Poštovane kolege, gotovo da je nemoguće započeti bilo kakvu ozbiljnu raspravu o ovoj temi, a da se ne ukaže na značaj prava i sloboda u oblasti javnog informisanja i u medijskoj sferi u odnosu na stepen demokratije u jednom društvu.
Pošto je o tome govorilo već nekoliko prethodnika u diskusiji, neću ponavljati ono što je rečeno. Mislim da neću da preteram ako kažem da su u savremenom društvu, u savremenim demokratijama, mediji ključni faktor koji artikuliše stepen demokratije u jednom društvu. Dakle, možemo s jedne strane imati sve druge političke i građanske slobode i prava, ako nemamo slobodne medije i ako oblast medijske sfere nije liberalno regulisana, onda se ne mogu ta sva druga prava i slobode u pravoj meri artikulisati iz prostog razloga jer su mediji ti posrednici među ključnim faktorima političkog života; dakle, političkih stranaka sa jedne strane i s druge javnog mnjenja.
Zbog toga, nemoguće je da ne ponovim ono što je već rečeno u raspravi, a to je apsurdna situacija da ovaj zakon o javnom informisanju, jedan od ključnih sistemskih zakona koji bi trebalo da podignu ovaj stepen demokratije u našem društvu, donosimo u uslovima vanrednog stanja. Ne toliko formalnog vanrednog stanja, to možda samo po sebi ne bilo nešto što bi predstavljalo smetnju, koliko zaista tvrde cenzure i jednoumlja kakvi u medijima Srbije ne postoje mislim još od Brozovog vremena.
Ne može i neće služiti na čast ni ovom parlamentu, ni ovoj vladi, kao predlagaču zakona, što se zakon donosi u takvim okolnostima. Kada smo već čekali dve godine i nešto više na ovaj zakon, mislim da smo mogli sačekati da se ukine vanredno stanje i da onda ovaj zakon donesemo, tim pre što se može desiti da čak neke ključne odredbe ovog zakona, kao što je odredba člana 2. o zabrani cenzure, ne mogu biti primenjene, ukoliko se ovakva praksa, vanredno stanje i ovakav tretman medija u Srbiji, ne ukinu u narednih desetak dana.
Potpredsednik Korać je izašao iz sale i žao mi je što nije tu. Ukazao je na jednu veliku istinu. Rekao je da je Vlada stvarni predlagač ovog zakona i to je jako važno. Time je potpredsednik Korać u stvari priznao ko snosi odgovornost za to što Srbija evo nekih 27-28 meseci od promene vlasti nije imala zakon o javnom informisanju.
Znamo svi da je jedno od ključnih obećanja sadašnje vlasti u obe kampanje 2000. godine bilo donošenje adekvatnih zakona iz medijske sfere, ali već dugo tih zakona nema. Dakle, smatram da nije bilo potrebno da se čeka od negde januara 2000-2001. do danas da bi se doneo ovaj zakon, kao što nije bilo potrebe da se čeka ni do prošlog leta da bi se doneo Zakon o radiodifuziji, koji se, usput, do dana današnjeg ne primenjuje. Nema razloga da još uvek nemamo zakona o telekomunikacijama. Nema razloga da još uvek nema zakona o dostupnosti javnih informacija.
Dakle, taj kompletan paket medijskih zakona je morao biti donet mnogo ranije, već na početku rada ovog parlamenta. Isključivu odgovornost što se to nije desilo snosi Vlada Republike Srbije i to je gospodin Korać časno i korektno maločas priznao. Ne može se tu prebaciti lopta na bilo kakve radne grupe, radna tela, pravne eksperte, novinarske eksperte, koji su u međuvremenu pokušavali da naprave ovakvu ili onakvu verziju zakona. Jednostavno, Vlada je i do sada podnosilac zakona i morala je to ranije da uradi. Ko tehnički zakon piše, to je druga stvar.
Naravno, Vlada svesno nije htela da reguliše ovu oblast, upravo da bi medije u Srbiji u jednoj nepravnoj situaciji držala pod svojom kontrolom. A da su na vreme doneti medijski zakoni, između ostalog i zakon o javnom informisanju, ne bi se, na primer, moglo desiti da udarna pesnica propagande režima Slobodana Miloševića postane udarna pesnica propagande sadašnje Vlade Republike Srbije. Naravno, mislim na Pink televiziju.
No, uz sve ovo, bolje da se ova oblast ipak reguliše. Dakle, bolji je i ovakav zakon nego nikakav. Kada već razmatramo takav zakon, mislim da treba ukazati na neke mane, odnosno nedostatke ovog zakona, koji su izneti i u javnoj raspravi o predlogu i nacrtu ovog zakona, kako u najširoj javnosti, tako i od stručnih novinarskih krugova.
Pre svega, mislim da ovaj zakon daje malo slobode medijima, a previše slobode građanima. Neko je u javnoj raspravi rekao i to ću citirati, da ovaj zakon na neki način predstavlja mali krivični zakonik protiv novinarstva, odnosno da je ovo zakon o pravima građana koji hoće da uđu u novine i progone novinare. To je dosta tačno, obzirom da je više od polovine članova ovog zakona u stvari uputstvo za rad suda kada neki građanin tuži redakciju, odnosno novinara.
U zakonu su na dobar način zaštićena prava građana, ali nema suštinske zaštite prava medija i novinara, niti ima suštinske pretpostavke nevinosti novinara. U jednom članu se definiše pretpostavka nevinosti novinara, a 50 članova regulišu isterivanje krivice medija i novinara. Postoji nesrazmera između zaštite prava građana, s jedne strane, u odnosu na jedan mali nivo zaštite novinara, medija i redakcija, sa druge strane.
Mislim da nedostaje kompletno poglavlje o pravima i obavezama novinara, urednika i redakcija. Ja sam novinar. Ne znam da li sam jedini u ovom sazivu Skupštine. Znam da se već 10 ili 15 godina, kroz sve rasprave o zakonu o javnom informisanju, ova oblast, prava i obaveze novinara, prepušta regulisanju kroz kodeks novinara, koji treba da uradi udruženje, odnosno udruženja novinara, pošto ih ima više.
Za sve ovo vreme tog kodeksa nema. Naša udruženja novinara, nažalost, nisu sposobna da taj i takav kodeks izrade i da on postane društveno validan i u praksi primenjiv. Dok se to ne desi, trebalo bi tu oblast regulisati kroz zakon.
Zakon je morao da sadrži i posebno poglavlje o dostupnosti javnih informacija, u situaciji kada nemamo takav zakon. Istina, juče smo na Odboru za kulturu i medije čuli obećanje potpredsednika Vlade da će vrlo brzo pred Skupštinu doći i taj zakon. Mislim da je to sa nekoliko članova, makar poslednjim poglavljem, moralo da se reguliše kroz ovaj zakon, pa makar i oročeno, do onog trenutka do kada se ne donese odgovarajući zakon o dostupnosti javnih informacija.
Na kraju, ukazaću još na dva apsurda u ovom zakonu i njih smo mi iz Demokratske stranke Srbije pokušali da otklonimo kroz amandmane. Nadamo se da će prihvatanjem naših amandmana nestati ti apsurdi iz zakona.
Jedno je da se ovim zakonom stranoj državi dozvoljava da bude osnivač i vlasnik medija u Srbiji, a da se to ne dozvoljava državi Srbiji. Na ovaj način Srbija postaje jedna od retkih ozbiljnih zemalja u svetu kojoj je zabranjeno da bude osnivač medija. Molim vas, pogledajte zakonodavstva drugih razvijenih demokratskih zemalja, nigde nemate izričitu zabranu državi da bude osnivač medija, kao što ima ovaj zakon. Mislim da to nije dobro i treba promeniti.
Demokratska stranka Srbije se zalaže za privatizaciju, za kapitalizam, zalažemo se za ukidanje državne i društvene svojine, ali u svemu tome treba imati neku meru, pa na primeru državne agencije to izmeriti. Zašto da stanemo u red država koje se odriču svoje državne agencije?
Na kraju, u zakonu bi trebalo promeniti odredbu da se u roku od jedne godine, od dana usvajanja ovog zakona, svi lokalni mediji koji se većinski finansiraju iz javnih prihoda ugase.
Mislim da nije dobro što je kratak rok. Zbog toga smo tražili amandmanom da se produži. Ukoliko se ovo desi, ugasićemo većinu lokalnih novina u Srbiji. Ugasićemo ih iz razloga što u većini lokalnih sredina, u većini opština u Srbiji, ne postoje ekonomski uslovi u ovom trenutku da se mogu štampati novine po tržišnim uslovima. Ako tu nemamo određenu vrstu dotacije iz javnih prihoda, te novine će vrlo brzo biti ukinute. U tim sredinama te novine nisu samo informativno sredstvo u smislu političkog informisanja, u smislu dnevnog informisanja; to su, vrlo često, usuđujem se reći, kulturne institucije u tim sredinama, odnosno jedini hroničari sveukupnog, ne samo političkog, društvenog života.
Mislim da se ne bi smelo dozvoliti da se ti mediji ugase. Na neki način bi trebalo malo produžiti ovaj rok, ili napraviti fleksibilniju odredbu o mogućnosti bar delimičnog finansiranja iz javnih prihoda, kako bi sačekali neko bolje ekonomsko vreme za Srbiju i varijantu da lokalne novine prežive pod tržišnim uslovima. Hvala.

