Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Vlada je na potvrđivanje podnela nekoliko sporazuma koji se tiču bilateralne saradnje i dva predloga odluka koje se odnose na učešće bezbednosnih snaga u mirovnim operacijama. Prevashodno ću se osvrnuti na te dve odluke, jer u principu ovi sporazumi nisu sporni. Ne samo da nisu sporni, nego bi se moglo reći da su dobrodošli, da su poželjni. Reč je o sporazumima koji uspostavljaju pravni okvir za saradnju između Srbije i niza zemalja od kojih nijedna nije priznala secesiju naše južne Pokrajine, što mi se čini da nije nebitno istaći, jer mislim da ćemo se svi ovde složiti da bi bilo krajnje nelogično da Srbija produbljuje vojnu saradnju sa državama koje prihvataju secesiju Kosova i samim tim direktno ugrožavaju bezbednost naše zemlje. Ovde o tome nije reč. Radi se o državama Grčkoj, Indoneziji, Brazilu i Angoli, od kojih nijedna nije prihvatila secesiju južne Pokrajine. Ponavljam, to su sporazumi koji će svakako biti na obostranu korist i tih država i same Srbije.
Isti slučaj važi i za Sporazum o srpsko-ruskom Humanitarnom centru. Ovde je već u nekoliko diskusija naznačeno to i mislim da ne treba trošiti reči o koristi koju Srbija može da ima u tom sporazumu. Ta korist se već pokazala letos, kada su gorele šume u Srbiji. Tu saradnju treba produbiti i tu je opet pohvala za Vladu Srbije. Doduše, to nije resor i niste nadležni vi, gospodine Vučiću, već ministar unutrašnjih poslova i predsednik Vlade, gospodin Dačić, ali gospodine Mariću, vi ste u svojstvu predstavnika MUP – svaka pohvala. To svakako ima podršku DSS.
Glasaćemo za ove sporazume, odnosno za potvrđivanje ovih sporazuma.
Dolazimo do tačke koja je nešto malo komplikovanija. Radi se o ove dve oduke koje se odnose na učešće srpskih snaga bezbednosti, vojske i policije u mirovnim operacijama. Znate da DSS tu ima blago rezervisan stav i tu ima nekoliko problema. Prvi je formalno-pravni problem. Prekršili smo član 140. Ustava Srbije jer tek danas donosimo odluku o nečemu što je već realizovano u 2012. godini. Odgovornost za tako nešto nije na aktuelnoj Vladi. Čuli smo od prethodnog ministra odbrane da nije ni na prethodnom ministarstvu, prethodnoj administraciji koja je na vreme dostavila odluku Narodnoj skupštini. Očigledno je odgovornost na prethodnoj vladajućoj većini. Kako god bilo, prekršili smo nešto što je isključivo nadležnost Narodne skupštine jer se ne može upotrebiti Vojska Srbije van granica bez naše odluke. Ona je 2012. godine upotrebljena i to u pravničkom smislu nije bila valjana rabota i to prosto ne priliči jednoj ozbiljnoj državi.
Zahvaljujem se ministru što je najavio da ćemo vrlo brzo moći da diskutujemo o godišnjem planu za 2013. godinu i nadamo se da se ovakve greške i neozbiljnosti neće ponavljati u budućnosti, a i ne sumnjamo da će sve to ići kako treba. Toliko o tom formalno-pravnom problemu.
Dolazimo do suštine. Demokratska stranka Srbije pravi razliku između mirovnih misija koje se sprovode u okviru UN i mirovnih operacija koje vode direktno EU. U principu, nemamo problem sa ovim prvim. One nisu sporne. Više puta smo istakli u ovom domu da UN su jedina univerzalna reprezentativna organizacija koja se bavi kolektivnom bezbednošću i njene misije kao takve su apsolutno legitimne. Tamo gde može da se postavi pitanje, i mi smo to pitanje postavljali, o modalitetu učešća i obimu učešća Srbije u tim misijama, prvo, zato što te misije koštaju taj trošak nije prevelik ili možda nije bio prevelik. On je sve veći sa našim povećanim angažovanjem u tim misijama. Imamo neke podatke da smo 2011. godine 18 miliona dinara utrošili na misije, a od toga je dve trećine vraćeno kroz UN i ukupan trošak je šest miliona dinara, što je krajnje ili skoro zanemarljiv trošak.
Za ovu 2012. godinu se to znatno povećava i imam kontradiktorne podatke. Možda će ministar odbrane moći da razreši dilemu. U samom predlogu odluke stoji cifra od 525 miliona i nešto dinara koji su potrebni za realizaciju u ovoj tekućoj godini učešća Srbije u tim misijama, od čega 461 milion otpada na Ministarstvo odbrane. U Odboru za odbranu i unutrašnje poslove smo dobili neke podatke koji su zapravo niži za 2012. godinu. Dostavljen nam je podatak da je 193 miliona dinara. Kako god da je pravo stanje, očigledno je da se ti troškovi povećavaju kada se uzmu u obzir naplate UN i nešto što dobijamo u opremi, taj trošak postoji. Taj trošak se povećava i on u ovom kontekstu ozbiljne ekonomske krize mi se čini da nije zanemarljiv. Nije zanemarljiv tim pre što se postavlja, pažljivo sam slušao predlagača i njegove ranije sumnje i skepsu koju je izneo povodom mirovnih misija i učešća Srbije u njima, pitanje svrsishodnosti.
Neću citirati paragraf predloga odluke koji se bavi ciljevima Vojske Srbije. Samo ću naglasiti da ono što se želi postići jeste da osim što je učešće u multinacionalnim operacijama UN važan element spoljne politike Srbije, želi se postići da se Srbija u odnosima sa zemljama članicama EU i partnerstva za mir tretira kao ravnopravni partner. Delim skepsu koju je nekad ministar odbrane imao. Nisam siguran da je najbolji način da se Srbija tretira kao ravnopravni partner u učešću u UN. To može da doprinese nekoj vrsti kredibiliteta ali ništa značajno ne može da promeni. Čak ste pomenuli put u Norvešku ili kontakt sa Norvežanima, gde su nas ishvalili za naše učešće u mirovnim operacijama. To jeste dobro, naravno, ali to ne menja ništa kada je u pitanju ozbiljna norveška politika kada je u pitanju KiM. To vam je kao parlamentarna demokratija – treba biti prisutan i ne treba očekivati od toga bog zna kakve suštinske promene. Tim pre što u ovim našim učešćima u mirovnim misijama postoji logičan problem. Već sam ga naglašavao i on je prisutan. Možemo da se pravimo da on ne postoji. Možemo da se pravimo da smo uređena država u kojoj sve funkcioniše, u kojoj nema secesionizma, separatističkih tendencija. Nažalost, to nije slučaj.
