Ni moja namera nije da razvlačim rad ove skupštine i izlazim poslednji put na repliku, ali jednostavno se neke stvari moraju ovde dovesti do istine. Gospodin Ristić je pokušao da obrne stvar. To po onom klasičnom sistemu zamene teza: pričaš o nečem drugom.
Rekao sam i ponavljam da je tačno, gospodine Ristiću, da se odlučivalo, prilikom donošenja Ustavne povelje, većinom glasova delegacija. To i sam kažem, ali ste vi iskoristili većinu glasova u srpskoj delegaciji da nametnete posredne izbore. Zašto? To je prosto. U tom trenutku ste imali 10 posto poverenja u Srbiji. Da ste išli na neposredne izbore tada, ondašnji DOS, koji ste vi predstavljali, imao bi u Saveznoj skupštini sedam-osam mandata, a ne bi nategao 46 mandata, za koliko ste kasnije kroz krađu, putem onog zakona, uspeli da se izborite tamo u Skupštini. Ne biste vladali dve godine tamo.
U martu 2003. godine bi na drugi način bila konstituisana vlast i druga većina bi formirala vlast u državnoj zajednici, gospodine Ristiću, i to su činjenice o kojima govorim. Kao što vam govorim i o Nenadu Bogdanoviću, kažite građanima Srbije šta je rekao u Budvi.
To je vaše političko pravo, to je vaš politički stav, ali nemojte tamo pričati, nemojte tamo na mitinzima separatističke koalicije davati njima podršku i uticati direktno na ishod tih izbora, a nama ovde pričati da ste temeljno, koegzistentno, godinama za socijalističku državu. Jednostavno, to su dve nespojive stvari i to ne može. Zdrav razum to ne dozvoljava. Saopštite svoje političke stavove kratko i jasno i precizno, da svi to znamo, nemojte mešetariti.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, mislim da je nepodeljen stav svih nas u Narodnoj skupštini, kao i, uveren sam, svih građana Srbije, da je Srbiji hitno neophodna izgradnja nove putne mreže, uključujući i pravce autoputa kroz koridore o kojima danas debatujemo.
Očito, da ćemo se u Skupštini danas podeliti oko načina, kako da te autoputeve izgradimo. Imajući u vidu ukupne ekonomske prilike u Srbiji, ja pripadam onoj većini u ovom parlamentu koja će danas glasati da se taj problem reši na način kako to predlaže Vlada Republike Srbije, kako je to predloženo ovim odlukama o koncesijama, jer su za mene oni argumenti koji su dati u obrazloženju ovih odluka. Ono što je izneo ministar Ilić u svom uvodnom izlaganju, dovoljno valjani argumenti, da se autoputevi kroz Srbiju grade na ovaj način davanjem koncesija.
Nisam izašao da to hvalim, već sam izašao da iskoristim ovu priliku da nešto drugo apelujem sa ove govornice, a to je da tražim od ministra Ilića, od njegovog ministarstva, od Vlade Republike Srbije i od svih drugih nadležnih institucija, da se ne stane na onome o čemu danas ovde odlučujemo i što ćemo, uveren sam, izglasati, već da se ovaj posao izgradnje autoputa Beograd-Južni Jadran nastavi drugom etapom izgradnjom autoputa od Požege do crnogorske granice.
Bilo je već reči oko toga ovde kroz nekoliko govora. Gospodin ministar je valjano obrazložio zbog čega se ovaj posao radi etapno. Prihvatam i te argumente. Bilo je, takođe, govora da postoje dve moguće varijante, dva koridora nastavka autoputa od Požege prema crnogorskoj granici. Malopre smo čuli kolegu koji je pledirao za varijantu izgradnje autoputa preko Pešterske visoravni, a ja sam izašao ovde da u ime 270 hiljada građana iz sedam opština Zapadne Srbije apelujem da se taj pravac budućeg autoputa usmeri preko Užica, Zlatibora i dalje kroz Polimlje do granice sa Crnom Gorom.
Svi argumenti idu u prilog toj tezi i toj varijanti, osim onoga da je ova Pešterska varijanta kraća nekih 40 ili 50 kilometara. Neću trošiti vreme ovaj put da iznosim te argumente. Iza tih argumenata svojim potpisima je stalo 14 poslanika ove narodne skupštine koji pripadaju svim političkim opcijama u ovoj skupštini. To traži i šest predsednika opština Zapadne Srbije. Uskoro će sve skupštine opština sa tog područja doneti odluke kojima će tražiti i potkrepiti ovu tezu, a pripremamo i jedan mali elaborat koji ćemo dostaviti nadležnim institucijama u kojem iznosimo argumente u prilog ovoj tvrdnji.
Mada i ekonomski argumenti, oni dugoročni govore da je ovo bolja varijanta, smatram da se putevi ne prave samo da bi bili ekonomski opravdaniji i isplativiji. Putevi, pa i autoputevi se, između ostalog, prave da povežu ljude, da povežu naselja, privredne i druge resurse. To su oni opredeljujući faktori koji govore da deonicu autoputa od Požege do Crne Gore treba praviti onim koridorom koji ja nazivam zlatiborsko-polimski koridor.
Zbog toga, još jednom apelujem na ministarstvo i sve nadležne institucije da odmah nastave sa pripremama za izgradnju ove druge faze autoputa od Beograda do "Južnog Jadrana", i to ovom varijantom kako smo predložili, a mi ćemo sve relevantne činjenice koje idu u prilog ovoj varijanti dostaviti. Ubeđen sam, da će se na ovaj način, preko koncesija i ovom varijantom do Jadrana, autoputem doći mnogo brže nego što se to može realno očekivati, nego što to verovatno i mi ovde, a i naši građani očekuju, imajući u vidu ekonomsku situaciju u zemlji.

Pozivam se na član 100. i obavezu poslanika da ovde govore istinu. Neću da polemišem sa stavom G17. Dakle, ne sporim njihov politički stav, ali hoću da ukažem na neke stvari koje su netačno iznete ovde.
Prva stvar, nije tačno da se izbori mogu održati samo u Srbiji po osnovu ovog zakona. Po osnovu odredbe Ustavne povelje izbore raspisuje predsednik državne zajednice, odnosno predsednik Saveta, odnosno Vlade državne zajednice, odnosno države članice donose izborne zakone opet na osnovu Ustavne povelje. To je jedna činjenica koju moramo tačno da interpretiramo.
Druga stvar, apsolutno je netačna činjenica da većinska Crna Gora neće da ostane u državnoj zajednici. Upravo je i to razlog što aktuelna vlast u Crnoj Gori neće izbore. Većinska Crna Gora hoće da ostane u državnoj zajednici i to je razlog što se režim Mila Đukanovića i plaši i ne plaši izbora, jer bi se to već u februaru pokazalo. Molim da se i ta činjenica ovde uvažava.
Još jedna stvar, ne može se Ustav menjati dogovorom. Ustav se mora poštovati. Naravno, mislim na Ustavnu povelju, i ne postoji politički niti bilo koji drugi dogovor kojim se Ustavna povelja može promeniti.
Na kraju, valjda je najviši interes svih stranaka u Srbiji, svih nas ovde i svih institucija u Srbiji da zaštite interese Srba izvan Srbije i tu je kolega Proroković potpuno u pravu, kada pričamo o ovoj temi moramo imati u vidu činjenicu da u Crnoj Gori, prema zvaničnim rezultatima popisa koji je saopštio Zavod za statistiku te iste Milove Vlade, živi preko 200.000 Srba, odnosno 34% Srba, i da u Crnoj Gori po istim tim podacima 63% stanovništva govori srpskim jezikom. Te činjenice moramo imati uvek u vidu i moramo ih pred ovim domom ovde po Poslovniku tačno i istinito interpretirati.

Amandman je podnet na član 15. Ovim članom počinje jedno poglavlje koje se zove Postupak pred organom vlasti, pa zatim ima sledeće poglavlje koje se zove Postupak pred poverenikom. Ima oko 15 članova kojima se uređuje pravo građana na pristup informacijama.
Juče je sa ove govornice više nas apelovalo na to da kad se usvoji zakon treba ohrabriti i edukovati građane da koriste ovo novo pravo. Jutros sam registrovao jedan potpuno suprotan primer, pa imam potrebu da ga ovde javno iznesem. Dakle, u 10,00 časova jedna radio-emisija, na slušanom radiju, voditelj dobitnik više nagrada u oblasti radijskog stvaralaštva, uključuje se slušalac i pita: kako sada ja da ostvarim to svoje pravo? Ona kaže – znate, taj zakon ustanovljava poverenika, vi pišete povereniku, pa vam on za 15 ili 40 dana odgovori, a ako niste zadovoljni, nemate pravo žalbe. Ovaj kaže – kakav je to zakon?
Zaista osećam potrebu da u ime predlagača zakona i svih nas koji sedimo ovde, ali i u ime građana, apelujem na medije da objasne i da pravilno tumače prava građana iz ovog zakona, naravno i iz svih drugih zakona.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već je rečeno da je Predlog zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja jedan novi zakon, do sada nepoznat i nepostojeći u našoj praksi, zakon koji se tek ustanovljava, kojim se u naš pravni sistem uvode nova prava i slobode za građane, a nove obaveze za državne organe.
Uprkos tome, mislim da nema potrebe da se mnogo obrazlaže sa ove govornice sam zakon. Već dugo se o zakonu priča, prisutna je ta tematika u javnosti i u stručnim krugovima. Zakon je izuzetno kratko i koncizno, ali jako precizno i dobro obrazložen.
Ko je god pročitao ovo obrazloženje na jednoj strani mislim da je mogao dobro da razume o čemu se radi, a u izlaganjima gospodina ministra i prethodnih govornika dosta toga je rečeno, pa neću ponavljati ono što se čulo u raspravi. Pokušaću da ukažem na neke aspekte vezane za ovaj zakon koji nisu pomenuti i pokušaću da budem kratak.
