MILOŠ JOVANOVIĆ

Nestranačka licnost

Miloš Jovanović rođen je 1976. godine u Beogradu. Srednjoškolsko obrazovanje stekao je u V Beogradskoj gimnaziji. Diplomirao je 1999. godine na Pravnom fakultetu, a 2000. godine na Odseku političkih nauka Univerziteta Pariz I Panteon-Sorbona. Na istom univerzitetu je završio magistarske studije iz međunarodnih odnosa 2001. godine a doktorsku disertaciju odbranio je 2010. godine.
Obavljao je dužnosti savetnika ministra za Kosovo i Metohiju Slobodana Samardžića i učestvovao je u pregovaračkom procesu o budućem statusu Kosova i Metohije vođenim pod okriljem međunarodne posredničke Trojke.
Februara 2008. godine imenovan je za jednog od dvojice koordinatora pravnog tima Vlade Republike Srbije.
U

Osnovne informacije

  • Samostalni poslanik
  • 01.01.1901.

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Deveta sednica Drugog redovnog zasedanja, 20.12.2012.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Vlada je na potvrđivanje podnela nekoliko sporazuma koji se tiču bilateralne saradnje i dva predloga odluka koje se odnose na učešće bezbednosnih snaga u mirovnim operacijama. Prevashodno ću se osvrnuti na te dve odluke, jer u principu ovi sporazumi nisu sporni. Ne samo da nisu sporni, nego bi se moglo reći da su dobrodošli, da su poželjni. Reč je o sporazumima koji uspostavljaju pravni okvir za saradnju između Srbije i niza zemalja od kojih nijedna nije priznala secesiju naše južne Pokrajine, što mi se čini da nije nebitno istaći, jer mislim da ćemo se svi ovde složiti da bi bilo krajnje nelogično da Srbija produbljuje vojnu saradnju sa državama koje prihvataju secesiju Kosova i samim tim direktno ugrožavaju bezbednost naše zemlje. Ovde o tome nije reč. Radi se o državama Grčkoj, Indoneziji, Brazilu i Angoli, od kojih nijedna nije prihvatila secesiju južne Pokrajine. Ponavljam, to su sporazumi koji će svakako biti na obostranu korist i tih država i same Srbije.
Isti slučaj važi i za Sporazum o srpsko-ruskom Humanitarnom centru. Ovde je već u nekoliko diskusija naznačeno to i mislim da ne treba trošiti reči o koristi koju Srbija može da ima u tom sporazumu. Ta korist se već pokazala letos, kada su gorele šume u Srbiji. Tu saradnju treba produbiti i tu je opet pohvala za Vladu Srbije. Doduše, to nije resor i niste nadležni vi, gospodine Vučiću, već ministar unutrašnjih poslova i predsednik Vlade, gospodin Dačić, ali gospodine Mariću, vi ste u svojstvu predstavnika MUP – svaka pohvala. To svakako ima podršku DSS.
Glasaćemo za ove sporazume, odnosno za potvrđivanje ovih sporazuma.
Dolazimo do tačke koja je nešto malo komplikovanija. Radi se o ove dve oduke koje se odnose na učešće srpskih snaga bezbednosti, vojske i policije u mirovnim operacijama. Znate da DSS tu ima blago rezervisan stav i tu ima nekoliko problema. Prvi je formalno-pravni problem. Prekršili smo član 140. Ustava Srbije jer tek danas donosimo odluku o nečemu što je već realizovano u 2012. godini. Odgovornost za tako nešto nije na aktuelnoj Vladi. Čuli smo od prethodnog ministra odbrane da nije ni na prethodnom ministarstvu, prethodnoj administraciji koja je na vreme dostavila odluku Narodnoj skupštini. Očigledno je odgovornost na prethodnoj vladajućoj većini. Kako god bilo, prekršili smo nešto što je isključivo nadležnost Narodne skupštine jer se ne može upotrebiti Vojska Srbije van granica bez naše odluke. Ona je 2012. godine upotrebljena i to u pravničkom smislu nije bila valjana rabota i to prosto ne priliči jednoj ozbiljnoj državi.
Zahvaljujem se ministru što je najavio da ćemo vrlo brzo moći da diskutujemo o godišnjem planu za 2013. godinu i nadamo se da se ovakve greške i neozbiljnosti neće ponavljati u budućnosti, a i ne sumnjamo da će sve to ići kako treba. Toliko o tom formalno-pravnom problemu.
Dolazimo do suštine. Demokratska stranka Srbije pravi razliku između mirovnih misija koje se sprovode u okviru UN i mirovnih operacija koje vode direktno EU. U principu, nemamo problem sa ovim prvim. One nisu sporne. Više puta smo istakli u ovom domu da UN su jedina univerzalna reprezentativna organizacija koja se bavi kolektivnom bezbednošću i njene misije kao takve su apsolutno legitimne. Tamo gde može da se postavi pitanje, i mi smo to pitanje postavljali, o modalitetu učešća i obimu učešća Srbije u tim misijama, prvo, zato što te misije koštaju taj trošak nije prevelik ili možda nije bio prevelik. On je sve veći sa našim povećanim angažovanjem u tim misijama. Imamo neke podatke da smo 2011. godine 18 miliona dinara utrošili na misije, a od toga je dve trećine vraćeno kroz UN i ukupan trošak je šest miliona dinara, što je krajnje ili skoro zanemarljiv trošak.