Logičan problem je sledeći. Mislim da međunarodni ugled svake države zavisi od toga koliko je sposobna da sprovede red u sopstvenoj kući. I pre nego što krenemo da učestvujemo u sprovođenju, odnosno donošenju ili aktivno učestvujemo u međunarodnoj bezbednosti, međunarodnom miru i očuvanju međunarodne bezbednosti i međunarodnog mira bilo bi logično da to isto postignemo u sopstvenom dvorištu. Mi smo država koja je, to moram da pomenem a da to nije nadležnost ministra koji je ovde prisutan, dozvolila da se na njenoj teritoriji koju kontroliše dižu spomenici teroristima. Mislim na spomenik koji je podignut u Preševu borcima, odnosno teroristima UČK, odnosno UČPMB i koji još uvek nije uklonjen. Mi smo država koja dozvoljava da još uvek stoji tabla Aćif Efendiji u Novom Pazaru i to su sve stvari koje su dosta skandalozne i šokantne same po sebi, a koje sigurno u međunarodnim okvirima ne doprinose tome da Srbija uživa. To su sve stvari zbog kojih smatramo da ionako treba učestvovati u misijama UN. To učestvovanje ne treba možda širiti. Ne treba povećavati.
Da budem krajnje jasan. Tamo gde, recimo, imamo četu, DSS ne bi ništa smetalo da postoji samo vod. Ponavljam, treba biti u tim vrstama odnosa. Ne treba prenaglasiti značaj. Između one vaše skepse, gospodine Vučiću, koju ste pomenuli, i vaše današnje pozicije koja je krajnje razumljiva, razumem i jedno i drugo, mislim da postoji neki srednji put koji bi bio optimalan za Srbiju. U svakom slučaju bismo glasali za ove odluke da ne dolazimo do ove druge tačke koja je za nas iz DSS krajnje problematična, odnosno neprihvatljiva. Glasali bismo da se radi samo o misijama u kojima Srbija učestvuje i koje sprovode UN.
Međutim, postoje i druge misije, a to su misije koje sprovodi EU. Tu dolazimo do nečega što je meni lično neshvatljivo, što se ipak mora nazvati pravim imenom, a to je jedna apsurdna situacija koja se skoro graniči sa nekim patološkim stanjem. Recimo, Srbija je prošle godine potpisala okvirni sporazum sa EU za učešće naših snaga u njenim mirovnim operacijama i time smo pokazali da želimo aktivno da doprinesemo sprovođenju zajedničke spoljne i bezbednosne politike, odnosno zajedničke bezbednosne odbrambene politike EU.
U okviru te zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU direktno ugrožava našu bezbednost time što u okviru te politike šalje statusno pristrasnu misiju na KiM, što u okviru te politike podržava secesiju KiM, što u okviru te politike učestvuje u izgradnji nezavisnog Kosova. To jeste jedna situacija koja je, najblaže rečeno, apsurdna. To je činjenica, to je konstatacija i od nje ne smemo bežati. Zato smatramo da je naše učešće u tim misijama apsolutno neprihvatljivo.
Postavlja se pitanje – zašto to ova Vlada namerava da nastavi? To je nešto što je prethodna Vlada započela. Čini mi se da ova Vlada namerava da nastavi tim putem. Šta više, prema nekim podacima koje imam, misija Atalanta, naš kontigent u okviru te misije će se povećati. To je misija koja se bavi slobodnom navigacijom i borbom protiv piraterije duž somalijske obale, dakle kod roga Afrike. Mislimo da je to neprihvatljivo. To smo već rekli i to ćemo ponavljati u januaru i februaru kada budemo govorili o svemu tome. Srbija nema nikakvog razloga da podržava politiku EU u okviru koje se sama Srbija ugrožava.
Šta je razlog tome? Dozvolite mi da samo citiram ove ciljeve iz Predloga odluke gde se kaže – angažovanjem pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama, a pod mandatom EU, u okviru zajedničke bezbednosne i odbrambene politike, Republika Srbija bi se integrisala u ovu važnu oblast aktivnosti EU, što bi imalo povoljan uticaj na ukupan proces evropskih integracija Srbije. Dođosmo do ove svete krave srpske politike. Dakle, famozne evropske integracije Srbije.
Hajde da ostavimo po strani. To bi se moglo tumačiti kao neka vrsta povrede neutralnosti. To je možda malo nategnuto tumačenje, ali je činjenica da EU u segmentu bezbednosti ne igra neku značajnu ulogu na međunarodnom nivou, da mnogo toga radi u koordinaciji sa NATO, da ne pominjem Berlin plus i sve resurse koje NATO stavlja na raspolaganje EU kako bi neku svoju misiju pokrenuli. To nije toliko bitno, ostavićemo to po strani.
Čini mi se da u ovom našem zalaganju ka evropskim integracijama… Hajde ovako da to postavimo. Pažljivo sam vas slušao, gospodine ministre, poslednjih nekoliko puta kada smo bili u prilici da razgovaramo. Jedanput ste rekli da ne možemo da isplaćujemo penzije bez EU, ali otprilike se svelo, ako ja dobro tumačim, a vi ćete me ispraviti, na tu parolu koja je bila parola prethodne vlasti da EU nema alternativu. Čini mi se da je ta parola pogrešna, netačna, a sve i kada bi bila tačna, toliko je pogubna za Srbiju da bismo tu alternativu morali da izmislimo.
Navešću tri razloga za koje smatram, odnosno DSS, da je to ovako kako sam upravo rekao. Prvo, mislim da je svima jasno i da više ovde ne vredi ponavljati, osećam se umornim kada po hiljaditi put to kažem, Srbija ne može da postane članica EU, a da ne prizna secesiju južne pokrajine. To je sama logika stvari. To je u krajnjem slučaju eksplicitno rečeno. To se sada podvodi pod terminologiju normalizacije odnosa, ali mi se čini da je svima jasno, građanima Republike Srbije, mislim da je jasno i svima nama u ovom domu da Srbija ne može da uđe u EU a da ne prizna secesiju KiM. Samim tim čini mi se da ne moram tim putem dalje da idem.
Hajde da ostavimo problem KiM po strani. Recimo da ga nema, da je sve perfektno, idealno, da Srbija nema nikakve separatističke tendencije u njenom okviru i da imamo jednu zdravu, stabilnu državu. Čak i u toj pretpostavci nije sigurno da EU ne bi imala alternativu. Mislim da ovde kasnimo 30 godina. Neko je u diskusiji pomenuo kako nismo na vreme shvatili posledice promene, dakle, sa krajem hladnog rata i padom Berlinskog zida. Čini mi se da srpska politika i danas ne shvata istorijski trenutak u kojem se nalazi. Kada kažem da kasnimo 30 godina, znate da kada su 80-ih godina Grčka, Španija, Portugal ulazile u EU, to je i imalo nekakvog smisla.Dobile su nekakve kredite, sanirale su svoje ekonomske situacije i imali su određen period snažne ekonomije. To danas u EU više nije moguće. EU proživljava jednu ozbiljnu ekonomsku krizu, jednu ozbiljnu institucionalnu krizu. Sva je prilika, to će vam reći svako ko se bavi ozbiljno evropskom problematikom, da kroz nekoliko godina EU neće izgledati ovako kako izgleda danas.
(Predsedavajući: Gospodine Jovanoviću, molim vas, vratite se na temu. Evropska unija nije tema rasprave.)
Poslušaću vas. Citirao sam nešto što piše u samoj odluci i što je zapravo obrazloženje zašto Srbija šalje svoje pripadnike snaga bezbednosti u evropske misije. Meni se čini da je direktno vezano, ali ispoštovaću vaš stav.
Dozvolite mi par rečenica i onda ću završiti. Da zaboravimo i ovu drugu tačku koju sam pomenuo i da kažemo da mi želimo da imamo sve razloge sveta da uđemo u EU, ali postoji taj treći problem. Gospodo, sva je prilika da se EU neće širiti u narednom periodu.
