Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, prvo me interesuje da li će ovo što govorim poslanici da saslušaju, pošto ovde nema ministra, a radi se o veoma bitnom pitanju.
Podneo sam amandman na član 49. stav 1. tačka 1). Taj član reguliše univerzalne usluge, odnosno osnovne usluge koje je javni telekomunikacioni operator, koji je monopolista ili ima veći tržišni udeo u Republici Srbiji, dužan da pruža i te usluge nisu komercijalnog karaktera. To su službe informacija, specijalne službe, pristup pretplatnicima, usluge telefonskih govornica itd. Znači, tu uslugu moraju da dobiju svi korisnici, odnosno telefonski pretplatnici.
U članu 49. u tački 1) stoji da je telekomunikacioni operator dužan da kao početni obim univerzalnog servisa obavezno obezbedi pristup uslugama javne fiksne telefonske mreže, uključujući uslugu prenosa podataka u govornom opsegu koja obezbeđuje kvalitetan pristup Internetu. Zbog ovoga - kvalitetan pristup Internetu i govorim.
Da se obezbedi svakom pretplatniku kvalitetan pristup Internetu moraju se ugraditi uređaji kao što su ADSL od 8 megabita koji košta, sinoć sam proverio, oko 5.000 evra. Drugi malo niži kvalitet jeste HDSL koji obezbeđuje dva megabita i to košta oko 3.000 evra, a ako hoćemo još niži kvalitet to je ISDN priključak, dva puta po 64 kilobita. Telefonska parica, koju imaju svi pretplatnici, obezbeđuje 9,6 kilobita. Svi pretplatnici u Sjenici, u Štavlju, u Tutinu, u Deževi, u Beogradu, u Kraljevu imaju pravo da traže ovu uslugu. Ovu uslugu ni jednan telekomunikacioni operator ne može da pruži i ovo ni jedna zemlja u Evropi nije ovako predvidela. Pročitao sam Zakon o telekomunikacijama Hrvatske, Austrije i Nemačke i ovo niko nije predvideo.
Predlažem da se umesto tačke 1), gde se govori o kvalitetnom pristupu Internetu, kaže - "pristup javnoj govornoj usluzi putem priključaka na fiksnu mrežu, putem kojeg se može upotrebiti telefon i model, uključujući i prenos podataka brzinama prenosa ostvarivim pomoću vodova za prenos javne govorne usluge".
Mislim da je ovo tehničko pitanje. Meni je žao što nije ministar tu, bilo bi dobro i mislim da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, svoje izlaganje ili diskusiju o Predlogu zakona o telekomunikacijama počeću obrazloženjem za donošenje zakona koje je dato od strane predlagača, odnosno Vlade Republike Srbije.
U obrazloženju ovog zakona stoji da je prvi razlog za donošenje novog zakona kojim bi se uredili odnosi u telekomunikacijama, to što je važeći republički Zakon o sistemima veza, čiji su predmet uređivanja i telekomunikacije donet juna 1991. godine, a što je tačno. Drugi razlog, što je važeći zakon u velikoj meri neprimenljiv na čitav niz pitanja i odnosa u oblasti savremenih telekomunikacija, kao što su Internet usluge, interkonekcija telekomunikacionih operatora - to ne razumem, mislim da treba govoriti o interkonekciji telekomunikacionih mreža - zatim, kablovske distributivne mreže, zakup linija i drugo.
Napred navedene tvrdnje su neosnovane, jer se navodi samo Zakon o sistemima veza Republike Srbije, a ne i zakoni koje je donela SFRJ; po ustavu, SFRJ je uređivala sisteme veza, odnosno pošta i telekomunikacija. To se vidi iz sledećih činjenica: sistem veza, pošta i telekomunikacija su uređeni Zakonom o sistemima veza, "Službeni list SFRJ" broj 24/74; zatim Zakonom o sistemima veza, "Službeni list SFRJ" broj 41/88; ovlašćenja Zajednici jugoslovenskih PTT da donosi tehničke propise i druga akta data su u Zakonu o udruživanju u zajednicu jugoslovenskih PTT, pošta, telegrafa i telefona, "Službeni list SFRJ", broj 18/78.
Po ovlašćenjima iz Zakona o udruživanju jugoslovenskih PTT, Zajednica je donosila tehničke propise radi uređivanja telefonske mreže; tako je donela generalni plan telefonske mreže, generalni plan telegrafske mreže i generalni plan za prenos podataka. Od svega navedenog, tačno je da se ne pominje Internet. U vreme pisanja saveznog Zakona o sistemima veza 1988. godine i Zakona o sistemima veza Republike Srbije 1991. godine Internet se nije ni koristio. Međutim, odredbama člana 6/11a stav 2. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sistemima veza ("Službeni glasnik Republike Srbije", broj 20/97) omogućio je korišćenje Internet usluga; ovaj stav je glasio - Vlada može izdati dozvolu, odnosno licencu za obavljanje telekomunikacionih usluga koje ne spadaju u usluge fiksne telekomunikacione mreže.
Međutim, narodni poslanici mogu se lično uveriti da se u Predlogu zakona o telekomunikacijama ne uređuje oblast Interneta, odnosno pružanje usluga i pristupa globalnoj Internet mreži, pružanje usluga Interneta i sprečavanje zloupotreba. U Predlogu zakona reč "Internet" je pomenuta samo u članu 4. tačka 30), gde se objašnjava značenje izraza; zatim u članu 38. poslednji stav tačka 4) koja glasi - Usluge Interneta. Uzimajući u obzir trend razvoja Interneta i posebno korišćenje internet telefonije i u budućim multimedijalnim uslugama, u ovom zakonu mora u posebnom poglavlju da se detaljno uredi pružanje usluga pristupa globalnoj internet mreži, pružanje usluga Interneta i sprečavanje zloupotreba.
U Predlogu zakona kablovska distributivna mreža je pomenuta u članu 4. stav 1. tačka 24), gde se objašnjava značenje izraza, a u članu 38. poslednji stav tačka 5) piše - usluge kablovske distributivne mreže koje se odnose na distribuciju radio i TV programa. Ni jednom odredbom Nacrta zakona nije regulisano pod kojim uslovima pravno ili fizičko lice, domaće ili strano, dobija pravo da gradi kablovske distributivne mreže, odnosno kablovske distributivne sisteme.
Umesto da se proda koncesija, Ministarstvo saobraćaja i telekomunikacija je dozvolilo privatnicima da haraju Srbijom i varaju građane, uzimajući od 75 do 150 evra, ministre, pa i više, za gradnju kablovske televizije, ali najnižeg tehničkog nivoa; odnosno postoji samo jednosmerna komunikacija: korisnici primaju program koji im davaoci usluga šalju. Ovo je upropašćavinje budućnosti telekomunikacija u Republici Srbiji radi ostvarivanja sitne dobiti velikog broja pojedinaca.
U dosadašnjem zakonu oblast telekomunikacija su uređivali i vršili nadzor i kontrolu savezno Ministarstvo saobraćaja i telekomunikacija, Ministarstvo saobraćaja i veza Republike Srbije i Zajednica jugoslovenskih pošta, telegrafa i telefona. Sada agencija za telekomunikacije preuzima sve poslove organa državne uprave i Zajednice jugoslovenskih PTT, ali dobija i nova prava u vezi usklađivanja rada između vlasnika telekomunikacionih mreža oko međusobnog povezivanja mreža. Stvara se nova obaveza osnovnih univerzalnih usluga zaštite korisnika, a posebno zaštite računa, tehničkog pregleda izgrađenih objekata itd, koji nisu radili napred navedeni organi, niti Zajednica jugoslovenskih PTT.
Predlagači zakona o telekomunikacijama nisu sagledali obim poslova, jer se nikada nisu praktično bavili rešavanjem problema i poslovima u telekomunikacijama. Oni moraju da shvate da je sve ovo lako napisati, ali moraju da budu i odgovorni za to, da se to mora i sprovoditi sutra.