Uvažene dame i gospodo, kao novinar, hteo sam da govorim o tome šta je dosadašnja Vlada Republike Srbije trebalo da uradi, a šta je uradila u medijskoj sferi i nešto eventualno o tome šta bi ova nova-stara vlada trebalo da uradi na ovom planu. Obzirom da nema vremena za ozbiljniju raspravu na ovu temu, daću jednu konstataciju i postaviću nekoliko pitanja.
Dakle, gospodin Živković, mandatar nove Vlade Republike Srbije, danas pre podne ni jednom rečju u svom ekspozeu nije pomenuo javno informisanje, niti je pomenuo medije. Sklon sam da to tumačim na ovaj način, molim da me ispravite ako grešim: prva stvar, nema se šta dobro reći o učinku Republičke vlade u oblasti medija za ove protekle dve godine; s druge strane, iz činjenice da mediji nisu ni pomenuti, a kamoli stavljeni u prioritete, izvlačim zaključak da ni ubuduće Vlada Republike Srbije neće ništa da menja u ovoj oblasti.
To nije dobro jer je, gospodo, stanje u medijima i medijskoj sferi u Srbiji više nego katastrofalno. Mislim da nećemo pogrešiti, ma koliko je to teško reći, ali nije teško dokazati, da stanje u medijskoj sferi pod ovom vladom nije ništa bolje nego pod prethodnim režimom protiv koga smo se borili.
Umesto da je Vlada pristupila korenitim zakonskim promenama i uvođenju zakonske regulative u oblasti medija, umesto da je izvela reforme i uvela red u medijsku sferu, sada se tragična smrt premijera Srbije koristi za uvođenje cenzure u Srbiji. Stoga želim da pitam i nadam se da ću dobiti odgovor, da li neko misli da će sve ove spodobe sa čudnim nadimcima uspeti da izbegnu ruku pravde ako se ukine TV prenos debata u ovoj i u Skupštini Srbije i Crne Gore. Mislim da neće. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Ustavna povelja ustanovila je posredne izbore za prvi saziv Skupštine Srbije i Crne Gore.
Kako je moguće na taj način, posrednim izborima, konstituisati tu skupštinu a da ona ima legitimitet, pa da samim tim legitimitet ima i državna zajednica? Samo na taj način ako se na tu skupštinu verno, autentično prenese volja građana iz obe članice državne zajednice.
Koji je mehanizam da se utvrdi volja građana, njihovo političko raspoloženje, snaga političkih stranaka, koalicija i opcija? To su jedino i samo rezultati poslednjih neposrednih republičkih izbora u obe članice državne zajednice. Samo na taj način, ako potpuno autentično prenesemo tu volju građana u ovu novu skupštinu, ta skupština može da ima legitimitet.
Na bilo koji drugi način, primenom bilo kog drugog kriterijuma, bez obzira na njegov motiv i osnov, skupština državne zajednice Srbije i Crne Gore u startu gubi legitimitet. Tu nastaje problem predlagača ovog zakona.
Problem je sledeći: oni koji imaju većinu, nelegitimnu i nelegalnu većinu u ovoj skupštini, hoće apsolutnu vlast u zajednici Srbije i Crne Gore. Zato im treba većina u Skupštini Srbije i Crne Gore. Vi bi to rado uradili da možete, mi to znamo, na ovaj legitiman način. Međutim, tu je srž problema. Kada primenite ovaj mehanizam o kome sam govorio, onda ne možete da dobijete ni po jednoj formuli više od 45 poslanika u Skupštini Srbije i Crne Gore.
Da bi imali tamo većinu, potrebno je bar 46 mandata. U toj situaciji vi ulazite u ovu priču koju nam nudite kroz ovaj zakon. Dakle, svesni ste da u startu delegitimišete tu skupštinu, ali to radite da biste nategli dovoljan broj mandata, da sa svojim koalicionim partnerom iz Crne Gore držite vlast u budućoj državnoj zajednici.
Šta je sad tu smišljeno? Smišljene su poslaničke grupe kao osnov za obračun mandata. To ne može da funkcioniše. Gospodo, poslaničke grupe nisu politička ni zakonska kategorija. Njih nema ni u Zakonu o izboru narodnih poslanika, nema ih uopšte u zakonodavstvu. Poslaničke grupe nisu nosioci mandata poslanika, nisu vlasne da na bilo koji način legitimišu te poslanike.
Poslaničke grupe su tehnička tela u ovoj Narodnoj skupštini, smišljena i kroz Poslovnik ustanovljena samo da bi se ovde olakšao rad i uveo red u ovu skupštinu. Teoretski je moguće konstituisati 50 poslaničkih grupa u ovoj Narodnoj skupštini. Takođe je moguće da se njihov broj i sastav svaki dan ovde menja. To bi onda značilo da mi i u ovoj skupštini Srbije i Crne Gore imamo svakodnevne promene njenog sastava. Zbog toga je pravno potpuno neodrživ osnov da poslaničke služe za izvlačenje broja mandata iz ove skupštine za ovu drugu skupštinu.
Iz svega toga je potpuno jasno šta su ciljevi predlagača ovakvog zakona o izboru poslanika za Skupštinu Srbije i Crne Gore. Dakle, ti ciljevi su: prvo, da sve nelegitimnosti i nelegalnosti sastava ove Narodne skupštine prenese i fiksira u Skupštinu Srbije i Crne Gore; drugo, da stvori osnove da se dalja delegitimizacija ove Narodne skupštine direktno odrazi i na već konstituisanu Skupštinu Srbije i Crne Gore, a o tome je malopre odlično govorio kolega Jočić; treće, da spreči prevremene izbore u Srbiji.
Kakve posledice ovo vuče po državnu zajednicu Srbije i Crne Gore? Neko je već rekao u raspravi ovde - "što se rodi grbo, život ne ispravi". Dakle, umesto da odnos Srbije i Crne Gore pretemeljimo na zdravim osnovama, umesto da postignemo oko toga politički konsenzus, umesto da tu zajedničku buduću kuću gradimo na pravi način, mi već u startu guramo dinamit u njene temelje.
Znate ko će iz toga najviše da profitira? Razmislite o tome što ću vam reći. Najviše će da profitira vaš budući koalicioni partner, Milo Đukanović. Evo kako. Onoga trenutka kada bude rešio da rasturi tu buduću zajednicu, znate li šta će da kaže. Reći će - kako ću s njima da pravim državu kad su oni u startu tu državu falsifikovali? Neće se libiti Milo da vam to kaže, onog trenutka kad proceni da mu to treba kao argument. Budite sigurni.
To je jasno, kao što je jasna još jedna stvar. Sada, nakon ovakvog zakona, jasno je takođe ko je insistirao i ko je udesio da se u Ustavnoj povelji za prvi saziv Skupštine utvrde posredni izbori. Milo Đukanović, takav kakav jeste, nema razloga da se plaši neposrednih izbora. On te neposredne izbore u Crnoj Gori dobija. Ko se plaši neposrednih izbora? Plašite se vi koji ovde imate tu tanku kupljenu većinu.
Vi ste bili ti koji ste udesili i insistirali da se izbori održavaju posredno. Miško Vuković i njegova ekipa su tu samo bili izvođači radova, a vi ste ih kao podržali. To je ceo problem. Da je Ustavna povelja ustanovila neposredne izbore, vi se danas ne bi bavili time da li ćete da imate 45 ili 47 poslanika, nego bi pričali o osam ili deset poslanika, jer vam toliko pripada na osnovu rejtinga koji imate u Srbiji. Pogledajte istraživanja, od osam do 12%. Od tog 91 poslanika, osam, devet ili deset poslanika tamo. To je kraj cele priče i to je potpuno jasno.
Nije dobro i nije u redu da zarad vlasti, zarad ličnih interesa i ciljeva rušite državu, da ono što je tek začeto, što još nije ni rođeno, što tek treba da se stvori i da se rodi, u startu na smrt osuđujete. To nije dobro. Razmišljajte o tome i budite svesni odgovornosti koju za to imate.
Naučite bar nešto od ovih koji su bili pre vas. I oni su mislili da će biti večno na vlasti, a evo dokle su sada dogurali. Ne možete pobeći od narodne volje, ne možete pobeći od izbora. Izbora će biti, pa makar i u jesen 2004. godine. I to ćemo dočekati. Izdržali smo Slobu 10 godina, izdržaćemo i vas još ovih godinu i po dana, pa ćemo vam videti leđa. To je jasno i vama i nama.
Jasno vam je da izbore ne možete da dobijete i da nećete moći da ih pokradete, sve da hoćete, jer vam nećemo dozvoliti. I da hoćete. Ni Sloba u najboljoj formi nije mogao da pokrade 40% glasova biračkog tela. Prema tome, vi ćete sa vlasti sići, a razmislite o tome kakve posledice ostaju iza vas.
Što se tiče nas iz DSS-a, mi nikada nećemo ni pomisliti da predložimo, niti da glasamo bilo šta što je neustavno, nelegitimno i protivzakonito. Zato vas pozivamo, dajte da ovaj zakon upristojimo, da on bude legalan i legitiman. Prihvatite amandmane koje smo mi predložili, pogotovo ovaj ključni na član 5. Onda možemo zajedno doneti jedan dobar zakon i na pravi način ovu državnu zajednicu utemeljiti. Ukoliko se to ne desi, naravno, DSS ovakav zakon ne može prihvatiti.