(Predsedavajući: Nemojte više o EU.)
Zaključiću, gospodine predsedavajući. Ako mogu, gospodine ministre, ispravićete me ako pogrešno parafraziram, odnosno citiram, ovo će biti više parafraza, mislim da ste prošli put rekli da ne želite da Srbija bude izdržavano lice. To je mnogo tačnija izjava i značajnija izjava. To je izjava sa kojom se svi ovde slažemo. Čini mi se da to da li ćemo biti izdržavano lice ili nećemo zavisi samo od nas samih. Tu su primeri Grčke, Španije i Portugalije koji to pokazuju uveliko. To zavisi od naše spremnosti da li hoćemo da se izborimo za ozbiljnu državu. Ta borba mora biti sveobuhvatna. Dakle, ta borba podrazumeva, kako borbu protiv korupcije, i na tome vam najiskrenije govorim – svaka čast na iskazanoj volji i ličnoj hrabrosti, ali verujte ta borba neće biti ni od kakvog značaja ako se uz tu borbu ova država ne bori za svoje granice, za svoju teritoriju, za svoj narod koji živi na toj teritoriji. To su dve strane iste medalje, ili se borimo za ozbiljnu državu ili se ne borimo za ozbiljnu državu.
Da bi se borili za ozbiljnu državu, naš evropski put mora da se prekine. To je razlog, gospodine predsedavajući, zbog koga mi iz DSS smatramo neprihvatljivim da Srbija šalje svoje pripadnike snaga bezbednosti u misije koje sprovodi EU. To je ta veza sa ovom temom. To je za nas neprihvatljivo. To je razlog zbog koga ćemo mi iz DSS glasati za potvrđivanje navedenih sporazuma, ali protiv ove dve odluke koje se tiču učešća Srbije u mirovnim operacijama. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem gospodine predsedniče, zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
Pokušaću da budem kratak i da krenem od ovog najmanje bitnog dela, dakle, Atalanta, pominjali ste broj naših pripadnika koji učestvuje u toj mirovnoj operaciji. Za nas je to principijelno pitanje da li je jedan pripadnik, pet ili 50, mi smo protiv učešća Srbije u mirovnim operacijama koje sprovodi EU.
Sad ono važnije. Siguran sam da vi to znate i da niko iz DSS ne misli da vi imate bilo kakve zle namere, naprotiv, ja sam ovde rekao nešto što inače nemam priliku da govorim niti imam naviku da tako nešto, uslovno rečeno, laskam. Ne laskam nikome, pa ni vama. Ali, vaša borba protiv korupcije, ponekad neke stvari treba priznati, iziskuje i snažnu volju i ličnu hrabrost, jer to nije ni malo naivna stvar i mi nemamo problema da to kažemo. Kada to govorimo to po definiciji znači da svakako ne verujemo da imate zle namere, svakako verujem da želite sve najbolje za ovu zemlju i za ovaj narod.
Ovde se radi o jednoj razlici u procenama kako doći do tog najboljeg. Vi mislite ovo što ste sada rekli, naš je stav da put ka EU ne obezbeđuje tu dobrobit ni za državu, ni za narod. Sada kada mi kažemo – nećemo da postanemo punopravna članica EU, ne znači da mi zaustavljamo svaku ekonomsku saradnju. Naprotiv, ako možemo da pospešimo, pospešićemo. Prihvatam argumentaciju da ako kažemo EU – ne idemo ka punopravnom članstvu, da će verovatno biti posledica i na ekonomskom planu, ali da budem iskren sumnjam i to je procena DSS da će ta ekonomska saradnja prestati, biće nekih oblika. Da li će to olakšati situaciju? Verovatno neće. Da li će otežati? Verovatno hoće.
Sve kada se uzme u obzir, sabere i oduzme, mislimo da je reći – ne – punopravnom članstvu EU mnogo delotvornije, svrsishodnije, nego nastaviti tim putem. Dakle, radi se stvarno o političkoj proceni. Mi mislimo da je naša tačna i imamo argumentaciju za tako nešto, vi iznosite ovu vašu, ali ponavljam, verujte nemamo nikakvu sumnju u vaše dobre namere. Zahvaljujem vam se.

Zaista nisam čuo ikada da je iko na političkoj sceni Srbije želeo da Srbija postane članica organizacije afričkog jedinstva ili nekakve afričke unije. To je potpuno relevantno, naročito tako nešto niste mogli da čujete od predsednika DSS. Ono što mi govorimo je sasvim prosto i mene ponekada čudi da nikada nisam čuo ozbiljnu argumentaciju protiv toga.
Dakle, evropski put će Srbiju mnogo koštati, toliko će biti visoka cena da je ona nedopustiva i možemo to da argumentujemo na hiljadu način i onda sam rekao više stilski sve i kada ne bi taj put imao alternativu morali bismo da izmislimo zato što će naš put u Evropu biti krajnje poguban.
Još nešto, zaista ne znam koliko se ovde ljudi bavi EU i koliko ljudi poznaje EU, ponavljam, čudi me da mi ovu raspravu vodimo 2012. godine, jer 80-tih godina bi još nešto i razumeo.
Sada kada ponavljam, EU je u ozbiljnoj ekonomskoj i institucionalnoj krizi, mene čudi da tako neko bude zaslepljen žutim zvezdicama i da misli da je srpska jedina budućnost u EU. To je prosto neverovatno.
Još nešto i time završavam, verujte mi, EU ili ne, Grčka, Španija i Portugal su tu gde jesu. Nemačka, sve i kada ne bi bila u EU, bila bi još uvek snažna, ekonomska, odnosno formirana snažno ekonomska zemlja i tu nema nikakve dileme.
Zašto to govorim? Ako neki savez može da vam pomogne, odlično, ali suštinski se svodi na ono – use i u svoje kljuse. Naša budućnost zavisi isključivo od nas samih, da li ovaj prekid evropskog puta može da bude u početku bolan – možda, verujte mi, gospodine potpredsedniče Vlade, biće spasonosan za Srbiju, sve ostalo je nastavljanje agonije, nastavljanje puta na kraju kog će od Srbije ostati prazna ljuštura i pored male teritorije, par miliona ljudi koji će biti jeftina radna snaga.
To nije vizija Srbije koju ima DSS, mislim da je to sasvim prosto i jednostavno. Hvala.

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Gospodine potpredsedniče Vlade, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, imam dva kratka pitanja. Ona su povezana. Prvo sam hteo da uputim ministru pravde, gospodinu Selakoviću, ali on je, pretpostavljam zbog obaveza, sprečen da prisustvuje sednici. On je svaki put bio ovde i nemojte to da shvatite kao zamerku gospodinu Selakoviću. Oba pitanja uputiću potpredsedniku Vlade, gospodinu Vučiću.
Prvo pitanje se odnosi, već smo ih pominjali danas, ove dve zaista sramne oslobađajuće presude Međunarodnog krivičnog Tribunala za bivšu Jugoslaviju, čiji smo svedoci u poslednjih desetak dana. Prva se odnosi na Markača i Gotovinu, a druga na Ramuša Haradinaja. Čini mi se da ova stvar ne sme, ne samo meni, nego i DSS, ostati na ovome. Te presude su sramne. One pokazuju, skoro da negiraju da su počinjeni zločini protiv Srba, a zapravo stvar još gore stoji, te presude pokazuju da se zločini protiv Srba mogu činiti i da mogu proći nekažnjeno. Ponavljam, ne sme stvar ostati na tome. Moje pitanje je sledeće – da li Vlada planira da preduzme neke mere, ovog puta pravne prirode?
