Zahvaljujem.

Hajde ovako, o suštini ćemo kasnije u toku dana, to je zapravo najvažnija tema. Čisto da građani ne bi bili uskraćeni za istinu, da, u pravu ste, niko nije morao da nas sprečava jer nismo nasrnuli ni na koga, apsolutno ni na koga, niti je bila bilo čija namera ništa slično. Da, došlo je do fizičkog kontakta zbog vaše strane i vaše krivice.

Što se Vojislava Koštunice tiče, da, moguće je da je bilo grešaka. Ja znam samo dve stvari, šta god da je radio nikada nije pomagao tzv. „državnosti Kosova i Metohije“ kao vi 2013. godine. Znam još jednu stvar, koliko god gospodo draga, koliko god Vojislav Koštunica bio loš, nije vam bio dovoljno loš da tražite koaliciju sa njim 2008. godine i njegovu podršku 2012. godine. Toliko vam je bio odvratan da ste jedva dočekali da vas podrži i njegovom podrškom dođete na vlast.

Toliko o Vojislavu Koštunici, gospodo, a o veri i večer, to se, gospodine Vučiću, potpuno slažem sa vama. Predstavu nemate koliko se iskreno slažem sa vama. Vreme će sve pokazati i ko je vera i ko je nevera i jedva čekam taj trenutak, samo se plašim da će sa ove strane, a Boga mi i na galeriji biti mnogo razočaranih ljudi. Daće Bog da grešim, ali više nemam nikakvu ni veru ni nadu da može da bude drugačije.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, gospodine Vučiću, rekoste da se ne radujemo kada ste rekli to što ste rekli i u pravu ste bili, ne radujemo se, ne što vas mrzimo, nije ni da vas volimo, ne radi se ni o ljubavi, ni o mržnji, već vam ne verujemo. Jednostavno, vam ne verujemo i čudi me da vam više iko i veruju, posle svega.

Ali, hajde pre toga samo da par manje važnih stvari razjasnimo. Jesu manje važne, ali zarad istine i ljudi koji nas gledaju, ne bi bilo zgoreg pomenuti ih. Konsultacije. Da, pozvali ste javno na konsultacije i da, dobili ste javno odgovor od Srpske koalicije NADA da na te konsultacije dolazimo, odnosno da ćemo se čak i u listu koji nije baš poznat kao preterano opozicioni „Kurir“ navedena je izjava – Miloš Jovanović, predsednik Novog DSS kaže i citat – da će ta stranka naravno potvrdno odgovoriti na poziv predsednika Republike. Saslušaćemo šta ima da kaže, ali ćemo vrlo jasno izneti svoje stavove. Poziv javno dobili. Na poziv potvrdno odgovorili. Istine radi.

Da krenemo na ove malo važnije stvari. Ima jedna škakljiva stvar, a to je blaga reč i više nego škakljiva. Ljudi, ja razumem da u međunarodnim odnosima, da u diplomatiji, nešto sam malo pročitao i nešto malo znam, postoje pregovori gde ne može da se otkrije sadržina zbog uticaja na pregovore, zbog uspešnosti pregovora itd.

Ovo nisu i ne smeju da budu takvi pregovori. Pobogu, ljudi, govorimo o sudbini Srbije, njene teritorijalne celovitosti. Građani imaju pravo da znaju o čemu se radi i ako je bio zahtev, kao što je očigledno bio zahtev zapadnog dela tzv. međunarodne zajednice da se to održi u tajnosti na takav zahtev ne može potvrdno da se odgovori.

Ali, zapravo to i nije najgore, jer mi znamo o čemu se radi. Znamo o čemu se radi i zato je ovo velika sramota što o ovome govorimo. Sporazum ili ti da budemo precizni nacrt, predlog sporazuma, kako god želite, je objavljen. Gospodin Miroslav Lajčak je rekao da je to što je objavljeno zapravo to plus minus koji detalj, da je to to. Aleksandar Vučić je evo ovde i danas rekao da je to manje više to.

Vratiću se na neke članove koje ste vi spomenuli. Hajde odmah da kažemo – to je predaja KiM. I to svi znamo.

(Marijan Rističević: Nije tačno.)

Možete da dobacujete – nije tačno. Jeste, tačno je i to svi znamo. Prvo, tačno je. Hajde malo samo da razmislimo zbog građana. Kada vam predlažu plan zemlje koje su i same priznale secesiju naše južne pokrajine, kada sam Eskobar ili ranije Hil kaže – više nema govora o tome Kosovo je Srbija, zaboravite na tu parolu, izbacite to iz vaših glava, dragi Srbi, ako te zemlje nude plan pa taj plan ne može da bude ništa drugo do zahtev Srbiji da se svojevoljno odvoji od dela svoje teritorije.

Uostalom, ne verujte meni.

(Marijan Rističević: Jel to francuski predlog?)

Vratićemo se i na Francusku i na sve ove vaše, uslovno rečeno, kritike. Nemam problem ni sa čim. Ništa ne krijem, ali ne verujte meni. Još jednom, to sam i prošli put rekao, evo ga Aleksandar Vučić, on je rekao u obraćanju, ne nakon sastanka sa tom diplomatskom petorkom, nego u obraćanju narednog ponedeljka od onih sat i nešto vremena, rekao je – to je implicitno priznanje koje se nama traži. Tako i tako. To ovde piše.

Jeste problematičan i drugi član. Drugi član kaže da mi treba da tretiramo Kosovo i Kosovo nas kao ravnopravne i jednake partnere na osnovu Povelje UN. Jednaka suverenost, teritorijalna celovitosti i da ne nabrajam dalje, jednakost prava.

Ljudi, pa ne može Srbija i njena secesionistička teritorija da ima jednaka prava i da se jednako tretiraju. To vam je već implicitno priznanje.

Član 4. nije samo drugi stav problematičan koji kaže i citiran je ovde malopre od gospodina Vučića – da se Srbija neće protiviti Kosovu, odnosno ulasku ili ti članstvu Kosova u bilo koju međunarodnu organizaciju. Problem je i prvi stav tog člana – strane polaze od pretpostavke da nijedna od njih ne može predstavljati drugu stranu u međunarodnoj sferi ili delovati u njeno ime. Da li je to danas tako? I jeste i nije zato što mi od te pretpostavke još se nismo odrekli i ne treba da se odreknemo.

Šta je fakcititet? O tome možemo da diskutujemo. Na nama je da i dalj polažemo pravo na naša suverena prava bez ikakve igre reči. I da ne nabrajam dalje članove.

Samo ću završiti sa onim ko iole pažljivo gleda i po malo zna. Ljudi, ne puno, po malo zna o svemu ovome, zna da je ovo skoro prepisano, u nekim momentima i potpuno u reč sporazum između dve Nemačke, čuveni temeljni sporazum iz 1972. godine, kojim su se dve Nemačke priznale. Obe su ušle u UN, zapadni blok je priznao Istočnu Nemačku, istočni blok Zapadnu Nemačku.

Nema nikakvih tajni. Da ovo završimo još jednim citatom Aleksandra Vučića – ovo je implicitno priznanje koje se od Srbije traži. Zašto je sramota da o ovome govorimo? Ajde malo samo da razlučimo ovo, raščlanimo, ali minimalno. To znači nezavisno Kosovo, to znači da Srba na nezavisnom Kosovu više biti neće. Odmah da se razumemo, nema te ZSO koja će tu činjenicu promeniti. Sudbina Srba na nekakvom nezavisnom Kosovu će biti sudbina Srba u ovoj novijoj nezavisnoj Hrvatskoj. Neće ih biti. To znaju svi, to znati i vi gore gospodo. Znate. Možete da me pljujete, i mene i sve nas, znate.

To znači velika Albanija. To niko ne pominje. To znači velika Albanija, jer se to neće moći sprečiti. Dve, u tom slučaju nezavisne države ne može niko da spreči da donesu odluku da budu jedna velika država. Gospodo, to znači jatak, i sasvim izvesno kraj Republike Srpske.

Da li je ovo zapadna politika prema Kosovu i Metohiji? Jeste. Nikada nisu krili. Podržavali separatizam, izvršili agresiju, podržavali jednostrano proglašenje nezavisnosti ili ti secesiju i istu priznali. Poslednja etapa u tome da nas privole da i mi to priznamo. Kakva je politika zapada prema Bosni i Hercegovini? Što mislite da će da odustanu od politike njihove prema Bosni i Hercegovini? Neće. Unitarizacija BiH, odnosno nestanak Republike Srpske. Ništa više, ništa manje.

Ako se ovo ovako reši, sledeća je Republika Srpska, a onda je sledeće. Znate, svašta može da se zamisli. Atak i na teritorijalnu celovitost već krnje Srbije u raznim njenim delovima. Ima čak, hteo sam da kažem skoro važnija, podjednako važna kao i sve ovo, stid i sram koju ovakav ultimatum ostaje i ostavlja, koji ja već sada osećam, kada uopšte moram da pričam o njemu. Mi smo prva generacija u istoriji ovog naroda koja otvoreno razmišlja o predaji, i to ne bilo koga dela teritorije, već Kosova i Metohije. Prva generacija.

Sada ću vam objasniti, za građane koji nas gledaju da mogu da čuju kolege iz SNS, dobacuju – a zašto u naše ime pričate? Najbolje pitanje koje ste mogli da postavite, postavili ste. Zašto uopšte o ovome pričamo? Zato što je predsednik države, što se mene tiče, sebe time diskvalifikovao, izjavio nakon sastanka sa tom diplomatskom petorkom. Ovo je citat, a ne nešto čime ste vi vični, a to su manipulacije, citat. Za ovakav i ovaj sporazum Aleksandar Vučić je rekao da smo spremni da prihvatimo koncept i da radimo na implementaciji predloženog sporazuma. U reč citat, da smo spremni da prihvatimo koncept i radimo na implementaciji predloženog sporazuma.

Ljudi, nisam to ja rekao. Možda niste ni vi profesore Atlagiću. Aleksandar Vučić je to rekao. U čije ime? U moje nije, i u ime Srbije nije. Možda nije ni u vaše, jer mu narod Srbije nije dao mandat da ovako nešto izjavi. Hoćemo o teoriji države i pravu. Možemo tri sata o tome. To je na ivici državnog udara, ako ćemo o tome. Odmah ste dobili podršku.