Poštovane kolege, pošto nema vremena za dva ozbiljna govora na ovako ozbiljnu temu, ja ću odustati u korist mog kolege Šormaza, ali pre toga hoću da kažem samo još jednu rečenicu.
Da li će i po čemu će današnji dan ostati upamćen u istoriji Srbije i Crne Gore, pokazaće vreme; i siguran sam vrlo brzo. Ali će današnji dan ostati sigurno upamćen po nečemu drugom: prvi put u istoriji parlamentarizma, ne samo u Srbiji, kažnjen je jedan narodni poslanik, moj kolega, gospodin Maršićanin, zato što je uvredio mafiju.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, DSS je, kao što ste već čuli od naših prethodnih govornika (iz sale - tema), u startu podržala i podržaće ovaj zakon, odnosno ovakav način uređivanja izbora u lokalu. Jer,  mi se već odavno zalažemo da se svi izbori i na svim nivoima u ovoj zemlji  održavaju po proporcionalnom sistemu;  to su kolege, pre svega kolega Dobrosavljević, dobro i uverljivo ovde objasnili.

Uprkos tome, napravili smo jednu veoma ozbiljnu analizu ovog zakona. Trudili smo se da uočimo neke manjkavosti u njemu i da ih onda putem amandmana otklonimo, da ovaj zakon popravimo. U tom smislu ću dati nekoliko napomena o ovim amandmanima koje je podnela DSS.

Pre toga, mislim da je važno ovde otkloniti dva politička pitanja vezana za usvajanje ovog zakona. Prvo, čuli smo malopre od gospodina potpredsednika Vlade da ovo nije zakon za jednokratnu upotrebu. Dakle, njegova namena nije da samo pokrije održavanje izbora u tri opštine na jugu Srbije, nego je to zakon koji će trajati i posle toga.

U vezi sa tim, proizilaze obaveze predsednika ove skupštine. U tom smislu, molim da prenesete odsutnoj predsednici da je po ovom zakonu, kao i po odredbama Zakona o lokalnoj samoupravi, koje još uvek važe, dužna da onog dana kada ovaj zakon stupi na snagu raspiše izbore u više opština u Srbiji. Po ovom zakonu to su one opštine gde već dugo imamo opštinska veća. To je ono što očekujemo od predsednika Skupštine.