Za ovu 2012. godinu se to znatno povećava i imam kontradiktorne podatke. Možda će ministar odbrane moći da razreši dilemu. U samom predlogu odluke stoji cifra od 525 miliona i nešto dinara koji su potrebni za realizaciju u ovoj tekućoj godini učešća Srbije u tim misijama, od čega 461 milion otpada na Ministarstvo odbrane. U Odboru za odbranu i unutrašnje poslove smo dobili neke podatke koji su zapravo niži za 2012. godinu. Dostavljen nam je podatak da je 193 miliona dinara. Kako god da je pravo stanje, očigledno je da se ti troškovi povećavaju kada se uzmu u obzir naplate UN i nešto što dobijamo u opremi, taj trošak postoji. Taj trošak se povećava i on u ovom kontekstu ozbiljne ekonomske krize mi se čini da nije zanemarljiv. Nije zanemarljiv tim pre što se postavlja, pažljivo sam slušao predlagača i njegove ranije sumnje i skepsu koju je izneo povodom mirovnih misija i učešća Srbije u njima, pitanje svrsishodnosti.
Neću citirati paragraf predloga odluke koji se bavi ciljevima Vojske Srbije. Samo ću naglasiti da ono što se želi postići jeste da osim što je učešće u multinacionalnim operacijama UN važan element spoljne politike Srbije, želi se postići da se Srbija u odnosima sa zemljama članicama EU i partnerstva za mir tretira kao ravnopravni partner. Delim skepsu koju je nekad ministar odbrane imao. Nisam siguran da je najbolji način da se Srbija tretira kao ravnopravni partner u učešću u UN. To može da doprinese nekoj vrsti kredibiliteta ali ništa značajno ne može da promeni. Čak ste pomenuli put u Norvešku ili kontakt sa Norvežanima, gde su nas ishvalili za naše učešće u mirovnim operacijama. To jeste dobro, naravno, ali to ne menja ništa kada je u pitanju ozbiljna norveška politika kada je u pitanju KiM. To vam je kao parlamentarna demokratija – treba biti prisutan i ne treba očekivati od toga bog zna kakve suštinske promene. Tim pre što u ovim našim učešćima u mirovnim misijama postoji logičan problem. Već sam ga naglašavao i on je prisutan. Možemo da se pravimo da on ne postoji. Možemo da se pravimo da smo uređena država u kojoj sve funkcioniše, u kojoj nema secesionizma, separatističkih tendencija. Nažalost, to nije slučaj.
Logičan problem je sledeći. Mislim da međunarodni ugled svake države zavisi od toga koliko je sposobna da sprovede red u sopstvenoj kući. I pre nego što krenemo da učestvujemo u sprovođenju, odnosno donošenju ili aktivno učestvujemo u međunarodnoj bezbednosti, međunarodnom miru i očuvanju međunarodne bezbednosti i međunarodnog mira bilo bi logično da to isto postignemo u sopstvenom dvorištu. Mi smo država koja je, to moram da pomenem a da to nije nadležnost ministra koji je ovde prisutan, dozvolila da se na njenoj teritoriji koju kontroliše dižu spomenici teroristima. Mislim na spomenik koji je podignut u Preševu borcima, odnosno teroristima UČK, odnosno UČPMB i koji još uvek nije uklonjen. Mi smo država koja dozvoljava da još uvek stoji tabla Aćif Efendiji u Novom Pazaru i to su sve stvari koje su dosta skandalozne i šokantne same po sebi, a koje sigurno u međunarodnim okvirima ne doprinose tome da Srbija uživa. To su sve stvari zbog kojih smatramo da ionako treba učestvovati u misijama UN. To učestvovanje ne treba možda širiti. Ne treba povećavati.
Da budem krajnje jasan. Tamo gde, recimo, imamo četu, DSS ne bi ništa smetalo da postoji samo vod. Ponavljam, treba biti u tim vrstama odnosa. Ne treba prenaglasiti značaj. Između one vaše skepse, gospodine Vučiću, koju ste pomenuli, i vaše današnje pozicije koja je krajnje razumljiva, razumem i jedno i drugo, mislim da postoji neki srednji put koji bi bio optimalan za Srbiju. U svakom slučaju bismo glasali za ove odluke da ne dolazimo do ove druge tačke koja je za nas iz DSS krajnje problematična, odnosno neprihvatljiva. Glasali bismo da se radi samo o misijama u kojima Srbija učestvuje i koje sprovode UN.
Međutim, postoje i druge misije, a to su misije koje sprovodi EU. Tu dolazimo do nečega što je meni lično neshvatljivo, što se ipak mora nazvati pravim imenom, a to je jedna apsurdna situacija koja se skoro graniči sa nekim patološkim stanjem. Recimo, Srbija je prošle godine potpisala okvirni sporazum sa EU za učešće naših snaga u njenim mirovnim operacijama i time smo pokazali da želimo aktivno da doprinesemo sprovođenju zajedničke spoljne i bezbednosne politike, odnosno zajedničke bezbednosne odbrambene politike EU.
U okviru te zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU direktno ugrožava našu bezbednost time što u okviru te politike šalje statusno pristrasnu misiju na KiM, što u okviru te politike podržava secesiju KiM, što u okviru te politike učestvuje u izgradnji nezavisnog Kosova. To jeste jedna situacija koja je, najblaže rečeno, apsurdna. To je činjenica, to je konstatacija i od nje ne smemo bežati. Zato smatramo da je naše učešće u tim misijama apsolutno neprihvatljivo.
Postavlja se pitanje – zašto to ova Vlada namerava da nastavi? To je nešto što je prethodna Vlada započela. Čini mi se da ova Vlada namerava da nastavi tim putem. Šta više, prema nekim podacima koje imam, misija Atalanta, naš kontigent u okviru te misije će se povećati. To je misija koja se bavi slobodnom navigacijom i borbom protiv piraterije duž somalijske obale, dakle kod roga Afrike. Mislimo da je to neprihvatljivo. To smo već rekli i to ćemo ponavljati u januaru i februaru kada budemo govorili o svemu tome. Srbija nema nikakvog razloga da podržava politiku EU u okviru koje se sama Srbija ugrožava.