Gospodo, Vesna Pešić, obradovala se novom naprednjačkom politikom, pročitala predlog. Sjajan. Odlično su to sročili. Nada se da je već potpisano. Nataša Kandić citira Aleksandra Vučića, citat: „Spremni smo da prihvatimo koncept i radimo na implementaciji“. Ima nas puno za. Nataša Kandić vas podržava.

Čekajte, trio nije gotov. Sonja Biserko, velika poznata Srpkinja. Sjajan predlog, treba ga podržati. Da su sve na okupu. Ima ih koji više nisu s nama. I one bi to podržale. Borka Pavićević, koga još ima? Ne sećam se više.

(Marijan Rističević: Borka je umrla.)

Slušajte malo pažljivije.

Vuk Drašković je tu. Tu je naravno i Čeda Jovanović, Šutanovac, svi su uz vas. Ali nije samo to sramota. To je najveća sramota.

Ima jedna malo manja sramota, način na koji to predstavljate, način na koji o tome govorite i način na koji plašite narod. Posledice neprihvatanja, samo ste se za to vezali, niko od vas nije rekao šta bi bile posledice prihvatanja. Nezavisno Kosovo, Velika Albanija, Republika Srpska, doviđenja, prijatno.

Posledice prihvatanja sporazuma, citiram i ovde verujem, jer je rečeno…

(_______________: Kog sporazuma?)

Onog za koji je Aleksandar Vučić rekao da smo spremni da prihvatimo koncept. Prekid evropskih integracija, vrlo verovatno, zapravo sasvim sigurno. Zaustavljanje investicija, vrlo verovatno i sada je ovo maglovitije, mere koje će imati direktan uticaj na političke i ekonomske prilike, odnosno koje će uticati u političkom i ekonomskom smislu na zemlju i državu Srbiju, što je moguće.

Da ste ostali na tome, da ste ostali na tome, pa još nekako, jer ovo nije padaju sekire i najezda skakavaca nas očekuje, ne nego ste učitali sankcije i učitali ste rat. Aleksandar Vučić je ovaj današnji govor počeo Meljanskim dijalogom. Peloponeski rat, gospodo malo smo daleko od bilo kakvog rata, kamoli Peloponeskog. Ja taj Meljanski dijalog predajem studentima, znam ga napamet i znam sve šta znači i ne može se u ovoj situaciji nikako koristiti.

Ne bih dalje o pričama, o sukobima. Ako nekom ne odgovara sukob na KiM, ne odgovara zapadu. Zapadu danas odgovara na KiM sve, pa čak i zamrznuti konflikt više nego bilo kakav sukob, čak i u nekom, pošto pažljivo slušam, ali sada sve manje moram da priznam, reći ću na kraju zašto, čak je i Aleksandar Vučić u nekom obraćanju rekao da bi to mogla da bude taktička prednost, ali mi je ne koristimo.

O sankcijama su sami evropski zvaničnici rekli da to uopšte nije na stolu i da o tome nema govora. Bilo kako bilo, jedna rečenica Aleksandra Vučića danas je tačna i ozbiljna i zato joj treba pristupiti odgovorno. Ovo nije ni ironija, ni šala, već potpuno otvoreno i iskreno kažem.

Rečenica – šta god da uradimo, prihvatimo ili ne prihvatimo, gubimo. Ja bih dodao gubimo nešto. Ali gospodo, između gubitka, pa skoro države, dakle KiM, stvaranja Velike Albanije, udara na Republiku Srpsku i određenih posledica po ekonomiju, mislim da tas na vagi prosto ne da preteže, to se ne stavlja na dva tasa iste vage. Ne može. Ekonomskih kriza koje niko ne želi, bilo je i biće i 1929. godine i 2008. godine. Jednom kada se izgubi teritorija, a ona se izgubi samo onda kada stavite potpis na to, to je gotovo za sva vremena.

Šta uraditi? Odbiti plan. Odbiti plan u celini. Ljudi, ovo se ne da popraviti, čak i da KiM ne budu deo ili članica UN, ostaje sve ostalo i doći ćemo samo na korak bliže i da bude u nekom sledećem trenutku. Ovo je pitanje procesa. Pričali smo prošli put o neminovnom preokretu i korenitoj promeni kosovske politike, nažalost sa vama to nije moguće i u to se više niko ne nada.

Za kraj, ne moram da dužim. U stvari, samo pre toga da ne bude da nije izrečeno. Građani Srbije koji nas gledate danas, više puta se postavilo, neki ljudi su dobacivali sa druge strane, neko reče rezervna država Francuska, neko pominje dvostruka državljanstva.

Izvinite što pričam ovo, potpuno je banalno. Da, nikakva nije tajna, imam svoje matično srpsko državljanstvo i stekao sam životnim okolnostima i francusko. Ali znate, možete imati dva državljanstva, samo je jedna otadžbina. Ja da sam hteo negde da idem, ja se ne bih vraćao.

Ja gospodo u ovu zemlju verujem, doveo sam suprugu, deca mi rastu ovde i idu ovde u državne škole, za razliku od nekih čija su deca u inostranstvu. Izvinjavam se građanima na ovoj banalnosti jer je to, gospodo, najbesmisleniji argument i ako je to neki problem, Srbija nema nijedan problem. Ako vi sve ovo svodite na pitanje postojanja nekakvog dvostrukog državljanstva, vi niste dostojni istorijskog momenta, niti Srbije i to je naprosto činjenica.

Za kraj, vratio sam se ovde. Pitaju gde sam bio 1999. godine. U Francuskoj seo u autobus i vratio se ovde nakon tri dana i nikog nisam pozivao u rat. Nikada i nikoga nisam pozivao u rat, za razliku od vas. E sad, ako gospodo dozvoljavate, da se vratimo u suštinu. Zašto ne verujemo? Pa jednostavno, neću se vraćati na ovo - nećemo ići u Tiranu, pa idemo u Tiranu. Neću se vraćati na ono - neću biti kandidat za predsednika, pa evo drugi mandat. Sve je to manje-više nevažno. Vratiću se na nešto meni mnogo važnije. Ovde je rečeno pred Srbijom, KM, iliti Kosovska Mitrovica, tablice ostaju. A danas KM tablice nestaju, svaki dan nestaju. Sto vozila je na Jarinju, to je obećanje Aleksandra Vučića i to je reč Aleksandra Vučića. E zato ne verujemo, jer KM tablice nestaju. Žao mi je što je tako, ali je tako i zato mora da se menja i nemojte da imate tu iluziju. Kao što se vi branite, branićemo se i mi, ali tamo gde vam vaši skandiraju: "Aco, Srbine" mi skandiramo Srbiji. To je ozbiljna i velika razlika.

Hvala, gospodine predsedniče Narodne skupštine. Verujte kratko, ni dva minuta. Najveći problem za nas, za sve nas su rezultati vaše kosovske politike, ni više ni manje. Srba je sve manje na Kosovu i Metohiji, države Srbije je sve manje na Kosovu i Metohiji. To je najveći, to je ogroman problem. Samo rečenica jedna. Lepo ste rekli, videće se i ko je vera i ko je nevera, imamo šest meseci, devet meseci, možda, i sve će se pokazati kao na snegu.

Ja sam potpuno miran, kada smo mi u pitanju, a za ostalo ćemo videti.

Hvala predsedavajuća.

Uvažena mandatarko, uvaženi kandidati za članove nove Vlade Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih da se vratim na ekspoze vaš jučerašnji, na program Vlade Republike Srbije i da se vratim na jednu važnu stvar i obećao sam da ću to ostaviti za danas, dakle, to je spoljna politička orjentacija naše zemlje, to je taj čuveni evropski put i ja priznajem, neko od vas iz vladajuće većine je rekao ili ste vi gospođo Brnabić rekli da niste od onih koji su govorili da EU nema alternativu, samo bi još to falilo, jer sve ima alternativu, a kamoli EU, ali skoro da ste rekli slično i pročitali juče u svom programu rada nešto slično.

Dakle, citiram – bez obzira na sve probleme i mnoga neslaganja oko značajnih pitanja nastavićemo da radimo na evropskim integracijama Srbije, pa se dalje pominje da je EU naša strateška i krajnja destinacija, strana 11. u ovom našem formatu koji smo dobili, pa da ćemo mnogo raditi na našem evropskom putu itd, itd.

Tu ima dva problema o kojima sam ja ovde već dovoljno pričao, o kojima nažalost nikada nismo poveli ozbiljniju raspravu, dakle, mi i dan danas kao zemlja kandidat nismo u ovoj državi i ovom parlamentu imali iole ozbiljnu raspravu o toj našoj važnoj spoljnopolitičkoj orjentaciji koja nije samo spoljnopolitička, koja kao što dobro znate ima direktne posledice po unutrašnje pravni i ustavno pravni poredak naše zemlje.

Ali, hajde da krenemo od ovog drugo problema, možda će kandidatkinju za člana Vlade na mestu ministra za evropske integracije to zanimati i verujem da hoće. To je pitanje širenja, odnosno ne širenja u dogledno vreme EU. Ja sam rekao i prošli put da zvaničnici EU deklarativno govore da postoji nekakva evropska perspektiva ne samo za Srbiju nego i za neke druge zemlje, govore deklarativno da će biti možda nekog širenja, ali skoro podjednako eksplicitno kažu da neće biti nikakvog novog širenja dok ne dođe do institucionalne reforme u okviru same EU. To je ono čuvena procedura odlučivanja malo više većinskog odlučivanja, manje jednoglasnosti, ne ulazim sad u te detalje, pa onda pomenu da će verovatno biti Evrope u više krugova, dublja integracija, to je čuvena teorija koncentričnih krugova Evrope i više brzina i da ne nabrajam dalje, a onda izađe jedna velika evropska zemlja, osnivač, jedna od šest država osnivača EU sa idejom ove čuvene, kad kažem čuvene, nije uopšte čuvena, ali evropske političke zajednice koja treba da služi, mada oni to ne kažu potpuno jasno, ali treba da služi kao neka vrsta predvorja i za zemlje kandidate i za one koje to nisu i koje to nikad neće biti.

Dakle, objektivna je stvar da širenja neće biti, biću fin, barem u dogledno vreme. Odmah da vam kažem, gospodo budući ministri, pošto ćete naravno dobiti poverenje ovog visokog doma, to nije smak sveta da Srbija ne bude članica EU, neće biti nikakav smak sveta, ni prva ni poslednja zemlja na evropskom kontinentu. Ima različitih modela. Imate model Švajcarske. Imate model Norveške. Jedni su bilateralni, drugi su evropski ekonomski prostor. Ne ulazim sada ni u te detalje. Može se sarađivati sa EU i mora se sarađivati sa EU, gospođo Brnabić, a ne mora se nužno biti član.