U Predlogu zakona o telekomunikacijama nema nadzornog odbora, za nadzor nad radom agencije. Mislim da je bilo potrebno predvideti i savet korisnika. Agencija ima u velikom obimu sve tri vrste vlasti. Ima zakonodavnu, jer donosi opšte akte i propise, daje koncesije, licence, odobrava dozvolu za radio stanice, vrši tehničke preglede i daje sertifikate, vrši inspekcijski nadzor itd, što predstavlja izvršnu vlast, a ima i deo sudske vlasti u rešavanju sporova između koncesionara.
Prema dominantnim vrstama usluga za koje se koriste javne telekomunikacione mreže trebalo je u zakonu označiti u jednom posebnom članu - vrste mreža. Ako smo rekli da zakonom jedno pravno lice ne može vršiti dve javne telekomunikacione usluge, očekujemo da će se u Telekomu Srbije formirati tri preduzeća: jedno će se baviti stacionarnom mrežom, jedno mobilnom telefonijom Srbije i jedno Internetom.
Mislim da je, prema dominantnim vrstama usluga za koje se koriste javne telekomunikacione mreže, trebalo u zakonu označiti u posebnom članu vrste mreža. Mi danas imamo javnu fiksnu telefonsku mrežu, javnu mobilnu telefonsku mrežu, javnu fiksnu kablovsku distributivnu mrežu za dvosmernu komunikaciju; radiodifuznu mrežu; javnu fiksnu međumesnu i međunarodnu mrežu kablova i sistema prenosa; to su optokablovi.

Da. Mi imamo javnu mrežu za pristup globalnoj Internet mreži, javnu mrežu za prenos podataka, javnu radiodifuznu mrežu za jednosmerni prenos, to je pejdžing sistem, javnu fiksnu telegrafsku mrežu. Javna telekomunikaciona mreža predstavlja opšti pojam za sve vrste javnih telekomunikacionih mreža. Javna telekomunikaciona mreža dobija naziv u odnosu na dominantnu uslugu, a do sada je zakonima bila utvrđena regulativa za mreže u telefoniji, u telegrafiji, u prenosu podataka, radiodifuziji, kao i kod distribucije televizijskih programa.
Razvoj tehnologije u oblasti mikroelektronike i softvera omogućio je izgradnju novih mreža i nove usluge u telekomunikacijama, i zato u zakonu o telekomunikacijama treba kao što sam istakao, navesti mreže na bazi dominantne mreže.
U Predlogu zakona o telekomunikacijama vidi se pet problema koji će imati uticaj, a lično mislim i katastrofalne posledice na dalji razvoj telekomunikacija u Srbiji. To je broj članova upravnog odbora i njihov izbor, razvlašćenost kontrolora u oblasti telekomunikacija, nepostojanje nadzora nad radom Agencije, nekontrolisani pristup globalnoj Internet mreži i neregulisana izgradnja kablovske mreže za distribuciju televizijskih programa, Internet usluga, kao i za internu telefoniju i multimedijalne sisteme.
Želim posebno da naglasim, iako sam to pokušao na Odboru za saobraćaj i telekomunikacije, da član 3. zakona o telekomunikacijama, reguliše odnose u oblati telekomunikacija, treba dopuniti i staviti da kao jedno od načela bude deregulacija i liberalizacija propisa; drugo, liberalizacija tržišta, opreme, usluga, infrastrukture u oblasti telekomunikacija; treće, održavanje i razvoj osnovnih telekomunikacionih usluga; četvrto, pristup javnim telekomunikacionim mrežama putem odredbe o otvorenoj mreži.
Naravno, jedno od načela bi trebalo da bude zaštita tajni u oblasti telekomunikacija. Nisam ovo izmislio, ovo su načela i Evropskog parlamenta i Saveta ministara. Takođe, ukazujem na član 5, gde se govori da politiku i strategiju razvoja telekomunikacija vodi, odnosno donosi Vlada Republike Srbije. Ako uzmemo Zakon o planiranju i izgradnji, mi smo skoro imali taj zakon, vidimo da prostorni plan donosi Skupština Republike Srbije i mislim da, kada je u pitanju politika i strategija razvoja telekomunikacija, treba Skupština da to donosi, jer su telekomunikacije od posebnog interesa za svaku državu, pa mislim da to treba da bude i za državu Srbiju.
Mislim da je tu potreban jedan konsenzus svih stranaka koje sede u ovom parlamentu.
U članu 33. govori se da privatne telekomunikacione mreže, ukoliko ne koriste frekvenciju i karakterističnu numeraciju, nije potrebno da se obraćaju agenciji za dobijanje dozvole.
Mislim da svi imaoci telekomunikacione opreme, bilo da je grade, bilo da pružaju telekomunikacione usluge, moraju da se jave agenciji i agencija da ima u svom registru stanje telekomunikacione mreže, pa neka je to i privatna mreža, jer ta privatna mreža i ako je koristi vojska, ako je koristi i policija, elektrodistribucija, železnica ili kućna tehnika, može da u dobrom delu ugrozi javni telefonski saobraćaj ako se o njemu ne vodi računa.
Takođe u članu 33. postoji jedna tačka koja kaže da se privatne telekomunikacione mreže mogu ograditi, ne mogu imati više od jednog, kako su to rekli, priključka, jedan krajnji priključak; to ne razumem, taj jedan krajnji priključak; zavisi šta je taj krajnji priključak, jer po tom krajnjem priključku može da radi i 100 kanala, može da radi preko 100 kanala, da se priključi ta privatna mreža na javnu telekomunikacionu mrežu i mislim da to nije dobro rečeno.
Posebno bih zamolio poslanike, a i predstavnike predlagača da obrate pažlju na član 49. zakona o telekomunikacijama.
Član 49. govori o osnovnim univerzalnim uslugama. A šta to znači? To znači da ove usluge nemaju komercijalni karakter i moraju se pružiti svim korisnicima telekomunikacionih usluga, znači, svim korisnicima koji imaju telefone, pa čak možemo da tumačimo da se moraju pružiti svim građanima. Za to postoji mogućnost, ali teško ovako kako je u Predlogu zakona rečeno - početni obim univerzalnih servisa obavezno se odnosi na pristup uslugama javne fiksne telefonske mreže, uključujući uslugu prenosa podataka u govornom opsegu koji obezbeđuje kvalitetan pristup Internetu.
Ovo ni jedna zemlja u Evropi nije obezbedila. Kvalitetan pristup internetu ne može biti po fizičkom vodu; zna se šta je kvalitetan pristup Internetu, to znači da pretplatnik najmanje mora imati ISDN priključak.
Mi ne možemo imati, to mora biti u Sjenici, svuda u celoj Srbiji, u svakom naseljenom mestu, tamo gde uvodimo telefon. Mi to ne možemo obezbediti, odnosno ne može obezbediti ni agencija, ni telekomunikacioni operater.
Prema tome, mislim da ovo treba izmeniti i staviti da je to pristup fiksnoj stacionarnoj mreži, da je to mogućnost da se uključi faks itd.
Pročitao sam austrijski, hrvatski, nemački zakon i niko ovako nije rešio.
Dalje, kada su u pitanju univerzalne usluge, mislim da je tu potrebno predvideti broj javnih govornica, penetraciju govornica; broj javnih govornica koje ćemo imati u gradovima, u naseljenim mestima. U Grčkoj je pravilo da iz jedne govornice, kada se telefonira, mora da se vidi i druga govornica. To je njihova penetracija, a mi smo mogli da kažemo u odnosu na broj građana korisnika itd.