Pre svega moram da demantujem tvrdnju izrečenu sa ove govornice da je ovo zakon koji je pripremila prethodna Vlada, jer to jednostavno nije tačno. Ovo je zakon koji je pripremila sadašnja, aktuelna Vlada. Tačno je da je prethodna Vlada pripremila zakon sa istim nazivom i da ga je predala u skupštinsku proceduru. Taj zakon se delom u svojim rešenjima poklapao sa onim što predviđa ovaj zakon, u dobrom delu se razlikovao, a zašto taj zakon nije stavljen na raspravu u mandatu prethodne Vlade i prethodne Skupštine, to je pitanje koje treba da se uputi ondašnjoj skupštinskoj većini.
Zbog toga me čudi da predstavnik tadašnje skupštinske većine prigovor za to što zakon sada nije stavljen na dnevni red stavlja sadašnjoj većini u Skupštini, jer to nije logično. Ovo je predlog ove vlade i ovo je na liniji izbornih obećanja ove vlade i stranke koju ja predstavljam.
Prilikom konstituisanja Vlade i u kampanji rekli smo da ćemo kada dođemo na vlast donositi zakone kojima se proširuju prava i slobode građana, kojima se unapređuje demokratija i učvršćuju institucije u ovoj zemlji. Evo ovaj zakon je takav zakon.
Rekli smo da ćemo donositi u ovoj skupštini i antimonopolske zakone. Ovaj zakon je po svom karakteru sasvim sigurno i takav, jer se razbija monopol jedne društvene strukture, odnosno organa vlasti nad informacijama.
Izborno obećanje ove vlade je bilo da ćemo donositi u ovoj skupštini i antikorupcijske zakone. Ovaj zakon je svakako i antikorupcijski, jer će se njegovom primenom smanjiti mogućnost korupcije državnih organa i državnih činovnika.
Obećali smo da ćemo kompletirati paket medijskih zakona i kroz usvajanje ovog zakona to i činimo. Prethodno je pomenut zakon o radio-difuziji, a ovaj zakon, mada on po svojoj suštini nije isključivo medijski, delimično je medijski zakon, tiče se i novinara i medija, i na taj način se i taj paket medijskih zakona kompletira.
Mislim da je manje važno ko predlaže ovaj zakon i da ne treba da se sporimo oko toga. Važno je da je zakon ovde pred nama poslanicima, da ćemo ga za koji dan usvojiti i da će on početi da se primenjuje. Koliko sam razumeo kroz raspravu na Odboru, a evo i u Skupštini, nijedna politička grupacija u Skupštini nije protiv donošenja ovog zakona. Dakle, niko nije ustvrdio da nam zakon ne treba. Naprotiv, svi smo saglasni da nam je zakon potreban. Postoji jedino nesaglasnost oko koncepcije zakona. To je izraženo od jedne poslaničke grupe u Skupštini, Srpske radikalne stranke, koja je podnela set amandmana tražeći promenu zakona.
Radi se o drugačijoj koncepciji zakona, odnosno o jednom delu, jednom elementu zakona, a to je institucija poverenika. Dakle, Srpska radikalna stranka predlaže da se pitanje drugostepenosti reši na drugi način, ne kroz instituciju poverenika. To je možda moguće. Znamo da postoji praksa zemalja u kojima nema poverenika, znamo da u Evropi i u okruženju u većini zemalja postoji institucija poverenika.
Skupštinska većina se u ovom trenutku opredelila za tu instituciju i mislim da to treba uvažiti i prihvatiti, tim pre što je argumentacija kojom se osporava institucija poverenika, makar onakva kakva je izneta u obrazloženju amandmana, jako tanka i mislim da ne stoji. Dajte da probamo ovako, da usvojimo ovako, da probamo da stavimo zakon u funkciju, a najbolji kantar za to da li je ovo rešenje dobro ili nije biće praksa.
Ako se u praksi pokaže da ovo nije dobro rešenje ili da bilo koje drugo rešenje dato u zakonu nije dobro, nećemo imati razloga da takvo rešenje vrlo brzo ne promenimo i da izmena ovog zakona ne dođe ponovo pred narodne poslanike. Uostalom, mi smo tranziciona zemlja. Svedoci smo i u ovom sazivu Skupštine da vrlo često moramo da menjamo zakone, da neka rešenja popravljamo i menjamo, pa to možemo učiniti i sa ovim zakonom, ali da ga prvo proverimo u praksi.
Mislim da je takođe jako važno ono što sledi nakon donošenja ovog zakona, a to je da treba učiniti određene napore da ovaj zakon zaživi. Dakle, nije dovoljno pustiti ga iz ove skupštine i objaviti u "Službenom glasniku". S obzirom da se radi o novom zakonu koji proširuje ljudska i građanska prava, a uvodi nove obaveze za državnu upravu, za državne organe i činovnike, svakako je neophodno pre svega ohrabriti građane da koriste ovo pravo, a zatim ih i edukovati u korišćenju tog prava.
Sa te strane jako je važno da nam se ne desi nešto što nam se dešavalo sa nekim prethodnim zakonima, da rokove koje ustanovimo za konstituisanje određenih organa u nedogled odlažemo, pa se time blokira i primena zakona. Dakle, mislim da je jako važno da se poverenik izabere u roku i na način kako je predviđeno zakonom, a da se zatim uradi onaj prvi korak, da konstituiše svoje organe i objavi ovaj priručnik za edukaciju građana kako bi građani mogli da počnu da koriste to svoje pravo.
Sa druge strane, potrebno je organizovati više nivoa obuke državnih službenika, odnosno državnih činovnika koji će biti zaduženi za pružanje informacija građanima.
Na kraju, ovo pravo kada se uvede u pravni sistem postaje pravo ustavnog ranga. Dakle, prilikom pisanja novog ustava, a to ćemo valjda uskoro raditi, treba imati u vidu tu činjenicu i ovo pravo koje daje ovaj zakon uneti u novi ustav i dići ga na nivo ustavnog prava.
Želim da ukažem na nešto što sam rekao na Odboru za informisanje, a to je da u nekim odredbama zakon nije najbolje jezički, a ni logički uređen, pa bih molio da se uz tehničku redakciju delimično ispravi, popravi. U članu 8. postoji termin "pretežnijeg interesa". Meni to zvuči potpuno nejezički. Kada kažete pretežni interes i nekako, ali pretežniji interes...?
U članu 9. imate - ozbiljno ugrozio odbranu zemlje ili bitno umanjio sposobnost države. Mislim da termini "ozbiljno ugroziti" i "bitno umanjiti" ne mogu da funkcionišu. Šta je to ozbiljno ugrožavanje i šta je to neozbiljno ugrožavanje? Kada nastaje taj momenat ozbiljnog ili bitnog, a šta je ono pre toga što je neozbiljno ili nebitno? Ko je taj koji to utvrđuje i kojim instrumentom? Mislim da to treba brisati, pa neka ostane - ugrozio odbranu zemlje ili umanjio sposobnost. To je moj predlog za predlagača zakona.
Na kraju, da zaključim, Demokratska stranka Srbije je ubeđena da ovaj zakon proširuje ljudska prava, građanska prava i slobode, da značajno doprinosi demokratizaciji našeg društva, da nas približava modernim evropskim tokovima. Ovaj zakon nam je potreban, te će ga poslanici Demokratske stranke Srbije podržati, a pozivamo i ostale poslaničke grupe da glasaju za ovaj zakon.

Kada bismo hteli da teramo "mak na konac" naći ćemo u sazivu prošle sednice nešto što je identično. Slučajno sam našao kovertu, nisam je bacio, nema 187 potpisa, kao što piše u sazivu, ima 186, a jedan koji fali je iz radikala. Niko nije pravio problem oko toga da je to tragična greška zato što jedan potpis znači – manje ili više.

Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, imam izuzetnu čast da budem jedan od prvih govornika ispod novog Grba Republike Srbije. Moram da priznam da me to uzbuđuje, ali uprkos tome pokušaću da dam svoj prilog ovoj raspravi i da prenesem stavove Demokratske stranke Srbije o ovom pitanju.
Još davne 1789. godine američki Kongres je ratifikovao, a dve godine kasnije i usvojio poznati prvi amandman na Ustav Sjedinjenih Američkih Država, kojim je tom kongresu oduzeto pravo da na bilo koji način bilo kojim svojim aktom ograniči slobodu govora. Taj primer je kasnije usvojen u svim zemljama koje danas smatramo demokratski uređenim državama i u tim društvima ovo pitanje slobode govora, slobode štampe, dakle i ovo pitanje radio-difuzije, odavno je stavljeno ad akta, odnosno tamo je to rešeno na način kako treba da bude rešeno.
Kod nas, nažalost, ovo pitanje nikako da rešimo na pravi način, pa je učinjen niz pokušaja da se radio-difuzija u Srbiji pravno reguliše, a da se zatim i praktično reguliše, ali nikako da to privedemo kraju.
Poslednji takav neuspešan pokušaj desio se u prethodnom sazivu ove skupštine, u vreme prethodne Vlade Republike Srbije. To je bio dosta nesretan pokušaj u samom startu. Najpre se godinu dana kasnilo u mandatu prethodne skupštine sa donošenjem tog zakona, nepotrebno i neopravdano, pa je onda priprema tog zakona u potpunosti izmeštena izvan ove skupštine i svih drugih organa i nadležnih tela, koji su mogli da urade taj zakon; dakle, potpuno je predata onome što se u ovom trenutku u Srbiji naziva nevladin sektor.
Kada je Zakon usvojen u ovoj sali, jula 2002. godine, usvojen je bez prisustva, u tom trenutku, najveće poslaničke grupe. To je bilo u trenutku kada su poslanicima Demokratske stranke Srbije bili neopravdano oduzeti mandati.