Šta je razlog tome? Dozvolite mi da samo citiram ove ciljeve iz Predloga odluke gde se kaže – angažovanjem pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama, a pod mandatom EU, u okviru zajedničke bezbednosne i odbrambene politike, Republika Srbija bi se integrisala u ovu važnu oblast aktivnosti EU, što bi imalo povoljan uticaj na ukupan proces evropskih integracija Srbije. Dođosmo do ove svete krave srpske politike. Dakle, famozne evropske integracije Srbije.
Hajde da ostavimo po strani. To bi se moglo tumačiti kao neka vrsta povrede neutralnosti. To je možda malo nategnuto tumačenje, ali je činjenica da EU u segmentu bezbednosti ne igra neku značajnu ulogu na međunarodnom nivou, da mnogo toga radi u koordinaciji sa NATO, da ne pominjem Berlin plus i sve resurse koje NATO stavlja na raspolaganje EU kako bi neku svoju misiju pokrenuli. To nije toliko bitno, ostavićemo to po strani.
Čini mi se da u ovom našem zalaganju ka evropskim integracijama… Hajde ovako da to postavimo. Pažljivo sam vas slušao, gospodine ministre, poslednjih nekoliko puta kada smo bili u prilici da razgovaramo. Jedanput ste rekli da ne možemo da isplaćujemo penzije bez EU, ali otprilike se svelo, ako ja dobro tumačim, a vi ćete me ispraviti, na tu parolu koja je bila parola prethodne vlasti da EU nema alternativu. Čini mi se da je ta parola pogrešna, netačna, a sve i kada bi bila tačna, toliko je pogubna za Srbiju da bismo tu alternativu morali da izmislimo.
Navešću tri razloga za koje smatram, odnosno DSS, da je to ovako kako sam upravo rekao. Prvo, mislim da je svima jasno i da više ovde ne vredi ponavljati, osećam se umornim kada po hiljaditi put to kažem, Srbija ne može da postane članica EU, a da ne prizna secesiju južne pokrajine. To je sama logika stvari. To je u krajnjem slučaju eksplicitno rečeno. To se sada podvodi pod terminologiju normalizacije odnosa, ali mi se čini da je svima jasno, građanima Republike Srbije, mislim da je jasno i svima nama u ovom domu da Srbija ne može da uđe u EU a da ne prizna secesiju KiM. Samim tim čini mi se da ne moram tim putem dalje da idem.
Hajde da ostavimo problem KiM po strani. Recimo da ga nema, da je sve perfektno, idealno, da Srbija nema nikakve separatističke tendencije u njenom okviru i da imamo jednu zdravu, stabilnu državu. Čak i u toj pretpostavci nije sigurno da EU ne bi imala alternativu. Mislim da ovde kasnimo 30 godina. Neko je u diskusiji pomenuo kako nismo na vreme shvatili posledice promene, dakle, sa krajem hladnog rata i padom Berlinskog zida. Čini mi se da srpska politika i danas ne shvata istorijski trenutak u kojem se nalazi. Kada kažem da kasnimo 30 godina, znate da kada su 80-ih godina Grčka, Španija, Portugal ulazile u EU, to je i imalo nekakvog smisla.Dobile su nekakve kredite, sanirale su svoje ekonomske situacije i imali su određen period snažne ekonomije. To danas u EU više nije moguće. EU proživljava jednu ozbiljnu ekonomsku krizu, jednu ozbiljnu institucionalnu krizu. Sva je prilika, to će vam reći svako ko se bavi ozbiljno evropskom problematikom, da kroz nekoliko godina EU neće izgledati ovako kako izgleda danas.
(Predsedavajući: Gospodine Jovanoviću, molim vas, vratite se na temu. Evropska unija nije tema rasprave.)
Poslušaću vas. Citirao sam nešto što piše u samoj odluci i što je zapravo obrazloženje zašto Srbija šalje svoje pripadnike snaga bezbednosti u evropske misije. Meni se čini da je direktno vezano, ali ispoštovaću vaš stav.
Dozvolite mi par rečenica i onda ću završiti. Da zaboravimo i ovu drugu tačku koju sam pomenuo i da kažemo da mi želimo da imamo sve razloge sveta da uđemo u EU, ali postoji taj treći problem. Gospodo, sva je prilika da se EU neće širiti u narednom periodu.
(Predsedavajući: Nemojte više o EU.)
Zaključiću, gospodine predsedavajući. Ako mogu, gospodine ministre, ispravićete me ako pogrešno parafraziram, odnosno citiram, ovo će biti više parafraza, mislim da ste prošli put rekli da ne želite da Srbija bude izdržavano lice. To je mnogo tačnija izjava i značajnija izjava. To je izjava sa kojom se svi ovde slažemo. Čini mi se da to da li ćemo biti izdržavano lice ili nećemo zavisi samo od nas samih. Tu su primeri Grčke, Španije i Portugalije koji to pokazuju uveliko. To zavisi od naše spremnosti da li hoćemo da se izborimo za ozbiljnu državu. Ta borba mora biti sveobuhvatna. Dakle, ta borba podrazumeva, kako borbu protiv korupcije, i na tome vam najiskrenije govorim – svaka čast na iskazanoj volji i ličnoj hrabrosti, ali verujte ta borba neće biti ni od kakvog značaja ako se uz tu borbu ova država ne bori za svoje granice, za svoju teritoriju, za svoj narod koji živi na toj teritoriji. To su dve strane iste medalje, ili se borimo za ozbiljnu državu ili se ne borimo za ozbiljnu državu.
Da bi se borili za ozbiljnu državu, naš evropski put mora da se prekine. To je razlog, gospodine predsedavajući, zbog koga mi iz DSS smatramo neprihvatljivim da Srbija šalje svoje pripadnike snaga bezbednosti u misije koje sprovodi EU. To je ta veza sa ovom temom. To je za nas neprihvatljivo. To je razlog zbog koga ćemo mi iz DSS glasati za potvrđivanje navedenih sporazuma, ali protiv ove dve odluke koje se tiču učešća Srbije u mirovnim operacijama. Zahvaljujem se.