Druga stvar, žao mi je što je opet izašao gospodin potpredsednik Vlade, jer je jutros jedno vrlo važno pitanje postavio kolega Mamula ovde, a na koje je Vlada trebalo da odgovori. Nažalost, do ovog trenutka ostalo je bez odgovora, a to pitanje tiče se ova dva amandmana oko ravnopravnosti polova, podneli su ih grupa kolega iz Socijaldemokratske partije i Vlada. Ta dva amandmana su suštinski isti, napisani samo jezički različito. Njihovo pravno dejstvo je suštinski isto. Na amandman Socijaldemokratske partije Vlada odgovara da se ne može prihvatiti, jer nema ustavno-pravnog osnova. Zatim, daje isti amandman, sa istim pravnim dejstvom, tvrdeći da time obezbeđuje ravnopravnost polova. Mislim da bi zaista bio red da ovde dobijemo od predstavnika Vlade odgovor: kada je Vlada iskrena, zaista kada je iskrena? Da li onda kada kaže da je ovo ustavno ili kada kaže da je neustavno? Vrlo je to važno da znamo.

A što se tiče amandmana koje je dala DSS, tri amandmana od pet su usvojeni; dva je Vlada prihvatila onako kako smo mi predložili, kako je predložila naša poslanička grupa; jedan nakon našeg amandmana istovetan njemu, ali i taj treći je prihvaćen. Među njima suštinski je ovaj na član 50. Predloga zakona i želim da skrenem pažnju gospodi ovde na taj amandman, jer se njime otklanja nešto što se dešavalo u prošlosti u ovoj zemlji.

Naime, u prošlosti, onaj ko je bio oštećen odlukom izborne komisije o poništenju izbora, nije imao pravo žalbe sudu. Podsećam vas, na taj način je SPS 1996. godine krao lokalne izbore od Koalicije "Zajedno". Sada je prihvaćen amandman DSS kojim se ta mogućnost isključuje, jer ubuduće i onaj ko je oštećen neosnovanom odlukom izborne komisije ima pravo žalbe u drugostepenom postupku, ima pravo žalbe sudu koji donosi konačnu odluku. Vrlo je važno da smo otklonili tu anomaliju našeg izbornog sistema.

Još dva suštinska amandmana, na koje želim da skrenem vašu pažnju, Vlada nažalost nije prihvatila, ali se nadam da će većina poslanika u ovoj skupštini da ih prihvati. Tiču se članova 59. i 62. ovog zakona, a odnose se na izbor i opoziv predsednika opštine, odnosno gradonačelnika.

Čuli smo malopre od gospodina potpredsednika da Vlada predlaže da se predsednik opštine, odnosno gradonačelnik bira po dvokružnom većinskom sistemu. To je tako samo teoretski. To može u ovom trenutku najlabavijom varijantom dvokružnog sistema. Uslovi koji utvrđuju dvokružni sistem prosto su u domenu teorije, tako da je ovo praktično jednokružni većinski nokaut sistem, koji važi sada za izbor odbornika. Dakle, Vlada predlaže da se za predsednika opštine izabere kandidat koji je dobio većinu glasova birača koji su glasali.

Mi smo u našem amandmanu dali jednu, mislimo, korektnu numeričku analizu: kako se može desiti da neko ko dobije dvadesetak posto glasova u opštini postane gradonačelnik. U praksi se može desiti nešto daleko gore; pod pretpostavkom, a ona je osnovana, da ćemo, u svakoj opštini imati sigurno desetak lista, a verovatno i više, ako na izbore izađe 60% ljudi, pa kada podelimo to na 10 ili 15 lista, doći ćemo do varijante da za gradonačelnika može biti izabran neko ko ima 7-8% glasova. Iz tog razloga, mi iz DSS smatramo da treba podići cenzus za izbor gradonačelnika, imajući u vidu pre svega ovlašćenja gradonačelnika iz člana 41. Zakona o lokalnoj samoupravi, a koji je ova skupština usvojila u februaru.

Dakle, predlažemo da u prvom krugu može biti izabran onaj kandidat koji je dobio većinu glasova birača koji su izašli, ali pod uslovom da je izašlo 50%. Praktično, ne može biti izabran neko ko ne dobije minimalno 25% plus jedan glas. To je jako važno, jer se time pojačava autoritet i kredibilitet onoga ko vrši funkciju predsednika opštine, a pogotovo gradonačelnika u velikim gradovima. Nije dobro da imamo nekoga ko će sa 10, 12 ili 15% glasova biračkog tela u nekoj opštini ili gradu vršiti tako značajnu i tako odgovornu funkciju, sa tako velikim ovlašćenjima.

U vezi ovog je i amandman na član 62. kojim se reguliše opoziv gradonačelnika. Vlada predlaže da je gradonačelnik opozvan ako je za predlog glasala većina birača koja je izašla na birališta. Teoretski se može desiti, u situaciji kada predlog za opoziv pokreću Vlada ili skupština opštine, da na glasanje izađe jedan birač, glasa protiv gradonačelnika i da ga smeni. Vrlo je verovatno da se gradonačelnik može smeniti sa jako malim procentom birača.

Iz tog razloga, DSS predlaže da se gradonačelnik razrešava po postupku po kojem se bira; može ga razrešiti većina glasača, ali pod uslovom da izađe bar 50% birača, odnosno da gradonačelnika ponovo može razrešiti 25% plus jedan ukupno upisanih birača, kao što ga i bira.

