku Agencije da prestane da emituje program.
Zbog toga i zbog svih budućih konkursa i drugih konkursa koji slede, a zatim i lokalnih konkursa, da bi se mogle odluke Agencije sprovesti, neophodno je da prihvatimo ove izmene i dopune. Ovim se ne ukida upravni postupak. Ostavlja se pravo sudske zaštite svima onima koji su nezadovoljni odlukama Agencije, ostavlja se pravo i na upravni postupak, ali se samo ukida jedna stvar, ne možete da emitujete program dok traje upravni postupak.
Prekinite, ispoštujte odluku Agencije, ostavite predajnik, žalite se svim sudskim instancama i sačekajte da onda sud presudi. Pitate se, šta će biti ako sud dosudi da je neko u pravu. Neka dobije sudsku zaštitu i sudsku naknadu. Biće pravično obeštećen. Mehanizam postoji i vrlo lako je sprovodljiv. Ali je nemoguće i potpuno obesmišljava instituciju konkursa i odluku Agencije činjenica da neću dobiti dozvolu, a onda se žaliti i onda će taj spor da traje nekoliko godina, a u međuvremenu ignorišem odluku Agencije i sve činjenice i emitujem program. To je ono što je nedopustivo i što mora u praksi da se prekine.
Pozivam sve kolege da ove izmene i dopune podrže, da se ovaj zakon izglasa. Hvala.

Rekao sam da nemam nameru i da neću u svom govoru da bilo koga izazivam na repliku. Čudi me na šta je reagovao kolega. Samo sam demantovao njegovu tvrdnju da se ovim zakonom na bilo koji način pogoršava, kako je on rekao, položaj medija u Srbiji. Kažem da se ne pogoršava, niti se poboljšava. On se ne menja jer naš predlog suštinski ne dira u to. To je činjenica.
Kolega, vama neću da držim predavanje o demokratiji, ali nemojte ni vi meni. Ako već čačkate mečku, hoću nešto da vam kažem, kada o nečemu diskutujete, onda treba da naučite to što diskutujete, pa kada pričate o nacionalnim frekvencijama treba da znate da se nacionalne frekvencije dobijaju tako što se neko javlja na konkurs.
Koliko znam na taj konkurs se nije javio niko iz Šumadije, niti iz Vojvodine. To što nema nikoga među dobitnicima frekvencije iz Šumadije i Vojvodine nije stvar bilo kakvog kršenja zakona, niti stvar neke političke volje o kojoj vi pričate, nego stvar proste činjenice da se niko nije javio. Niko se nije javio ni iz regije iz koje dolazim. Dakle, ne može dobiti dozvolu neko ko se nije javio.
To što pričate o lokalnoj televiziji nema veze sa ovim što danas pričamo. Nikakve veze nema to što se dešava na lokalnoj televiziji u Lazarevcu sa ovim o čemu danas pričamo, niti sa raspodelom frekvencija, niti sa radom Agencije. To je nešto sasvim drugo.

Hvala vam, gospodine predsedniče. Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, ja sam na trenutak napustio salu i to baš u momentu kada me predsedavajući gospodin Mihailović prozvao i pročitao moj amandman. S obzirom da je još uvek rasprava na istom članu, hoću da iskoristim priliku da vas obavestim da povlačim amandman koji sam podneo na član 11. ovog zakona.
Naime, ovim članom su utvrđene kategorije građana, odnosno kategorije stanovništva koje su obuhvaćene zdravstvenom zaštitom. Tražio sam da se taj spisak proširi tako što će zdravstvenom zaštitom biti obuhvaćeni monasi i monahinje. Ministar i Vlada su prihvatili moj amandman, ali je bilo neophodno u njemu izvršiti jednu pravnu redakciju.
Iz tog razloga je Vlada dala svoj amandman kojim je ovo pravno precizirano. Moj predlog je suštinski prihvaćen. Zbog toga ja ovaj svoj amandman povlačim, a zahvaljujem se i gospodinu ministru i Vladi što su imali razumevanja za moj predlog i što će moj predlog postati sastavni deo ovog zakona. Hvala još jednom.

Gospodine ministre, gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, svima nama koji se, profesionalno ili kroz političko delovanje, bavimo informisanjem, ovaj član zakona je skrenuo pažnju. Dakle, po prirodi svog posla, u ovom zakonu o policiji najviše sam se bavio ovim članom.
Osetio sam potrebu da izađem i kažem da je amandman prihvatljiv. Mislim da je gospodin ministar ispoljio zavidan stepen poznavanja materije, političkog osećaja i političke zrelosti kada je prihvatio ovaj amandman. Mislim da smo time postigli pravo rešenje.
Hoću da iskoristim prisustvo ministra da ukažem na pitanje koje je, na neki način, provučeno kroz ovaj član, kroz odredbe u stavu 1, gde se kaže da ministar daje uputstva, i kroz sadašnji stav 4, gde kaže da informacije daje rukovodilac nadležne policijske uprave ili drugo lice koje ministar za to ovlasti.
Čini mi se da višegodišnja ili decenijska praksa na ovom planu nije bila dobra. Tačno je da ovde postoji varijanta, o kojoj smo malopre govorili, da se ponekad nekim ishitrenim saopštenjem, kada je neka delikatna situacija ili delikatna ličnost u pitanju, može naneti neka javna šteta, ali postoji nešto što je, čini mi se, u praksi do sada, bilo na uštrb javnosti, medija, kada je u pitanju nešto što je klasični kriminal ili klasična policijska obrada, u smislu ovlašćenja, ko daje informacije medijima i ko može da prenese informacije medijima?
Na primer, blizu sam granice sa Crnom Gorom, često se desi da se zapleni značajna količina droge; to se brzo čuje. Ali, unutar Ministarstva o tome informaciju ne može da da lokalni načelnik, ne može ni onaj u Užicu, pa se onda ide do nivoa ministarstva itd, onda prođu dva-tri dana dok građani dobiju informaciju o nečemu što je čisto, kristalno jasno.
S te strane, pošto će slediti razrada ovog člana zakona kroz praksu i unutrašnju hijerarhiju i prateća akta u Ministarstvu, apelujem na gospodina ministra da pokaže isti stepen osećaja za ovu materiju, koji je pokazao prihvatajući ovaj amandman, da ovo, kroz unutrašnje ustrojstvo policije, razradi na takav način da se, s jedne strane, zaštiti, a pomoći ću koliko mogu da pomognem, ono što je tajnost službe, da se zaštiti delikatnost materije, ali da se istovremeno, kroz potrebu ovlašćenja za davanje informacija o pojedinim temama iz rada policije skrati taj postupak i vreme, odnosno period u kome novinari mogu da dobiju kvalitetnu informaciju od nadležnog policijskog organa, pre svega mesnog policijskog starešine.
Mislim da je to interes policije. Onda će se smanjiti mogućnost da neko zlonameran u javnosti ili u medijima manipuliše informacijama u nedostatku prave, valjane i kvalitetne zvanične informacije, sa zvaničnog nivoa - iz Ministarstva. Hvala.

Gospodine predsedniče, uvažene kolege, očito da zbog nečije želje da zaradi jeftine političke poene moramo ponovo da radimo već urađen posao. Mi smo naime neki dan u načelnoj raspravi najviše vremena posvetili upravo ovom pitanju, pa smo ovde ukrstili argumente za i protiv, i mislim da je nedvosmisleno zaključeno da argumentacija za ukidanje ovog prava je dominantna.