Potpuno ste u pravu, ovde se pričali o tome, veći deo naše spoljne trgovine i uopšte robne razmene ide u pravcu i sa zemljama EU. To je otprilike dve trećine plus minus koji procenat iz godine u godinu i to će se nastaviti. To je bilo ranije. To će biti i u budućnosti nezavisno od našeg formalnog članstva ili odsustva istog.

Dakle, neće biti smak sveta, neće padati sekire, neće bit najezde skakavaca. To je valjda svima jasno.

Pored svega toga, sve kada bi se širila EU pred nama stoji taj jedan uslov, meni postaje iskreno zaista i dosadno da to ponavljam iz emisije u emisiju, iz skupštinske sednice u skupštinsku sednicu, to jeste priznanje ne nezavisnosti nego secesije naše južne pokrajine i to vrlo dobro znate i gospođo Brnabić taj argument o pet država članica EU koje nisu, Bogu hvala, priznale secesiju je zapravo potpuno irelevantan. Nije Briselu važno da ne zna Madrid, Nikozija, Bratislava, Atina, Bukurešt, priznaju secesiju Kosova. Njima je samo važno da mi ovde priznamo secesiju naše južne pokrajine. To reguliše stvari pravno – kada matična država se saglasi sa secesijom to više nije protivpravna radnja. To je legalna stvar i onda će i te države mnogo lakše priznati, a i one koje neće poput Španije biće im svejedno. Potpuno je irelevantan argument da li pet država nije priznalo ili jeste. Dobro je što nije, a za naš taj evropski put apsolutno ništa ne znači, kao što ne znači ništa i time završavam onaj deo, kao što ne znači ništa za postojanje tog uslova koji je uspostavljen prema nama.

Gospođo Brnabić, poštovani članovi Vlade, budući ministri, sada još uvek kandidati, za proceduru ulaska u EU da bi jedna država ušla sve postojeće članice moraju da daju svoju saglasnost i mi vrlo dobro znamo da je jedna Nemačka, jedna Francuska, jedna Italija, jedna Hrvatska neće pustiti Srbiju i sve te 22 zemlje nijedna od njih neće prihvatiti da Srbija postane članica, a da mi ne uradimo isto ono što od njih 22 države članice nisu uradile i tu nema nikakve dileme i to znamo i u tom smislu ove rečenice su prosto suvišne u jednom važnom segmentu, dakle, spoljno-političke orijentacije, od rođenja bacaju jednu ozbiljnu nedorečenost ili jednu konfuziju na ono što treba da bude put Srbije.

Neću se vama direktno obraćati, gospođo Miščević, ali vaš resor može biti takav ako je ovo ovako kako sam rekao, a jeste, možete se ovako pretvoriti u ministra bez portfelja, ali možete biti i ministarka koja će raditi posao dalje na integracijama, ali to podrazumeva kod nas, tj. kod vas jer vi imate odgovornost i izbor, sutra prihvatimo nekakav dogovor za KiM koji je njima zadovoljavajuće, a to je prihvatanje secesije i mi otvaramo put za to članstvo za 10, 15 ili 20 godina i to kod mene budi sumnju, moram da priznam, gospođo Brnabić.

Uvažena mandatarko, ja ne znam zašto ste vi mene, odnosno poslaničku grupa NADA koju čine POKS i novi DSS, a Bogami neke kolege iz opozicije toliko kritikovali zbog proglasa koji je iniciran od strane pedesetak javnih ličnosti i to ne baš beznačajnih. Za mene Matija Bećković nije beznačajna ličnost, kolega akademik Basta nije beznačajna ličnost, Emir Kusturica, ne mislim da je beznačajna ličnost i da ne nabrajam još 47 ljudi, gospodina Kovrića istoričara, pa nadalje.

To što piše u proglasu za odbranu Kosova i Metohije ništa nije drugo od Ustava Republike Srbije i međunarodnog prava važeće kako povelje tako i Rezolucije 1244 ništa drugo ne piše u tom proglasu. Ja ne znam zašto je taj proglas izazvao tako histerične reakcije u režimskim medijima ako mogu tako da ih nazovem, a da odmah ne izazovem replike na tu temu i kod vas juče. Jel vi hoćete da kažete građanima koji nas danas gledaju da Ustav ne važi, da Rezolucija 1244 ne važi i da imate neku drugu opciju onda recite ljudima koja je to opcija, pa možemo odmah na izbore što se mene tiče, jer onda gubite legitimitet politički i vi. Ne da mi se nešto preterano ide, ali ako treba ići ćemo i na izbore. Hoću da vam kažem recite onda jasno šta vas žulja u tom proglasu koji kaže samo jednu stvar Kosovo i Metohija su sastavni deo Srbije, isto što piše u preambuli i članu 182. Ustava Republike Srbije i treba se i valja se boriti za to kolikog god dugo ta borba bude trajala. Ja ne znam šta vam tu smeta. Ako vam smeta onda to jasno i glasno kažite.

I, za kraj pošto će Vojislav Mihailović da govori, govorili ste juče o lakoći, pa čak i neodgovornosti naše argumentacije, čak i o licemerju, pa su se neki naši članovi malo poneli. Ja ne mislim da sam ikada bio licemer imam jednu stranku u životu, svoje stavove nisam menjao, možda je to greh u Srbiji danas biti član samo jedne stranke, nosim nasleđe te stranke i ono manje dobro i ono dobro, ali samo jedna stvar i time završavam. Rado bih uzeo svo ovo vreme, ali sam obećao da neću.

Argument 2008. godine koji dajete neretko svi vi iz vladajuće većine da u naše vreme, nek bude to i moje vreme, izvršena secesija KiM i formalizovana. Jeste, u pravu ste. Februara 2008. godine jednostrana deklaracija nezavisnosti privremenih institucija samouprave u Prištini. Da li je to moglo da se spreči? Moglo je, tako da se raketira Priština, pokrenu tenkovi, helikopteri kojih je bilo jako malo, mnogo manje nego danas, to sam uvek priznavao i da ratom to rešimo. Da ste vi tada pozivali na rat imali biste pravo da me danas kritikujete. Mi smo organizovali između ostalog i miting, ja sam bio na tom mitingu kao građanin običan, slušao sam tada i Vojislava Koštunicu, ali sam slušao i Tomislava Nikolića koji je održao sjajan govor, sećate se – dok sam živ tako mi Boga neću se smiriti dok ne vratimo Kosovo kao sastavni deo Srbije. Malo su posle dela bila različita od tih reči, ali je bio sjajan govor, ja ću se uvek sećati tog govora više nego dela. Šta je onda kritika prema nama? Da li je moglo bolje? Niko nije predlagao ništa drugo, bili smo tad svi zajedno. Tako da sa tim kritikama prosto budete malo obazriviji, ja se ovde zaustavljam.

Izvinjavam se Vojo sa ova dva minuta. Hvala vam na pažnji i srećan rad.

Hvala, gospodine predsedniče Narodne skupštine.

Uvažena mandatarko za sastav nove Vlade Republike Srbije, gospođo Brnabić, poštovani kandidati za članove nove Vlade Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, mi nećemo danas da govorimo o personalnim ili kadrovskim rešenjima, kad kažem mi, mislim na poslanički klub srpske koalicije NADA, koju čini Novi DSS i POKS, ne zato što je to potpuno nevažno, ali to svakako nije suština.

Mada, kada kažem da nećemo o ličnim izborima i kadrovskim rešenjima, ne znači da nemamo ponekad i po koje očekivanje od ljudi koji će činiti Vladu Republike Srbije. Ivica Dačić je napustio salu, ali da budem sasvim otvoren, nadamo se da će ono što je bila praksa kada je bio ministar spoljnih poslova do pre dve godine i da se nastavi u novoj Vladi, mislim na rad na povlačenju priznanja secesije Kosova i Metohije od strane trećih država. Naravno, to je Ivica Dačić radio u sklopu vladajuće većine, dakle, sa većinskim koalicionim partnerom.

Gospođo Grujičić, nadam se da će ta vaša energija, koja je više puta pokazana i u nastupima,, koju lično poznajem, dati rezultate u sistemu zdravstva. To je važan resor i važna oblast i to ne samo zbog zdravlja svakog od nas ponaosob, naših porodica, naših voljenih i građana ove zemlje. Ljudi često priviđaju to efikasno zdravstvo i nemojte pogrešno da me shvatite, jednake šanse i pred bolešću, ili da budem precizniji, jednake šanse za ozdravljenje u efikasnom zdravstvenom sistemu su nešto što, pored zdravlja, u neverovatnoj meri legitimiše i državu. Nemate možda puno većih stvari koje mogu da pojačaju osećaj pripadnosti jednog naroda ili građana sopstvenoj državi. To je višestruko značajno.

Zaustavio bih se ovde kada Goran Vesić ne bi bio tu. Gospodine Vesiću, znam da nije vaš resor, ali imali ste nebrojeno puta priliku da razgovarate sa raznim ljudima raznih udruženja građana o nečemu što je važna tema, kulturno nasleđe, urbanističko ovog grada. Ponavljam, iako znam da to nije vaš resor, očekujem da se one stvari o kojima je razgovarano, da se konačno realizuju, o tome razgovaram i sa vama, gospođo Brnabić, na vrlo jasnim i konkretnim sastancima i moram da vam kažem, oblast kulture je jedna od strateških oblasti za naš narod i za našu državu, ali svaka priča o otvaranju muzeja, Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti pada u vodu ako se dozvoljava raznim firmama, neke su i pomenute, da neometano ruše kulturno nasleđe ne samo srpske prestonice i Beograda, nego i diljem Srbije, što se radi, to znamo svi. Kažem, ako se tome ne stane na put, sva ta priča o nekakvim iskoracima u kulturi pada u vodu. Prosto se potire ovim nečinjenjem.

Vrlo je jasno, i time završavam ovaj uvodni deo, očekujemo da sve one odluke koje su na Vladi već više od godinu i po dana o proglašenju pojedinih delova za prostorno, kulturno-istorijske celine, konačno i budu usvojene.

Kažem, nećemo puno o kadrovskim rešenjima, jer je suština upravo u ovome što ste danas ovde čitali. Niste ceo ni pročitali, zbog vremena, pretpostavljam, to je vaš ekspoze, to je program nove Vlade Republike Srbije.

