Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Hvala i vama gospođo Raguš na korektnosti i na davanju prilike da vam repliciram.

U pravu ste, ja koristim termin secesija, voleo bih da svi koristimo taj termin, jer to znači protivpravnu radnju. Dakle, kada pričamo o secesiji Kosova umesto toga kažemo nezavisnost Kosova, nekako psihološki gubimo tu bitku. Da li je ona priznata ili nije priznata, nebitno, ako mi pričamo o nezavisnosti grešimo. Da li je trebalo da bude drugačije pitanje, verovatno jeste. Mi na to nismo uticali, to je radila druga Vlada. Da li je moglo da se prihvati drugačije pitanje i to je otvoreno, zato što, ne zavisi to samo od Srbije, nego od UN. Dakle, moguće da bi to protumačili, verovatno s pravom, da prejudiciramo odgovor suda, jer kad pomenete secesiju već aludirate da je to protivpravno.

Ali, ono što hoću da vam kažem, i kad već imamo ovaj ton, normalan i voleo bih da takav bude uvek i u budućnosti, i sa takvim pitanjem relativno nespretnim je odgovor suda morao biti drugačiji. I na kraju su oni zaista rekli samo jedno, čitao sam, ne samo savetodavno mišljenje, predstavke i naše, i prištinske i svih zemalja koje su bila i za i protiv, zaista sam to podrobno pratio tada i analizirao i sa takvim pitanjem odgovor bi morao biti drugačiji, a tu se sud izvukao, ponavljam, na jedan nedostojan način, kada je u pitanju pravna nauka. Rekli su da su secesija, odnosno jednostrano proglašenje nezavisnosti, da je učinjeno od strane neke nedefinisane grupe Albanaca, koji nisu predstavnici privremenih institucija samouprave. I onako su oni izabrani kao takvi, i onako su bili u prostorijama tih istih institucija, ne, to su neki drugi ljudi, tim potpuno veštačkim stavom i potpuno neprihvatljivim za međunarodno pravo. Imate tu vrlo zanimljivih mišljenja nekih sudija, sudija Tomka npr, Benina, itd, su rekli ovo je nemoguće…

Znači, mi kažemo da lopov nije lopov, zato što je sam lopov rekao da on nije lopov. To je zapravo bio njihov rezon. Bio je sraman, i to treba da ponavljamo.

Ako Vladimir Putin, maločas sam napravio lapsus rekao Aleksandar Putin, ako Vladimir Putin, čita to kao što čita Hašim Tači, da, manipuliše. Nemojte sada da me pogrešno shvatite, ako predsednik naše države Aleksandar Vučić ponekad to čita na isti način, i on manipuliše. Nemojte da učitamo to mišljenje više nego što je njime rečeno.

Dozvolite mi još par sekundi, gospodine predsedniče, molim vas, da li je to mišljenje imalo negativnih političkih posledica? Jeste. Da li treba da se borimo sa njima? Moramo da se borimo. Ali, hajde da ne dajemo više municije našim protivnicima, nego što zaslužuju da imaju.

Dozvolite mi ovo, važno, izvinjavam se, ako možete vreme, ne znam da li je to vreme grupe ili moje. to vam je ko pitanje Srebrenice. Vi imate sud jedan, imate i sud drugi, koji su to kvalifikovali kao zločin genocida. U Srebrenici nije počinjen zločin genocida. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, kako ga mi poznajemo pod nazivom Haški tribunal je to rekao i doneo jednu sramnu političku presudu u predmetu Krstić, bez ikakve demonstracije, tvrdnja za tvrdnjom, to je genocid. Politička odluka. Čista politička odluka jednog političkog tribunala, čitaj nečega, što nije sud, čim je politički, nije sud.

Međunarodni sud pravde je to preuzeo zato što im je odgovaralo da se barem za nešto uhvate u presudi BiH protiv SRJ, jer da nisu tamo našli genocid ne bi mogli ništa da izvuku iz te tužbe BiH, ….

Evo, dve rečenice, ako može novo vreme.

Zašto vam ovo govorim. Izvinjavam se, možda je malo komplikovanije za naše građane, kao što branite i vi i dan danas stav da tamo nije bilo genocida, bez obzira na mišljenje suda, odnosno, odluku suda jednog i drugog, tako očekujemo da podjednako branite stav da savetodavno mišljenje nije reklo ono što zaista nije reklo.

Nije reklo da je secesija Kosova u potpunom skladu sa međunarodnim pravom, samo su rekli da je jednostrana deklaracija, nije protivno, zato što zaista međunarodno pravo ne reguliše da li će tri neidentifikovane osobe pretvoriti nešto u nezavisnu državu.

Hvala puno gospodine predsedniče Narodne skupštine.

Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da smo otišli predaleko. Pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima i to koliko god takav predlog po definiciji imao i političku konotaciju ostaje u biti tehnička stvar i ta tehnička priroda bi bila još izraženija da mi nismo kao zemlja na vetrometini, da naša spoljna politička orijentacija nije toliko odlučujuća za našu bogami blisku budućnost.

Malo ću se na to vratiti. Potrudiću se da se držim dnevnog reda, tačke dnevnog reda i sva je prilika da neću čak ni iskoristiti ovo vreme kojim raspolažem zato što, ponavljam, tehnička priroda ovog teksta je ipak izraženija, a vrlo brzo ćemo, verujem, već tokom sledeće nedelje imati ovde mandatara, odnosno mandatarku i njen ekspoze pa će onda zaista biti vreme i mesto da o ovim krupnim političkim temama, suštinskim porazgovaramo i da svako iznese svoj stav.

Pre nego što kažem ja se malo uhvatim tog stava jer i u ovom predlogu ministarstava postoji nešto što je izražena spoljno-politička orijentacija, da odmah kažem da Srpska koalicija NADA ili Poslanički klub NADA koji čini POKS i Novi DSS neće glasati za ovaj Predlog zakona zato što nam se čini da je mnogo toga prilično naopako urađeno s njim u vezi. Prvo, naopak je način. Zaista nije bilo potrebe da se ovo sve radi po hitnom postupku.

Ja mislim, čak sam apsolutno siguran da je član 167. Poslovnika ovde zloupotrebljen. On govori da neke stvari mogu po hitnom postupku zbog okolnosti koje su nastale, a nisu mogle da se predvide i nastavak rečenice je samo u kontekstu okolnosti koje nisu mogle da se predvide. Ovde takvih okolnosti nije bilo, sunce greje, voda kvasi i posle izbora se bira Vlada, osim kada postoji politička kriza, kada se ne kristališe jasna većina. Ovde to nije slučaj. Građani ove zemlje, to mene može da žalosti ili ne, ali su dali poverenje vladajućoj većini koja je vladala ovom državom od 2016. do 2020. i 2022. godine i ukazali su poverenje i sada i potpuno je jasno da ta većina postoji.

Dakle, nema nikakvih nepredviđenih okolnosti, Vlada se bira, a pre Vlade ovaj zakon mora da se donese i nije to sada najvažnije i neće to uništiti tu Srbiju, ali pokazuje određenu dozu neozbiljnosti i određenu dozu nepoštovanja i prema poslanicima i posebno prema poslanicima iz opozicije, jer nam daje manje vremena da reagujemo na sve ovo. Mi smo naše amandmane podneli, ali bez obzira, mislim da bi bila kvalitetnija rasprava da smo svi imali malo više vremena, a pokazalo je određeno nepoštovanje prema građanima naše zemlje.

Rokovi su dovoljno široki, od proglašenja rezultata 60 dana do konstituisanja Narodne skupštine, od tog datuma 90 dana za konstituisanje Vlade. Mislim da je zaista bilo i više vremena i da ovakve stvari u budućnosti vas molim da obratite pažnju da se ne ponavljaju i ne dešavaju ponovo, jer mislim da nikome ne ide u prilog.

Naopako u načinu, naopako u nameri. Nemojte pogrešno da me shvatite, ne postoje tu neke zadnje namere, pokvarene itd, namere u bukvalnom smislu te reči. Dakle, nije sve ovde pošlo i to znamo svi od potrebe kako piše u samom predlogu - za jačanjem državne ili ti javne administracije, ja bih pre rekao državne uprave, koliko se pošlo od potrebe političkih kalkulacija da se svako onaj za koga se smatra da treba da se nađe na ministarskom mestu, da se svakom takvo isto i obezbedi. I tu nema nikakve dileme i to znamo svi ovde, dakle, to su politike kalkulacije, velika je koalicija, treba na neki način naći mesta za svakog od tih ljudi i ta naopakost u nameri je dovela do prilično naopake strukture.

I počeću, reče neko od vas malo čas da Vlada nije glomazna. Pa, dobro, ja sada mogu da razumem da vi nikog sa ove strane sale ne cenite preterano, ali bi ipak trebalo da se negde lampica upali kod vas ako svi ovde bez ikakvog dogovora, prvo što uradimo jeste da naložimo našim ljudima ili sami proverimo kakvo je stanje u svetu tim povodom. Dvadeset pet ministarstava jeste velika Vlada i tu činjenicu ne treba uopšte negirati. Bolje da objašnjavate zašto je tako, nego da je negirate. Jeste glomazna Vlada, imam spisak, kolege iz opozicije su ovde već govorile kako stoji situacija, ne samo sa zemljama u Evropi, nego sa zemljama i u svetu. Nema nijedne sa ovog spiska koja ima preko 22 ili 23 ministarstva i nije poenta državnih sekretara, biće ih i ovde. Tako da to nije dobro i nema potrebe da se branite od toga, tim pre što ste umeli i vi bolje.

Evo jedna rečenica i mislim da je tačna, pri tome je i realizovana, odnosno ispunila obećanje – mi smo govorili i govorićemo, to je naš plan i program koji moramo da ostvarimo, dakle smanjenje broja ministarstava na 15, Aleksandar Vuči 2012. godine. Činjenica je, prva Vlada Aleksandra Vučića kao predsednika Vlade 2014. godine je brojala 16 ministarstava, plus dva ministra bez portfelja. Prilično dobar broj. I sada čak ta velika i glomazna Vlada nužno ne bi predstavljala problem da je situacija redovna, da se mi ne suočavamo sa nečim što je vrlo trusno područje i vrlo delikatno vreme.

Neko od vas reče iz vladajuće većine – ovo je ratna Vlada. Dobro sam čuo, izraz je možda malo preteran, može da zvuči malo grubo, ali nije potpuno netačan. Rat, ne tako daleko se odvija, eskalacija tog rata je zagarantovana, a on proizvodi niz krajnje turbulentnih reakcija od ekonomije pa nadalje i Bogu hvala mi nismo u ratu i nećemo biti u ratu, ali jesu teška vremena. U takvoj situaciji bilo bi dobro za ovu državu da Vlada bude kompaktnija i da u njoj ima više kohezije.

Neke kolege iz opozicije su ovde govorile da u ovoj pređašnjoj Vladi ta kohezija nije baš bila nešto što je bilo glavno odličje Vlade. Pominjana su imena, gospođa ministarka Mihajlović, gospodin ministar Vulin. To što se radilo nije dobro ni za jedinstvo politike, nije dobro ni kao signal prema spolja, sve se to gleda. Ako je to bilo u manjoj Vladi od 21 ministarstva, kako li će tek biti u Vladi od 25 ministarstava. Dakle, što je veći broj ministarstava manje su šanse za koheziju, koja mi se čini da je preko potrebna u ovom trenutku.

Međutim, pored pitanja broja, mislim da su se ovi resori koje ste nam naveli ovde u 25 ministarstava prilično loše prekomponovali, odnosno prilično ste ih loše vi prekomponovali, prekrajali itd. Ima stvarno čudnih razdvajanja.

Kolega Đukanović Vladimir, ne vidim ga ovde, reče da je sreća što su se nauka i prosveta, odnosno prosveta i nauke razdvojile. Lično mislim kao neko ko radi u prosveti i ko se bavi istovremeno i naukom, jer visikoškolstvo zahteva i jedno i drugo, ne mislim da je to dobra stvar. Tim pre što imate politike i u prosveti u onom smislu ideologije, imate je i u nauci, u društvenim naukama, delimično i u prirodnim i mislim da tu treba da postoji jedinstvo u promišljanju politike prosvetne, pa i ono što se forsira u naučnom delu. Dakle, to su dve spojene stvari i nisu bez razloga bile spojene do sada. Mislim da je bila greška to razdvajati.

To čudno razdvajanje ima i kolege nisu propustile to da pomenu, kao i vrlo čudnih spajanja. Da se ne vraćam predugo na to, ljudi, omladina i turizam, nikakve veze nema, osim ako nam je ideja da svu našu omladinu teramo da se bave turizmom ili da prihvatimo u Srbiji samo turiste ispod 35 godine, što je podjednako besmisleno, složićete se. Nikakve apsolutno veze nema. Ja sam pogledao malo i delokrug, spojili ste dve stvari i to je sve. Dakle, mislim da ministar koji će se baviti time će imati malo neku vrstu dvostruke, da ne kažem šizofrene uloge, ali mislim da prosto nije dobro spajanje.

Ima i čudnih nastajanja, Ministarstvo za brigu o selu, koliko god selo i agrar bili važni, mislim da je suvišno. Imamo Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva. Ako hoćete baš i Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, pa Ministarstvo zdravlja, prosvete, sva se ta ministarstva po definiciji stvari bave i selom, jer se bave čitavom teritorijom naše zemlje.