Dakle, DSS ne može da podrži amandman gospodina Petrovića i moramo da podržimo rešenje da se briše postojeći stav iz zakona iz najmanje tri razloga.
Prvi razlog je pravni. Ova odredba u zakonu, koja daje veća prava članu iz Vojvodine, jeste protivustavna. Na to su ukazali svi ozbiljni pravnici u vreme pripreme ovog zakona, u trenutku njegovog usvajanja, a i u protekle tri godine njegove primene. To smo rekli neki dan i niko nije izašao iz Demokratske stranke da ospori to. Dakle, nedvosmisleno je da je ovaj stav protivustavan i da se njegovim ukidanjem ovaj zakon mora privesti Ustavu.
Druga stvar je ono što mene brine. Gospodin Petrović, kao šef poslaničke grupe DS, podnosi amandman i brani nešto što je protivustavno. Meni to govori da gospodin Tadić, šef njegove stranke, hoće da aminuje nešto što je protivustavno.
Druga stvar, ova odredba kojom se daje veće pravo članu iz Vojvodine direktno je suprotna članu 26. zakona kojim se definišu prava članova Saveta. Prvi stav glasi - Članovi Saveta ne predstavljaju u Savetu organe ili organizacije koje su ih predložile, već svoju dužnost obavljaju samostalno, po sopstvenom znanju i savesti, u skladu sa ovim zakonom.
Statut Republičke radiodifuzne organizacije, koji smo neki dan usvojili na Odboru za kulturu i informisanje, daje još decidniju odrednicu pa zabranjuje članovima Saveta da u svom radu zastupaju bilo čiji pojedinačni, grupni ili kolektivni interes, a vi sada tražite da ovaj član iz Vojvodine ima veća prava i da zastupa interese Vojvodine. Nema to pravo po ovom stavu.
Dalje, u Savetu postoji član sa Kosova i bira se po jednoj posebnoj proceduri u odnosu na ostalih osam članova. Njega predlaže ovih osam, pa Skupština glasa. Mora da bude sa Kosova, da živi na Kosovu. Uprkos tome što se bira na poseban način nema nikakva posebna prava u svom radu. On ne da nema pravo suspenzivnog veta nego nema nikakvo drugo pravo u odnosu na ostalih osam članova. Prema tome, ne može imati pravo ni ovaj iz Vojvodine, jer ako ovaj sa Kosova nema, ne može da ima ni ovaj iz Vojvodine. Kosovo je još uvek Autonomna pokrajina u sastavu naše države ili možda vi, gospodo demokrate, mislite da nije više Kosovo to.
Na kraju, kada nađete pokriće za svoju autonomašku i separatističku politiku u Vojvodini vi potežete multietničnost i potežete decentralizaciju. Stalno predstavljate kao da multietničnost postoji samo u Vojvodini. Već je rečeno neki dan, a evo i danas sa ove govornice, Beograd je u svakom pogledu više multietnička sredina nego Vojvodina, pa niko ne traži posebna prava, ni zaštitu posebnih prava nacionalnih manjina u Beogradu.
Dolazim iz Raške oblasti, gde je procentualno sastav stanovništva mnogo više multietnički nego u Vojvodini, pa niko ne traži zaštitu prava za taj deo države. To iz razloga što ne postoji, ali zaista ne postoji, svi dobro znamo, to zna javnost, ne postoji nijedna ozbiljna politička snaga u Srbiji koja je protiv zaštite manjinskih prava.
I svi ponavljamo sa ove govornice da što se tiče prava manjina, hvala bogu, Srbija je dominantna po tom pitanju u regionu. Ni u jednoj zemlji na Balkanu, ni u okruženju manjinska prava nisu tako zaštićena kao u Srbiji. To kažu ljudi iz Evrope u više navrata i to svi podržavamo, svi podržavamo mehanizme za zaštitu tih prava. U celoj Srbiji, a ne samo u Vojvodini. Zašto samo u Vojvodini, a ne i u celoj Srbiji. Ne postoji razlog.
Nije mi jasno zašto vi, gospodo iz Demokratske stranke, niste tražili zaštitu prava svojih koalicionih partnera Bošnjaka u Raškoj oblasti. Vi ste zajedno izašli na izbore, na vašoj listi su dva poslanika Bošnjaka i zašto onda ne tražite zaštitu bošnjačkih prava u Raškoj oblasti, nego tražite samo zaštitu prava manjina u Vojvodini.
Nije decentralizacija samo autonomija Vojvodine. Decentralizacija je nešto drugo, mora se odnositi na sve delove države, a ne ono što vi stalno pogrešno tumačite i proturate kao tezu, da će Srbija biti decentralizovana što je veći stepen autonomije Vojvodine. To je potpuno pogrešno i to nikada nećemo prihvatiti, niti je to održivo ni teoretski, ni praktično.
Na kraju, uzeću pravo da dam jedan savet predsedniku Republike, pošto je danas i na tu temu otvorena rasprava.
Predlažem gospodinu Tadiću da hitno u toku dana primi gospodina Andriju Mandića, predsednika Srpske narodne stranke u Crnoj Gori. Njemu je Milo Đukanović preksinoć zabranio da sa zastavom Srbije uđe u sportsku dvoranu u Podgorici. Evo, gospodo, cela strana danas, alarmantni izveštaj o tome.
Gospodin Mandić je predsednik najveće srpske stranke u Crnoj Gori, poslanik u Skupštini Crne Gore. To je stranka koja autentično zastupa interese 33% stanovništva Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Srbi i 65% stanovnika Crne Gore koji govore srpskim jezikom. Takvom čoveku se ne dozvoljava da prisustvuje jednoj javnoj priredbi u Crnoj Gori i, po mom dubokom ubeđenju, to je i te kako problem iz domena predsednika Republike Srbije i zbog toga gospodin Tadić koliko danas hitno mora da primi gospodina Mandića i da sa njim razmotri ovo pitanje. Ukoliko nema adresu i telefon, odmah ćemo da mu stavimo na raspolaganje.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa DSS daće svoju podršku ovom predlogu izmena i dopuna Zakona o radio-difuziji, jer ovaj zakonski akt poboljšava postojeću zakonsku regulativu u ovoj oblasti i jer će se nakon usvajanja ove izmene i dopune Zakona u praksi moći da krene konačno sa tranzicionim procesima u radio-difuziji u Srbiji.
Konkretno, ovim zakonskim aktom se dešavaju dve značajne promene, promene u dva najznačajnija segmenta, odnosno u praksi u dve najvažnije institucije u ovoj oblasti, a to su Republička radiodifuzna agencija i javni servis odnosno republička radiodifuzna ustanova.
No, pre nego što ređem na šire obrazlaganje ovih segmenata zakona, moram da kažem da su primedbe i kritike na račun ovog zakona koje su prethodnih dana dolazile iz nekih strukovnih udruženja i novinarskih organizacija apsolutno neosnovane, da nisu argumentovane, a u to smo se mogli uveriti i juče na raspravi na Odboru za kulturu i informisanje, kada njihovi predstavnici nisu izneli ništa zaista ozbiljno što baca senku na Predlog ovog zakona, osim jednog jedinog osnovnog pitanja, a to je - da li su realni rokovi za sprovođenje koje utvrđuje ovaj zakon i šta je garant da će oni biti poštovani?
Rokovi jesu realni. Ono što po nama nije realno, o tome ću nešto kasnije govoriti, jeste ovaj rok za privatizaciju lokalnih medija, odnosno lokalnih stanica čiji su osnivači skupštine opština. Ostali rokovi su realni, a garant da će oni biti sprovedeni je Vlada Republike Srbije i njena politika.
