Hvala, gospodine predsedniče Narodne skupštine.

Uvažena mandatarko za sastav nove Vlade Republike Srbije, gospođo Brnabić, poštovani kandidati za članove nove Vlade Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, mi nećemo danas da govorimo o personalnim ili kadrovskim rešenjima, kad kažem mi, mislim na poslanički klub srpske koalicije NADA, koju čini Novi DSS i POKS, ne zato što je to potpuno nevažno, ali to svakako nije suština.

Mada, kada kažem da nećemo o ličnim izborima i kadrovskim rešenjima, ne znači da nemamo ponekad i po koje očekivanje od ljudi koji će činiti Vladu Republike Srbije. Ivica Dačić je napustio salu, ali da budem sasvim otvoren, nadamo se da će ono što je bila praksa kada je bio ministar spoljnih poslova do pre dve godine i da se nastavi u novoj Vladi, mislim na rad na povlačenju priznanja secesije Kosova i Metohije od strane trećih država. Naravno, to je Ivica Dačić radio u sklopu vladajuće većine, dakle, sa većinskim koalicionim partnerom.

Gospođo Grujičić, nadam se da će ta vaša energija, koja je više puta pokazana i u nastupima,, koju lično poznajem, dati rezultate u sistemu zdravstva. To je važan resor i važna oblast i to ne samo zbog zdravlja svakog od nas ponaosob, naših porodica, naših voljenih i građana ove zemlje. Ljudi često priviđaju to efikasno zdravstvo i nemojte pogrešno da me shvatite, jednake šanse i pred bolešću, ili da budem precizniji, jednake šanse za ozdravljenje u efikasnom zdravstvenom sistemu su nešto što, pored zdravlja, u neverovatnoj meri legitimiše i državu. Nemate možda puno većih stvari koje mogu da pojačaju osećaj pripadnosti jednog naroda ili građana sopstvenoj državi. To je višestruko značajno.

Zaustavio bih se ovde kada Goran Vesić ne bi bio tu. Gospodine Vesiću, znam da nije vaš resor, ali imali ste nebrojeno puta priliku da razgovarate sa raznim ljudima raznih udruženja građana o nečemu što je važna tema, kulturno nasleđe, urbanističko ovog grada. Ponavljam, iako znam da to nije vaš resor, očekujem da se one stvari o kojima je razgovarano, da se konačno realizuju, o tome razgovaram i sa vama, gospođo Brnabić, na vrlo jasnim i konkretnim sastancima i moram da vam kažem, oblast kulture je jedna od strateških oblasti za naš narod i za našu državu, ali svaka priča o otvaranju muzeja, Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti pada u vodu ako se dozvoljava raznim firmama, neke su i pomenute, da neometano ruše kulturno nasleđe ne samo srpske prestonice i Beograda, nego i diljem Srbije, što se radi, to znamo svi. Kažem, ako se tome ne stane na put, sva ta priča o nekakvim iskoracima u kulturi pada u vodu. Prosto se potire ovim nečinjenjem.

Vrlo je jasno, i time završavam ovaj uvodni deo, očekujemo da sve one odluke koje su na Vladi već više od godinu i po dana o proglašenju pojedinih delova za prostorno, kulturno-istorijske celine, konačno i budu usvojene.

Kažem, nećemo puno o kadrovskim rešenjima, jer je suština upravo u ovome što ste danas ovde čitali. Niste ceo ni pročitali, zbog vremena, pretpostavljam, to je vaš ekspoze, to je program nove Vlade Republike Srbije.

Odmah da kažem da će srpska koalicija NADA, koju čine POKS i Novi DSS glasati protiv vašeg imenovanja i protiv ove nove Vlade, zato što u ovom programu fali suština. I koliko god to grubo zvučalo, on je prilično prazan. Ovo nemojte lično da shvatite, objasniću zašto. Dakle, prilično je prazan zato što mu suštinski nedostaje bilo kakva vrsta političke vizije danas.

Kažem da ne shvatite to lično, jer političke vizije nema jer smo kao narod, i to nije od juče, izgubili svaku nacionalnu ambiciju. I to traje barem dve decenije unazad. Kao Srbi smo zaboravili da imamo slavnu prošlost, da smo veliki u istorijskom smislu, stari evropski narod. Ne bi bilo zgoreg podsetiti nekad na tu činjenicu. Kažem, u poslednje dve decenije nekako bežimo od onoga što jesmo, a dok to budemo radili, uvek ćemo imati ovu vrstu politike. Nek mi oproste, niko se neće naći uvređen, ali ta politika – kud svi Turci, tu i mali Mujo. Pa, onda imamo te slogane – EU nema alternativu. Pa, kad neko kaže – ali, od tog evropskog puta nema ništa, onda kontra pitanje, pa pobogu, gde ćemo ako nećemo u EU, kao da nam stalno treba neki tutor, kao da smo maloletni.

Dakle, kad narod izgubi samopouzdanje, verujte, gubi i pravo na bolju budućnost.

Ja ću se vratiti na tu suštinu, jer bez nje više ne možemo da opstanemo, bez političke vizije kao srpski narod nećemo otići daleko, naročito ne u ovakvim geopolitičkim okolnostima.

Ovaj ekspoze bi možda i prošao kako tako pre dve, pre šest ili nešto više godina, ne bi ni tada, čini mi se bio dobar, ali bih nekako prošao. Sada, u ovim okolnostima koje traži malo ozbiljnije delovanje, činjenje i malo veću odvažnost, plašim se da nas vodi pravo u zid.

Pre nego što se vratim, ponavljam na tu suštinu, dozvolite mi da se osvrnem na nekoliko konkretnih stvari, koji ste vi u ovom vašom ekspozeu napomenuli. Pominjali ste vladavinu prava sa dva iliti dve ilustracije o nekakvom boljitku u toj oblasti. Jedne su bile ove ustavne promene i promene u VSS, Veću tužilaca itd. Ja sam učestvovao u toj raspravi svaki put kada je ona bila organizovana i bio sam protiv i ne samo zato što je to traženo od strane EU, nego zato što zapravo tu nije bila poenta, kakvo god da smo normativno rešenje u Ustav tada stavili. Prihvatili ili ne, tu ustavnu reformu, nije tu ležište i težište, nego u postojanju ili nepostojanju političke volje da imamo nezavisno pravosuđe.

Pomenuli ste aferu Belivuk. Verujte, i kada smo glasali i raspravljali o Zakonu o ministarstvima i kada je to bila glavna tema celog prepodneva, niste nikoga od nas čuli da je rečju pomenuo bilo koga iz te grupe, pa i tog vođu, gospodina ili imenovanog Belivuka i ne bih to ni danas učinio da vi sami niste u svom ekspozeu to dali kao primer borbe protiv organizovanog kriminala. Delimično jeste upravu. Kada se privede pravdi takva jedna kriminalna grupa, to se delimično može tumačiti kao neka vrsta uspeha u toj istoj borbi.

Problem je drugde, ne što je postojala ta kriminalna grupa, biće ih i u budućnosti, svaka država se suočava sa kriminalnim grupama. Problem je što je ta kriminalna grupa bila, barem delom i vidite vrlo sam pažljiv, ali barem delom, jer je to dokumentovano, vezana za državne strukture ili deo državnih struktura. Problem je u tome što bi takva jedna afera, a bila je krupna afera, sada pričam potpuno objektivno, takva jedna afera bi u bilo kojoj normalnoj državi izazvala pad Vlade, po definiciji stvari. Kada se dovedu u pitanje državni sekretar ili sekretarka u Ministarstvu unutrašnjih poslova i da je u vezi sa takvom grupom, to po definiciji stvari izaziva pad Vlade, što ovde nije bio slučaj. Zato mislim da to nije najbolji primer, pogotovo dok se sve to ne raščivija.

Neke stvari niste pomenuli, a mislim da su primarne i možda najvažnije za boljitak naše zemlje i uslov za svaku reformu ako želimo da ona uspe, pa i za ovu reformu pravosuđa ili ove ustavne promene. To je partijska država iliti partitokratija ili da budem jasniji – to je taj prekomerni uticaj političkih stranaka u ovoj zemlji na celokupni javni život jedne zemlje, finansijske tokove, medije, pravosuđe i da ne nabrajam dalje, citiram vam definiciju partitokratije. Možete da mi odgovorite i bićete donekle upravu da je partijsko zapošljavanje, nameštenje po raznim javnim preduzećima postojalo je i ranije. Jeste, postojalo je i ranije, ali nikada nije to bilo u ovakvoj meri, što je takođe logično. Nikada ni jedna stranka nije imala ovakvu moć, nikada ni jedna stranka nije imala ovakve postotke i to je sistemska greška. U ovakvoj institucionalnoj postavci skoro svaka stranka koja dostigne tu vrstu moći, nezaobilazno i neumitno će ući u taj problem koji generiše i korupciju i sve ono protiv čega se deklarativno borite ili bi trebalo barem svi da se borimo, naravno ne deklarativno.

Pominjali ste ekonomiju, puno puta, i u vašim odgovorima se najviše i najčešće to čulo: BDP, zaposlenost, stopa itd. Prva stvar koju ste pomenuli u ekspozeu, kada ste govorili o ekonomiji, su strane investicije. Da budem potpuno jasan, niko nema u načelu ništa protiv stranih investicija. Naravno da smo protiv toga da skoro 93% svih sredstava ode stranim investitorima, i to jeste podatak koji je potpuno validan, ali i tu je problem malo ozbiljniji. Ni jedna država, gospodo iz vladajuće većine, se nikada nije razvila na stranim investicijama. Razlog je jednostavan, strani investitor dođe i bude u nekoj zemlji dok može da ostvaruje profit, da li su to povoljne cene energenata, da li su to darežljive subvencije, da li je to relativno, reći ću, kompetetivna radna snaga, da ne kažem jeftina radna snaga, i dok može profit da ostvaruje biće tu. Kad ne bude više mogao, otići će.

Dakle, razumem da u fazi velike nezaposlenosti strani investitor odradi jednu etapu koja se zove zaposlenost i povećanje stope zaposlenosti, ali mora brzo nakon toga da se pređe na jačanje domaće privrede, domaćeg kapitala i ozbiljnu strategiju reindustrijalizacije zemlje koju ja ovde ne vidim. Ozbiljna politika reindustrijalizacije zemlje. To država mora da radi. Mnoge države, doduše u nešto drugačijim okolnostima, posle Drugog svetskog rata su uspele da naprave velike ekonomske iskorake – Japan, Francuska i mnoge druge, i to je nešto što zahteva sa strane Vlade, i prethodnih, i u ovom slučaju vas, buduće, jedno ozbiljno promišljanje.

Vi ste pomenuli u tom kontekstu IT ili IKT sektor. S pravom, on generiše prilično veliki rast, njegov veći udeo u BDP. Sve je to su redu. Na nešto problematičniji ili škakljiviji način pominjete i biotehnologije, da ne otvaram tu temu. Treba razvijati biotehnologije, ali treba biti oprezan, da ne otvaram previše, nije ni vreme ni mesto. To je verovatno u nekoj bliskoj budućnosti za čovečanstvo možda najvažnija tema i otvara niz bioetičkih, da ne kažem, etičkih i filozofskih pitanja koje mi čak i ne pominjemo. Oprezno s tim, ali o tom potom.

Ne pominjete neke stvari ili samo ovlaš, a za koje mi iz srpske koalicije NADA mislimo da treba da budu oslonac te nove politike reindustrijalizacije. Na prvom mestu namenska industrija zato što je izvozno orijentisana, zato što je uvek bila kroz istoriju čovečanstva zamajac tehnološkog razvoja i zato što doprinosi odbrani zemlje, a to je u našem slučaju preko potrebno. Ima tu iskoraka. Ima tu pomaka.

Pratimo mi to detaljno, ali to mora da bude i dalje, neću da kažem, u fokusu, ne volim tu reč, pažnja mora biti usredsređena i dalje na namensku industriju i jedna stvar, domen gde imamo komparativnu prednost je prerađivačka industrija, prehrambena industrija. To svakako treba forsirati, naravno, uz jačanje poljoprivrede, ali ne zato što to donosi nekakvu dodatu vrednost ne znam kakvu i zato što donosi nekakav tehnološki razvoj. Ne donosi u suštini, ali poljoprivreda je strateški važna zbog osiguranja nezavisnosti zemlje u tom prehrambenom domenu. Zato bi bilo, zbog te politike reindustrijalizacije, više nego poželjno napraviti konačno ozbiljnu razvojnu banku. Modela ima više. Da li ćete spojiti Srpsku banku, Fond za razvoj, Agenciju za osiguranje izvoza? Različiti modeli postoje – od kapitalizacije, pa nadalje, ali jednu ozbiljnu razvojnu banku koja će srpski kapital i srpsku politiku jačati bez uticaja partija, vladajućih, ili nekih budućih vladajućih stranaka. Opet se vraćamo na partitokratiju. Dok imamo tu pošast, ni jedna od tih ideja, i ako se realizuje u normativnom smislu, neće dati željene rezultate.

Jednu stvar niste pomenuli, a nama se čini veoma važnom. To je pitanje decentralizacije. Srbija ima neko čudno teritorijalno uređenje zemlje, jednu čudnu asimetriju. Jedan deo zemlje, mislim na sever Srbije koji je teritorijalno organizovan, a da ni dan danas ne znam zašto je to dalje tako. Neću otvarati tu temu. Ono što je važnije, ostatak zemlje je prilično centralizovan. Mi iz niza razloga demografije, politike itd. moramo da jačamo gradove do 100 hiljada stanovnika, i to vam je najbolja briga o selu, da vam kažem odmah. Radio je UNDP i moj kolega Danilo Vukoviće je predstavljao ta istraživanja vrlo kvalitetno urađena.