Biću nešto konkretniji, nego što smo imali prilike da čujemo u prethodnoj diskusiji, po ovom pitanju. Dakle, manevarski prostor nije preterano širok, ali on donekle postoji.
O čemu se radi? U predmetu Markač i Gotovina imamo presudu Žalbenog veća i to je konačna presuda. Tu postoje dve mogućnosti da se neke stvari promene. Prva je mogućnost revizije, ako se sazna neka činjenica koja nije bila poznata tokom suđenja i da se to javi Tužilaštvu Međunarodnog krivičnog Tribunala za bivšu Jugoslaviju da bi se revizija celog procesa pokrenula. Druga mogućnost jeste da naše Tužilaštvo za ratne zločine pokrene postupak za neke predmete koji nisu bili obuhvaćeni optužnicom Međunarodnog krivičnog Tribunala.
Mislim da je jako bitno da ti ljudi, da te individue, kojima se sudilo, ne izađu iz tih procesa potpuno nevini, jer je teško moguće da su potpuno nevini. Ovo što govorim za Gotovinu i za Markača možda još više važi za Haradinaja. Ove dve mogućnosti postoje. Presuda od jutros je presuda Pretresnog veća. Možda će biti žalbeni postupak, možda neće. Ako bude ovo što sam rekao, za ovu prvu presudu, može da se primeni i na presudu Haradinaju. Dakle, to je pitanje za Vladu, za naše službe, za materijal kojim mi raspolažemo kao država i naravno za Tužilaštvo za ratne zločine.
U drugom krugu ću razraditi pitanje koje je povezano naročito sa ovom drugom presudom, a reč je o KiM i o famoznom sporazumu o integrisanom upravljanju granicom. Najavljuje se sprovođenje tog sporazuma za 10. decembar, a možda i nekoliko dana ranije.
Znate da DSS smatra da je taj sporazum apsolutno neprihvatljiv, da se suštinski pravi granica tamo gde postoji administrativna linija između dva dela Srbije, da ćemo imati carinike, da ćemo imati pograničnu policiju tih institucija. Smatramo da taj sporazum nije u skladu sa Ustavom. DSS je pokrenuo inicijativu pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti i zakonitosti tih odredbi sporazuma. Pitam Vladu – zašto primenjujete te sporazume kada su očigledno protivustavni? U krajnjem slučaju, zašto toliko žurite? Mi smo u tom postupku tražili privremene mere. Ne znam da li će Ustavni sud hitro odgovoriti na naš predlog, nadam se da će to biti uskoro. To i vama može da da malo veći manevarski prostor. Hvala.

Hvala vam i jednom i drugom ministru na odgovoru na prvo pitanje. Jeste majorski prostor relativno uzak mislim na Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, ali postoji, ali reko ste da nećete da se mešate u posao Tužilaštva za ratne zločine. Naravno, to razumem, ali prosto mislim da Vlada može da da neki inplus da osim na ovom političkom planu koji ne sumnjam da će se uraditi da se čuje taj glas o sramoti i nepravdi koja nam je učinjena ovim presudama, da se nešto više uradi na pravnom planu. Ponavljam, iz prostog razloga što to ne sme pravno da ostane nevino, jer svakako postoji više nego osnovana sumnja da tu ima elemenata ozbiljnih zločina.
Ovo drugo pitanje, koje je verovatno kompleksnije, hajde da pokušamo da raščistimo par stvari. Vi znate gospodine potpredsedniče da neće te od nas čuti jeftinu kritiku, znate da je ova stranka i te kako bila na vlasti, da zna da na vlasti ima mnogo parametara koja treba uzeti u obzir, da je situacija mnogo komplikovanija. Dakle, ne bavimo se nikad neozbiljnom politikom, ni kad smo bili na vlasti ni sada u opoziciji i ne napadamo bez razloga nikoga, pa čak ni ovo nije bio napad.
Potpuno razumemo težinu situacije i potpuno razumemo činjenicu da Srbija ne može biti izolovana. Međutim niko, a naročito ne DSS ne želi da izoluje Srbiju, naravno niste to rekli, ali samo par stvari da pojasnim, niti mislimo da treba da se okrenemo isključivo jednoj strani, makar to bila i Rusija. Mislimo da postoji neki međuprostor gde ćemo, kako vi rekoste – između, šta god mi uradimo ništa nije dobro, da ipak uradimo ono što je manje loše.
Postoje neki prelomni trenuci, dakle razumem da u politici, naročito u državnoj politici, u ovakvim istorijskim okolnostima koje su teške moramo da pravimo neki kompromis. Postoji ta granica do kad se mogu praviti kompromisi i kad je nešto kapitulacija, ili poraz, ili nepovratno izgubljeno. Verujte mi, gospodine Vučiću ne zavidim uopšte vama što ste na toj poziciji. Mogu da shvatim kolika je to odgovornost od borbe preko korupcije do ovih stvari koje se tiču KiM. Ali, ne možete naići na naše razumevanje, ako tu što mi smatramo granicom nepovrata preskočite ili pređete.
Evo, kada smo u ovom integrisanom upravljanju granicom, znam da je to nešto što je urađeno za vreme prethodne Vlade, gospodina Borislava Stefanovića, ovde u sali, koji je to dogovarao. Veliko je pitanje u kojoj je meri to naša međunarodna pravna obaveza. Veliko je to pitanje. Može se to malo i osporavati. Ali, ono što je sigurno i to prosto stoji, sve i da jeste međunarodno pravna obaveza, to je protivustavno. Kakva bi bila reakcija EU kada bi smo mi rekli – ne, nećemo ovo da sprovodimo. Sigurno bi bila teška reakcija, verovatno teška. Kakve bi bile tačne posledice? Verovatno teške. To je sada pitanje tog izbora, i to je sada vaša odgovornost, vaše Vlade, odnosno Vlade Ivice Dačića i vas kao potpredsednika, šta se tu tačno bira. Da li se, hajde upotrebiću tu reč, možda malo grubu, pušta niz vodu? Mislim na deo državne teritorije i ide se dalje ka EU ka punopravnom članstvu, ili se pokušava da se balansira u jednom vrlo teškom okruženju.
Mi mislimo da neke sporazume, zapravo sve ove sporazume ne možemo prihvatiti i ne možemo sprovoditi jer zaista udaljavaju Kosovo od Srbije i to na način na koji, ako tako nastavimo, nikada nećemo moći vratiti. Da li to znači prekid saradnje sa EU? Ne. Kada kaže DSS – politička neutralnost, misli ne punopravnom članstvu, da svakoj saradnji. Da li će ta saradnja u početku biti otežana našom odlukom da čuvamo Kosovo? Možda, ali na vama je kao Vladi da osigurate da ta saradnja ne bude za trajno vreme ugrožena.
Dakle, naše razumevanje imate zato što je situacija kompleksna, ali bojim se da nećete moći naići na mnogo razumevanja ako se, recimo, sve ovo što je dogovoreno od strane DS zaista i sprovede.