S obzirom da skoro nijedan amandman niste usvojili, a oni su tehničke prirode, koje su podneli poslanici Socijalističke partije Srbije, mi praktično ne možemo ni glasati za ovaj zakon, a imali smo nameru i zakon je potreban. Ovde je trebalo usvojiti nekoliko amandmana koji bi u datoj meri popravili ovaj zakon.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade Republike Srbije, narodni poslanici Dušan Cvetković, Radojko Petrić i ja podneli smo amandman na član 37. zakona o javnom informisanju. Ovim članom se propisuje da je zabranjeno objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti.
Mi smo predložili da se posle reči "etničkoj grupi" dodaju reči "političkoj i profesionalnoj organizaciji". Znači, amandmanom se predlaže da se propiše ista zabrana objavljivanja ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj političkoj i profesionalnoj organizaciji. Mi znamo da je prisutna netolerantnost između pripadnika raznih političkih i profesionalnih organizacija. Nameće se potreba da se ovaj amandman prihvati.
Možemo da budemo sudionici toga da, kada je u pitanju vera, nacija, etnička grupa, pol, seksualna opredeljenost, sve je manje, skoro i da nema nekih diskriminacija i govora mržnje. A kada su u pitanju političke stranke ili funkcioneri političkih stranaka, tu je izražena mržnja, razne uvrede i mislim da se ponašamo kao da to nisu politički neistomišljenici, već najveći neprijatelji. Smatram da ovaj amandman treba prihvatiti.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade Republike Srbije, svoju diskusiju o zakonu o javnom informisanju počeo bih od razloga za njegovo donošenje po hitnom postupku, koje je predlagač ponudio, navodeći u prvom redu aktuelni trenutak u kome se Republika Srbija našla nakon ubistva predsednika Vlade i uvođenja vanrednog stanja, kojim su propisana i određena ograničenja i u sferi javnog informisanja.
Namera je, kako stoji u pomenutim razlozima, da bez odlaganja otpočne oblikovanje demokratskog pravnog ambijenta, kako bi se predupredilo dalje produbljivanje haosa u medijskog sferi i sprečilo nastajanje daljih štetnih posledica po građane.
Ovakva konstatacija upućuje na zaključak da upravo aktuelna vlast, Vlada i resorno ministarstvo, snose ogromnu odgovornost za haotičnu medijsku sferu, kao i za nepobitnu činjenicu da smo u ovom trenutku, najblaže rečeno, na minimumu uslova u našem javnom informisanju, koji bi mogli da podstiču i demokratske procese.
Sve što je u ovoj iznetoj važnoj oblasti društvenog života aktuelna vlast do sada učinila jeste donošenje Zakona o prestanku Zakona o javnom informisanju iz 1998. godine, što znači da je vlast za više od polovine svog mandata u ovoj oblasti učinila malo čega vrednog.
I kada se konačno pristupilo pravnom uređenju ove oblasti, najavljenom još pre dve godine, za koje je SPS apsolutno - za, čini se to u uslovima vanrednog stanja, po hitnom postupku, i na sednici bez TV prenosa. Ta činjenica, hteli mi to da priznamo ili ne, u znatnoj meri devalvira namere za uspostavljanjem pretpostavki stvaranja i razvoja demokratskog i otvorenog društva. No, to je samo segment naše jednostrane medijske sfere, gde je pluralizam ideja, mišljenja i interesa zamro, a bez široke demokratizacije odnosa, nju teško može da promeni i mnogo kvalitetniji zakon nego što je ovaj, ponuđen narodnim poslanicima na usvajanje.
Jasno je u vezi sa tim da je aktuelna vlast, odnosno tesna većina u ovom parlamentu, pred velikom odgovornošću i kad je javno informisanje u pitanju. Očigledno je da će tek buduće vreme, da ne kažem prvi dani posle ukidanja vanrednog stanja, pokazati koliko je istinski privržena članu 10. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, na njega se u Predlogu zakona poziva, a on predviđa pravo svakoga na slobodu informisanja.
Pitanje je koliko je vlast spremna za takav zaokret, ako je ogroman broj medija, zbog velikih pritisaka, odustao od borbe za otvoreno i konkretno tržište i bez otpora prihvatio cenzuru i autocenzuru.
Ili na primer, može li se zamisliti naša realnost uz primenu člana 36. Predloga zakona o javnom informisanju, da se u javnom glasilu niko ne sme označiti učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravosnažne odluke suda ili nekog nadležnog organa.
Neko će reći - ko bude kršio zakon, biće kažnjen. To bi bilo u redu da je realnost danas (ne mislim samo na uslove vanrednog stanja) sasvim drugačija, zbog činjenice da je postala praksa da mediji, skoro bez izuzetka, unapred presuđuju, stavljajući se otvoreno u službu vlasti, odnosno partija i stranaka koje u njoj participiraju.
Posebno je učestala i zabrinjavajuća pojava da u tome prednjače najviši državni funkcioneri, ministri i drugi članovi Vlade, partijski portparoli, što mediji bez ikakve selekcije objavljuju. Zato sam skeptik da će ovaj zakon u uslovima otvorenih pritisaka na medije biti značajniji podsticaj razvoju demokratskih procesa, kao i visokoprofesionalnog i odgovornog novinarstva.
Moje mišljenje je da je trenutna pozicija medija mnogo lošija nego npr. 5. oktobra 2000. godine. O pluralizmu interesa u prilozima koji se štampaju i emituju, da i ne govorim. Argumente za takvu tvrdnju nalazim i u sve učestalijim izjavama naših najviših predstavnika Vlade, da je stanje u medijima dobro, odnosno konačno dobro, čime se hoće valjda reći po meri i u interesu vlasti, odnosno nacionalnih i državnih interesa.
Rekao bih da stanje nije dobro i zbog činjenice da vlast preterano hvali medije, naravno ne samo zbog toga. Ako je pre 5. oktobra bilo državnih, odnosno režimskih medija, a bilo ih je, i tu se obično pominju RTS, "Politika", "Borba", Pink Televizija, BK i možda još poneki, u to vreme je bilo mnogo više tzv. opozicionih i samozvanih slobodnih. To je svima dobro poznato.
Kakvo je stanje danas; što se tiče informativnih emisija državnih i lokalnih radio i TV stanica, kao i priloga u štampi, kao da ih pravi urednik i nekoliko novinara. Autorske tekstove zamenila su saopštenja, gosti na lokalnim i državnim TV stanicama su isti, potpredsednici Vlade i ministri, ista pitanja, isti odgovori, sve je uniformisano i strogo kontrolisano.
Drugo, različito političko mišljenje je sve ređe, i kada se i čuje, prezentira se tako da se njime ne kaže ništa značajno, ili da se potpuno dezavuiše i kompromituje politika suprotna vladajućoj.
Neretko se stiče utisak da su i uslovi ratnog stanja 1999. godine, u vreme NATO agresije na našu zemlju, bili liberalniji od sadašnjih, što nije samo posledica vanrednog stanja, već opštih uslova i trendova u svim oblastima. Naravno, i u sferi javnog informisanja.
U takvoj atmosferi, lični stavovi i interesi poistovećuju se sa nacionalnim i državnim, što većina medija, naročito onih najuticajnijih, podržava i afirmiše. Upravo zato bi bilo u interesu svih da se ovim zakonom i suštinski obezbede uslovi da niko ne može imati monopol na objavljivanje ideje, informacije i mišljenja u javnom glasilu.
Kao i drugi poslanici SPS-a, pokušaću da amandmanima ovaj zakon učinim kvalitetnijim, ali u načelnoj raspravi želim da istaknem da onemogućavanje raznih vidova političkih pritisaka i progona političkih protivnika mora da nađe svoje mesto u zakonu o javnom informisanju, da upravo mediji ne bi bili instrument obračuna vlasti sa političkim neistomišljenicima, da zakon u grupe lica protiv kojih je zabranjeno objavljivanje različitih informativnih sadržaja što podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje zbog pripadanja nekoj rasi, veri, naciji itd, uvrste i pripadnike političkih organizacija.
