Zahvaljujem gospodine predsedniče Narodne skupštine, gospodine predsedniče Vlade, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici
Gospodine Dačiću, pitali ste kakvog premijera bismo mi želeli da imamo? Pokušaću u najkraćim crtama da vam odgovorim. Za početak, voleli bismo da imamo premijera koji je dostojan funkcije predsednika Vlade Republike Srbije. Želeli bismo da imamo premijera koji ne ide po mišljenje u Brisel, nego koji ima svoje mišljenje. To vas možda malo čudi, ali to je nešto što bi bila osnovna stvar za svaku državu kojoj je stalo do njenog dostojanstva. Ako ćete potpuno iskreno, gospodine Dačiću, voleli bismo da imamo premijera koji manje konzumira alkohol, viski i red bul i onda voli da peva i da drži nepovezane govore u pet ujutru u ovom domu, narušavajući i ugled svoje funkcije i ugled ovog doma.
Ali, to nije bila tema mog pitanja. Moje pitanje se odnosi na kosovsku politiku vaše vlade i upućeno vama, gospodine predsedniče Vlade. Ne možete da me prekidate. Postoji nešto što se zove Poslovnik i ja imam tri minuta. Molim vas da me ostavite da govorim na miru. Imaćete prilike do sedam sati da mi odgovorite.
(Predsednik: Molim kolege da rad u parlamentu nastavimo na normalan način.)
Gospodine predsedniče Skupštine, ja se nadam da ćete mi ovo vreme nadoknaditi.
(Predsednik: Vreme nije sporno, nadoknadićemo. Molim vas sve da ne narušavamo dostojanstvo ovog doma.)
Od vaše posete Briselu, gospodine Dačiću, u nekoliko navrata smo bili u prilici da čujemo, od najviših zvaničnika EU i od najviših zvaničnika država članica EU, da Srbija neće moći da pristupi EU a da prethodno ne prizna secesiju svoje južne pokrajine. Uostalom, to je prvi rekao predsednik Evropskog parlamenta, kako ste vi rekli, vaš prijatelj Martin Šulc. On je to rekao pre tri nedelje. Pre samo nekoliko dana je to isto ponovila, a to isto znači da Srbija ne može da uđe u EU a da ne prizna secesiju KiM, gospođa Lunaček, koja je izvestilac za Kosovog tog istog parlamenta.
U međuvremenu, između te dve izjave smo dobili i famozni, ne znam kako to da nazovem, nemački zahtev, ultimatum, dokument u svakom slučaju, u sedam tačaka, od kojih je sedam tačaka najilustrativnije za ono o čemu govorim večeras. Ja ću ovde pročitati: "Pristupanjem članice ne smeju da unose nerešene sukobe u EU. Srbija pre pregovora mora da pokaže vidljivu volju da je spremna da postigne pravno obavezujuću normalizaciju odnosa sa Kosovom, s perspektivom da obe punopravne članice u smislu evropskih ugovora mogu da realizuju svoja prava i obaveze nezavisno jedna od druge".
Ja mislim da ovde nije potrebno nikakvo tumačenje, da su ove reči kristalno jasne i one za DSS, koju ste toliko pominjali, ne predstavljaju nikakvo iznenađenje. Mi smo svih ovih proteklih godina konstantno upozoravali na činjenicu da je evropski put Srbije direktno uslovljen Kosovom. Za razliku od vas, gospodine Dačiću, koji ste pričali da su to dva paralelna koloseka, koji se ne dodiruju, mi smo protekle četiri godine govorili da su procesi evropskih integracija i odbrane teritorijalne celovitosti dva povezana procesa. Povezana na način da se isključuju. I to svi građani ove zemlje vrlo dobro znaju.
(Predsednik: Vreme, gospodine Jovanoviću. Imate pravo na još tri minuta, ali kad odgovori gospodin Dačić.)
Gospodine Stefanoviću, najblaže rečeno, ovo je nekorektno.