Jačanje gradova do 100 hiljada stanovnika je uslov da srpsko selo opstane, jer će prema tim gradovima ono i da gravitira uz sve potrebne sadržaje koje tim gradovima treba dati. Zbog toga im treba dati veće nadležnosti, veća budžetska sredstva i da budem sasvim otvoren dati im odgovornost. Mi smo u toj neoliberalnoj eri koju ja mnogo ne mirišem, ali pitanje odgovornosti, davanje odgovornosti ljudi je nešto za šta ću uvek biti, pa nek se onda i Sombor i Zrenjanin i Leskovac i svi drugi srpski gradovi razvijaju, ali da im damo poluge i instrumente za tako nešto.

Ali, da se zaustavim na ovome kada su u pitanju konkretne stvari koje ste rekli i neke koje niste rekli i kako ih mi vidimo. Ono što mene, a inače nisam neko ko se lako zabrine i prilično sam po temperamentu spokojan, jer verujem i ovaj narod, mnogo je skoro hiljadu godina istorije, znate, neko pomenu 1915. godinu maločas, mogao je i 1916. i 1917, i 1912. i 1913, mi smo imali prethodnike i ta pokoljenja koja su se borila za Srbiju, znate kad oficiri i vojnici, pa ih fotografišete pored grobova sinova jedinica na Kajmakčalanu ili braća vojnici koji drže rođenog brata mrtvog i fotografišu se sa svojim odeljenjem iza sebe. Bogu hvala, ne traži se ništa slično od nas danas. Hajde da budemo na 10% te volje i te kolektivne ideje i ambicije da nešto ova zemlja i ovaj narod nešto znače i u budućnosti i neću se plašiti te reči – da nešto značimo u okvirima svetske istorije.

Sada dolazim do te suštine koju ne vidim, do te vizije koje nema i do te nacionalne ambicije koju 20 godina ne mogu da oslušnem i ne nazirem. Sve ovo što gradite, ima i dobrih stvari, može da padne preko noći u vodu zato što se u onom suštinskom smislu mi nismo ojačali, pojačali i nismo se utemeljili.

Ono što bih ja voleo da vidim u ovom vašem ekspozeu, gospođo Brnabić, to je vizija o preko potrebnom identitetskom utemeljenju našeg naroda. Ove rasprave koje vodimo u Skupštini, koje su ponekad na ivici, da li iskreno ili je to samo predstava za narod, na ivici fizičkog sukoba i ova naša neslaganja oko nekih konstitutivnih pitanja, ljudi, mi smo ovde čuli danas da je Kosovo izgubljeno, što ne može biti slučaj, pa ne znamo da li ćemo u EU, neki hoće, neki neće, pa ne znamo da li je ćirilica naše pismo, pa ne znamo da li je uloga naše crkve suštinska ili nije, SPC, retko koji narod ima takva neslaganja oko tako važnih pitanja. To je proizvod naših istorijskih diskontinuiteta, bioloških, veliki rat, balkanski ratovi pre toga, političkih identitetskih Jugoslavija 1918. godine, ideološki teških, komunizam 1945. godine i sad je posle veka i nešto godina stvarno vreme da malo poradimo na onome što je naš identitet.

Zato je bitna kultura i bitna je prosveta. Ali ne samo u vezi sa biotehnologijama i ne znam čim sve. To je strateška stvar, možda najvažnija stvar koju u obrazovanju treba da uradite. Voleo bih da je radim ja, ali nisam dobio dovoljnu podršku građana, barem u ovom trenutku, pa bih onda bio srećan da je uradite i vi. Vratite udžbenike iz kojih naša deca uče Zavodu za udžbenike, nekad se zvao Zavod za izdavanje udžbenika. Ne moramo da budemo na nivou tih oficira koji su se slikali kako su se slikali, ali pokažite da je država jača od nekog „Kleta“, „Sleta“ ili bilo koje izdavačke kuće. Naši udžbenici našoj državi, obrazovanje naše dece našoj državi. Uvek je bilo tako i tako mora biti. Ljudi, to je pitanje javnog interesa, u našem slučaju strateška stvar. Nema tog privatnog interesa koji to može da promeni.

Jednom kad se utemeljimo identitetski, imao bih niz drugih primera ali to ću ostaviti za sutra, svaki odgovor će biti lakši, prvenstveno odgovor u vezi sa tim da li treba braniti KiM. I odmah da vas razočaram ili da vas obradujem? Nije to pitanje da li hoćemo ili nećemo. Gospodo, osuđeni smo da branimo teritorijalnu celovitost ove zemlje ili nas neće biti.

Ali, to utemeljenje, gospodine predsedniče Narodne skupštine, molim vas za tridesetak sekundi preko, ako imate razumevanja, i ovim završavam, pored pitanja Kosova i Metohije, kad se utemeljimo identitetski, će biti mnogo lakši odgovor na to čuveno a u suštini iluzorno pitanje tzv. evropskih integracija naše zemlje. Od njih, manje-više, ništa nema, niti će išta biti.

Kada se utemeljimo identitetski, biće lak odgovor i na pitanje ovo današnje, geopolitičko, sankcije Rusiji – ne, ne i ne. Srbija nije u potpunosti ni istok, ali nije u potpunosti ni zapad. Ona je bila ono što je uvek bila, i završavam time, gospodine Orliću, vidim polako nestrpljenje i izvinjavam se, bila je istok na zapadu, zapad na istoku. Bilo kakvo usvajanje sankcija i donošenje sankcija protiv Ruske Federacije znači da bismo se po prvi put, ali zaista po prvi put u našoj istoriji, svrstali uz zapad, što je protivno našim nacionalnim interesima, ekonomskim i geopolitičkim i bilo bi krajnje nečasno. Hvala vam na razumevanju.

Hvala vam, gospodine predsedniče.

O Evropskoj uniji ću pričati malo više sutra, imaću više vremena.

Čisto istine radi, u vezi sa fakultetom, u pravu ste. Doduše, nažalost, pogrešili ste, nisam profesor, još uvek sam docent. Predmet se zove uvod u pravo evropskih integracija, potpuno rogobatan naziv, ali to je to što ste vi rekli. Dakle, uvod u evropsko pravo. Tamo, kao što nikada nisam radio, ni dan danas ne donosim vrednosne sudove.

Nije tamo rasprava nikada bila da li Srbija treba da postane članica EU ili ne, nego objašnjavam šta je Evropski savet, šta je Evropski parlament, Komisija, nadležnosti, šta je evropski pravni poredak, direktiva, uredbe i da ne nabrajam dalje. Dakle, tehnički predmet, vrlo zanimljiv pravni predmet. I sve i da nismo na evropskom putu, dobro je da naši studenti znaju šta se tamo radi, kao što izučavamo rimsko pravo koje odavno već više i nije aktuelno.

Što se tiče ovih nekoliko stvari, najkonciznije, niko nikada nije kada je u pitanju epidemija korona virusa, barem ne sa ove strane, kritikovao ono što je rađeno. Naprotiv, i situaciju sa vakcinama smo hvalili i time se pokazivalo da je naša međunarodna pozicija dobra, pozicija vojno neutralne države, pozicija države koja sarađuje i sa istokom i sa zapadom.

Sport, svako se raduje srpskoj medalji. Ja tim pre što znam da je sport možda najbolji instrument naše meke moći u regionu i s tim se treba nastaviti.

Udžbenike, vi ste olako prešli preko toga. Može se drugačije. Ako ništa drugo, poslušajte Aleksandra Vučića koji je sam rekao da barem neki predmeti moraju da se vrate pod Zavod za udžbenike i to će biti dobar početak, istorija itd. Da ima problema, ima, videli smo sa udžbenikom iz biologije, i biće ih i dalje, nezavisno od odobrenja programa koji se daje. Sve o tome poprilično znam.

Samo za sam kraj, deset sekundi, nemamo očigledno isto shvatanje nacionalne ambicije, ne može sve da se svede na BDP. Koliko god BDP bio važan u ovakvim istorijskim trenucima, ekonomija je prvenstveno sredstvo, a manje cilj. Samo da nam se to ne obije o glavu u narednom periodu, to je sve što imam da kažem. Sutra ćemo nastaviti.

Hvala vam, gospodine predsedavajući.

Hvala vam gospodine predsedniče, Narodne skupštine.

Nisam imamo nameru da se javljam danas i ne mislim daje dobro da se prepucavamo ko je kada, šta radio, loše ili manje dobro, kada je u pitanju borba za našu teritorijalnu celovitost, ali podjednako ne mislim da je dobro da se na ovaj način manipuliše, kada čujemo neke argumente vladajuće većine protiv ponovnog uspostavljanja ministarstva za Kosovo i Metohiju.

Ponavljam nisam imao nameru da se javljam, ali ne ostavljamo dobru sliku i možemo da imamo drugačiji stav po tom pitanju, da li treba vratiti ministarstvo ili ne, ali hajde da ga obrazložimo sa obe strane, odnosno sa strane vladajuće većine nekakvim, koliko toliko normalnim i logičnim argumentima.

Govoriti ili spočitavati ovom delu sale ispraznost, neozbiljnost, neodgovornost, prosto nije na nivou problema sa kojim se svim zajedno kao država i kao narod suočavamo. Nema ničeg ovde ispraznog i nema ničeg ovde neozbiljnog. Ono što je neozbiljno je recimo, ali to je manipulacija, govorite kako smo se žalili da je preglomazna Vlada. Nismo se mi žalili, jesmo rekli da je preglomazna, jer jeste preglomazna, a onda da hoćemo pored toga 26 ministarstvo. Pa, nije tačno. Evo, predlagali su i većina kolega da se smanji broj ministarstava, ovde imate spisak od 21 ministarstva, sa sve ministarstvom za Kosovo i Metohiju. Dakle, ideja je bila da se neka ministarstva prespoje, neka ukinu, poput Ministarstva za brigu o selu, jer je suvišno. Dakle, prosto nije tačno i znate da nije tačno, što znači da manipulišete.

Onda pričate o ratu, pa, ljudi, ko je ovde pričao o ratu. Da li je moguće da smo došli dotle, gospodo iz vladajuće većine, kada pričamo o tome da treba poštovati Ustav Republike Srbije. On priča o zakonu o suštinskoj autonomiji. Kada kažemo da treba poštovati Rezoluciju 1244, gde odgovor sa vaše strane - a, vi pozivate na rat. Ljudi, ko je ikad pozvao na rat. Pozivamo na poštovanje našeg Ustava ili ti Ustava Republike Srbije i na međunarodno pravo.

Kažete, nećemo ministarstvo za Kosovo i Metohiju, time ćemo dati veći značaj secesionističkim institucijama, Albancima sa kojima pregovaramo. Pa, kako ćemo dati kada predsednik države već pregovara i neka pregovara, niko nije to kritikovao kao tako. Pregovaralo se i ranije, nije sporno, mora da se pregovara, a ako već predsednik države pregovara, pregovori su na dovoljno visokom nivou i uspostavljanje, ponovno uspostavljanje ministarstva za Kosovo i Metohiju to neće promeniti.

Da li se time jača kapacitet naše državne uprave? Apsolutno se jača. Imao bih ovde još hiljadu stvari da odgovorim na, meni se čini nepoštene, ali ajde to je manje više bitno, čini mi se da ta argumentacija koja dolazi sa vaše strane, suštinski podriva našu poziciju. Ako ste iskreno na stanovištu da se mora braniti teritorijalna celovitost naše države, takvu argumentaciju prosto ne bi trebalo da koristite.

Za sam kraj, uopšte neću koristiti puno vremena koje imam na raspolaganju, primer tog čuvenog savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, nikada taj sud nije rekao ono što vi često učitavate u to savetodavno mišljenje. Zašto to radite? Razumem da hoćete da ocrnite deo proevropske opozicije, i to je možda i legitimno, ali time vi slabite našu poziciju kao države, a to je sve samo nije legitimno i ne može biti legitimno. Nemojte da politikanstvo nadvlada nešto što je državni i nacionalni interes, a to se ne retko čini.

Neću više da dužim, ali hajde da malo ovu raspravu i u vezi sa ovim amandmanima i sa ovim suštinskim pitanjem Kosova i Metohije, barem malo uozbiljimo, bilo bi dobro za sve nas. Zahvaljujem se.

Ja sam mislio na repliku i mislim da bi bilo logično da dobijem repliku.

Gospodine predsedniče, može li replika? Ja sam se javio zbog replike.

Hoću po amandmanu, kada već cenite da nema osnova za repliku.

Kad smo kod manipulisanja, da, nažalost, mnogo se manipuliše, ali ne na moju žalost, ne na žalost stranke koju predstavljam, koalicije čiji sam deo ili dela patriotske opozicije, na našu žalost, kao države i kao naroda. Jeste, Međunarodni sud pravde i njegovo mišljenje tumačite na način koji odgovara našim protivnicima, da ne kažem neprijatelja, u ovoj borbi i ne stajete sa tim i pogrešno se to tumači. Prosto, to nije dobro.

Manipuliše se i sa tim spočitavanjem nama, a to se čuje, i ta kritika neretko – rat, rat, rat, kada niko sa ove strane to nikada nije rekao, niti iko zdravorazuman to može da želi, odnosno niko to ne želi.

Ljudi, sve ja razumem, borba za glasove, prenos ide. Ponekad zaista poželim da se kamere ovde ugase, da se kaže da nema televizijskog prenosa, verujem da bismo bili pošteniji, efikasniji, iskreniji, ne bismo pravili cirkus od stvari od kojih ne bi trebalo praviti cirkus.