Ova vlada radi ozbiljno, donosi ozbiljne zakone i ozbiljno ih sprovodi. U tome je osnovna razlika, a time odgovaram i prethodnom govorniku, između ove vlade i one prošle vlade. Ova vlada je zatekla loše stanje u oblasti radio-difuzije i evo dva puta za godinu i po dana donosimo izmene i dopune zakona, poboljšavamo zakon, ali popravljamo i praksu u ovoj oblasti, za razliku od one prošle vlade koja je 2002. godine donela ovaj zakon, a to smo i tada rekli, donela ga je samo pro forme, bez ikakve ozbiljne namere da ovaj zakon sprovede. To se kroz praksu i rad te vlade i dogodilo.
Mislim da nije umesno ovo što je uradio prethodni govornik, da kritikuje način izbora članova Saveta Republičke radiodifuzne agencije. Ovaj put je to urađeno potpuno legalno i zakonito, za razliku od načina kako je to radila prethodna vlada.
Podsećam da je u julu 2002. godine, kada su poslanici DSS bili brutalno izbačeni iz Skupštine na jedan hajdučki način, usvojen zakon, a pre toga je za jedan dan na sednici Odbora usvojen predlog da Savet ima 15 članova, a da je sutra ujutru osvanuo zakon sa predlogom od devet članova. Kako je do toga došao i koji je to bio noćni rad to znaju gospodin Korać, koga nema ovde u sali a koji je tada vodio taj posao, i gospodin Andrić koji je predsedavao Odborom, i to služi njima na čast.
Takođe, hoću da podsetim na način kako je biran prošli savet, pogotovu na slučaj onog gospodina Radosavljevića ili Radovanovića sa Kosova. Doneli smo ovde i pokazali, to su svi mediji prikazali, to je videla cela Srbija, da taj čovek ne ispunjava zakonske uslove da bude biran u savet. Uprkos tome, ovde ste ga silom izabrali. No, mene ni tada, ni sada to nije čudilo, to je samo bio nastavak one solunsko-bodrumske politike koju je prethodna vlada i prethodna skupštinska većina vodila.
Ali, da se vratim na odredbe ovog zakona. Prva dobra stvar koju ovaj zakon uvodi je to što će Republička radiodifuzna agencija napokon moći nesmetano da funkcioniše. Dakle, od onog dana kada usvojimo izmene ovog zakona, Republička radiodifuzna agencija i njen savet će moći da krenu sa radom i da preuzmu sve one ingerencije koje im zakon daje.
To znači, pre svega da uvedu red u etru u Srbiji, najpre kroz konkurse za dodelu frekvencija, a zatim i kroz sve one druge institute i ovlašćenja koje im zakon daje. Dobro je, naravno, i što se ovim zakonom ukida besmisleno, bespravno i protivustavno pravo veta koji je imao član Saveta iz Vojvodine. Mi smo to argumentovali i kada je zakon donošen. To smo javno kazali, ali nismo imali dovoljno glasova da to sprečimo. Da je bilo ko, a to zna svaki pravni laik, u ove prethodne tri godine se obratio Ustavnom sudu i tražio tumačenje ustavnosti, svakako da bi odgovor najviše sudske instance bio da je ova odredba neustavna, i dobro je što se ovaj zakon kroz brisanje ovog stava privodi ustavnosti.
Kada je u pitanju drugi značajan segment ovog zakona, to je javni servis - mislim da se mora poći od pretpostavke, saznanja i opredeljenja svih važnih faktora u Srbiji da javni servis treba Srbiji i treba njenim građanima. Mislim da je to nedvosmislen stav i stručnih krugova, i javnog mnjenja i svih političkih faktora u Srbiji.
Takođe, mislim da se do javnog servisa može doći samo ovako kako se sada radi, pretvaranjem Radio-televizije Srbije u javni servis. Postoje i zagovornici druge ideje da se RTS potpuno ugasi i da se onda pravi neki potpuno novi javni servis.
Naravno, ne treba mnogo pameti da se vidi i da se dođe do zaključka da to niti je ekonomski opravdano i racionalno, niti bi se moglo uraditi u roku u kome se može izvršiti transformacija pretvaranjem RTS-a u javni servis.
Mislim da treba reći sa ove govornice da ne može nijedna privatna televizija preuzeti funkciju javnog servisa. To govorim jer ovih dana imamo u javnosti pokušaj da se nametne stav da jedna privatna televizija može biti javni servis. Naravno da ne može. Naravno da takve prakse nema nigde u Evropi, gde funkcioniše institucija javnog servisa, a i da može, ne bi mogla da bude privatna televizija sa 48% stranog kapitala u svom osnivačkom kapitalu. Dakle, nema priča oko toga i jedino RTS može da bude javni servis.
Naravno, ovo je prilika je da se kaže i to da iza napada i iza javne kampanje koju ovih dana vode privatne televizije u Srbiji protiv osnivanja javnog servisa stoji isključivo novac, stoji kapital - interes i stoji želja te tri privatne televizijske kuće da nad "lešinom" RTS-a odnosno da nepostojanjem javnog servisa dođu do 15 - 20 miliona evra prihoda komercijalnih koje ima RTS u ovoj godini, odnosno po nekim procenama i do 50 miliona evra prihoda, što je predviđanje da može javni servis na komercijalnoj osnovi narednih godina da ubere. Zbog toga ove privatne televizije žele da nema javnog servisa i da one taj plen podele.
U svetu su inače poznata samo dva načina finansiranja javnog servisa: jedno je direktnim budžetskim dotacija, a drugo je nekom vrstom poreza, odnosno pretplate.
Mi sada prelazimo sa budžetskog dotiranja na pretplatu i mislim da su tu bitne dve stvari.
Prvo, o tome su dosta argumentovano i kvalitetno govorili prethodni govornici, RTS mora da postane medij svih građana i mora znatno da unapredi svoj program. Određenih promena ima, pre svega na planu informativno-političkog programa, ali su one po mojoj oceni nedovoljne. To se mora popravljati, kako u informativnom, tako i u ostalim segmentima programa.
Mislim, i to bi trebalo da bude neka vodilja tog budućeg javnog servisa, tamo gde se skupi 1.000 ljudi u Srbiji, po bilo kom osnovu, tamo mora da bude kamera i novinar javnog servisa. Dok se to ne desi i dok informativni program javnog servisa bude započinjan nekim nevažnim vestima, ne možemo biti zadovoljni stanjem u toj kući.

Da, hoću. Druga tema je – i tu treba da Skupština i mi poslanici imamo odgovor – šta će biti sa onim parama koje su iz budžeta do sada dotirane RTS-u.
Po podacima koje smo čuli na Odboru za kulturu i informisanje juče, radi se o dve milijarde dinara za ovu godinu.
Mene, a verujem i sve vas poštovane kolege, jako zanima odgovor na pitanje šta će biti sa tim parama, kada ih sada menjamo pretplatom. Tu nam resorni ministar ne može dati odgovor i ne očekujem ga od gospodina Kojadinovića, ali očekujem od ministra finansija. Njega danas nema ovde i evo javno postavljam pitanje gospodinu Dinkiću, a to ću uraditi i u prvoj narednoj prilici kada on bude ovde u Skupštini, dužan nam je odgovor na pitanje - šta će biti sa sredstvima iz budžeta koja su do sada korišćena za finansiranje RTS-a, a koja će sada biti slobodna.
