Poštovano predsedništvo, uvaženi narodni poslanici, želim na početku svog izlaganja, pre svega, da iskažem svoje nezadovoljstvo zbog načina i smišljenih skrivalica, neću da upotrebim izraz podvala, u postupku utvrđivanja dnevnog reda ovog zasedanja i, bolje rečeno, vremena obaveštavanja poslaničkih grupa o terminu održavanja ovog zasedanja, sa verovatno jednim jedinim ciljem - da se onemoguće poslanici da amandmanima pokušaju da poprave Predlog ovog zakona.
Bez obzira na ovu smišljenu neozbiljnost i "žurbu", smatram i dalje da je ovaj visoki dom ozbiljno mesto da bi se u njemu igrale dečije igre, poput žmurki, skrivalica itd.
Sad nešto o Predlogu carinskog zakona. Carinski zakon svake, pa i naše zemlje, spada u kategoriju ekonomskih zakona za koje su zainteresovani i privredni subjekti, pojedinci i država. Donošenje takvog zakona, bez prethodno sprovedene javne rasprave, ne bi bilo prihvatljivo, s obzirom na ogroman broj subjekata koji učestvuju u carinskom postupku. Stoga mi u SPS-u smatramo da bi bilo najcelishodnije da se njegovo donošenje odloži, da se zakon povuče iz procedure, a da se u tom vremenu, u okviru Privredne komore Srbije, sprovede odgovarajuća šira rasprava i zatim pripremi novi, bolji predlog carinskog zakona.
Predlog za povlačenje carinskog zakona temeljim na sledećim činjenicama: carinski zakon je preobiman, sadrži 410 članova. Pojedine norme u njemu su nedorečene i neprecizne. To potvrđujem i činjenicom da je u zakonu predviđeno čak 45 ovlašćenja za donošenje podzakonskih akata, i to: za Vladu Republike Srbije čak 32, za Ministarstvo finansija i ekonomije šest, za direktora Uprave carina sedam. Donošenje ovih podzakonskih akata, kojima se potpunije i preciznije definišu pojedine odredbe, praktično proširuju carinski zakon za otprilike još 200 novih članova, što za ionako obiman zakon dalje komplikuje proceduru, primenu čini složenijom i zakon teže primenjivim.
Pored toga što se podzakonskim aktima stvara nesigurnost u poslovanju sa inostranstvom zbog mogućnosti čestih izmena, stvara se i privid da carinskim zakonom nije na pravi način uređena materija koju on treba da reguliše. Predloženi tekst zakona sastavljen je od dve posebno odvojene celine, koje ne odgovaraju ni samom nazivu zakona. Naime, u tekstu carinskog zakona kojim se uređuje carinsko područje, carinska roba, carinski nadzor i kontrola, carinske povlastice, carinska vrednost, carinski postupak, uvoz, izvoz i tranzit robe, što je osnovni zadatak zakona, ugrađen je i tekst zakona o carinskoj službi, koji obrađuje posebnu materiju koja bi trebalo, kao i do sada, da bude materija posebnog zakona.
Da je izneto tačno potvrđuje i činjenica porpisana u odredbi člana 410. u kojoj je utvrđeno stupanje na snagu carinskog zakona, na način da odredbe od člana 1. do 251. i odredbe člana od 396. do 398. i od 399. do 406. stupe na snagu 1. januara 2004. godine, dok odredbe člana od 252. do 329, kojima se uređuje carinska služba, stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja carinskog zakona u "Službenom glasniku Republike Srbije". Navedenim odredbama u članovima 252. do 329. ili kompletan deveti deo nepotrebno je opteretio iovako obiman tekst ovog zakona. Pošto iz samo vama poznatih razloga mi poslanici nismo bili u poziciji da predložimo amandmane na Predlog zakona, iskoristiću priliku da u načelnoj rapsravi iznesem veoma konkretne primedbe na nekoliko članova, na koje sam imao nameru da podnesem amandmane. U članu 1. sam imao nameru da intervenišem amandmanski i smatrao sam da je potrebno brisati stavove 2. i 3, kojima se uređuje nadležnost uprave carine i organizacije obavljanja poslova i upravljanja upravom carine. Te odredbe treba da budu sastavni deo zakona kojim se uređuje carinska služba.