Gospodine Vučiću, vi i ova Vlada preuzimate zaista veliku odgovornost. Mogu da se složim da ste mnogo toga nasledili i od prethodne Vlade, da ne pričamo o višedecenijskom, dosta ozbiljnom sunovratu našeg naroda, ali to neće oprati vašu Vladu od odgovornosti ako nastavi tim putem. Možemo da se složimo i tu nema nikakve dileme, da ne budemo izdržavano lice, da radimo na našem ekonomskom oporavku, da budemo što snažnija država, jedino što mi u DSS smatramo da biste bili ekonomski – snažna država, prvo morate da budete država, vrlo prosto.
Mislim da, kada se jedna država, bez obzira koliko bile teške okolnosti, bez obzira što u EU kažu ne, vi niste više kredibilni partner. Ako jedna država prekine da se bori za ono što je ona, za njenu državnu teritoriju, za njene ekonomske resurse, mislim da dozvoljava sebi nešto što jedna država koja je ozbiljna, ne bi dozvolila, a to je dalje rastakanje i kada bi se sve završilo na Kosovu, jer Kosovo je samo po sebi ozbiljan problem, problem je što se neće završiti samo na Kosovu, imaćete i neke druge oblasti u kojima se pale srpske zastave, pa neke treće oblasti u kojima se srpske zastave skidaju sa institucija, pa neke opet druge oblasti i tome neće biti kraja. U jednom trenutku, koliko god teško bilo, moramo da stanemo i da kažemo, ne, sada ćemo da se brinemo o sebi. Pritom, nisam siguran da bi cena te borbe bila toliko velika.
Kada ih pitate, šta kada ne bismo sada prihvatili da sprovodimo sporazume koje je Borislav Stefanović usaglasio sa Editom Tahiri, oni vam kažu, to će biti vrlo veliki problem za vas, nećete biti kredibilni, uradite to, pa da vidimo kakva će biti reakcija. Njihov je posao da to kažu. Vaš je posao da radite nešto drugo, da čuvate Ustav ove zemlje i da se borite za ovo što ste rekli da se borite.
DSS smatra da je put da bi se za to izborili, zašta se vi borite, ipak drugačiji, da se za neke stvari ne kaže – da, nego da se lepo kaže – ne i da se borimo za ovu zemlju. Hvala.

Zahvaljujem gospodine predsedniče Narodne skupštine, gospodine predsedniče Vlade, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici
Gospodine Dačiću, pitali ste kakvog premijera bismo mi želeli da imamo? Pokušaću u najkraćim crtama da vam odgovorim. Za početak, voleli bismo da imamo premijera koji je dostojan funkcije predsednika Vlade Republike Srbije. Želeli bismo da imamo premijera koji ne ide po mišljenje u Brisel, nego koji ima svoje mišljenje. To vas možda malo čudi, ali to je nešto što bi bila osnovna stvar za svaku državu kojoj je stalo do njenog dostojanstva. Ako ćete potpuno iskreno, gospodine Dačiću, voleli bismo da imamo premijera koji manje konzumira alkohol, viski i red bul i onda voli da peva i da drži nepovezane govore u pet ujutru u ovom domu, narušavajući i ugled svoje funkcije i ugled ovog doma.
Ali, to nije bila tema mog pitanja. Moje pitanje se odnosi na kosovsku politiku vaše vlade i upućeno vama, gospodine predsedniče Vlade. Ne možete da me prekidate. Postoji nešto što se zove Poslovnik i ja imam tri minuta. Molim vas da me ostavite da govorim na miru. Imaćete prilike do sedam sati da mi odgovorite.
(Predsednik: Molim kolege da rad u parlamentu nastavimo na normalan način.)
Gospodine predsedniče Skupštine, ja se nadam da ćete mi ovo vreme nadoknaditi.
(Predsednik: Vreme nije sporno, nadoknadićemo. Molim vas sve da ne narušavamo dostojanstvo ovog doma.)
Od vaše posete Briselu, gospodine Dačiću, u nekoliko navrata smo bili u prilici da čujemo, od najviših zvaničnika EU i od najviših zvaničnika država članica EU, da Srbija neće moći da pristupi EU a da prethodno ne prizna secesiju svoje južne pokrajine. Uostalom, to je prvi rekao predsednik Evropskog parlamenta, kako ste vi rekli, vaš prijatelj Martin Šulc. On je to rekao pre tri nedelje. Pre samo nekoliko dana je to isto ponovila, a to isto znači da Srbija ne može da uđe u EU a da ne prizna secesiju KiM, gospođa Lunaček, koja je izvestilac za Kosovog tog istog parlamenta.
U međuvremenu, između te dve izjave smo dobili i famozni, ne znam kako to da nazovem, nemački zahtev, ultimatum, dokument u svakom slučaju, u sedam tačaka, od kojih je sedam tačaka najilustrativnije za ono o čemu govorim večeras. Ja ću ovde pročitati: "Pristupanjem članice ne smeju da unose nerešene sukobe u EU. Srbija pre pregovora mora da pokaže vidljivu volju da je spremna da postigne pravno obavezujuću normalizaciju odnosa sa Kosovom, s perspektivom da obe punopravne članice u smislu evropskih ugovora mogu da realizuju svoja prava i obaveze nezavisno jedna od druge".
Ja mislim da ovde nije potrebno nikakvo tumačenje, da su ove reči kristalno jasne i one za DSS, koju ste toliko pominjali, ne predstavljaju nikakvo iznenađenje. Mi smo svih ovih proteklih godina konstantno upozoravali na činjenicu da je evropski put Srbije direktno uslovljen Kosovom. Za razliku od vas, gospodine Dačiću, koji ste pričali da su to dva paralelna koloseka, koji se ne dodiruju, mi smo protekle četiri godine govorili da su procesi evropskih integracija i odbrane teritorijalne celovitosti dva povezana procesa. Povezana na način da se isključuju. I to svi građani ove zemlje vrlo dobro znaju.
(Predsednik: Vreme, gospodine Jovanoviću. Imate pravo na još tri minuta, ali kad odgovori gospodin Dačić.)
Gospodine Stefanoviću, najblaže rečeno, ovo je nekorektno.
(Predsednik: Vratio sam vam 35 sekundi.)
Još jedno kratko pitanje…

Gospodine Dačiću, ne znam šta biste vi želeli da saznate o meni, ali nemojte da trošite resurse države. Šta god vas zanima, pitajte me. Vrlo ću vam otvoreno odgovoriti na svako vaše pitanje. Kada je u pitanju dostojanstvo, upravo smo o tome govorili i apelujemo na vas da se dostojanstveno ponašamo i ponašate.
Da se vratim na moje pitanje, to je najbitnije i to će možda najviše ogoliti taj vaš govor o Vladi koja, naravno, ne radi protiv nacionalnih i državnih interesa. Nisam stigao da završim. Sada ću vam postaviti i jedan i drugi deo pitanja. Pitanje je jako prosto. Danas je ogoljena činjenica da je Srbija stavljena pred izbor i da mora da bira između Kosova i Metohije i EU i ta činjenica se ne da sakriti. Kako će se vaša Vlada, gospodine Dačiću, odrediti prema toj činjenici?