Deveta sednica Drugog redovnog zasedanja, 20.12.2012.

Zahvaljujem gospodine predsedniče, zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
Pokušaću da budem kratak i da krenem od ovog najmanje bitnog dela, dakle, Atalanta, pominjali ste broj naših pripadnika koji učestvuje u toj mirovnoj operaciji. Za nas je to principijelno pitanje da li je jedan pripadnik, pet ili 50, mi smo protiv učešća Srbije u mirovnim operacijama koje sprovodi EU.
Sad ono važnije. Siguran sam da vi to znate i da niko iz DSS ne misli da vi imate bilo kakve zle namere, naprotiv, ja sam ovde rekao nešto što inače nemam priliku da govorim niti imam naviku da tako nešto, uslovno rečeno, laskam. Ne laskam nikome, pa ni vama. Ali, vaša borba protiv korupcije, ponekad neke stvari treba priznati, iziskuje i snažnu volju i ličnu hrabrost, jer to nije ni malo naivna stvar i mi nemamo problema da to kažemo. Kada to govorimo to po definiciji znači da svakako ne verujemo da imate zle namere, svakako verujem da želite sve najbolje za ovu zemlju i za ovaj narod.
Ovde se radi o jednoj razlici u procenama kako doći do tog najboljeg. Vi mislite ovo što ste sada rekli, naš je stav da put ka EU ne obezbeđuje tu dobrobit ni za državu, ni za narod. Sada kada mi kažemo – nećemo da postanemo punopravna članica EU, ne znači da mi zaustavljamo svaku ekonomsku saradnju. Naprotiv, ako možemo da pospešimo, pospešićemo. Prihvatam argumentaciju da ako kažemo EU – ne idemo ka punopravnom članstvu, da će verovatno biti posledica i na ekonomskom planu, ali da budem iskren sumnjam i to je procena DSS da će ta ekonomska saradnja prestati, biće nekih oblika. Da li će to olakšati situaciju? Verovatno neće. Da li će otežati? Verovatno hoće.
Sve kada se uzme u obzir, sabere i oduzme, mislimo da je reći – ne – punopravnom članstvu EU mnogo delotvornije, svrsishodnije, nego nastaviti tim putem. Dakle, radi se stvarno o političkoj proceni. Mi mislimo da je naša tačna i imamo argumentaciju za tako nešto, vi iznosite ovu vašu, ali ponavljam, verujte nemamo nikakvu sumnju u vaše dobre namere. Zahvaljujem vam se.

