Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, prvo me interesuje da li će ovo što govorim poslanici da saslušaju, pošto ovde nema ministra, a radi se o veoma bitnom pitanju.
Podneo sam amandman na član 49. stav 1. tačka 1). Taj član reguliše univerzalne usluge, odnosno osnovne usluge koje je javni telekomunikacioni operator, koji je monopolista ili ima veći tržišni udeo u Republici Srbiji, dužan da pruža i te usluge nisu komercijalnog karaktera. To su službe informacija, specijalne službe, pristup pretplatnicima, usluge telefonskih govornica itd. Znači, tu uslugu moraju da dobiju svi korisnici, odnosno telefonski pretplatnici.
U članu 49. u tački 1) stoji da je telekomunikacioni operator dužan da kao početni obim univerzalnog servisa obavezno obezbedi pristup uslugama javne fiksne telefonske mreže, uključujući uslugu prenosa podataka u govornom opsegu koja obezbeđuje kvalitetan pristup Internetu. Zbog ovoga - kvalitetan pristup Internetu i govorim.
Da se obezbedi svakom pretplatniku kvalitetan pristup Internetu moraju se ugraditi uređaji kao što su ADSL od 8 megabita koji košta, sinoć sam proverio, oko 5.000 evra. Drugi malo niži kvalitet jeste HDSL koji obezbeđuje dva megabita i to košta oko 3.000 evra, a ako hoćemo još niži kvalitet to je ISDN priključak, dva puta po 64 kilobita. Telefonska parica, koju imaju svi pretplatnici, obezbeđuje 9,6 kilobita. Svi pretplatnici u Sjenici, u Štavlju, u Tutinu, u Deževi, u Beogradu, u Kraljevu imaju pravo da traže ovu uslugu. Ovu uslugu ni jednan telekomunikacioni operator ne može da pruži i ovo ni jedna zemlja u Evropi nije ovako predvidela. Pročitao sam Zakon o telekomunikacijama Hrvatske, Austrije i Nemačke i ovo niko nije predvideo.
Predlažem da se umesto tačke 1), gde se govori o kvalitetnom pristupu Internetu, kaže - "pristup javnoj govornoj usluzi putem priključaka na fiksnu mrežu, putem kojeg se može upotrebiti telefon i model, uključujući i prenos podataka brzinama prenosa ostvarivim pomoću vodova za prenos javne govorne usluge".
Mislim da je ovo tehničko pitanje. Meni je žao što nije ministar tu, bilo bi dobro i mislim da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti. Hvala lepo.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, svoje izlaganje ili diskusiju o Predlogu zakona o telekomunikacijama počeću obrazloženjem za donošenje zakona koje je dato od strane predlagača, odnosno Vlade Republike Srbije.
U obrazloženju ovog zakona stoji da je prvi razlog za donošenje novog zakona kojim bi se uredili odnosi u telekomunikacijama, to što je važeći republički Zakon o sistemima veza, čiji su predmet uređivanja i telekomunikacije donet juna 1991. godine, a što je tačno. Drugi razlog, što je važeći zakon u velikoj meri neprimenljiv na čitav niz pitanja i odnosa u oblasti savremenih telekomunikacija, kao što su Internet usluge, interkonekcija telekomunikacionih operatora - to ne razumem, mislim da treba govoriti o interkonekciji telekomunikacionih mreža - zatim, kablovske distributivne mreže, zakup linija i drugo.
Napred navedene tvrdnje su neosnovane, jer se navodi samo Zakon o sistemima veza Republike Srbije, a ne i zakoni koje je donela SFRJ; po ustavu, SFRJ je uređivala sisteme veza, odnosno pošta i telekomunikacija. To se vidi iz sledećih činjenica: sistem veza, pošta i telekomunikacija su uređeni Zakonom o sistemima veza, "Službeni list SFRJ" broj 24/74; zatim Zakonom o sistemima veza, "Službeni list SFRJ" broj 41/88; ovlašćenja Zajednici jugoslovenskih PTT da donosi tehničke propise i druga akta data su u Zakonu o udruživanju u zajednicu jugoslovenskih PTT, pošta, telegrafa i telefona, "Službeni list SFRJ", broj 18/78.