Drugi deo pitanja se tiče tzv. dogovorenih zaključaka koje je malopre ovde prisutni Borislav Stefanović postigao sa predstavnicom secesionističkih institucija iz Priština, kojima je Srbija prihvatila i lična dokumenta i carinike i diplome, čak i nadležnost vrhovnog suda tzv. nezavisnog Kosova. Ti su, i tu nema sumnje, sporazumi evidentno protivustavni i ne samo što su protivustavni, nego ne predstavljaju međunarodne ugovore u smislu Bečke konvencije o ugovornom pravu i bar po tom osnovu nisu pravno obavezujući.
Moje pitanje za vas – da li vaša Vlada ima zaista nameru da navedene sporazume sprovodi, jer su oni, ponavljam, protivustavni i direktno protiv nacionalnog i državnog interesa Republike Srbije?

Zahvaljujem, gospodine predsedniče Skupštine. Hajde da pokušamo da prekinemo ovu agoniju.  Samo dve stvari. Kada je u pitanju NATO, vrlo dobro znate da se radi o programu Partnerstva za mir, a ne o NATO-u. To što smo prisutni u parlamentarnoj delegaciji, ništa ne govori o našem stavu prema NATO-u, on je vrlo dobro poznat. Taj argument prosto nije valjan.
Kada je u pitanju ta priča ko je za koga više uradio? Gospodine Dačiću, uz dužno poštovanje, vrlo dobro znate da smo mi mnogo više uradili za vas, nego što ćete vi ikada biti u mogućnosti da uradite za DSS.
Hajdemo na nešto mnogo važnije. Kada smo kod laži i kod izvinjenja, rekli ste da lažem i spreman sam da o tome diskutujem, jer nisam siguran, čovek sam koji ne laže. Kada smo kod laži i izvinjenja, ono što je laž i što je evidentna laž, ono što je vaša prethodna Vlada gde ste bili potpredsednik, radila pune četiri godine – i Kosovo i Evropa, ta politika je laž, ta politika je obmana i nema dileme da je ta politika mrtva i nikada nije bila moguća, ili Kosovo ili Evropa. Koliko puta treba to evropski zvaničnici da vam kažu? Uostalom, verujem da i vi to vrlo dobro znate.
Kada smo kod izvinjenja, gospodine Dačiću, najiskrenije, ne treba vi meni da se izvinjavate, treba da se izvinite srpskom narodu za četvorogodišnju obmanu koja je nas mnogo koštala, koja je našu poziciju na Kosovu dodatno pogoršala. Dokle ćemo sa tom politikom koja je lažna – i Evropa i Kosovo? Ona je nemoguća, gospodine Dačiću. To vrlo dobro znate. Rečeno vam je hiljadu puta. Dobili smo demarš 2010 godine. To mala deca u jaslicama znaju, to cela Srbija zna i vi sada u direktnom prenosu ponavljate celoj Srbiji – i Kosovo i Evropa. To niko ne veruje.
Mogao bih sada do deset uveče, do pet ujutru, ako hoćete, da vam dajem izjave visokih zvaničnika evropskih zemalja, ali hajde da pustimo te izjave, jer to sama logika navodi.
Molim vas, gospodine Stefanoviću, samo još 20 sekundi.
Gospodine Dačiću, da li vi zaista verujete, pa ne moram da vama evropejcima objašnjavam kako se pristupa EU. Da bi jedna zemlja ušla u EU, svaka država članica EU ponaosob to mora da prihvati. Pitanje vama – da li vi zaista verujete, gospodine Dačiću, da će jedna Nemačka, jedna Velika Britanija, jedna Francuska ili Italija dozvoliti Srbiji da uđe u EU, a da Srbija nije uradila ono što su one uradile još 2008. godine – priznale secesiju Kosova?
Prekinimo sa lažima, hajdemo sa izvinjenjima. Dosta – i Kosovo i Evropa i izvinite se srpskom narodu.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Uvaženi članovi Vlade, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su četiri predloga zakona o potvrđivanju međunarodnih sporazuma i to međunarodnih sporazuma koji su po svojoj sadržini, po materiji koju uređuju, dosta raznovrsni i samim tim ne zaslužuju podjednaku pažnju.
Kada je u pitanju Predlog izmena Statuta Međunarodnog monetarnog fonda, tu su stvari poprilično jasne. On ne zahteva bilo kakav poseban komentar, jer je čisto proceduralne prirode i zapravo je ta stvar u principu već i završena.
Stvari slično stoje i kada je reč o Sporazumu između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Moldavije o readmisiji lica koja nezakonito borave u zemljama potpisnicama tog sporazuma. Ovde se radi o jednom tipskom sporazumu koji je tehničke prirode. Moja koleginica će se kasnije na njega u kratkim crtama u svakom slučaju osvrnuti u kasnijoj diskusiji, tako da suštinski u ovom paketu predloženih zakona su važna dva sporazuma. To su ova dva sporazuma koje je ministar odbrane malopre pomenuo. Dakle, prvi je Sporazum o saradnji u oblasti odbrane između Republike Srbije i Vlade Demokratske Narodne Republike Alžira i možda za diskusiju izazovniji i interesantniji drugi sporazum, odnosno Memorandum o razumevanju između Vlade Republike Srbije i UN o doprinosu sistemu stend-baj aranžmanu UN. Ovaj sporazum se tiče kapaciteta koje Srbija stavlja na raspolaganje UN za njene mirovne misije.
Kada govorimo o ovim sporazumima, ipak se javlja, uslovno rečeno, jedan mali problem. Pomno sam slušao obrazlaganje gospodina ministra Vučića i problem je sledeći. Naime, sasvim prirodno ove zakone danas predlaže aktuelna Vlada Republike Srbije, ali se ti zakoni odnose na potvrđivanje sporazuma koji su potpisani za vreme mandata prethodne Vlade. Šta više, oni nose potpis prethodnog ministra odbrane, Dragana Šutanovca. To zapravo predstavlja za DSS ne ni toliko mali problem, jer nezavisno čak od same sadržine tih sporazuma, na koje ću se vratiti, i materije koju oni regulišu, ova dva sporazuma u najmanju ruku u formalnom smislu stoje u kontinuitetu sa prethodnom Vladom i samim tim sa politikom u oblasti odbrane koju je ta Vlada sprovodila poslednje četiri, a možda i više godina.
Sa tom politikom i uopšte sa strateškom i spoljno-političkom orijentacijom zemlje u tom periodu, mislim da neću otkriti nikakvu tajnu ako kažem da DSS je imala ozbiljna i duboka neslaganja zato što je ta politika bila direktno u suprotnosti sa nacionalnim i državnim interesima i to sa elementarnim nacionalnim državnim interesima, što po definiciji povratno baca senku na sve što je tada urađeno, pa čak i na potpisivanje ovih sporazuma. Taj politički kontekst, odnosno kontekst pređašnje politike se prosto ne može zaobići kada govorimo o ovim sporazumima tim pre što još uvek nije potpuno jasno kakva će biti politika odbrane buduće, odnosno ove vlade, nove Vlade Republike Srbije i tim pre što se naš relativan otklon prema tim sporazumima u najvećem delu objašnjava našim potpunim otklonom prema toj politici koja je vođena u prethodnom periodu, a ta politika je, kao što sam rekao, zaista bila suprotna elementarnim državnim interesima Republike Srbije.