Takođe sam imao nameru da podnesem i amandman na član 194, gde sam hteo da predložim da se posle tačke 1) dodaju dve nove tačke 2) i 3). Tačka 2) - da je oslobođena nova oprema iz odeljka DžVI do DžVIII carinske tarife, osim putničkih automobila koje uvoze fizička lica, koja se u zemlji ne proizvodi, a koristi se u oblasti industrije i rudarstva, poljoprivrede i ribarstva, vodoprivrede i građevinarstva, saobraćaja i veza, čija pojedinačna vrednost iznosi najmanje 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.
Predloženom dopunom se stvaraju podjednaki uslovi u pogledu uvoza opreme po osnovu uloga stranog lica i domaćih lica koja sama vrše uvoz te opreme, a isto kupuju u inostranstvu sopstvenim sredstvima ili putem kredita, s tim što bi domaća lica bila oslobođena dažbina na uvoz samo nove opreme i to u slučaju kada vrednost pojedinačne opreme prelazi iznos od 10.000 evra.
S obzirom i na uslov da se takva oprema ne proizvodi u zemlji, ne ugrožava se domaća industrija i propisana je ova zaštita. Na ovaj način obezbeđuje se modernizacija domaće privrede, veća uposlenost i preduslov za povećanje izvoza.
Takođe, u članu 194. u okviru tačke 3) - opremu koju uvoze domaća lica, osim fizičkih, radi kompletiranja opreme koja će se izvesti u inostranstvo, odnosno opreme koja će biti izvezena kao ulog domaćeg lica u inostranstvu.
Navedenom tačkom 3) obezbeđuju se uslovi za povoljniji uvoz opreme, koju domaća lica, osim fizičkih, nabavljaju u inostranstvu, a ista se koristi za kompletiranje opreme ili kao ulog domaćih lica u inostranstvu.
Na osnovu konkretnih primedbi, saglasno tome, predlažem sledeće: da se odloži donošenje zakona i zakon povuče iz procedure, da se po istom sprovede prethodna rasprava i daju konkretni predlozi, uz uvažavanje privredne situacije u zemlji. Pod tri, da se na osnovu dobijenih predloga i sugestija, po obavljenoj raspravi, sačini zakon, jasniji i lakše primenjiv. Smanjiti data ovlašćenja u zakonu za najmanje jednu polovinu, a u cilju potpunije definisanosti određenih odredbi i izostaviti iz teksta zakona odredbe od člana 252. do člana 329, to je onaj kompletni deveti deo, i tako zakon učiniti još jasnijim.

Poštovano predsedništvo, ministre, kolege narodni poslanici, tržište rada je godinama predstavljalo jednu od najuspešnijih institucija u društvenom sistemu Srbije. Bio je to sistem u razvoju, čiji su se najbolji rezultati očekivali u toku 2002. i 2003. godine. Međutim, njegov razvoj prekinut je dolaskom DOS-a na vlast. Ustvari, od njega nije ostalo ništa, sem dokumenata o desetogodišnjoj uspešnosti i priznanja svih relevantnih ljudi, privrednika, institucija, o velikom doprinosu sistema zapošljavanja u očuvanju stabilnosti privrede, preduzetništva i socijalnog mira u Republici, u jednom od najtežih perioda u svojoj istoriji.
Sistem je zaustavljen tako što je dolaskom DOS-a smenjeno svo rukovodstvo ili skoro svo, inače provereni stručnjaci sa zavidnim stažom i uspesima u oblasti zapošljavanja. Na njihova mesta su postavljeni ljudi po kriterijumima pripadnosti DOS-u. Da bi nove vlasti dokazale uspešnost u rešavanju problema u oblasti zapošljavanja pristupilo se reformi sistema zapošljavanja, pre svega donošenjem novog Zakona o zapošljavanju.
Predlagač zakona ističe da je zakon zasnovan na najvišim međunarodnim standardima rada, sadržanim u konvencijama i preporukama MOR-a. To ističe, ali zaboravlja da je prethodni Zakon bio zasnovan na istim konvencijama i da su u njega bili ugrađeni odgovarajući standardi sadržani u zakonima o zapošljavanju evropskih zemalja. Zaboravili su, jer i dalje negiraju da je bilo šta dobro u prethodnom sistemu i da istorija u svim oblastima, pa tako i u oblasti zapošljavanja, počinje od DOS-a. U tom nastojanju preterano ističu svoju odanost demokratiji i svetskim standardima, tako da to često deluje čak neukusno i smešno. Na primer u članu 9. navođenje "načela nepristrasnosti"; u članu 10. "načela besplatnosti"; zatim, u članu 30."savetovanje poslodavca i lica koje traži zaposlenje o zakonu i drugim aktima"; u članu 8. "načela slobodnog izbora zanimanja, jednake dostupnosti i postupanja u zapošljavanju", itd.