Mi smo tada na konferenciji za štampu i u stranačkim saopštenjima ocenili da ovaj zakon nije dobar i tačno smo predvideli ono što se sada dešava i što možemo da potvrdimo, nažalost, da ovaj zakon neće zaživeti u praksi i da neće uvesti red u radio-difuziji u Srbiji. Kažem, nažalost, to se i desilo.
Zatim, kasnilo se sedam meseci sa izborom Saveta Republičke radiodifuzne agencije. Naravno, kasnilo se neopravdano, izgubljeno je sedam meseci, a onda je ovaj savet izabran malo na način suprotan tom istom zakonu. Dakle, nije ispoštovana pravna procedura.
Demokratska stranka Srbije i njeni poslanici u tom sazivu smo tada sa ove govornice, i prilikom izbora članova Saveta u maju prošle godine, a zatim i prilikom fingiranja njihovog ponovnog izbora u junu prošle godine, ukazali na svu nezakonitost takvog postupka.
Ukazali smo da je to ono što definitivno obesmišljava i ovaj zakon i ovaj savet. Rekli smo da takvim činom taj savet gubi u startu i legitimitet, i kredibilitet, i autoritet i da neće moći ništa da uradi, a kamoli da uradi ono što bi trebalo da bude glavni posao, da podeli na zakonit način frekvencije u Srbiji. Nažalost, to se tako desilo.
Želim da ukažem na taj aspekt ovog problema, ne samo na pravni aspekt, nego i na taj moralni aspekt. Dakle, ovaj savet u svakom svom sazivu mora imati kredibilitet i legitimitet, koji se mora izvući iz moralnog i stručnog autoriteta svakog njegovog člana pojedinačno, a onda i svih kao članova jednog organa.
Ovaj zakon se ne primenjuje u delu koji se tiče Saveta. Da ne ponavljam ono što su rekli prethodnici. Istovremeno se ne primenjuje ni u drugim svojim segmentima. Podsetiću da se ne primenjuje ni u delovima koji se odnose na Radio-televiziju Srbije, odnosno sadašnji javni servis, da se ne primenjuje u delu koji se tiče reklamiranja na televiziji i na radiju, da se ne primenjuje u delu koji se tiče privatizacije lokalnih medija itd. Na ta pitanja i probleme je ukazala Demokratska stranka Srbije u leto prošle godine u dve rasprave o ovom zakonu, ali, nažalost, ni tada nismo uspeli da stvar promenimo.
Otuda je potreba da se ovaj loš zakon, koji se u praksi ne primenjuje, promeni. Da se promeni na način kako to danas činimo, kako bi se najpre deblokirao rad Saveta Republičke radiodifuzne agencije, jer to je ključni uslov da se uopšte nešto desi, da se desi bilo kakva promena u radio-difuziji u Srbiji.
Predlog izmena i dopuna ovog zakona ima tri ključne promene.
Prvo, menja se struktura ovlašćenih predlagača, pa se umesto Vlade Republike Srbije i Izvršnog veća Vojvodine, sada pojavljuje ova Narodna skupština kao ovlašćeni predlagač tri člana saveta.
Dalje, uprošćava se, precizira i ubrzava procedura izbora članova Saveta.
Treće, otklanja se neustavnost ovog zakona, nesaglasnost sa Ustavom Republike Srbije. Mi smo, takođe, na tu činjenicu ukazali prilikom donošenja novog zakona, da je zakon u jednoj svojoj odredbi apsolutno neustavan, jer je ovim zakonom predviđena kvalifikovana većina od 126 poslanika za izbor i razrešenje članova ovog saveta.
Ustav Republike Srbije utvrđuje da Narodna skupština odlučuje na sednicama većinom glasova na sednica na kojoj je prisutna većina narodnih poslanika, osim ako Ustavom nije posebno propisano.
Sada i ovu neustavnost otklanjamo - da se bilo ko obratio za zaštitu ustavnosti u prethodnom periodu, sasvim je sigurno da bi zbog toga srušio ovaj zakon.
Na kraju, u tehničkom smislu, kroz izmene ovog zakona, usaglašava se Zakon o radio-difuziji sa Ustavnom poveljom državne zajednice, koja je doneta u međuvremenu.
Ponuđena izmena zakona je fer i prema svim članovima sadašnjeg Saveta, bez obzira što su se neki od njih u prethodnom periodu pokazali nedostojnim rada u ovom savetu i bez razlike što neki od njih nisu prihvatili korektnu ponudu koju im je Demokratska stranka Srbije prošle godine nudila.
Dakle, oni sami insistiraju da se tada savet raspusti, da daju ostavke, a da im onda kroz izmenu zakona, koji smo mi bili pripremili u tom trenutku, koja je bila slična ovoj izmeni, omogućimo da se kroz regularnu zakonsku proceduru ponovo kandiduju i da budu ponovo birani.
Oni to, kažem, tada nisu prihvatili, ali evo, uprkos tome, fer je ponuda koju je predlagač ove izmene dao, dakle, da im se ne uskraćuje pravo da budu birani, s obzirom da im se mandat, posle jedne godine, skraćuje kroz izmenu zakona.
Iz svih ovih razloga, Demokratska stranka Srbije podržava Predlog ovog zakona. Verujemo, ako se ovaj zakon bude poštovao, kroz ovu brzu proceduru će moći da se konstituiše novi savet do kraja godine najkasnije i onda će taj savet moći da počne da rešava probleme u radio-difuziji. Naravno, nije samo konstituisanje novog saziva Saveta ono što može da uredi ovu oblast, potrebno je uraditi još neke poslove da bi se napokon uveo red u Srbiji, a nešto opširnije ću govoriti u svom završnom izlaganju, koristiću onih drugih 10 minuta.
U svakom slučaju, Demokratska stranka Srbije će, dakle, da podrži Predlog ovog zakona i pozivamo sve poslanike, sve političke grupacije u ovoj skupštini, da glasaju za Predlog ovog zakona. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče.
Rekao sam da ću pokušati da sumiram diskusiju i da kažem šta bi još trebalo učiniti, pored ovog posla koji danas radimo.
Ova izmena Zakona je samo jedan manji deo posla koji treba uraditi u oblasti radio-difuzije. Na ovaj način ćemo omogućiti da počne da funkcioniše Savet Republičke radiodifuzne agencije, kao organ koji je po Zakonu o radio-difuziji nadležan da rukovodi radio-difuzijom. Međutim, to neće rešiti sve probleme u radio-difuziji. Zbog toga, trebalo bi uporedo raditi više poslova i trebalo bi delovati na više frontova, ukoliko se želi da se u etar u Srbiji uvede red.
Čuli smo u ovoj raspravi podatke o tome koliko i radio i televizijskih stanica u Srbiji radi, deluje bez pravnog osnova i bez zakonskog utemeljenja. Dakle, nakon usvajanja ove izmene Zakona, a verujem da u Skupštini imamo većinu da to prihvatimo, potrebno je da se ispoštuju oni rokovi koje ovaj predlog zakona daje, kada je u pitanju konstituisanje novog saveta za radio-difuziju, a zatim bi taj savet preuzeo nadležnosti iz svoje oblasti, kako nam se ne bi ponovila situacija koju smo imali u radu sadašnjeg saveta. Sadašnji savet je konstituisan sedam meseci nakon zakonskog roka, a nakon toga i nije počeo da radi poslove koje mu Zakon stavlja u nadležnost.
Neophodno je da, paralelno sa konstituisanjem saveta, počne primena još nekih nespornih odredbi ovog zakona, koje se trenutno ne primenjuju a mogu se primenjivati, kao što su to odredbe Zakona koje se tiču reklamiranja ili privatizacije lokalnih elektronskih medija.
Uporedo sa izborom ovog saveta, neophodno je započeti, a zatim i privesti i kraju, postupak izbora odnosno imenovanja Saveta Agencije za telekomunikacije. Dok se ne imenuje Savet Agencije za telekomunikacije, nezavisno telo, regulatorno telo u ovoj oblasti, nemoguće je, jer je tako propisano Zakonom, započeti postupak podele frekvencija u Srbiji. Dakle, čak da je i do sada funkcionisao Savet za radio-difuziju, čak i da je sa Zakonom o radio-difuziji do sada sve bilo u redu, konkurs za dodelu frekvencija nije mogao biti raspisan, niti će moći biti oglašen sve dok se ne konstituiše i Savet Agencije za telekomunikacije.
Zbog toga, i sa ovog mesta, apelujem i na Vladu Republike Srbije, i na sve druge ovlašćene predlagače i sve druge faktore koji treba da učestvuju u ovom postupku konstituisanja sSaveta, da ovaj posao započnu što pre.
Nakon ovoga ili uporedo sa ovim poslom, trebalo bi pristupiti donošenju novog zakona o radio-difuziji ili bi trebalo pristupiti jednoj ozbiljnoj, temeljnoj, celovitoj rekonstrukciji sadašnjeg Zakona.
To je ono što je u svom stavu, vrlo korektno, konstatovao i sadašnji Savet republičke agencije. Svesni činjenice, u Savetu, i situacije u kojoj se nalazi radio-difuzija u Srbiji, svesni toga da je postojeća zakonska regulativa manjkava, predlažu donošenje novog zakona ili temeljnu rekonstrukciju postojećeg Zakona.
U tom zakonu bi svakako, osim postojećih normi, trebalo ugraditi i poseban odeljak o finansiranju elektronskih medija u Srbiji. U sadašnjem Zakonu o tome skoro da se ne govori. To stvara ogromne probleme, dozvoljava da se ogroman novac u elektronskim medijima u Srbiji vrti na crno i da društvo i država nad tim novcem nemaju nikakvu kontrolu. Prema nekim procenama, 2002. godine u elektronskim medijima u Srbiji vrtelo se oko 100 miliona eura. Dakle, država treba i taj novac da stavi pod svoju kontrolu. Možda je za ovu oblast potrebno doneti i poseban zakon.