Malo ću skratiti. Prosto, prvu tačku smo i počeli da raspravljamo dosta kasno. Prva stvar s kojom smo mi bili u sukobu u toj prethodnoj politici jeste bila evidentna atlantska opredeljenost i orijentacija prethodne srpske Vlade. Bilo je prosto jasno da se Srbija polako ali sigurno približava i sprema za članstvo u NATO alijansi i u tome nema nikakve sumnje. O tome imamo svedočanstava. Bilo je tu i tamo par pokušaja nekih demantija, ali oni su uvek bili neuverljivi i neubedljivi, delom zbog verovatno neiskrenosti tih ljudi koji su te stvari negirali, ali u suštini zbog velikog broja dokaza koji su govorili suprotno, koji su govorili da se Srbija vrlo konkretno približava NATO alijansi. Te elemente neću sada ovde ponavljati, od depeša američke diplomatije, koje su slate iz Beograda, koje su ukazivale da nedvosmisleno državni vrh direktno radi na učlanjenju Srbije u NATO, preko samih izveštaja NATO. U krajnjem slučaju, ta privrženost se možda najbolje videla u onoj epizodi kada smo svi osramoćeni. Mislim na epizodu kada je prethodna vlast organizovala u sred srpske prestonice NATO skup juna 2010. godine i time nas zaista sve osramotila.
Međutim, tu dolazim do ovog sporazuma, odnosno memoranduma sa UN, jedan drugi element sa kojim se nismo slagali, a koji je bio dosta izražen u prethodnoj politici odbrane, radi se o potenciranju mirovnih misija kao vrlo značajnog elementa, citiram, spoljne politike Srbije. Inače, ova formulacija se često nalazi u dokumentaciji zvaničnoj, dakle, potenciranje mirovnih misija kao sve značajnijeg elementa spoljne politike Srbije. To potenciranje u jednom trenutku je postalo toliko značajno da je prešlo u neku vrstu opsesije. U jednom trenutku se na sva usta govorilo o pozitivnim efektima mirovnih misija, odnosno o učešću Srbije u tim mirovnim misijama, pa je to išlo toliko daleko da smo mogli čak da čujemo neke problematične izjave ljudi koji su bili na funkcijama u okviru sistema odbrane. Imam jedno u glavi, ali bilo ih je zaista puno. Sećam se da je prošle godine Tanja Miščević, tada državni sekretar u Ministarstvu odbrane, izjavila kako se danas bezbednost ne brani na granicama, već se bezbednost države brani učešćem u raznim misijama. To je izjava koja je sporna sama po sebi.
Uveren sam da ne postoji ozbiljna država koja bi tu tvrdnju prihvatila kao tačnu, a još sam uvereniji da ne postoji ozbiljna država koja bi tu tvrdnju prihvatila kao tačnu, a još sam uvereniji da ne postoji ozbiljna država koja bi svoju politiku odbrane zasnivala na tako jednoj sumanutoj premisi.
Ta opsesija se nastavila. Gospodin ministar je pomenuo i bazu Jug. Ona je dobila i vrlo konkretne obrise i u planiranju i u obuci. Dakle, imamo bazu, prethodno nazvana Cepotina, od 2009. godine bazu Jug nadomak Podujeva, koja će po svojoj prilici upravo služiti obuci za mirovne misije i ta će se obuka raditi u saglasnosti sa slavnom nacionalnom gardom Ohajo, s kojom imamo partnerstvo.
Ono što je najproblematičnije za DSS i gde ćemo pomno pratiti politiku ove Vlade jeste da se u toj opsesiji mirovnih misija otišlo toliko daleko da je Srbija prošle godine potpisala okvirni sporazum o učešću Srbije u mirovnim misijama, u operacijama EU, što civilnim, što vojnim. Tu zapravo dolazimo do potpunog apsurda. Naime, o čemu se radi? Time je Srbija pokazala da vrlo aktivno i konkretno želi da podržava spoljnu, odnosno zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU, a upravo u okviru tu zajedničke, spoljne i bezbednosne politike EU, EU direktno ugrožava bezbednost Srbije. upravo u okviru te zajedničke, spoljne i bezbednosne politike EU Unija šalje Misiju Euleks na Kosovo, inače, sve samo ne nepristarasne, odnosno statusno neutralno misije, kako se predstavljala godinama i mesecima od strane prethodne vlasti i upravo u okviru te zajedničke, spoljne i bezbednosne politike EU, Unija podržava secesiju naše južne pokrajine.
Naravno, to je ponavljam potpuni apsurd, ja mogu da razumem, meni je žao što nema više predstavnika bivše vlasti ovde. Mogu da razumem da mi po mnogim pitanjima i u ovoj sali i van ove sale možemo da imamo različita mišljenja, ali tu vrstu poigravanja sa elementarnom logikom i u suštini poigravanja sa državom i nacionalnim interesima to nikako ne mogu da razumem, ja mislim da se one inače teško daju objasniti. Kad smo kod tih mirovnih misija koje se odvijaju u okviru i pod okriljem EU, ponoviću stav koji DSS iznela i prošle godine kada se o tome diskutovalo u ovoj sali, Jovan Palalić je tada diskutovao, za DSS je učešće Srbije u mirovnim misijama, odnosno operacijama koje sprovodi EU apsolutno neprihvatljivo. To smo rekli tada, to i danas decidno ponavljam.
Međutim, ako su mirovne misije EU neprihvatljive, a jesu može se legitimno postaviti pitanje, da kažem modaliteta i obima učešća Srbije i u mirovnim misijama UN, sada da ne bude zabune, molim vas i da stvari budu potpuno jasne za DSS su misije UN apsolutno u načelu nesporne, verovatno nema stranke u Srbiji koja je toliko puta ponavljala, da se temelj i principi povelje UN moraju poštovati i princip suvereniteta i princip teritorijalnog integriteta, ako ćemo baš i princip ne mešanja u unutrašnje poslove država i ne samo temelji i principi, već i akti koji organi UN donose, tu mislim prvenstveno na pravno obavezujuće rezolucije saveta bezbednosti u koje spada i Rezolucija 1244, koja nama pruža zaštitu kada dolazimo do pitanja naše glavne bezbednosne pretnje problema, a to je secesija južne pokrajine.
Dakle, zaista nema stranke koja je svesnija koliko je međunarodno pravo bitno i koliko nam pruža argumente u našoj borbi protiv te glavne bezbednosne pretnje.
Međutim, ako su mirovne misije koje sprovode UN nesporne u svom načelu, ponavljam ima više razloga koji upućuju na to da je, ponavljam legitimno postaviti pitanje o ne učešću kao takvom, ali o modalitetima, o obimu tog srpskog učešća u tim misijama. Nekoliko tih razloga ću pomenuti, ne puno zbog vremena, mislim da će se moje kolege, ako budu diskutovali se dohvatiti nekih od tih razloga, ali mi smo dan i po dva skoro govorili u ovoj sali o tome kako teško možemo da skrojimo kraj sa krajem, da skrpimo koliko ima poteškoća sa budžetom, koliko je kasa prazna, koliko u krajnjem slučaju, a to svi znamo, vi gospodine ministre možda ponajbolje sada, koliko je i nedovoljan budžet za sistem odbrane.