Smatram to neophodnim, jer je obračun sa političkim neistomišljenicima u medijima prisutan u izuzetno visokom stepenu i obimu. Ako ništa drugo, vlast to treba da prihvati zbog sebe same, da sutra, kada bude opozicija, bude u boljoj poziciji. Mislim da se možemo složiti sa činjenicom da su novinari nedovoljno zaštićeni u Predlogu zakona o javnom informisanju.
Na primer, naglašena su prava tužioca da traži zabranu lista, zaštićeni su oni o kojima se piše, ali ne i novinari, poslodavci i drugi koji prave novine i emisije. Takođe se bojim da je ova izuzetno važna oblast prenormirana, tako da će nam trebati specijalni tužioci da rade po novom zakonu o informisanju, kao što imamo i sudije i tužioca zbog organizovanog kriminala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, cenjeni ministre, poslanička grupa SPS pored ostalih podnela je i amandman na član 16. stav 3. Taj stav glasi: "Dobrovoljno penzijsko i invalidsko osiguranje mogu organizovati i sprovoditi pravna lica, u skladu sa posebnim zakonom".
Predlažemo da se u članu 16. stav 3. posle reči "mogu" dodaju reči "pored fonda", a posle reči "sprovoditi" dodaju se reči "i druga", tako da bi sada član 16. stav 3. glasio: "Dobrovoljno penzijsko i invalidsko osiguranje mogu, pored Fonda, organizovati i sprovoditi i druga pravna lica, u skladu sa posebnim zakonom".
Iz odredbe stava 3. ovog člana proizilazi da dobrovoljno penzijsko invalidsko-osiguranje mogu organizovati i sprovoditi pravna lica. Ovako uopštena formulacija ne isključuje Fond kao pravno lice da organizuje i sprovodi ovo osiguranje.
Međutim, smatramo da navedeni stav 3. treba formulisati tako da se iz njega jasno vidi da dobrovoljno penzijsko i invalidsko osiguranje organizuje i sprovodi Fond, kao specijalizovana ustanova koja obezbeđuje i sprovodi i obavezno penzijsko invalidsko-osiguranje, a da pored Fonda to mogu biti i druga pravna lica.
Predlažem da se ovaj amandman usvoji.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, narodni poslanici u Skupštini Republike Srbije danas raspravljaju o Predlogu zakona o koncesijama, kojim treba da urede uslove, način i postupak davanja koncesije na prirodna bogatstva Republike Srbije, na opšta dobra i delatnosti od opšteg interesa, a koja su u svojini Republike Srbije.
Ovaj zakon čitao sam uporedo sa Zakonom o koncesijama koji je još uvek na snazi, objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije" broj 20/97, a njegove izemene i dopune u broju 22/97 i 25/97. Zaključio sam da postojeći Zakon i Predlog zakona o koncesijama skoro u 90% slučajeva na isti način rešavaju ovu materiju o davanju koncesija na prirodna bogatstva, opšta dobra i delatnosti od posebnog interesa.
Zar nije bilo celishodnije da se vrši izmena i dopuna već postojećeg zakona, nego da se predlaže, odnosno radi potpuno novi zakon o koncesijama. Naravno, dobro sam pogledao i video da su u Predlog zakona stavljena načela za utvrđivanje uslova i načina za davanje koncesija, gde se ističe jednakost i pravičnost stranaka, slobodna tržišna utakmica i autonomija volje ugovornih strana, što mislim da je dobro.
Smatram da je trebalo drugačije rešiti koncesije po B.O.T sistemu, koje su definisane u članu 3. B.O.T. sistem podrazumeva: izgradi - koristi - predaj (vrati) u vlasništvo Republike Srbije ta dobra, odnosno te objekte.
Vidim da je u Predlogu zakona stavljeno da se mogu koristiti, što znači mogu se davati i izgrađeni objekti. Mislim da za našu Republiku Srbiju to nije dobro i da je trebalo po svaku cenu ići na čist B.O.T sistem, znači da se izgradi, da se koristi i da se posle toga vrati.
Takođe, mislim da je predlagač trebalo da definiše i određena prirodna bogatstva, određena opšta dobra, na šta se to misli, da se i to nađe u zakonu i da bude promovisano tako da se dođe do saznanja kod pravnih i fizičkih lica, domaćih i stranih, šta žele da traže od toga u vidu koncesija.
Drugo pitanje, za pojedine objekte trebalo je da se predvidi da o njima odluku o davanju koncesije daje Skupština Republike Srbije. To su objekti od međunarodnog i posebnog strateškog značaja za Srbiju. Mislim da smo tu, ispred SPS-a, dali i određene amandmane. To je dobro, bez obzira što pojedini diskutanti smatraju da u to ne treba mešati Skupštinu.
Kada je u pitanju politika i strategija zemlje, konkretno kada su u pitanju koncesije, mislim da o tome treba da donese odluku i najviši zakonodavni organ, odnosno Skupština Republike Srbije. Na taj način ćemo uspeti da javnost bude bolje obaveštena i samim tim pomoći i Vladi Republike Srbije da lakše dođe do pravog rešenja.
Nije dobro u ovom zakonu, u članu 4. Predloga zakona, uređeno pitanje uslova za davanje koncesije. U Predlogu zakona je to vrlo šturo rečeno, da se koncesija može dati na osnovu zakona, koncesionog akta i tendera. Mislim da su uslovi za davanje koncesije bolje razrađeni u važećem Zakonu, koji govori da je potrebno da se obezbedi racionalno korišćenje prirodnog bogatstva ili dobra u opštoj upotrebi, tehničko-tehnološko unapređenje, zaštita i unapređenje životne sredine, kao i da opšta dobra kojima upravljaju javna preduzeća čiji je osnivač Vlada Republike Srbije, a koja radi racionalnosti nisu u poziciji da to obavljaju, dođu pod koncesiju.
U članu 5. Predloga zakona o koncesijama proširuje se predmet koncesija, pa se daju i zdravstvene institucije, ali ne samo da se grade, već i one što treba da se rekonstruišu, revitalizuju ili obnove i da se tako koriste; tu su i rekreacioni objekti i turistička infrastruktura. Međutim, mene posebno interesuju zdravstvene ustanove.
U Republici Srbiji je mnogo zdravstvenih ustanova rađeno mesnim samodoprinosom. Ja ću vam navesti primer: opštine Kraljevo, Vrnjačka Banja i Raška - 22 godine su privreda i građani Kraljeva izdvajali samodoprinos da bi napravili hiruršku bolnicu, u želji da imaju kvalitetnije i jeftinije medicinske usluge. Mislim da takvi objekti treba da budu izuzeti iz koncesije ili da se definišu koncesionari.
Podsetiću vas samo da je u Republici Sloveniji 19. januara bio referendum gde su građani tražili da se povrate sredstva svim građanima koji su kod izgradnje telekomunikacionih kapaciteta po ugovoru o zajedničkoj izgradnji ulagali sredstva i posle toga prenosili ta sredstva. To će se verovatno odnositi i na elektroprivredu. Doneta je odluka da se tim građanima vrate ta sredstva.
Mislim da i zdravstveni objekti rađeni putem donatorskih sredstava, gde nijedan dinar nije išao iz budžeta Republike Srbije, već su to davala privatna preduzeća, građevinske operative radile su bez ikakve naknade, trebalo bi da budu izuzeti iz koncesija.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ispred poslaničke grupe SPS podneo sam amandman na član 9, koji govori da agencija u saradnji sa regulatornim telom nadležnim za telekomunikacije donosi strategiju razvoja radiodifuzije u Republici Srbiji. Po meni, jedno od ključnih pitanja u zakonu o radiodifuziji jeste strategija razvoja. Strategija razvoja je, s obzirom na našu emisionu tehniku i tehniku koju imamo u radiodifuznim organizacijama, zastarela i strategija mora da opremi novu tehnologiju, mora da opredeli korišćenje prenosa, odnosno organizaciju prenosa radiodifuzije, zemaljske, kablovske, satelitske. Mora, i od toga zavisi kvalitet prenosa govora, slike, od toga zavisi učešće emitera u osposobljavanju svojih radiodifuznih organizacija.