Da li će građani Srbije plaćati manje poreze za taj iznos ili će ta sredstva biti usmerena u neku drugu javnu svrhu, za školstvo, zdravstvo i sl. Dakle, taj odgovor nam duguje gospodin Dinkić.
Mislim da je ova ideja o tranzicionom fondu, koji bi trebalo da reši ovaj međuprostor u finansiranju, dakle od trenutka kada prestane budžetsko finansiranje, pa do trenutka dok potpuno ne zaživi pretplata, prihvatljiva i mislim da na Odboru za kulturu, kada budemo razmatrali amandmane, treba malo time da se pozabavimo i da na taj način rešimo problem ovog međuprostora.
Škakljivo je pitanje, i s tim se slažem, da li ovo treba ubirati preko EPS-a. Možda treba razmisliti o tome da li ima drugog načina, ali u svakom slučaju treba i sa ove govornice reći da je neprihvatljiv i ne može proći stav EPS-a da oni to neće raditi. Ukoliko ova skupština usvoji ovaj zakon, EPS će to morati da radi, kao što svako drugi mora da sprovodi zakone u ovoj zemlji.
Ono na šta Demokratska stranka Srbije ima primedbe, a na šta sam lično dao amandman, jeste rok za privatizaciju elektronskih medija lokalne samouprave. Predlogom ovog zakona taj rok se sa jula sledeće godine pomera do kraja 2008. godine. To je predug rok i nema potrebe da se do tada odlaže privatizacija lokalnih radiostanica u Srbiji, bez razlike što se može delimično prihvatiti objašnjenje gospodina ministra da je to zadnji rok.
Međutim, činjenice ukazuju na nešto drugo. Prema podacima Agencije za privatizaciju, u Srbiji ima 113 lokalnih radio i TV stanica čiji su osnivači lokalne samouprave. Da, 130? (Da.) Utoliko gore. I za ovih tri godine, koliko zakon važi, nijedna od njih nije počela ozbiljnu privatizaciju. Bolje rečeno niko nije uradio ni "p" od privatizacije. To je onako jedna lepa simbioza, gde ljudi u tim lokalnim stanicama ne moraju mnogo da rade, ne moraju mnogo da se bore na tržištu, a dobijaju pare iz budžeta.
S druge strane, opštinski moćnici to koriste kao svoje propagandno sredstvo. To rade svi naši predsednici opština i lokalni funkcioneri, bez razlike ko iz koje stranke dolazi.
Hajde da se pogledamo u oči. To je razlog zbog koga sam ubeđen da će, ako ostane ovako, ovaj rok do kraja 2008. godine, i ako ostane samo ova deklarativna odredba, bez ikakve sankcije, taj rok možda biti i do 2108. godine, niko od njih neće početi privatizaciju.
Čuli smo juče od ljudi iz Agencije za privatizaciju da je neophodno šest do 12 meseci da se spremi privatizacija, dokumentacija u tim stanicama, pa neka to bude i maksimalan rok od 12 meseci, dakle do jula ili avgusta, ostaje rok od pola godine da se privatizacija sprovede i ubeđen sam da nema drugog razloga i da ne postoje osnovani razlozi da lokalne radiostanice budu zadnje institucije u Srbiji koje će se privatizovati.
Ako se mogu privatizovati sve značajne kompanije, javna preduzeća, EPS i NIS, svi drugi faktori u ovoj zemlji, onda mogu i lokalne radiostanice. Dakle, mi ćemo predložiti da se na Odboru usvoji kompromisni amandman koji će ovaj rok pomeriti na 31. decembar 2006. godine, a onda i još jedan stav - sankcija, da će nakon toga od 1. januara 2007. godine biti zabranjeno tj. neće biti dozvoljeno opštinama korišćenje budžetskih sredstava za finansiranje ovih radiostanica i mislimo da je to sasvim razumno i dobro rešenje.
Takođe postoji i primedba da se ove stanice ne mogu privatizovati dok ne dobiju frekvenciju, ali mislimo da ona nije osnovana i da ne treba čekati konkurs pa da se onda počne proces privatizacije, tim pre što postoje ozbiljne informacije da veliki deo ovih stanica i nema novca, nema sredstava da uđe u sam postupak konkurisanja za frekvenciju.
Postoji jedan problem i ja sam ga sa ove govornice u više navrata, u ovim raspravama, navodio, i sada ću da kažem - postoje u Srbiji sredine u kojima jednostavno nije moguće ni štampati novine, ni praviti radio i TV program po komercijalnim uslovima. Te sredine će, kada se ove stanice ugase, imati problem. Ostaće bez lokalnih sredstava informisanja, ali to nije razlog da se produžava rok za privatizaciju ovih stanica.
Rešenje treba tražiti na drugi način. Treba razmisliti o državnim merama stimulacije da se u tim sredinama, koje nisu dovoljno ekonomski razvijene i gde ne može da se neko bavi novinarstvom po čisto komercijalnim uslovima, obezbedi pomoć sa državnog nivoa, da li kroz ukidanje poreza, da li kroz neke poreske olakšice ili na neki treći način, spremni smo da o tome da razgovaramo i damo svoj doprinos da se možda i zakon na tu temu donese, ali ni to ne bi smelo da bude razlog za kašnjenje privatizacije lokalnih medija.
Na kraju bih ponovio dva apela koja stalno ovde ističem kada se slične rasprave vode.
Jedna je stvar - apelujem na Odbor za informisanje i kulturu, čiji sam član, da otvori jednu širu društvenu raspravu o stanju u srpskom novinarstvu. Nažalost, stanje u našem novinarstvu nije dobro i krajnje je vreme da se otvori rasprava na tu temu. Mislim da bi Odbor bio taj koji bi mogao da inicira jednu takvu širu društvenu raspravu.
Druga stvar je - apelujem ponovo na Ministarstvo da pospeši i inicira izradu kodeksa novinarstva. Ministarstvo, odnosno njegov sektor koji se bavi medijima nema prečeg posla u ovom trenutku od toga. Znam da se taj kodeks ne može nametnuti novinarima, njihovim udruženjima. To nije zakonski akt. To je akt drugačije prirode, ali postojeća novinarska udruženja nisu sposobna i nemaju nameru da takav kodeks donesu.
Kada govorim ovo, rizikujem kritiku medija, da navučem gnev kolega, ali govorim istinu i mislim da će vreme, nažalost, potvrditi ove moje reči, dakle, da takav kodeks novinarska udruženja ne mogu sama da donesu i da im treba pomoć da se to uradi.
Novinarstvo u Srbiji je apsolutno slobodno. Ne postoje nikakve normativne prepreke za slobodno izražavanje, za slobodnu misao i to je sa jedne strane dobro. To je dokaz demokratskog puta kojim ide ova zemlja. Međutim, u uređenim demokratskim zemljama, tamo gde više decenija i stotina godina su apsolutne slobode medija, postoji jedna granica slobode medija, jedna jedina moguća granica, a to je - unutrašnja odgovornost medija i novinara.
Nažalost, kod nas te granice nema. Zato imamo jedno bolesno novinarstvo, čiji proizvodi su, između ostalog, i ono što je jutros kolega Vučić ovde isticao. Postoje dva stuba svake javne delatnosti, pa i novinarstva. Jedan je znanje, a drugi je savest. Ako nema jednog nema ni drugog. Ako nema znanja, možete biti savesni i da ne funkcionišete dobro, i obrnuto, ako imate znanje, nemate savest, pa opet ne možete dati dobre rezultate.