Partijska ostrašćenost i neshvatljivo izražena želja da se sve omalovaži iz prethodnog vremena, pre DOS-a, dovodi do toga da se ne preza ni od velikih izjava, koje je već sada moguće demantovati - a šta će biti tek za godinu ili dve?! Tako govoreći o razlozima donošenja novog zakona kažu: "Tranzicija društva i ekonomije i prihvatanje savremenih principa civilnog društva, demokratije i tržišne ekonomije, kao i potreba za stvaranjem novog, savremenog zakonskog osnova za podsticanje slobodno izabranog produktivnog zapošljavanja, povećanje profesionalne ali i geografske pokretljivosti na tržištu rada, afirmacija mera aktivne politike zapošljavanja i aktiviranja tražioca zapošljavanja, kao i uspostavljanje ekonomski realno i socijalno adekvatnog sistema osiguranja za slučaj nezaposlenosti uslovili su donošenje ovog zakona".
To znači da do dolaska DOS-a Srbija nije bila u društvenoj i ekonomskoj tranziciji, da nije prihvatala principe civilnog društva, demokratije i tržišne ekonomije. Po nama nije trebalo donositi novi zakon da bi se stvorio osnov za podsticanje slobodno izabranog produktivnog zapošljavanja, jer je prethodni Zakon to dobro odredio. Tadašnje tržište rada na tom planu zabeležilo je u protekloj deciniji vrlo velike rezultate. Trebalo je samo prelistati desetogodišnje izveštaje o radu tržišta rada.
Zakon je trebalo doneti, kažu predlagači, da bi se afirmisale mere aktivne politike zapošljavanja i aktiviranje tražioca zaposlenja. Za afiramciju aktivne politike zapošljavanja nije trebalo donositi novi zakon, jer je stari to dobro obradio, a tržište rada sa svojim službama imalo je velike rezultate u rešavanju tzv. tehnoloških viškova, novom zapošljavnju, samozapošljavanju, pripremi zapošljavanja putem obrazovnih procesa za nove tehnologije, nove poslove, radne zadatke i nova radna mesta.
Izgleda da je zakon trebalo doneti za nešto što stvarno nije postojalo, za aktiviranje tražioca zapošljavanja. Ovim načinom, kažu predlagači, promenjena je uloga nezaposlenog lica, iz pasivne u aktivnu, nizom prava i obaveza koje treba da podstiču inicijativu nezaposlenog za traženje posla. Tom nezaposlenom mnogo treba da pomogne i novoformirani klub za traženje posla u kome će nezaposleni sticati znanje, sposobnosti i veštine u traženju posla. Ipak se nešto pogrešilo.
Naime, zanemarilo se da je na evidenciji nezaposlenih oko 40% nekvalifikovanih radnika sa ili bez osnovne škole i oko 25% kvalifikovanih radnika sa dosta oskudnim znanjem i pripremljenošću za bavljenje osnovnim zanimanjem. Tu je oko 20% srednjoškolaca tzv. radnika IV stepena stručnosti, koji su zbog promašaja u reformi obrazovanja takođe oskudnog znanja i struke.
Znači, zakon će po tom osnovu biti praktično primenjivan za nešto preko 10% nezaposlenih, čak i mnogo manje, jer će ga koristiti uglavnom nezaposleni VI i VII stepena stručnosti, uglavnom iz suficitarnih zanimanja. Za ogroman broj nezaposlenih ovaj član zakona biće diskriminatoran, jer će preko njega pretiti opasnost od brisanja sa evidencije. Zašto?
Zato što je nezaposleni kvalifikovani radnik sa možda skromnim znanjem i spremnošću da obija pragove raznih preduzeća tražeći posao, čak i sa znanjem koji su ga za skupe pare poreznika obučili u klubu za traženje posla, ipak, nesposoban za tako nešto ili zbog toga što nije dostavio pismeni dokaz Nacionalnoj službi o aktivnom traženju posla. Najviše će ih biti brisano sa evidencije nezaposlenih, jer u periodu od šest meseci tri puta ih službenici Nacionalne službe neće naći na određenoj adresi u vremenu utvrđenom sporazumom ili dogovorom.
Kada je ovo u pitanju malo je reći da je ovaj član 93. nekorektan i da je u funkciji brisanja nezaposlenih sa evidencije, i na taj način ubiranja poena od strane Vlade i Ministarstva za smanjenje broja lica sa evidencije nezaposlenih.