Takođe, neophodno je status RTS-a, odnosno javnog servisa regulisati daleko preciznije nego što to čine odredbe sadašnjeg Zakona. Mislim da bi trebalo u Zakonu o radio-difuziji samo utvrditi način, dakle status javnog servisa, a zatim kroz poseban zakon detaljno regulisati njegov pravni, ekonomski i ukupan društveni položaj, i sve njegove obaveze.
Ono što bi trebalo da bude predmet posebne pažnje novog zakona o radio-difuziji ili, opet, posebnog zakona iz ove oblasti, jeste medijska koncentracija.
Neko od prethodnih govornika je rekao da je u Srbiji na delu nedozvoljena medijska koncentracija, na taj način što bogati pojedinci kupuju i stavljaju pod svoju kontrolu medije. Ta vrsta monopola je, po mom mišljenju, najopasniji monopol koji može zadesiti jedno društvo, a pogotovu društvo u tranziciji, kao što je naše. Svaki drugi ekonomski monopol, dakle monopol na tržištu, može se razbiti raznim antimonopolskim merama, ali ako neko ili ako neki moćni pojedinci preuzmu monopol nad medijima u Srbiji, to će biti kraj priče i o slobodi govora, ali i kraj priče o demokratiji u Srbiji.
Sadašnji Zakon ima samo šest članova, to je u stvari poglavlje od šest članova, o sprečavanju nedozvoljene medijske koncentracije. Mislim da to treba uraditi na daleko sistematičniji i temeljniji način, čak i kroz novi zakon.
Pored ovih poslova, neophodno je, da bi se stanje u radio-difuziji u Srbiji uvelo u red, doneti i dva šira, opšta zakona, dakle, doneti novi zakon o javnom informisanju, jer postojeći Zakon nije dobar, niti daje adekvatan okvir za regulisanje radio-difuzije. Zatim, potrebno je i doneti zakon o dostupnosti javnih informacija. Kada se donesu ova dva zakona, uz poslove o kojima sam prethodno govorio, mora se i kroz izmene Ustava Srbije, kroz donošenje novog ustava Srbije, dati čvršća ustavna i zakonska garancija za slobodu govora i slobodu medija.
Moram da kažem da smo, nažalost, bili svedoci u vreme "Sablje" da ono što sadašnji ustav garantuje i što sadašnji zakoni daju nije dovoljno da se zaštiti sloboda medija u Srbiji. Bili smo svedoci kada je, u jednom periodu naše bliske prošlosti, medijska sloboda u Srbiji apsolutno bila suspendovana, a mediji bili stavljeni pod apsolutnu kontrolu jedne političke grupacije.
Dakle, to se više ne sme dozvoliti. Kroz čvrste ustavne i zakonske garancije mora se utvrditi sloboda medija, a istovremeno se moraju utvrditi odgovornost i obaveze medija. Ono što se sada dešava na medijskoj sceni u Srbiji nije slučaj u ozbiljnim zemljama u svetu. To jest kod nas se, nažalost, te granice medijske slobode i te kako od strane medija zloupotrebljavaju.
Apelujem na sve odgovorne, koji mogu doprineti da se ova oblast sredi, da počnu da rade na setu ovih poslova, a politička stranka kojoj pripadam, Demokratska stranka Srbije, spremna je da stavi sve svoje potencijale da se ova oblast uredi na valjan način.
Još jednom sve poslanike pozivam da glasamo za Predlog ovog zakona. Hvala.

Neću o amandmanu, ali hoću jednu rečenicu. Nisam hteo da izlazim po Poslovniku i da odgovaram koleginici Ruždić. Predlažem da proveri matematiku pre nego što formira stav svoje poslaničke grupe.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je na ovaj i ovakav način ogoljena namera inicijatora današnje rasprave. Dakle, namera predlagača je da se vodi rasprava radi rasprave, da se eventualno obezbedi većina u ovoj sali da bi se potvrdila odluka o izboru ove trojice ljudi u Savet radiodifuzne agencije, mada nam je svima jasno da prethodne odluke nisu pravno valjane.
Suština je namera vladajuće većine u ovoj skupštini i vlasti u Srbiji da ništa ne menja u oblasti radiodifuzije. Suština je namera da se ne primenjuje Zakon o radiodifuziji, koji je vlast u Srbiji donela nevoljno, pod pritiskom evropskih institucija, Saveta Evrope i OEBS-a, kao jedan od ključnih uslova za ulazak zemlje u Savet Evrope.
Prošlog jula, gospodo, biće za koji dan godina, 19. jula prošle godine ovaj zakon je donet, u ovoj sali ovde, bez prisustva poslanika DSS-a, ali je donet i mimo volje vladajuće većine u Srbiji i sa jasnom namerom da se njegova praktična primena ne dogodi u mandatu ove vlade. Rezultat te i takve namere je ovo što imamo oko radiodifuznog saveta, a to je pre svega činjenica da radiodifuzni savet nije počeo da funkcioniše do danas, dakle 14. jula 2003. godine, i neće početi da funkcioniše boga pitaj još koliko meseci, iako je po ovom zakonu trebalo da počne da funkcioniše 27. oktobra prošle godine.
Dakle, 27. oktobra prošle godine radiodifuzni savet je morao da u svoje ruke preuzme radiodifuziju i elektronske medije u Srbiji. Neće se to desiti ni godinu dana nakon toga, a sasvim je izvesno, neće se desiti u mandatu ove vlade u Srbiji.
Ova vlada u Srbiji, kada su u pitanju elektronski mediji, ima dva plana. Jedan je da se sadašnje stanje, gde se zakon ne primenjuje, zadrži što je moguće duže, da putem svojih komesara za medije iz vladinog biroa vrši pritisak i drži medije pod kontrolom. Rezervni plan je: ako pod pritiskom domaće javnosti, opozicije i međunarodnih faktora mora da počne da primenjuje ovaj zakon - da onda obezbedi svoju većinu u Savetu, pa da preko kontrole Saveta ponovo ostvari kontrolu nad elektronskim medijima.
U tom cilju prošle godine, prilikom usvajanja zakona, prekrojeno je ono što je bila suština, vodilja osam verzija ovog zakona i što niko nije osporio u osam javnih rasprava. To je Savet od 15 ljudi, u kome većinu članova predlaže civilni sektor i u kome je nemoguće uspostaviti dominaciju struktura vlasti. Noćnim prekrajanjem takve ideje u ovaj savet od devet članova, u kojem je i teoretski i praktično moguće da vlast, ma koja bila, uspostavi svoju većinu, ovaj zakon je potpuno obesmišljen. Dakle, sada smo došli u situaciju da je moguće primeniti taj rezervni plan, da svoje ljude ubacimo u ovaj savet, pa će oni onda da nam omoguće, odnosno da nastave ono što sada imamo dok se zakon ne primenjuje. To je jasno i mislim da nema potrebe bilo kome u Srbiji to dokazivati.
Takođe je potpuno jasno da nije moguće pravno uraditi ovu stvar, kako danas traži predlagač, dakle razrešiti ove ljude. Nisu se stekli uslovi za njihovo razrešenje, ali su se i te kako stekli uslovi za ono što je DSS pre par meseci ponudila ovoj skupštini, a to je stavljanje van snage odluka o izboru Cekića i Cvetkovića i poništenje odluke o izboru Radenovića. Tu su stvari apsolutno jasne i ne treba biti veliki pravni ekspert i stručnjak da bi se to shvatilo.
Molim vas, sasvim je jasno, a to je potvrdio i Zakonodavni odbor ove skupštine, da Cekić i Cvetković nisu izabrani po zakonom utvrđenoj proceduri. Tačno je da oni tome nisu doprineli. Nije njihova krivica, ali to u pravnom smislu ne menja stvar. Oni nisu izabrani po proceduri i ne može se stvar pravno prevrnuti, pa da se kaže da je prošlo 60, 90 ili 190 dana a niko ih nije osporio. To ne može tako. Rok od 30 dana je je zakonom predviđen. Nije predviđen nikakav naknadni rok, nije zakonom predviđena nikakva naknadna varijanta po kojoj možemo da sporimo bilo koga.
Daću jedan primer: u ovoj sali prošle nedelje birali smo sudije, nosioce pravosudnih funkcija. Zna se procedura da se pre izbora ospori izbor sudija. Pet, deset ili 15 sudija ovde smo osporili i nismo ih izabrali, ali nikome ne pada na pamet da danas za izabrane sudije kaže - čekajte, sad imamo nešto da im prigovorimo. Nemoguće, nemoguće je to, jer to nije Zakonom o radiodifuziji predviđeno, kao ni naknadni rok za primedbe.
Morao se poštovati taj zakon, morao se ostaviti rok od 30 dana, da reaguju svi oni koji eventualno imaju primedbe, a čuli smo i danas u raspravi, ima i suštinskih primedbi i sukoba interesa i kod Cekića i kod Cvetkovića, i da je rok bio 30 dana, umesto 30 minuta, verovatno bi izbor Cekića i Cvetkovića bio sprečen.
Kada je u pitanju Radenović, stvar je potpuno jasna: čovek ne ispunjava uslove. Do dana današnjeg nije doneo dokaze da živi i radi na Kosovu. Druga stvar, davao je lažne podatke o sebi. On nema moralno pravo da bude član Saveta. Evo njegove prijave ovde, piše pravni fakultet. Nakon toga, kada je pritisnut dokazima, rekao je da nema pravni fakultet.