I da, nisam bio ceo dan u sali. Kada nisam bio u sali, bio sam gore i gledao preko ekrana televizijskog ono što se događa. Ima predloga sa 21 ministarstvom, gde se uključuje ministarstvo za Kosovo i Metohiju i ja vas zaista molim da na ovoj temi prekinemo da se takmičimo.

Ovo sad nije replika, iako sam suštinski malo replicirao i izvinjavam se na tome, gospodine predsedniče. Ljudi, nas čeka ozbiljan izazov pa nas čeka. I nebitno je ko ovde ima kakve poene, kakve stiče ili kakvi im se poeni odbijaju. Pritisak se povećava, to ne kažem ja, kaže predsednik ove države, ali to svi mi možemo da vidimo. I doći će u narednih šest meseci, godinu dana, doći će trenutak kada će neke odluke morati da se donesu. E, onda ćemo videti ko je bio u pravu, ko je šta radio i onda će doći đavo po svoje i neki višegodišnji računi, da ne kažem decenijski, će doći na naplatu. Hajde barem da to kad dođe pokušamo da budemo jedinstveni i da taj udar koji će biti udar, obrni-okreni, ako hoćemo da branimo Srbiju, dočekamo što je moguće spremniji.

Gospodo, to će zavisiti od svih nas, ponajviše od vas. Ako to želite, tako će biti. Ako ne želite, biće prilično delikatna situacija. Ja se više neću javljati, svakako ne sa idejom da repliciram, verovatno ni po amandmanu, ali hajde da ovo pitanje Kosova i Metohije barem danas ostavimo malo po strani.

Razumeli smo, vlast neće prihvatiti amandman više poslaničkih grupa da se to ministarstvo ponovo uspostavi. U redu, ima niz drugih amandmana. Samo o ovoj temi, bolje je da ne govorimo o njoj, ako će ovo biti način na koji ćemo o njoj govoriti. Ja vam se zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.

Pa, nekako se ovi predlozi amandmana koji se tiču uspostavljanja ponovnog Ministarstva za Kosovo i Metohiju pretvoriše u raspravu o Kosovu i Metohiji, o kosovskoj politici koju treba da vodi ova država i nažalost ne preterano kvalitetnu raspravu. I čuli smo nekoliko stvari koje ja opet ne mogu da ne okvalifikujem drugačije nego kao manipulacije.

Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde niko nikada nije rekao da je dobro i nikada niko nije rekao da je imalo pozitivne efekte i dobar ishod. Ne. Loše po nas, politički negativne posledice, i da, tačno je ubrzalo je političku odluku trećih zemalja da priznaju secesiju Kosova.

Ali isto, tako tom savetodavnom mišljenju nigde ne piše da je secesija u skladu sa međunarodnim pravom. Šta više, piše da je Rezolucija 1244 napravila režim koji isključuje jednostrane akte, ali jednom prilično nedostojnom pravnom kombinatorikom koja nije dostojna pravnog rezonovanja, jer je rečeno da su ti ljudi koji su proglasili jednostranu secesiju.

Nisu privremene institucije samouprava, nego neko drugi. I ko god kaže suprotno, manipuliše. I sve da kaže to gospodin Putin, mi bismo podjednako rekli da vrši manipulaciju tim savetodavnim mišljenjem.

Da li treba vratiti ministarstvo za Kosovo i Metohiju i da li je to logičnom jer bi trebalo imati ministarstvo i za neke druge regione u Srbiji, poput Šumadije? Pa otkud vam ta ideja? Hajde da obrnemo argument. Mi imamo Kancelariju za Kosovo i Metohiju, jel tako? Tako je. A, jel imamo kancelariju za Šumadiju? Nemamo. Dakle, nije pitanje ministarstva ili kancelarije, pitanje drugih delova Srbije, nego pitanja potrebe da se za deo teritorije koji je izvršio secesiju podigne kapacitet naše državne uprave na najviši mogući nivo, kao bi se dala puna ozbiljnost borbi za našu južnu pokrajinu. Tako da ta paralela sa drugim delovima Srbije naprosto ne stoji i takođe predstavlja neku vrstu manipulacije.

Da, treba da budemo mudri? Da. Mudro bi bilo vratiti ministarstvo, mudro bi bilo uvažiti nekoliko amandmana koji su imali isti cilj i da, bilo bi dobro da budemo mudri kao Kina, ali ja moram da podsetim građane ove zemlje da Kina, Narodna Republika Kina za razliku od nas poslednje decenije nije napravila ni jedan ustupak u svojoj borbi i politici jedne iliti jedinstvene Kine, dakle u politici koja ima za cilj vraćanje Tajvana u njen puni poredak.

Niko nije pominjao izdajnike, veleizdajnike, nećemo ni sada i to predstavlja manipulaciju. Ja sada, zaista ću pokušati da se više ne javljam i najiskrenije molim, bez ikakve patetike ili da vodimo ovu raspravu na jedan ozbiljan način ili bolje da je ne vodimo, jer ovako kako je vodimo ne vodi ničemu. Zahvaljujem još jednom.

Jeste po amandmanu, ali iskreno, neka vrsta replike. Nemam problem da dam odgovor pošto je gospodin iz vladajuće većine tražio odgovor.

Da, svako ko tako čita savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde manipuliše. Aleksandar Putin da, Aleksandar Vučić da, bilo ko ko tako čita će manipulisati, mislim da je odgovor jasan. S tim što nekako sada se pominje predsednik druge države, valjda sa idejom da samo legitimiše, ali ista ta država čini da je Rezolucija 1244 još uvek na snazi i to je podjednako važno, ako ne i važnije.

Ništa više, ništa manje. Ja sam, mislim, čini mi se da sam vam dao vrlo jasan odgovor i da je to u redu.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Hvala i vama gospođo Raguš na korektnosti i na davanju prilike da vam repliciram.

U pravu ste, ja koristim termin secesija, voleo bih da svi koristimo taj termin, jer to znači protivpravnu radnju. Dakle, kada pričamo o secesiji Kosova umesto toga kažemo nezavisnost Kosova, nekako psihološki gubimo tu bitku. Da li je ona priznata ili nije priznata, nebitno, ako mi pričamo o nezavisnosti grešimo. Da li je trebalo da bude drugačije pitanje, verovatno jeste. Mi na to nismo uticali, to je radila druga Vlada. Da li je moglo da se prihvati drugačije pitanje i to je otvoreno, zato što, ne zavisi to samo od Srbije, nego od UN. Dakle, moguće da bi to protumačili, verovatno s pravom, da prejudiciramo odgovor suda, jer kad pomenete secesiju već aludirate da je to protivpravno.

Ali, ono što hoću da vam kažem, i kad već imamo ovaj ton, normalan i voleo bih da takav bude uvek i u budućnosti, i sa takvim pitanjem relativno nespretnim je odgovor suda morao biti drugačiji. I na kraju su oni zaista rekli samo jedno, čitao sam, ne samo savetodavno mišljenje, predstavke i naše, i prištinske i svih zemalja koje su bila i za i protiv, zaista sam to podrobno pratio tada i analizirao i sa takvim pitanjem odgovor bi morao biti drugačiji, a tu se sud izvukao, ponavljam, na jedan nedostojan način, kada je u pitanju pravna nauka. Rekli su da su secesija, odnosno jednostrano proglašenje nezavisnosti, da je učinjeno od strane neke nedefinisane grupe Albanaca, koji nisu predstavnici privremenih institucija samouprave. I onako su oni izabrani kao takvi, i onako su bili u prostorijama tih istih institucija, ne, to su neki drugi ljudi, tim potpuno veštačkim stavom i potpuno neprihvatljivim za međunarodno pravo. Imate tu vrlo zanimljivih mišljenja nekih sudija, sudija Tomka npr, Benina, itd, su rekli ovo je nemoguće…

Znači, mi kažemo da lopov nije lopov, zato što je sam lopov rekao da on nije lopov. To je zapravo bio njihov rezon. Bio je sraman, i to treba da ponavljamo.

Ako Vladimir Putin, maločas sam napravio lapsus rekao Aleksandar Putin, ako Vladimir Putin, čita to kao što čita Hašim Tači, da, manipuliše. Nemojte sada da me pogrešno shvatite, ako predsednik naše države Aleksandar Vučić ponekad to čita na isti način, i on manipuliše. Nemojte da učitamo to mišljenje više nego što je njime rečeno.

Dozvolite mi još par sekundi, gospodine predsedniče, molim vas, da li je to mišljenje imalo negativnih političkih posledica? Jeste. Da li treba da se borimo sa njima? Moramo da se borimo. Ali, hajde da ne dajemo više municije našim protivnicima, nego što zaslužuju da imaju.

Dozvolite mi ovo, važno, izvinjavam se, ako možete vreme, ne znam da li je to vreme grupe ili moje. to vam je ko pitanje Srebrenice. Vi imate sud jedan, imate i sud drugi, koji su to kvalifikovali kao zločin genocida. U Srebrenici nije počinjen zločin genocida. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, kako ga mi poznajemo pod nazivom Haški tribunal je to rekao i doneo jednu sramnu političku presudu u predmetu Krstić, bez ikakve demonstracije, tvrdnja za tvrdnjom, to je genocid. Politička odluka. Čista politička odluka jednog političkog tribunala, čitaj nečega, što nije sud, čim je politički, nije sud.

Međunarodni sud pravde je to preuzeo zato što im je odgovaralo da se barem za nešto uhvate u presudi BiH protiv SRJ, jer da nisu tamo našli genocid ne bi mogli ništa da izvuku iz te tužbe BiH, ….

Evo, dve rečenice, ako može novo vreme.

Zašto vam ovo govorim. Izvinjavam se, možda je malo komplikovanije za naše građane, kao što branite i vi i dan danas stav da tamo nije bilo genocida, bez obzira na mišljenje suda, odnosno, odluku suda jednog i drugog, tako očekujemo da podjednako branite stav da savetodavno mišljenje nije reklo ono što zaista nije reklo.

Nije reklo da je secesija Kosova u potpunom skladu sa međunarodnim pravom, samo su rekli da je jednostrana deklaracija, nije protivno, zato što zaista međunarodno pravo ne reguliše da li će tri neidentifikovane osobe pretvoriti nešto u nezavisnu državu.

Hvala puno gospodine predsedniče Narodne skupštine.

Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da smo otišli predaleko. Pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima i to koliko god takav predlog po definiciji imao i političku konotaciju ostaje u biti tehnička stvar i ta tehnička priroda bi bila još izraženija da mi nismo kao zemlja na vetrometini, da naša spoljna politička orijentacija nije toliko odlučujuća za našu bogami blisku budućnost.

Malo ću se na to vratiti. Potrudiću se da se držim dnevnog reda, tačke dnevnog reda i sva je prilika da neću čak ni iskoristiti ovo vreme kojim raspolažem zato što, ponavljam, tehnička priroda ovog teksta je ipak izraženija, a vrlo brzo ćemo, verujem, već tokom sledeće nedelje imati ovde mandatara, odnosno mandatarku i njen ekspoze pa će onda zaista biti vreme i mesto da o ovim krupnim političkim temama, suštinskim porazgovaramo i da svako iznese svoj stav.

Pre nego što kažem ja se malo uhvatim tog stava jer i u ovom predlogu ministarstava postoji nešto što je izražena spoljno-politička orijentacija, da odmah kažem da Srpska koalicija NADA ili Poslanički klub NADA koji čini POKS i Novi DSS neće glasati za ovaj Predlog zakona zato što nam se čini da je mnogo toga prilično naopako urađeno s njim u vezi. Prvo, naopak je način. Zaista nije bilo potrebe da se ovo sve radi po hitnom postupku.

Ja mislim, čak sam apsolutno siguran da je član 167. Poslovnika ovde zloupotrebljen. On govori da neke stvari mogu po hitnom postupku zbog okolnosti koje su nastale, a nisu mogle da se predvide i nastavak rečenice je samo u kontekstu okolnosti koje nisu mogle da se predvide. Ovde takvih okolnosti nije bilo, sunce greje, voda kvasi i posle izbora se bira Vlada, osim kada postoji politička kriza, kada se ne kristališe jasna većina. Ovde to nije slučaj. Građani ove zemlje, to mene može da žalosti ili ne, ali su dali poverenje vladajućoj većini koja je vladala ovom državom od 2016. do 2020. i 2022. godine i ukazali su poverenje i sada i potpuno je jasno da ta većina postoji.

Dakle, nema nikakvih nepredviđenih okolnosti, Vlada se bira, a pre Vlade ovaj zakon mora da se donese i nije to sada najvažnije i neće to uništiti tu Srbiju, ali pokazuje određenu dozu neozbiljnosti i određenu dozu nepoštovanja i prema poslanicima i posebno prema poslanicima iz opozicije, jer nam daje manje vremena da reagujemo na sve ovo. Mi smo naše amandmane podneli, ali bez obzira, mislim da bi bila kvalitetnija rasprava da smo svi imali malo više vremena, a pokazalo je određeno nepoštovanje prema građanima naše zemlje.

Rokovi su dovoljno široki, od proglašenja rezultata 60 dana do konstituisanja Narodne skupštine, od tog datuma 90 dana za konstituisanje Vlade. Mislim da je zaista bilo i više vremena i da ovakve stvari u budućnosti vas molim da obratite pažnju da se ne ponavljaju i ne dešavaju ponovo, jer mislim da nikome ne ide u prilog.