Iz tog razloga, predložio sam da strategiju razvoja može da priprema Republička radiodifuzna agencija u saradnji sa Vladom Republike Srbije. Pošto je ovo pitanje od nacionalnog interesa Republike Srbije, mislim da ovo treba da usvaja Skupština Republike Srbije. Hvala vam lepo.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ministra nema. Slušajući gospodina Žarka Koraća, potpredsednika u Vladi Republike Srbije, kada govori o Predlogu zakona o radiodifuziji, rekao bi čovek da je to sve u redu. To me je  podsetilo na vrlo česta istupanja gospodina Tadića, saveznog ministra za telekomunikacije, koji je govorio o Zakonu o telekomunikacijama na saveznom nivou - isto tako je upotrebio reči da se taj zakon radi u evropskim zemljama četiri-pet godina, a da ćemo mi u roku od šest meseci, doneti taj zakon koji će biti isto toliko kvalitetan kao i ovi zakoni u našim evropskim zemljama.
Međutim, ako se malo bliže pogleda Predlog zakona o radiodifuziji (slušali smo dosta dugo da je urađeno devet verzija, a sada imamo i desetu verziju ovog zakona) i gledajući neke članove mislim da to ne stoji, pa se pitam - kako li su izgledali zakoni prve, druge, treće i ostalih verzija, do desete verzije, kada je i ova deseta verzija, po meni, jako loša.
Uostalom, nije ni čudo što je loša, kada su praktično ovaj zakon radile nevladine organizacije koje se finansiraju iz inostranstva, a glavni koordinator na izradi ovog zakona praktično je politikolog Rade Veljanovski, direktor Radio Beograda, naš bivši drug iz Saveza komunista. Neću da kažem da on to ne zna, ali s pravom mogu da kažem da poznajem ljude u Republici Srbiji koji ovu materiju poznaju mnogo bolje.
Ovim hoću da kažem da sposobna Vlada za izradu zakona treba da angažuje iz državnih organa pravnike i stručnjake iz oblasti koje pokriva ovaj zakon i ugledne pravnike i stručnjake u Republici Srbiji. Sadašnja aktuelna Vlada traži da se zakon o radiodifuziji donese po hitnom postupku. U obrazloženju za donošenje zakona navedeni su sledeći razlozi - "neuređeno i nekontrolisano korišćenje radiofrekvencijskog spektra na prostoru Republike Srbije omogućava da više stotina radio i TV stanica posluje nelegalno.
Do 5. oktobra 2000. godine, pošto mi je to lično poznato, odnosno za osam godina do tada neviđenih sankcija, u Srbiji je proradilo oko 600 radio i TV stanica i najveći broj vlasnika ovih stanica je plaćao naknadu za korišćenje frekvencija, a sada je za samo 18 meseci nove vlasti proradilo novih 500 radio i TV stanica, ali retko ko plaća naknadu za korišćenje frekvencija; mislim da je država izgubila ogroman prihod. Pitam se zašto?
Gospodo, poznata je činjenica da Ministarstvo saobraćaja i telekomunikacija vodi obimnu evidenciju za oko 10.000 radio amatera. U evidenciji se nalaze dokumenta o položenim ispitima za odgovarajuću taksu, uverenje o državljanstvu, potvrda da se ne vodi istraga, zatim Ministarstvo izdaje dozvole za nabavku radio-stanica i dozvole za rad radio-stanica i, na kraju, propisano je da se svake godine vrše tehnički pregledi tih stanica.
Republičko ministarstvo za saobraćaj i veze nije ništa uradilo da uvede red u rad više stotina radio i TV stanica i da naplati naknadu za korišćenje frekvencija. U Ministarstvu saobraćaja i telekomunikacija nema evidencije o vlasnicima preko 1.000 radio i TV stanica, a iz navedenih podataka o samim stanicama očigledno je da su radio amateri opasniji po DOS-ov režim od preko 1.000 nelegalnih radio i TV stanica.
U obrazloženju broj 2. stoji kako delovanje elektronskih medija mora da bude u funkciji ukupnog razvoja demokratije i harmoničnog razvoja društva, odnosno, od bitnog je uticaja na ostvarivanje sloboda i prava građana, a koji su na navedeni način dovedeni u pitanje, te bi se donošenjem zakona po hitnom postupku ovakve štetne posledice izbegle.
Međutim, u obrazloženju nije naveden ni jedan jedini od razloga zbog kojih su ugrožene slobode i ljudska prava građana. Gospodo, stvarni razlozi za donošenje zakona o radiodifuziji po hitnom postupku su činjenice da je DOS-ova vlada imala punu podršku velikog broja, preko 1.000 radio i TV stanica; međutim, zbog velikih obećanja i velikih prevara prema njima, ta podrška prestaje.
Pošto se bliže izbori na svim nivoima, Vlada usvajanjem zakona po hitnom postupku stavlja do znanja TV stanicama šta ih očekuje, ukoliko ne budu poslušne. To se vidi iz odredbe o postupanju agencije po podnetim prijavama, član 53. stav 1. tačka 5) koja glasi - ako podnosilac prijave i u vreme raspisivanja javnog konkursa emituje radio i ili TV program, savet će prilikom donošenja odluke o izdavanju dozvole za emitovanje programa uzeti u obzir i doprinos tog podnosioca prijave razvoju demokratskih odnosa i pluralizma mišljenja, podizanju opštekulturnog i obrazovnog nivoa i ostvarivanju načela uređenja odnosa u oblasti radiodifuzije u prethodnom periodu emitovanja.
Istina je da je u ovoj desetoj verziji ovo objašnjeno samo na jedan drugačiji način. Gospodo, znači hoćete da nagradite vašu demokratiju, videćemo, a dokaz ovoj tvrdnji je i odredba člana 119. koja legalizuje kriminal, a glasi: "Radio i, ili TV stanice, koje u vreme stupanja na snagu ovog zakona emituju program, nastavljaju sa emitovanjem programa do okončanja odgovarajućeg javnog konkursa za izdavanje dozvola za emitovanje programa, koji će se raspisati u skladu sa odredbama ovog zakona".
To ne treba da stoji u zakonu. Gospodo, hoćete, odnosno hoćemo da uđemo u Evropu, međutim, ovaj predlog zakona o radiodifuziji neće nam otvoriti taj put, jer nije urađen u skladu sa preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope o nezavisnosti i funkcionisanju regulatornih organa u oblasti radiodifuzije, koja je usvojena decembra 2000. godine. Evo, to su te preporuke.
Prema preporuci, prvi zadatak regulatornih organa, a ne tela, jeste izdavanje dozvola za emitovanje programa, potpisivanje ugovora na bazi jasnih, zakonom utvrđenih uslova, osnovnih uslova i kriterijuma za izdavanje dozvola za emitovanje programa, a sve u cilju svođenja na najmanju meru mogućnosti za samovoljno donošenje odluka. Vidite kako Evropa misli na nas, a ja vas pitam gde nam se nalaze ti kriterijumi u zakonu? Možemo prema jednom emiteru ovako da postupimo, prema drugom ćemo drugačije, sve zavisi da li je, kako sam rekao, bio u vreme emitovanja lojalan Vladi Republike Srbije.