Čudno je i pomalo me žalosti i žalosno je što neka ministarstva nisu vaskrsla. Ministarstvo dijaspore koje bi trebalo da se nazove ministarstvo dijaspore i povratka, nema ga već nekoliko vlada za redom. Mislim da je to velika greška. Mnogo je Srba u dijaspori, a pride mi se čini da dosadašnje politike dijaspore su bile prilično pogrešne. Tu dijasporu treba iskoristiti na najbolji mogući način, a jedna od fundamentalnih stvari bi bila da se radi na njihovom povratku, da se vrati 100, 200, 500 porodica, a kamoli neki veći broj, bila bi velika stvar za našu zemlju, jer imamo demografske probleme.

U populacionoj politici jedna od stavki mora da bude pored svih onih mera i promišljanja, povećanja nataliteta, povećanja zdravstvenog stanja našeg stanovništva i povratak naših ljudi iz inostranstva. Gde god bili mislim da ove prilično okrutne i delikatne međunarodne okolnosti su dobar kontekst za tu vrstu povratka i rada na tome.

Neću pominjati Ministarstvo za javna ulaganja. Ako se dobro sećam, to je ona kancelarija koju je Marko Blagojević vodio, ako se ne varam. Nisam siguran da je to moralo da izraste u posebno ministarstvo, ali dobro. To su tehničke stvari. Vaše je viđenje, mi ga kritikujemo. Mislim da je Vlada morala biti manja, kompaktnija, sa bolje određenim resorima i bolje definisanim spojevima.

Da se kratko vratim na suštinu o kojoj ćemo mnogo više govoriti naredne nedelje. Nadovezujem se na gospodina Zelenovića od maločas. Dve stvari našoj koaliciji koju čine POKS i Novi DSS užasno smetaju, i dalje postojanje Ministarstva za evropske integracije. Zaista ne znam šta više treba da se desi gospodo narodni poslanici Republike Srbije, sa obe strane gledam, da shvatite da od tog evropskog puta nema apsolutno ništa. Nema i to je činjenica. Uopšte nije upitna moja ljubav ili moja mržnja ili moj diferentan stav prema EU, ovo nije vrednosni sud moj, nema ništa zato što ništa nema, niti će se EU širiti u dogledno vreme, rekli su to 1000 puta. Uostalom, evropska politička zajednica koja je lansirana služi tome, dokazuje to, nema širenja EU, ljudi su u žestokoj krizi. Valjda pratite svi vi evrofanatici ili manje fanatici EU, u poslednjih 15 godina nisu pokazali jedinstvo ni po jednom pitanju.

Finansijska kriza 2008. godine, migrantska kriza, kovid kriza od 2019. godine, nigde jedinstva pokazali nisu. Hajde što se oni neće širiti i što kažu otvoreno, pa onda kažu ajmo malo u evropsku političku zajednicu, pa ćemo tu malo da obitavamo svi, i oni koji neće da budu kandidati i oni koji su već kandidati, pa videćemo jednog dana.

Inače, kratka mala digresija, oni moraju da pričaju o proširenju jer je to dinamički projekat. Onog dana kada EU bude prestala da priča o proširenju nestaće i sama, a tim pre moraju da pričaju nakon Bregzita i istupanja jedne važne doskorašnje države članica. Hajde da ostavimo njih i njihove probleme njima.

Kada je Srbija u pitanju i njen taj takozvani evropski put i takozvane evropske integracije, čime će čitavo jedno ministarstvo da se bavi i bavi se godinama unazad, postoji jedan uslov, meni se grlo osušilo ponavljajući to godinama unazad, taj uslov se zove priznanje secesije Kosova i Metohije i to svi ovde vrlo dobro znamo.

Ja se sećam, nije tu Ivica Dačić, čovek je već ministar, zna, dogovorio i onda ne mora da sedi po ceo dan, izvinjavam se, nema potrebe za replikom, sve je legitimno, ali se sećam jedne moje rasprave sa njim 2012. godine. Gospodin Milićević se već smeška i tražiće repliku, vidim to, ali nije ovo bilo ništa negativno sa moje strane.

Sećam se rasprave, sedeli smo negde tamo sa gospodinom Dačićem, tada sam govorio isto ovo, ljudi, 2012. godine, a sada je 2022. Deset godina ista priča koja je tačna. Uostalom, nemojte da verujete meni, nemojte meni da verujete ni za ovaj broj ministarstava, verujte Aleksandru Vučiću, a ovde verujte Olafu Šolcu. Ne kažem ja to, neka bude da sam ja opozicionar neodgovoran i ovakav i onakav, kaže Olaf Šolc, kancelar Nemačke, rekao je to jasno u Prištini i to isto nije demantovao u Beogradu - Srbija ako hoće da postane članica EU mora da prizna secesiju Kosova i Metohije.

E, sada, moguće da neko od vas, sa ove strane verujem niko, iskreno verujem niko, mnoge od vas znam, lično znam i pričali smo hiljadu puta o svim tim stvarima, sa nekih drugih strana verujem, i to možda i nije toliko legitimno da se ima stav da je neko spreman da plati tu cenu, ali samo vas molim da izađemo onda pred građane, kao što kad nas napadate kad damo proglas o Kosovu i Metohiji da se mora reintegrisati, pa nas vi napadate - to je rat, a nikav rat niko ne pominje, izađite vi jasno svi i recite šta znači evropski put Srbije, da znači između ostalog, osim što ne postoji, i prihvatanje da se otme deo teritorije, i to ne bilo koji deo. Budite pošteni do kraja, pa recite šta to sve znači u budućnosti za neke druge delove naše države, itd, itd.

Nema razloga da postoji ministarstvo za evropske integracije, ne zbog nas, nego zbog njih. Ako promene politiku, možemo da pričamo o tome. Do tada, bio bi red to ministarstvo staviti, vratiti na nivo kancelarije za saradnju sa EU. To bi bio najtačniji naziv onog što može biti okvir naših odnosa sa tom državolikom međunarodnom organizacijom.

Druga stvar, s tim završavam, ministarstvo za Kosovo i Metohiju, od 2012. godine ga nema. Ne znam da li neko može da negira činjenicu da je ovo, tj. problem Kosova i Metohije iliti secesija Kosova i Metohije najvažnije pitanje sa kojim svaka država može da se suoči kada se suočava sa secesijom. Nije to samo specifikum Srbije. Svaka država koja se suoči sa secesijom dela teritorije iliti otcepljenjem, to je za nju po definiciji stvari najveći problem. Pa, ljudi bre, Britanci, ti Evropljani sada, formalno ona je u EU, su ratovali za Foklandska ostrva, četiri ili pet hiljada kilometara daleko od njihovih ostrva, možda i sedam hiljada kilometara. Da li je moguće da taj problem, a obim tog problema je golem, ne zaslužuje da ima ministarstvo kakvo smo imali? Pa, čak je i Vlada Demokratske stranke to ministarstvo sačuvala. Hajde, napravite tu rokadu, neće to biti tektonski poremećaj u srpskoj politici, a biće važan korak ozdravljenju srpske države.

Mi smo podneli određen broj amandmana i o njima ćemo govoriti opširnije sutra. Sve u svemu, mislim da smo dovoljno jasno kao Srpska koalicija NADA rekli zašto, reći ću vam iskreno nažalost, ali je tako, svakako nećemo biti u prilici da glasamo za ovaj vaš predlog zakona. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem, predsedniče Narodne skupštine.

Ovo o EU i investiciji neću sada, stvarno mislim da nije ni vreme ni mesto, vratićemo se to sledeće nedelje kada budemo slušali politički ekspoze mandatarke, pa će biti dosta vremena za raspravu. To je svakako važno pitanje.

Inače da vam kažem, gospodine Jovanov slažem se sa vama, ne možemo mi da diktiramo naša pravila, ako smo na tom putu, zato ja mislim da od tog puta nema ništa. Tu je potpuna saglasnost, a ne izvlačimo iste zaključke.

Kratko, što se tiče broja ministarstava, on je veliki, pa je veliki. Da li je bilo nekada i gore, neko od vas je pomenuo, posle 5. oktobra, čini mi se, šta ste rekli, 31 ministarstvo. Dakle, uvek može i gore, ali to što je nešto bilo loše, ne znači, ne opravdava da loše i dalje radimo. Ja sam izneo razloge zbog kojih smatramo, mi u Srpskoj koaliciji Nada da bu bilo uputnije, bolje, efikasnije da ta Vlada bude malo suženija.

Samo za kraj, omladina i sport i tu, legitimno je da imamo različite stavove, znam da ste porodičan čovek, kao i ja. Nekako mi je veći prioritet da moja deca idu na sport, nego da putuju po svetu. Mislim, da danas sport i to što je bio vezan dugo za omladinu, kud i kamo logičnije nego da bude turizam taj koji je vezan za omladinu, pogotovu danas u ovom svetu, kako ste vi rekli novih tehnologija, telefona, tableta, raznih drugih stvari. Mislim, da negovati zdravo telo da bi našoj omladini bio i zdrav duh, mislim da je jedan od prioriteta. Tako da mi je ta veza kud i kamo logičnija, nego ova, ali dobro. To je vaš izbor, ovo je naša kritika. Imate većinu i sve u redu. Vama, hvala na replici.

Hvala gospodine predsedniče Narodne Skupštine, gospodine predsedniče Republike, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije iz naše južne pokrajine.

Nije bilo razloga gospodine Orliću da mi maločas uskratite pravo na repliku, tim pre što nikada nisam imao problem da čak javno kažem kada me pitaju, kako ste vodili one sednice ili one pripremne sastanke za onu konstitutivnu sednicu, da kažem da ste ih vodili krajnje korektno, sa puno strpljenja i sa puno uvažavanja svih stavova nas iz opozicije. To sam čak govorio i na medijima koji nisu naklonjeni vladajućoj većini.

Kao što nemam problem sada kažem i da se zahvalim i vama i sekretaru Skupštine na više nego korektnom odnosu ova dva dana i na činjenici da ste nam izašli u susret kada smo pravili neke naše proceduralne greške, male, ne preterano velike i značajne, ali niste bili u obavezi da nam izađete u susret. To ste učinili.

Nije bilo ni razloga da mi uskratite repliku, jer niste čuli sa ovih mesta, dakle iz poslaničkog kluba „Nada“ da se žalimo zašto predsednik Republike mnogo govori, ili zašto je došao. Što se nas tiče govorite do mile volje, imate na to pravo, razlog više da kada se javimo za repliku, a ona je osnovana, da nam to naše pravo ne uskratite.

Nisam se javio, gospodine predsedniče Republike, ni zbog crvenog tepiha, koji je kako ste rekli, Koštunica prostro za Solanu, kao što vama ne spočitavam Tonija Blera i Šredera ili bilo koga drugog. Ne mislim da je to najvažnije. Znam da Vojislav Koštunica nije nosio u srcu sigurno Solanu, kao što pretpostavljam da većina nas u srcu ne nosi, niti može da nosi Solanu, kao što i pretpostavljam da i vi niste nosili u srcu Blera, barem ne u ono vreme i da, ako ste sve to radili, radili ste sa idejom da pomognete ovu državu. Ponavljam, od nas nikada niste čuli tu vrstu kritike, pa mi se čini da bi bilo korektno da, barem tu vrstu kritike ne primamo na naš račun.

Nisam se ni javio da bih, kao što ste mi prebacili, nekog rasturio. Čitaj - rasturio vas, jer sve i kada bih mogao da vas rasturim, sve i kada bih mogao da vas rasturim, a to je najmanje sigurno. Nemam problem i to da kažem, to ne bih uradio, jer se u politici inače ne ponašam tako. Nije mi se desilo da odem na televizijsku emisiju sa idejom da nekog rasturim, da nekog ubijem. Tu mi se čini da ste malo projektovali sebe.

Ja se sećam moje jedne konfrontacije sa, ne sa Petrom Petkovićem, u televizijskoj emisiji, sa Markom Đurićem. Čak smo i na sudu, i dan danas traje taj proces, kada sam ga pitao, znam čoveka i znao sam ga i pre te emisije – dobro, bre Marko, zašto tako. Zašto na taj način moramo da komuniciramo? Zašto me teraš da komuniciramo na taj način? On je odgovorio – znaš Miloše, ovo je emisija, u ovakvim emisijama ili si pobednik ili si poraženi.

Onda sam morao zbog te logike koja nije moja, koja mi je nametnuta da se tako ponašam u emisijama. Evo su ljudi iz Srpske liste, neke znam lično, nismo prijatelji. Eno gospodin Simić već klima glavom. Gospodin Jeftić je bio maločas tu. I s njim sam imao jednu sličnu emisiju, nismo bili prijatelji pre emisije, nismo se sprijateljili tokom emisije, to je najmanje što može da se kaže, niti smo komunicirali nakon tih emisija. Nije to naš način. Mislim da to nije dobar način, koji mi se čini da ste vi nametnuli. Tako da mi nije bila ideja. To sve i da sam sposoban za tako nešto, tako nešto ne bih radio.

Hteo sam repliku zbog druge stvari. Ne ni zbog DSS, starog ili novog, ispravite me gospodine predsedniče, rekli ste kada sam se približio da je besmisleno da tražim repliku jer sam ja novi DSS, a ne stari. To sam shvatio, ali mislim da sam shvatio u pozitivnom smislu, da ne moram da nosim kontinuitet te politike.