Lično mislim, u slučaju srpskog novinarstva, da u ovom trenutku nema ni jednog od ta dva stuba, nema ni znanja, ni savesti. Zbog toga nam je ovakvo novinarstvo. Državne institucije su dužne da pomognu da srpsko novinarstvo ozdravi. Ova skupština to čini donošenjem medijskih zakona i poboljšanjem medijskih zakona, što i danas činimo, a ministarstvo, Vlada i druge nadležne državne i društvene institucije su dužne da daju svoj doprinos u prevazilaženju ovakvog stanja.

Gospodine predsedniče, bio sam jedan od onih govornika koji je pre podne branio stav ovog zakona kojim se ukida pravo veta članu Radiodifuznog saveta iz Vojvodine. Pošto je koleginica Čomić to nazvala kratkovidim, moram da pojasnim.
Pre svega, gospođo Čomić, vi ste pravnik, ja nisam i zato nisam koristio pravnu argumentaciju u svojoj diskusiji. Izvinjavam se, onda nismo pravnici, ali pitajte bilo kog ozbiljnog pravnika u ovoj zemlji, svi ozbiljni pravni autoriteti koji su prethodnih godina govorili na ovu temu jasno su rekli da je ovo protivustavna odredba i svi se slažu da je bilo ko pokrenuo inicijativu pred Ustavnim sudom da bi Ustavni sud ukinuo ovu odredbu u zakonu. To je prva stvar.
Deo argumentacije mi je uzeo kolega Vučić, ali to moram da ponovim, mislim da raspolažemo istim činjenicama. Nemojte svaki put kada branite svoju autonomašku politiku u Vojvodini da manipulišete činjenicom da je Vojvodina multietnička, kao da je to samo tako u Vojvodini. Za vašu informaciju, rekao je Vučić i tačno je, u Beogradu procentualno, a možda i u apsolutnom iznosu živi više pripadnika manjina nego u celoj Vojvodini i ima više manjina nego u Vojvodini.
Vi imate nekih 16, a ovde ima 56. Postoje drugi krajevi zemlje u kojima je multietičnost procentualno izraženija. Dolazim iz jednog dela zemlje sa takvim sastavom stanovništva, pa se niko od nas ne poziva na to, samo se vi na to pozivate, tim pre što je potpuno tačno da ne postoji nijedna ozbiljna politička snaga u ovoj zemlji koja ima nameru da uskraćuje bilo kakva prava nacionalnim manjinama.
Ova vlada, ova skupština i svi relevantni organi i zvaničnici u ovoj državi svojim ponašanjem zadnjih godina dokazuju to i Srbija na svu sreću prednjači na Balkanu i u okruženju po pravima nacionalnih manjina. Možda ćete naći nekog mizernog i perifernog političara nevažnog u Srbiji, možda su to vaši saveznici Čanak, Batić, možda je to vaša frakcija, Čedomir Jovanović, možda su to ljudi koji su se ovih dana stavili u službu Mila Đukanovića i njegovog propalog aparata, da razbiju državnu zajednicu. Ali, to je vaš problem, to su vaši koalicioni partneri. Nemojte manipulisati, nemojte obmanjivati javnost Srbije sa tim.
Na kraju, pošto spočitavate da kolege ne čitaju zakone o kojima se priča, onda dajte bar sebi pravo, odnosno obavezu da se informišete potpuno o temi o kojoj govorite. Rekli ste da u Severnoj Americi nema pretplate. Tačno, ali treba da znate da u Severnoj Americi nema javnih radiodifuznih ustanova, nema. To je ono što postoji u Evropi. U Severnoj Americi su se na sasvim drugi način formirale radio i tv stanice i danas je tamo situacija sasvim drugačija. Naravno, tamo gde nema javnog servisa ne može da bude ni pretplate.

Radi tačne informacije gledaocima koji zbog termina u velikom broju prate ovaj program, dakle ne uvodi ova vlada i ovim predlogom izmena i dopuna Zakona pretplatu. Pretplata je uvedena zakonom koji je u ovoj skupštini usvojen, ako me drži pamćenje, 22. jula 2002. godine, dakle pre tri godine, samo što do sada to u praksi nije zaživelo.
Druga stvar, ne plaća se pretplata na osnovu toga da li radi rerna, da li radi ringla i koliko sijalica "gori" u domaćinstvu, već je zakon jasno propisao fiksnu pretplatu na radio i TV prijemnik u iznosu od 210 dinara. Dakle, samo toliko, da to znaju naši gledaoci, makar oni koji imaju nameru da plaćaju TV pretplatu.
Kada govorimo o Vojvodini treba pojasniti još jednu stvar. I time se manipuliše. Niko nije, ponavljam, protiv zaštite manjinskih prava, pa i prava u oblasti informisanja. Svi smo mi za mehanizme kojima se štite ta prava. Pa i stečena prava u ovoj oblasti. Ali, ne samo u Vojvodini, nego u celoj Srbiji.
Tu je razlika u političkom gledištu između vas i nas. Mi hoćemo da to bude u celoj Srbiji, a vi tražite to pravo samo za Vojvodinu. Ponavljam - ne tražite to zbog manjina, nego tražite u prilog svojoj autonomaškoj politici, da ojačate svoj autonomaški stav, a i tražite varijantu i mogućnost da blokirate sprovođenje ovog zakona na celoj teritoriji. E, to ne može. Žao mi je.

Razumem da ova tema i ova rasprava imaju i te kako političku konotaciju zbog značaja koji mediji imaju u političkom životu Srbije.
Međutim, ne razumem potrebu da se ovde iznose neistine. Nekoliko puta je prethodni govornik, koga inače cenim kao korektnog kolegu, pomenuo taksu na brojilo, da će se plaćati taksa prema broju brojila. To je apsolutno netačno.
Zbog istinitog obaveštavanja javnosti, pročitaću decidno odredbe zakona koje se odnose na TV pretplatu. To su odredbe čl. 80, 81. i 83. zakona, i ponavljam da su donete 2002. godine, kada je ovde bila većina DOS-a i kada je ovaj zakon predložila Vlada pokojnog premijera Đinđića. Kaže: "Za finansiranje delatnosti ustanova javnog radiodifuznog servisa, koje se odnose na ostvarivanje opšteg interesa utvrđenog ovim zakonom, plaća se radiotelevizijska pretplata.
Vlasnici radio i TV prijemnika imaju obavezu plaćanja radio i televizijske pretplate javnom radiodifuznom sistemu. Vlasnici radio i TV prijemnika plaćaju jedinstvenu radiotelevizijsku pretplatu u istom iznosu na celoj teritoriji Republike Srbije.
Radiotelevizijska pretplata se plaća na radio i TV prijemnike", dakle, ne na brojila, "po domaćinstvu i na prijemnike koji su povezani sa kolektivnim antenama ili priključeni na kablovski sistem.
Domaćinstvo, vlasnik dva ili više prijemnika, izuzev prijemnika u motornom vozilu, plaća pretplatu samo na jedan radio ili TV prijemnik na istoj adresi. Hoteli i moteli plaćaju pretplatu na svakih 10 soba opremljenih TV ili radio prijemnikom, a svako drugo pravno lice, vlasnik TV prijemnika, plaća pretplatu na svakih 20 zaposlenih koji su u stanju da primaju program.