Molim i Vladu i sve vas da razmislite o ova naša dva amandmana. Smatramo da su oni jako važni i da bi se njihovim usvajanjem znatno popravio tekst ovog zakona. Pozivam i Vladu da još jednom razmotri naše amandmane, a čak i ako Vlada ostane pri svom negativnom stavu po ovom pitanju, gospodo poslanici, pozivam vas da usvojite ova dva amandmana DSS. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege, u prethodnoj raspravi već je rečeno da zakoni o kojima raspravljamo neće doneti neke značajnije, suštinske promene u našem školstvu. To je potpuno tačno. To ne treba posebno dokazivati.
Ovde se radi o nekim promenama organizacione prirode, a da li su one dobre u odnosu na postojeća rešenja pokazaće vreme koje je pred nama. Nesporno je da za suštinsku reformu naših škola i obrazovnog sistema treba doneti potpuno nove zakone, drugačije zakone u odnosu na postojeće, kako osnovne zakone u ovoj oblasti, tako i ceo prateći paket podzakonskih propisa.
Zašto to nije urađeno u proteklih godinu i po dana ove vlade, pitanje je koje neću u ovom trenutku da otvaram za ovom govornicom, i neću da govorim ni stranački ni politički. Izašao sam da kažem nešto iz pozicije roditelja, jer mislim da na to imam pravo kao otac dva đaka koji se svakodnevno suočava sa brojnim problemima, nekim mukama koje prate školovanje naše dece, pogotovu ovih mlađih generacija, dakle, osnovaca.
Neću reći ništa novo, ništa spektakularno, ništa što je nepoznato i stručnoj i široj javnosti, ali jednostavno osećam potrebu i uzimam sebi za pravo da kažem nekoliko stvari u ime svih roditelja i u ime dece, zbog koje, na kraju krajeva, škole i postoje.
Najpre nešto o programima škola. Programi u školama, pogotovu u osnovnoj školi, toliko su komplikovani, toliko obimni da deca dobijaju strahovitu količinu nepotrebnih informacija, raznih nastavnih tema, raznih nastavnih jedinica, koje im uopšte nisu potrebne, ne samo u tom uzrastu nego i kasnije u životu.
Sve to decu toliko zbunjuje, da ne kažem sluđuje, da nema razloga da ti programi ostanu toliko obimni. Mislim da se vrlo brzo mora pristupiti preispitivanju potrebe za pojedinim predmetima, odnosno čitavim nastavnim oblastima, a zatim i jednom sublimiranju, odnosno sužavanju svih predmeta koji ostanu i dalje u nastavi.
Druga stvar su udžbenici. Udžbenici za naše škole su napisani tako kao da se neko trudio da ih učini što komplikovanijim, što težim, što nerazumljivijim za decu. To takođe nije novost. To je poznato i stručnoj i široj javnosti. Evo, pročitaću jedan nalaz eksperata UNICEF-a i OECD-a o udžbenicima u Srbiji. Oni kažu - u udžbenicima postoje netačne činjenice, zastarela znanja, pogrešne definicije pojedinih pojmova, ideologizirana i jednostrana interpretacija istorijskih događaja. Između jedne i dve trećine zadataka i pitanja (pazite - između jedne i dve trećine zadataka i pitanja) iz udžbenike za učenike su potpuno besmislena, a rečnik je daleko iznad njihovih mogućnosti.
I, zaista, ko ima decu u školi, ko se suočava sa onim što deca uče ne treba da bude poseban stručnjak da vidi kako su te knjige napisane. Te knjige su napisane komplikovanim jezikom, kroz definicije, kroz aksiome, kroz nešto što zaista deca ne razumeju. Dozvolite da grešim, i unapred se izvinjavam ako grešim, ali moj utisak je da neko ulaže veliku muku, veliki trud i napor da te udžbenike zakomplikuje, umesto da bude obrnuto.
Treća stvar na koju bih ukazao je položaj u kome se nalaze prosvetni radnici. Prosvetni radnici su dovedeni u poziciju činovnika. Oni stalno pišu neke programe, opterećeni su brojnom administracijom, sa jedne strane. S druge strane, ogromna količina gradiva, koju moraju tokom godine da prenesu deci, njih dovodi u situaciju da su se oni naprosto pretvorili u ulogu predavača, odnosno u nekoga ko samo non-stop daje nove informacije i nove količine znanja toj deci.
Oni nemaju vremena, zbog svega toga, da na jedan sistematičan pedagoški način steknu uvid u znanje svojih đaka. Nemaju vremena da sa njima rade, da obnove gradivo, da ga utvrde, da kod njih razvijaju logiku. Dakle, oni samo, srpski rečeno, pretrčavaju, preko onoga što im je propisano. Posledica toga je da kada dođete na roditeljski sastanak stalno čujete od učitelja (nastavnika) - radite kući sa svojom decom.
Prosto se zapitate, zašto šaljem dete u školu ako posle toga četiri ili pet sati treba da sedim kući, da ga naučim onome što je trebalo da nauči pre podne u školi. Da ne pričam o tome da veliki broj građana, roditelja, jesu ljudi sa prosečnim ili osnovnim obrazovanjem, koji nemaju mogućnosti i nemaju znanje koje mogu kod kuće da prenesu svojoj deci.
Dakle, ta deca, ako ne dobiju to znanje u školi, a ne dobijaju ga, ne mogu da ga dobiju od roditelja i unapred su osuđena na neuspeh u školi. Da bi se sve ovo o čemu sam govorio promenilo, mislim da ne treba da čekamo nove zakone. To se može uraditi i u postojećem zakonskom okviru.
Stoga apelujem i na gospodu iz Ministarstva i na sve prosvetne vlasti u ovoj zemlji - dajte da se u taj proces krene odmah. Dajte da od jeseni, od nove školske godine, bar delimično prilagodimo i promenimo školske programe, da napišemo nove udžbenike, da rasteretimo prosvetni kadar od ovih nepotrebnih, formalnih, činovničkih obaveza, pa da onda ponovo u naše škole vratimo, bar malo, za našu decu onu radost učenja.
Svi znamo da deca, pogotovu u nižim razredima škola, u modernim obrazovnim sistemima na Zapadu stiču znanja kroz igru. S druge strane, naša deca su toliko pod presijom škole da ankete govore, a to svi dobro znamo, da ogroman procenat naše dece mrzi školu i doživljava je kao noćnu moru i neku obavezu sa kojom nema veze.
Dakle, da vratimo toj deci radost učenja, a istovremeno da na ovaj način učiteljima i svim prosvetnim radnicima vratimo njihovu radost prenošenja znanja na tu decu, a ne da samo pretrčavaju preko onoga što im se nameće kroz sadašnji sistem obrazovanja.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, kolega Petrović je već saopštio stav poslaničkog kluba Demokratske stranke Srbije oko ovog zakona i  to neću ponavljati. Hoću da iskoristim prisustvo gospođe ministra i ljudi iz nadležnog ministarstva da ukažem na nešto što bi, po našem mišljenju, trebalo regulisati zakonom, na nešto što je pravna praznina u postojećem zakonu, a što život nameće kao potrebu koju valja regulisati ovom vrstom zakonodavstva.
Evo o čemu se radi: u brdsko-planinskom delu Srbije postoji potreba da se ozakoni kombi-prevoz. Postojećim zakonom takva varijanta prevoza nije dozvoljena. Imamo dosta planinskih sela sa 50 do 100 domaćinstava ili žitelja, gde jedan deo tih ljudi svakodnevno saobraća ili komunicira sa centrom opštine. Lokalni prevoznici koji imaju lokalni prevoz nemaju zbog malog broja tih putnika nemaju interes da šalju tamo autobuse. Zbog toga se ti ljudi tamo zlopate, često pešače kilometrima. Rešenje je bilo da se ozakoni varijanta kombi-prevoza, pa da ljudi koji za to imaju interes kombi-vozilima ili mini-busevima odlaze do tih sela, naselja, pokupe 10-tak ljudi koji svakodnevno putuju do grada i da jednostavno njima učine uslugu, a otvore sebi mogućnost za delatnost.
Kada idemo u ta planinska sela ljudi nam stalno ukazuju na takvu potrebu. Znam da su pojedinim skupštinama opština, pa i u Prijepolju gde živim, podnošene inicijative građana u tom smislu, ali pošto zakon ne daje takvu mogućnost to je nemoguće u ovom trenutku realizovati. Pojavljuju se onda ljudi koji to rade na divlje, pa se teraju sa policijom i to nije dobro. Mislim da se može otvoriti zakonska varijanta, dakle prigradski ili linijski prevoz, to će bolje znati stručnjaci i pravnici. Dakle da se otvori mogućnost da neko ko poseduje ili ko hoće da kupi kombi-vozilo ili mini-bus registruje to kao delatnost, registruje liniju; imaće određene termine polaska, povratka i to je onda korist za ljude koji tamo žive, a i za ljude koji bi na taj način regulisali svoju delatnost.
Ovakva praksa postoji već više godina u Crnoj Gori i, po mom saznanju pokazala se kao vrlo dobra u brdsko-planinskom delu Crne Gore. Iz tog razloga apelujem na zakonodavca da prilikom pripreme nove verzije zakona, a čuo sam da se ona radi u ministarstvu, razmotri i ozakoni ovu varijantu prevoza, iz prostog razloga što to život zahteva i životna praksa nameće.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom na član 8. ovog zakona predlažem drugačiji način regulisanja članstva u komori. Za razliku od predlagača zakona koji članstvo u komori tretira kao obavezno, predlažem da to bude dobrovoljno. U jučerašnjoj  raspravi i gospodin ministar Vlahović i predstavnik predlagača dali su jednu verziju svog tumačenja - da ovim zakonom nije decidno utvrđena obaveza članstva u komori. Međutim, mislim da to  nije bilo uverljivo i da pažljivim čitanjem i tumačenjem člana 8. ovog zakona dolazimo do zaključaka da je predložena obaveznost članstva.
Takođe, mislim da ne možemo prihvatiti ni tumačenje da će se naknadno, statutom komore, regulisati dobrovoljnost članstva. U tom slučaju, statut komore bio bi u nesaglasnosti sa ovim zakonom, a druga stvar, ko nam garantuje da će upravni odbor komore doneti takav statut kojim bi se na ovaj način dobrovoljno regulisalo članstvo u komori.
Ovim mojim amandmanom bi se ispravila jedna nesaglasnost između članova 1. i 8. ovog zakona. Između ta dva člana postoji i logička, a ubeđen sam i pravna kontradikcija.
Naime, članom 1. se komore definišu kao internesne organizacije. U ovom članu tri puta se pominje reč interes. Molim vas, ako nešto definišemo kao interes, onda je sasvim logično da pustimo onoga na koga se taj interes odnosi da svojom slobodnom voljom utvrdi taj svoj interes i da ga onda artikuliše, a ne da nešto definišemo kao interes, a zatim da narednim članom zakona taj interes nametnemo kao obavezu.
Dakle, pustite mene kao preduzetnika da utvrdim da li je moj interes da budem član komore. Ako je to moj interes, ja ću se u komoru učlaniti. Nemojte mi davati na jednom mestu interesno pravo, a odmah zatim i zakonsku obavezu koja taj moj interes potire.
Druga stvar, ako prihvatimo ovakav član 8. ovog zakona, doći ćemo u koliziju između odredaba ovog zakona i odredaba zakona o radu, koji je pred nama na ovoj sednici. Naime, Vlada je prihatila amandman grupe narodnih poslanika, amandman na član 6. Predloga zakona o radu. Taj član, koji će postati sastavni deo Predloga zakona i koji će, pretpostavljam, skupštinska većina ovde usvojiti, utvrđuje sindikat, sasvim normalno, kao slobodno udruženje. Taj član utvrđuje i udruženje poslodavaca, takođe, kao interesno slobodno udruženje. Dakle, i tu je članstvo dobrovoljno. Zašto bi onda treći faktor, koji čini privredni milje jedne države, dakle privrednu komoru, utvrdili kao obaveznu organizaciju? Ako se poslodavcu na jednom mestu, kroz udruženje poslodavaca, daje pravo da bira, da ustanovi svoj interes, pa onda da se tamo učlanjuje, zašto to isto ne bi uradili i na primeru privredne komore.
Ponoviću ono što sam rekao juče: ubeđen sam da je obaveznost potrebna samo onim uskim krugovima, onim uskim privrednim grupama - lobijima i činovništvu zaposlenom u privrednim komorama, jer im treba ta ogromna baza preduzetnika kao izvor za sticanje prihoda. Možda sto dinara nije neki namet za bilo kog, pa i najmanjeg preduzetnika, ali puta nekoliko desetina hiljada, to su velike pare, kojima onda privredne komore raspolažu. Zbog toga se, ubeđen sam, i predlaže ovakva varijanta.
Pozivam vas da otvorimo mogućnost da članstvo u komori bude dobrovoljno.Sasvim sam ubeđen da će u toj varijanti i komore bolje da funkcionišu, više da rade i da rade, pre svega, u interesu svog članstva. Onda će kod mene, kod vas, kod svih preduzetnika, morati da dođu ljudi iz komora, moraće sa nama da razgovaraju, da vide šta je to naš interes, da se onda bore da te interese autentično zastupaju, da bi nas privukli u članstvo i da bi imali našu podršku i članarinu.
(Predsednik: Vreme.)
Iz tih razloga, pozivam vas da glasate za ovaj amandman.