Možda sam pogrešno shvatio. Ako jesam pogrešno shvatio ispravićete me, ako nisam, shvatio sam kao više dobru nameru, nego lošu nameru s vaše strane. Ali se nisam javio ni zbog toga.

Javio sam se zato što neretko, da ne kažem sistematski dajete, svi vi iz vladajuće većine, a i vi gospodine predsedniče Republike, to ste učinili u tom obraćanju, primere za koji smatram da predstavljaju političarenje i za koje smatram da slabe našu poziciju. Pričamo ovde o jedinstvu, a slabimo našu poziciju, bez ikakvog razloga.

Rekli ste, ta je Vlada bila, to je bila Vlada DSS i DS, gde je DSS imao manjinsku ulogu, dakle bio je manjinski partner. Vlada kada je proglašena, jednostrano proglašena nezavisnost, ja više volim da kažem kada je formalizovana secesija naše južne pokrajine.

Jeste, to je činjenica. Ljudi, šta je trebalo da radim, ajde sad ću malo i vas da glumim, ljudi šta ste tražili od nas, šta je trebalo da radimo, da zaratimo, da pošaljemo tenkove, možda. Evo sada čujemo gospodina Đukanovića da danas nismo spremni za tako nešto, a kamoli onomad. Jel tada iko rekao da je trebalo to da učinimo, niko od vas to nije rekao. Da, jednostrano su proglasili nezavisnost, kao što, a istovremeno kažete gospodine predsedniče pa vi nas napadate, stavljajući nas sve u isti koš, nikada taj napad nije došao sa naše strane, što prištinske vlasti secesionističke šalju mimo dogovora, šalju specijalce na sever, ja vas za to nikada nisam napao, jer znam da to ne može da se spreči, osim na isti način kao 2008. godine, da se ta vozila, a vi ste ih nazivali „safari vozila“, raketiraju iz naših helikoptera.

Da li bi to bilo mudro, verovatno ne bi, zato to nije učinjeno. Dakle, to je nešto što nije moglo da se spreči, kao što 1999. godine nije mogla da se spreči agresija i nikada gospodine Milićeviću niste čuli od mene da napadam Slobodana Miloševića ili vas ili Dačića, zato što nas je NATO napao. Odnosno moglo je da se spreči, ali da se prihvati Rambuje sa onih 3 godine, nakon kojih je trebalo da se održi referendum i da se već tada preda KiM.

Znači, mi to vama ne radimo, samo molim da to ne radite nama, ne zbog nas. Ja iskonski i iskreno mislim da svaki put kada to uradimo, slabimo našu poziciju, baš zato što ste rekli vi, neko to u Prištini i ne samo u Prištini, gleda.

I smeta mi još jedna stvar, ja ću to najiskrenije ovde, nemam ja nikakvih političkih simpatija prema Vuku Jeremiću, apsolutno, to mislim da zna i Miki Aleksić, i Vuk Jeremić i svi u ovoj sali, šta mislim o tome, ali nije dobro kada se priča o savetodavnom mišljenju na način na koji vi to radite. Možda pitanje nije bilo najspretnije postavljeno, ali i sa takvim pitanjem i odgovor bi morao da bude drugačiji.

I nezavisno od toga, Međunarodni sud pravde zapravo nije ništa rekao. Prvo, ne zaboravite, to je samo savetodavno mišljenje, nema nikakvu obavezujuću pravnu snagu, jer na tu činjenicu valja podsetiti.

Druga stvar, u tom mišljenju, Međunarodni sud pravde nije apsolutno ništa rekao, rekao je da neka nedefinisana grupa ljudi može da proglasi nezavisnost, sad da se skupimo mi na Novom Beogradu, nezavisnost Novog Beograda i da to nije suprotno međunarodnom pravu , jer se međunarodno pravo ne bavi time, ne bavi se time, suštinski nije rekao ništa.

Tačno je, gospodine predsedniče, da to može da se koristi politički protiv nas, i to se koristi, ali to ne koriste Albanci i zapadnjaci, i nemojte mi to da koristimo, jer svaki put kada mi to koristimo sečemo granu na kojoj sedimo i to nije državnički i to nije državotvorno.

Ja vas molim, najljudskije je, i mislim da imam pravo da vas to zamolim, jer se i ja tako ponašam da to ne radim.

Vlada na KiM, i to ste rekli, a to gospodine predsedniče znam da znate, a zapravo znate sve, ali ponekada taj vaš stranački refleks preuzme primat nad državničkim, da ne kažem da funkcija predsednika stranke na koju apsolutno imate pravo, i formalno pravo, preuzme primat nad funkcijom predsednika države, ali znam da znate da ipak nije isto biti ministar u vladama privremenih institucijama samouprave do 2008. godine, i nakon 2008. godine, ako ni zbog čega drugog, zbog one pomenute zastave, jer se nešto kvalitativno u međuvremenu promenilo, a taj datum je meni bitan, odvratan je datum, 17. februar, loš je datum za sve nas, a zbog mog kasnijeg objašnjenja zašto ne možemo da glasamo za ovaj izveštaj.

Mislim da te razlike ipak treba uzeti u obzir, pri tome ne kažem da je sve rađeno savršeno ni u tom periodu, ali te razlike postoje i vratiću se na njih.

Da završim sa replikom, to bih rekao u tom trenutku u kraćem formatu. Ostao sam sinoć dužan da pojasnim kako bi trebalo da izgleda ta, kako sam ja nazvao radikalna promena politika.

Biću sasvim iskren, nema tu ničeg epohalnog, i nema tu ničeg što vama već nije dobro poznato, i čak ima stvari na kojima vi već radite, ima tu i dobrih stvari koje ste vi kao vladajuća većina sprovodili.

Pre toga moram da se osvrnem na ono što ste mi sinoć rekli, jer ste me podstakli na razmišljanje, neću reći preispitivanje, bila bi možda suviše krupna reč, ali svakako na razmišljanje, kada ste mi, moram da priznam, krajnje neočekivano za mene, rekli da očekujete da glasamo za ovaj izveštaj. Bilo je to za mene iznenađenje. Dirnuli ste, doduše, osetljivu žicu kod nas, u novom DSS-u, srpskoj koaliciji NADA, žicu odgovornosti prema državi i osećaja za potrebu jedinstva, barem kada je ovo pitanje pred nama, pitanje Kosova i Metohije, i onda ste me naterali da malo vratim film.

Ljudi, DSS, danas novi DSS, srpska koalicija NADA, POKS, mi od 2008. godine ne glasamo ni za kakve rezolucije u Narodnoj skupštini Republike Srbije, baš zbog promene politike. Ljudi, Vlada 2008. godine je pala zbog kosovske politike.

(Aleksandar Martinović: Nije pala.)

U redu, vratiću se i na to, hvala vam na ovom dobacivanju, mada ne bi bilo loše da ne dobacujete. Ipak, dobacili ste na jedan lep način, kao što sam ja juče predsedniku Republike, ali i to ću pojasniti.

Vraćen je mandat i kad smo već kod toga, izbori u smislu patriotskih glasova nisu izgubljeni tada, i to znate i vi, gospodine predsedniče, i samo sam vam to dobacio, ne ni u prvom, drugom ili trećem minutu, nego mnogo kasnije, takođe kao dobronamernu sugestiju, jer je to važno reći. I 2008. godine, kao i danas, srpski narod je bio većinski, ono što i treba da bude, patriotski nastrojen, rodoljubski nastrojen, državotvoran - ništa više i ništa manje.

(Veroljub Arsić:Napravili ste koaliciju sa DSS.)

Gospodine, uz dužno poštovanje, ja pričam o 2008. godini. Mi smo tada otišli u opoziciju.

U pravu ste, gospodine Martinoviću, vraćen je mandat zbog neslaganja i preglasavanja povodom kosovske politike. Zašto? Jer smo hteli mnogo žustrije, shodno mogućnostima, da se suprotstavimo procesu stvaranja nekakve kosovske države, a naši partneri su smatrali da to ne sme da se radi, ili da sme da se radi samo u onom okviru koji neće naljutiti naše prijatelje, pod znacima navoda, sa zapada.

I to je jedan od razloga što ja ne nosim, u političkom smislu, u srcu ovu proevropsku opoziciju ni dan danas, kao ni tad. Znači, mi smo otišli u opoziciju i to nam nije bio problem i danas smo u njoj.

Dakle, to je razlog zbog koga mi od tada ne glasamo za dokumenta. I da se ta politika promenila 2012. godine, mi bismo je prvi podržali. Ali, 2012. godine je došlo do kontinuiteta te kosovske politike.

Daću vam dva primera. Mi nismo glasali 2013. godine. Ova sala negde pred srpsku novu godinu, da li 12. ili 13. januar, čuvena platforma Tomislava Nikolića o Kosovu i Metohiji, u najavi sjajna je bila. Dve stvari su bile za nas toliko dobre da smo već bili odlučili da glasamo za nju.

Jedna. Eksplicitno je rečeno da je dotadašnji proces pregovora bio loš sa negativnim posledicama po Srbiju. To je proces prigovaranja Borka Stefanovića i Demokratske stranke.

Druga stvar. Bio je usvojen princip. Smatraćemo da ništa nije rešeno dok sve ne bude rešeno.

Onda se desilo da u par dana se Marko Đurić pojavio, nećete verovati, na "Utisku nedelje", ako se ne varam, a mislim da se ne varam, jer sve to pomno pratim, nisam stigao da proverim, na "Utisku nedelje" da kaže do one najvažnije tačke te platforme i nama najvažnije i najbolje koje treba da predstavi diskunuitet u polici kosovskoj, da otpadaju.

Došao je taj 12. ili 13. januar. Sećam se sednice i mi smo glasali protiv.

Onda je došao april iste godine. Ovde se često govori, iznose se teze koje su ponekad paušalne, ne odgovaraju činjeničnom stanju, neko je juče rekao - Briselski sporazum, opozicija je pobegla, pa onda, nije pobegla, sakrivala se. Nije tačno. Bilo je sve jasno. Svi ste glasali za Briselski sporazum, jedino ko je glasao protiv je bila poslanička grupa Demokratske stranke Srbije tada.

(Marijan Rističević: Nije tačno.)

Apsolutno je tačno. Svi ste glasali.

(Marijan Rističević: Nije tačno. Ja sam glasao protiv.)

Izvinjavam se, gospodine Rističeviću. Dvostruko izvinjenje.

Kada su u pitanju političke stranke, skoro svi su glasali za i Borko Stefanović, i Demokratska stranka, i Dragan Đilas je to u medijima pozdravio. Imate intervju u "Blicu" Dragana Đilasa tim povodom i naravno, vladajuće tadašnje većine.

U tom smislu, stvarno je iznenađenje da glasamo za Izveštaj. Ja mislim da sam bio jasan, ali možda nisam dovoljno. Pri tome, bio sam dovoljno pošten da kažem da razumemo i trud ljudi koji su sastavili Izveštaj, da razumemo i energiju koja je data na aktivnosti koje opisuje taj Izveštaj i da mnoge od tih stvari zaista razumemo.

Ali, taj Izveštaj se bavi primenom Briselskog sporazuma, protiv koga smo mi glasali i primenom tehničkog dijaloga, protiv koga smo takođe bili i zbog kog je pala Vlada, uz ono preciziranje gospodina Martinovića. To su razlozi zbog kojih ne možemo da se pridružimo inače jedinstvu za koje se zalažemo i voleli bi da možemo da postoji.

Pozivam i sada, ovo je danas, pa je danas, biće i sutra i prekosutra i narednih meseci, borba će trajati i prilika će biti sve teža, a ne sve lakša, da to jedinstvo ako je moguće ostvarimo. A, da bi se jedinstvo ostvarilo moramo da znamo na kojoj političkoj platformi ga ostvarujemo. Ne morate to ako znate da nam kažete ni danas, možda nije ni vreme, možda nije ni mesto, šta god se kome činilo, ali moramo da znamo šta nam je krajnji cilj i kako do njega treba doći.

U tom smislu se pridružujem svim ovim zahtevima, bilo ih je nekoliko, a da se čak, mislim da je Vladeta Janković to isto rekao i u Narodnoj skupštini napravi neka vrsta tela, može i van, mogu i konsultacije, formalne, neformalne, nikakav problem nemamo sa tim, apsolutno smo otvoreni. Bila je u nekom trenutku platformu razgraničenja, skoro zvanična platforma vladajuće većine i predsednika Aleksandra Vučića. Mi smo bili protiv, na šta imamo pravo. Ona više nije aktuelna.

Hajde da vidimo šta je sledeće, šta je ono što je najbolje rešenje. Ponavljam i sa time završavam ovaj deo, apsolutno smo spremni da razgovaramo, ali do tada nećemo biti u mogućnosti, o tome će Dejan Šulkić nešto više reći, da se pridružimo i da glasamo za usvajanje ovog Izveštaja.

Kratko. Pet tačaka. Mi nismo donosili rezolucije, deklaracije za ovu sednicu. To bi bilo besmisleno. Jasno je bilo da će biti jedna tačka dnevnog reda, ova koja je na dnevnom redu i to sve ne predstavlja nikakav problem. Tim pre što znamo da ćemo teško doći do konsenzusa i da to zahteva veliki napor i zahteva, ono što se meni čini da sam pokušao da uradim juče, da se prethodno dogovorimo oko konteksta okvira i da li na isti način čitamo događaje koji nas okružuju, a povodom kosovske krize.

