Poštovane kolege, ako se prihvate amandmani onako kako to predlaže Vlada, dakle, ako se prihvate amandmani Demokratske stranke na ovaj zakon, onda će ostati ovaj drugi član kao jedini član ovog zakona. To jeste paradoksalno, ali uprkos tome predlažem da tako bude. Dakle, predlažem da ne prihvatimo amandman gospodina Krasića kojim se traži brisanje člana 2.
Članom 2, kao što je već rečeno, regulisan je rok do kada je trebalo da se privatizuju štampani mediji čiji su osnivači državni organi i jedinice teritorijalne samouprave. To je bio kraj aprila ove godine. Malo koji, takoreći nijedno od tih glasila nije postupilo po odredbama ovog zakona. Dakle, oni su glasila u društvenoj svojini, nečemu što ne postoji itd. Prema tome, iz tog razloga se mora stvoriti novi rok, pravno se mora pokriti i ponovo utvrditi rok u kome se ova glasila moraju privatizovati.
Ako se sećate pre desetak dana, kada je bila načelna rasprava o ovom pitanju, bio sam jedan od zagovornika, a uvek sam kada se priča na ovu temu, brze, dosledne i potpune transformacije odnosno privatizacije ove vrste medija. Dakle, zalažem se apsolutno da ne postoje mediji čiji su osnivači, odnosno pretežni finansijeri lokalne samouprave. Treba jednom jasno i glasno reći – nema više informisanja iz budžetskih sredstava.
I tada sam rekao i mislim da je ova rasprava prilika da se pošalje jasna poruka ljudima koji rade u tim medijima, ali i rukovodiocima lokalnih samouprava, predsednicima opština i predsednicima skupština koji imaju takva glasila, da je ovo zadnji rok do koga se ovaj posao mora završiti i da država više neće tolerisati pomeranje ovog roka, odnosno neće tolerisati sabotažu privatizacije medija, već pomeramo još godinu dana, ali krajem aprila ove godine ova glasila će biti privatizovana ili će prestati da rade po sili zakona.
Do mene su došle dve vrste reakcija na takav stav: jedni su rekli - da, u pravu ste i na tome insistirajte; drugi su rekli – to su one kolege, jer znam dosta ljudi koji rade po lokalnim glasilima u Srbiji, neka nas još malo, šta ćete, nema ko da nas kupi, nemamo hleba da jedemo itd, nemojte na tome insistirati, neka nas još neku godinu na budžetu da imamo od čega da se izdržavamo.
Mislio sam i dalje mislim da je ovo prilika da pošaljemo jasnu poruku svim tim ljudima da sa ovakvom praksom treba prekinuti, da ovaj rok treba precizno utvrditi. Ali, nešto što se desilo juče me je u tome pokolebalo. Naime, nakon sednice Odbora za kulturu i informisanje, gde smo razmatrali amandmane po ovom zakonu, dobio sam i pročitao Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radio-difuziji. Sada se tim predlogom za još četiri godine pomera rok za privatizaciju elektronskih medija, čiji su osnivači lokalne samouprave.
Mene je to, moram da priznam, jako zbunilo. Taj rok je bio kraj jula iduće godine. Dakle, bez obzira što je na ovom planu u protekle tri godine malo šta urađeno, mislim da se za narednih godinu dana može i mora sprovesti proces privatizacije i u elektronskim medijima u kojima je, dakle, dominantan državni, odnosno kapital lokalnih samouprava. Opet sa jasnom i decidnom porukom da nakon tog roka takva glasila po sili zakona neće više moći da postoje.
Sada sam prilično zbunjen, žao mi je što je gospodin ministar otišao odavde. Mislio sam da možemo danas raspraviti to pitanje. Ne vidim razlog, ni racionalno objašnjenje zašto se na nove četiri godine produžava rok za privatizaciju lokalnih elektronskih medija? Nadam se da ćemo imati priliku da to vrlo brzo usaglasimo i da neke nesuglasice i disparitete u ovim rokovima otklonimo.
Skrećem pažnju, dakle, sa ove govornice i vama poštovane kolege, skrećem pažnju i stručnoj javnosti na ovaj problem i na potrebu brzog reagovanja, njegovog brzog rešavanja. Ali, uprkos tome pozivam vas da sutra ne prihvatimo amandman gospodina Krasića, već da ovaj rok za privatizaciju lokalnih medija i štampe produžimo do kraja aprila iduće godine. Jednostavno, ako to ne uradimo, onda ovu problematiku potpuno ostavljamo izvan zakonske regulative. Hvala.