Poštovano predsedništvo, uvažene kolege, ovaj amandman je u direktnoj vezi sa prethodnim amandmanom. Dakle, amandmanom na član 22.  predlagao sam da se i članstvo u  opštim udruženjima preduzetnika utvrdi kao dobrovoljno. Pošto nije prošao prethodni amandman, naravno onda nema logike da ovaj amandman eventualno bude izglasan. To bi bila jedna dodatna konfuzija u ovom inače lošem zakonu. Iz tog razloga ovaj amandman povlačim.
Međutim, iskoristiću nešto malo vremena koje mi pripada da kažem još par stvari oko stava Vlade i predlagača povodom ovih mojih amandmana. Pre svega, čudan je stav Zakonodavnog odbora, odnosno njegovo mišljenje da ovi amandmani nisu u skladu sa koncepcijom zakona.
Dakle, Zakonodavni odbor nije se izjasnio da li su amandmani pravno mogući ili nisu, a što je njegov posao. Dao je sebi za pravo da ocenjuje da li nešto jeste u skladu sa jednom ili sa nekom drugom koncepcijom. Da se razumemo, za mene je to dokaz da koncepcija zakona u celini nije dobra. Mislim da smo mi iz DSS to juče na ubedljiv način dokazali, za razliku od nemuštog uveravanja predlagača zakona da je zakon dobar.
Vlada u odgovoru na moje amandmane kaže da se odbijaju iz razloga što je pitanje članstva u Predlogu zakona uređeno na isti način kao i u zakonima drugih evropskih zemalja, a da se Predlogom zakona samo vrši usaglašavanje propisa u Republici Srbiji sa odgovarajućim propisima u drugim evropskim zemljama.
Ovo obrazloženje bi bilo logično i prihvatljivo da je ceo ovaj zakon u saglasnosti sa zakonima razvijenih evropskih zemalja. Međutim, smešno je da se ovaj zakon, koji je po svojoj suštini zakon dogovorne ekonomije, samoupravnog socijalizma, samo jednim njegovim članom, samo odredbom koja se odnosi na obaveznost članstva, usaglašava sa zakonodavstvom razvijenih evropskih zemalja liberalne ekonomije.
Mislim da niko, pa ni predlagač, nije nas ovde uverio da je to dovoljan razlog da se njihov predlog podrži. Dakle, zašto samo po pitanju obaveze članstva postoji usaglašenost sa iskustvom Evrope, zašto ceo ovaj zakon nije usaglašen sa iskustvom Evrope? Zašto nismo, naprimer, prepisali ili prilagodili našim uslovima Zakon o komorama Nemačke, pa da imamo 83 komore kao Nemci, ili zakon Italije, koja ima 92 komore? Zašto samo obaveznost članstva kao iskustvo drugih zemalja? Ponavljam, amandman povlačim.