(Predsednik: Vratio sam vam 35 sekundi.)
Još jedno kratko pitanje…

Gospodine Dačiću, ne znam šta biste vi želeli da saznate o meni, ali nemojte da trošite resurse države. Šta god vas zanima, pitajte me. Vrlo ću vam otvoreno odgovoriti na svako vaše pitanje. Kada je u pitanju dostojanstvo, upravo smo o tome govorili i apelujemo na vas da se dostojanstveno ponašamo i ponašate.
Da se vratim na moje pitanje, to je najbitnije i to će možda najviše ogoliti taj vaš govor o Vladi koja, naravno, ne radi protiv nacionalnih i državnih interesa. Nisam stigao da završim. Sada ću vam postaviti i jedan i drugi deo pitanja. Pitanje je jako prosto. Danas je ogoljena činjenica da je Srbija stavljena pred izbor i da mora da bira između Kosova i Metohije i EU i ta činjenica se ne da sakriti. Kako će se vaša Vlada, gospodine Dačiću, odrediti prema toj činjenici?
Drugi deo pitanja se tiče tzv. dogovorenih zaključaka koje je malopre ovde prisutni Borislav Stefanović postigao sa predstavnicom secesionističkih institucija iz Priština, kojima je Srbija prihvatila i lična dokumenta i carinike i diplome, čak i nadležnost vrhovnog suda tzv. nezavisnog Kosova. Ti su, i tu nema sumnje, sporazumi evidentno protivustavni i ne samo što su protivustavni, nego ne predstavljaju međunarodne ugovore u smislu Bečke konvencije o ugovornom pravu i bar po tom osnovu nisu pravno obavezujući.
Moje pitanje za vas – da li vaša Vlada ima zaista nameru da navedene sporazume sprovodi, jer su oni, ponavljam, protivustavni i direktno protiv nacionalnog i državnog interesa Republike Srbije?

Zahvaljujem, gospodine predsedniče Skupštine. Hajde da pokušamo da prekinemo ovu agoniju.  Samo dve stvari. Kada je u pitanju NATO, vrlo dobro znate da se radi o programu Partnerstva za mir, a ne o NATO-u. To što smo prisutni u parlamentarnoj delegaciji, ništa ne govori o našem stavu prema NATO-u, on je vrlo dobro poznat. Taj argument prosto nije valjan.
Kada je u pitanju ta priča ko je za koga više uradio? Gospodine Dačiću, uz dužno poštovanje, vrlo dobro znate da smo mi mnogo više uradili za vas, nego što ćete vi ikada biti u mogućnosti da uradite za DSS.
Hajdemo na nešto mnogo važnije. Kada smo kod laži i kod izvinjenja, rekli ste da lažem i spreman sam da o tome diskutujem, jer nisam siguran, čovek sam koji ne laže. Kada smo kod laži i izvinjenja, ono što je laž i što je evidentna laž, ono što je vaša prethodna Vlada gde ste bili potpredsednik, radila pune četiri godine – i Kosovo i Evropa, ta politika je laž, ta politika je obmana i nema dileme da je ta politika mrtva i nikada nije bila moguća, ili Kosovo ili Evropa. Koliko puta treba to evropski zvaničnici da vam kažu? Uostalom, verujem da i vi to vrlo dobro znate.
Kada smo kod izvinjenja, gospodine Dačiću, najiskrenije, ne treba vi meni da se izvinjavate, treba da se izvinite srpskom narodu za četvorogodišnju obmanu koja je nas mnogo koštala, koja je našu poziciju na Kosovu dodatno pogoršala. Dokle ćemo sa tom politikom koja je lažna – i Evropa i Kosovo? Ona je nemoguća, gospodine Dačiću. To vrlo dobro znate. Rečeno vam je hiljadu puta. Dobili smo demarš 2010 godine. To mala deca u jaslicama znaju, to cela Srbija zna i vi sada u direktnom prenosu ponavljate celoj Srbiji – i Kosovo i Evropa. To niko ne veruje.