Visina mesečne pretplate za prijemnike koji se koriste u domaćinstvu i za prijemnike koje koriste pravna lica iznosi 210 dinara. Visina godišnje pretplate za prijemnik u motornom vozilu iznosi 440 dinara.
Pretplata iz stava 1. ovog člana plaća se mesečno, najkasnije do 15. u mesecu za prethodni mesec. Pretplata iz stava 2. ovog člana plaća se godišnje, posebnom uplatnicom, prilikom registracije motornog vozila". Dati su i taksativno primeri ko sve može da bude oslobođen od TV pretplate. Dakle, nema nigde brojila, ni rerni, ni ringli, ni sijalica.
Ni u ovom predlogu zakona o kome danas raspravljamo nema toga, uopšte se ne dotiče pretplate. Imamo samo jedan amandman koji je Vlada naknadno poslala, koji mi možemo, a ne moramo usvojiti, kojim se predlaže da EPS vrši ovu naplatu, i on glasi: "Naplata radio-televizijske pretplate vrši se preko Javnog preduzeća "Elektrodistribucija Srbije" Beograd, na način utvrđen ugovorom između RTS-a i javnog preduzeća". Dakle, ni tu se ne pominje brojilo, može se utvrditi drugi način.
Ako neko ima bolji način, ako vi iz opozicije imate drugačiji način, predložite, otvoreni smo i usvojićemo to. Kada su u pitanju prava Vojvodine i kada citirate Grola, tačno je to da Grol priča o decentralizaciji, i DSS je za decentralizaciju, vi to dobro znate, ali decentralizacija Srbije nije autonomija Vojvodine. Vi to treba da shvatite.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već je u uvodnom izlaganju gospodina ministra i u diskusijama kolega ukazano na to da predlog izmene i dopune Zakona o javnom informisanju u sebi nosi dve teme. Jedno je pitanje evidencije javnih glasila, a drugo je pitanje roka za privatizaciju javnih glasila čiji su osnivači lokalne samouprave. Najpre ću nešto govoriti o ta dva pitanja.
Ovo pitanje evidencije nije ni novo ni nepoznato. Ono je do sada u našoj zakonskoj praksi više puta rešavano na jedan od dva načina. Dakle, bilo je evidencije ili evidencije nije bilo. Uvek ćemo naći, i u stručnim i u pravničkim krugovima, pobornike i jednog i drugog stava, odnosno i jedne i druge prakse.
Ono što znam iz dosadašnjeg iskustva u zadnjih ovih dvadesetak godina, koliko pratim ovu oblast, jeste da nije ni neke posebne pogodnosti, ni posebne mane pokazala ni jedna ni druga varijanta. Lično stojim na stanovištu da ima opravdanja da se uvede jedna ovakva evidencija, jer postoje određeni razlozi, a koji su navedeni u obrazloženju ovog zakona, zbog čega takva evidencija postoji i treba da postoji.
Kao što će uvek, pre svega iz novinarskih krugova, biti protivnika ovakve evidencije, uz osnovno obrazloženje koje ne prihvatam i ne razumem, a normalno uvek se javlja u raspravama, a to je da se na ovakav način ograničava sloboda medija i da je to svojevrstan vid državnog pritiska i državne kontrole javne reči.
Svetska praksa po ovom pitanju je različita, tako da tu ne možemo naći neke konkretne uzore, s tim što je tačno ovo što je pre toga rekao kolega iz DS da neka zakonska rešenja u Evropi nalažu da ovakva evidencija ne postoji. Kažem, smatram da u ovom trenutku, iz ovih razloga koji su navedeni u obrazloženju zakona i u ovom uvodnom izlaganju gospodina ministra, treba podržati Predlog zakona i treba ustrojiti evidenciju.
Mislim da nije dobro ovako kako je dato u Predlogu zakona. Ponoviću, ova evidencija ovde je neka vrsta dobrovoljne evidencije. Dati su amandmani. Jedan je dao DSS, on uvodi evidenciju kao obaveznu, pod pretnjom sankcija za one koji se u određenom roku nakon stupanja na snagu zakona ne evidentiraju, a drugi je amandman DS koji predlaže da se evidencija briše.
Mislim da se treba opredeliti za jednu od ove dve varijante: da evidencija postoji kao obavezna i obavezujuća, da je kao takvu stavimo u zakon i u tom smislu bi trebalo prihvatiti amandman DSS; ili da se evidencija uopšte ne uvodi. Čini mi se da po ovom principu dobrovoljnosti, kako se sada to predlaže, na neki način gubi smisao, jer evidencija neće biti sveobuhvatna.
Moguće rešenje, a i o tome treba razmisliti, imamo prostora u okviru ovoga što je govorio predsednik Skupštine, moguće je možda i neko treće rešenje, međurešenje, a to je da se ponudi neka vrsta stimulacije za one koji se registruju.
Trenutno nemam predlog niti sam čuo da je neko izneo predlog, šta bi to bilo što bi ponudili kao neku vrstu šargarepe za sve one koji se registruju. Predlažem da u okviru toga malo svi porazmislimo i da onda ovaj predlog rešimo.
Mislim da bi bilo dobro da postignemo oko toga kompromis. Nije ovo pitanje onog ranga da treba politički da se prepucavamo i da bilo ko skuplja političke poene.
Kada je u pitanju ova druga tema koju dotiče zakon, a to je rok za privatizaciju medija čiji su osnivači lokalne samouprave, koliko mene drži sećanje, nije prvi put da se ovaj rok pomera. Mislim da smo već jednom pomerali ovaj rok, sada se to ponovo čini.
Mi smo ovde donekle u specifičnoj situaciju u odnosu i na okruženje i na nešto što je evropska praksa. Malo gde i u svetu i u Evropi postoji ta vrsta medija koja je kod nas građena nekoliko decenija, a to su ti lokalni mediji čiji su osnivači lokalne zajednice.
To je razlog zbog čega smo prošli put, ako ima ovde kolega koji su u prošlom mandatu bili akteri kad smo radili na zakonu, prvo o radio-difuziji, a zatim i na sada važećem Zakonu o javnom informisanju, imali dosta žestoke primedbe i pritiske predstavnika OEBS-a i predstavnika Saveta Evrope ovde u Beogradu, upravo na to da se i kod nas ukine ta praksa tih medija čiji su osnivači lokalne zajednice, a koje oni doživljavaju kao državne medije.
Oni tu stalno vide, istina osnovano, imamo primer i u prošlosti da je bilo dosta toga, mogućnost manipulacija i stalno vide varijantu da takvi mediji budu pod direktnom kontrolom aktera lokalne vlasti.
Mi iz DSS stojimo na konceptu da ove medije treba privatizovati. Ako se zalažete za koncept liberalne tržišne ekonomije, onda to mora biti i u medijskoj sferi. Ako nema državnih medija generalno na državnom nivou, što bi tih medija bilo i na nižim nivoima. Mi stojimo na tome da ove medije treba privatizovati.
U pravu je kolega Baralić kad konstatuje ove probleme koji postoje. Preti tu i opasnost da te medije jednim delom ili ne znam u kojoj meri kupe lokalni ili republički tajkuni. Preti opasnost da u manje razvijenim sredinama u Republici za takve medije uopšte neće biti mušterija, neće biti niko zainteresovan da ih kupi.
Jer postoje sredine u kojima takvi mediji, to znam jer sam dugo godina u jednom takvom mediju radio i bio sam u rukovodećim organima Zajednice udruženih radio-stanica Srbije i znam da ni tada, a ni sada u pojedinim opštinama u Srbiji, koje nisu dovoljno razvijene, jednostavno, teško je da medij radi na ekonomskim principima, da bude isplativ, a da se pri tom bavi informisanjem, da ne bude ona trač radio-stanica koja pušta turbo-folk muziku i emituje samo oglase.