Pet tačaka. Ništa posebno epohalno. Ja to priznajem, evo, dajem vam i municiju da me kritikujete. To je više pravac delovanja nego konkretan problem, jer u ovom trenutku niko ne može imati konkretan program, pogotovo ne ljudi iz opozicije koji ne raspolažu svim parametrima po definiciji stvari, koji ne prisustvuju svim razgovorima i koji imaju, ponavljam, po definiciji stvari, manji uvid u realno stanje kako na terenu, tako i u međunarodnim odnosima.

Prva tačka tog našeg okvira ili pravca je Ustav i Rezolucija 1244. Jedini mogući okvir i naravno, svi ćemo se složiti u startu sa tim u vezi.

Znate, ako kažem Ustav Republike Srbije, to znači da se on poštuje, ne samo u onom delu kada kažemo - nećemo nikada priznati secesiju Kosova, nego da se poštuje u svakoj odredbi tog Ustava, a ne samo u preambuli, znači kada je u pitanju teritorija, organizacija sudstva, itd. teritorijalno uređenje države.

Hajde da se ne lažemo. Briselski sporazum jeste bio protiv Ustavan i mi to ovde svi znamo. Tačno je da je Ustavni sud izbegao da da odgovor na to pitanje, na najgori mogući način. Time što je taj akt proglasio za politički akt.

Ljudi, da li je to u redu? Koleginice pravnice, gospođo Pilja?

(Biljana Pantić Pilja: Pilja.)

To nije u redu. Politički je možda mudro za te ljude iz suda, ali pravno nije u redu nikako.

Politički akti, kratko i teorija političkih akata, neću vam sada držati nikakvo predavanje, mi smo imali okrugle stolove na Pravnom fakultetu, niko ozbiljan to nije hteo da brani. Politički akt je onaj akt za koji ne postoji pravna regulativa koja reguliše tu oblast. To je politički akt, i u američkoj, i u francuskoj teoriji - act the guvernamant, political question, svejedno.

Znači, za Francusku, za Nemačku, za Britaniju, pitanje je priznanja neke teritorije kao nezavisne države je političko pitanje. Za Srbiju pitanje priznanja neke teritorije van naše zemlje je čisto političko pitanje. Da li ćemo mi deo Zimbabvea, Eritreju da priznamo ili ne, bez veze nabacujemo.

To je političko pitanje. To bi bio politički akt koji nije podložan oceni zakonitosti, odnosno ustavnosti, ali ovde se radi o našoj zemlji. Pitanje da li će pravosuđe će funkcionisati ili ne ne može biti političko pitanje. Imamo norme pravne, od Ustava pa nadalje, koje se kose sa onim što je u Briselskom sporazumu napisano. Ništa više, ništa manje.

Sud je izbegao da da taj odgovor. Na čast njima, neću više ni o tome.

Rezolucija 1244 – svi se slažemo, ali nekada malo relativizujemo.

Gospodine predsedniče Republike, kad sam juče pominjao da ponekad postoji malo ta defetistička intonacija, barem za moje uši, možda sam pogrešio, ali za moje uši je to tako zvučalo. Mislio sam, pored ostalog, i na činjenicu, vi ste to ponovili juče, relativizacije Rezolucije 1244, koja neretko može da se čuje iz vaših usta.

Pomno ja pratim sve što pričate. Pokušavam da budem temeljan u ovim stvarima. Juče ste to uradili i nije prvi put da kažete da ta Rezolucija nije baš toliko sjajna i da ima tu mnogo rupa. Nije potpuno sjajna samo zbog jednog elementa. Paragraf 11. kaže da se predviđa suštinska autonomija za našu južnu pokrajinu do poslednjeg, odnosno konačnog rešenja i u tom paragrafu se, istina, unosi jedna zbrka, konfuzija, odnosno implicitno se unosi mogućnost da konačno rešenje može biti nešto što nije suštinska autonomija unutar SRJ, odnosno danas Srbije. Ali, mimo toga, ona apsolutno štiti našu teritorijalnu celovitost u tolikoj meri da čak predviđa, u paragrafu 4, i to ste rekli nedavno na konferenciji za štampu, i Bogu hvala što ste to rekli, i povratak naših snaga bezbednosti. Neko reče 1.000. Nije 1.000, nego 1.989, jer piše ne hiljade, nego stotine. To je 19 stotina, plus 99 vojnika, ali nije to najvažnije.

Dakle, sve i da je lošija rezolucija, mi treba da pričamo da je bolja nego što jeste. To je okvir u kome treba da se odvija naša kosovska politika.

Druga tačka. Ljudi, nema više ustupaka. Nema više uzmicanja. Razumem ja… Evo, stvarno najiskrenije, najotvorenije pričam, nemam niti ideju da pravim političke poene, nemam ideju da… Prosto sam ovde da nešto uradimo za ovu zemlju.

Razumem da biste očuvali lične karte naše države na severu Kosova i širi, da prihvatite da ona njihova lična dokumenta koja na neki način priznajemo od 2011. godine, ali smo im davali papir, jel tako, papir u ruke kad pređu administrativnu liniju, da sada stavimo disklejmer, što biste vi rekli, na prelaz administrativni, plavi, veliki, da to napišemo tu. To je ustupak koji mi se čini prihvatljivim zato što imamo na drugoj strani dobit, odnosno ne gubimo nešto što nam je važnije. Ali, evo, recimo, te registarske tablice za motorna vozila, a i mnogo drugih stvari koje će doći na dnevni red.

Reče ovde Vladimir Đukanović i mnogi drugi…

Nije ništa, gospodine Đukanoviću. Znamo se dugo. Nije ništa ružno, što skačete odmah? Čak i nećete ni potrebu da replicirate, ali imate to pravo svakako.

Govorili ste i vi o zveckanju oružjem i spremnosti vojske. Podržavam ja sve to. Ono što mene brine je gde podvlačimo tu crtu, dokle možemo da činimo ustupke i kada više ne možemo?

Meni se čini kad ja kažem – dosta sa ustupcima, da ste vi, gospodine predsedniče, to potvrdili juče. Vi ste rekli – ne damo KM tablice, ako sam pažljivo i dobro slušao, pažljivo i dobro razumeo sve to. Ne damo KM tablice.

Hajde sad iskreno ovde da razgovaramo. Pa, mogli bi da ih damo, da kažemo – povući će sve investicije, napašće nas, biće sankcije, pa da damo. Ne, vi ste rekli – nećemo ih dati. Da li će nas to koštati? Verovatno hoće, ako se istraje na toj poziciji, a za to, recimo, imate našu podršku da istrajete na toj poziciji vi kao vladajuća većina. Apsolutnu podršku, kao što Srpska lista, a ne mislim ni sve najbolje o njoj, ne mislim ni sve loše o njoj. Reč je o gospodinu Radojičiću. Čuo sam sve dobre stvari o vama od pokojnog generala Delića, jako pohvalne stvari o vama. To što sam čuo je nešto što meni prija, a ne mislim sve najbolje o načinu na koji funkcioniše Srpska lista i to mogu da vam kažem, ali sutra ako zbog tih tablica pozovete Srbe na barikade i naši ljudi će doći i mi ćemo izaći ne što vas volim ili što vas ne volim, ili vas, ili vas, nego što mi se čini da je to ispravno. Ni manje, ni više.

Ako smo mogli da se borimo za registarske tablice, sva je prilika da ćemo moći da se borimo i za mnoge druge stvari.

Jačanje srpskog korpusa na Kosovu i Metohiji – to radite. Meni se čini da to može bolje. Možda je to lako reći i lakše i reći iz opozicije, kada nemate tu vrstu odgovornosti i nemate potpun uvid na terenu, ali onoliko koliko ja znam, između ostalog i zbog delovanja Srpske liste, može, a i mora mnogo bolje.

Četvrta tačka – nije moja, ljudi, pa me vi onda napadajte, i vi, gospodine Đukanoviću i vi, gospodine Martinoviću, a ja nisam imao problem da to kažem javno i na „N1“ i na mnogo drugih televizija i da pohvalim i Dačića i vas. Četvrta tačka – nastavite sa politikom tzv. otpriznavanja secesije Kosova i Metohije.

Evo, hoćete li javnu pohvalu? Evo još jedna javna pohvala – svaka vam čast na tome, najiskrenije, i u tome ćete imati podršku, pobogu, ljudi.

Svako povlačenje priznanja je dobra stvar za ovu zemlju. Svaka matematika koja nam ide na ruku je dobra stvar za borbu i za ove ljude i za prava države Srbije na Kosovu i Metohiji.

Peta stvar – pune garancije bezbednosti za naše ljude na Kosovu i Metohiji i to je ne može bez jake vojske i to ne može bez kredibilnih snaga i to ne može bez momenata gde ćete pokazati spremnost da to isto oruđe, ne daj Bože, iskoristite, s tim što sve to ima jedan preduslov. Ja sam ga kratko pomenuo juče, a ponoviću ga i danas.

Razumem plivanje, razumem tešku situaciju. Plašim se da se od tog plivanja na kraju ne udavimo. Evropske integracije i borba za Kosovo i Metohiju su suprotstavljena stvar. Delu opozicije to ne predstavlja problem. Oni su odavno rekli – prvo EU, a onda šta ostane. Ne slažem se sa tim stavom. Duboko se ne slažem sa tim stavom. Htedoh da kažem da je legitiman. Legitimno je da imaju stav. Stav kako takav mi se čini sve samo ne legitimnim, ali Bože moj.

Ja imam problem kao neko ko stavlja ispred tih stvari na prvo mesto Srbiju, da i dalje pričamo o evropskim integracijama, da i dalje smo na tom putu, jer u nekom trenutku će se taj manevarski prostor suziti. On je već sada uži nego što je bio sa tendencijom daljeg sužavanja. Obrni, okreni, moraćemo da se suočimo u nekom trenutku sa zidom.

Meni se čini, i to sam vas pitao na konsultacijama, da je ponekad bolje izaći iz voza na vreme, odnosno ranije nego kasnije. Svaki izlazak će imati svoju cenu, to je nesumnjivo. Nijedan izlazak neće biti lak, ali mi se čini da što bude kasniji to će biti problematičniji.

Sada zaista za kraj, uzeo sam dosta vremena svojoj poslaničkoj grupi, pričamo o zapadu. Jeste jak, jeste i dalje dominantan, ne bi valjalo da se sukobljavamo sa njim. Niko ovde nije lud. I mi imamo decu i mi živimo u ovoj zemlji i mi primamo plate u ovoj zemlji i hoćemo stabilnost i normalnost. To valjda ne možete da nam oduzmete. Nismo ni usijane glave, nismo ni ludaci, nismo ni neodgovorni ljudi, niko od nas, verujem i od kolega sa ove strane iz, ja ću nazvati, patriotske opozicije, ali ajde da ne preuveličavamo ni opasnost.

Niti je zapad ono što je bio 1999. godine, a tada smo im rekli – ne, niti smo mi ono što smo bili 1999. godine, a ono što je najvažnije niti je Kosovo i Metohija Zapadu bitno, kao što je bilo bitno 1999. godine, sada možda kontekstualno zbog ukrajinske krize. Mimo te krize to njima nije nikakav vitalan interes. Godine 1999. je bilo potrebno pokazati i novu ulogu NATO-a i pokazati da i dalje ratuju, da su civilizacije koje se ne libe da se late oružja kao dve bombe na Hirošimu i Nagasaki nekada, ali to više nije slučajno. Sve nam to ukazuje da možda treba pokazati i više odvažnosti i mi ćemo za te stvari uvek biti tu, a za ovaj Izveštaj zbog svega što sam rekao ne možemo da glasamo.

Zahvaljujem na pažnji.

Hvala vam gospodine predsedavajući.

Biću koncizan. Uveli ste najvažniju temu na kraju, EU, Orban, prosto, nije ista situacija. Možda je bolje biti član kluba, ali naše članstvo u tom klubu zahteva da se odreknemo dela teritorije i to je jasno i to ozbiljno menja i pravi razliku između nas i Mađarske, nas i bilo koje druge članice sadašnje ili potencijalnog kandidata.

Druga stvar, povodom EU. Pa jel moguće da politička volja suverene države da ne bude članica EU nužno vodi u sukob tu državu sa EU? Nije to izvesno. Možda da, pre ne.

Sada da se vratim na ono što ste govorili. Ovo je za raspravu ne može u 30 sekundi. Rekli ste lukavo i vešto, nisam to shvatio kao kompliment, nije bilo ni namenjeno da bude kao kompliment, nisam imao nameru da budem ni lukav ni vešt, bio sam potpuno otvoren, vi ste dosta vešto u svemu što ste rekli 90% tih stvari se ne odnosi na mene, niti sam ja išta od toga rekao ili nisam rekao na taj način.

Odgovoriću vam najvažnije za Marka Đurića. Da, žao mi je što mu ROSU ono uradila i da one slike me nisu ni malo obradovale - sasvim suprotno i da, u toj emisiji su izrečene sa obe strane i grube reči, ali da takav ritam emisije i takav način dijaloga i vođenja dijaloga je nametnut sa druge strane, ne sa moje. I što vi kažete - uvek ćemo odgovarati mi i to je tako, pa je tako.