Odmah da kažem da će srpska koalicija NADA, koju čine POKS i Novi DSS glasati protiv vašeg imenovanja i protiv ove nove Vlade, zato što u ovom programu fali suština. I koliko god to grubo zvučalo, on je prilično prazan. Ovo nemojte lično da shvatite, objasniću zašto. Dakle, prilično je prazan zato što mu suštinski nedostaje bilo kakva vrsta političke vizije danas.

Kažem da ne shvatite to lično, jer političke vizije nema jer smo kao narod, i to nije od juče, izgubili svaku nacionalnu ambiciju. I to traje barem dve decenije unazad. Kao Srbi smo zaboravili da imamo slavnu prošlost, da smo veliki u istorijskom smislu, stari evropski narod. Ne bi bilo zgoreg podsetiti nekad na tu činjenicu. Kažem, u poslednje dve decenije nekako bežimo od onoga što jesmo, a dok to budemo radili, uvek ćemo imati ovu vrstu politike. Nek mi oproste, niko se neće naći uvređen, ali ta politika – kud svi Turci, tu i mali Mujo. Pa, onda imamo te slogane – EU nema alternativu. Pa, kad neko kaže – ali, od tog evropskog puta nema ništa, onda kontra pitanje, pa pobogu, gde ćemo ako nećemo u EU, kao da nam stalno treba neki tutor, kao da smo maloletni.

Dakle, kad narod izgubi samopouzdanje, verujte, gubi i pravo na bolju budućnost.

Ja ću se vratiti na tu suštinu, jer bez nje više ne možemo da opstanemo, bez političke vizije kao srpski narod nećemo otići daleko, naročito ne u ovakvim geopolitičkim okolnostima.

Ovaj ekspoze bi možda i prošao kako tako pre dve, pre šest ili nešto više godina, ne bi ni tada, čini mi se bio dobar, ali bih nekako prošao. Sada, u ovim okolnostima koje traži malo ozbiljnije delovanje, činjenje i malo veću odvažnost, plašim se da nas vodi pravo u zid.

Pre nego što se vratim, ponavljam na tu suštinu, dozvolite mi da se osvrnem na nekoliko konkretnih stvari, koji ste vi u ovom vašom ekspozeu napomenuli. Pominjali ste vladavinu prava sa dva iliti dve ilustracije o nekakvom boljitku u toj oblasti. Jedne su bile ove ustavne promene i promene u VSS, Veću tužilaca itd. Ja sam učestvovao u toj raspravi svaki put kada je ona bila organizovana i bio sam protiv i ne samo zato što je to traženo od strane EU, nego zato što zapravo tu nije bila poenta, kakvo god da smo normativno rešenje u Ustav tada stavili. Prihvatili ili ne, tu ustavnu reformu, nije tu ležište i težište, nego u postojanju ili nepostojanju političke volje da imamo nezavisno pravosuđe.

Pomenuli ste aferu Belivuk. Verujte, i kada smo glasali i raspravljali o Zakonu o ministarstvima i kada je to bila glavna tema celog prepodneva, niste nikoga od nas čuli da je rečju pomenuo bilo koga iz te grupe, pa i tog vođu, gospodina ili imenovanog Belivuka i ne bih to ni danas učinio da vi sami niste u svom ekspozeu to dali kao primer borbe protiv organizovanog kriminala. Delimično jeste upravu. Kada se privede pravdi takva jedna kriminalna grupa, to se delimično može tumačiti kao neka vrsta uspeha u toj istoj borbi.

Problem je drugde, ne što je postojala ta kriminalna grupa, biće ih i u budućnosti, svaka država se suočava sa kriminalnim grupama. Problem je što je ta kriminalna grupa bila, barem delom i vidite vrlo sam pažljiv, ali barem delom, jer je to dokumentovano, vezana za državne strukture ili deo državnih struktura. Problem je u tome što bi takva jedna afera, a bila je krupna afera, sada pričam potpuno objektivno, takva jedna afera bi u bilo kojoj normalnoj državi izazvala pad Vlade, po definiciji stvari. Kada se dovedu u pitanje državni sekretar ili sekretarka u Ministarstvu unutrašnjih poslova i da je u vezi sa takvom grupom, to po definiciji stvari izaziva pad Vlade, što ovde nije bio slučaj. Zato mislim da to nije najbolji primer, pogotovo dok se sve to ne raščivija.

Neke stvari niste pomenuli, a mislim da su primarne i možda najvažnije za boljitak naše zemlje i uslov za svaku reformu ako želimo da ona uspe, pa i za ovu reformu pravosuđa ili ove ustavne promene. To je partijska država iliti partitokratija ili da budem jasniji – to je taj prekomerni uticaj političkih stranaka u ovoj zemlji na celokupni javni život jedne zemlje, finansijske tokove, medije, pravosuđe i da ne nabrajam dalje, citiram vam definiciju partitokratije. Možete da mi odgovorite i bićete donekle upravu da je partijsko zapošljavanje, nameštenje po raznim javnim preduzećima postojalo je i ranije. Jeste, postojalo je i ranije, ali nikada nije to bilo u ovakvoj meri, što je takođe logično. Nikada ni jedna stranka nije imala ovakvu moć, nikada ni jedna stranka nije imala ovakve postotke i to je sistemska greška. U ovakvoj institucionalnoj postavci skoro svaka stranka koja dostigne tu vrstu moći, nezaobilazno i neumitno će ući u taj problem koji generiše i korupciju i sve ono protiv čega se deklarativno borite ili bi trebalo barem svi da se borimo, naravno ne deklarativno.

Pominjali ste ekonomiju, puno puta, i u vašim odgovorima se najviše i najčešće to čulo: BDP, zaposlenost, stopa itd. Prva stvar koju ste pomenuli u ekspozeu, kada ste govorili o ekonomiji, su strane investicije. Da budem potpuno jasan, niko nema u načelu ništa protiv stranih investicija. Naravno da smo protiv toga da skoro 93% svih sredstava ode stranim investitorima, i to jeste podatak koji je potpuno validan, ali i tu je problem malo ozbiljniji. Ni jedna država, gospodo iz vladajuće većine, se nikada nije razvila na stranim investicijama. Razlog je jednostavan, strani investitor dođe i bude u nekoj zemlji dok može da ostvaruje profit, da li su to povoljne cene energenata, da li su to darežljive subvencije, da li je to relativno, reći ću, kompetetivna radna snaga, da ne kažem jeftina radna snaga, i dok može profit da ostvaruje biće tu. Kad ne bude više mogao, otići će.

Dakle, razumem da u fazi velike nezaposlenosti strani investitor odradi jednu etapu koja se zove zaposlenost i povećanje stope zaposlenosti, ali mora brzo nakon toga da se pređe na jačanje domaće privrede, domaćeg kapitala i ozbiljnu strategiju reindustrijalizacije zemlje koju ja ovde ne vidim. Ozbiljna politika reindustrijalizacije zemlje. To država mora da radi. Mnoge države, doduše u nešto drugačijim okolnostima, posle Drugog svetskog rata su uspele da naprave velike ekonomske iskorake – Japan, Francuska i mnoge druge, i to je nešto što zahteva sa strane Vlade, i prethodnih, i u ovom slučaju vas, buduće, jedno ozbiljno promišljanje.

Vi ste pomenuli u tom kontekstu IT ili IKT sektor. S pravom, on generiše prilično veliki rast, njegov veći udeo u BDP. Sve je to su redu. Na nešto problematičniji ili škakljiviji način pominjete i biotehnologije, da ne otvaram tu temu. Treba razvijati biotehnologije, ali treba biti oprezan, da ne otvaram previše, nije ni vreme ni mesto. To je verovatno u nekoj bliskoj budućnosti za čovečanstvo možda najvažnija tema i otvara niz bioetičkih, da ne kažem, etičkih i filozofskih pitanja koje mi čak i ne pominjemo. Oprezno s tim, ali o tom potom.

Ne pominjete neke stvari ili samo ovlaš, a za koje mi iz srpske koalicije NADA mislimo da treba da budu oslonac te nove politike reindustrijalizacije. Na prvom mestu namenska industrija zato što je izvozno orijentisana, zato što je uvek bila kroz istoriju čovečanstva zamajac tehnološkog razvoja i zato što doprinosi odbrani zemlje, a to je u našem slučaju preko potrebno. Ima tu iskoraka. Ima tu pomaka.

Pratimo mi to detaljno, ali to mora da bude i dalje, neću da kažem, u fokusu, ne volim tu reč, pažnja mora biti usredsređena i dalje na namensku industriju i jedna stvar, domen gde imamo komparativnu prednost je prerađivačka industrija, prehrambena industrija. To svakako treba forsirati, naravno, uz jačanje poljoprivrede, ali ne zato što to donosi nekakvu dodatu vrednost ne znam kakvu i zato što donosi nekakav tehnološki razvoj. Ne donosi u suštini, ali poljoprivreda je strateški važna zbog osiguranja nezavisnosti zemlje u tom prehrambenom domenu. Zato bi bilo, zbog te politike reindustrijalizacije, više nego poželjno napraviti konačno ozbiljnu razvojnu banku. Modela ima više. Da li ćete spojiti Srpsku banku, Fond za razvoj, Agenciju za osiguranje izvoza? Različiti modeli postoje – od kapitalizacije, pa nadalje, ali jednu ozbiljnu razvojnu banku koja će srpski kapital i srpsku politiku jačati bez uticaja partija, vladajućih, ili nekih budućih vladajućih stranaka. Opet se vraćamo na partitokratiju. Dok imamo tu pošast, ni jedna od tih ideja, i ako se realizuje u normativnom smislu, neće dati željene rezultate.

Jednu stvar niste pomenuli, a nama se čini veoma važnom. To je pitanje decentralizacije. Srbija ima neko čudno teritorijalno uređenje zemlje, jednu čudnu asimetriju. Jedan deo zemlje, mislim na sever Srbije koji je teritorijalno organizovan, a da ni dan danas ne znam zašto je to dalje tako. Neću otvarati tu temu. Ono što je važnije, ostatak zemlje je prilično centralizovan. Mi iz niza razloga demografije, politike itd. moramo da jačamo gradove do 100 hiljada stanovnika, i to vam je najbolja briga o selu, da vam kažem odmah. Radio je UNDP i moj kolega Danilo Vukoviće je predstavljao ta istraživanja vrlo kvalitetno urađena.