Praviti jedan ozbiljan informativni program ili informativno glasilo u najmanjim gradovima i opštinama je ozbiljan posao i to košta, a u određenim situacijama ne može da donese profit.
To su sve opasnosti koje mogu da dovedu do toga da jedan broj ovih lokalnih medija, nažalost, nestane, da jedan broj naših građana ostane bez medija koji ih informišu o zbivanjima u lokalnoj sredini. Mislim da je to nešto što je posledica tranzicije.
Nestaju mnoge stvari i gube se neke stečene navike i stečena prava u raznim oblastima, pa to moramo istrpeti i u oblasti javnog informisanja.
Ono što uočavam i na šta hoću da skrenem pažnju sa ove govornice, to je da se ovaj rok više ne bi smeo pomerati i da bi trebalo i iz ove rasprave, gospodine ministre, a i Ministarstvo, da pošaljemo jasnu političku poruku svim osnivačima ovih medija i svim zaposlenima u ovim medijima - da više pomeranja roka neće biti.
Naravno, to nikakva politička pretnja ne treba da bude i da to niko ne shvati kao političku pretnju, ali da budemo čvrsti u tom stavu, iz razloga što mi se čini da u dobrom delu medija postoji opstrukcija privatizacije i ne da ne čine ništa da se privatizuju, nego čine sve da se ne privatizuju, kako zaposleni u lokalnim medijima, tako i neki rukovodioci u pojedinim opštinama, misleći da će i dalje moći te medije da kontrolišu.
Dakle, mislim da treba da pošaljemo jasnu političku poruku da je ovo poslednja izmena zakona u ovom smislu i da, nakon roka koji utvrdimo članom 2. ove izmene zakona, više neće biti pomeranja ni propuštanja. Medij koji se privatizuju do tog roka nastavlja privatizovan, a ko se ne privatizuje treba da bude sa tim datumom ugašen po sili zakona. Ali, sada bi trebalo jasno da pošaljemo poruku, mislim na Odbor za kulturu i informisanje, a na neki način to treba da uradi i ova skupština, da to ozbiljno shvate i ljudi koji rade u ovim medijima, a da ozbiljno shvate i ljudi u lokalnim samoupravama. Toliko konkretno o ovom zakonu.
Hteo bih da iskoristim prisustvo gospodina ministra i otvaranje ove teme u Skupštini, pošto se vrlo malo govori o pitanju informisanja ovde u Skupštini, da skrenem pažnju na još nekoliko tema koje bi trebalo da budu predmet pažnje ove skupštine.
Pre svega, nadam se i još jednom apelujem, to sam činio i prethodnih nekoliko godina, da će konačno krenuti sređivanje i uvođenje reda i zakona u etar i elektronske medije u ovoj zemlji. Formirana je agencija, stekli su se svi uslovi, formirano je i drugo regulatorno telo u oblasti telekomunikacija. Treba svi zajedno, pre svega, mislim na Odbor za kulturu i informisanje, zatim na Ministarstvo i onda na Agenciju, da učinimo sve što je moguće da taj konkurs za raspodelu frekvencija što pre krene i da se odatle krene u sređivanje medijske sfere.
Druga stvar koju je neophodno urgentno rešavati to je pitanje medijske koncentracije. Mi u DSS smo imali čak ideju da kroz par amandmana na ovaj predlog izmena i dopuna zakona regulišemo pitanje nedozvoljene medijske koncentracije. Sada neću iznositi detalje svega toga, o tome se može raspravljati ovako ili onako, ali je evidentno da se nad medijima u Srbiji nadvila pretnja tajkunizacije.
Postoji ozbiljna pretnja da jedna mala grupa ljudi vrlo brzo preuzme kontrolu nad medijima u Srbiji.
Kakve to pogubne posledice po ukupan razvoj društvenih odnosa, po razvoj demokratije i po pitanju budućnosti ne samo medijske sfere, nego uopšte budućnosti Srbije nosi, neću to ovom prilikom da govorim. Nema potrebe na to posebno ukazivati u ovoj skupštini, ali mislim da se moraju preduzeti mere da se to spreči.
U tom smislu, gospodine ministre, trebalo bi hitno pripremiti makar još jednu izmenu postojećeg zakona, ubaciti u postojeći zakon jedan odeljak koji bi tačno i precizno regulisao pitanje dozvoljene, odnosno nedozvoljene medijske koncentracije, ili možda razmisliti o tome da se donese i poseban zakon na samo tu temu, kao deo paketa medijskih zakona.
Da li i zakonom o monopolu, za koji znam da se radi u određenim ministarstvima, treba tretirati ovu temu ili ne treba, opet je to pitanje koje treba pravnici i stručnjaci da kažu, možda neka uporedna praksa u zemljama Evrope itd. Mislim da hitno treba da i vaše ministarstvo i ova skupština rade u tom pravcu, da ne bi došlo do ovoga što se može desiti u Srbiji, da neko kontroliše medijsku sferu, medije, te kontroliše i politički i društveni život u Srbiji, a već imamo primera kako se to može dešavati.
Takođe je potrebno hitno usvojiti i ovaj zakon o oglašavanju, koji je danas povučen iz procedure. Razumem da je to moralo da se učini da bi se ubrzalo donošenje nekih drugih zakona, da bi ova sednica imala svoj red, svoj kraj i svoj smisao, ali mislim da treba vrlo brzo, ako ne pre, onda na ovom jesenjem zasedanju ovaj zakon vratiti u proceduru i regulisati tu oblast. Nažalost, i tu smo u velikom raskoraku sa svetom i sa Evropom, jer ono što se oglašava danas u medijima u Srbiji, i način na koji se to čini je nešto što je zaista teško naći u zemljama razvijene demokratije u Evropi.
Na kraju, reći ću nešto, osećam potrebu da to kažem kao novinar pre svega, a onda i kao poslanik, a to je potreba da se, uz pomoć i nadležnih odbora, Ministarstva i svih drugih koji imaju dobru volju, donese nešto što će se zvati ili što se ranije zvalo kodeks novinarstva ili kodeks profesije.
Ono što se danas dešava u medijima u Srbiji zaista se graniči sa nečim što je malo gde zabeleženo u istoriji novinarstva. Na delu je totalna tabloizacija medija, ne samo medija, nego i javnog života. Dakle, iz takve situacije u medijima proističe tabloizacija života. U Srbiji su mediji slobodni apsolutno, ali su slobodni i od odgovornosti.
U Srbiji nema odgovornosti za izgovorenu javnu reč. U ovom trenutku, u Srbiji nema odgovornosti za napisanu reč.
Mislim, rizikujem da me kolege pogrešno shvate, da u esnafskim udruženjima u Srbiji u ovom trenutku nema snage ni volje da se donese kodeks novinarstva, kojim bi se uveo red i, da kažem, vratio red u medije u Srbiji.
Danas u Srbiji, nažalost, skoro da nema normalne štampe. Ono što bi trebala da bude normalna štampa je žuta štampa, ono što bi trebalo da bude žuta štampa, to su tabloidi, ono što bi trebalo da budu tabloidi, pornografija je itd.
Sve je pomereno za jednu stepenicu. Pogledajte na šta nam liče mediji. Imate neverovatnu količinu dezinformacija, poluistina, laži; o jeziku koji se govori u medijima da ne govorim.