Ovaj član mogao je predložiti samo neko iz kabineta, neko ko ne poznaje siromaštvo sa kojim se radništvo suočilo ili je suočeno, i jedan volšeban način snalaženja nezaposlenih lica da prežive sa porodicom i sa minimalnim sredstvima. Zar tom nezaposlenom radniku ima neko pravo da traži da svakog dana u određeno vreme bude kod kuće i da očekuje mogući poziv iz Nacionalne službe. Ili, recimo, koje je to demokratsko načelo i evropski standard koji nezaposlenog briše sa evidencije, jer je obavljao rad bez zaključenog ugovora o radu ili ugovora o privremenim i povremenim poslovima.
Gospodo, gladna usta porodice ne navode na razmišljanje i na posledice onoga na koga bi se te posledice mogle odnositi. Ima u ovom zakonu i drugih nelogičnosti. Tako, recimo, predlagač kaže da se zakon zasniva na principu slobodnog izbora kandidata od strane poslodavaca, ali predviđa i odgovarajuće sankcije u vezi toga, pa tako zakon u članu 20. kaže da, poslodavac koji pregovora bez namere da zaključi ugovor o radu ili bez opravdanih razloga odustane od zaključivanja ugovora o radu i svojim ponašanjem kod lica koje traži zaposlenje, prouzrokuje određenu materijalnu štetu, odgovara za prouzrokovanu štetu itd.
Pitamo se ko će to odlučivati, odnosno utvrditi da je poslodavac pregovarao bez namere da zaključi ugovor o radu ili kako će se dokazati da je bez opravdanih razloga odustao od zaposlenja. Isto se to odnosi i na lice koje traži zaposlenje. Ko će to moći da utvrdi da li je to lice pregovaralo sa poslodavcem bez namere da zaključi ugovor ili ko će to da ocenjuje da li su opravdani razlozi odustajanja od zaključivanja ugovora. Mnogo je takvih nelogičnosti u predloženom zakonu.
On povremeno podseća na neki policijski zakon, gde se više govori o istragama, kontrolama, proverava, kažnjavanjima, čitavoj paleti sankcija, a tim pre što predlagač kaže da se ovim zakonom pojednostavljuje administrativna procedura i smanjuje administrativni aparat. Ako je to tako, ko će onda obavljati sve ove nove kontrole, provere, istrage itd.
Predloženi zakon orijentisan je, kako možemo videti, da se manji deo sredstava usmerava ka aktivnoj politici zapošljavanja. Vidi se iz više članova, a pre svega iz člana 31. gde Vlada preko Ministarstava veći deo posla prebacuje na autonomije i lokalne samouprave. Koliko je to dobro, videće se uspeh u aktivnoj politici zapošljavanja? I stvaranje uslova za produktivno zapošljavanje zavisiće sada isključivo od privredne i ekonomske razvijenosti pojedinih regiona, njihove opremljenosti, stručnosti i kvaliteta lokalnih službi.
U stvari izgleda da je smisao stvaranja republičkih, pokrajinskih i lokalnih saveta za zapošljavanje u politizovanju ove društvene oblasti. Preko tih institucija partijski moćnici postaće još moćniji, potpuno će konotrolisati život i rad u regionu, a i koristiće ne baš mala sredstva za zapošljavanje i u druge svrhe. Mnogo je primedbi na ovaj zakon, što je i dosadašnja rasprava pokazala.
Ja bih na osnovu svega iznetog, i na osnovu jednog letimičnog pregleda i kritičkog osvrta na predloženi zakon, predložio da se zakon povuče iz procedure. Na kraju, hteo bih građanima Srbije da poručim, a pogotovu nezaposlenim građanima, da se usvajanjem ovog zakona neće povećati njihova šansa za zapošljavanjem.

Poštovano predsedništvo, uvaženi narodni poslanici, dugo sam pre svega razmišljao da li da uzmem uopšte učešće u načelnoj raspravi na ozbiljan način, kad je u pitanju ova tema. Ovaj visoki dom me je ipak opredelio i obavezuje me pre svega na ozbiljnost. Vreme kada raspravljamo o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2000. godinu, sa skoro dve godine zakašnjenja u odnosu na termin kada je o ovome trebalo raspravljati, i posle godinu dana od kada je ova tačka skinuta sa dnevnog reda skupštinskog zasedanja 2001. godine, najrečitije govori o namerama aktuelne vlasti kad je u pitanju ova tema.