Naopako u načinu, naopako u nameri. Nemojte pogrešno da me shvatite, ne postoje tu neke zadnje namere, pokvarene itd, namere u bukvalnom smislu te reči. Dakle, nije sve ovde pošlo i to znamo svi od potrebe kako piše u samom predlogu - za jačanjem državne ili ti javne administracije, ja bih pre rekao državne uprave, koliko se pošlo od potrebe političkih kalkulacija da se svako onaj za koga se smatra da treba da se nađe na ministarskom mestu, da se svakom takvo isto i obezbedi. I tu nema nikakve dileme i to znamo svi ovde, dakle, to su politike kalkulacije, velika je koalicija, treba na neki način naći mesta za svakog od tih ljudi i ta naopakost u nameri je dovela do prilično naopake strukture.

I počeću, reče neko od vas malo čas da Vlada nije glomazna. Pa, dobro, ja sada mogu da razumem da vi nikog sa ove strane sale ne cenite preterano, ali bi ipak trebalo da se negde lampica upali kod vas ako svi ovde bez ikakvog dogovora, prvo što uradimo jeste da naložimo našim ljudima ili sami proverimo kakvo je stanje u svetu tim povodom. Dvadeset pet ministarstava jeste velika Vlada i tu činjenicu ne treba uopšte negirati. Bolje da objašnjavate zašto je tako, nego da je negirate. Jeste glomazna Vlada, imam spisak, kolege iz opozicije su ovde već govorile kako stoji situacija, ne samo sa zemljama u Evropi, nego sa zemljama i u svetu. Nema nijedne sa ovog spiska koja ima preko 22 ili 23 ministarstva i nije poenta državnih sekretara, biće ih i ovde. Tako da to nije dobro i nema potrebe da se branite od toga, tim pre što ste umeli i vi bolje.

Evo jedna rečenica i mislim da je tačna, pri tome je i realizovana, odnosno ispunila obećanje – mi smo govorili i govorićemo, to je naš plan i program koji moramo da ostvarimo, dakle smanjenje broja ministarstava na 15, Aleksandar Vuči 2012. godine. Činjenica je, prva Vlada Aleksandra Vučića kao predsednika Vlade 2014. godine je brojala 16 ministarstava, plus dva ministra bez portfelja. Prilično dobar broj. I sada čak ta velika i glomazna Vlada nužno ne bi predstavljala problem da je situacija redovna, da se mi ne suočavamo sa nečim što je vrlo trusno područje i vrlo delikatno vreme.

Neko od vas reče iz vladajuće većine – ovo je ratna Vlada. Dobro sam čuo, izraz je možda malo preteran, može da zvuči malo grubo, ali nije potpuno netačan. Rat, ne tako daleko se odvija, eskalacija tog rata je zagarantovana, a on proizvodi niz krajnje turbulentnih reakcija od ekonomije pa nadalje i Bogu hvala mi nismo u ratu i nećemo biti u ratu, ali jesu teška vremena. U takvoj situaciji bilo bi dobro za ovu državu da Vlada bude kompaktnija i da u njoj ima više kohezije.

Neke kolege iz opozicije su ovde govorile da u ovoj pređašnjoj Vladi ta kohezija nije baš bila nešto što je bilo glavno odličje Vlade. Pominjana su imena, gospođa ministarka Mihajlović, gospodin ministar Vulin. To što se radilo nije dobro ni za jedinstvo politike, nije dobro ni kao signal prema spolja, sve se to gleda. Ako je to bilo u manjoj Vladi od 21 ministarstva, kako li će tek biti u Vladi od 25 ministarstava. Dakle, što je veći broj ministarstava manje su šanse za koheziju, koja mi se čini da je preko potrebna u ovom trenutku.

Međutim, pored pitanja broja, mislim da su se ovi resori koje ste nam naveli ovde u 25 ministarstava prilično loše prekomponovali, odnosno prilično ste ih loše vi prekomponovali, prekrajali itd. Ima stvarno čudnih razdvajanja.

Kolega Đukanović Vladimir, ne vidim ga ovde, reče da je sreća što su se nauka i prosveta, odnosno prosveta i nauke razdvojile. Lično mislim kao neko ko radi u prosveti i ko se bavi istovremeno i naukom, jer visikoškolstvo zahteva i jedno i drugo, ne mislim da je to dobra stvar. Tim pre što imate politike i u prosveti u onom smislu ideologije, imate je i u nauci, u društvenim naukama, delimično i u prirodnim i mislim da tu treba da postoji jedinstvo u promišljanju politike prosvetne, pa i ono što se forsira u naučnom delu. Dakle, to su dve spojene stvari i nisu bez razloga bile spojene do sada. Mislim da je bila greška to razdvajati.

To čudno razdvajanje ima i kolege nisu propustile to da pomenu, kao i vrlo čudnih spajanja. Da se ne vraćam predugo na to, ljudi, omladina i turizam, nikakve veze nema, osim ako nam je ideja da svu našu omladinu teramo da se bave turizmom ili da prihvatimo u Srbiji samo turiste ispod 35 godine, što je podjednako besmisleno, složićete se. Nikakve apsolutno veze nema. Ja sam pogledao malo i delokrug, spojili ste dve stvari i to je sve. Dakle, mislim da ministar koji će se baviti time će imati malo neku vrstu dvostruke, da ne kažem šizofrene uloge, ali mislim da prosto nije dobro spajanje.

Ima i čudnih nastajanja, Ministarstvo za brigu o selu, koliko god selo i agrar bili važni, mislim da je suvišno. Imamo Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva. Ako hoćete baš i Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, pa Ministarstvo zdravlja, prosvete, sva se ta ministarstva po definiciji stvari bave i selom, jer se bave čitavom teritorijom naše zemlje.

Čudno je i pomalo me žalosti i žalosno je što neka ministarstva nisu vaskrsla. Ministarstvo dijaspore koje bi trebalo da se nazove ministarstvo dijaspore i povratka, nema ga već nekoliko vlada za redom. Mislim da je to velika greška. Mnogo je Srba u dijaspori, a pride mi se čini da dosadašnje politike dijaspore su bile prilično pogrešne. Tu dijasporu treba iskoristiti na najbolji mogući način, a jedna od fundamentalnih stvari bi bila da se radi na njihovom povratku, da se vrati 100, 200, 500 porodica, a kamoli neki veći broj, bila bi velika stvar za našu zemlju, jer imamo demografske probleme.

U populacionoj politici jedna od stavki mora da bude pored svih onih mera i promišljanja, povećanja nataliteta, povećanja zdravstvenog stanja našeg stanovništva i povratak naših ljudi iz inostranstva. Gde god bili mislim da ove prilično okrutne i delikatne međunarodne okolnosti su dobar kontekst za tu vrstu povratka i rada na tome.

Neću pominjati Ministarstvo za javna ulaganja. Ako se dobro sećam, to je ona kancelarija koju je Marko Blagojević vodio, ako se ne varam. Nisam siguran da je to moralo da izraste u posebno ministarstvo, ali dobro. To su tehničke stvari. Vaše je viđenje, mi ga kritikujemo. Mislim da je Vlada morala biti manja, kompaktnija, sa bolje određenim resorima i bolje definisanim spojevima.

Da se kratko vratim na suštinu o kojoj ćemo mnogo više govoriti naredne nedelje. Nadovezujem se na gospodina Zelenovića od maločas. Dve stvari našoj koaliciji koju čine POKS i Novi DSS užasno smetaju, i dalje postojanje Ministarstva za evropske integracije. Zaista ne znam šta više treba da se desi gospodo narodni poslanici Republike Srbije, sa obe strane gledam, da shvatite da od tog evropskog puta nema apsolutno ništa. Nema i to je činjenica. Uopšte nije upitna moja ljubav ili moja mržnja ili moj diferentan stav prema EU, ovo nije vrednosni sud moj, nema ništa zato što ništa nema, niti će se EU širiti u dogledno vreme, rekli su to 1000 puta. Uostalom, evropska politička zajednica koja je lansirana služi tome, dokazuje to, nema širenja EU, ljudi su u žestokoj krizi. Valjda pratite svi vi evrofanatici ili manje fanatici EU, u poslednjih 15 godina nisu pokazali jedinstvo ni po jednom pitanju.

Finansijska kriza 2008. godine, migrantska kriza, kovid kriza od 2019. godine, nigde jedinstva pokazali nisu. Hajde što se oni neće širiti i što kažu otvoreno, pa onda kažu ajmo malo u evropsku političku zajednicu, pa ćemo tu malo da obitavamo svi, i oni koji neće da budu kandidati i oni koji su već kandidati, pa videćemo jednog dana.

Inače, kratka mala digresija, oni moraju da pričaju o proširenju jer je to dinamički projekat. Onog dana kada EU bude prestala da priča o proširenju nestaće i sama, a tim pre moraju da pričaju nakon Bregzita i istupanja jedne važne doskorašnje države članica. Hajde da ostavimo njih i njihove probleme njima.

Kada je Srbija u pitanju i njen taj takozvani evropski put i takozvane evropske integracije, čime će čitavo jedno ministarstvo da se bavi i bavi se godinama unazad, postoji jedan uslov, meni se grlo osušilo ponavljajući to godinama unazad, taj uslov se zove priznanje secesije Kosova i Metohije i to svi ovde vrlo dobro znamo.

Ja se sećam, nije tu Ivica Dačić, čovek je već ministar, zna, dogovorio i onda ne mora da sedi po ceo dan, izvinjavam se, nema potrebe za replikom, sve je legitimno, ali se sećam jedne moje rasprave sa njim 2012. godine. Gospodin Milićević se već smeška i tražiće repliku, vidim to, ali nije ovo bilo ništa negativno sa moje strane.

Sećam se rasprave, sedeli smo negde tamo sa gospodinom Dačićem, tada sam govorio isto ovo, ljudi, 2012. godine, a sada je 2022. Deset godina ista priča koja je tačna. Uostalom, nemojte da verujete meni, nemojte meni da verujete ni za ovaj broj ministarstava, verujte Aleksandru Vučiću, a ovde verujte Olafu Šolcu. Ne kažem ja to, neka bude da sam ja opozicionar neodgovoran i ovakav i onakav, kaže Olaf Šolc, kancelar Nemačke, rekao je to jasno u Prištini i to isto nije demantovao u Beogradu - Srbija ako hoće da postane članica EU mora da prizna secesiju Kosova i Metohije.

E, sada, moguće da neko od vas, sa ove strane verujem niko, iskreno verujem niko, mnoge od vas znam, lično znam i pričali smo hiljadu puta o svim tim stvarima, sa nekih drugih strana verujem, i to možda i nije toliko legitimno da se ima stav da je neko spreman da plati tu cenu, ali samo vas molim da izađemo onda pred građane, kao što kad nas napadate kad damo proglas o Kosovu i Metohiji da se mora reintegrisati, pa nas vi napadate - to je rat, a nikav rat niko ne pominje, izađite vi jasno svi i recite šta znači evropski put Srbije, da znači između ostalog, osim što ne postoji, i prihvatanje da se otme deo teritorije, i to ne bilo koji deo. Budite pošteni do kraja, pa recite šta to sve znači u budućnosti za neke druge delove naše države, itd, itd.

Nema razloga da postoji ministarstvo za evropske integracije, ne zbog nas, nego zbog njih. Ako promene politiku, možemo da pričamo o tome. Do tada, bio bi red to ministarstvo staviti, vratiti na nivo kancelarije za saradnju sa EU. To bi bio najtačniji naziv onog što može biti okvir naših odnosa sa tom državolikom međunarodnom organizacijom.

Druga stvar, s tim završavam, ministarstvo za Kosovo i Metohiju, od 2012. godine ga nema. Ne znam da li neko može da negira činjenicu da je ovo, tj. problem Kosova i Metohije iliti secesija Kosova i Metohije najvažnije pitanje sa kojim svaka država može da se suoči kada se suočava sa secesijom. Nije to samo specifikum Srbije. Svaka država koja se suoči sa secesijom dela teritorije iliti otcepljenjem, to je za nju po definiciji stvari najveći problem. Pa, ljudi bre, Britanci, ti Evropljani sada, formalno ona je u EU, su ratovali za Foklandska ostrva, četiri ili pet hiljada kilometara daleko od njihovih ostrva, možda i sedam hiljada kilometara. Da li je moguće da taj problem, a obim tog problema je golem, ne zaslužuje da ima ministarstvo kakvo smo imali? Pa, čak je i Vlada Demokratske stranke to ministarstvo sačuvala. Hajde, napravite tu rokadu, neće to biti tektonski poremećaj u srpskoj politici, a biće važan korak ozdravljenju srpske države.

Mi smo podneli određen broj amandmana i o njima ćemo govoriti opširnije sutra. Sve u svemu, mislim da smo dovoljno jasno kao Srpska koalicija NADA rekli zašto, reći ću vam iskreno nažalost, ali je tako, svakako nećemo biti u prilici da glasamo za ovaj vaš predlog zakona. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem, predsedniče Narodne skupštine.

Ovo o EU i investiciji neću sada, stvarno mislim da nije ni vreme ni mesto, vratićemo se to sledeće nedelje kada budemo slušali politički ekspoze mandatarke, pa će biti dosta vremena za raspravu. To je svakako važno pitanje.

Inače da vam kažem, gospodine Jovanov slažem se sa vama, ne možemo mi da diktiramo naša pravila, ako smo na tom putu, zato ja mislim da od tog puta nema ništa. Tu je potpuna saglasnost, a ne izvlačimo iste zaključke.