Mogao bih sada do deset uveče, do pet ujutru, ako hoćete, da vam dajem izjave visokih zvaničnika evropskih zemalja, ali hajde da pustimo te izjave, jer to sama logika navodi.
Molim vas, gospodine Stefanoviću, samo još 20 sekundi.
Gospodine Dačiću, da li vi zaista verujete, pa ne moram da vama evropejcima objašnjavam kako se pristupa EU. Da bi jedna zemlja ušla u EU, svaka država članica EU ponaosob to mora da prihvati. Pitanje vama – da li vi zaista verujete, gospodine Dačiću, da će jedna Nemačka, jedna Velika Britanija, jedna Francuska ili Italija dozvoliti Srbiji da uđe u EU, a da Srbija nije uradila ono što su one uradile još 2008. godine – priznale secesiju Kosova?
Prekinimo sa lažima, hajdemo sa izvinjenjima. Dosta – i Kosovo i Evropa i izvinite se srpskom narodu.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Uvaženi članovi Vlade, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su četiri predloga zakona o potvrđivanju međunarodnih sporazuma i to međunarodnih sporazuma koji su po svojoj sadržini, po materiji koju uređuju, dosta raznovrsni i samim tim ne zaslužuju podjednaku pažnju.
Kada je u pitanju Predlog izmena Statuta Međunarodnog monetarnog fonda, tu su stvari poprilično jasne. On ne zahteva bilo kakav poseban komentar, jer je čisto proceduralne prirode i zapravo je ta stvar u principu već i završena.
Stvari slično stoje i kada je reč o Sporazumu između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Moldavije o readmisiji lica koja nezakonito borave u zemljama potpisnicama tog sporazuma. Ovde se radi o jednom tipskom sporazumu koji je tehničke prirode. Moja koleginica će se kasnije na njega u kratkim crtama u svakom slučaju osvrnuti u kasnijoj diskusiji, tako da suštinski u ovom paketu predloženih zakona su važna dva sporazuma. To su ova dva sporazuma koje je ministar odbrane malopre pomenuo. Dakle, prvi je Sporazum o saradnji u oblasti odbrane između Republike Srbije i Vlade Demokratske Narodne Republike Alžira i možda za diskusiju izazovniji i interesantniji drugi sporazum, odnosno Memorandum o razumevanju između Vlade Republike Srbije i UN o doprinosu sistemu stend-baj aranžmanu UN. Ovaj sporazum se tiče kapaciteta koje Srbija stavlja na raspolaganje UN za njene mirovne misije.
Kada govorimo o ovim sporazumima, ipak se javlja, uslovno rečeno, jedan mali problem. Pomno sam slušao obrazlaganje gospodina ministra Vučića i problem je sledeći. Naime, sasvim prirodno ove zakone danas predlaže aktuelna Vlada Republike Srbije, ali se ti zakoni odnose na potvrđivanje sporazuma koji su potpisani za vreme mandata prethodne Vlade. Šta više, oni nose potpis prethodnog ministra odbrane, Dragana Šutanovca. To zapravo predstavlja za DSS ne ni toliko mali problem, jer nezavisno čak od same sadržine tih sporazuma, na koje ću se vratiti, i materije koju oni regulišu, ova dva sporazuma u najmanju ruku u formalnom smislu stoje u kontinuitetu sa prethodnom Vladom i samim tim sa politikom u oblasti odbrane koju je ta Vlada sprovodila poslednje četiri, a možda i više godina.