Ne znam ni danas razlog zašto je pre godinu dana ova tačka skinuta sa dnevnog reda skupštinskog zasedanja. U međuvremenu, naročito u vremenu kriznih odnosa između članica DOS-a, ili u periodu uoči izbora, na tendenciozan i prljav način ova tema je korišćena u dnevno-političke svrhe.
Aktuelna vlast je dve godine, u zamenu za neispunjena predizborna obećanja, narodu nudila (a i danas nudi) odgovor da se boljitak i nije mogao dogoditi, pošto su prethodna vlast, direktori javnih preduzeća, tadašnji ministri i službenici u ministarstvima Vlade Republike Srbije sve pokrali, čak i više nego što su mogli i očekivati pre dolaska na vlast.
Način, drskost i bezobzirnost kojom skoro dve godine aktuelna vlast eksploatiše temu nepravilnosti i kriminala u budžetskoj 2000. godini i ranijim godinama je presedan koji do sada nije zabeležen. Kad sam već upotrebio ovako teške kvalifikacije na račun aktuelne vlasti, dozvolite mi da ih obrazložim, pa makar se u tom obrazloženju koristio i svojim ličnim negativnim iskustvom.
Mogu da razumem svaki vid političke borbe i sukobljavanja, koji u osnovi nudi poruku građanima, odnosno biračima, kako druga politička opcija ne izvršava svoja obećanja, ne vodi dovoljno računa o interesima građana, kako suprotna politička opcija ima pogrešan program i dr. U tim i takvim političkim sukobljavanjima, koje smatram normalnim, postoji crta ispod koje se ne sme ići. Ta linija je linija ispod koje se atakuje na integritet i ljudsko dostojanstvo i ugled svakog pojedinca.
Taj ugled se u kraju odakle ja dolazim, najvećim delom kroz ugled porodice nasleđuje, u životu čuva, potvrđuje, izgrađuje i potomcima predaje u nasleđe. Da li neko ima pravo da u toj i takvoj političkoj borbi ide toliko nisko? Ova aktuelna vlast, poneta izbornom pobedom, postala je bezobzirna, atakujući na ugled i dostojanstvo nas koji smo u dužem ili kraćem periodu bili u institucijama sistema, i služeći se lažima i pritiscima na službenike policije, tužilaštva i medija želi da nas prikaže kao kriminalce, koji su krali i otimali od države.
Na samom kraju ću biti sasvim ličan i na svom primeru potvrditi sve prethodne navode i ocene. Proveo sam u prelaznoj vladi tri meseca u toku 2000. godine i u toku 2001. godine. Iz sredstava javnog informisanja sam saznao da je protiv mene podneta krivična prijava. Postupak kontrole poslovanja Ministarstva poljoprivrede u 2000. godini je izvršen i sačinjen je zapisnik, koji je trebalo da zadovolji, verovatno, nalogodavca, a da o tome uopšte nisam informisan ili pak dobio šansu da stavim primedbe na zapisnik koji je sačinjen.
Po toj prijavi, krivično sam odgovoran što sam ispoštovao dogovor postignut na kolegijumu te prelazne Vlade Republike Srbije, da pri kraju 2000. godine svakom zaposlenom radniku u Ministarstvu poljoprivrede isplatimo po 4.000 bonova, kupljenih u C-marketu, na ime poboljšanja materijalnog položaja zaposlenih pri kraju te 2000. godine. Jednostavnije da kažem, otvorena je istraga zbog isplata bonova za topli obrok radnicima u Ministarstvu poljoprivrede.
Takođe sam odgovoran što je prilikom isplata ovih bonova za topli obrok, a kontrola je to utvrdila, 41 lice koje nije zaposleno u Ministarstvu poljoprivrede primilo po 4.000 dinara bonova. Ne sporim navode, pošto nisam imao ni šanse, a ni potrebe da proveravam, ali je smešna odgovornost ministra, kao da je ministar blagajnik koji bonove za topli obrok deli u 29 okruga i u gradu Beogradu službenicima u Ministarstvu poljoprivrede.
Ovo su moji gresi, zbog kojih skoro dve godine, kada je to interes aktuelne vlasti, ne izlazim iz MUP-a, i to onog odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala i ne silazim sa stranica štampe i elektronskih medija. Ovo ne pričam samo zbog vas u sali, već više zbog auditorijuma koji prati ovaj prenos, a pogotovo zbog ljudi u opštini Zrenjanin i svih onih koji znaju mene i moju porodicu.