Kratko, što se tiče broja ministarstava, on je veliki, pa je veliki. Da li je bilo nekada i gore, neko od vas je pomenuo, posle 5. oktobra, čini mi se, šta ste rekli, 31 ministarstvo. Dakle, uvek može i gore, ali to što je nešto bilo loše, ne znači, ne opravdava da loše i dalje radimo. Ja sam izneo razloge zbog kojih smatramo, mi u Srpskoj koaliciji Nada da bu bilo uputnije, bolje, efikasnije da ta Vlada bude malo suženija.

Samo za kraj, omladina i sport i tu, legitimno je da imamo različite stavove, znam da ste porodičan čovek, kao i ja. Nekako mi je veći prioritet da moja deca idu na sport, nego da putuju po svetu. Mislim, da danas sport i to što je bio vezan dugo za omladinu, kud i kamo logičnije nego da bude turizam taj koji je vezan za omladinu, pogotovu danas u ovom svetu, kako ste vi rekli novih tehnologija, telefona, tableta, raznih drugih stvari. Mislim, da negovati zdravo telo da bi našoj omladini bio i zdrav duh, mislim da je jedan od prioriteta. Tako da mi je ta veza kud i kamo logičnija, nego ova, ali dobro. To je vaš izbor, ovo je naša kritika. Imate većinu i sve u redu. Vama, hvala na replici.

Hvala gospodine predsedniče Narodne Skupštine, gospodine predsedniče Republike, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije iz naše južne pokrajine.

Nije bilo razloga gospodine Orliću da mi maločas uskratite pravo na repliku, tim pre što nikada nisam imao problem da čak javno kažem kada me pitaju, kako ste vodili one sednice ili one pripremne sastanke za onu konstitutivnu sednicu, da kažem da ste ih vodili krajnje korektno, sa puno strpljenja i sa puno uvažavanja svih stavova nas iz opozicije. To sam čak govorio i na medijima koji nisu naklonjeni vladajućoj većini.

Kao što nemam problem sada kažem i da se zahvalim i vama i sekretaru Skupštine na više nego korektnom odnosu ova dva dana i na činjenici da ste nam izašli u susret kada smo pravili neke naše proceduralne greške, male, ne preterano velike i značajne, ali niste bili u obavezi da nam izađete u susret. To ste učinili.

Nije bilo ni razloga da mi uskratite repliku, jer niste čuli sa ovih mesta, dakle iz poslaničkog kluba „Nada“ da se žalimo zašto predsednik Republike mnogo govori, ili zašto je došao. Što se nas tiče govorite do mile volje, imate na to pravo, razlog više da kada se javimo za repliku, a ona je osnovana, da nam to naše pravo ne uskratite.

Nisam se javio, gospodine predsedniče Republike, ni zbog crvenog tepiha, koji je kako ste rekli, Koštunica prostro za Solanu, kao što vama ne spočitavam Tonija Blera i Šredera ili bilo koga drugog. Ne mislim da je to najvažnije. Znam da Vojislav Koštunica nije nosio u srcu sigurno Solanu, kao što pretpostavljam da većina nas u srcu ne nosi, niti može da nosi Solanu, kao što i pretpostavljam da i vi niste nosili u srcu Blera, barem ne u ono vreme i da, ako ste sve to radili, radili ste sa idejom da pomognete ovu državu. Ponavljam, od nas nikada niste čuli tu vrstu kritike, pa mi se čini da bi bilo korektno da, barem tu vrstu kritike ne primamo na naš račun.

Nisam se ni javio da bih, kao što ste mi prebacili, nekog rasturio. Čitaj - rasturio vas, jer sve i kada bih mogao da vas rasturim, sve i kada bih mogao da vas rasturim, a to je najmanje sigurno. Nemam problem i to da kažem, to ne bih uradio, jer se u politici inače ne ponašam tako. Nije mi se desilo da odem na televizijsku emisiju sa idejom da nekog rasturim, da nekog ubijem. Tu mi se čini da ste malo projektovali sebe.

Ja se sećam moje jedne konfrontacije sa, ne sa Petrom Petkovićem, u televizijskoj emisiji, sa Markom Đurićem. Čak smo i na sudu, i dan danas traje taj proces, kada sam ga pitao, znam čoveka i znao sam ga i pre te emisije – dobro, bre Marko, zašto tako. Zašto na taj način moramo da komuniciramo? Zašto me teraš da komuniciramo na taj način? On je odgovorio – znaš Miloše, ovo je emisija, u ovakvim emisijama ili si pobednik ili si poraženi.

Onda sam morao zbog te logike koja nije moja, koja mi je nametnuta da se tako ponašam u emisijama. Evo su ljudi iz Srpske liste, neke znam lično, nismo prijatelji. Eno gospodin Simić već klima glavom. Gospodin Jeftić je bio maločas tu. I s njim sam imao jednu sličnu emisiju, nismo bili prijatelji pre emisije, nismo se sprijateljili tokom emisije, to je najmanje što može da se kaže, niti smo komunicirali nakon tih emisija. Nije to naš način. Mislim da to nije dobar način, koji mi se čini da ste vi nametnuli. Tako da mi nije bila ideja. To sve i da sam sposoban za tako nešto, tako nešto ne bih radio.

Hteo sam repliku zbog druge stvari. Ne ni zbog DSS, starog ili novog, ispravite me gospodine predsedniče, rekli ste kada sam se približio da je besmisleno da tražim repliku jer sam ja novi DSS, a ne stari. To sam shvatio, ali mislim da sam shvatio u pozitivnom smislu, da ne moram da nosim kontinuitet te politike.

Možda sam pogrešno shvatio. Ako jesam pogrešno shvatio ispravićete me, ako nisam, shvatio sam kao više dobru nameru, nego lošu nameru s vaše strane. Ali se nisam javio ni zbog toga.

Javio sam se zato što neretko, da ne kažem sistematski dajete, svi vi iz vladajuće većine, a i vi gospodine predsedniče Republike, to ste učinili u tom obraćanju, primere za koji smatram da predstavljaju političarenje i za koje smatram da slabe našu poziciju. Pričamo ovde o jedinstvu, a slabimo našu poziciju, bez ikakvog razloga.

Rekli ste, ta je Vlada bila, to je bila Vlada DSS i DS, gde je DSS imao manjinsku ulogu, dakle bio je manjinski partner. Vlada kada je proglašena, jednostrano proglašena nezavisnost, ja više volim da kažem kada je formalizovana secesija naše južne pokrajine.

Jeste, to je činjenica. Ljudi, šta je trebalo da radim, ajde sad ću malo i vas da glumim, ljudi šta ste tražili od nas, šta je trebalo da radimo, da zaratimo, da pošaljemo tenkove, možda. Evo sada čujemo gospodina Đukanovića da danas nismo spremni za tako nešto, a kamoli onomad. Jel tada iko rekao da je trebalo to da učinimo, niko od vas to nije rekao. Da, jednostrano su proglasili nezavisnost, kao što, a istovremeno kažete gospodine predsedniče pa vi nas napadate, stavljajući nas sve u isti koš, nikada taj napad nije došao sa naše strane, što prištinske vlasti secesionističke šalju mimo dogovora, šalju specijalce na sever, ja vas za to nikada nisam napao, jer znam da to ne može da se spreči, osim na isti način kao 2008. godine, da se ta vozila, a vi ste ih nazivali „safari vozila“, raketiraju iz naših helikoptera.

Da li bi to bilo mudro, verovatno ne bi, zato to nije učinjeno. Dakle, to je nešto što nije moglo da se spreči, kao što 1999. godine nije mogla da se spreči agresija i nikada gospodine Milićeviću niste čuli od mene da napadam Slobodana Miloševića ili vas ili Dačića, zato što nas je NATO napao. Odnosno moglo je da se spreči, ali da se prihvati Rambuje sa onih 3 godine, nakon kojih je trebalo da se održi referendum i da se već tada preda KiM.

Znači, mi to vama ne radimo, samo molim da to ne radite nama, ne zbog nas. Ja iskonski i iskreno mislim da svaki put kada to uradimo, slabimo našu poziciju, baš zato što ste rekli vi, neko to u Prištini i ne samo u Prištini, gleda.

I smeta mi još jedna stvar, ja ću to najiskrenije ovde, nemam ja nikakvih političkih simpatija prema Vuku Jeremiću, apsolutno, to mislim da zna i Miki Aleksić, i Vuk Jeremić i svi u ovoj sali, šta mislim o tome, ali nije dobro kada se priča o savetodavnom mišljenju na način na koji vi to radite. Možda pitanje nije bilo najspretnije postavljeno, ali i sa takvim pitanjem i odgovor bi morao da bude drugačiji.

I nezavisno od toga, Međunarodni sud pravde zapravo nije ništa rekao. Prvo, ne zaboravite, to je samo savetodavno mišljenje, nema nikakvu obavezujuću pravnu snagu, jer na tu činjenicu valja podsetiti.

Druga stvar, u tom mišljenju, Međunarodni sud pravde nije apsolutno ništa rekao, rekao je da neka nedefinisana grupa ljudi može da proglasi nezavisnost, sad da se skupimo mi na Novom Beogradu, nezavisnost Novog Beograda i da to nije suprotno međunarodnom pravu , jer se međunarodno pravo ne bavi time, ne bavi se time, suštinski nije rekao ništa.

Tačno je, gospodine predsedniče, da to može da se koristi politički protiv nas, i to se koristi, ali to ne koriste Albanci i zapadnjaci, i nemojte mi to da koristimo, jer svaki put kada mi to koristimo sečemo granu na kojoj sedimo i to nije državnički i to nije državotvorno.

Ja vas molim, najljudskije je, i mislim da imam pravo da vas to zamolim, jer se i ja tako ponašam da to ne radim.

Vlada na KiM, i to ste rekli, a to gospodine predsedniče znam da znate, a zapravo znate sve, ali ponekada taj vaš stranački refleks preuzme primat nad državničkim, da ne kažem da funkcija predsednika stranke na koju apsolutno imate pravo, i formalno pravo, preuzme primat nad funkcijom predsednika države, ali znam da znate da ipak nije isto biti ministar u vladama privremenih institucijama samouprave do 2008. godine, i nakon 2008. godine, ako ni zbog čega drugog, zbog one pomenute zastave, jer se nešto kvalitativno u međuvremenu promenilo, a taj datum je meni bitan, odvratan je datum, 17. februar, loš je datum za sve nas, a zbog mog kasnijeg objašnjenja zašto ne možemo da glasamo za ovaj izveštaj.

Mislim da te razlike ipak treba uzeti u obzir, pri tome ne kažem da je sve rađeno savršeno ni u tom periodu, ali te razlike postoje i vratiću se na njih.

Da završim sa replikom, to bih rekao u tom trenutku u kraćem formatu. Ostao sam sinoć dužan da pojasnim kako bi trebalo da izgleda ta, kako sam ja nazvao radikalna promena politika.

Biću sasvim iskren, nema tu ničeg epohalnog, i nema tu ničeg što vama već nije dobro poznato, i čak ima stvari na kojima vi već radite, ima tu i dobrih stvari koje ste vi kao vladajuća većina sprovodili.

Pre toga moram da se osvrnem na ono što ste mi sinoć rekli, jer ste me podstakli na razmišljanje, neću reći preispitivanje, bila bi možda suviše krupna reč, ali svakako na razmišljanje, kada ste mi, moram da priznam, krajnje neočekivano za mene, rekli da očekujete da glasamo za ovaj izveštaj. Bilo je to za mene iznenađenje. Dirnuli ste, doduše, osetljivu žicu kod nas, u novom DSS-u, srpskoj koaliciji NADA, žicu odgovornosti prema državi i osećaja za potrebu jedinstva, barem kada je ovo pitanje pred nama, pitanje Kosova i Metohije, i onda ste me naterali da malo vratim film.

Ljudi, DSS, danas novi DSS, srpska koalicija NADA, POKS, mi od 2008. godine ne glasamo ni za kakve rezolucije u Narodnoj skupštini Republike Srbije, baš zbog promene politike. Ljudi, Vlada 2008. godine je pala zbog kosovske politike.

(Aleksandar Martinović: Nije pala.)

U redu, vratiću se i na to, hvala vam na ovom dobacivanju, mada ne bi bilo loše da ne dobacujete. Ipak, dobacili ste na jedan lep način, kao što sam ja juče predsedniku Republike, ali i to ću pojasniti.

Vraćen je mandat i kad smo već kod toga, izbori u smislu patriotskih glasova nisu izgubljeni tada, i to znate i vi, gospodine predsedniče, i samo sam vam to dobacio, ne ni u prvom, drugom ili trećem minutu, nego mnogo kasnije, takođe kao dobronamernu sugestiju, jer je to važno reći. I 2008. godine, kao i danas, srpski narod je bio većinski, ono što i treba da bude, patriotski nastrojen, rodoljubski nastrojen, državotvoran - ništa više i ništa manje.

(Veroljub Arsić:Napravili ste koaliciju sa DSS.)

Gospodine, uz dužno poštovanje, ja pričam o 2008. godini. Mi smo tada otišli u opoziciju.

U pravu ste, gospodine Martinoviću, vraćen je mandat zbog neslaganja i preglasavanja povodom kosovske politike. Zašto? Jer smo hteli mnogo žustrije, shodno mogućnostima, da se suprotstavimo procesu stvaranja nekakve kosovske države, a naši partneri su smatrali da to ne sme da se radi, ili da sme da se radi samo u onom okviru koji neće naljutiti naše prijatelje, pod znacima navoda, sa zapada.

I to je jedan od razloga što ja ne nosim, u političkom smislu, u srcu ovu proevropsku opoziciju ni dan danas, kao ni tad. Znači, mi smo otišli u opoziciju i to nam nije bio problem i danas smo u njoj.