Ovo ostalo ste potvrdili sve što sam rekao ili ste na drugačiji način interpretirali moje reči. Savetodavno mišljenje, rekao sam da pravno ne znači ništa, ali da se politički koristi. To sam ja rekao. Samo ste ponovili šta sam ja rekao.

Da li je bilo helikoptera ranije?

(Predsednik: Istakla su dva minuta.)

Nije i dobro je što ih ima i daće Bog da ih bude još više. Ništa više ništa manje.

Gospodo, niko nije doneo nezavisnost Kosovu, jer Kosovo nije nezavisno. Ako stvari stoje suprotno, onda naše prisustvo ovde, ova sednica, ovaj dnevni red nemaju apsolutno nikakvog smisla.

Ja molim sve da takve rečenice ne izgovaraju i uz dužno poštovanje, gospodine predsedniče Republike, to molim i tražim i od vas, a možda ste i vi prvi koji ne bi smeli takve rečenice da izgovarate. Razumem i umor. Sve nas stiže polako i mene lično, ali neki minimum i logike i borbe moramo da sačuvamo.

Idemo redom. Hvala predsedniku Narodne skupštine na datoj reči.

Gospodine predsedniče Republike, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije iz naše južne pokrajine, braćo i sestre sa Kosova i Metohije, već smo nekako proklizali, već smo nekako na moju veliku žalost, ali ne potpuno neočekivano prešli u neku vrstu politikanstva, ko je kad šta radio, ko je za šta kriv. Odmah da vam kažem nije tu niko ni potpuno crn, ni potpuno beo i to svi ovde znamo. To i nije najvažnije, nego možemo do jutra da se prepucavamo ko je šta kad radio. Ne verujem da je preterano plodonosno ili preterano svrsishodno. Ne da ne verujem, nego nije.

Druga stvar, pričalo se ovde i pre ove sednice i na ovoj sednici o potrebi da se napravi neka vrsta konsenzusa i to bi bilo sjajno i to je poželjno. Jedino nisam siguran da je to u potpunosti moguće. Da bismo došli do konsenzusa moramo da ustanovimo prethodno da pričamo istim jezikom kada je u pitanju problem Kosova i Metohije.

Zato bih se ja vratio na neki okvir, okvir nepobitnih činjenica, a jedna od tih činjenica… Jutros ste vi, gospodine predsedniče Republike u govoru uvodnom, koji smo, barem ja lično, ljudi iz poslaničkog kluba NADA, NOVI DSS i POKS, veoma pažljivo slušali, kao što smo pažljivo pročitali ovaj Izveštaj koji je na dnevnom redu, rekli nekoliko stvari, neću ih sve komentarisati, neke bih komentarisao negativno, ponekad te rečenice imaju prizvuk defetizma, koji ne godi mojim ušima, ali ste rekli iz moje perspektive, a čini mi se nezavisno od moje perspektive, načelno jednu suštinsku stvar, najvažniju stvar - istorijske tokove nije uvek nemoguće preokrenuti. Istorijske tokove nije uvek nemoguće preokrenuti.

Hajde da izbegnemo ovu duplu negaciju koja je pravilna, ali da pojednostavimo. Rekli ste da je nekada moguće preokrenuti istorijske tokove. Jedino što nas kao generaciju živih Srba čeka u budućnosti je da damo sve od sebe da vrlo negativne istorijske tokove, kada je u pitanju naš položaj, nas kao Srba, vas gospodo kao Srba koji živite u južnoj pokrajini i nas kao države Srbije, doveo u vrlo kritičnu situaciju. I ne od juče. Decenijama, da ne kažem vekovima.

Ljudi, to je naš jedini zadatak da se borimo da taj istorijski tok preokrenemo. Da li je to lako? Apsolutno nije. Da li je moguće? Sigurno je moguće. Samo da vam kažem, nije Kosovo i Metohija ni toliko velika teritorija, niti Albanaca toliko puno ima tamo, neko reče milion i po. Nema ih milion i po. Koliko god da ih ima, nije to toliko velika i kritična masa da se ne može raditi na preokretanju istorijskih tokova.

Samo je jedno pitanje, ne da li je moguće, nego da li je moguće za nas, da li je moguće za ovu generaciju da radi nešto što bi imalo svoju cenu u svakom pogledu? Ali ta cena svakako nije onoliko velika kao što je bila cena koju su plaćali neke prethodne generacije i 2012, 2013. i 2014, pa i 1999. godine. I ne znam da li neko „kukumavči“, kao što je ovde neko govorio ili ne, da li neko od nas kuka ili ne, a znam da se i to događa, da nam nije teže nego što je bilo nekim prethodnim generacijama i generacijama koje su se sa ovim problemima suočavale pre nas.

I baš zato što smatram da je potrebno da pokušamo da preokrenemo te istorijske tokove, mi iz srpske koalicije NADA iz ovog poslaničkog kluba Novi DSS – POKS nećemo glasati za usvajanje Izveštaja Vlade Republike Srbije, odnosno Kancelarije za Kosovo i Metohiju i Kancelarije za koordinacione poslove.

Da vam kažem odmah još nešto, nemojte misliti ni jednog časa da potcenjujemo ovaj rad. Nemojte misliti da bagatelišemo s onim, ne što je ovde napisano, nego s ovim što je ovde opisano. Nismo mi ni bez iskustva, još manje bez odgovornosti da ne znamo da sve ovo zahteva i truda i znanja i požrtvovanost. Nismo ni glupi da smatramo da je na Kosovu bolje da neki kosovski operater distribuira električnu energiju ili da daje telekomunikacione usluge od „Elektrosevera“, recimo, ili od MTS d.o.o. Nismo glupi da ne mislimo da će biti lakše ljudima gore i svim Srbima sa Kosova i Metohije, naročito na severu, da postoji neki direktorat kosovske policije „Sever“ koji će voditi Srbin. Sve to treba raditi i sve je to teška borba i nju razumemo.

Jedini problem što sve to što jeste nešto što treba raditi u ovom kontekstu funkcioniše u okviru pravnog poretka, secesionističkih institucija, secesionističkog Kosova.

Drugim rečima, vi ogroman trud ulažete da uredite život u vagonu koji se nalazi u vozu koji ide u provaliju. I moja prva, da kažem, nepobitna činjenica i zašto nećemo glasati za usvajanje ovog Izveštaja, potpuno razumevajući trud i rad koji ulažete i vi gospodine Petkoviću, znamo se 15 godina minimum i radili smo na ovome zajedno nekada, ne baš na ovome, ali na borbi, leži u činjenici da ovakva kosovska politika vodi u gubitak Kosova i Metohije.

Ovakva kosovska politika vodi u gubitak Kosova i Metohije neminovno, zato što ova politika počiva na ustupcima. I gospodine predsedniče, to ste i vi rekli maločas kada ste govorili o pritiscima Zapada, da činimo i dalje ustupke. Mi godinama činimo ustupke, decenijama.

Hajde samo neke da podsetim, nije bitno, vratiću se na pitanje odgovornosti. Rekonfiguracija UNMIK-a 2008. godine, gde smo pustili EULEKS da dođe i da vodi glavnu reč. Izmeštanje pregovora 2010. godine iz UN na EU, početak tehničkog dijaloga 2011. godine, gde jesmo pomagali funkcionisanje secesionističkih institucija, ako ništa kroz davanje kopija katastarskih i matičnih knjiga. Pa to je, ljudi, olakšavanje, funkcionisanje secesionističkih institucija ako ništa drugo.

Godine 2013. Briselski sporazum. Jesmo dali pravosuđe, stavili ga u okvire secesionističkih institucija, povukli te policajce koje smo imali dole, sve smo to uradili i da ne nabrajam dalje.

Uostalom, gospodine predsedniče Republike, vi imate običaj i s punim pravom i krajnje legitimno da govorite o rezultatima. Imate tu sportsku metaforu semafora. Pretpostavljam da vam je u glavi semafor na stadionu fudbalskom, ali potpuno je nebitno. Jesu rezultati ti na osnovu kojih se cene dela i efikasnost politike i rada bilo koga od nas.

Ja ću sada skratiti priču. Rezultat ovakve kosovske politike koja se odvija u kontinuitetu od 2008. godine, jeste da je na Kosovu i Metohiji sve manje države Srbije i posledično sve manje Srba. I ova činjenica je nažalost neoboriva. Kada kažem da ova politika kosovska nije dobra, to kažem zato što on ima svoj logičan ishod, gospodo. Ima svoj logičan ishod zato što isti uzroci daju iste posledice iz ustupka ustupak, neće ostati više ništa ni od srpske države, a nažalost ni od Srba na Kosovu i Metohiji, a to ne sme da se dogodi.

To ne sme da se dogodi jer mi Kosovo i Metohiju ne smemo da izgubimo, prosto ne smemo. Neko je ovde rekao „sveta srpska zemlja“. Ljudi, jeste. Ovo što ću sada reći govorim bez ikakve patetike, bez ikakvog romantičarskog zanosa, kamoli mladalačkog. Niko ovde više nije mlad, ali reče kolega poslanik u početku ove sednice kako su Mađari gubili teritorije. Jesu. Gubili su i Srbi teritorije, Makedonija, pa i zapadno smo gubili teritorije, ali ljudi Kosovo i Metohija nije bilo kakva zemlja.

Znate, veliki srpski istoričar, Radovan Samardžić, je imao tu rečenicu koja je naprosto tačna – Kosovo je bilo i ostalo metafizički obrazac održanja našeg naroda. Ljudi, predamo Kosovo sutra, čitajte „Gorski vijenac“, hajde čitajte ga, gubi smisao, Gledajte Nadeždu Petrović „Gračanicu“, nemate šta da gledate. Čitajte, pominjali ste ovde neke autore, možemo i Matiju Bećkovića, ljudi pola naše kulture, našeg nacionalnog identiteta koji je sav protkan kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, vidovdanskom etikom brišemo kao gumicom.

Znate, pominjali smo razne autore, Andre Malro, jedan strani pisac je rekao obraćajući se nama Srbima, to je razgovor sa Živoradom Stojkovićem, nebitno, znate li šta je rekao? Kaže: „U krajnjem slučaju, to što vas čeka na Kosovu, ti problemi“, to su neke sedamdesete godine, šezdesete, kaže: „Možda i ne bi bili toliko strašni da je Kosovo samo pitanje vaše prošlosti i vaše istorije, ali ne, problem je što je Kosovo pitanje vaše kulture, nacionalne kulture, a to nikada nije stvar prošlosti“. Nacionalna kultura je nešto što jedino možemo da imamo, što pravi biće nacionalno jednog naroda i to je uvek stvar sadašnjosti. Ljudi, epske pesme se dele na cikluse gde je osovina kosovska bitka.

Ali, hajde, recimo, da to nikoga ovde ne dotiče. Znam da većinu vas sa ove strane dotiče. Nisam siguran da većinu kolega sa ove strane to dotiče. Relativno legitimno, nije problem. Uvek je bilo u srpskoj eliti ljudi kojima je uvek nešto bilo preče od Srbije, te su bili veći Jugosloveni od Srba, pa su bili veći komunisti od Srba. Sada imamo veće evropejce od Srba. Dobro. Čudan je to fenomen, pozabavićemo se i time jednog dana kada preuzmemo odgovornost za vođenje ove države, ali nije dobro. Nije to jedini argument zašto mi ne smemo da prihvatimo i da se predamo kada je Kosovo u pitanju. Predamo li sutra Kosovo, prekosutra otvaramo niz ozbiljnih geopolitičkih teritorijalnih pitanja u užoj centralnoj Srbiji, a nakosutra gubimo Republiku Srpsku.

Ljudi, budućnost jednog naroda se ne gradi na konstantnom povlačenju, uzmicanju i predaji, kao što niko od nas u svom ličnom životu ili naše porodice, ne gradimo naše budućnosti na porazima i povlačenjima, tako ni jedna nacija ne može to da uradi. Naša skorašnja istorija to dokazuje. U Krajini srpskoj se nije branila samo Krajina, nego se branilo Kosovo i Metohija, kao što se danas na Kosovu i Metohiji ne brane samo ovde ovi ljudi, Kosovo i Metohija, nego i niz drugih ozbiljnih pitanja. To ovde apsolutno svi znate.

Ta borba na koju smo osuđeni, sviđalo nam se to ili ne, mi smo osuđeni na tu borbu, ne podrazumeva samo da kažemo: „Nikad nećemo priznati secesiju Kosova i Metohije“. To se valjda podrazumeva.

Čujem sad u javnosti par ljudi, neki nisu ovde prisutni u sali, neki nisu ni narodni poslanici, može sve, ali nikada nećemo priznati secesiju Kosova i Metohije. Ne može. Secesiju svakako priznati nećemo, to je preduslov, to je nužan uslov, ali ne i dovoljan i ne može sve. Ova borba podrazumeva da se borimo za povratak Kosova i Metohije u ustavno-pravni poredak, u puni ustavno-pravni poredak Republike Srbije.

Da li će ta borba biti laka? Neće. Da li će koštati? Hoće. Da li je rizična? Jeste. Da li može da dovede do dela stvari u kome ste vi, gospodine predsedniče Republike, govorili? Verovatno da može, ali koliko god da košta biće višestruko jeftinija od gubitka teritorije, stalne nestabilnosti i nemogućnosti da uređujemo zemlju i ekonomski i pravno i na svaki drugi način.