Ko od nas u svojoj biografiji daje podatke da je studirao? Niko. Ako sam završio fakultet, dajem diplomu fakulteta, a ako nisam, dajem svedočanstvo o završenoj srednjoj školi. Prijavljuje se najveći stepen školske spreme koju imate, a ne ono šta ste studirali, upisivali.
Dalje, on daje podatak da je od septembra 1991. do marta 1999. godine bio rukovodilac marketinga RTS-a u TV Prištini. Kada se to ospori, on donosi papir da je to bio, potpisan od strane Milanovića, ali papir nosi datum 31.12.1996. godine. On sam sebe demantuje papirima. Možda je to bio, ali mogao je biti godinu dana a ne osam godina, kako je to prijavio u prvobitnoj verziji.
Neko ko daje lažne podatke o sebi ne može biti član jednog takvog organa kao što je ovaj savet, koji mora da ima pre svega autoritet. Potpuno je jasna stvar kod njega i ne sme da se desi ono što se desilo na prošloj sednici Odbora za kulturu, da uđe čovek koga niko od nas ne poznaje, poslanicima baci na sto fascikle, pa onda kaže da je on Radenović i da su tu dokazi da on ispunjava uslove. To je ponižavanje Skupštine.
Ako ono što tvrdimo za njega nije tačno, takve podatke ova skupština morala je pribaviti službenim putem, zna se kako. Postoje nadležni organi, postoje ministarstva, koja mogu da provere da li Vukosav Tomašević ili bilo koji drugi građanin ove zemlje živi i radi negde u ovoj državi.
Zašto to MUP, zašto Ministarstvo kulture i medija nije uradilo? Zašto nisu drugi organi danas izašli službeno sa državnim pečatom, sa podatkom da Radenović ispunjava ili ne ispunjava uslove. Podsećam vas da imamo i Ministrstvo kulture i medija u ovoj zemlji. Danas je ovde trebalo da sedi ministar. Gde je ovde gospodin ministar medija? Za šta prima platu? Završiću na kraju sa jednom njegovom izjavom. Citiraću ga na kraju, komentarisati, da bih vam dokazao čime se bavi ministarstvo.
Nesporno je da ova trojica ljudi ne mogu da budu izabrani na ovakav način i jedino što je moguće je da se odluke o imenovanju ove dvojice, Cekića i Cvetkovića, ponište, a da se Radenović opozove.
Za mene je strašna stvar, što je bilo šokantno onomad na sednici Odbora za kulturu i informisanje, sa koliko su arogancije njih trojica nastupili. Oni su se postavili kao nezamenjivi. Cekić je sa ove govornice ovde izgrdio poslanike, ponizio ovu skupštinu, jer se neko drznuo u ovoj skupštini, bogati, da ospori njegov izbor u Savet. On je pretio nama poslanicima ovde. Ti ljudi su se postavili kao nezamenjivi. Lepo je rekao kolega Simonović da postoji u državi Srbiji sigurno još neko osim njih trojice, odnosno devetoro, koji ovaj posao mogu da rade.
Da su oni odgovorni ljudi i da žele dobro ovom savetu, kompletnoj radiodifuziji i ovoj državi, onda bi morali da ponude svoje ostavke, kao prilog izlazu iz ove situacije. Najlakši način da se izađe iz ove situacije je bio da su oni rekli - mi, da bi se situacija prevazišla, nudimo svoje ostavke. Da je u pitanju sudbina ove skupštine, ponudio bih svoju ostavku. Ova skupština bi mogla da radi i bez Vukosava Tomaševića, i bez Selimovića i bez bilo koga od nas pojedinačno ovde. Ima još ljudi koji mogu da budu poslanici u Srbiji, kao što ima ljudi koji mogu da budu članovi Radiodifuznog saveta.
Šta je rešenje? Jedino rešenje je da se njihov izbor poništi, a da se onda pristupi ponovnom izboru. Savet je toliko diskreditovan u javnosti da on ne može ništa ozbiljno u budućnosti uraditi. O tome smo već govorili. Sada su sporna i dva člana Saveta koje su predložile Skupština i vlada Vojvodine.
Dakle, imamo ovakvu situaciju: dva člana su dala ostavke, tri člana danas ćemo ovde razrešiti, to je pet, još dva sporna, to je sedam, i još jedan, prof. Radojković, misli se da li će dati ostavku. Osam članova Saveta od devet je sporno po raznom osnovu, sporno je njihovo članstvo u Savetu.
Gospodo, očito, jedino rešenje je da krenemo nanovo, da izaberemo novi savet i da taj savet počne da radi.
Naravno, to je jedno rešenje, ne verujem da će se ovde danas obezbediti većina za takvo rešenje, jer, ponavljam od početka, jasna mi je namera vladajuće većine ovde u Skupštini i vlasti u Srbiji da se ova rasprava otvori pro forme, da se ništa ne postigne, da ovaj savet ostane ovakav kakav jeste, obesmišljen, da on ne može preuzeti primenu zakona u svoje ruke i da ostane ovakvo stanje kakvo jeste u medijima.
U prilog ove tvrdnje ide i činjenica, gospodo, da se u međuvremenu ništa nije preduzelo da se primeni Zakon o telekomunikacijama, da se formira telo u oblasti telekomunikacija koje će se takođe uključiti u posao oko raspodele frekvencija. Može Savet za radiodifuziju biti kompletan, može biti idealan, moglo se desiti da ne bude ničega od ovoga što se desilo u vezi njega, ali nema osnovne priče o radiodifuziji, dakle nema priče o podeli frekvencija sve dok se ne formira i nezavisno telo za telekomunikacije, koje taj posao mora da obavi tehnički.
Očito, neće vlast u Srbiji da uvede red u oblasti elektronskih medija. Koliko je vlast zainteresovana za ovo i koliko, pre svega, nadležni ministar brine o ovome, govore i njegove tvrdnje iznete pre neki dan, kada je gospodin Lečić najavio da će se uskoro naći pred ovom skupštinom zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog interesa, pa je onda ocenio - da će se usvajanjem tog zakona omogućiti da demokratski način ponašanja postane naša svakodnevica, u čemu mnogo pomažu Zakon o radiodifuziji i Zakon o javnom informisanju.
Gospodo, ministar medija u Srbiji ne zna da se Zakon o radiodifuziji i Zakon o javnom informisanju ne primenjuju. Kakav je to ministar, kakva je to vlast i na kome je odgovornost za sve ovo?!
Trebalo je da danas imamo odgovore, te odgovore je zahtevao i Odbor za kulturu i informisanje, jer zaključak Odbora nije bio da se radi na ovaj način, zaključak Odbora je bio (evo, nema predsednika ovde, nema ga nikada kada treba da se suoči sa nečim što je važno) - rasprava u Skupštini o primeni Zakona o radiodifuziji i izboru članova Saveta. Zašto taj zaključak Odbora nije ispoštovan? Zato, gospodo, što bi se videlo da osim ovih odredbi o Savetu, ima još odredbi ovog zakona koje se ne primenjuju, a nisu vezane za Savet, već direktno za druge vladine organe.
Pitao sam u više navrata, pa pitam i ovog puta, zašto se ne primenjuje odredba zakona koja se tiče reklamiranja, a morala je da stupi na snagu 1. januara ove godine? Zašto niko ne preuzima odgovornost za to što se ova odredba ne primenjuje sedam i po meseci? Zašto, na primer, niko ne sankcioniše političko reklamiranje, reklamiranje političkih stranaka, koje je izričito ovim zakonom zabranjeno od 1. januara, a koje i dan danas ide na medijima u Srbiji. Zašto, gospodo, niko ne preuzima odgovornost za to što je 27. jula ove godine, dakle za dve nedelje, trebalo da počne primena člana ovog zakona koji govori o privatizaciji opštinskih lokalnih stanica, a nije počela.
Ministarstvo je bilo nadležno i obavezno da do sada uradi uputstvo i počne da primenjuje taj član. Do dana današnjeg nema ništa od toga i nemoguće ga je očekivati od ovakvog ministarstva i ovog ministra. E, to su sve pitanja koja ostaju bez odgovora u ovoj sali i u ovoj raspravi, a morali smo danas imati jasne odgovore na njih, ako zaista želimo da izađemo iz ove situacije stvorene oko Saveta i ako zaista želimo da Zakon o radiodifuziji počne da se primenjuje, da Savet bude telo zaista nezavisno od uticaja bilo koje političke opcije, pa i uticaja aktulene vlasti, kao i svih interesnih grupa iz branše, dakle iz medija.
Ako to želimo, moramo imati odgovore na sva ova pitanja, pa da onda zaista Zakon o radiodifuziji počne da se primenjuje onako kako bi morao i kako se primenjuje u razvijenim u zapadno-evropskim demokratskim zemljama.
DSS će onog trenutka kada dođe na vlast, nakon narednih izbora, obezbediti primenu ovog zakona kako treba i uvesti red u oblast radiodifuzije. Samo ćemo jednu stvar u ovom zakonu promeniti: dopisaćemo ovde uslov da onaj ko pretenduje da bude vlasnik elektronskih medija u Srbiji, mora da zna svih sedam padeža srpskog jezika i da ih koristi. Hvala.

Poštovane kolege, poslanički klub DSS-a podneo je šest amandmana na Predlog ovog zakona. Jedan amandman je prihvaćen na sednici odbora i maločas je ministar Batić prihvatio naš ključni amandman na član 23. Nešto ću o tome više reći kada dođe na red, ali na taj način su se otklonili svi razlozi zbog kojih mi ne bismo glasali za ovaj zakon. Dakle, zbog tog gesta ministra Batića, prihvatanja ovog suštinskog amandmana, mi ćemo podržati ovaj zakon.
Preostali naši amandmani su u duhu, u koncepciji ovog zakona i idu na preciziranje odredbi zakona.
Jedan od tih amandmana je i ovaj na član 17. Istovetan amandman smo podneli na član 8. U tom članu 8. odnosi se na ovlašćenja redarske službe na stadionima, a u ovom članu 17. na ovlašćenja radnika MUP-a.