Dakle, to je razlog zbog koga mi od tada ne glasamo za dokumenta. I da se ta politika promenila 2012. godine, mi bismo je prvi podržali. Ali, 2012. godine je došlo do kontinuiteta te kosovske politike.

Daću vam dva primera. Mi nismo glasali 2013. godine. Ova sala negde pred srpsku novu godinu, da li 12. ili 13. januar, čuvena platforma Tomislava Nikolića o Kosovu i Metohiji, u najavi sjajna je bila. Dve stvari su bile za nas toliko dobre da smo već bili odlučili da glasamo za nju.

Jedna. Eksplicitno je rečeno da je dotadašnji proces pregovora bio loš sa negativnim posledicama po Srbiju. To je proces prigovaranja Borka Stefanovića i Demokratske stranke.

Druga stvar. Bio je usvojen princip. Smatraćemo da ništa nije rešeno dok sve ne bude rešeno.

Onda se desilo da u par dana se Marko Đurić pojavio, nećete verovati, na "Utisku nedelje", ako se ne varam, a mislim da se ne varam, jer sve to pomno pratim, nisam stigao da proverim, na "Utisku nedelje" da kaže do one najvažnije tačke te platforme i nama najvažnije i najbolje koje treba da predstavi diskunuitet u polici kosovskoj, da otpadaju.

Došao je taj 12. ili 13. januar. Sećam se sednice i mi smo glasali protiv.

Onda je došao april iste godine. Ovde se često govori, iznose se teze koje su ponekad paušalne, ne odgovaraju činjeničnom stanju, neko je juče rekao - Briselski sporazum, opozicija je pobegla, pa onda, nije pobegla, sakrivala se. Nije tačno. Bilo je sve jasno. Svi ste glasali za Briselski sporazum, jedino ko je glasao protiv je bila poslanička grupa Demokratske stranke Srbije tada.

(Marijan Rističević: Nije tačno.)

Apsolutno je tačno. Svi ste glasali.

(Marijan Rističević: Nije tačno. Ja sam glasao protiv.)

Izvinjavam se, gospodine Rističeviću. Dvostruko izvinjenje.

Kada su u pitanju političke stranke, skoro svi su glasali za i Borko Stefanović, i Demokratska stranka, i Dragan Đilas je to u medijima pozdravio. Imate intervju u "Blicu" Dragana Đilasa tim povodom i naravno, vladajuće tadašnje većine.

U tom smislu, stvarno je iznenađenje da glasamo za Izveštaj. Ja mislim da sam bio jasan, ali možda nisam dovoljno. Pri tome, bio sam dovoljno pošten da kažem da razumemo i trud ljudi koji su sastavili Izveštaj, da razumemo i energiju koja je data na aktivnosti koje opisuje taj Izveštaj i da mnoge od tih stvari zaista razumemo.

Ali, taj Izveštaj se bavi primenom Briselskog sporazuma, protiv koga smo mi glasali i primenom tehničkog dijaloga, protiv koga smo takođe bili i zbog kog je pala Vlada, uz ono preciziranje gospodina Martinovića. To su razlozi zbog kojih ne možemo da se pridružimo inače jedinstvu za koje se zalažemo i voleli bi da možemo da postoji.

Pozivam i sada, ovo je danas, pa je danas, biće i sutra i prekosutra i narednih meseci, borba će trajati i prilika će biti sve teža, a ne sve lakša, da to jedinstvo ako je moguće ostvarimo. A, da bi se jedinstvo ostvarilo moramo da znamo na kojoj političkoj platformi ga ostvarujemo. Ne morate to ako znate da nam kažete ni danas, možda nije ni vreme, možda nije ni mesto, šta god se kome činilo, ali moramo da znamo šta nam je krajnji cilj i kako do njega treba doći.

U tom smislu se pridružujem svim ovim zahtevima, bilo ih je nekoliko, a da se čak, mislim da je Vladeta Janković to isto rekao i u Narodnoj skupštini napravi neka vrsta tela, može i van, mogu i konsultacije, formalne, neformalne, nikakav problem nemamo sa tim, apsolutno smo otvoreni. Bila je u nekom trenutku platformu razgraničenja, skoro zvanična platforma vladajuće većine i predsednika Aleksandra Vučića. Mi smo bili protiv, na šta imamo pravo. Ona više nije aktuelna.

Hajde da vidimo šta je sledeće, šta je ono što je najbolje rešenje. Ponavljam i sa time završavam ovaj deo, apsolutno smo spremni da razgovaramo, ali do tada nećemo biti u mogućnosti, o tome će Dejan Šulkić nešto više reći, da se pridružimo i da glasamo za usvajanje ovog Izveštaja.

Kratko. Pet tačaka. Mi nismo donosili rezolucije, deklaracije za ovu sednicu. To bi bilo besmisleno. Jasno je bilo da će biti jedna tačka dnevnog reda, ova koja je na dnevnom redu i to sve ne predstavlja nikakav problem. Tim pre što znamo da ćemo teško doći do konsenzusa i da to zahteva veliki napor i zahteva, ono što se meni čini da sam pokušao da uradim juče, da se prethodno dogovorimo oko konteksta okvira i da li na isti način čitamo događaje koji nas okružuju, a povodom kosovske krize.

Pet tačaka. Ništa posebno epohalno. Ja to priznajem, evo, dajem vam i municiju da me kritikujete. To je više pravac delovanja nego konkretan problem, jer u ovom trenutku niko ne može imati konkretan program, pogotovo ne ljudi iz opozicije koji ne raspolažu svim parametrima po definiciji stvari, koji ne prisustvuju svim razgovorima i koji imaju, ponavljam, po definiciji stvari, manji uvid u realno stanje kako na terenu, tako i u međunarodnim odnosima.

Prva tačka tog našeg okvira ili pravca je Ustav i Rezolucija 1244. Jedini mogući okvir i naravno, svi ćemo se složiti u startu sa tim u vezi.

Znate, ako kažem Ustav Republike Srbije, to znači da se on poštuje, ne samo u onom delu kada kažemo - nećemo nikada priznati secesiju Kosova, nego da se poštuje u svakoj odredbi tog Ustava, a ne samo u preambuli, znači kada je u pitanju teritorija, organizacija sudstva, itd. teritorijalno uređenje države.

Hajde da se ne lažemo. Briselski sporazum jeste bio protiv Ustavan i mi to ovde svi znamo. Tačno je da je Ustavni sud izbegao da da odgovor na to pitanje, na najgori mogući način. Time što je taj akt proglasio za politički akt.

Ljudi, da li je to u redu? Koleginice pravnice, gospođo Pilja?

(Biljana Pantić Pilja: Pilja.)

To nije u redu. Politički je možda mudro za te ljude iz suda, ali pravno nije u redu nikako.

Politički akti, kratko i teorija političkih akata, neću vam sada držati nikakvo predavanje, mi smo imali okrugle stolove na Pravnom fakultetu, niko ozbiljan to nije hteo da brani. Politički akt je onaj akt za koji ne postoji pravna regulativa koja reguliše tu oblast. To je politički akt, i u američkoj, i u francuskoj teoriji - act the guvernamant, political question, svejedno.

Znači, za Francusku, za Nemačku, za Britaniju, pitanje je priznanja neke teritorije kao nezavisne države je političko pitanje. Za Srbiju pitanje priznanja neke teritorije van naše zemlje je čisto političko pitanje. Da li ćemo mi deo Zimbabvea, Eritreju da priznamo ili ne, bez veze nabacujemo.

To je političko pitanje. To bi bio politički akt koji nije podložan oceni zakonitosti, odnosno ustavnosti, ali ovde se radi o našoj zemlji. Pitanje da li će pravosuđe će funkcionisati ili ne ne može biti političko pitanje. Imamo norme pravne, od Ustava pa nadalje, koje se kose sa onim što je u Briselskom sporazumu napisano. Ništa više, ništa manje.

Sud je izbegao da da taj odgovor. Na čast njima, neću više ni o tome.

Rezolucija 1244 – svi se slažemo, ali nekada malo relativizujemo.

Gospodine predsedniče Republike, kad sam juče pominjao da ponekad postoji malo ta defetistička intonacija, barem za moje uši, možda sam pogrešio, ali za moje uši je to tako zvučalo. Mislio sam, pored ostalog, i na činjenicu, vi ste to ponovili juče, relativizacije Rezolucije 1244, koja neretko može da se čuje iz vaših usta.

Pomno ja pratim sve što pričate. Pokušavam da budem temeljan u ovim stvarima. Juče ste to uradili i nije prvi put da kažete da ta Rezolucija nije baš toliko sjajna i da ima tu mnogo rupa. Nije potpuno sjajna samo zbog jednog elementa. Paragraf 11. kaže da se predviđa suštinska autonomija za našu južnu pokrajinu do poslednjeg, odnosno konačnog rešenja i u tom paragrafu se, istina, unosi jedna zbrka, konfuzija, odnosno implicitno se unosi mogućnost da konačno rešenje može biti nešto što nije suštinska autonomija unutar SRJ, odnosno danas Srbije. Ali, mimo toga, ona apsolutno štiti našu teritorijalnu celovitost u tolikoj meri da čak predviđa, u paragrafu 4, i to ste rekli nedavno na konferenciji za štampu, i Bogu hvala što ste to rekli, i povratak naših snaga bezbednosti. Neko reče 1.000. Nije 1.000, nego 1.989, jer piše ne hiljade, nego stotine. To je 19 stotina, plus 99 vojnika, ali nije to najvažnije.

Dakle, sve i da je lošija rezolucija, mi treba da pričamo da je bolja nego što jeste. To je okvir u kome treba da se odvija naša kosovska politika.

Druga tačka. Ljudi, nema više ustupaka. Nema više uzmicanja. Razumem ja… Evo, stvarno najiskrenije, najotvorenije pričam, nemam niti ideju da pravim političke poene, nemam ideju da… Prosto sam ovde da nešto uradimo za ovu zemlju.

Razumem da biste očuvali lične karte naše države na severu Kosova i širi, da prihvatite da ona njihova lična dokumenta koja na neki način priznajemo od 2011. godine, ali smo im davali papir, jel tako, papir u ruke kad pređu administrativnu liniju, da sada stavimo disklejmer, što biste vi rekli, na prelaz administrativni, plavi, veliki, da to napišemo tu. To je ustupak koji mi se čini prihvatljivim zato što imamo na drugoj strani dobit, odnosno ne gubimo nešto što nam je važnije. Ali, evo, recimo, te registarske tablice za motorna vozila, a i mnogo drugih stvari koje će doći na dnevni red.

Reče ovde Vladimir Đukanović i mnogi drugi…

Nije ništa, gospodine Đukanoviću. Znamo se dugo. Nije ništa ružno, što skačete odmah? Čak i nećete ni potrebu da replicirate, ali imate to pravo svakako.

Govorili ste i vi o zveckanju oružjem i spremnosti vojske. Podržavam ja sve to. Ono što mene brine je gde podvlačimo tu crtu, dokle možemo da činimo ustupke i kada više ne možemo?

Meni se čini kad ja kažem – dosta sa ustupcima, da ste vi, gospodine predsedniče, to potvrdili juče. Vi ste rekli – ne damo KM tablice, ako sam pažljivo i dobro slušao, pažljivo i dobro razumeo sve to. Ne damo KM tablice.

Hajde sad iskreno ovde da razgovaramo. Pa, mogli bi da ih damo, da kažemo – povući će sve investicije, napašće nas, biće sankcije, pa da damo. Ne, vi ste rekli – nećemo ih dati. Da li će nas to koštati? Verovatno hoće, ako se istraje na toj poziciji, a za to, recimo, imate našu podršku da istrajete na toj poziciji vi kao vladajuća većina. Apsolutnu podršku, kao što Srpska lista, a ne mislim ni sve najbolje o njoj, ne mislim ni sve loše o njoj. Reč je o gospodinu Radojičiću. Čuo sam sve dobre stvari o vama od pokojnog generala Delića, jako pohvalne stvari o vama. To što sam čuo je nešto što meni prija, a ne mislim sve najbolje o načinu na koji funkcioniše Srpska lista i to mogu da vam kažem, ali sutra ako zbog tih tablica pozovete Srbe na barikade i naši ljudi će doći i mi ćemo izaći ne što vas volim ili što vas ne volim, ili vas, ili vas, nego što mi se čini da je to ispravno. Ni manje, ni više.

Ako smo mogli da se borimo za registarske tablice, sva je prilika da ćemo moći da se borimo i za mnoge druge stvari.

Jačanje srpskog korpusa na Kosovu i Metohiji – to radite. Meni se čini da to može bolje. Možda je to lako reći i lakše i reći iz opozicije, kada nemate tu vrstu odgovornosti i nemate potpun uvid na terenu, ali onoliko koliko ja znam, između ostalog i zbog delovanja Srpske liste, može, a i mora mnogo bolje.

Četvrta tačka – nije moja, ljudi, pa me vi onda napadajte, i vi, gospodine Đukanoviću i vi, gospodine Martinoviću, a ja nisam imao problem da to kažem javno i na „N1“ i na mnogo drugih televizija i da pohvalim i Dačića i vas. Četvrta tačka – nastavite sa politikom tzv. otpriznavanja secesije Kosova i Metohije.

Evo, hoćete li javnu pohvalu? Evo još jedna javna pohvala – svaka vam čast na tome, najiskrenije, i u tome ćete imati podršku, pobogu, ljudi.