Po ovlašćenjima iz Zakona o udruživanju jugoslovenskih PTT, Zajednica je donosila tehničke propise radi uređivanja telefonske mreže; tako je donela generalni plan telefonske mreže, generalni plan telegrafske mreže i generalni plan za prenos podataka. Od svega navedenog, tačno je da se ne pominje Internet. U vreme pisanja saveznog Zakona o sistemima veza 1988. godine i Zakona o sistemima veza Republike Srbije 1991. godine Internet se nije ni koristio. Međutim, odredbama člana 6/11a stav 2. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sistemima veza ("Službeni glasnik Republike Srbije", broj 20/97) omogućio je korišćenje Internet usluga; ovaj stav je glasio - Vlada može izdati dozvolu, odnosno licencu za obavljanje telekomunikacionih usluga koje ne spadaju u usluge fiksne telekomunikacione mreže.
Međutim, narodni poslanici mogu se lično uveriti da se u Predlogu zakona o telekomunikacijama ne uređuje oblast Interneta, odnosno pružanje usluga i pristupa globalnoj Internet mreži, pružanje usluga Interneta i sprečavanje zloupotreba. U Predlogu zakona reč "Internet" je pomenuta samo u članu 4. tačka 30), gde se objašnjava značenje izraza; zatim u članu 38. poslednji stav tačka 4) koja glasi - Usluge Interneta. Uzimajući u obzir trend razvoja Interneta i posebno korišćenje internet telefonije i u budućim multimedijalnim uslugama, u ovom zakonu mora u posebnom poglavlju da se detaljno uredi pružanje usluga pristupa globalnoj internet mreži, pružanje usluga Interneta i sprečavanje zloupotreba.
U Predlogu zakona kablovska distributivna mreža je pomenuta u članu 4. stav 1. tačka 24), gde se objašnjava značenje izraza, a u članu 38. poslednji stav tačka 5) piše - usluge kablovske distributivne mreže koje se odnose na distribuciju radio i TV programa. Ni jednom odredbom Nacrta zakona nije regulisano pod kojim uslovima pravno ili fizičko lice, domaće ili strano, dobija pravo da gradi kablovske distributivne mreže, odnosno kablovske distributivne sisteme.
Umesto da se proda koncesija, Ministarstvo saobraćaja i telekomunikacija je dozvolilo privatnicima da haraju Srbijom i varaju građane, uzimajući od 75 do 150 evra, ministre, pa i više, za gradnju kablovske televizije, ali najnižeg tehničkog nivoa; odnosno postoji samo jednosmerna komunikacija: korisnici primaju program koji im davaoci usluga šalju. Ovo je upropašćavinje budućnosti telekomunikacija u Republici Srbiji radi ostvarivanja sitne dobiti velikog broja pojedinaca.
U dosadašnjem zakonu oblast telekomunikacija su uređivali i vršili nadzor i kontrolu savezno Ministarstvo saobraćaja i telekomunikacija, Ministarstvo saobraćaja i veza Republike Srbije i Zajednica jugoslovenskih pošta, telegrafa i telefona. Sada agencija za telekomunikacije preuzima sve poslove organa državne uprave i Zajednice jugoslovenskih PTT, ali dobija i nova prava u vezi usklađivanja rada između vlasnika telekomunikacionih mreža oko međusobnog povezivanja mreža. Stvara se nova obaveza osnovnih univerzalnih usluga zaštite korisnika, a posebno zaštite računa, tehničkog pregleda izgrađenih objekata itd, koji nisu radili napred navedeni organi, niti Zajednica jugoslovenskih PTT.
Predlagači zakona o telekomunikacijama nisu sagledali obim poslova, jer se nikada nisu praktično bavili rešavanjem problema i poslovima u telekomunikacijama. Oni moraju da shvate da je sve ovo lako napisati, ali moraju da budu i odgovorni za to, da se to mora i sprovoditi sutra.