Sa tom politikom i uopšte sa strateškom i spoljno-političkom orijentacijom zemlje u tom periodu, mislim da neću otkriti nikakvu tajnu ako kažem da DSS je imala ozbiljna i duboka neslaganja zato što je ta politika bila direktno u suprotnosti sa nacionalnim i državnim interesima i to sa elementarnim nacionalnim državnim interesima, što po definiciji povratno baca senku na sve što je tada urađeno, pa čak i na potpisivanje ovih sporazuma. Taj politički kontekst, odnosno kontekst pređašnje politike se prosto ne može zaobići kada govorimo o ovim sporazumima tim pre što još uvek nije potpuno jasno kakva će biti politika odbrane buduće, odnosno ove vlade, nove Vlade Republike Srbije i tim pre što se naš relativan otklon prema tim sporazumima u najvećem delu objašnjava našim potpunim otklonom prema toj politici koja je vođena u prethodnom periodu, a ta politika je, kao što sam rekao, zaista bila suprotna elementarnim državnim interesima Republike Srbije.
Malo ću skratiti. Prosto, prvu tačku smo i počeli da raspravljamo dosta kasno. Prva stvar s kojom smo mi bili u sukobu u toj prethodnoj politici jeste bila evidentna atlantska opredeljenost i orijentacija prethodne srpske Vlade. Bilo je prosto jasno da se Srbija polako ali sigurno približava i sprema za članstvo u NATO alijansi i u tome nema nikakve sumnje. O tome imamo svedočanstava. Bilo je tu i tamo par pokušaja nekih demantija, ali oni su uvek bili neuverljivi i neubedljivi, delom zbog verovatno neiskrenosti tih ljudi koji su te stvari negirali, ali u suštini zbog velikog broja dokaza koji su govorili suprotno, koji su govorili da se Srbija vrlo konkretno približava NATO alijansi. Te elemente neću sada ovde ponavljati, od depeša američke diplomatije, koje su slate iz Beograda, koje su ukazivale da nedvosmisleno državni vrh direktno radi na učlanjenju Srbije u NATO, preko samih izveštaja NATO. U krajnjem slučaju, ta privrženost se možda najbolje videla u onoj epizodi kada smo svi osramoćeni. Mislim na epizodu kada je prethodna vlast organizovala u sred srpske prestonice NATO skup juna 2010. godine i time nas zaista sve osramotila.
Međutim, tu dolazim do ovog sporazuma, odnosno memoranduma sa UN, jedan drugi element sa kojim se nismo slagali, a koji je bio dosta izražen u prethodnoj politici odbrane, radi se o potenciranju mirovnih misija kao vrlo značajnog elementa, citiram, spoljne politike Srbije. Inače, ova formulacija se često nalazi u dokumentaciji zvaničnoj, dakle, potenciranje mirovnih misija kao sve značajnijeg elementa spoljne politike Srbije. To potenciranje u jednom trenutku je postalo toliko značajno da je prešlo u neku vrstu opsesije. U jednom trenutku se na sva usta govorilo o pozitivnim efektima mirovnih misija, odnosno o učešću Srbije u tim mirovnim misijama, pa je to išlo toliko daleko da smo mogli čak da čujemo neke problematične izjave ljudi koji su bili na funkcijama u okviru sistema odbrane. Imam jedno u glavi, ali bilo ih je zaista puno. Sećam se da je prošle godine Tanja Miščević, tada državni sekretar u Ministarstvu odbrane, izjavila kako se danas bezbednost ne brani na granicama, već se bezbednost države brani učešćem u raznim misijama. To je izjava koja je sporna sama po sebi.
Uveren sam da ne postoji ozbiljna država koja bi tu tvrdnju prihvatila kao tačnu, a još sam uvereniji da ne postoji ozbiljna država koja bi tu tvrdnju prihvatila kao tačnu, a još sam uvereniji da ne postoji ozbiljna država koja bi svoju politiku odbrane zasnivala na tako jednoj sumanutoj premisi.
Ta opsesija se nastavila. Gospodin ministar je pomenuo i bazu Jug. Ona je dobila i vrlo konkretne obrise i u planiranju i u obuci. Dakle, imamo bazu, prethodno nazvana Cepotina, od 2009. godine bazu Jug nadomak Podujeva, koja će po svojoj prilici upravo služiti obuci za mirovne misije i ta će se obuka raditi u saglasnosti sa slavnom nacionalnom gardom Ohajo, s kojom imamo partnerstvo.