Prema toj istoj preporuci, drugi zadatak regulatornih organa jeste kontrola ispunjavanja uslova utvrđenih zakonom i uslova o dozvolama za emitovanja programa koje se izdaju radiodifuznim organizacijama, a Zakon o radiodifuziji nije urađen ni u skladu sa preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope o garantovanju nezavisnosti javnog elektronskog emitovanja, usvojenom još septembra 1996. godine.
Postavio bih samo još dva pitanja (i žao mi je što tu nije ministar): da li postoji ustavni osnov za osnivanje radiodifuzne agencije sa ovlašćenjima navedenim u članu 8? Da li postoji ustavni osnov da republička i pokrajinska radiodifuzna ustanova može da bude nosilac javnog radiodifuznog servisa, jer član 65. Ustava Republike Srbije utvrđuje da se zakonom utvrđuju uslovi i način obavljanja delatnosti, odnosno poslova za koje se obrazuju javne službe. Postoji velika suštinska razlika između javnog servisa i javnih službi. Ne postoji pravni osnov za osnivanje republičke radiodifuzne agencije za vršenje javnih ovlašćenja, član 6. i za osnivanje radiodifuznih ustanova javnog servisa, član 76.
U članu 8. stav 1. tačka 1) zakona piše - republička radiodifuzna agencija donosi strategiju razvoja radiodifuzije u Republici Srbiji uz saglasnost Vlade, dok u članu 9. piše - agencija u saradnji sa regulatornim telom, nadležnim za telekomunikacije donosi strategiju razvoja radiodifuzije u Republici Srbiji.
U članu 8. stav 2. piše - poslove iz stava 1. tačke 1) 2) 3) i 6) ovog člana agencija obavlja kao poverene poslove. Ja tvrdim, proverite, da u svim zemljama Evrope ovo donosi skupština - strategiju razvoj. Može da je priprema i regulatorni organ i regulatorno telo i agencija, ali je skupština donosi.
U članu 11. zakona je predviđeno da agencija izdaje dozvolu za emitovanje programa prema kriterijumima koji su utvrđeni ovim zakonom. Ista odredba je data u preporuci Komiteta ministara Evrope o nezavisnosti i funkcionisanju regulatornih organa, o odnosima radiodifuzije. Međutim, u zakonu nisu određeni kriterijumi.
Biću kratak. Dozvole za emitovanje programa regulatorni organi izdaju putem javnih oglasa u kojima se daju uslovi, vrste usluga, najmanje trajanje programa, geografsko pokrivanje, način finansiranja, naknada za korišćenje frekvencija i naknada za emitovanje programa, tehnički parametri koji treba da se zadovolje, zatim struktura, vlasnici, kao i kapital firme, kao i sadržaj prijave i dokumentacija koja se podnosi i sadržina i trajanje programa koji se predlaže.
Ako neko neće da zloupotrebljava zakon, onda zakon mora da bude jasan; međutim, pošto DOS-ova vlada hoće da vlada preko uredbi tim članom 12. daje pravo agenciji da donosi preporuke i obavezujuća uputstva za radiodifuzne organizacije, radi efikasnijeg sprovođenja radiodifuzne politike u Republici Srbiji. Nisam pogrešio član, ovo je deveta verzija i nisam stigao jutros da pročitam.
U članu 19, 20. i 21, kao i u nekim drugim, predviđa se da se agencija stara. Molim vas lepo, mislim da bi Mile Korićanac mogao nešto da nauči (moj načelnik Raškog okruga) iz ovoga što govorim. U članu 19, 20, 21, kao i u nekim drugim, predviđa se da se agencija stara. Pošto agencija ima ovlašćenja države, onda ona mora da kontroliše sprovođenje zakona i drugo, a ne može da se stara. Agencija ne može da vrši kontrolu programa pre emitovanja programa, jer bi to bilo uvođenje cenzure.
U članu 5. Predloga zakona je određeno da agencija i regulatorno telo nadležno za oblast telekomunikacija koordiniraju svoj rad u cilju racionalnog i efikasnog korišćenja radiodifuznog spektra. Kako je onda obezbeđeno racionalno i efikasno korišćenje frekvencija, ako je željena zona po članu 47. stav 3. da bude pokriveno 60% stanovništva, dok je za javni radiodifuzni servis 90%. Za radiotelevizijske stanice civilnog spektra i lokalne regionalne stanice nije uopšte određen procenat.
Nisam još završio, gospodo; ako hoćete mogu da nastavim posle, ali bolje da me saslušate sada nego posle. Aktuelna vlast, Vlada je već odredila koje će radio i televizijske stanice da dobiju dozvole za emitovanje programa, a dokaz tome je član 56. u kome je određeno da je emiter dužan da počne sa emitovanjem programa najkasnije u roku od 60 dana od dana prijema dozvole za emitovanje programa, s tim što ne može da počne sa emitovanjem programa pre nego što ispuni sve uslove za početak rada.
Pa, ko može u roku od 60 dana da montira i predajnik i antenu i repetitor, možda negde treba i afirtni repetitor; to ne može niko. Znači, oni koji su radili, oni će dobiti dozvolu.
Na kraju, gospodo, Uakon o radiodifuziji nije urađen ni u skladu sa preporukom Komiteta, već sam to dva puta naglasio. Pokažite mi samo jednu jedinu odredbu koja sprovodi preporuku Komiteta ministara Saveta Evrope od garantovanja nezavisnosti javnog elektronskog emitovanja; to je obaveza za sve zemlje koje hoće da uđu u Savet Evrope. Ovo ste morali da pogledate.
Da vas pitam, gospodo, gde vam je nadzorni odbor koji je sastavljen od predstavnika parlamentarnih stranaka, da bude postavljen, a što je jedan od važnih delova ove preporuke; gde su vam u zakonu odredbe koje obezbeđuju ravnopravnost u javnim elektronskim medijima, i to parlamentarnim stranaka sa strankama na vlasti, što je takođe jedna od važnih navedenih činjenica; i, na kraju, u članu 113. zakona o radiodifuziji sve kazne su date kao prekršaj i kreću se od 50 do 200.000 dinara i to nije urađeno ni u jednom zakonu. Hvala vam lepo.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, posle izlaganja izvestioca, potpredsednika Vlade gospodina Čovića, mogu da izrazim svoje zadovoljstvo kada sam čuo da se ovaj zakon o lokalnim izborima odnosi na celu Republiku Srbiju, a ne samo na Preševo, Bujanovac i Medveđu.
Predlog zakona o lokalnim izborima uvršten je u dnevni red ove sednice da se rešava po hitnom postupku. Uveren sam i očekujem da će se po hitnom postupku i raspisati izbori na svim nivoima u Republici Srbiji. To treba da bude ključni razlog za donošenje ovog zakona, a ne kako je rečeno u obrazloženju - da je veliki protok vremena od donošenja zakona o lokalnoj samoupravi i da treba doneti zakon o izborima u lokalnim jedinicama i ostvariti jednu celinu.
Time hoću da kažem da ćemo ovaj zakon, posle rasprave, sa amandmanima koji će ga popraviti, verovatno usvojiti. Aktuelna vlast bi zaista trebalo da raspiše izbore na svim nivoima jer to traže sve opozicione stranke, a to takođe traže i pojedine stranke iz koalicije DOS-a.
Mislim da je to mnogo celishodnije rešenje, da ne bude iznuđenih odluka u izborima koje su neizbežne ukoliko se vlast ogluši o sve brojnije zahteve građana, opozicionih partija, pa i stranaka koje su na vlasti, da izađe na izbore i zaustavi propadanje zemlje; uostalom, to su i predizborna obećanja koalicije DOS-a.
Što se tiče konkretno zakona, po meni, najveće su novine uvođenje proporcionalnog sistema, izbor predsednika opštine, odnosno gradonačelnika, kaznene odredbe. Hteo bih nešto da govorim i o ovom predlogu za procenat kandidata onog pola kojeg ima manje na listi, a tu se verovatno misli na ženski pol.