U Predlogu zakona o telekomunikacijama nema nadzornog odbora, za nadzor nad radom agencije. Mislim da je bilo potrebno predvideti i savet korisnika. Agencija ima u velikom obimu sve tri vrste vlasti. Ima zakonodavnu, jer donosi opšte akte i propise, daje koncesije, licence, odobrava dozvolu za radio stanice, vrši tehničke preglede i daje sertifikate, vrši inspekcijski nadzor itd, što predstavlja izvršnu vlast, a ima i deo sudske vlasti u rešavanju sporova između koncesionara.
Prema dominantnim vrstama usluga za koje se koriste javne telekomunikacione mreže trebalo je u zakonu označiti u jednom posebnom članu - vrste mreža. Ako smo rekli da zakonom jedno pravno lice ne može vršiti dve javne telekomunikacione usluge, očekujemo da će se u Telekomu Srbije formirati tri preduzeća: jedno će se baviti stacionarnom mrežom, jedno mobilnom telefonijom Srbije i jedno Internetom.
Mislim da je, prema dominantnim vrstama usluga za koje se koriste javne telekomunikacione mreže, trebalo u zakonu označiti u posebnom članu vrste mreža. Mi danas imamo javnu fiksnu telefonsku mrežu, javnu mobilnu telefonsku mrežu, javnu fiksnu kablovsku distributivnu mrežu za dvosmernu komunikaciju; radiodifuznu mrežu; javnu fiksnu međumesnu i međunarodnu mrežu kablova i sistema prenosa; to su optokablovi.
Da. Mi imamo javnu mrežu za pristup globalnoj Internet mreži, javnu mrežu za prenos podataka, javnu radiodifuznu mrežu za jednosmerni prenos, to je pejdžing sistem, javnu fiksnu telegrafsku mrežu. Javna telekomunikaciona mreža predstavlja opšti pojam za sve vrste javnih telekomunikacionih mreža. Javna telekomunikaciona mreža dobija naziv u odnosu na dominantnu uslugu, a do sada je zakonima bila utvrđena regulativa za mreže u telefoniji, u telegrafiji, u prenosu podataka, radiodifuziji, kao i kod distribucije televizijskih programa.
Razvoj tehnologije u oblasti mikroelektronike i softvera omogućio je izgradnju novih mreža i nove usluge u telekomunikacijama, i zato u zakonu o telekomunikacijama treba kao što sam istakao, navesti mreže na bazi dominantne mreže.
U Predlogu zakona o telekomunikacijama vidi se pet problema koji će imati uticaj, a lično mislim i katastrofalne posledice na dalji razvoj telekomunikacija u Srbiji. To je broj članova upravnog odbora i njihov izbor, razvlašćenost kontrolora u oblasti telekomunikacija, nepostojanje nadzora nad radom Agencije, nekontrolisani pristup globalnoj Internet mreži i neregulisana izgradnja kablovske mreže za distribuciju televizijskih programa, Internet usluga, kao i za internu telefoniju i multimedijalne sisteme.
Želim posebno da naglasim, iako sam to pokušao na Odboru za saobraćaj i telekomunikacije, da član 3. zakona o telekomunikacijama, reguliše odnose u oblati telekomunikacija, treba dopuniti i staviti da kao jedno od načela bude deregulacija i liberalizacija propisa; drugo, liberalizacija tržišta, opreme, usluga, infrastrukture u oblasti telekomunikacija; treće, održavanje i razvoj osnovnih telekomunikacionih usluga; četvrto, pristup javnim telekomunikacionim mrežama putem odredbe o otvorenoj mreži.
Naravno, jedno od načela bi trebalo da bude zaštita tajni u oblasti telekomunikacija. Nisam ovo izmislio, ovo su načela i Evropskog parlamenta i Saveta ministara. Takođe, ukazujem na član 5, gde se govori da politiku i strategiju razvoja telekomunikacija vodi, odnosno donosi Vlada Republike Srbije. Ako uzmemo Zakon o planiranju i izgradnji, mi smo skoro imali taj zakon, vidimo da prostorni plan donosi Skupština Republike Srbije i mislim da, kada je u pitanju politika i strategija razvoja telekomunikacija, treba Skupština da to donosi, jer su telekomunikacije od posebnog interesa za svaku državu, pa mislim da to treba da bude i za državu Srbiju.