Ono što je najproblematičnije za DSS i gde ćemo pomno pratiti politiku ove Vlade jeste da se u toj opsesiji mirovnih misija otišlo toliko daleko da je Srbija prošle godine potpisala okvirni sporazum o učešću Srbije u mirovnim misijama, u operacijama EU, što civilnim, što vojnim. Tu zapravo dolazimo do potpunog apsurda. Naime, o čemu se radi? Time je Srbija pokazala da vrlo aktivno i konkretno želi da podržava spoljnu, odnosno zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU, a upravo u okviru tu zajedničke, spoljne i bezbednosne politike EU, EU direktno ugrožava bezbednost Srbije. upravo u okviru te zajedničke, spoljne i bezbednosne politike EU Unija šalje Misiju Euleks na Kosovo, inače, sve samo ne nepristarasne, odnosno statusno neutralno misije, kako se predstavljala godinama i mesecima od strane prethodne vlasti i upravo u okviru te zajedničke, spoljne i bezbednosne politike EU, Unija podržava secesiju naše južne pokrajine.
Naravno, to je ponavljam potpuni apsurd, ja mogu da razumem, meni je žao što nema više predstavnika bivše vlasti ovde. Mogu da razumem da mi po mnogim pitanjima i u ovoj sali i van ove sale možemo da imamo različita mišljenja, ali tu vrstu poigravanja sa elementarnom logikom i u suštini poigravanja sa državom i nacionalnim interesima to nikako ne mogu da razumem, ja mislim da se one inače teško daju objasniti. Kad smo kod tih mirovnih misija koje se odvijaju u okviru i pod okriljem EU, ponoviću stav koji DSS iznela i prošle godine kada se o tome diskutovalo u ovoj sali, Jovan Palalić je tada diskutovao, za DSS je učešće Srbije u mirovnim misijama, odnosno operacijama koje sprovodi EU apsolutno neprihvatljivo. To smo rekli tada, to i danas decidno ponavljam.
Međutim, ako su mirovne misije EU neprihvatljive, a jesu može se legitimno postaviti pitanje, da kažem modaliteta i obima učešća Srbije i u mirovnim misijama UN, sada da ne bude zabune, molim vas i da stvari budu potpuno jasne za DSS su misije UN apsolutno u načelu nesporne, verovatno nema stranke u Srbiji koja je toliko puta ponavljala, da se temelj i principi povelje UN moraju poštovati i princip suvereniteta i princip teritorijalnog integriteta, ako ćemo baš i princip ne mešanja u unutrašnje poslove država i ne samo temelji i principi, već i akti koji organi UN donose, tu mislim prvenstveno na pravno obavezujuće rezolucije saveta bezbednosti u koje spada i Rezolucija 1244, koja nama pruža zaštitu kada dolazimo do pitanja naše glavne bezbednosne pretnje problema, a to je secesija južne pokrajine.
Dakle, zaista nema stranke koja je svesnija koliko je međunarodno pravo bitno i koliko nam pruža argumente u našoj borbi protiv te glavne bezbednosne pretnje.
Međutim, ako su mirovne misije koje sprovode UN nesporne u svom načelu, ponavljam ima više razloga koji upućuju na to da je, ponavljam legitimno postaviti pitanje o ne učešću kao takvom, ali o modalitetima, o obimu tog srpskog učešća u tim misijama. Nekoliko tih razloga ću pomenuti, ne puno zbog vremena, mislim da će se moje kolege, ako budu diskutovali se dohvatiti nekih od tih razloga, ali mi smo dan i po dva skoro govorili u ovoj sali o tome kako teško možemo da skrojimo kraj sa krajem, da skrpimo koliko ima poteškoća sa budžetom, koliko je kasa prazna, koliko u krajnjem slučaju, a to svi znamo, vi gospodine ministre možda ponajbolje sada, koliko je i nedovoljan budžet za sistem odbrane.