Sad, pre nego što pređem na sledeću činjenicu, još jedna stvar. To je nešto što u retorici o borbi kada je u pitanju Kosovo i Metohija često čujem. Nije bitna država, bitan je samo narod na Kosovu i Metohiji.

Naravno da su bitni naši građani sa Kosova i Metohije i naš narod na Kosovu i Metohiji. Ali, ljudi njihov položaj zavisi direktno od odbrane prava države Srbije nad Kosovom i Metohijom. Nezavisno Kosovo i Metohija, kakve god garancije uspemo da ostvarimo, dogovorimo, za 10, 15, 20 godina neće više biti živog Srbina. Prava Srba da, ali ne bez prava države Srbije nad Kosovom i Metohijom.

Sad ću vam reći nešto i nemojte samo posle da me napadate da je to neodgovorno, da je to ratno huškački, da je to ovako ili da je to onako. Reći ću banalnost. U toj borbi moramo da budemo spremni na sve i da se u toj borbi služimo svim raspoloživim sredstvima ne daj Bože. Moramo da izbegnemo situaciju po skoro svaku cenu da dođemo u takvu situaciju, ali kao svaka država nećemo nikada smeti da se odreknemo da upotrebimo sva sredstva koja stoje na raspolaganju svim državama, pa i državi Srbiji.

Verujem da mi nećete uzeti za zlo ovu banalnu činjenicu, jer je vaša vlast, predsednik Republike dao tu naredbu, nisam ja, niti bilo ko iz opozicije, to i ne možemo, kad je bila prethodna kriza na Jarinju, da se naše ratno vazduhoplovstvo podigne i da nadleće administrativnu liniju, što smo mi lično, ja lično, pozdravili. Ne što volimo da zveckamo oružjem, niko ne voli, niko normalan, zdravo konstituisan psihološki ne želi tako nešto, ali je to potez odgovoran, možda rizičan, možda ovakav, možda onakav, ali neophodan bio.

U toj borbi još par činjenica. Zapad nam nije partner i nikad nam neće biti partner. O ovome ste i vi sami govorili dovoljno. Ne znam, čujem po nekad i od kolega iz opozicije, to sam slušao u kampanji, kako ćemo mi napraviti dogovor sa zapadom u vezi sa Kosovom i Metohijom. Ljudi, zaboravite to. Šta treba zapad da nam učini da shvatimo da sa njima dogovora nema? Napravili su albansku državu 2012. Podržavali separatizam 90-ih, izvršili agresiju 1999. godine, podržavali secesiju, priznali secesiju 2008. godine i sad nas teraju da i sami priznamo. Nema dogovora. Na našu veliku žalost, ali nema, tako je. Da je to tako potvrđuje i taj naš čuveni evropski put. Ja ne znam, braćo i sestre, kako vam više ne dosadi da pričate o EU, a to možda više trebaju ovde da se okrene? Kako vam ljudi više ne dosadi? Dvadeset godina, 30 godina pričamo o tome i onda nam dođe Šolc i kaže - braćo Srbi, ne kaže to tako naravno, ali kaže – gospodo iz Srbije, jedini uslov za vas je da priznate secesiju Kosova. Hvala vam na tome i hvala mu na tome. To smo dugo lagali svoj narod da to nije uslov sada znamo da jeste. Mi to pričamo 14 godina unazad, ali nema veze, bitno da smo sada svi svesni tog uslova i te činjenice.

Da ne trošim vreme na pitanje normalizacije odnosa koje ne znači ništa drugo nego zahtev za priznanjem secesije Kosova po modelu dve Nemačke iz 1972. godine gde reč normalizacija stoji u temeljnom ugovoru i nakon tog ugovora obe Nemačke su ušle u UN, Zapadni blok priznao Istočnu Nemačku, Istočna Nemačka Zapadnu Nemačku, jedna drugu oslovljavaju kao države i garantuju teritorijalnu celovitost jedne druge. Mogao bih satima, ali nije poenta.

Hoću da vam kažem nešto drugo. Možemo da se prepiremo, rekoh, do jutra ko je šta kad radio, ali, braćo i sestre, od odgovornosti pobeći nećemo, niko od nas. Odgovornost za ovo pitanje je zajednička. Možete vi na mene da se ljutite. Na mene baš i ne možete, ali možete na stranku koju vodim, ne možete ni na koaliciju, možete na stranku koju vodim, novi DSS, tada DSS, da nas napadate što smo pustili Kurtija. Evo ja to kažem, jeste, to je notorna činjenica, nikakva tajna nije što je tada oslobođeno dve hiljade šiptarskih terorista, neki jesu, neki nisu, da, jeste, što nismo angažovali vojsku 2004. godine kada je bio pogrom, možete i to da se ljutite. Kažete – organizovali molebane, skupove. Na tim skupovima su bili svi ti. Tomislav Nikolić je govorio na tom skupu 2008. godine, ali nema veze. Recimo da se ljutite i zbog toga. Ja mogu na vas još više da se ljutim, na vas što se povukli vojsku 1999. godine, mogao bih to da kažem, što ste potpisali Briselski sporazum 2013. godine, što ste krenuli u dijalog 2011. godine. Možemo do mile volje. I, izvinjavam se na izrazu, džaba. Možemo da se durimo, da se ljutimo – džaba.

Jedino pitanje koje se tiče svih nas – kako dalje? Kako dalje ako hoćemo da se istinski borimo za Kosovo i Metohiju, a da logičan ishod ne bude priznanje de fakto, de jure, suštinski priznanje secesije. Moramo radikalno da promenimo našu kosovsku politiku. Kada to kažem, u raspravi ću reći detaljnije šta nam valja činiti iz perspektive srpske koalicije NADA, ali kada kažem da nam je potrebna radikalna promena politike ne znači da se ona nužno mora radikalno i sprovesti. Nikada se državni brod ne okreće preko noći i politika državnog broda. Nismo ni maloumni, ni neodgovorni da vam kažemo sada – prekinite razgovore, recite Evropi da prošeta, kako beše ono – bejbe, da ne pominjem to – zalutala si itd. itd. Znači, niko to ne traži. Postepeno se može promeniti politika. Ja mislim da se politika postepeno mora menjati, ali ta promena u konačnom ishodu, i završavam, gospodine predsedniče Narodne skupštine, dajte mi još 10 sekundi, u krajnjem ishodu ta politička promena mora biti radikalna. Ne vidim, iskreno, drugi način da se na zadovoljavajući način izborimo sa ovim problemom koji je problem jedne generacije i koji će biti ogledalo svih nas. Zahvaljujem se na pažnji.

Mislim da sam poslednja osoba u ovoj sali kojoj, gospodine predsedniče Republike, možete da prebacite odsustvo hrabrosti prilikom donošenja odluka.

Dakle, nemamo nikakav problem da glasamo ili ne glasamo i te odluke donosimo shodno slaganju političkom, ako ono postoji, ili odsustvu istog. Uostalom, to pokazuje i činjenica da me nikad nije bilo briga da li ću i kako ću da prođem u pojedinim medijima ako kažem da nešto što smatram dobrim da je uradila ova vlast, ili vaša vlast, to i kažem. To se odnosi na to nadletanje administrativne linije, jer to zaista smatram da je bilo i odgovorno i hrabro i od strateškog značaja, kao i jačanje vojske, kao i povratak vojnog roka, i da ne nabrajam dalje.

U naše vreme, pa skoro da nema našeg vremena, mi smo 14 godina opozicija, a 2008. godine je ta Vlada pala baš zbog razlike u vezi s tim kako treba da se vodi kosovska politika i ni jedno priznanje nije bilo u naše vreme, mi smo tad već, u suštini, otišli.

Rekli ste da sam rekao da treba mnogo oštrije da reagujemo. Ne, baš sam rekao suprotno. Imate ponekad taj talenat, malopre uočen, da promenite smisao reči vaših sagovornika ili oponenata. Kad smo oponenti, ja sam rekao da nam treba radikalna promena kosovske politike, a da sam potpuno svestan, zato što sam odgovoran čovek, da ta promena ne može radikalno da se izvrši, nego traži postepenost. I kao takva, opet, neće biti laka.

Tu dolazim do, zapravo, glavne zamerke zašto nećemo glasati za ovaj Izveštaj. Nije pitanje ni hrabrosti, ni dopadanja bilo kome, ja ni nemam društvene mreže, nemam Tviter, nikad se time nisam ni bavio, ne znam šta se tamo događa, niti me, da budem iskren, u životu zanima.

Dajte mi još 10 sekundi, molim vas, gospodine predsedniče Narodne skupštine.

Zašto glasamo protiv? Zato što ova politika nas vodi u ćorsokak, i to nisam rekao ja, to ste rekli vi, gospodine predsedniče Republike.

Pa, vi ste pre par nedelja rekli – posle 10. ili 13. septembra će biti 30. oktobar, pa će biti neki 30-ti novembar, pa će biti nova krivina, pa nova krivina, pa nova krivina. I, to će zaista tako i biti, to ste potpuno u pravu.

Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Vlada je na potvrđivanje podnela nekoliko sporazuma koji se tiču bilateralne saradnje i dva predloga odluka koje se odnose na učešće bezbednosnih snaga u mirovnim operacijama. Prevashodno ću se osvrnuti na te dve odluke, jer u principu ovi sporazumi nisu sporni. Ne samo da nisu sporni, nego bi se moglo reći da su dobrodošli, da su poželjni. Reč je o sporazumima koji uspostavljaju pravni okvir za saradnju između Srbije i niza zemalja od kojih nijedna nije priznala secesiju naše južne Pokrajine, što mi se čini da nije nebitno istaći, jer mislim da ćemo se svi ovde složiti da bi bilo krajnje nelogično da Srbija produbljuje vojnu saradnju sa državama koje prihvataju secesiju Kosova i samim tim direktno ugrožavaju bezbednost naše zemlje. Ovde o tome nije reč. Radi se o državama Grčkoj, Indoneziji, Brazilu i Angoli, od kojih nijedna nije prihvatila secesiju južne Pokrajine. Ponavljam, to su sporazumi koji će svakako biti na obostranu korist i tih država i same Srbije.
Isti slučaj važi i za Sporazum o srpsko-ruskom Humanitarnom centru. Ovde je već u nekoliko diskusija naznačeno to i mislim da ne treba trošiti reči o koristi koju Srbija može da ima u tom sporazumu. Ta korist se već pokazala letos, kada su gorele šume u Srbiji. Tu saradnju treba produbiti i tu je opet pohvala za Vladu Srbije. Doduše, to nije resor i niste nadležni vi, gospodine Vučiću, već ministar unutrašnjih poslova i predsednik Vlade, gospodin Dačić, ali gospodine Mariću, vi ste u svojstvu predstavnika MUP – svaka pohvala. To svakako ima podršku DSS.
Glasaćemo za ove sporazume, odnosno za potvrđivanje ovih sporazuma.
Dolazimo do tačke koja je nešto malo komplikovanija. Radi se o ove dve oduke koje se odnose na učešće srpskih snaga bezbednosti, vojske i policije u mirovnim operacijama. Znate da DSS tu ima blago rezervisan stav i tu ima nekoliko problema. Prvi je formalno-pravni problem. Prekršili smo član 140. Ustava Srbije jer tek danas donosimo odluku o nečemu što je već realizovano u 2012. godini. Odgovornost za tako nešto nije na aktuelnoj Vladi. Čuli smo od prethodnog ministra odbrane da nije ni na prethodnom ministarstvu, prethodnoj administraciji koja je na vreme dostavila odluku Narodnoj skupštini. Očigledno je odgovornost na prethodnoj vladajućoj većini. Kako god bilo, prekršili smo nešto što je isključivo nadležnost Narodne skupštine jer se ne može upotrebiti Vojska Srbije van granica bez naše odluke. Ona je 2012. godine upotrebljena i to u pravničkom smislu nije bila valjana rabota i to prosto ne priliči jednoj ozbiljnoj državi.
Zahvaljujem se ministru što je najavio da ćemo vrlo brzo moći da diskutujemo o godišnjem planu za 2013. godinu i nadamo se da se ovakve greške i neozbiljnosti neće ponavljati u budućnosti, a i ne sumnjamo da će sve to ići kako treba. Toliko o tom formalno-pravnom problemu.
Dolazimo do suštine. Demokratska stranka Srbije pravi razliku između mirovnih misija koje se sprovode u okviru UN i mirovnih operacija koje vode direktno EU. U principu, nemamo problem sa ovim prvim. One nisu sporne. Više puta smo istakli u ovom domu da UN su jedina univerzalna reprezentativna organizacija koja se bavi kolektivnom bezbednošću i njene misije kao takve su apsolutno legitimne. Tamo gde može da se postavi pitanje, i mi smo to pitanje postavljali, o modalitetu učešća i obimu učešća Srbije u tim misijama, prvo, zato što te misije koštaju taj trošak nije prevelik ili možda nije bio prevelik. On je sve veći sa našim povećanim angažovanjem u tim misijama. Imamo neke podatke da smo 2011. godine 18 miliona dinara utrošili na misije, a od toga je dve trećine vraćeno kroz UN i ukupan trošak je šest miliona dinara, što je krajnje ili skoro zanemarljiv trošak.
Za ovu 2012. godinu se to znatno povećava i imam kontradiktorne podatke. Možda će ministar odbrane moći da razreši dilemu. U samom predlogu odluke stoji cifra od 525 miliona i nešto dinara koji su potrebni za realizaciju u ovoj tekućoj godini učešća Srbije u tim misijama, od čega 461 milion otpada na Ministarstvo odbrane. U Odboru za odbranu i unutrašnje poslove smo dobili neke podatke koji su zapravo niži za 2012. godinu. Dostavljen nam je podatak da je 193 miliona dinara. Kako god da je pravo stanje, očigledno je da se ti troškovi povećavaju kada se uzmu u obzir naplate UN i nešto što dobijamo u opremi, taj trošak postoji. Taj trošak se povećava i on u ovom kontekstu ozbiljne ekonomske krize mi se čini da nije zanemarljiv. Nije zanemarljiv tim pre što se postavlja, pažljivo sam slušao predlagača i njegove ranije sumnje i skepsu koju je izneo povodom mirovnih misija i učešća Srbije u njima, pitanje svrsishodnosti.
Neću citirati paragraf predloga odluke koji se bavi ciljevima Vojske Srbije. Samo ću naglasiti da ono što se želi postići jeste da osim što je učešće u multinacionalnim operacijama UN važan element spoljne politike Srbije, želi se postići da se Srbija u odnosima sa zemljama članicama EU i partnerstva za mir tretira kao ravnopravni partner. Delim skepsu koju je nekad ministar odbrane imao. Nisam siguran da je najbolji način da se Srbija tretira kao ravnopravni partner u učešću u UN. To može da doprinese nekoj vrsti kredibiliteta ali ništa značajno ne može da promeni. Čak ste pomenuli put u Norvešku ili kontakt sa Norvežanima, gde su nas ishvalili za naše učešće u mirovnim operacijama. To jeste dobro, naravno, ali to ne menja ništa kada je u pitanju ozbiljna norveška politika kada je u pitanju KiM. To vam je kao parlamentarna demokratija – treba biti prisutan i ne treba očekivati od toga bog zna kakve suštinske promene. Tim pre što u ovim našim učešćima u mirovnim misijama postoji logičan problem. Već sam ga naglašavao i on je prisutan. Možemo da se pravimo da on ne postoji. Možemo da se pravimo da smo uređena država u kojoj sve funkcioniše, u kojoj nema secesionizma, separatističkih tendencija. Nažalost, to nije slučaj.
Logičan problem je sledeći. Mislim da međunarodni ugled svake države zavisi od toga koliko je sposobna da sprovede red u sopstvenoj kući. I pre nego što krenemo da učestvujemo u sprovođenju, odnosno donošenju ili aktivno učestvujemo u međunarodnoj bezbednosti, međunarodnom miru i očuvanju međunarodne bezbednosti i međunarodnog mira bilo bi logično da to isto postignemo u sopstvenom dvorištu. Mi smo država koja je, to moram da pomenem a da to nije nadležnost ministra koji je ovde prisutan, dozvolila da se na njenoj teritoriji koju kontroliše dižu spomenici teroristima. Mislim na spomenik koji je podignut u Preševu borcima, odnosno teroristima UČK, odnosno UČPMB i koji još uvek nije uklonjen. Mi smo država koja dozvoljava da još uvek stoji tabla Aćif Efendiji u Novom Pazaru i to su sve stvari koje su dosta skandalozne i šokantne same po sebi, a koje sigurno u međunarodnim okvirima ne doprinose tome da Srbija uživa. To su sve stvari zbog kojih smatramo da ionako treba učestvovati u misijama UN. To učestvovanje ne treba možda širiti. Ne treba povećavati.
Da budem krajnje jasan. Tamo gde, recimo, imamo četu, DSS ne bi ništa smetalo da postoji samo vod. Ponavljam, treba biti u tim vrstama odnosa. Ne treba prenaglasiti značaj. Između one vaše skepse, gospodine Vučiću, koju ste pomenuli, i vaše današnje pozicije koja je krajnje razumljiva, razumem i jedno i drugo, mislim da postoji neki srednji put koji bi bio optimalan za Srbiju. U svakom slučaju bismo glasali za ove odluke da ne dolazimo do ove druge tačke koja je za nas iz DSS krajnje problematična, odnosno neprihvatljiva. Glasali bismo da se radi samo o misijama u kojima Srbija učestvuje i koje sprovode UN.
Međutim, postoje i druge misije, a to su misije koje sprovodi EU. Tu dolazimo do nečega što je meni lično neshvatljivo, što se ipak mora nazvati pravim imenom, a to je jedna apsurdna situacija koja se skoro graniči sa nekim patološkim stanjem. Recimo, Srbija je prošle godine potpisala okvirni sporazum sa EU za učešće naših snaga u njenim mirovnim operacijama i time smo pokazali da želimo aktivno da doprinesemo sprovođenju zajedničke spoljne i bezbednosne politike, odnosno zajedničke bezbednosne odbrambene politike EU.
U okviru te zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU direktno ugrožava našu bezbednost time što u okviru te politike šalje statusno pristrasnu misiju na KiM, što u okviru te politike podržava secesiju KiM, što u okviru te politike učestvuje u izgradnji nezavisnog Kosova. To jeste jedna situacija koja je, najblaže rečeno, apsurdna. To je činjenica, to je konstatacija i od nje ne smemo bežati. Zato smatramo da je naše učešće u tim misijama apsolutno neprihvatljivo.
Postavlja se pitanje – zašto to ova Vlada namerava da nastavi? To je nešto što je prethodna Vlada započela. Čini mi se da ova Vlada namerava da nastavi tim putem. Šta više, prema nekim podacima koje imam, misija Atalanta, naš kontigent u okviru te misije će se povećati. To je misija koja se bavi slobodnom navigacijom i borbom protiv piraterije duž somalijske obale, dakle kod roga Afrike. Mislimo da je to neprihvatljivo. To smo već rekli i to ćemo ponavljati u januaru i februaru kada budemo govorili o svemu tome. Srbija nema nikakvog razloga da podržava politiku EU u okviru koje se sama Srbija ugrožava.
Šta je razlog tome? Dozvolite mi da samo citiram ove ciljeve iz Predloga odluke gde se kaže – angažovanjem pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama, a pod mandatom EU, u okviru zajedničke bezbednosne i odbrambene politike, Republika Srbija bi se integrisala u ovu važnu oblast aktivnosti EU, što bi imalo povoljan uticaj na ukupan proces evropskih integracija Srbije. Dođosmo do ove svete krave srpske politike. Dakle, famozne evropske integracije Srbije.
Hajde da ostavimo po strani. To bi se moglo tumačiti kao neka vrsta povrede neutralnosti. To je možda malo nategnuto tumačenje, ali je činjenica da EU u segmentu bezbednosti ne igra neku značajnu ulogu na međunarodnom nivou, da mnogo toga radi u koordinaciji sa NATO, da ne pominjem Berlin plus i sve resurse koje NATO stavlja na raspolaganje EU kako bi neku svoju misiju pokrenuli. To nije toliko bitno, ostavićemo to po strani.
Čini mi se da u ovom našem zalaganju ka evropskim integracijama… Hajde ovako da to postavimo. Pažljivo sam vas slušao, gospodine ministre, poslednjih nekoliko puta kada smo bili u prilici da razgovaramo. Jedanput ste rekli da ne možemo da isplaćujemo penzije bez EU, ali otprilike se svelo, ako ja dobro tumačim, a vi ćete me ispraviti, na tu parolu koja je bila parola prethodne vlasti da EU nema alternativu. Čini mi se da je ta parola pogrešna, netačna, a sve i kada bi bila tačna, toliko je pogubna za Srbiju da bismo tu alternativu morali da izmislimo.
Navešću tri razloga za koje smatram, odnosno DSS, da je to ovako kako sam upravo rekao. Prvo, mislim da je svima jasno i da više ovde ne vredi ponavljati, osećam se umornim kada po hiljaditi put to kažem, Srbija ne može da postane članica EU, a da ne prizna secesiju južne pokrajine. To je sama logika stvari. To je u krajnjem slučaju eksplicitno rečeno. To se sada podvodi pod terminologiju normalizacije odnosa, ali mi se čini da je svima jasno, građanima Republike Srbije, mislim da je jasno i svima nama u ovom domu da Srbija ne može da uđe u EU a da ne prizna secesiju KiM. Samim tim čini mi se da ne moram tim putem dalje da idem.
Hajde da ostavimo problem KiM po strani. Recimo da ga nema, da je sve perfektno, idealno, da Srbija nema nikakve separatističke tendencije u njenom okviru i da imamo jednu zdravu, stabilnu državu. Čak i u toj pretpostavci nije sigurno da EU ne bi imala alternativu. Mislim da ovde kasnimo 30 godina. Neko je u diskusiji pomenuo kako nismo na vreme shvatili posledice promene, dakle, sa krajem hladnog rata i padom Berlinskog zida. Čini mi se da srpska politika i danas ne shvata istorijski trenutak u kojem se nalazi. Kada kažem da kasnimo 30 godina, znate da kada su 80-ih godina Grčka, Španija, Portugal ulazile u EU, to je i imalo nekakvog smisla.Dobile su nekakve kredite, sanirale su svoje ekonomske situacije i imali su određen period snažne ekonomije. To danas u EU više nije moguće. EU proživljava jednu ozbiljnu ekonomsku krizu, jednu ozbiljnu institucionalnu krizu. Sva je prilika, to će vam reći svako ko se bavi ozbiljno evropskom problematikom, da kroz nekoliko godina EU neće izgledati ovako kako izgleda danas.
(Predsedavajući: Gospodine Jovanoviću, molim vas, vratite se na temu. Evropska unija nije tema rasprave.)
Poslušaću vas. Citirao sam nešto što piše u samoj odluci i što je zapravo obrazloženje zašto Srbija šalje svoje pripadnike snaga bezbednosti u evropske misije. Meni se čini da je direktno vezano, ali ispoštovaću vaš stav.
Dozvolite mi par rečenica i onda ću završiti. Da zaboravimo i ovu drugu tačku koju sam pomenuo i da kažemo da mi želimo da imamo sve razloge sveta da uđemo u EU, ali postoji taj treći problem. Gospodo, sva je prilika da se EU neće širiti u narednom periodu.
(Predsedavajući: Nemojte više o EU.)
Zaključiću, gospodine predsedavajući. Ako mogu, gospodine ministre, ispravićete me ako pogrešno parafraziram, odnosno citiram, ovo će biti više parafraza, mislim da ste prošli put rekli da ne želite da Srbija bude izdržavano lice. To je mnogo tačnija izjava i značajnija izjava. To je izjava sa kojom se svi ovde slažemo. Čini mi se da to da li ćemo biti izdržavano lice ili nećemo zavisi samo od nas samih. Tu su primeri Grčke, Španije i Portugalije koji to pokazuju uveliko. To zavisi od naše spremnosti da li hoćemo da se izborimo za ozbiljnu državu. Ta borba mora biti sveobuhvatna. Dakle, ta borba podrazumeva, kako borbu protiv korupcije, i na tome vam najiskrenije govorim – svaka čast na iskazanoj volji i ličnoj hrabrosti, ali verujte ta borba neće biti ni od kakvog značaja ako se uz tu borbu ova država ne bori za svoje granice, za svoju teritoriju, za svoj narod koji živi na toj teritoriji. To su dve strane iste medalje, ili se borimo za ozbiljnu državu ili se ne borimo za ozbiljnu državu.
Da bi se borili za ozbiljnu državu, naš evropski put mora da se prekine. To je razlog, gospodine predsedavajući, zbog koga mi iz DSS smatramo neprihvatljivim da Srbija šalje svoje pripadnike snaga bezbednosti u misije koje sprovodi EU. To je ta veza sa ovom temom. To je za nas neprihvatljivo. To je razlog zbog koga ćemo mi iz DSS glasati za potvrđivanje navedenih sporazuma, ali protiv ove dve odluke koje se tiču učešća Srbije u mirovnim operacijama. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem gospodine predsedniče, zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
Pokušaću da budem kratak i da krenem od ovog najmanje bitnog dela, dakle, Atalanta, pominjali ste broj naših pripadnika koji učestvuje u toj mirovnoj operaciji. Za nas je to principijelno pitanje da li je jedan pripadnik, pet ili 50, mi smo protiv učešća Srbije u mirovnim operacijama koje sprovodi EU.
Sad ono važnije. Siguran sam da vi to znate i da niko iz DSS ne misli da vi imate bilo kakve zle namere, naprotiv, ja sam ovde rekao nešto što inače nemam priliku da govorim niti imam naviku da tako nešto, uslovno rečeno, laskam. Ne laskam nikome, pa ni vama. Ali, vaša borba protiv korupcije, ponekad neke stvari treba priznati, iziskuje i snažnu volju i ličnu hrabrost, jer to nije ni malo naivna stvar i mi nemamo problema da to kažemo. Kada to govorimo to po definiciji znači da svakako ne verujemo da imate zle namere, svakako verujem da želite sve najbolje za ovu zemlju i za ovaj narod.
Ovde se radi o jednoj razlici u procenama kako doći do tog najboljeg. Vi mislite ovo što ste sada rekli, naš je stav da put ka EU ne obezbeđuje tu dobrobit ni za državu, ni za narod. Sada kada mi kažemo – nećemo da postanemo punopravna članica EU, ne znači da mi zaustavljamo svaku ekonomsku saradnju. Naprotiv, ako možemo da pospešimo, pospešićemo. Prihvatam argumentaciju da ako kažemo EU – ne idemo ka punopravnom članstvu, da će verovatno biti posledica i na ekonomskom planu, ali da budem iskren sumnjam i to je procena DSS da će ta ekonomska saradnja prestati, biće nekih oblika. Da li će to olakšati situaciju? Verovatno neće. Da li će otežati? Verovatno hoće.
Sve kada se uzme u obzir, sabere i oduzme, mislimo da je reći – ne – punopravnom članstvu EU mnogo delotvornije, svrsishodnije, nego nastaviti tim putem. Dakle, radi se stvarno o političkoj proceni. Mi mislimo da je naša tačna i imamo argumentaciju za tako nešto, vi iznosite ovu vašu, ali ponavljam, verujte nemamo nikakvu sumnju u vaše dobre namere. Zahvaljujem vam se.