Jačanje gradova do 100 hiljada stanovnika je uslov da srpsko selo opstane, jer će prema tim gradovima ono i da gravitira uz sve potrebne sadržaje koje tim gradovima treba dati. Zbog toga im treba dati veće nadležnosti, veća budžetska sredstva i da budem sasvim otvoren dati im odgovornost. Mi smo u toj neoliberalnoj eri koju ja mnogo ne mirišem, ali pitanje odgovornosti, davanje odgovornosti ljudi je nešto za šta ću uvek biti, pa nek se onda i Sombor i Zrenjanin i Leskovac i svi drugi srpski gradovi razvijaju, ali da im damo poluge i instrumente za tako nešto.

Ali, da se zaustavim na ovome kada su u pitanju konkretne stvari koje ste rekli i neke koje niste rekli i kako ih mi vidimo. Ono što mene, a inače nisam neko ko se lako zabrine i prilično sam po temperamentu spokojan, jer verujem i ovaj narod, mnogo je skoro hiljadu godina istorije, znate, neko pomenu 1915. godinu maločas, mogao je i 1916. i 1917, i 1912. i 1913, mi smo imali prethodnike i ta pokoljenja koja su se borila za Srbiju, znate kad oficiri i vojnici, pa ih fotografišete pored grobova sinova jedinica na Kajmakčalanu ili braća vojnici koji drže rođenog brata mrtvog i fotografišu se sa svojim odeljenjem iza sebe. Bogu hvala, ne traži se ništa slično od nas danas. Hajde da budemo na 10% te volje i te kolektivne ideje i ambicije da nešto ova zemlja i ovaj narod nešto znače i u budućnosti i neću se plašiti te reči – da nešto značimo u okvirima svetske istorije.

Sada dolazim do te suštine koju ne vidim, do te vizije koje nema i do te nacionalne ambicije koju 20 godina ne mogu da oslušnem i ne nazirem. Sve ovo što gradite, ima i dobrih stvari, može da padne preko noći u vodu zato što se u onom suštinskom smislu mi nismo ojačali, pojačali i nismo se utemeljili.

Ono što bih ja voleo da vidim u ovom vašem ekspozeu, gospođo Brnabić, to je vizija o preko potrebnom identitetskom utemeljenju našeg naroda. Ove rasprave koje vodimo u Skupštini, koje su ponekad na ivici, da li iskreno ili je to samo predstava za narod, na ivici fizičkog sukoba i ova naša neslaganja oko nekih konstitutivnih pitanja, ljudi, mi smo ovde čuli danas da je Kosovo izgubljeno, što ne može biti slučaj, pa ne znamo da li ćemo u EU, neki hoće, neki neće, pa ne znamo da li je ćirilica naše pismo, pa ne znamo da li je uloga naše crkve suštinska ili nije, SPC, retko koji narod ima takva neslaganja oko tako važnih pitanja. To je proizvod naših istorijskih diskontinuiteta, bioloških, veliki rat, balkanski ratovi pre toga, političkih identitetskih Jugoslavija 1918. godine, ideološki teških, komunizam 1945. godine i sad je posle veka i nešto godina stvarno vreme da malo poradimo na onome što je naš identitet.

Zato je bitna kultura i bitna je prosveta. Ali ne samo u vezi sa biotehnologijama i ne znam čim sve. To je strateška stvar, možda najvažnija stvar koju u obrazovanju treba da uradite. Voleo bih da je radim ja, ali nisam dobio dovoljnu podršku građana, barem u ovom trenutku, pa bih onda bio srećan da je uradite i vi. Vratite udžbenike iz kojih naša deca uče Zavodu za udžbenike, nekad se zvao Zavod za izdavanje udžbenika. Ne moramo da budemo na nivou tih oficira koji su se slikali kako su se slikali, ali pokažite da je država jača od nekog „Kleta“, „Sleta“ ili bilo koje izdavačke kuće. Naši udžbenici našoj državi, obrazovanje naše dece našoj državi. Uvek je bilo tako i tako mora biti. Ljudi, to je pitanje javnog interesa, u našem slučaju strateška stvar. Nema tog privatnog interesa koji to može da promeni.

Jednom kad se utemeljimo identitetski, imao bih niz drugih primera ali to ću ostaviti za sutra, svaki odgovor će biti lakši, prvenstveno odgovor u vezi sa tim da li treba braniti KiM. I odmah da vas razočaram ili da vas obradujem? Nije to pitanje da li hoćemo ili nećemo. Gospodo, osuđeni smo da branimo teritorijalnu celovitost ove zemlje ili nas neće biti.

Ali, to utemeljenje, gospodine predsedniče Narodne skupštine, molim vas za tridesetak sekundi preko, ako imate razumevanja, i ovim završavam, pored pitanja Kosova i Metohije, kad se utemeljimo identitetski, će biti mnogo lakši odgovor na to čuveno a u suštini iluzorno pitanje tzv. evropskih integracija naše zemlje. Od njih, manje-više, ništa nema, niti će išta biti.

Kada se utemeljimo identitetski, biće lak odgovor i na pitanje ovo današnje, geopolitičko, sankcije Rusiji – ne, ne i ne. Srbija nije u potpunosti ni istok, ali nije u potpunosti ni zapad. Ona je bila ono što je uvek bila, i završavam time, gospodine Orliću, vidim polako nestrpljenje i izvinjavam se, bila je istok na zapadu, zapad na istoku. Bilo kakvo usvajanje sankcija i donošenje sankcija protiv Ruske Federacije znači da bismo se po prvi put, ali zaista po prvi put u našoj istoriji, svrstali uz zapad, što je protivno našim nacionalnim interesima, ekonomskim i geopolitičkim i bilo bi krajnje nečasno. Hvala vam na razumevanju.

Hvala vam, gospodine predsedniče.

O Evropskoj uniji ću pričati malo više sutra, imaću više vremena.

Čisto istine radi, u vezi sa fakultetom, u pravu ste. Doduše, nažalost, pogrešili ste, nisam profesor, još uvek sam docent. Predmet se zove uvod u pravo evropskih integracija, potpuno rogobatan naziv, ali to je to što ste vi rekli. Dakle, uvod u evropsko pravo. Tamo, kao što nikada nisam radio, ni dan danas ne donosim vrednosne sudove.

Nije tamo rasprava nikada bila da li Srbija treba da postane članica EU ili ne, nego objašnjavam šta je Evropski savet, šta je Evropski parlament, Komisija, nadležnosti, šta je evropski pravni poredak, direktiva, uredbe i da ne nabrajam dalje. Dakle, tehnički predmet, vrlo zanimljiv pravni predmet. I sve i da nismo na evropskom putu, dobro je da naši studenti znaju šta se tamo radi, kao što izučavamo rimsko pravo koje odavno već više i nije aktuelno.

Što se tiče ovih nekoliko stvari, najkonciznije, niko nikada nije kada je u pitanju epidemija korona virusa, barem ne sa ove strane, kritikovao ono što je rađeno. Naprotiv, i situaciju sa vakcinama smo hvalili i time se pokazivalo da je naša međunarodna pozicija dobra, pozicija vojno neutralne države, pozicija države koja sarađuje i sa istokom i sa zapadom.

Sport, svako se raduje srpskoj medalji. Ja tim pre što znam da je sport možda najbolji instrument naše meke moći u regionu i s tim se treba nastaviti.

Udžbenike, vi ste olako prešli preko toga. Može se drugačije. Ako ništa drugo, poslušajte Aleksandra Vučića koji je sam rekao da barem neki predmeti moraju da se vrate pod Zavod za udžbenike i to će biti dobar početak, istorija itd. Da ima problema, ima, videli smo sa udžbenikom iz biologije, i biće ih i dalje, nezavisno od odobrenja programa koji se daje. Sve o tome poprilično znam.

Samo za sam kraj, deset sekundi, nemamo očigledno isto shvatanje nacionalne ambicije, ne može sve da se svede na BDP. Koliko god BDP bio važan u ovakvim istorijskim trenucima, ekonomija je prvenstveno sredstvo, a manje cilj. Samo da nam se to ne obije o glavu u narednom periodu, to je sve što imam da kažem. Sutra ćemo nastaviti.

Hvala vam, gospodine predsedavajući.

Hvala vam gospodine predsedniče, Narodne skupštine.

Nisam imamo nameru da se javljam danas i ne mislim daje dobro da se prepucavamo ko je kada, šta radio, loše ili manje dobro, kada je u pitanju borba za našu teritorijalnu celovitost, ali podjednako ne mislim da je dobro da se na ovaj način manipuliše, kada čujemo neke argumente vladajuće većine protiv ponovnog uspostavljanja ministarstva za Kosovo i Metohiju.

Ponavljam nisam imao nameru da se javljam, ali ne ostavljamo dobru sliku i možemo da imamo drugačiji stav po tom pitanju, da li treba vratiti ministarstvo ili ne, ali hajde da ga obrazložimo sa obe strane, odnosno sa strane vladajuće većine nekakvim, koliko toliko normalnim i logičnim argumentima.

Govoriti ili spočitavati ovom delu sale ispraznost, neozbiljnost, neodgovornost, prosto nije na nivou problema sa kojim se svim zajedno kao država i kao narod suočavamo. Nema ničeg ovde ispraznog i nema ničeg ovde neozbiljnog. Ono što je neozbiljno je recimo, ali to je manipulacija, govorite kako smo se žalili da je preglomazna Vlada. Nismo se mi žalili, jesmo rekli da je preglomazna, jer jeste preglomazna, a onda da hoćemo pored toga 26 ministarstvo. Pa, nije tačno. Evo, predlagali su i većina kolega da se smanji broj ministarstava, ovde imate spisak od 21 ministarstva, sa sve ministarstvom za Kosovo i Metohiju. Dakle, ideja je bila da se neka ministarstva prespoje, neka ukinu, poput Ministarstva za brigu o selu, jer je suvišno. Dakle, prosto nije tačno i znate da nije tačno, što znači da manipulišete.

Onda pričate o ratu, pa, ljudi, ko je ovde pričao o ratu. Da li je moguće da smo došli dotle, gospodo iz vladajuće većine, kada pričamo o tome da treba poštovati Ustav Republike Srbije. On priča o zakonu o suštinskoj autonomiji. Kada kažemo da treba poštovati Rezoluciju 1244, gde odgovor sa vaše strane - a, vi pozivate na rat. Ljudi, ko je ikad pozvao na rat. Pozivamo na poštovanje našeg Ustava ili ti Ustava Republike Srbije i na međunarodno pravo.