Dakle, u tom kontekstu apsolutne besparice, jer mi na žalost nemamo dovoljno novca, legitimno se može postaviti pitanje da li to malo novca što imamo treba trošiti na mirovne misije? Tim pre što se može postaviti pitanje svrsishodnosti isti. Dakle, šta Srbija zaista dobija učešćem u mirovnim misijama, da li se bezbednost zemlje jača, da li je ona stabilnija, ništa nije manje sigurno u krajnjem slučaju naša situacija pokazuje da se bezbednost nije bog zna kako popravila u ovoj zemlji, zato što učestvujemo u bilo kakvim misijama. Svi znamo kako je stanje na Kosovu i Metohiji, svi znamo da postoje separatističke tendencije u drugim krajevima ove zemlje koje direktno ugrožavaju bezbednost Srbije.
Da li je borbena gotovost naše vojske poboljšana time što učestvuje u mirovnim misijama, operacijama, pa i to je pitanje na koje se teško može dati odgovor, ja u nekim svojim kontaktima, što sa oficirima, što sa podoficirima od kojih su neki čak i instruktori za mirovne misije, stekao sam snažan utisak i vrlo jasan utisak da je u pitanju treninga i borbene gotovosti i obuke, mi ne dobijamo bog zna šta od te aktivnosti koja se zove učešće u mirovnim misijama.
Postoji jedan logički problem kada pričamo o učešću Srbije i mirovnim misijama. Naime, mi smo zemlja koja nije uspostavila mir u svojoj kući i to je nažalost evidentno, i nećemo ga uspostaviti dok ne rešimo pitanje Kosova i Metohije i dok ga ne rešimo na način, koji je u skladu sa našim interesima, odnosno dok ne rešimo pitanje Kosova i Metohije, a saglasno Ustavu, što znači dok ne rešimo to pitanje tako što ćemo južnu pokrajinu vratiti pod efektivni srpski suverenitet. To može danas nekima da zvuči verovatno, ne mnogo sa ove moje leve strane, sa moje desne strane su se redovi malo proredili, zvuči možda manje verovatno, a to je i te kako moguće. Naravno, to neće biti lako, to će trajati, to zahteva snažnu volju i ozbiljnu strategiju i ozbiljne ljude, a to je nešto na šta smo osuđeni. U kontekstu kada mi nismo rešili sva naša bezbednosna pitanja, a ima i drugih, pored secesije Kosova i Metohije, u najmanju ruku je malo čudno da idemo po svetu i da trošimo naše resurse i našu energiju radeći nešto što nažalost, u sopstvenoj kući uradili nismo, barem ne još uvek.
Postavlja se pitanje da li nama učešće u mirovnim misijama, to je nešto što se često potencira, popravlja ugled i međunarodni kredibilitet. To smo mogli teško da čujemo. Znate, departman UN koji se bavi mirovnim operacijama ima liste zemalja koje učestvuju u tim mirovnim operacijama. Kada pogledate te liste naći ćete zaista mnogo zemalja, naći ćete tu i Papa Novu Gvineju i ostrva Fidži i Burundi, tu je Salvador, dakle niz zemalja. Neke od njih imaju čak veće kontigente nego što ih imamo mi u mirovnim misijama, ali niz zemalja za koje ne mogu da tvrdim i zaista nisam siguran, mislim da niko ne može da tvrdi da im je međunarodni ugled, kakav god on bio, porastao ili se poboljšao zato što te zemlje učestvuju u mirovnim misijama.
Sve u svemu stav DSS po mom pitanju, je sasvim jasan. Dakle, kada je reč o mirovnim misijama koje organizuje EU, ponavljam, one su za nas neprihvatljive. Kada je reč o misijama UN, one su za nas načelno nesporne, ali mislim da s obzirom na ceo kontekst, ja sam deo toga izneo ovde večeras, se može postaviti pitanje, ponavljam, što o modalitetima, što o obimu učešća srpskog u tim misijama.