Zaista nisam čuo ikada da je iko na političkoj sceni Srbije želeo da Srbija postane članica organizacije afričkog jedinstva ili nekakve afričke unije. To je potpuno relevantno, naročito tako nešto niste mogli da čujete od predsednika DSS. Ono što mi govorimo je sasvim prosto i mene ponekada čudi da nikada nisam čuo ozbiljnu argumentaciju protiv toga.
Dakle, evropski put će Srbiju mnogo koštati, toliko će biti visoka cena da je ona nedopustiva i možemo to da argumentujemo na hiljadu način i onda sam rekao više stilski sve i kada ne bi taj put imao alternativu morali bismo da izmislimo zato što će naš put u Evropu biti krajnje poguban.
Još nešto, zaista ne znam koliko se ovde ljudi bavi EU i koliko ljudi poznaje EU, ponavljam, čudi me da mi ovu raspravu vodimo 2012. godine, jer 80-tih godina bi još nešto i razumeo.
Sada kada ponavljam, EU je u ozbiljnoj ekonomskoj i institucionalnoj krizi, mene čudi da tako neko bude zaslepljen žutim zvezdicama i da misli da je srpska jedina budućnost u EU. To je prosto neverovatno.
Još nešto i time završavam, verujte mi, EU ili ne, Grčka, Španija i Portugal su tu gde jesu. Nemačka, sve i kada ne bi bila u EU, bila bi još uvek snažna, ekonomska, odnosno formirana snažno ekonomska zemlja i tu nema nikakve dileme.
Zašto to govorim? Ako neki savez može da vam pomogne, odlično, ali suštinski se svodi na ono – use i u svoje kljuse. Naša budućnost zavisi isključivo od nas samih, da li ovaj prekid evropskog puta može da bude u početku bolan – možda, verujte mi, gospodine potpredsedniče Vlade, biće spasonosan za Srbiju, sve ostalo je nastavljanje agonije, nastavljanje puta na kraju kog će od Srbije ostati prazna ljuštura i pored male teritorije, par miliona ljudi koji će biti jeftina radna snaga.
To nije vizija Srbije koju ima DSS, mislim da je to sasvim prosto i jednostavno. Hvala.

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Gospodine potpredsedniče Vlade, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, imam dva kratka pitanja. Ona su povezana. Prvo sam hteo da uputim ministru pravde, gospodinu Selakoviću, ali on je, pretpostavljam zbog obaveza, sprečen da prisustvuje sednici. On je svaki put bio ovde i nemojte to da shvatite kao zamerku gospodinu Selakoviću. Oba pitanja uputiću potpredsedniku Vlade, gospodinu Vučiću.
Prvo pitanje se odnosi, već smo ih pominjali danas, ove dve zaista sramne oslobađajuće presude Međunarodnog krivičnog Tribunala za bivšu Jugoslaviju, čiji smo svedoci u poslednjih desetak dana. Prva se odnosi na Markača i Gotovinu, a druga na Ramuša Haradinaja. Čini mi se da ova stvar ne sme, ne samo meni, nego i DSS, ostati na ovome. Te presude su sramne. One pokazuju, skoro da negiraju da su počinjeni zločini protiv Srba, a zapravo stvar još gore stoji, te presude pokazuju da se zločini protiv Srba mogu činiti i da mogu proći nekažnjeno. Ponavljam, ne sme stvar ostati na tome. Moje pitanje je sledeće – da li Vlada planira da preduzme neke mere, ovog puta pravne prirode?
Biću nešto konkretniji, nego što smo imali prilike da čujemo u prethodnoj diskusiji, po ovom pitanju. Dakle, manevarski prostor nije preterano širok, ali on donekle postoji.
O čemu se radi? U predmetu Markač i Gotovina imamo presudu Žalbenog veća i to je konačna presuda. Tu postoje dve mogućnosti da se neke stvari promene. Prva je mogućnost revizije, ako se sazna neka činjenica koja nije bila poznata tokom suđenja i da se to javi Tužilaštvu Međunarodnog krivičnog Tribunala za bivšu Jugoslaviju da bi se revizija celog procesa pokrenula. Druga mogućnost jeste da naše Tužilaštvo za ratne zločine pokrene postupak za neke predmete koji nisu bili obuhvaćeni optužnicom Međunarodnog krivičnog Tribunala.
Mislim da je jako bitno da ti ljudi, da te individue, kojima se sudilo, ne izađu iz tih procesa potpuno nevini, jer je teško moguće da su potpuno nevini. Ovo što govorim za Gotovinu i za Markača možda još više važi za Haradinaja. Ove dve mogućnosti postoje. Presuda od jutros je presuda Pretresnog veća. Možda će biti žalbeni postupak, možda neće. Ako bude ovo što sam rekao, za ovu prvu presudu, može da se primeni i na presudu Haradinaju. Dakle, to je pitanje za Vladu, za naše službe, za materijal kojim mi raspolažemo kao država i naravno za Tužilaštvo za ratne zločine.
U drugom krugu ću razraditi pitanje koje je povezano naročito sa ovom drugom presudom, a reč je o KiM i o famoznom sporazumu o integrisanom upravljanju granicom. Najavljuje se sprovođenje tog sporazuma za 10. decembar, a možda i nekoliko dana ranije.
Znate da DSS smatra da je taj sporazum apsolutno neprihvatljiv, da se suštinski pravi granica tamo gde postoji administrativna linija između dva dela Srbije, da ćemo imati carinike, da ćemo imati pograničnu policiju tih institucija. Smatramo da taj sporazum nije u skladu sa Ustavom. DSS je pokrenuo inicijativu pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti i zakonitosti tih odredbi sporazuma. Pitam Vladu – zašto primenjujete te sporazume kada su očigledno protivustavni? U krajnjem slučaju, zašto toliko žurite? Mi smo u tom postupku tražili privremene mere. Ne znam da li će Ustavni sud hitro odgovoriti na naš predlog, nadam se da će to biti uskoro. To i vama može da da malo veći manevarski prostor. Hvala.

Hvala vam i jednom i drugom ministru na odgovoru na prvo pitanje. Jeste majorski prostor relativno uzak mislim na Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, ali postoji, ali reko ste da nećete da se mešate u posao Tužilaštva za ratne zločine. Naravno, to razumem, ali prosto mislim da Vlada može da da neki inplus da osim na ovom političkom planu koji ne sumnjam da će se uraditi da se čuje taj glas o sramoti i nepravdi koja nam je učinjena ovim presudama, da se nešto više uradi na pravnom planu. Ponavljam, iz prostog razloga što to ne sme pravno da ostane nevino, jer svakako postoji više nego osnovana sumnja da tu ima elemenata ozbiljnih zločina.
Ovo drugo pitanje, koje je verovatno kompleksnije, hajde da pokušamo da raščistimo par stvari. Vi znate gospodine potpredsedniče da neće te od nas čuti jeftinu kritiku, znate da je ova stranka i te kako bila na vlasti, da zna da na vlasti ima mnogo parametara koja treba uzeti u obzir, da je situacija mnogo komplikovanija. Dakle, ne bavimo se nikad neozbiljnom politikom, ni kad smo bili na vlasti ni sada u opoziciji i ne napadamo bez razloga nikoga, pa čak ni ovo nije bio napad.
Potpuno razumemo težinu situacije i potpuno razumemo činjenicu da Srbija ne može biti izolovana. Međutim niko, a naročito ne DSS ne želi da izoluje Srbiju, naravno niste to rekli, ali samo par stvari da pojasnim, niti mislimo da treba da se okrenemo isključivo jednoj strani, makar to bila i Rusija. Mislimo da postoji neki međuprostor gde ćemo, kako vi rekoste – između, šta god mi uradimo ništa nije dobro, da ipak uradimo ono što je manje loše.
Postoje neki prelomni trenuci, dakle razumem da u politici, naročito u državnoj politici, u ovakvim istorijskim okolnostima koje su teške moramo da pravimo neki kompromis. Postoji ta granica do kad se mogu praviti kompromisi i kad je nešto kapitulacija, ili poraz, ili nepovratno izgubljeno. Verujte mi, gospodine Vučiću ne zavidim uopšte vama što ste na toj poziciji. Mogu da shvatim kolika je to odgovornost od borbe preko korupcije do ovih stvari koje se tiču KiM. Ali, ne možete naići na naše razumevanje, ako tu što mi smatramo granicom nepovrata preskočite ili pređete.
Evo, kada smo u ovom integrisanom upravljanju granicom, znam da je to nešto što je urađeno za vreme prethodne Vlade, gospodina Borislava Stefanovića, ovde u sali, koji je to dogovarao. Veliko je pitanje u kojoj je meri to naša međunarodna pravna obaveza. Veliko je to pitanje. Može se to malo i osporavati. Ali, ono što je sigurno i to prosto stoji, sve i da jeste međunarodno pravna obaveza, to je protivustavno. Kakva bi bila reakcija EU kada bi smo mi rekli – ne, nećemo ovo da sprovodimo. Sigurno bi bila teška reakcija, verovatno teška. Kakve bi bile tačne posledice? Verovatno teške. To je sada pitanje tog izbora, i to je sada vaša odgovornost, vaše Vlade, odnosno Vlade Ivice Dačića i vas kao potpredsednika, šta se tu tačno bira. Da li se, hajde upotrebiću tu reč, možda malo grubu, pušta niz vodu? Mislim na deo državne teritorije i ide se dalje ka EU ka punopravnom članstvu, ili se pokušava da se balansira u jednom vrlo teškom okruženju.
Mi mislimo da neke sporazume, zapravo sve ove sporazume ne možemo prihvatiti i ne možemo sprovoditi jer zaista udaljavaju Kosovo od Srbije i to na način na koji, ako tako nastavimo, nikada nećemo moći vratiti. Da li to znači prekid saradnje sa EU? Ne. Kada kaže DSS – politička neutralnost, misli ne punopravnom članstvu, da svakoj saradnji. Da li će ta saradnja u početku biti otežana našom odlukom da čuvamo Kosovo? Možda, ali na vama je kao Vladi da osigurate da ta saradnja ne bude za trajno vreme ugrožena.
Dakle, naše razumevanje imate zato što je situacija kompleksna, ali bojim se da nećete moći naići na mnogo razumevanja ako se, recimo, sve ovo što je dogovoreno od strane DS zaista i sprovede.

Gospodine Vučiću, vi i ova Vlada preuzimate zaista veliku odgovornost. Mogu da se složim da ste mnogo toga nasledili i od prethodne Vlade, da ne pričamo o višedecenijskom, dosta ozbiljnom sunovratu našeg naroda, ali to neće oprati vašu Vladu od odgovornosti ako nastavi tim putem. Možemo da se složimo i tu nema nikakve dileme, da ne budemo izdržavano lice, da radimo na našem ekonomskom oporavku, da budemo što snažnija država, jedino što mi u DSS smatramo da biste bili ekonomski – snažna država, prvo morate da budete država, vrlo prosto.
Mislim da, kada se jedna država, bez obzira koliko bile teške okolnosti, bez obzira što u EU kažu ne, vi niste više kredibilni partner. Ako jedna država prekine da se bori za ono što je ona, za njenu državnu teritoriju, za njene ekonomske resurse, mislim da dozvoljava sebi nešto što jedna država koja je ozbiljna, ne bi dozvolila, a to je dalje rastakanje i kada bi se sve završilo na Kosovu, jer Kosovo je samo po sebi ozbiljan problem, problem je što se neće završiti samo na Kosovu, imaćete i neke druge oblasti u kojima se pale srpske zastave, pa neke treće oblasti u kojima se srpske zastave skidaju sa institucija, pa neke opet druge oblasti i tome neće biti kraja. U jednom trenutku, koliko god teško bilo, moramo da stanemo i da kažemo, ne, sada ćemo da se brinemo o sebi. Pritom, nisam siguran da bi cena te borbe bila toliko velika.
Kada ih pitate, šta kada ne bismo sada prihvatili da sprovodimo sporazume koje je Borislav Stefanović usaglasio sa Editom Tahiri, oni vam kažu, to će biti vrlo veliki problem za vas, nećete biti kredibilni, uradite to, pa da vidimo kakva će biti reakcija. Njihov je posao da to kažu. Vaš je posao da radite nešto drugo, da čuvate Ustav ove zemlje i da se borite za ovo što ste rekli da se borite.
DSS smatra da je put da bi se za to izborili, zašta se vi borite, ipak drugačiji, da se za neke stvari ne kaže – da, nego da se lepo kaže – ne i da se borimo za ovu zemlju. Hvala.