Prvo da kažem šta mislim o proporcionalnom sistemu. Mislim da većinski sistem omogućava jedan bliži kontakt birača i kandidata, neposredniji kontakt, i da stavlja kandidata, a sutra odbornika ili poslanika, u jednu sasvim drugačiju poziciju u odnosu na to kada se kandidat nalazi na proporcionalnoj listi.
Smatram da je trebalo predvideti kombinovani sistem i deo odbornika da se bira na proporcionalnoj listi, a za deo da to bude većinska lista.
Sada bih rekao nekoliko reči o procentima kandidata ženskog pola na listi. Mi smo svi svedoci i imamo mnogo raznih statistika da su žene odgovornije kada su u pitanju deca, kada je u pitanju brak, porodica, kada se nalaze u saobraćaju za volanom i kada se nalaze na radnom mestu.
Uostalom, 60-tih godina (verovatno su mnogi od vas to čitali) na jednom kongresu biologa u Londonu zaključeno je da su žene biološki jače, otpornije i poruka je da ruka koja ljulja kolevku, treba da vodi i svet.
Kada su u pitanju žene, uvek bih bio pristalica da ih se nađe što više na listi. Međutim, postoji veliki problem u nekim sredinama, pa vas pitam kako ćemo u Tutinu, u Sjenici, u Novom Pazaru obezbediti žene?
Prema tome, mislim da ovde treba, kao što je i profesor Simonović govorio, naći rešenje da stranke učine maksimalno da se nađe što veći broj kandidata ženskog pola na listama.
Kada je u pitanju cenzus od 3%, mislim da je vrlo mali, treba ga povećati; na taj način bismo omogućili da nam lokalne samouprave imaju odbornike iz manje stranaka kako bi mogli bolje da funkcionišemo.
U Kraljevu, gde ja živim i gde sam rođen, pošto imamo odbornike iz 18 stranaka, mi smo u situaciji da se već treći ili četvrti put za ove nepune dve godine pokreće inicijativa za smenu predsednika opštine. Grad, odnosno opština ne radi ništa drugo nego jednostavno se vode razgovori, ubeđivanja, dogovori ko će za koga da glasa.
Prema tome, manje se misli o problemima privrede, nezaposlenosti, o socijalnim problemima, a više se misli na koji način i koja stranka treba da pobedi.
I na kraju, ne znam da li je to slučajno što je predsednik opštine u Kraljevu član DSS-a, pa zbog toga ostatak DOS-a pokušava da ga razreši. Hvala vam lepo.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, podneo sam amandman ispred poslaničke grupe SPS na član 14, a koji se odnosi na član 67. Zakona o osnovnoj školi.
U ovom članu se govori da vrstu stručne spreme nastavnika verske nastave utvrđuje ministar prosvete, na zajednički predlog Ministarstva vera i tradicionalnih crkava i verskih zajednica.
Mislim da se stručna sprema utvrđuje zakonom, statutom ili nekim aktom o sistematizaciji poslova; ovo može biti veliki problem, pošto se u nekom vremenskom periodu menjaju ministri, tako da će se verovatno menjati i zahtevi u pogledu stručne spreme.
Takođe mislim da je veliki problem što će biti teško da se obezbedi ogroman broj nastavnika i predavača verske nastave, da će tu dolaziti predavači sa završenom srednjom teološkom školom. Ne verujem da danas osim nekih zabačenih mesta, u nekim seoskim područjima, u školama rade nastavnici sa srednjom stručnom spremom; sve su to sada, praktično, nastavnici sa visokom stručnom spremom, sa učiteljskim i drugim fakultetima.
Takođe, mislim da ti nastavnici verske nastave nisu prošli kroz jednu obuku, da znaju metodiku, da znaju da se spuste na nivo te dece i da prenesu adekvatno ta znanja. Pored toga, stav poslaničke grupe SPS se zna, nismo protiv vere, ali ovo obučavanje, odnosno školovanje treba da se obavlja u verskim objektima, crkvenim objektima i verovatno angažovanjem kadrova sa Teološkim fakultetom, profesora koji to znaju da čine najbolje.
I na kraju, i sada da kažem da će se uvođenjem verske nastave u osnovnom obrazovanju potrošiti ogromna sredstva, koja su mogla na mnogo adekvatniji način da koriste crkvama i da će ovo više naneti štete nego koristi. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, poštovani članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničke grupe SPS-a podneo sam amandman na član 17. koji govori o članu 79. Zakona. Predlažem da član 79. stav 2. glasi: "Učitelji, odnosno nastavnici i profesori razredne nastave koji rade pet ili više godina u selima koja su daleko od grada, sa otežanim uslovima putovanja na posao i drugim otežanim uslovima rada, imaju prednost na konkursu u gradskim i prigradskim školama".
Na ovaj način bi se rešilo pitanje učiteljskog, odnosno nastavničkog kadra u zabačenim selima, posebno u brdsko-planinskim područjima. Imam dosta primera na teritoriji Raškog okruga i na teritoriji opštine Kraljevo. Mislim da bi sela dobila kvalitetne i dobre učitelje, nastavnike i profesore razredne nastave. Takođe mislim da bi se otklonila velika nepravda prema mladim ljudima koji, kada se zaposle, a lakše se zaposle na seoskom području u školama sa malim brojem đaka, ne mogu da napreduju. Mislim da je to, jednostavno, šteta i po te učitelje, odnosno nastavnike i profesore razredne nastave, a isto mislim da je velika šteta i po društvo.
Iz tih razloga predlažem da Skupština usvoji ovaj amandman.

Uvaženo predsedništvo, cenjeni članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, imamo predloge zakona o izmenama i dopunama zakona o osnovnoj i srednjoj školi; zbog kratkoće vremena, pošto iz poslaničke grupe SPS imamo 10 prijavljenih, govorio bih o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnoj školi i osvrnuo bih se samo na dva-tri rešenja koja su data u ovom predlogu.
Vlada Republike Srbije, kao predlagač zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnoj školi, pored ostalog poziva se na Univerzalnu deklaraciju o pravima čoveka na slobodu misli, savesti i veroispovesti, koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1948. godine, i uvodi izvođenje verske nastave i građanskog vaspitanja kao fakultativni predmet u osnovnom obrazovanju.
To se u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnoj školi reguliše odredbama članova 20, 22, 23, 48. i 67. koji se odnose na nastavni plan i program verske nastave kao izbornog predmeta, na udžbenike verske nastave i vrstu stručne spreme za nastavnike verske nastave.
SPS i njeni poslanici nisu protiv verske nastave, ali smatraju da je to pitanje rešeno ustavnim odredbama i pravo ispovedanja vere je intimna stvar svakog čoveka, svakog građanina. Uvođenje veronauke u nastavno-obrazovni proces je u suprotnosti sa ustavnim odredbama. Crkva je odvojena od države i ima slobodu organizovanja verskih škola.
Još jednom bih podsetio na činjenicu da je uvođenje veronauke u škole urađeno na brzinu i bez odgovarajućih priprema. Aktuelna vlast je uvela veronauku preko noći, ne zbog same veronauke i crkve, nego sebe radi, radi sticanja poena kod crkve, vernika i crkvenih organizacija. Smatram da će ovakvo uvođenje verske nastave imati mnogobrojne negativne posledice i po samu veru i verske organizacije, iz najmanje nekoliko razloga.
Prvo, nije pripremljen ni jasno definisan stručni profil nastavnika verske nastave, što će neminovno dovesti do različitog kvaliteta. Ta okolnost može samo da šteti veronauci.
Drugo, nepripremljenost organizovanja verske nastave će se negativno odraziti na same polaznike verske nastave i pre će ih odbiti od vere, nego što će ih privući veri.