Deveta sednica Drugog redovnog zasedanja, 20.12.2012.

Zaista nisam čuo ikada da je iko na političkoj sceni Srbije želeo da Srbija postane članica organizacije afričkog jedinstva ili nekakve afričke unije. To je potpuno relevantno, naročito tako nešto niste mogli da čujete od predsednika DSS. Ono što mi govorimo je sasvim prosto i mene ponekada čudi da nikada nisam čuo ozbiljnu argumentaciju protiv toga.
Dakle, evropski put će Srbiju mnogo koštati, toliko će biti visoka cena da je ona nedopustiva i možemo to da argumentujemo na hiljadu način i onda sam rekao više stilski sve i kada ne bi taj put imao alternativu morali bismo da izmislimo zato što će naš put u Evropu biti krajnje poguban.
Još nešto, zaista ne znam koliko se ovde ljudi bavi EU i koliko ljudi poznaje EU, ponavljam, čudi me da mi ovu raspravu vodimo 2012. godine, jer 80-tih godina bi još nešto i razumeo.
Sada kada ponavljam, EU je u ozbiljnoj ekonomskoj i institucionalnoj krizi, mene čudi da tako neko bude zaslepljen žutim zvezdicama i da misli da je srpska jedina budućnost u EU. To je prosto neverovatno.
Još nešto i time završavam, verujte mi, EU ili ne, Grčka, Španija i Portugal su tu gde jesu. Nemačka, sve i kada ne bi bila u EU, bila bi još uvek snažna, ekonomska, odnosno formirana snažno ekonomska zemlja i tu nema nikakve dileme.
Zašto to govorim? Ako neki savez može da vam pomogne, odlično, ali suštinski se svodi na ono – use i u svoje kljuse. Naša budućnost zavisi isključivo od nas samih, da li ovaj prekid evropskog puta može da bude u početku bolan – možda, verujte mi, gospodine potpredsedniče Vlade, biće spasonosan za Srbiju, sve ostalo je nastavljanje agonije, nastavljanje puta na kraju kog će od Srbije ostati prazna ljuštura i pored male teritorije, par miliona ljudi koji će biti jeftina radna snaga.
To nije vizija Srbije koju ima DSS, mislim da je to sasvim prosto i jednostavno. Hvala.

Poslednji put ažurirano: 20.09.2016, 12:12