Dakle, u tom kontekstu apsolutne besparice, jer mi na žalost nemamo dovoljno novca, legitimno se može postaviti pitanje da li to malo novca što imamo treba trošiti na mirovne misije? Tim pre što se može postaviti pitanje svrsishodnosti isti. Dakle, šta Srbija zaista dobija učešćem u mirovnim misijama, da li se bezbednost zemlje jača, da li je ona stabilnija, ništa nije manje sigurno u krajnjem slučaju naša situacija pokazuje da se bezbednost nije bog zna kako popravila u ovoj zemlji, zato što učestvujemo u bilo kakvim misijama. Svi znamo kako je stanje na Kosovu i Metohiji, svi znamo da postoje separatističke tendencije u drugim krajevima ove zemlje koje direktno ugrožavaju bezbednost Srbije.
Da li je borbena gotovost naše vojske poboljšana time što učestvuje u mirovnim misijama, operacijama, pa i to je pitanje na koje se teško može dati odgovor, ja u nekim svojim kontaktima, što sa oficirima, što sa podoficirima od kojih su neki čak i instruktori za mirovne misije, stekao sam snažan utisak i vrlo jasan utisak da je u pitanju treninga i borbene gotovosti i obuke, mi ne dobijamo bog zna šta od te aktivnosti koja se zove učešće u mirovnim misijama.
Postoji jedan logički problem kada pričamo o učešću Srbije i mirovnim misijama. Naime, mi smo zemlja koja nije uspostavila mir u svojoj kući i to je nažalost evidentno, i nećemo ga uspostaviti dok ne rešimo pitanje Kosova i Metohije i dok ga ne rešimo na način, koji je u skladu sa našim interesima, odnosno dok ne rešimo pitanje Kosova i Metohije, a saglasno Ustavu, što znači dok ne rešimo to pitanje tako što ćemo južnu pokrajinu vratiti pod efektivni srpski suverenitet. To može danas nekima da zvuči verovatno, ne mnogo sa ove moje leve strane, sa moje desne strane su se redovi malo proredili, zvuči možda manje verovatno, a to je i te kako moguće. Naravno, to neće biti lako, to će trajati, to zahteva snažnu volju i ozbiljnu strategiju i ozbiljne ljude, a to je nešto na šta smo osuđeni. U kontekstu kada mi nismo rešili sva naša bezbednosna pitanja, a ima i drugih, pored secesije Kosova i Metohije, u najmanju ruku je malo čudno da idemo po svetu i da trošimo naše resurse i našu energiju radeći nešto što nažalost, u sopstvenoj kući uradili nismo, barem ne još uvek.
Postavlja se pitanje da li nama učešće u mirovnim misijama, to je nešto što se često potencira, popravlja ugled i međunarodni kredibilitet. To smo mogli teško da čujemo. Znate, departman UN koji se bavi mirovnim operacijama ima liste zemalja koje učestvuju u tim mirovnim operacijama. Kada pogledate te liste naći ćete zaista mnogo zemalja, naći ćete tu i Papa Novu Gvineju i ostrva Fidži i Burundi, tu je Salvador, dakle niz zemalja. Neke od njih imaju čak veće kontigente nego što ih imamo mi u mirovnim misijama, ali niz zemalja za koje ne mogu da tvrdim i zaista nisam siguran, mislim da niko ne može da tvrdi da im je međunarodni ugled, kakav god on bio, porastao ili se poboljšao zato što te zemlje učestvuju u mirovnim misijama.
Sve u svemu stav DSS po mom pitanju, je sasvim jasan. Dakle, kada je reč o mirovnim misijama koje organizuje EU, ponavljam, one su za nas neprihvatljive. Kada je reč o misijama UN, one su za nas načelno nesporne, ali mislim da s obzirom na ceo kontekst, ja sam deo toga izneo ovde večeras, se može postaviti pitanje, ponavljam, što o modalitetima, što o obimu učešća srpskog u tim misijama.
Što se tiče opšte orijentacije strateške zemlje, moram da ponovim nešto što kažem, prethodna vlada nije radila, što je bila obaveza s obzirom na rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka iz 2007. godine, kome je proklamovana vojna neutralnost Srbije, a to je da Srbija jeste vojno neutralna država i da to treba i da ostane, s obzirom na međunarodne okolnosti, s obzirom na obim snaga koji postoji danas na ovoj sceni. Zaista mi je žao što nema više ljudi iz prethodne garniture vlasti, tim pre, što završavam obraćanje vama gospodine ministre, zaista nisam od onih, a boga mi i naša stranka nije od onih da iznosi pozitivne ocene o vlasti. S druge strane, opet smatram, da opozicija ne mora pošto poto da kritikuje vlast ma šta ona radila. U tom kontekstu, pošto znamo šta je bila prethodna politika i ona je bila pogubna, pričamo o odbrambenoj politici, i rekao sam da nisam siguran kakva će biti politika ove Vlade, ipak postoje neke naznake, da tako nazovem, pozitivni pomak. Tu mislim konkretno na dve stvari koje uopšte nisu ne važne.
Prvo mislim na vašu posetu ruskoj federaciji, na razgovore sa gospodinom Rogozinom i na prosto usaglašavanje neke vrste saradnje u oblasti namenske industrije, da li je to pospešivanje, da li je to uspostavljanje. To je nešto što nismo imali prilike da čujemo u prethodnom periodu, što je za nas jako važno i prosto vodi ka nekom uravnoteženju situacije, koja je jako bitno. Mi smo do sada bili vezivano samo za jedan deo sveta, koji nam je radio o glavi. Mislim da sama logika nalaže da pokušamo da sarađujemo sa nekim drugim delovima sveta, koji nam bar pomaže u našoj borbi kada su u pitanju bezbednosne pretnje.
Drugi element jeste vaše decidno izjašnjavanje i to pred američkim zvaničnicima, da Srbija nema nikakvu ambiciju da postane članica NATO saveza, i da je ona vojno neutralna zemlja. To je nešto što mi pozdravljamo i ovom prilikom nemam nikakav problem da to iznesem kao neku vrstu pohvale, mada to i ne bi trebalo da se hvali, jer je to pozitivno pravno stanje stvari, u odnosu na ono što je bilo ranije i to je vredno pomena. Nemam problem da to spomenem, jer je to u suštini nešto što je DSS formulisala, ionako nije država i Ministarstvo odbrane, nikada nažalost, ali doći će i taj dan. Ovo je nešto što je DSS formulisala i svako ko se drži toga će u nama imati podršku. Generalno govoreći za sve ono što bude vaše delo, a bude u diskontinuitetu sa onim što je rađeno do sada, mislim da ne grešim ako kažem da ćete moći da računate na neku vrstu naše podrške, a sa druge strane i to otvoreno govorim, za sve aktivnosti i bilo koje vrste politike koja će biti u diskontinuitetu sa onim što je rađeno u prethodnom periodu ćete u nama imati, verujte najoštrije kritičare i ta će kritika biti verovatno mnogo oštrija nego ona koju smo upućivali prethodnoj vlasti jer za njih nije bilo nikakve tajne ko su i šta su.
Vrlo brzo su se pokazali da im je nekada crvena zvezda, sada žuta zvezda, pa sada zvezda Severnjača draža od četiri ocila. To, moram da priznam, ne razumem puno, ni sa logične strane, ni sa moralne strane, ali to je njihov stav i oni imaju pravo na njega. Od vas se, od vas lično, vaše vlade i vladajuće većine očekuje ipak neka vrsta diskontinuiteta u svemu, pa i u politici odbrane. Ako toga ne bude, naša kritika će biti beskompromisna, jer u ovim domenima kompromisa biti i ne može. Ja vam se zahvaljujem.