 Dame i gospodo narodni poslanici, onome što su već rekle moje kolege iz poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije ja ću pokušati da dodam još par argumenata, zbog čega je u stvari naš stav ovakav i zbog čega mi ovako predložen zakon ne možemo da podržimo.
Ključno i suštinsko pitanje je da li ovaj zakon donosi nešto novo u odnosu na postojeći zakon iz ove oblasti, odnosno da li ovaj zakon možemo nazvati reformskim zakonom, a mislim da smo saglasni oko toga da je osnovni zadatak ovog saziva Narodne skupštine da donosi reformske zakone i unapređuje zakonodavstvo, a samim tim i ukupan život u ovoj zemlji.
Ako pogledamo sada važeći Zakon o privrednim komorama iz 1979. godine, evo ga ovde, i uporedimo ga sa Predlogom zakona koji nam se danas ovde nudi, videćemo da tu suštinske razlike nema. Ovaj predlog zakona je očišćen od samoupravne terminologije i terminologije dogovorne ekonomije, kojom je napisan Zakon iz 1979. godine, ali nam ništa ne nudi suštinski novo, osim drugačijeg rečnika.
Prema tome, po mom dubokom ubeđenju ovaj zakon ne samo da nije reformski, ovaj zakon je u neku ruku retrogradan, jer zadržava postojeće stanje ili stvar vraća unazad. Sada se postavlja pitanje zbog čega je to tako, odnosno kome odgovara da stvar ostane ovakva kakva jeste. Da bismo došli do odgovora na to pitanje da se zapitamo šta su radile i čije interese su do sada zastupale privredne komore i šta će raditi, čije će interese zastupati Privredna komora i privredne komore koje se predlažu novim zakonom, koji, ja sam ubeđen, nema suštinsku razliku.
Najveći broj privrednih subjekata u ovoj zemlji ni do sada, pa ni danas, nije imao nikakav uticaj na rad privrednih komora, niti su privredne komore na bilo koji način artikulisale i izražavale njihove interese. Privredne komore ovakve kakve jesu izražavaju interese uskih grupa, odnosno određenih privrednih lobija. Tamo mogu svoj interes da regulišu. Stotine, hiljade i desetine hiljada malih privrednika, onih vlasnika malih preduzeća, srednjih preduzeća, radnji, koji treba da predstavljaju budućnost privrede ove zemlje, nikakav svoj interes ne vide u komorama. Pođite odavde do Slavije ili do Kalemegdana, zaista redom po svim radnjama, kafićima, pitajte ljude da li im treba privredna komora. Ako jedan kaže da, ja povlačim sve ovo što sam rekao.
Druga stvar, da budemo jasni načisto, u komorama se nataložila velika administracija, ogroman činovnički aparat i tu je reč o stotinama i hiljadama ljudi koji dobro žive. Na osnovu čega? Na osnovu obaveznog članstva i ubiranja članarine od svih onih koje Zakon obavezuje da budu članovi komora, a koji tamo ne vide svoj interes. Komora Užice, plata za septembar ove godine, prosek plate 22 zaposlena - 16 hiljada dinara, to je duplo više nego prosek u regionu. Plata predsednika Komore je 24 hiljade dinara - gospodo veća nego vaša poslanička plata. Tu je, kako ja vidim, interes da se ovakvo stanje konzervira i da se ovakvo stanje zadrži.
Mislim da iz tog razloga, kao i iz svih razloga o kojima su govorile kolege iz moje stranke, iz Demokratske stranke Srbije, ovaj i ovakav predlog zakona ne možemo i ne treba da prihvatimo. Kada bude red da govorim o amandmanima, jer sam podneo amandman kojim se reguliše članstvo na drugi način nego što je to predložio predlagač zakona, onda ću konkretnije nešto reći o tome zbog čega članstvo u Komori ne treba da bude obavezno nego dobrovoljno.

Gospodo poslanici, reklamiram 2. stav člana 99. Poslovnika, koji kaže da su narodni poslanici dužni da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem. Gospodin Vučić je u više navrata ovde sve nas vređao, nazivajući nas nepismenim, neznalicama itd. Otkud gospodin Vučić zna šta ko čita. (Glasovi - vidi se.)
Vidi se, tačno je da se vidi, vidi se ono što se i nama vidi. Prekinite sa ... gospodine Nikoliću. Druga stvar, što se tiče popularnosti i uticaja u biračkom telu - pogledajte gospodo istraživanja javnog mnjenja, gde su srpski radikali. Pročitajte. Nema ih uopšte.