Zaista mislim da bilo ko, ko je dobronameran u oblasti medija, mora da se zabrine. To bi trebalo vratiti i dovesti u red. To se reguliše kodeksom profesije. Nažalost, tog kodeksa kod nas nema, ali imamo ovakvu praksu kakva je.
Sve ovo o čemu sam govorio i još neka druga pitanja iz ove sfere možda, gospodine ministre, navode na činjenicu, a o tome smo razgovarali, da bi trebalo pristupiti izradi novog zakona o informisanju, kompletnog, celovitog. Znam da je to ozbiljan posao i znam da smo ovaj zakon skoro doneli.
Ali, mislim da na području medijske sfere, novinarske profesije i slobode informisanja, kao i uopšte informisanja, ima toliko problema da ne bi bilo daleko od pameti da počnemo da razmišljamo i o donošenju novog zakona o informisanju, kojim bi se sva ova pitanja koja sam naveo, a i druga pitanja koja se nameću kada se govori o ovoj temi, nanovo regulisala, tako da bi se onda promenila praksa ukupnog medijskog života u Srbiji. Hvala.

Pozivam se na prvi stav člana 100. jer je potrebno da se poštuje dostojanstvo Skupštine. U izlaganju gospodina Markovića je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine, time što su svesno i namerno izvrnute reči i teze diskutanata juče i danas ovde. Jedan sam od onih čije su reči izvrnute i zato osećam potrebu da reagujem.
Koliko sam ispratio ovu diskusiju, niko odavde nije sporio legalitet i legitimitet režima Mila Đukanovića u Crnoj Gori, niti je bilo ko pozivao na rušenje tog režima, kao što vi kažete, gospodine Markoviću. Niko nije sporio ni pravo DS da vodi politiku kakvu želi da vodi. Rekli smo vam juče da je to vaše pravo.
Ali, nemojte da nam pripisujete nešto drugo. Mi samo kažemo da je nemoguće ono što vi tvrdite – da se borite za zajedničku državu, a da učestvujete na izbornim skupovima koalicije Mila Đukanovića. To je nemoguće i to vam kaže i vaš član i otac predsednika vaše stranke. To vam kaže javno.
Prema tome, nemojte nam podmetati kukavičja jaja ovde i nemojte da sumnjate u našu zdravu pamet. Lepo kažite da li ste za zajedničku državu, ali delima, a ne rečima, kao što radi gospodin Ristić. Vi ste to pričali pre tri godine, pa ste ispoštovali uslove u Povelji – posredne izbore. To ste pričali kada je donošen Zakon o izboru poslanika 2003. godine, a krali ste mandate. Vi non-stop imate, kada je u pitanju zajednička države, sukob između reči i dela. Vi tvrdite da ste za zajedničku državu, a sve činite da tu državu rasturite. To je suština vašeg problema.

Gospodin Boško Ristić ima čudan manir da na jedno pitanje odgovara tako što postavlja drugo pitanje.
Mi lepo, po ne znam koji put, pitamo da li je doprinos očuvanju zajedničke države vaše učešće u kampanji separatističkog bloka u Crnoj Gori, a on odgovara: "Šta radi G17 plus"? Možemo da razgovaramo o tome šta radi G17 plus, ne bežimo od tog razgovora. Ali, ovaj put to nije tema, gospodine Ristiću. Ovaj put je tema: učešće Demokratske stranke i vaših visokih predstavnika na skupu Mila Đukanovića u Budvi.
Dakle, ponovo vas pitamo da li je doprinos očuvanju zajedničke države kada idete u kampanju stranke koja poziva na rušenje zajedničke države. To jednostavno ne može biti tako zbog zdravog razuma. To vam ponavljam, a kaže i vaš član akademik Tadić, otac vašeg predsednika. Pri tom, ne može biti priča ovde o mostovima koje pominje gospodin Marković, jer ste vi tamo išli kao stranački predstavnici.
Dakle, tamo nije išao predsednik Srbije, ni gradonačelnik Beograda, u zvanične međudržavne ili međugradske i međuopštinske posete, tamo su išli predsednik DS i potpredsednik DS, da podrže kampanju Mila Đukanovića. To je kraj, osim ako nećete da se ubeđujete ponovo i da je gospodin Bogdanović sa govornice DPS u Budvi pozvao na očuvanje zajedničke države. Evo gospodina Bogdanovića i neka izađe i neka nam kaže da li je to rekao, a ako je to rekao, skidam mu kapu i duboko mu se izvinjavam.

Poštovane kolege, pozivam se na član 100. Poslovnika Skupštine, prvi i drugi stav, dakle, na potrebu da se čuva dostojanstvo ove skupštine i da međusobno opštimo sa uvažavanjem.
Kada gospodin Ristić jednom izađe i nešto kaže – to prećutite, pa kaže drugi put, pa opet prećutite. Ali, ne možemo tolerisati da se tri puta govori notorna neistina sa ove govornice, jer to je nipodaštavanje ove skupštine i poslanika, koji su u prošlom sazivu ovde bili svedoci onoga što je gospodin Ristić sa ove govornice radio. Podsetiću na to. Za šta se zalagala DS prilikom donošenja Ustavne povelje i zašto se tada niste založili za neposredne izbore? Koja politička grupacija je bila u komisiji koja je radila Ustavnu povelju, zalagala za posredne izbore i koja se, na kraju krajeva, većinom glasova, izborila za posredne izbore? DOS iz Srbije, koji je predstavljao, između ostalog, i Boško Ristić i DPS iz Crne Gore, pa su zahvaljujući tim većinama u onoj ustavnoj komisiji u Ustavnu povelju ubačeni posredni izbori za prvi saziv parlamenta.
Šta se onda desilo? Dana 13. februara 2003. godine, evo ovde stenograma, ova skupština je usvojila Zakon o izboru poslanika u Skupštinu Srbije i Crne Gore. Tada je potpuno delegitimisana ta skupština i svi organi državne zajednice. Gospodine Ristiću, da li se sećate toga?
Uzeli ste poslaničke grupe u Skupštini kao osnov za izbor mandata u Saveznoj skupštini. Mimo svih pravnih i političkih normi i bilo čega.
Tada ste ukrali mandate u Saveznoj skupštini. Niste imali tada da konstruišete većinu tamo, nego ste izmislili poslaničke grupe kao osnov i uveli Baneta Ivkovića i njegovu fantomsku grupaciju, i tako obezbedili većinu u Skupštini Srbije i Crne Gore.
O čemu vi to pričate onda? Da li pričate o vašoj doslednoj borbi za zajedničku državu, kao i o tome da ste vi čuvali tu državu? To nije tačno. Kao što ste krali mandate u ovoj skupštini, tako ste krali mandate i u onoj skupštini, od početka. Za to postoje činjenice, postoje papiri, postoje dokumenti.
Verovatno to Nenad Bogdanović nije rekao građanima Budve pre neki dan, nije im rekao šta vi ovde govorite. Vi hoćete da nam kažete da je Nenad Bogdanović "milovcima" na skupu u Budvi rekao da se DS zalaže za zajedničku državu; da li ih je pozvao da glasaju za očuvanje zajedničke države, da li vi to kažete? Kažite istinu nama ovde, kažite istinu građanima Srbije...
(Predsedavajući: Vreme.)
Građani Crne Gore znaju šta im je govorio Nenad Bogdanović, kažite vi to građanima Srbije ovde.