Kažete, nećemo ministarstvo za Kosovo i Metohiju, time ćemo dati veći značaj secesionističkim institucijama, Albancima sa kojima pregovaramo. Pa, kako ćemo dati kada predsednik države već pregovara i neka pregovara, niko nije to kritikovao kao tako. Pregovaralo se i ranije, nije sporno, mora da se pregovara, a ako već predsednik države pregovara, pregovori su na dovoljno visokom nivou i uspostavljanje, ponovno uspostavljanje ministarstva za Kosovo i Metohiju to neće promeniti.

Da li se time jača kapacitet naše državne uprave? Apsolutno se jača. Imao bih ovde još hiljadu stvari da odgovorim na, meni se čini nepoštene, ali ajde to je manje više bitno, čini mi se da ta argumentacija koja dolazi sa vaše strane, suštinski podriva našu poziciju. Ako ste iskreno na stanovištu da se mora braniti teritorijalna celovitost naše države, takvu argumentaciju prosto ne bi trebalo da koristite.

Za sam kraj, uopšte neću koristiti puno vremena koje imam na raspolaganju, primer tog čuvenog savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, nikada taj sud nije rekao ono što vi često učitavate u to savetodavno mišljenje. Zašto to radite? Razumem da hoćete da ocrnite deo proevropske opozicije, i to je možda i legitimno, ali time vi slabite našu poziciju kao države, a to je sve samo nije legitimno i ne može biti legitimno. Nemojte da politikanstvo nadvlada nešto što je državni i nacionalni interes, a to se ne retko čini.

Neću više da dužim, ali hajde da malo ovu raspravu i u vezi sa ovim amandmanima i sa ovim suštinskim pitanjem Kosova i Metohije, barem malo uozbiljimo, bilo bi dobro za sve nas. Zahvaljujem se.

Ja sam mislio na repliku i mislim da bi bilo logično da dobijem repliku.

Gospodine predsedniče, može li replika? Ja sam se javio zbog replike.

Hoću po amandmanu, kada već cenite da nema osnova za repliku.

Kad smo kod manipulisanja, da, nažalost, mnogo se manipuliše, ali ne na moju žalost, ne na žalost stranke koju predstavljam, koalicije čiji sam deo ili dela patriotske opozicije, na našu žalost, kao države i kao naroda. Jeste, Međunarodni sud pravde i njegovo mišljenje tumačite na način koji odgovara našim protivnicima, da ne kažem neprijatelja, u ovoj borbi i ne stajete sa tim i pogrešno se to tumači. Prosto, to nije dobro.

Manipuliše se i sa tim spočitavanjem nama, a to se čuje, i ta kritika neretko – rat, rat, rat, kada niko sa ove strane to nikada nije rekao, niti iko zdravorazuman to može da želi, odnosno niko to ne želi.

Ljudi, sve ja razumem, borba za glasove, prenos ide. Ponekad zaista poželim da se kamere ovde ugase, da se kaže da nema televizijskog prenosa, verujem da bismo bili pošteniji, efikasniji, iskreniji, ne bismo pravili cirkus od stvari od kojih ne bi trebalo praviti cirkus.

I da, nisam bio ceo dan u sali. Kada nisam bio u sali, bio sam gore i gledao preko ekrana televizijskog ono što se događa. Ima predloga sa 21 ministarstvom, gde se uključuje ministarstvo za Kosovo i Metohiju i ja vas zaista molim da na ovoj temi prekinemo da se takmičimo.

Ovo sad nije replika, iako sam suštinski malo replicirao i izvinjavam se na tome, gospodine predsedniče. Ljudi, nas čeka ozbiljan izazov pa nas čeka. I nebitno je ko ovde ima kakve poene, kakve stiče ili kakvi im se poeni odbijaju. Pritisak se povećava, to ne kažem ja, kaže predsednik ove države, ali to svi mi možemo da vidimo. I doći će u narednih šest meseci, godinu dana, doći će trenutak kada će neke odluke morati da se donesu. E, onda ćemo videti ko je bio u pravu, ko je šta radio i onda će doći đavo po svoje i neki višegodišnji računi, da ne kažem decenijski, će doći na naplatu. Hajde barem da to kad dođe pokušamo da budemo jedinstveni i da taj udar koji će biti udar, obrni-okreni, ako hoćemo da branimo Srbiju, dočekamo što je moguće spremniji.

Gospodo, to će zavisiti od svih nas, ponajviše od vas. Ako to želite, tako će biti. Ako ne želite, biće prilično delikatna situacija. Ja se više neću javljati, svakako ne sa idejom da repliciram, verovatno ni po amandmanu, ali hajde da ovo pitanje Kosova i Metohije barem danas ostavimo malo po strani.

Razumeli smo, vlast neće prihvatiti amandman više poslaničkih grupa da se to ministarstvo ponovo uspostavi. U redu, ima niz drugih amandmana. Samo o ovoj temi, bolje je da ne govorimo o njoj, ako će ovo biti način na koji ćemo o njoj govoriti. Ja vam se zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.

Pa, nekako se ovi predlozi amandmana koji se tiču uspostavljanja ponovnog Ministarstva za Kosovo i Metohiju pretvoriše u raspravu o Kosovu i Metohiji, o kosovskoj politici koju treba da vodi ova država i nažalost ne preterano kvalitetnu raspravu. I čuli smo nekoliko stvari koje ja opet ne mogu da ne okvalifikujem drugačije nego kao manipulacije.

Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde niko nikada nije rekao da je dobro i nikada niko nije rekao da je imalo pozitivne efekte i dobar ishod. Ne. Loše po nas, politički negativne posledice, i da, tačno je ubrzalo je političku odluku trećih zemalja da priznaju secesiju Kosova.

Ali isto, tako tom savetodavnom mišljenju nigde ne piše da je secesija u skladu sa međunarodnim pravom. Šta više, piše da je Rezolucija 1244 napravila režim koji isključuje jednostrane akte, ali jednom prilično nedostojnom pravnom kombinatorikom koja nije dostojna pravnog rezonovanja, jer je rečeno da su ti ljudi koji su proglasili jednostranu secesiju.

Nisu privremene institucije samouprava, nego neko drugi. I ko god kaže suprotno, manipuliše. I sve da kaže to gospodin Putin, mi bismo podjednako rekli da vrši manipulaciju tim savetodavnim mišljenjem.

Da li treba vratiti ministarstvo za Kosovo i Metohiju i da li je to logičnom jer bi trebalo imati ministarstvo i za neke druge regione u Srbiji, poput Šumadije? Pa otkud vam ta ideja? Hajde da obrnemo argument. Mi imamo Kancelariju za Kosovo i Metohiju, jel tako? Tako je. A, jel imamo kancelariju za Šumadiju? Nemamo. Dakle, nije pitanje ministarstva ili kancelarije, pitanje drugih delova Srbije, nego pitanja potrebe da se za deo teritorije koji je izvršio secesiju podigne kapacitet naše državne uprave na najviši mogući nivo, kao bi se dala puna ozbiljnost borbi za našu južnu pokrajinu. Tako da ta paralela sa drugim delovima Srbije naprosto ne stoji i takođe predstavlja neku vrstu manipulacije.

Da, treba da budemo mudri? Da. Mudro bi bilo vratiti ministarstvo, mudro bi bilo uvažiti nekoliko amandmana koji su imali isti cilj i da, bilo bi dobro da budemo mudri kao Kina, ali ja moram da podsetim građane ove zemlje da Kina, Narodna Republika Kina za razliku od nas poslednje decenije nije napravila ni jedan ustupak u svojoj borbi i politici jedne iliti jedinstvene Kine, dakle u politici koja ima za cilj vraćanje Tajvana u njen puni poredak.

Niko nije pominjao izdajnike, veleizdajnike, nećemo ni sada i to predstavlja manipulaciju. Ja sada, zaista ću pokušati da se više ne javljam i najiskrenije molim, bez ikakve patetike ili da vodimo ovu raspravu na jedan ozbiljan način ili bolje da je ne vodimo, jer ovako kako je vodimo ne vodi ničemu. Zahvaljujem još jednom.

Jeste po amandmanu, ali iskreno, neka vrsta replike. Nemam problem da dam odgovor pošto je gospodin iz vladajuće većine tražio odgovor.

Da, svako ko tako čita savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde manipuliše. Aleksandar Putin da, Aleksandar Vučić da, bilo ko ko tako čita će manipulisati, mislim da je odgovor jasan. S tim što nekako sada se pominje predsednik druge države, valjda sa idejom da samo legitimiše, ali ista ta država čini da je Rezolucija 1244 još uvek na snazi i to je podjednako važno, ako ne i važnije.

Ništa više, ništa manje. Ja sam, mislim, čini mi se da sam vam dao vrlo jasan odgovor i da je to u redu.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Hvala i vama gospođo Raguš na korektnosti i na davanju prilike da vam repliciram.

U pravu ste, ja koristim termin secesija, voleo bih da svi koristimo taj termin, jer to znači protivpravnu radnju. Dakle, kada pričamo o secesiji Kosova umesto toga kažemo nezavisnost Kosova, nekako psihološki gubimo tu bitku. Da li je ona priznata ili nije priznata, nebitno, ako mi pričamo o nezavisnosti grešimo. Da li je trebalo da bude drugačije pitanje, verovatno jeste. Mi na to nismo uticali, to je radila druga Vlada. Da li je moglo da se prihvati drugačije pitanje i to je otvoreno, zato što, ne zavisi to samo od Srbije, nego od UN. Dakle, moguće da bi to protumačili, verovatno s pravom, da prejudiciramo odgovor suda, jer kad pomenete secesiju već aludirate da je to protivpravno.

Ali, ono što hoću da vam kažem, i kad već imamo ovaj ton, normalan i voleo bih da takav bude uvek i u budućnosti, i sa takvim pitanjem relativno nespretnim je odgovor suda morao biti drugačiji. I na kraju su oni zaista rekli samo jedno, čitao sam, ne samo savetodavno mišljenje, predstavke i naše, i prištinske i svih zemalja koje su bila i za i protiv, zaista sam to podrobno pratio tada i analizirao i sa takvim pitanjem odgovor bi morao biti drugačiji, a tu se sud izvukao, ponavljam, na jedan nedostojan način, kada je u pitanju pravna nauka. Rekli su da su secesija, odnosno jednostrano proglašenje nezavisnosti, da je učinjeno od strane neke nedefinisane grupe Albanaca, koji nisu predstavnici privremenih institucija samouprave. I onako su oni izabrani kao takvi, i onako su bili u prostorijama tih istih institucija, ne, to su neki drugi ljudi, tim potpuno veštačkim stavom i potpuno neprihvatljivim za međunarodno pravo. Imate tu vrlo zanimljivih mišljenja nekih sudija, sudija Tomka npr, Benina, itd, su rekli ovo je nemoguće…

Znači, mi kažemo da lopov nije lopov, zato što je sam lopov rekao da on nije lopov. To je zapravo bio njihov rezon. Bio je sraman, i to treba da ponavljamo.