Gospođo predsedavajuća, pozivam se na član 98. stav 1. koji kaže, da govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu. To se svakako odnosi na reklamaciju Poslovnika. Imamo ovde ljude koji šta im padne napamet, reklamiraju kao povredu Poslovnika i dobijaju reč po tom osnovu. Molim vas da se to više ne dešava. Kakve veze ima ovo što je reklamirao, sa onim o čemu se ceo dan priča. Razmislite vi.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, kada sam u skupštinskom materijalu dobio i video Predlog ovog zakona o zaštiti maloletnika, obuzeo me je osećaj blage mučnine, iz razloga što ovaj predlog zakona predlaže ona politička grupacija koja je proteklu deceniju učinila sve da upravo maloletnike i naš ugled na svaki način unizi, ponizi, otera iz ove zemlje, itd.
Uprkos svesti o tome da je ovo jedan demagoški dnevno- politički potez, vrlo sam pažljivo pročitao ovaj predlog zakona, između ostalog i zbog toga što sam otac tri maloletna deteta, pa mi je iz tog razloga stalo da i moja deca, i sva deca u ovoj zemlji, imaju adekvatan tretman, imaju adekvatnu zaštitu, da rastu i razvijaju se kao normalne ličnosti, da postanu sutra normalni i zdravi ljudi i korisni članovi ovog društva.
Međutim, čitajući taj zakon pokušao sam da pravim neke beleške, da vidim šta je to što u ovom zakonu ne valja, pa kada sam nakon prvog čitanja video da ima dosta toga, da ima dosta rupa u ovom zakonu, od toga sam odustao. Jednostavno, mislim da je Predlog zakona takav da nije dobar i da se ne može putem bilo kakvih amandmana popraviti, već da se jednostavno ova oblast mora obrađivati na neki drugi način, ne jednim zakonom, nego jednim sistemom mera koje ovo društvo mora preduzeti da bi naša omladina došla na pravi put.
Ovaj zakon je loš, to je već rečeno, ali ću ponoviti, pre svega zato što je represivan. Ne treba biti posebno stručan iz sociologije i pedagogije, pa znati da u tom uzrastu nije dobro ići represijom, da je mnogo bolje ići kroz preventivne mere. Druga stvar, ovaj zakon je nepotpun, rekao bih, dvostruko nepotpun. S jedne strane, on je neki registar, neki skup ili neki mali registar onih zakonskih rešenja iz ove oblasti, koja već postoje, rasuta u više zakona. S druge strane, mislim da se ne dotiče nekih novih devijantnih i negativnih pojava, koje su se u međuvremenu, zadnjih godina javile u našem društvu, a tiču se zaštite maloletnika i omladine, ali nisu ni ovim zakonom tretirane niti su na odgovarajući način, kroz drugu zakonsku regulativu, rešene.
To su razlozi zbog kojih ne trba podržati ovaj zakon. Mislim da na ovom planu treba doneti više od jednog zakona. Dakle, kako rekoh, jedan ceo sistem mera da bi se omladina i maloletnici zaštitili od svih onih pojava o kojima smo govorili.
Tu pre svega treba vaspostaviti ulogu porodice i škole, kao nezaobilaznih faktora u socijalizaciji ličnosti i o tome ne treba posebno govoriti.
Druga stvar, mislim da treba dopuniti postojeću zakonsku regulativu, jer su se jednostavno javile neke nove devijantne, pojave, koje su novijeg datuma u odnosu na ona rešenja koja već postoje u postojećim zakonima. Samo ću taksativno na njih ukazati. Na primer, postoji Zakon o igrama na sreću, ali su se međutim pojavile neke nove varijante kocke, sportske kladionice i neki drugi oblici, gde nam deca čuče od jutra do sutra. Postoje odredbe Krivičnog zakona koje sankcionišu prostituciju, ali su se u međuvremenu opet pojavili neki novi vidovi prostitucije, poslovna pratnja, nisam dovoljno pravno edukovan, nešto što nije obuhvaćeno postojećom zakonskom regulativom ili, na primer, postoji Zakon o zabrani reklamiranja duvana, alkohola itd, a evidentno je da nam ta vrsta propagande prolazi. Marketing stručnjaci to zovu robna markica.
Mi zabranjujemo da nam dete ode da kupi roditelju cigarete ili flašu piva. Ja sam pušač, ali nisam počeo da pušim tako što sam između trafike i kuće otvorio očevu kutiju cigara, niti će bilo ko početi da pije tako što će flašu piva ili vina između kuće i radnje otvoriti, ali sam sasvim siguran da veliki izazov predstavlja svima onima koji su u pubertetu ako u udarnom terminu državne televizije posle crtanog filma i dečije emisije, u tri minuta ima tri puta reklamu koja glasi - ukus slobode, koja reklamira duvan. Zamislite kada se nešto tako prezentira nekome ko je u procesu srazrevanja ličnosti.
Takođe smatram, i pokušaću da budem kratak, da treba doneti i neke nove zakone o pedofiliji, o veri i verskim zajednicama, o sektama, o školstvu i univerzitetu, o sportu, gde treba videti značaj amaterskog sporta i fizičke kulture, s jedne strane, a, s druge strane, represivno delovati prema vandalizmu na sportskim stadionima i pogotovo mislim da je neophodno što pre doneti zakon o šundu i kiču, jer je tokom proteklih deset godina, a o tome su već prethodnici govorili, toliko snižen taj prag vrednosti da jednostavno imamo jedan sistem vrednosti u kome se naša omladina, svi ti adolescenti i ostali, pogrešno vaspitavaju.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, u prethodnom izlaganju gospođice Jovanović potkrale su se dve nenamerne greške, dva propusta, ali hteo bih da to otklonim, čisto zbog ljudi koji gledaju ovaj prenos, pa ne znaju sve o detaljima kao mi ovde.
Najmanje dva puta koleginica Jovanović je, braneći amandman, upotrebila reč "registar", misleći na registar javnih glasila. Tog pojma u ovom zakonu nema. Radi se o evidenciji. Mislim da svi znaju razliku između registra i evidencije u pravnom i u svakom drugom smislu.
Druga stvar, rekli ste, koleginice, da Miloš Aligrudić, šef poslaničke grupe DSS, nije ovih dana u Skupštini, da je u Briselu, i to je tačno. Miloš Aligrudić nije privatno u Briselu i nije neopravdano odsutan. Miloš Aligrudić je službeno u Briselu, kao predstavnik ove skupštine, kao predsednik odbora i poslala ga je Skupština.
U poseti je nadležnim evropskim institucijama, kao što to, gospodo radikali, čine i vaše kolege, i neki od vas. Dakle, i vi putujete u ime ove skupštine i ove države i onda da se zna da je to službena poseta. Ovde danima npr. nema gospodina Mirčića, koji je predsednik takođe važnog odbora u Skupštini, ali ga niko od nas ne proziva za to. Verujem da on negde vredno radi svoj posao.
Osim toga, gospodin Aligrudić, kao predsednik Zakonodavnog odbora, pre nego što je otišao završio je kompletan posao Zakonodavnog odbora za ovu sednicu. Dakle, nije ostavio nijedno nerešeno pitanje. Zakonodavni odbor je završio svoj posao, dostavio svima nama izveštaje o svim zakonima, u načelu i po svim amandmanima, i onda je otišao da predstavlja državu. Molim vas, kada govorite o njemu onda govorite to ovako da gledaoci znaju, nemojte kupiti neke jeftine političke poene, nemojte tu vrstu demagogije prodavati da ne gubimo vreme i da se ne prozivamo oko toga. Kažimo ljudima ono što zaista jeste.

Pozivam se na član 104. –  dostojanstvo Skupštine. Gospođice Jovanović, to što ste dama ne daje vam za pravo da nas ovde kolektivno obmanjujete, kao što ni meni ne daje za pravo iako ste vi dama da prećutim to što radite.
Dakle, u prethodnom izlaganju vi niste govorili o odnosu Zakonodavnog odbora prema amandmanu gospođe Radeta. Vi ste optužili gospodina Aligrudića da je neosnovano odsutan iz Skupštine. Samo sam ukazao na činjenicu po kom osnovu je gospodin Aligrudić odsutan. Niti smo mi u prvom obraćanju, niti sam u mojoj replici, bilo šta govorili o amandmanu gospođe Vjerice Radeta. Samo toliko, radi istine.