Mislim da je tu potreban jedan konsenzus svih stranaka koje sede u ovom parlamentu.
U članu 33. govori se da privatne telekomunikacione mreže, ukoliko ne koriste frekvenciju i karakterističnu numeraciju, nije potrebno da se obraćaju agenciji za dobijanje dozvole.
Mislim da svi imaoci telekomunikacione opreme, bilo da je grade, bilo da pružaju telekomunikacione usluge, moraju da se jave agenciji i agencija da ima u svom registru stanje telekomunikacione mreže, pa neka je to i privatna mreža, jer ta privatna mreža i ako je koristi vojska, ako je koristi i policija, elektrodistribucija, železnica ili kućna tehnika, može da u dobrom delu ugrozi javni telefonski saobraćaj ako se o njemu ne vodi računa.
Takođe u članu 33. postoji jedna tačka koja kaže da se privatne telekomunikacione mreže mogu ograditi, ne mogu imati više od jednog, kako su to rekli, priključka, jedan krajnji priključak; to ne razumem, taj jedan krajnji priključak; zavisi šta je taj krajnji priključak, jer po tom krajnjem priključku može da radi i 100 kanala, može da radi preko 100 kanala, da se priključi ta privatna mreža na javnu telekomunikacionu mrežu i mislim da to nije dobro rečeno.
Posebno bih zamolio poslanike, a i predstavnike predlagača da obrate pažlju na član 49. zakona o telekomunikacijama.
Član 49. govori o osnovnim univerzalnim uslugama. A šta to znači? To znači da ove usluge nemaju komercijalni karakter i moraju se pružiti svim korisnicima telekomunikacionih usluga, znači, svim korisnicima koji imaju telefone, pa čak možemo da tumačimo da se moraju pružiti svim građanima. Za to postoji mogućnost, ali teško ovako kako je u Predlogu zakona rečeno - početni obim univerzalnih servisa obavezno se odnosi na pristup uslugama javne fiksne telefonske mreže, uključujući uslugu prenosa podataka u govornom opsegu koji obezbeđuje kvalitetan pristup Internetu.
Ovo ni jedna zemlja u Evropi nije obezbedila. Kvalitetan pristup internetu ne može biti po fizičkom vodu; zna se šta je kvalitetan pristup Internetu, to znači da pretplatnik najmanje mora imati ISDN priključak.
Mi ne možemo imati, to mora biti u Sjenici, svuda u celoj Srbiji, u svakom naseljenom mestu, tamo gde uvodimo telefon. Mi to ne možemo obezbediti, odnosno ne može obezbediti ni agencija, ni telekomunikacioni operater.
Prema tome, mislim da ovo treba izmeniti i staviti da je to pristup fiksnoj stacionarnoj mreži, da je to mogućnost da se uključi faks itd.
Pročitao sam austrijski, hrvatski, nemački zakon i niko ovako nije rešio.
Dalje, kada su u pitanju univerzalne usluge, mislim da je tu potrebno predvideti broj javnih govornica, penetraciju govornica; broj javnih govornica koje ćemo imati u gradovima, u naseljenim mestima. U Grčkoj je pravilo da iz jedne govornice, kada se telefonira, mora da se vidi i druga govornica. To je njihova penetracija, a mi smo mogli da kažemo u odnosu na broj građana korisnika itd.
S obzirom da skoro nijedan amandman niste usvojili, a oni su tehničke prirode, koje su podneli poslanici Socijalističke partije Srbije, mi praktično ne možemo ni glasati za ovaj zakon, a imali smo nameru i zakon je potreban. Ovde je trebalo usvojiti nekoliko amandmana koji bi u datoj meri popravili ovaj zakon.