Dakle, pročitaću kako glasi osnovni predlog u zakonu: "Ministarstvo prilikom održavanja sportskih priredbi povećanog rizika može da naloži preduzimanje svih potrebnih mera za sprečavanje nasilja i nedoličnog ponašanja gledalaca, a naročito da zabrani ulazak na sportsku priredbu, odnosno udalji sa sportskog objekta lice iz čijeg se ponašanja može zaključiti da je sklono nasilničkom i nedoličnom ponašanju".
Skrećem vam pažnju na ovu formulaciju "lice iz čijeg se ponašanja može zaključiti da je sklono nasilničkom i nedoličnom ponašanju". Našim amandmanom predlažemo da se ova formulacija zameni formulacijom "licu koje svojim ponašanjem podstrekava na nasilje". Dakle, mislimo da je ovo što mi nudimo kroz amandman jedna preciznija formulacija koja jasnije definiše ovlašćenja, u ovom slučaju predstavnika MUP-a, i smanjuje mogućnost zloupotrebe, odnosno manipulacije ovom odredbom.
Ovako kako je dato u osnovnom Predlogu zakona, dosta široko, smatramo da se može dešavati da ovlašćeni predstavnici Ministarstva ili predstavnici redarske službe kroz ovlašćenja iz člana 8. jednostavno na osnovu svog ličnog ubeđenja, simpatije ili antipatije mogu nekome zabraniti ulazak na sportski teren. Može se desiti da policajac nekome ko nosi minđušu kaže - ne možeš ti na stadion, jer mi deluješ kao neko ko će tamo nešto da napravi. Predlažemo da se ovo precizira kroz ovu jasnu formulaciju - "licu koje svojim ponašanjem podstrekava na nasilje", dakle, da se nekome ko jasno ponašanjem na licu mesta demonstrira, odnosno podstrekava nasilje, može zabraniti ulazak na sportski objekat ili da se može intervencijom pripadnika Ministarstva udaljiti sa sportskog objekta.
Žao mi je što nema predstavnika Vlade ovde. Mislim da bi gospodin Batić imao razumevanja za ovaj naš amandman, ali pošto je takva situacija, apelujem na sve vas da prihvatite naše amandmane na član 8. i na član 17. Mislimo da oni znatno poboljšavaju zakon i da će doprineti njegovoj efikasnijoj primeni u praksi.

Poštovane kolege, jedan od amandmana o kome sam govorio u prethodnom obraćanju, kojim preciziramo i poboljšavamo formulacije ovog zakona, jeste i ovaj na član 20. poslednji stav koji u Predlogu zakona glasi - Kolovođa grupe koja izvrši krivično delo iz stava 1. ovog člana kazniće se itd. Mi predlažemo da se reč  "kolovođa" zameni rečima  "podstrekivač iz", tako da bi ovaj stav glasio -Podstrekivač iz grupe koja izvrši krivično delo itd.
Dakle, smatramo da je ovo bolja i preciznija formulacija. Naši pravni eksperti smatraju da je ovo u pravnom smislu bolja i preciznija formulacija, a takođe smatramo da se ovakvom formulacijom rečima "podstrekivač iz" umesto reči "kolovođa" mogu otkloniti i eventualni praktični propusti i manipulacije u praksi.
Pazite, oportunim tumačenjem i primenom ovakve formulacije - kolovođa, uvek se onaj ko je na neki formalni ili neformalni način vođa navijača može okriviti, lider grupe, a da on u tom trenutku čak i nije tu ili nije taj koji podstiče na činjenje ovoga. Dakle, ovom rečju "podstrekivač" jasno se precizira da je to onaj iz grupe koji ne mora biti formalni, ili stvarni vođa grupe, ali koji u tom konkretnom činu podstrekava grupu ili nekoga iz grupe da učini krivično delo.
Smatramo da je ovo poboljšanje. Žao mi je što nema predstavnika Vlade ovde. Na Odboru za bezbednost gospodin, pravnik čije ima nažalost nisam zapamtio, koji je bio ispred MUP-a, priznao je da je naša formulacija bolja od postojeće, ali imam utisak da jednostavno nije imao ovlašćenje da prihvati ovaj amandman.
Stoga apelujem na sve vas u Skupštini, pogotovu na predstavnike vladajuće većine, da prihvatite ovaj amandman na član 20, jer smo ubeđeni da on predstavlja suštinsko poboljšanje formulacije u zakonu, a zahvaljujem se unapred ako ovaj naš amandman prihvatite.

Poštovane kolege, nakon zaista nerazumne odluke da se spoji rasprava o tri zakona, teško je govoriti pojedinačno o bilo kom od ovih zakona u ovim uslovima. Ja ću pokušati nešto da kažem o Predlogu zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim terenima, mada je o ovom zakonu u ovom trenutku posebno teško govoriti. Mi do ovog trenutka nismo dobili mišljenje nadležnog odbora o ovom zakonu, nismo dobili mišljenje niti Vlade niti bilo kog odbora o podnetim amandmanima.
Dakle, u ovom trenutku objektivno nema uslova za raspravu o ovom zakonu i vi bi, gospođo Mićić, kao predsednik Skupštine trebalo da prekinete raspravu o ovom zakonu, dok se ne steknu po Poslovniku predviđeni uslovi za nastavak rasprave. Teško je govoriti o zakonu kada ne znate kakav je stav predlagača zakona o vašim amandmanima, a to može suštinski i ključno da opredeli vaš stav prema ovom zakonu.
(Predsednik: Dobićete izveštaj do rasprave o amandmanima.)
Rasprava je u ovom trenutku.
(Predsednik: Do rasprave u pojedinostima, ovo je zajednički načelni pretres.)
Ne očekujem da ćete vi postupiti po mom predlogu. Dužan sam da skrenem pažnju na još jednu stvar, na još jedno kršenje Poslovnika sa vaše strane kada je ovaj zakon u pitanju. Ovaj zakon je ušao u proceduru 22. marta prošle godine i od tada je sasvim sigurno prošlo ne jednom nego tri puta po 90 radnih dana, koliko je po Poslovniku predviđeno da bi se bilo koji akt mogao staviti u proceduru.
Dakle, ovaj zakon na ovaj način nije mogao da se nađe pred poslanicima, vi ste prekršili Poslovnik, a mogli ste jednostavno da zamolite predlagača da formalno ponovo podnese ovaj zakon i ne bi ništa bilo sporno.
Uprkos tome, hajde da pređemo i preko toga, da pređemo i preko te činjenice, nismo imali ni uvodno izlaganje predlagača zakona o ovoj temi. Ono što je malopre rekao gospodin ministar pravde, koga nema ovde, zaista je više nego skromno da bi se zauzeo stav o ovom zakonu.
Dakle, sve su to uslovi koji otežavaju raspravu, ali svesni smo potrebe da se ovaj zakon donese. Nadam se da ćemo usaglasiti stavove oko ovog zakona i da će ovaj zakon biti donet u ovoj skupštini i da će biti predmet konsenzusa svih poslaničkih grupa, jer smo svesni da je zakon potreban.
Demokratska stranka Srbije je u postupku tretiranja ovog zakona obavila niz konsultacija sa stručnjacima za ovu oblast, sa pravnim ekspertima i sa predstavnicima navijača, dakle, sa onima na koje se ovaj zakon neposredno odnosi. Rezultat tih naših razgovora i konsultacija je da je ovo prihvatljiv način da se reguliše ova oblast. Zakon kao model, kao koncept, moguće je i na drugi način usvojiti, ali ovo je jedan prihvatljiv način.
Dakle, zakon može da se podrži i evidentno je da je rađen po uzoru na neke zapadnoevropske zakone iz ove oblasti, pre svega po uzoru na Englesku i Italiju. I, ako se zakon bude primenjivao u praksi kao što se primenjuje u tim zemljama, on može biti dobra osnova u sprečavanju ovih devijantnih pojava na sportskim terenima.
Naravno, pri tom ne možemo gajiti iluzije i ne treba zakonodavac da gaji iluzije da će isključivo usvajanje ovog zakona otkloniti sve posledice devijantnih ponašanja na sportskim borilištima; ne smemo zaboraviti nikada da svi moramo raditi kao društvo, i sve institucije ovog društva, na otklanjanju onih društvnih uzroka koji dovode do ovakvog devijantnog ponašnja navijača, dakle te naše omladine i na ulicama i na drugim mestima, pa i na sportskim terenima.
Mislim da treba naglasiti da ovo nije zakon protiv huligana, kako se to ovih dana tretira u delu javnosti, već zakon koji treba da zaštiti većinu onih normalnih građana ove zemlje, dakle ljudi koji odlaze sa najboljim namerama na sportske terene.
Ovo je zakon koji treba da omogući svima koji hoće da prisustvuju tim sportskim priredbama da tamo povedu svoju decu, a da pri tom ne misle i da ne rizikuju da će se vratiti sa sportskih terena razbijene glave, slomljene ruke itd, a to je sve zbog jedne male grupe huligana koji se tamo ponašaju izvan društvenih normi.
Nekoliko sugestija ću dati u smislu, pre svega, primene ovog zakona, a zatim ću ukazati na par stavova koje u zakonu treba po mišljenju DSS-a promeniti. Dakle, dobro je što ovaj zakon prenosi ovlašćenja i odgovornost na sportske klubove i sportske organizacije, na organizatore sportskih takmičenja. To je prva dobra stvar.
Druga stvar u primeni zakona, na to bi trebalo obratiti pažnju: ovo ne bi trebalo da bude zakon za "Zvezdu" i "Partizan". Ovo je zakon za velike klubove i za neke derbi utakmice, utakmice velikog rizika. Dakle, ovaj zakon treba primenjivati dosledno i jednako na sve sportske priredbe u zemlji, od onih utakmica školskog ranga, od utakmica najniže lige, od seoskih liga, pa sve do velikih derbija i velikih utakmica. Samo u tom slučaju ćemo imati njegovo tačno i potpuno dejstvo.