Ako Vladimir Putin, maločas sam napravio lapsus rekao Aleksandar Putin, ako Vladimir Putin, čita to kao što čita Hašim Tači, da, manipuliše. Nemojte sada da me pogrešno shvatite, ako predsednik naše države Aleksandar Vučić ponekad to čita na isti način, i on manipuliše. Nemojte da učitamo to mišljenje više nego što je njime rečeno.

Dozvolite mi još par sekundi, gospodine predsedniče, molim vas, da li je to mišljenje imalo negativnih političkih posledica? Jeste. Da li treba da se borimo sa njima? Moramo da se borimo. Ali, hajde da ne dajemo više municije našim protivnicima, nego što zaslužuju da imaju.

Dozvolite mi ovo, važno, izvinjavam se, ako možete vreme, ne znam da li je to vreme grupe ili moje. to vam je ko pitanje Srebrenice. Vi imate sud jedan, imate i sud drugi, koji su to kvalifikovali kao zločin genocida. U Srebrenici nije počinjen zločin genocida. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, kako ga mi poznajemo pod nazivom Haški tribunal je to rekao i doneo jednu sramnu političku presudu u predmetu Krstić, bez ikakve demonstracije, tvrdnja za tvrdnjom, to je genocid. Politička odluka. Čista politička odluka jednog političkog tribunala, čitaj nečega, što nije sud, čim je politički, nije sud.

Međunarodni sud pravde je to preuzeo zato što im je odgovaralo da se barem za nešto uhvate u presudi BiH protiv SRJ, jer da nisu tamo našli genocid ne bi mogli ništa da izvuku iz te tužbe BiH, ….

Evo, dve rečenice, ako može novo vreme.

Zašto vam ovo govorim. Izvinjavam se, možda je malo komplikovanije za naše građane, kao što branite i vi i dan danas stav da tamo nije bilo genocida, bez obzira na mišljenje suda, odnosno, odluku suda jednog i drugog, tako očekujemo da podjednako branite stav da savetodavno mišljenje nije reklo ono što zaista nije reklo.

Nije reklo da je secesija Kosova u potpunom skladu sa međunarodnim pravom, samo su rekli da je jednostrana deklaracija, nije protivno, zato što zaista međunarodno pravo ne reguliše da li će tri neidentifikovane osobe pretvoriti nešto u nezavisnu državu.

Hvala puno gospodine predsedniče Narodne skupštine.

Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da smo otišli predaleko. Pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima i to koliko god takav predlog po definiciji imao i političku konotaciju ostaje u biti tehnička stvar i ta tehnička priroda bi bila još izraženija da mi nismo kao zemlja na vetrometini, da naša spoljna politička orijentacija nije toliko odlučujuća za našu bogami blisku budućnost.

Malo ću se na to vratiti. Potrudiću se da se držim dnevnog reda, tačke dnevnog reda i sva je prilika da neću čak ni iskoristiti ovo vreme kojim raspolažem zato što, ponavljam, tehnička priroda ovog teksta je ipak izraženija, a vrlo brzo ćemo, verujem, već tokom sledeće nedelje imati ovde mandatara, odnosno mandatarku i njen ekspoze pa će onda zaista biti vreme i mesto da o ovim krupnim političkim temama, suštinskim porazgovaramo i da svako iznese svoj stav.

Pre nego što kažem ja se malo uhvatim tog stava jer i u ovom predlogu ministarstava postoji nešto što je izražena spoljno-politička orijentacija, da odmah kažem da Srpska koalicija NADA ili Poslanički klub NADA koji čini POKS i Novi DSS neće glasati za ovaj Predlog zakona zato što nam se čini da je mnogo toga prilično naopako urađeno s njim u vezi. Prvo, naopak je način. Zaista nije bilo potrebe da se ovo sve radi po hitnom postupku.

Ja mislim, čak sam apsolutno siguran da je član 167. Poslovnika ovde zloupotrebljen. On govori da neke stvari mogu po hitnom postupku zbog okolnosti koje su nastale, a nisu mogle da se predvide i nastavak rečenice je samo u kontekstu okolnosti koje nisu mogle da se predvide. Ovde takvih okolnosti nije bilo, sunce greje, voda kvasi i posle izbora se bira Vlada, osim kada postoji politička kriza, kada se ne kristališe jasna većina. Ovde to nije slučaj. Građani ove zemlje, to mene može da žalosti ili ne, ali su dali poverenje vladajućoj većini koja je vladala ovom državom od 2016. do 2020. i 2022. godine i ukazali su poverenje i sada i potpuno je jasno da ta većina postoji.

Dakle, nema nikakvih nepredviđenih okolnosti, Vlada se bira, a pre Vlade ovaj zakon mora da se donese i nije to sada najvažnije i neće to uništiti tu Srbiju, ali pokazuje određenu dozu neozbiljnosti i određenu dozu nepoštovanja i prema poslanicima i posebno prema poslanicima iz opozicije, jer nam daje manje vremena da reagujemo na sve ovo. Mi smo naše amandmane podneli, ali bez obzira, mislim da bi bila kvalitetnija rasprava da smo svi imali malo više vremena, a pokazalo je određeno nepoštovanje prema građanima naše zemlje.

Rokovi su dovoljno široki, od proglašenja rezultata 60 dana do konstituisanja Narodne skupštine, od tog datuma 90 dana za konstituisanje Vlade. Mislim da je zaista bilo i više vremena i da ovakve stvari u budućnosti vas molim da obratite pažnju da se ne ponavljaju i ne dešavaju ponovo, jer mislim da nikome ne ide u prilog.

Naopako u načinu, naopako u nameri. Nemojte pogrešno da me shvatite, ne postoje tu neke zadnje namere, pokvarene itd, namere u bukvalnom smislu te reči. Dakle, nije sve ovde pošlo i to znamo svi od potrebe kako piše u samom predlogu - za jačanjem državne ili ti javne administracije, ja bih pre rekao državne uprave, koliko se pošlo od potrebe političkih kalkulacija da se svako onaj za koga se smatra da treba da se nađe na ministarskom mestu, da se svakom takvo isto i obezbedi. I tu nema nikakve dileme i to znamo svi ovde, dakle, to su politike kalkulacije, velika je koalicija, treba na neki način naći mesta za svakog od tih ljudi i ta naopakost u nameri je dovela do prilično naopake strukture.

I počeću, reče neko od vas malo čas da Vlada nije glomazna. Pa, dobro, ja sada mogu da razumem da vi nikog sa ove strane sale ne cenite preterano, ali bi ipak trebalo da se negde lampica upali kod vas ako svi ovde bez ikakvog dogovora, prvo što uradimo jeste da naložimo našim ljudima ili sami proverimo kakvo je stanje u svetu tim povodom. Dvadeset pet ministarstava jeste velika Vlada i tu činjenicu ne treba uopšte negirati. Bolje da objašnjavate zašto je tako, nego da je negirate. Jeste glomazna Vlada, imam spisak, kolege iz opozicije su ovde već govorile kako stoji situacija, ne samo sa zemljama u Evropi, nego sa zemljama i u svetu. Nema nijedne sa ovog spiska koja ima preko 22 ili 23 ministarstva i nije poenta državnih sekretara, biće ih i ovde. Tako da to nije dobro i nema potrebe da se branite od toga, tim pre što ste umeli i vi bolje.

Evo jedna rečenica i mislim da je tačna, pri tome je i realizovana, odnosno ispunila obećanje – mi smo govorili i govorićemo, to je naš plan i program koji moramo da ostvarimo, dakle smanjenje broja ministarstava na 15, Aleksandar Vuči 2012. godine. Činjenica je, prva Vlada Aleksandra Vučića kao predsednika Vlade 2014. godine je brojala 16 ministarstava, plus dva ministra bez portfelja. Prilično dobar broj. I sada čak ta velika i glomazna Vlada nužno ne bi predstavljala problem da je situacija redovna, da se mi ne suočavamo sa nečim što je vrlo trusno područje i vrlo delikatno vreme.

Neko od vas reče iz vladajuće većine – ovo je ratna Vlada. Dobro sam čuo, izraz je možda malo preteran, može da zvuči malo grubo, ali nije potpuno netačan. Rat, ne tako daleko se odvija, eskalacija tog rata je zagarantovana, a on proizvodi niz krajnje turbulentnih reakcija od ekonomije pa nadalje i Bogu hvala mi nismo u ratu i nećemo biti u ratu, ali jesu teška vremena. U takvoj situaciji bilo bi dobro za ovu državu da Vlada bude kompaktnija i da u njoj ima više kohezije.

Neke kolege iz opozicije su ovde govorile da u ovoj pređašnjoj Vladi ta kohezija nije baš bila nešto što je bilo glavno odličje Vlade. Pominjana su imena, gospođa ministarka Mihajlović, gospodin ministar Vulin. To što se radilo nije dobro ni za jedinstvo politike, nije dobro ni kao signal prema spolja, sve se to gleda. Ako je to bilo u manjoj Vladi od 21 ministarstva, kako li će tek biti u Vladi od 25 ministarstava. Dakle, što je veći broj ministarstava manje su šanse za koheziju, koja mi se čini da je preko potrebna u ovom trenutku.

Međutim, pored pitanja broja, mislim da su se ovi resori koje ste nam naveli ovde u 25 ministarstava prilično loše prekomponovali, odnosno prilično ste ih loše vi prekomponovali, prekrajali itd. Ima stvarno čudnih razdvajanja.

Kolega Đukanović Vladimir, ne vidim ga ovde, reče da je sreća što su se nauka i prosveta, odnosno prosveta i nauke razdvojile. Lično mislim kao neko ko radi u prosveti i ko se bavi istovremeno i naukom, jer visikoškolstvo zahteva i jedno i drugo, ne mislim da je to dobra stvar. Tim pre što imate politike i u prosveti u onom smislu ideologije, imate je i u nauci, u društvenim naukama, delimično i u prirodnim i mislim da tu treba da postoji jedinstvo u promišljanju politike prosvetne, pa i ono što se forsira u naučnom delu. Dakle, to su dve spojene stvari i nisu bez razloga bile spojene do sada. Mislim da je bila greška to razdvajati.