Svako povlačenje priznanja je dobra stvar za ovu zemlju. Svaka matematika koja nam ide na ruku je dobra stvar za borbu i za ove ljude i za prava države Srbije na Kosovu i Metohiji.

Peta stvar – pune garancije bezbednosti za naše ljude na Kosovu i Metohiji i to je ne može bez jake vojske i to ne može bez kredibilnih snaga i to ne može bez momenata gde ćete pokazati spremnost da to isto oruđe, ne daj Bože, iskoristite, s tim što sve to ima jedan preduslov. Ja sam ga kratko pomenuo juče, a ponoviću ga i danas.

Razumem plivanje, razumem tešku situaciju. Plašim se da se od tog plivanja na kraju ne udavimo. Evropske integracije i borba za Kosovo i Metohiju su suprotstavljena stvar. Delu opozicije to ne predstavlja problem. Oni su odavno rekli – prvo EU, a onda šta ostane. Ne slažem se sa tim stavom. Duboko se ne slažem sa tim stavom. Htedoh da kažem da je legitiman. Legitimno je da imaju stav. Stav kako takav mi se čini sve samo ne legitimnim, ali Bože moj.

Ja imam problem kao neko ko stavlja ispred tih stvari na prvo mesto Srbiju, da i dalje pričamo o evropskim integracijama, da i dalje smo na tom putu, jer u nekom trenutku će se taj manevarski prostor suziti. On je već sada uži nego što je bio sa tendencijom daljeg sužavanja. Obrni, okreni, moraćemo da se suočimo u nekom trenutku sa zidom.

Meni se čini, i to sam vas pitao na konsultacijama, da je ponekad bolje izaći iz voza na vreme, odnosno ranije nego kasnije. Svaki izlazak će imati svoju cenu, to je nesumnjivo. Nijedan izlazak neće biti lak, ali mi se čini da što bude kasniji to će biti problematičniji.

Sada zaista za kraj, uzeo sam dosta vremena svojoj poslaničkoj grupi, pričamo o zapadu. Jeste jak, jeste i dalje dominantan, ne bi valjalo da se sukobljavamo sa njim. Niko ovde nije lud. I mi imamo decu i mi živimo u ovoj zemlji i mi primamo plate u ovoj zemlji i hoćemo stabilnost i normalnost. To valjda ne možete da nam oduzmete. Nismo ni usijane glave, nismo ni ludaci, nismo ni neodgovorni ljudi, niko od nas, verujem i od kolega sa ove strane iz, ja ću nazvati, patriotske opozicije, ali ajde da ne preuveličavamo ni opasnost.

Niti je zapad ono što je bio 1999. godine, a tada smo im rekli – ne, niti smo mi ono što smo bili 1999. godine, a ono što je najvažnije niti je Kosovo i Metohija Zapadu bitno, kao što je bilo bitno 1999. godine, sada možda kontekstualno zbog ukrajinske krize. Mimo te krize to njima nije nikakav vitalan interes. Godine 1999. je bilo potrebno pokazati i novu ulogu NATO-a i pokazati da i dalje ratuju, da su civilizacije koje se ne libe da se late oružja kao dve bombe na Hirošimu i Nagasaki nekada, ali to više nije slučajno. Sve nam to ukazuje da možda treba pokazati i više odvažnosti i mi ćemo za te stvari uvek biti tu, a za ovaj Izveštaj zbog svega što sam rekao ne možemo da glasamo.

Zahvaljujem na pažnji.

Hvala vam gospodine predsedavajući.

Biću koncizan. Uveli ste najvažniju temu na kraju, EU, Orban, prosto, nije ista situacija. Možda je bolje biti član kluba, ali naše članstvo u tom klubu zahteva da se odreknemo dela teritorije i to je jasno i to ozbiljno menja i pravi razliku između nas i Mađarske, nas i bilo koje druge članice sadašnje ili potencijalnog kandidata.

Druga stvar, povodom EU. Pa jel moguće da politička volja suverene države da ne bude članica EU nužno vodi u sukob tu državu sa EU? Nije to izvesno. Možda da, pre ne.

Sada da se vratim na ono što ste govorili. Ovo je za raspravu ne može u 30 sekundi. Rekli ste lukavo i vešto, nisam to shvatio kao kompliment, nije bilo ni namenjeno da bude kao kompliment, nisam imao nameru da budem ni lukav ni vešt, bio sam potpuno otvoren, vi ste dosta vešto u svemu što ste rekli 90% tih stvari se ne odnosi na mene, niti sam ja išta od toga rekao ili nisam rekao na taj način.

Odgovoriću vam najvažnije za Marka Đurića. Da, žao mi je što mu ROSU ono uradila i da one slike me nisu ni malo obradovale - sasvim suprotno i da, u toj emisiji su izrečene sa obe strane i grube reči, ali da takav ritam emisije i takav način dijaloga i vođenja dijaloga je nametnut sa druge strane, ne sa moje. I što vi kažete - uvek ćemo odgovarati mi i to je tako, pa je tako.

Ovo ostalo ste potvrdili sve što sam rekao ili ste na drugačiji način interpretirali moje reči. Savetodavno mišljenje, rekao sam da pravno ne znači ništa, ali da se politički koristi. To sam ja rekao. Samo ste ponovili šta sam ja rekao.

Da li je bilo helikoptera ranije?

(Predsednik: Istakla su dva minuta.)

Nije i dobro je što ih ima i daće Bog da ih bude još više. Ništa više ništa manje.

Gospodo, niko nije doneo nezavisnost Kosovu, jer Kosovo nije nezavisno. Ako stvari stoje suprotno, onda naše prisustvo ovde, ova sednica, ovaj dnevni red nemaju apsolutno nikakvog smisla.

Ja molim sve da takve rečenice ne izgovaraju i uz dužno poštovanje, gospodine predsedniče Republike, to molim i tražim i od vas, a možda ste i vi prvi koji ne bi smeli takve rečenice da izgovarate. Razumem i umor. Sve nas stiže polako i mene lično, ali neki minimum i logike i borbe moramo da sačuvamo.

Idemo redom. Hvala predsedniku Narodne skupštine na datoj reči.

Gospodine predsedniče Republike, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije iz naše južne pokrajine, braćo i sestre sa Kosova i Metohije, već smo nekako proklizali, već smo nekako na moju veliku žalost, ali ne potpuno neočekivano prešli u neku vrstu politikanstva, ko je kad šta radio, ko je za šta kriv. Odmah da vam kažem nije tu niko ni potpuno crn, ni potpuno beo i to svi ovde znamo. To i nije najvažnije, nego možemo do jutra da se prepucavamo ko je šta kad radio. Ne verujem da je preterano plodonosno ili preterano svrsishodno. Ne da ne verujem, nego nije.

Druga stvar, pričalo se ovde i pre ove sednice i na ovoj sednici o potrebi da se napravi neka vrsta konsenzusa i to bi bilo sjajno i to je poželjno. Jedino nisam siguran da je to u potpunosti moguće. Da bismo došli do konsenzusa moramo da ustanovimo prethodno da pričamo istim jezikom kada je u pitanju problem Kosova i Metohije.

Zato bih se ja vratio na neki okvir, okvir nepobitnih činjenica, a jedna od tih činjenica… Jutros ste vi, gospodine predsedniče Republike u govoru uvodnom, koji smo, barem ja lično, ljudi iz poslaničkog kluba NADA, NOVI DSS i POKS, veoma pažljivo slušali, kao što smo pažljivo pročitali ovaj Izveštaj koji je na dnevnom redu, rekli nekoliko stvari, neću ih sve komentarisati, neke bih komentarisao negativno, ponekad te rečenice imaju prizvuk defetizma, koji ne godi mojim ušima, ali ste rekli iz moje perspektive, a čini mi se nezavisno od moje perspektive, načelno jednu suštinsku stvar, najvažniju stvar - istorijske tokove nije uvek nemoguće preokrenuti. Istorijske tokove nije uvek nemoguće preokrenuti.

Hajde da izbegnemo ovu duplu negaciju koja je pravilna, ali da pojednostavimo. Rekli ste da je nekada moguće preokrenuti istorijske tokove. Jedino što nas kao generaciju živih Srba čeka u budućnosti je da damo sve od sebe da vrlo negativne istorijske tokove, kada je u pitanju naš položaj, nas kao Srba, vas gospodo kao Srba koji živite u južnoj pokrajini i nas kao države Srbije, doveo u vrlo kritičnu situaciju. I ne od juče. Decenijama, da ne kažem vekovima.

Ljudi, to je naš jedini zadatak da se borimo da taj istorijski tok preokrenemo. Da li je to lako? Apsolutno nije. Da li je moguće? Sigurno je moguće. Samo da vam kažem, nije Kosovo i Metohija ni toliko velika teritorija, niti Albanaca toliko puno ima tamo, neko reče milion i po. Nema ih milion i po. Koliko god da ih ima, nije to toliko velika i kritična masa da se ne može raditi na preokretanju istorijskih tokova.

Samo je jedno pitanje, ne da li je moguće, nego da li je moguće za nas, da li je moguće za ovu generaciju da radi nešto što bi imalo svoju cenu u svakom pogledu? Ali ta cena svakako nije onoliko velika kao što je bila cena koju su plaćali neke prethodne generacije i 2012, 2013. i 2014, pa i 1999. godine. I ne znam da li neko „kukumavči“, kao što je ovde neko govorio ili ne, da li neko od nas kuka ili ne, a znam da se i to događa, da nam nije teže nego što je bilo nekim prethodnim generacijama i generacijama koje su se sa ovim problemima suočavale pre nas.

I baš zato što smatram da je potrebno da pokušamo da preokrenemo te istorijske tokove, mi iz srpske koalicije NADA iz ovog poslaničkog kluba Novi DSS – POKS nećemo glasati za usvajanje Izveštaja Vlade Republike Srbije, odnosno Kancelarije za Kosovo i Metohiju i Kancelarije za koordinacione poslove.

Da vam kažem odmah još nešto, nemojte misliti ni jednog časa da potcenjujemo ovaj rad. Nemojte misliti da bagatelišemo s onim, ne što je ovde napisano, nego s ovim što je ovde opisano. Nismo mi ni bez iskustva, još manje bez odgovornosti da ne znamo da sve ovo zahteva i truda i znanja i požrtvovanost. Nismo ni glupi da smatramo da je na Kosovu bolje da neki kosovski operater distribuira električnu energiju ili da daje telekomunikacione usluge od „Elektrosevera“, recimo, ili od MTS d.o.o. Nismo glupi da ne mislimo da će biti lakše ljudima gore i svim Srbima sa Kosova i Metohije, naročito na severu, da postoji neki direktorat kosovske policije „Sever“ koji će voditi Srbin. Sve to treba raditi i sve je to teška borba i nju razumemo.

Jedini problem što sve to što jeste nešto što treba raditi u ovom kontekstu funkcioniše u okviru pravnog poretka, secesionističkih institucija, secesionističkog Kosova.

Drugim rečima, vi ogroman trud ulažete da uredite život u vagonu koji se nalazi u vozu koji ide u provaliju. I moja prva, da kažem, nepobitna činjenica i zašto nećemo glasati za usvajanje ovog Izveštaja, potpuno razumevajući trud i rad koji ulažete i vi gospodine Petkoviću, znamo se 15 godina minimum i radili smo na ovome zajedno nekada, ne baš na ovome, ali na borbi, leži u činjenici da ovakva kosovska politika vodi u gubitak Kosova i Metohije.

Ovakva kosovska politika vodi u gubitak Kosova i Metohije neminovno, zato što ova politika počiva na ustupcima. I gospodine predsedniče, to ste i vi rekli maločas kada ste govorili o pritiscima Zapada, da činimo i dalje ustupke. Mi godinama činimo ustupke, decenijama.

Hajde samo neke da podsetim, nije bitno, vratiću se na pitanje odgovornosti. Rekonfiguracija UNMIK-a 2008. godine, gde smo pustili EULEKS da dođe i da vodi glavnu reč. Izmeštanje pregovora 2010. godine iz UN na EU, početak tehničkog dijaloga 2011. godine, gde jesmo pomagali funkcionisanje secesionističkih institucija, ako ništa kroz davanje kopija katastarskih i matičnih knjiga. Pa to je, ljudi, olakšavanje, funkcionisanje secesionističkih institucija ako ništa drugo.

Godine 2013. Briselski sporazum. Jesmo dali pravosuđe, stavili ga u okvire secesionističkih institucija, povukli te policajce koje smo imali dole, sve smo to uradili i da ne nabrajam dalje.

Uostalom, gospodine predsedniče Republike, vi imate običaj i s punim pravom i krajnje legitimno da govorite o rezultatima. Imate tu sportsku metaforu semafora. Pretpostavljam da vam je u glavi semafor na stadionu fudbalskom, ali potpuno je nebitno. Jesu rezultati ti na osnovu kojih se cene dela i efikasnost politike i rada bilo koga od nas.

Ja ću sada skratiti priču. Rezultat ovakve kosovske politike koja se odvija u kontinuitetu od 2008. godine, jeste da je na Kosovu i Metohiji sve manje države Srbije i posledično sve manje Srba. I ova činjenica je nažalost neoboriva. Kada kažem da ova politika kosovska nije dobra, to kažem zato što on ima svoj logičan ishod, gospodo. Ima svoj logičan ishod zato što isti uzroci daju iste posledice iz ustupka ustupak, neće ostati više ništa ni od srpske države, a nažalost ni od Srba na Kosovu i Metohiji, a to ne sme da se dogodi.