Još jedna dobra stvar, nešto što je novina u našem zakonodavstvu, dobro je što zakon tretira svojim odredbama i neposredne aktere u sportskim događajima, a tretira ih krivično. Dobro je što su i sami sportisti koji su na terenu, treneri, uprave, druga službena lica i svi oni koji su na terenu, a nisu u gledalištu, obuhvaćeni ovim zakonom. Do sada nismo imali takvu praksu, a ubuduće će strukovni savezi sportskih organizacija sankcionisati prekršaje na samim igralištima, ali ovim zakonom se otvara mogućnost da i sportisti, dakle oni koji se nedolično ponašaju i koji uzrokuju ovakve pojave, mogu da odgovaraju prekršajno i krivično.
Naravno, ono što ne bi bilo dobro, to je da policija shvati da ovim zakonom, da tako kažem, dobija još jedan pendrek. Dakle, ne sme se shvatiti ovaj zakon kao represivna mera u rukama policije. Policija mora takođe svoje ponašanje na sportskim terenima uskladiti sa ovim zakonom i sa drugim važećim zakonima u ovoj zemlji, ne sme ona biti ta koja će da iritira navijače. Nažalost, do sada smo bili svedoci toga da i policija na pojedinim sportskim manifestacijama svojim ponašanjem, nepotrebnim prekoračenjem ovlašćenja, uzrokuje loše ponašanje navijača.
Na kraju, juče je to neko od prethodnika u diskusiji govorio, problem je što se ovaj zakon primenjuje samo u Srbiji; Crna Gora u ovom trenutku nema sličan zakon. Takmičenja najviših rangova su zajednička na nivou državne zajednice i to će da stvara veliki problem, biće diskriminacije u odnosu na klubove i navijače u Srbiji, ali mislimo da je bolje i tako nego nikako, s tim što treba raditi sa Crnogorcima da i oni ovakav ili sličan zakon donesu dok se situacija ne usaglasi i izjednači.
Primedbe DSS-a na ovaj zakon, što smo pokušali da damo kroz šest amandmana na zakon, tiču se, pre svega, ovlašćenja policije i redarske službe na stadionima. Dakle, nismo hteli da dajemo amandmane koji će biti suprotni duhu i koncepciji ovog zakona. Oni se tiču, pre svega, preciziranja ovlašćenja redarske službe, u članu 8, i policije, u članu 17. stav 3. ovog zakona. Smatramo da nije dobro kako je to ovde zakonodavac predložio da se daje jedno široko diskreciono ovlašćenje i redarskoj službi i policajcu da maltene po slobodnom nahođenju može da zabrani ulazak na sportski objekat bilo kome ako mu se u tom trenutku učini nesimpatičnim.
Nadamo se da će ovi amandmani biti prihvaćeni i da će biti prihvaćen naš amandman na član 23. stav 1. gde predlažemo brisanje ovog stava. Smatramo da bi ova formulacija kako je data u zakonu na neki način bila ponovo povratak verbalnog delikta, i to kolektivnog; iz tog razloga predlažemo da se ovako formulisani stav zakona briše, a da se analogno primenjuju odredbe Krivičnog zakona koje inače regulišu ovu materiju, dakle, vređanje po verskom, nacionalnom itd. osnovu. Dakle, to bi trebalo da se primenjuje u ovoj varijanti.
Demokratska stranka Srbije će u svakom slučaju podržati ovaj zakon, a nadamo se da će se prihvatanjem naših amandmana stvoriti uslovi da ovaj zakon podržimo u celini.

Dame i gospodo narodni poslanici, u nizu apsurda koji prate rad ove skupštine, danas je na redu još jedan, a to je da raspravljamo o Zakonu o radiodifuziji u trenutku kada u sali nema ni jedne kamere, niti ima ijednog novinara. Sada vidim galeriju i ni jednog predstavnika medija nema ovde.
Naravno, nema ni TV prenosa, uprkos zaključku Odbora za informisanje, uprkos apelima poslanika u toku jučerašnjeg rada, da se ponovo uključe kamere. Za to smatram odgovornom predsednicu Skupštine, gospođu Mićić. Žao mi je što je nema ovde, rekao bih joj to u lice. Po meni, ona u ovom trenutku snosi odgovornost za to što nema direktnih TV prenosa zasedanja ovog parlamenta.
Prethodno pitanje, koje takođe treba razmotriti pre nego što pređemo na raspravu o ovom predlogu, jeste zašto se o ovome danas raspravlja sa sedam meseci zakašnjenja. Naime, po odredbama članova 114. i 115. Zakona o radiodifuziji, ova skupština je sve poslove oko imenovanja članova saveta trebalo da završi 90 dana nakon stupanja na snagu zakona. Ovaj zakon je stupio na snagu 27. jula prošle godine. Dakle, 27. oktobar je bio krajnji rok, po ovom istom zakonu, da se savet izabere u ovoj skupštini, da se konstituiše i da počne da radi. Takođe, smatram da odgovornost za neprimenjivanje ovog zakona snosi jedino predsednica Skupštine, gospođa Mićić, koja je bila dužna da se stara o primeni ovog zakona. To je još jedna stvar koja ide njoj na teret.
Što se tiče ovog kandidata, uz sve dileme koje su već iznete o njemu, u još jednoj nedoumici sam nakon izlaganja gospodina Trajkovića, a to je da li čovek uopšte živi. Ne živi ovde, ne živi onde, da li je uopšte živ? Sasvim je jasno da predloženi kandidat iz proceduralnih razloga, zato što nisu ispunjeni uslovi iz ovog zakona, ne može uopšte biti kandidat.
Pročitaću vam predzadnji stav člana 23. ovog zakona koji, između ostalog, kaže: "Devetog člana Saveta predlažu prethodno izabrani članovi Saveta, s tim što predloženi kandidat mora ispunjavati kriterijume za članstvo u Savetu utvrđene ovim zakonom i mora biti lice koje živi i radi na području AP Kosovo i Metohija".
Dakle, čak i pod pretpostavkom da je gospodin živ, sasvim sigurno, to se vidi iz njegove biografije ovde priložene, on ne radi na Kosovu. Pitanje je da li uopšte radi, jer tih podataka nema. Prema tome, imamo čoveka za koga ne znamo da li je živ, da li radi, sasvim sigurno ne živi i ne radi na Kosovu. Potpuno je apsurdno i bespredmetno raspravljati o njemu, jer on nije osoba koja ispunjava osnovne odredbe zakona koji je ova skupština usvojila.
No, to je vrhunac jedne priče, potpuno apsurdne priče o stanju u medijima, pogotovo u elektronskim medijima i o namerama aktuelne republičke vlasti kada su u pitanju elektronski mediji, uopšte mediji u Srbiji i primena Zakona o radiodifuziji.
Podsetiću vas na nekoliko činjenica u vezi ovog zakona. Najpre, nepotrebno je odlagano donošenje Zakona o radiodifuziji, skoro godinu i po dana od konstituisanja Vlade. Donet je, napokon, u leto prošle godine, u julu prošle godine u ovoj skupštini, bez prisustva poslanika DSS-a. Pri tom je, voljom vladajuće većine, suštinski promenjena ključna odredba ovog zakona, a tiče se sastava Saveta radiodifuzne agencije.
Izvorna namera autora zakona je bila da se obezbedi nepristrasnost, da se iz rada ovog saveta eliminiše uticaj dnevne politike i političke sfere. Iz tog razloga, Savet je trebalo da ima 15 članova i da veliku većinu u tom savetu daje civilno društvo. Prošle godine je u julu, na predlog Vlade, Savet je sa 15 smanjen na 8 članova, a pri tom se desilo ono što smo mi tada van ove sale najavljivali i tačno ukazali, a to je da će Vlada ovaj savet staviti pod svoju kontrolu.
To se danas i pokazuje, jer u Savetu je jedan predstavnik Vlade, jedan predstavnik skupštinske većine, jedan predstavnik iz pokrajinske vlade. Sada imate petog čoveka kog Vlada ispod žita protura i Vlada će da ima apsolutnu kontrolu nad ovim savetom. Na ovaj način se potpuno obesmišljava i sve što je rečeno i napisano u Zakonu o radiodifiziji, a pogotovo se obesmišljava ovaj savet.
Jasna je namera da se ništa ne menja u medijskoj sferi u Srbiji, da se ništa ne menja u elektronskim medijima i da se ovaj zakon stavi van snage i pre nego što počne da se primenjuje. Već su pod znakom pitanja dva do sada imenovana člana Saveta, a sada je treći član Saveta pod velikom sumnjom javnosti, pre svega pod sumnjom stručnih krugova, pod sumnjom novinarskih udruženja i asocijacija.
Savet je u startu obesmišljen, u startu kompromitovan. On već prilikom konstituisanja potpuno gubi i kredibilitet i legitimitet i jasno je da ovaj savet u budućnosti ne može da ima autoritet, a osnovna stvar koju treba da ima je upravo autoritet, jer uz ovaj zakon on svojim autoritetom uređuje poslove u oblasti radiodifuzije. Sasvim je sigurno da jedan već u startu kompromitovan savet neće moći ni na koji način da donese valjane odluke u ovoj oblasti, pogotovo neće moći da izdrži razne političke i druge pritiske kada na red dođe ono što je osnovno u ovom zakonu, a to je raspodela frekvencija. Da li će ovakav savet moći da nekoj televiziji, koja ne zaslužuje, ukine frekvenciju? Tvrdim da neće, u koliko to ne bude želela Vlada Republike Srbije, odnosno Biro za komunikacije.