To čudno razdvajanje ima i kolege nisu propustile to da pomenu, kao i vrlo čudnih spajanja. Da se ne vraćam predugo na to, ljudi, omladina i turizam, nikakve veze nema, osim ako nam je ideja da svu našu omladinu teramo da se bave turizmom ili da prihvatimo u Srbiji samo turiste ispod 35 godine, što je podjednako besmisleno, složićete se. Nikakve apsolutno veze nema. Ja sam pogledao malo i delokrug, spojili ste dve stvari i to je sve. Dakle, mislim da ministar koji će se baviti time će imati malo neku vrstu dvostruke, da ne kažem šizofrene uloge, ali mislim da prosto nije dobro spajanje.

Ima i čudnih nastajanja, Ministarstvo za brigu o selu, koliko god selo i agrar bili važni, mislim da je suvišno. Imamo Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva. Ako hoćete baš i Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, pa Ministarstvo zdravlja, prosvete, sva se ta ministarstva po definiciji stvari bave i selom, jer se bave čitavom teritorijom naše zemlje.

Čudno je i pomalo me žalosti i žalosno je što neka ministarstva nisu vaskrsla. Ministarstvo dijaspore koje bi trebalo da se nazove ministarstvo dijaspore i povratka, nema ga već nekoliko vlada za redom. Mislim da je to velika greška. Mnogo je Srba u dijaspori, a pride mi se čini da dosadašnje politike dijaspore su bile prilično pogrešne. Tu dijasporu treba iskoristiti na najbolji mogući način, a jedna od fundamentalnih stvari bi bila da se radi na njihovom povratku, da se vrati 100, 200, 500 porodica, a kamoli neki veći broj, bila bi velika stvar za našu zemlju, jer imamo demografske probleme.

U populacionoj politici jedna od stavki mora da bude pored svih onih mera i promišljanja, povećanja nataliteta, povećanja zdravstvenog stanja našeg stanovništva i povratak naših ljudi iz inostranstva. Gde god bili mislim da ove prilično okrutne i delikatne međunarodne okolnosti su dobar kontekst za tu vrstu povratka i rada na tome.

Neću pominjati Ministarstvo za javna ulaganja. Ako se dobro sećam, to je ona kancelarija koju je Marko Blagojević vodio, ako se ne varam. Nisam siguran da je to moralo da izraste u posebno ministarstvo, ali dobro. To su tehničke stvari. Vaše je viđenje, mi ga kritikujemo. Mislim da je Vlada morala biti manja, kompaktnija, sa bolje određenim resorima i bolje definisanim spojevima.

Da se kratko vratim na suštinu o kojoj ćemo mnogo više govoriti naredne nedelje. Nadovezujem se na gospodina Zelenovića od maločas. Dve stvari našoj koaliciji koju čine POKS i Novi DSS užasno smetaju, i dalje postojanje Ministarstva za evropske integracije. Zaista ne znam šta više treba da se desi gospodo narodni poslanici Republike Srbije, sa obe strane gledam, da shvatite da od tog evropskog puta nema apsolutno ništa. Nema i to je činjenica. Uopšte nije upitna moja ljubav ili moja mržnja ili moj diferentan stav prema EU, ovo nije vrednosni sud moj, nema ništa zato što ništa nema, niti će se EU širiti u dogledno vreme, rekli su to 1000 puta. Uostalom, evropska politička zajednica koja je lansirana služi tome, dokazuje to, nema širenja EU, ljudi su u žestokoj krizi. Valjda pratite svi vi evrofanatici ili manje fanatici EU, u poslednjih 15 godina nisu pokazali jedinstvo ni po jednom pitanju.

Finansijska kriza 2008. godine, migrantska kriza, kovid kriza od 2019. godine, nigde jedinstva pokazali nisu. Hajde što se oni neće širiti i što kažu otvoreno, pa onda kažu ajmo malo u evropsku političku zajednicu, pa ćemo tu malo da obitavamo svi, i oni koji neće da budu kandidati i oni koji su već kandidati, pa videćemo jednog dana.

Inače, kratka mala digresija, oni moraju da pričaju o proširenju jer je to dinamički projekat. Onog dana kada EU bude prestala da priča o proširenju nestaće i sama, a tim pre moraju da pričaju nakon Bregzita i istupanja jedne važne doskorašnje države članica. Hajde da ostavimo njih i njihove probleme njima.

Kada je Srbija u pitanju i njen taj takozvani evropski put i takozvane evropske integracije, čime će čitavo jedno ministarstvo da se bavi i bavi se godinama unazad, postoji jedan uslov, meni se grlo osušilo ponavljajući to godinama unazad, taj uslov se zove priznanje secesije Kosova i Metohije i to svi ovde vrlo dobro znamo.

Ja se sećam, nije tu Ivica Dačić, čovek je već ministar, zna, dogovorio i onda ne mora da sedi po ceo dan, izvinjavam se, nema potrebe za replikom, sve je legitimno, ali se sećam jedne moje rasprave sa njim 2012. godine. Gospodin Milićević se već smeška i tražiće repliku, vidim to, ali nije ovo bilo ništa negativno sa moje strane.

Sećam se rasprave, sedeli smo negde tamo sa gospodinom Dačićem, tada sam govorio isto ovo, ljudi, 2012. godine, a sada je 2022. Deset godina ista priča koja je tačna. Uostalom, nemojte da verujete meni, nemojte meni da verujete ni za ovaj broj ministarstava, verujte Aleksandru Vučiću, a ovde verujte Olafu Šolcu. Ne kažem ja to, neka bude da sam ja opozicionar neodgovoran i ovakav i onakav, kaže Olaf Šolc, kancelar Nemačke, rekao je to jasno u Prištini i to isto nije demantovao u Beogradu - Srbija ako hoće da postane članica EU mora da prizna secesiju Kosova i Metohije.

E, sada, moguće da neko od vas, sa ove strane verujem niko, iskreno verujem niko, mnoge od vas znam, lično znam i pričali smo hiljadu puta o svim tim stvarima, sa nekih drugih strana verujem, i to možda i nije toliko legitimno da se ima stav da je neko spreman da plati tu cenu, ali samo vas molim da izađemo onda pred građane, kao što kad nas napadate kad damo proglas o Kosovu i Metohiji da se mora reintegrisati, pa nas vi napadate - to je rat, a nikav rat niko ne pominje, izađite vi jasno svi i recite šta znači evropski put Srbije, da znači između ostalog, osim što ne postoji, i prihvatanje da se otme deo teritorije, i to ne bilo koji deo. Budite pošteni do kraja, pa recite šta to sve znači u budućnosti za neke druge delove naše države, itd, itd.

Nema razloga da postoji ministarstvo za evropske integracije, ne zbog nas, nego zbog njih. Ako promene politiku, možemo da pričamo o tome. Do tada, bio bi red to ministarstvo staviti, vratiti na nivo kancelarije za saradnju sa EU. To bi bio najtačniji naziv onog što može biti okvir naših odnosa sa tom državolikom međunarodnom organizacijom.

Druga stvar, s tim završavam, ministarstvo za Kosovo i Metohiju, od 2012. godine ga nema. Ne znam da li neko može da negira činjenicu da je ovo, tj. problem Kosova i Metohije iliti secesija Kosova i Metohije najvažnije pitanje sa kojim svaka država može da se suoči kada se suočava sa secesijom. Nije to samo specifikum Srbije. Svaka država koja se suoči sa secesijom dela teritorije iliti otcepljenjem, to je za nju po definiciji stvari najveći problem. Pa, ljudi bre, Britanci, ti Evropljani sada, formalno ona je u EU, su ratovali za Foklandska ostrva, četiri ili pet hiljada kilometara daleko od njihovih ostrva, možda i sedam hiljada kilometara. Da li je moguće da taj problem, a obim tog problema je golem, ne zaslužuje da ima ministarstvo kakvo smo imali? Pa, čak je i Vlada Demokratske stranke to ministarstvo sačuvala. Hajde, napravite tu rokadu, neće to biti tektonski poremećaj u srpskoj politici, a biće važan korak ozdravljenju srpske države.

Mi smo podneli određen broj amandmana i o njima ćemo govoriti opširnije sutra. Sve u svemu, mislim da smo dovoljno jasno kao Srpska koalicija NADA rekli zašto, reći ću vam iskreno nažalost, ali je tako, svakako nećemo biti u prilici da glasamo za ovaj vaš predlog zakona. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem, predsedniče Narodne skupštine.

Ovo o EU i investiciji neću sada, stvarno mislim da nije ni vreme ni mesto, vratićemo se to sledeće nedelje kada budemo slušali politički ekspoze mandatarke, pa će biti dosta vremena za raspravu. To je svakako važno pitanje.

Inače da vam kažem, gospodine Jovanov slažem se sa vama, ne možemo mi da diktiramo naša pravila, ako smo na tom putu, zato ja mislim da od tog puta nema ništa. Tu je potpuna saglasnost, a ne izvlačimo iste zaključke.

Kratko, što se tiče broja ministarstava, on je veliki, pa je veliki. Da li je bilo nekada i gore, neko od vas je pomenuo, posle 5. oktobra, čini mi se, šta ste rekli, 31 ministarstvo. Dakle, uvek može i gore, ali to što je nešto bilo loše, ne znači, ne opravdava da loše i dalje radimo. Ja sam izneo razloge zbog kojih smatramo, mi u Srpskoj koaliciji Nada da bu bilo uputnije, bolje, efikasnije da ta Vlada bude malo suženija.

Samo za kraj, omladina i sport i tu, legitimno je da imamo različite stavove, znam da ste porodičan čovek, kao i ja. Nekako mi je veći prioritet da moja deca idu na sport, nego da putuju po svetu. Mislim, da danas sport i to što je bio vezan dugo za omladinu, kud i kamo logičnije nego da bude turizam taj koji je vezan za omladinu, pogotovu danas u ovom svetu, kako ste vi rekli novih tehnologija, telefona, tableta, raznih drugih stvari. Mislim, da negovati zdravo telo da bi našoj omladini bio i zdrav duh, mislim da je jedan od prioriteta. Tako da mi je ta veza kud i kamo logičnija, nego ova, ali dobro. To je vaš izbor, ovo je naša kritika. Imate većinu i sve u redu. Vama, hvala na replici.