Treće, za organizovanje verske nastave u Srbiji utrošićemo znatna sredstva koja su crkve mogle mnogo racionalnije da upotrebe za organizovanje verskog života, verskih škola u okviru verskih objekata, za obnavljanje i rekonstrukciju zapuštenih verskih objekata, a sve ovo bi bilo u skladu i sa Ustavom Republike Srbije.
U članu 79. Predloga zakona o izmenama Zakona o osnovnoj školi se govori o prijemu, odnosno izboru nastavnika, stručnih saradnika i vaspitača. Smatram da je trebalo predvideti da učitelji, odnosno nastavnici i profesori razredne nastave, koji rade pet ili više godina u selima koja su daleko od grada, sa otežanim uslovima putovanja na posao, kao i drugim otežanim uslovima rada, imaju prednost na konkursu u gradskim i prigradskim školama.
Na ovaj način regulisalo bi se pitanje učiteljskog kadra, odnosno nastavničkog kadra u zabačenim selima. Ako učitelj zna da će posle pet godina provedenih u radu u jednom zabačenom mestu dobiti mogućnost da se zaposli u školama gradskog ili prigradskog područja, lakše će se opredeliti da radi u mestima gde su uslovi rada daleko teži, a tu pre svega mislim na mlađi kadar.
Mnogi mladi ljudi će se rado odlučiti na ovakvu soluciju i na ovaj način bismo rešili ovaj problem. Sela bi tada dobila mlade učitelje, a škole bi ostale i u najzabačenijim mestima. Hvala vam lepo.

Uvaženo predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničke grupe SPS-a, podneo sam amandman na član 130. Predloga zakona o univerzitetu.
Član 130. govori o obavezama Republike da obezbeđuje sredstava fakultetu, odnosno univerzitetu čiji je osnivač, i to za materijalne troškove poslovanja, amortizaciju i investiciono održavanje, plate radnika u skladu sa zakonom, opremu, obavljanje naučno - stručnog rada itd. Predložio sam da se između tačaka 3) i 4) ubaci - "rešavanje stambenih pitanja zaposlenih".
Mi znamo da na fakultetu ostaju najbolji studenti, studenti koji imaju prosek ocena 10 i znamo da je za njihovo napredovanje potreban veliki rad naučno istraživanje pisanje radova da bi postigli uspeh, postali docenti, vanredni profesori i redovni profesori a na kraju se dešava da nam profesori sa fakulteta odlaze u penziju bez rešenog stambenog pitanja.
Mislim da bismo na ovaj način, imperativom zakona, jasnim naglašavanjem, iskazali spremnost Vlade da ovo goruće pitanje sistematično i sistemski regulišemo. Zaista rešavanje stambenih pitanja na univerzitetu ne postoji, što pokazuje krajnju neodgovornost i nebrigu osnivača prema nauci, razvoju nauke i ukupnoj stvaralačkoj baštini, jer je ovde u pitanju osnovni egzistencijalni uslov.
Molim poslanike da se izjasne za ovaj amandman. Hvala lepo.

Uvaženo predsedništvo, poštovani predsedniče Vlade Republike Srbije, poštovani potpredsedniče Savezne vlade, kad analiziramo Polazne osnove za preuređenje odnosa između Srbije i Crne Gore, moja viđenja su sledeća: SRJ više ne postoji. To je rezultat isključivo politike DOS-a i crnogorskih predstavnika. Kažem DOS-a, jer u pregovorima ispred Srbije nije učestvovao najpozvaniji legitimni predstavnik, a to je predsednik Republike Srbije.
No, bilo kako bilo, rešenje o nekakvoj zajednici Crne Gore i Srbije, kako je sporazumom predviđena, nigde u svetu nije postojala, danas nigde ne postoji, a verujem da je ovakve nigde neće ni biti. A šta drugo i očekivati kada je posrednik u pregovorima bio Havijer Solana, osuđenik na 20 godina zatvora. Ovaj španski političar, koga se Španija oslobodila da joj ne smeta time što ga je gurnula u evropske i NATO organe, isposlovao je put u dalje rastakanje Jugoslavije.
Ovim je jasno podvučena i naglašena NATO ratna doktrina o uništavanju jedinstvene, južnoslovenske, a bolje rečeno jedinstvene države srpskog naroda. Kada već pomenuh jedinstvenu državu srpskog naroda, pomenuću najnovija istoriografska istraživanja, koja govore o prostranstvu srpskih zemalja od Alpa do Urala, od Urala do Olimpa, od Olimpa preko Drača kroz Jadran do Alpa, na kome je živeo moćni srpski narod, a koji je danas sveden po receptu Zapada na distrik.
Mi u Srbiji, odnosno Socijalistička partija Srbije uvek je poštovala pravo svakog konstitutivnog i državnotvornog naroda na samoopredeljenje, pa i Republike Crne Gore. Oko ovih pitanja kod nas nije bilo nikakvog spora. Jedino smo se protivili da rukovodstvo u ime naroda proglasi odvajanje, ali smo uvek podržavali i podržavamo izraženu volju crnogorskog naroda na referendumu. Podsećam vas da je ovakav stav pre tri godine jasno istakao naš predsednik Slobodan Milošević i pri tome naglasio: "Ako narod u Crnoj Gori smatra da će mu biti bolje samostalnom, neka se tako i opredeli, a mi ćemo to poštovati".
Ako se samo malo vratimo unazad, pre izbora, postojeća opozicija a onda vlast, obećala je da će ona očuvati Jugoslaviju, optužujući tada socijaliste da teraju iz zajedničke države Crnu Goru, Kosovo i Metohiju. Očigledno da to nije bila istina, a to potvrđuje i nemoć srpske strane u razgovorima, iz čega je rezultiralo pravo čudo od nazovizajedničke države, koju niko živ ne može da pojmi, razume, niti da je definiše.
Federacija nije, jer je do juče bila federacija. Konfederacija nije, jer imamo zajedničke organe, skupštinu, predsednika, savet, sud. Unija nije, jer imamo različite monete, poreski i carinski sistem. Dakle, stvoren je hidrocefalus, koga neko hoće da nazove čovekom, odnosno državom.
U ovom kontekstu istaći ću tri momenta u vezi države kroz koje se preslikava naša prošlost i naša sadašnjost. Prvo, svojevremeno se Golda Meir žalila da je najteži posao praviti državu. Verujemo da je potpuno u pravu. Naši preci su vekovima podnosili teške žrtve za uspostavljanje i očuvanje države. To se danas olako zaboravlja. Drugo, reformisati državu, to je nešto lakši posao i zahteva znanje, odlučnost i visprenost. Treće, za rasturanje države i stvaranje nekakve nakaze od države ne treba ništa drugo do neodgovornost.
Postavlja se logično pitanje, šta se u stvari postiglo. Odgovor je - ništa; ništa za jednu dobru, ozbiljnu, uređenu državu u ekonomskom, pravnom, političkom i socijalnom pogledu. Međutim, moramo se složiti da je interes naroda mnogo viši od sitnosopstveničkih interesa partije, političkih grupa i ekonomski moćnih pojedinca. To se, gospodo poslanici, mora uvek imati na umu kada je u pitanju država i sudbina naroda.
Na samom kraju, da konstatujemo trenutni pravni poredak u zemlji. Sada se Jugoslavija, bolje rečeno bivša, nalazi u ustavnom vakuumu koji popunjava ustavne povelja za Srbiju i Crnu Goru i ustavni okvir za Kosmet, a kojim se otkida sigurno najsrpskiji deo, Kosovo i Metohija. U Srbiji se, pored toga, vlada uredbama, tako da se ukupan društveni život odvija u pravnom haosu, u kome dominira voluntarizam aktuelne vlasti, što za posledicu ima nesigurnost i nespokoj građana, a posebno onih koji su branili ovu zemlju. Hvala.