Dakle, ovakvim konstituisanjem Saveta za radiodifuziju, umesto da taj savet preuzme kompetencije u oblasti elektronskih medija, ovom oblašću će i dalje rukovoditi gospodin Popović iz neke sobe u Birou za komunikacije Vlade Srbije. Budite sigurni, to će vreme vrlo brzo da potvrdi.
Bili smo mi u pravu, gospodo, znam da vama ova priča ne pogoduje, prošle godine u julu mesecu, kada ste nas isterali iz ove sale, dok ste vi usvajali ovaj nakaradni zakon, rekli smo ovo van ove sale, na konferenciji za štampu. I bili smo u pravu, potpuno. Sada, evo godinu dana nakon toga vidi se da smo bili u pravu. U pravu smo i ovom prilikom.
Završiću nečim što je potpuno apsurdno, a čulo se sa ove govornice, naslušali smo se ovde svega i svačega, pa potpuno apsurdno deluje činjenica da gospodin Trajković, drugi put ga pominjem, pa predlažem da mu date pravo na dve replike, kaže i to prođe, da ga je neki niži činovnik u ovoj skupštini ubedio da ne treba da sazove Odbor za Kosovo i Metohiju. Kao što i kolega, čini mi se da je iz Liberala, to je nekadašnja Nova demokratija, kaže da se ovde neko bavi politikanstvom. Ako mi insistiramo na doslovnoj primeni zakona, a vi to doživljavate kao politikanstvo, to zaista govori mnogo više o vama nego o nama.
Na kraju, želim da rastumačim još jednu stvar koja se danas zloupotrebljava, odnosno ovih dana u javnosti kada su u pitanju TV prenosi i primena ovog zakona. Na primer, gospodin Andrić, predsednik Odbora, gospodin Pajtić (njega nema, izađe i on) i još neki poslanici u ovoj skupštini zagovarali su tezu da ne treba da bude TV prenosa. Kažu - stupio je na snagu novi Zakon o radiodifuziji, RTS više nije pod ingerencijom Skupštine i nema pravo niko iz ove skupštine da naredi RTS-u da prenosi skupštinska zasedanja. Da, to je tačno, ali samo delimično tačno, jer ne može se ovaj zakon primeniti selektivno.
Ne može se iz ovog zakona samo izvući odredba da Skupština više nije osnivač RTS-a. Ako primenjujemo zakon, primenjujemo ceo zakon, odnosno bar kompletno poglavlje koje se odnosi na RTS, ali u tom slučaju ni Upravni odbor, kojim predsedava gospodin Mijač, takođe više ne može da radi, a u tom slučaju ni gospodin Crkvenjakov više nije direktor Televizije i njemu je istekao mandat.
Dajte da makar oko ovih tema korektno istupimo u javnosti, da je ne zamajavamo nekim kvaziargumentima, selektivnom primenom ovog zakona.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, hoću da iskoristim ovu priliku jer po Poslovniku nemam drugu mogućnost da kao član Odbora za informisanje i kulturu protestujem što se ne sprovode Zaključci ovog odbora o direktnim prenosima skupštinskih zasedanja.
Podsećam, Odbor je preporučio Skupštini da se ponovo izjasni o tome da li treba ili ne treba direktan prenos, a da se u međuvremenu poštuje odluka iz 1997. godine, da se vrate kamere u ovu skupštinu. Pošto se to ni danas ne radi, gospođo Mićić, apelujem na vas da upotrebite svoj autoritet, da uložite dodatni napor i da bar do novog izjašnjavanja ove skupštine po tom pitanju, a to može biti već u prvom danu za glasanje, obezbedite direktan TV prenos iz Skupštine. Ako većina u Skupštini odluči da se prenosi ukinu, bar ćemo znati ko je protiv toga, ali svakako ćemo biti dužni svi da takvu odluku poštujemo.
Poštovane kolege, DSS je u više navrata, i javno i u ovom parlamentu, ukazivala na jedan posredan način rastakanja nekadašnje savezne države, a sada i državne zajednice Srbija i Crna Gora. Taj način se ogleda u tome što se određene političke snage koje tvore vladajuću većinu u ovoj skupštini i u Srbiji, ili bar veliki deo, javno deklarativno zalažu za zajedničku državu Srbija i Crna Gora, a u stvari u praksi čine čitav niz poteza da tu i takvu zajednicu rastoče.
Dakle, vladajuća većina u ovoj skupštini, odnosno njeni predstavnici su podržali Beogradski sporazum, podržali Ustavnu povelju, a nakon toga počinje cela serija poteza, kažem, na rastakanju te zajedničke države i obesmišljavanju ova dva dokumenta.
To je krenulo od Zakona o sprovođenju Ustavne povelje, pa se u drastičnoj formi nastavilo kroz Zakon o izboru poslanika u Skupštinu državne zajednice Srbija i Crna Gora. Zatim, nastavlja se i kroz neke druge niže pravne i zakonske akte i u Skupštini državne zajednice, a evo i ovoj ovde.
Mislim da je ovaj današnji zakon jedan od tih poteza kojima se na posredan način, a da to na neki način javnost i javno mnjenje u Srbiji, ako je moguće, ne shvate i ne ukapiraju, dalje rastače državna zajednica Srbija i Crna Gora. Dakle, ovo je jedan iz niza tih poteza.
Rečeno je u raspravi da Zakonom o sprovođenju Ustavne povelje nije regulisano pitanje Privredne komore nekadašnje savezne države. Sada se može postaviti pitanje, šta je trebalo sa tom komorom raditi. Ako prihvatimo ovu tezu da tu komoru treba zakonom ukinuti, sasvim je sigurno da ova skupština nije mesto gde tu ideju i taj naum treba sprovesti u delo.
Dakle, verovatno je to pravno pitanje i pravnici će to bolje da protumače. Smatram da je ovaj predlog zakona trebalo staviti na dnevni red Skupštine Srbije i Crne Gore, pa da se tamo vodi rasprava; većina koja je ovde, ima većinu i tamo, a tamo su i predstavnici Crne Gore, pa, da čujemo i njih šta kažu. To je adresa i mesto gde se ovaj zakon mogao usvojiti. Ovako, ovo se mora i može tumačiti kao jednostrani akt Vlade Srbije i Skupštine, ukoliko zakon bude usvojen, to je samo još jedan mali doprinos, ali svakako doprinos priči o samostalnosti Crne Gore.
Znate, svaki put kada se bilo koja tema o državnoj zajednici i bilo koji zakon o državnoj zajednici nađe na dnevnom redu Skupštine, mi uvek dajemo ovu vrstu argumentacije Crnogorcima. Govorili smo na ovu temu prilikom usvajanja Zakona o izboru narodnih poslanika, a sada se to ponavlja.
Kada budu hteli da podvuku račun i da se rastanu od državne zajednice, Milo i njegovi u Crnoj Gori će onda navesti sve ono što je urađeno sa naše strane i što je urađeno u ovoj skupštini, a to će biti njihov značajan argument u prilog teze o njihovoj samostalnosti. Neće se oni mnogo tada obazirati na sadašnju koaliciju na saveznom nivou, a oni će vama ispostaviti taj račun, a taj račun će glasiti: da su Vlada Srbije i Skupština Srbije učinile niz jednostranih poteza na štetu Crne Gore, a da pri tome Crnu Goru nisu konsultovale.
Druga stvar, u ekonomskom pogledu niko me ne može ubediti da je ovaj potez nešto što doprinosi harmonizaciji odnosa Srbije i Crne Gore. Reći ću nešto što možda izgleda besmisleno, možda i jeretički, ali, moglo se razmisliti da se možda ostavi ova privredna komora na nivou državne zajednice, a da se ukinu privredne komore Srbije i Crne Gore. Da li smo bar pokušali da prodamo, da kažem, takvu tezu i da u razgovorima sa predstavnicima Crne Gore obezbedimo takvo rešenje. Mislim da bi to bio daleko veći doprinos harmonizaciji ekonomskih i drugih odnosa Srbije i Crne Gore, nego ovako kao što radimo.
Kada je reč o harmonizaciji odnosa, čudne se tu stvari dešavaju. Što se ekonomski odnosi Srbije i Crne Gore više harmonizuju, to je granica kod Kolovrata sve tvrđa, carina sve ozbiljnija i kontrola je veća. Inače, dolazim iz Prijepolja, a sada sam za vikend bio tamo. Tamo je, u jednom trenutku sam mislio, najtvrđa granica u Evropi. Tamo su u koloni stotine kamiona i šlepera i ljudi čekaju danima da prođu tu granicu. Pazite, kako koji put veliki ekonomski stručnjak gospodin Čeda Jovanović izađe u javnost sa saopštenjem da je neki deo odnosa između Srbije i Crne Gore harmonizovan, tako je ta kolona veća. Tu mi stvari zaista nisu jasne.
Na kraju krajeva, kada je u pitanju ova privredna komora, mislim da je vrlo sporno rešenje o tome da imovinu automatski preuzima Privredna komora Srbije. Mislim da će Crnogorci i tu prigovoriti. Druga je stvar, da li tu imovinu treba dati Privrednoj komori Srbije ili državi, to je veliko pitanje.
Na kraju, a time ću i završiti, kada je bila rasprava u ovoj skupštini o Zakonu o Privrednoj komori Srbije, ako se sećate, DSS je bila protiv tog zakona i mi smo zagovarali potpuno drugačiji koncept oko organizovanja. Danas stojimo na tom konceptu. Smatramo da i privrednu komoru unutar Srbije treba na drugi način urediti. Takođe smo mišljenja da je ova privredna komora na nivou državne zajednice mogla da ostane i da je imala svoje opravdanje, trebalo je da se razmisli o tome da se privredne komore Srbije i Crne Gore ukinu, a da ova komora ostane. Hvala.