To ne sme da se dogodi jer mi Kosovo i Metohiju ne smemo da izgubimo, prosto ne smemo. Neko je ovde rekao „sveta srpska zemlja“. Ljudi, jeste. Ovo što ću sada reći govorim bez ikakve patetike, bez ikakvog romantičarskog zanosa, kamoli mladalačkog. Niko ovde više nije mlad, ali reče kolega poslanik u početku ove sednice kako su Mađari gubili teritorije. Jesu. Gubili su i Srbi teritorije, Makedonija, pa i zapadno smo gubili teritorije, ali ljudi Kosovo i Metohija nije bilo kakva zemlja.

Znate, veliki srpski istoričar, Radovan Samardžić, je imao tu rečenicu koja je naprosto tačna – Kosovo je bilo i ostalo metafizički obrazac održanja našeg naroda. Ljudi, predamo Kosovo sutra, čitajte „Gorski vijenac“, hajde čitajte ga, gubi smisao, Gledajte Nadeždu Petrović „Gračanicu“, nemate šta da gledate. Čitajte, pominjali ste ovde neke autore, možemo i Matiju Bećkovića, ljudi pola naše kulture, našeg nacionalnog identiteta koji je sav protkan kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, vidovdanskom etikom brišemo kao gumicom.

Znate, pominjali smo razne autore, Andre Malro, jedan strani pisac je rekao obraćajući se nama Srbima, to je razgovor sa Živoradom Stojkovićem, nebitno, znate li šta je rekao? Kaže: „U krajnjem slučaju, to što vas čeka na Kosovu, ti problemi“, to su neke sedamdesete godine, šezdesete, kaže: „Možda i ne bi bili toliko strašni da je Kosovo samo pitanje vaše prošlosti i vaše istorije, ali ne, problem je što je Kosovo pitanje vaše kulture, nacionalne kulture, a to nikada nije stvar prošlosti“. Nacionalna kultura je nešto što jedino možemo da imamo, što pravi biće nacionalno jednog naroda i to je uvek stvar sadašnjosti. Ljudi, epske pesme se dele na cikluse gde je osovina kosovska bitka.

Ali, hajde, recimo, da to nikoga ovde ne dotiče. Znam da većinu vas sa ove strane dotiče. Nisam siguran da većinu kolega sa ove strane to dotiče. Relativno legitimno, nije problem. Uvek je bilo u srpskoj eliti ljudi kojima je uvek nešto bilo preče od Srbije, te su bili veći Jugosloveni od Srba, pa su bili veći komunisti od Srba. Sada imamo veće evropejce od Srba. Dobro. Čudan je to fenomen, pozabavićemo se i time jednog dana kada preuzmemo odgovornost za vođenje ove države, ali nije dobro. Nije to jedini argument zašto mi ne smemo da prihvatimo i da se predamo kada je Kosovo u pitanju. Predamo li sutra Kosovo, prekosutra otvaramo niz ozbiljnih geopolitičkih teritorijalnih pitanja u užoj centralnoj Srbiji, a nakosutra gubimo Republiku Srpsku.

Ljudi, budućnost jednog naroda se ne gradi na konstantnom povlačenju, uzmicanju i predaji, kao što niko od nas u svom ličnom životu ili naše porodice, ne gradimo naše budućnosti na porazima i povlačenjima, tako ni jedna nacija ne može to da uradi. Naša skorašnja istorija to dokazuje. U Krajini srpskoj se nije branila samo Krajina, nego se branilo Kosovo i Metohija, kao što se danas na Kosovu i Metohiji ne brane samo ovde ovi ljudi, Kosovo i Metohija, nego i niz drugih ozbiljnih pitanja. To ovde apsolutno svi znate.

Ta borba na koju smo osuđeni, sviđalo nam se to ili ne, mi smo osuđeni na tu borbu, ne podrazumeva samo da kažemo: „Nikad nećemo priznati secesiju Kosova i Metohije“. To se valjda podrazumeva.

Čujem sad u javnosti par ljudi, neki nisu ovde prisutni u sali, neki nisu ni narodni poslanici, može sve, ali nikada nećemo priznati secesiju Kosova i Metohije. Ne može. Secesiju svakako priznati nećemo, to je preduslov, to je nužan uslov, ali ne i dovoljan i ne može sve. Ova borba podrazumeva da se borimo za povratak Kosova i Metohije u ustavno-pravni poredak, u puni ustavno-pravni poredak Republike Srbije.

Da li će ta borba biti laka? Neće. Da li će koštati? Hoće. Da li je rizična? Jeste. Da li može da dovede do dela stvari u kome ste vi, gospodine predsedniče Republike, govorili? Verovatno da može, ali koliko god da košta biće višestruko jeftinija od gubitka teritorije, stalne nestabilnosti i nemogućnosti da uređujemo zemlju i ekonomski i pravno i na svaki drugi način.

Sad, pre nego što pređem na sledeću činjenicu, još jedna stvar. To je nešto što u retorici o borbi kada je u pitanju Kosovo i Metohija često čujem. Nije bitna država, bitan je samo narod na Kosovu i Metohiji.

Naravno da su bitni naši građani sa Kosova i Metohije i naš narod na Kosovu i Metohiji. Ali, ljudi njihov položaj zavisi direktno od odbrane prava države Srbije nad Kosovom i Metohijom. Nezavisno Kosovo i Metohija, kakve god garancije uspemo da ostvarimo, dogovorimo, za 10, 15, 20 godina neće više biti živog Srbina. Prava Srba da, ali ne bez prava države Srbije nad Kosovom i Metohijom.

Sad ću vam reći nešto i nemojte samo posle da me napadate da je to neodgovorno, da je to ratno huškački, da je to ovako ili da je to onako. Reći ću banalnost. U toj borbi moramo da budemo spremni na sve i da se u toj borbi služimo svim raspoloživim sredstvima ne daj Bože. Moramo da izbegnemo situaciju po skoro svaku cenu da dođemo u takvu situaciju, ali kao svaka država nećemo nikada smeti da se odreknemo da upotrebimo sva sredstva koja stoje na raspolaganju svim državama, pa i državi Srbiji.

Verujem da mi nećete uzeti za zlo ovu banalnu činjenicu, jer je vaša vlast, predsednik Republike dao tu naredbu, nisam ja, niti bilo ko iz opozicije, to i ne možemo, kad je bila prethodna kriza na Jarinju, da se naše ratno vazduhoplovstvo podigne i da nadleće administrativnu liniju, što smo mi lično, ja lično, pozdravili. Ne što volimo da zveckamo oružjem, niko ne voli, niko normalan, zdravo konstituisan psihološki ne želi tako nešto, ali je to potez odgovoran, možda rizičan, možda ovakav, možda onakav, ali neophodan bio.

U toj borbi još par činjenica. Zapad nam nije partner i nikad nam neće biti partner. O ovome ste i vi sami govorili dovoljno. Ne znam, čujem po nekad i od kolega iz opozicije, to sam slušao u kampanji, kako ćemo mi napraviti dogovor sa zapadom u vezi sa Kosovom i Metohijom. Ljudi, zaboravite to. Šta treba zapad da nam učini da shvatimo da sa njima dogovora nema? Napravili su albansku državu 2012. Podržavali separatizam 90-ih, izvršili agresiju 1999. godine, podržavali secesiju, priznali secesiju 2008. godine i sad nas teraju da i sami priznamo. Nema dogovora. Na našu veliku žalost, ali nema, tako je. Da je to tako potvrđuje i taj naš čuveni evropski put. Ja ne znam, braćo i sestre, kako vam više ne dosadi da pričate o EU, a to možda više trebaju ovde da se okrene? Kako vam ljudi više ne dosadi? Dvadeset godina, 30 godina pričamo o tome i onda nam dođe Šolc i kaže - braćo Srbi, ne kaže to tako naravno, ali kaže – gospodo iz Srbije, jedini uslov za vas je da priznate secesiju Kosova. Hvala vam na tome i hvala mu na tome. To smo dugo lagali svoj narod da to nije uslov sada znamo da jeste. Mi to pričamo 14 godina unazad, ali nema veze, bitno da smo sada svi svesni tog uslova i te činjenice.

Da ne trošim vreme na pitanje normalizacije odnosa koje ne znači ništa drugo nego zahtev za priznanjem secesije Kosova po modelu dve Nemačke iz 1972. godine gde reč normalizacija stoji u temeljnom ugovoru i nakon tog ugovora obe Nemačke su ušle u UN, Zapadni blok priznao Istočnu Nemačku, Istočna Nemačka Zapadnu Nemačku, jedna drugu oslovljavaju kao države i garantuju teritorijalnu celovitost jedne druge. Mogao bih satima, ali nije poenta.

Hoću da vam kažem nešto drugo. Možemo da se prepiremo, rekoh, do jutra ko je šta kad radio, ali, braćo i sestre, od odgovornosti pobeći nećemo, niko od nas. Odgovornost za ovo pitanje je zajednička. Možete vi na mene da se ljutite. Na mene baš i ne možete, ali možete na stranku koju vodim, ne možete ni na koaliciju, možete na stranku koju vodim, novi DSS, tada DSS, da nas napadate što smo pustili Kurtija. Evo ja to kažem, jeste, to je notorna činjenica, nikakva tajna nije što je tada oslobođeno dve hiljade šiptarskih terorista, neki jesu, neki nisu, da, jeste, što nismo angažovali vojsku 2004. godine kada je bio pogrom, možete i to da se ljutite. Kažete – organizovali molebane, skupove. Na tim skupovima su bili svi ti. Tomislav Nikolić je govorio na tom skupu 2008. godine, ali nema veze. Recimo da se ljutite i zbog toga. Ja mogu na vas još više da se ljutim, na vas što se povukli vojsku 1999. godine, mogao bih to da kažem, što ste potpisali Briselski sporazum 2013. godine, što ste krenuli u dijalog 2011. godine. Možemo do mile volje. I, izvinjavam se na izrazu, džaba. Možemo da se durimo, da se ljutimo – džaba.

Jedino pitanje koje se tiče svih nas – kako dalje? Kako dalje ako hoćemo da se istinski borimo za Kosovo i Metohiju, a da logičan ishod ne bude priznanje de fakto, de jure, suštinski priznanje secesije. Moramo radikalno da promenimo našu kosovsku politiku. Kada to kažem, u raspravi ću reći detaljnije šta nam valja činiti iz perspektive srpske koalicije NADA, ali kada kažem da nam je potrebna radikalna promena politike ne znači da se ona nužno mora radikalno i sprovesti. Nikada se državni brod ne okreće preko noći i politika državnog broda. Nismo ni maloumni, ni neodgovorni da vam kažemo sada – prekinite razgovore, recite Evropi da prošeta, kako beše ono – bejbe, da ne pominjem to – zalutala si itd. itd. Znači, niko to ne traži. Postepeno se može promeniti politika. Ja mislim da se politika postepeno mora menjati, ali ta promena u konačnom ishodu, i završavam, gospodine predsedniče Narodne skupštine, dajte mi još 10 sekundi, u krajnjem ishodu ta politička promena mora biti radikalna. Ne vidim, iskreno, drugi način da se na zadovoljavajući način izborimo sa ovim problemom koji je problem jedne generacije i koji će biti ogledalo svih nas. Zahvaljujem se na pažnji.

Mislim da sam poslednja osoba u ovoj sali kojoj, gospodine predsedniče Republike, možete da prebacite odsustvo hrabrosti prilikom donošenja odluka.

Dakle, nemamo nikakav problem da glasamo ili ne glasamo i te odluke donosimo shodno slaganju političkom, ako ono postoji, ili odsustvu istog. Uostalom, to pokazuje i činjenica da me nikad nije bilo briga da li ću i kako ću da prođem u pojedinim medijima ako kažem da nešto što smatram dobrim da je uradila ova vlast, ili vaša vlast, to i kažem. To se odnosi na to nadletanje administrativne linije, jer to zaista smatram da je bilo i odgovorno i hrabro i od strateškog značaja, kao i jačanje vojske, kao i povratak vojnog roka, i da ne nabrajam dalje.

U naše vreme, pa skoro da nema našeg vremena, mi smo 14 godina opozicija, a 2008. godine je ta Vlada pala baš zbog razlike u vezi s tim kako treba da se vodi kosovska politika i ni jedno priznanje nije bilo u naše vreme, mi smo tad već, u suštini, otišli.

Rekli ste da sam rekao da treba mnogo oštrije da reagujemo. Ne, baš sam rekao suprotno. Imate ponekad taj talenat, malopre uočen, da promenite smisao reči vaših sagovornika ili oponenata. Kad smo oponenti, ja sam rekao da nam treba radikalna promena kosovske politike, a da sam potpuno svestan, zato što sam odgovoran čovek, da ta promena ne može radikalno da se izvrši, nego traži postepenost. I kao takva, opet, neće biti laka.

Tu dolazim do, zapravo, glavne zamerke zašto nećemo glasati za ovaj Izveštaj. Nije pitanje ni hrabrosti, ni dopadanja bilo kome, ja ni nemam društvene mreže, nemam Tviter, nikad se time nisam ni bavio, ne znam šta se tamo događa, niti me, da budem iskren, u životu zanima.

Dajte mi još 10 sekundi, molim vas, gospodine predsedniče Narodne skupštine.

Zašto glasamo protiv? Zato što ova politika nas vodi u ćorsokak, i to nisam rekao ja, to ste rekli vi, gospodine predsedniče Republike.

Pa, vi ste pre par nedelja rekli – posle 10. ili 13. septembra će biti 30. oktobar, pa će biti neki 30-ti novembar, pa će biti nova krivina, pa nova krivina, pa nova krivina. I, to će zaista tako i biti, to ste potpuno u pravu.