Što se tiče opšte orijentacije strateške zemlje, moram da ponovim nešto što kažem, prethodna vlada nije radila, što je bila obaveza s obzirom na rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka iz 2007. godine, kome je proklamovana vojna neutralnost Srbije, a to je da Srbija jeste vojno neutralna država i da to treba i da ostane, s obzirom na međunarodne okolnosti, s obzirom na obim snaga koji postoji danas na ovoj sceni. Zaista mi je žao što nema više ljudi iz prethodne garniture vlasti, tim pre, što završavam obraćanje vama gospodine ministre, zaista nisam od onih, a boga mi i naša stranka nije od onih da iznosi pozitivne ocene o vlasti. S druge strane, opet smatram, da opozicija ne mora pošto poto da kritikuje vlast ma šta ona radila. U tom kontekstu, pošto znamo šta je bila prethodna politika i ona je bila pogubna, pričamo o odbrambenoj politici, i rekao sam da nisam siguran kakva će biti politika ove Vlade, ipak postoje neke naznake, da tako nazovem, pozitivni pomak. Tu mislim konkretno na dve stvari koje uopšte nisu ne važne.
Prvo mislim na vašu posetu ruskoj federaciji, na razgovore sa gospodinom Rogozinom i na prosto usaglašavanje neke vrste saradnje u oblasti namenske industrije, da li je to pospešivanje, da li je to uspostavljanje. To je nešto što nismo imali prilike da čujemo u prethodnom periodu, što je za nas jako važno i prosto vodi ka nekom uravnoteženju situacije, koja je jako bitno. Mi smo do sada bili vezivano samo za jedan deo sveta, koji nam je radio o glavi. Mislim da sama logika nalaže da pokušamo da sarađujemo sa nekim drugim delovima sveta, koji nam bar pomaže u našoj borbi kada su u pitanju bezbednosne pretnje.
Drugi element jeste vaše decidno izjašnjavanje i to pred američkim zvaničnicima, da Srbija nema nikakvu ambiciju da postane članica NATO saveza, i da je ona vojno neutralna zemlja. To je nešto što mi pozdravljamo i ovom prilikom nemam nikakav problem da to iznesem kao neku vrstu pohvale, mada to i ne bi trebalo da se hvali, jer je to pozitivno pravno stanje stvari, u odnosu na ono što je bilo ranije i to je vredno pomena. Nemam problem da to spomenem, jer je to u suštini nešto što je DSS formulisala, ionako nije država i Ministarstvo odbrane, nikada nažalost, ali doći će i taj dan. Ovo je nešto što je DSS formulisala i svako ko se drži toga će u nama imati podršku. Generalno govoreći za sve ono što bude vaše delo, a bude u diskontinuitetu sa onim što je rađeno do sada, mislim da ne grešim ako kažem da ćete moći da računate na neku vrstu naše podrške, a sa druge strane i to otvoreno govorim, za sve aktivnosti i bilo koje vrste politike koja će biti u diskontinuitetu sa onim što je rađeno u prethodnom periodu ćete u nama imati, verujte najoštrije kritičare i ta će kritika biti verovatno mnogo oštrija nego ona koju smo upućivali prethodnoj vlasti jer za njih nije bilo nikakve tajne ko su i šta su.
Vrlo brzo su se pokazali da im je nekada crvena zvezda, sada žuta zvezda, pa sada zvezda Severnjača draža od četiri ocila. To, moram da priznam, ne razumem puno, ni sa logične strane, ni sa moralne strane, ali to je njihov stav i oni imaju pravo na njega. Od vas se, od vas lično, vaše vlade i vladajuće većine očekuje ipak neka vrsta diskontinuiteta u svemu, pa i u politici odbrane. Ako toga ne bude, naša kritika će biti beskompromisna, jer u ovim domenima kompromisa biti i ne može. Ja vam se zahvaljujem.