Za razliku od većine mojih kolega kojima se bavi ovaj izveštaj o završnom računu budžeta za 2000. godinu, ja sam, zbog činjenice da sam i poslanik, ipak u privilegovanom položaju što istinu mogu lično da saopštim. Zbog toga bi bilo korektno da današnjoj sednici, zbog istine, prisustvuju i svi oni koje ovaj izveštaj spominje, ako je ovoj vlasti uopšte stalo do istine.
I na samom kraju, nemojte smetnuti sa uma da se montirani krivični procesi, kao i atak na obraz i poštenje i dostojanstvo, nikada ne zaboravljaju. Pamti se pre svega. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, uvaženi narodni poslanici, poštovani ministre Veselinov, poštovani ministre Šabiću, ne znam kome da zahvalim što se napokon ova tačka našla na dnevnom redu. Čini mi se da je stalno prepisujemo, odlažemo itd. Stalno imamo neke preče teme i preča pitanja. Dobro je što u zasedanju nemamo tačku razno, plašim se da ne bi i pod tačkom razno, jer je i u okviru današnjeg zasedanja posle tri - četiri odlaganja na zadnjem mestu, pa hajde i to da odradimo. Bilo kako bilo, to je moj komentar i ocena.
Želim odmah na početku da nastavim u ovom tonu svog uvodnog izlaganja i da izrazim svoje nezadovoljstvo što smo ovu tačku dnevnog reda, koja je bila predložena da se razmatra u okviru prolećnog zasedanja ili prolećnih termina skupštinskih aktivnosti, odlagali; za nju nismo imali vremena, bile su važnije čak i one tačke čije će se odluke primenjivati tek za neko vreme, godinu ili dve. Ali, za program mera zdravstvene zaštite životinja za 2002, 2003. i 2004. godinu, koji smo bili dužni da po zakonu usvojimo do kraja 2001. godine i primenjujemo u toku 2002. godine, nije bilo vremena i verovatno razumevanja.
Što se tiče programa mera zdravstvene zaštite životinja, ne mislim da je u pitanju loša namera, bilo Vlade ili predsednika Skupštine da pogrešno proceni važnost pojedinih pitanja u sastavljanju dnevnog reda prethodnih sednica Skupštine, već je u pitanju isključivo nerazumevanje i nebriga aktuelne vlasti prema poljoprivredi.
Ovu tvrdnju potkrepio bih konkretnim primedbama, kada je u pitanju ovaj predlog mera. Članom 7. Zakona o zdravstvenoj zaštiti životinja utvrđena je obaveza Narodne skupštine Republike Srbije da do kraja oktobra, poslednja u tri godine perioda na koji se odnosi program mera, usvoji program za naredne tri godine, što ova skupština do danas nije uradila. S obzirom da i u ovom predlogu programa mera stoji da se ispitivanje i vakcinacija životinja obavlja u proleće i jesen, a pogotovo pre puštanja životinja na ispašu, složićete se sa mnom, mera je zakasnila za ovo proleće koje je već prošlo.
Posledicu ovog kašnjenja u jednom delu možemo svesti na rizik pojave bolesti stoke sa nesagledivim ekonomskim posledicama u ovoj i narednim godinama. Često čujemo da postoji težnja da Republika Srbija ponovo postane značajan izvoznik žive stoke, mesa i prerađevina od mesa. Preduslov, pored drugih uslova u smislu standarda, kada su u pitanju klanice itd, da bi se jedna zemlja kandidovala uopšte za izvoznika žive stoke i mesa je da ima usvojen program mera zdravstvene zaštite životinja koja je usaglašena sa evropskim standardima, kao i da se za realizaciju usvojenog programa obezbede sredstva i da se program mera u potpunosti realizuje.
Da rezimiram - posledice zakasnelog usvajanja programa mera i kašnjenja u njegovoj realizciji mogu se svesti na zaključak da izvoza životinja i mesa u ovoj godini teško da će biti, sa aspekta ovog kriterijuma koji se odnosi na usvajanje programa mera zdravstvene zaštite životinja.
U programu mera zdravstvene zaštite životinja ni kod jedne od navedenih bolesti ne stoji da je obeležavanje životinja obavezno prilikom dijagnostičkog ispitivanja ili preventivnih mera, iako takva obaveza postoji u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti životinja, a na čemu se temelji i ovaj predlog mera.
Na strani 12. stav 1. postoje dve nejasnoće. U četvrtom redu se pominju druge operativne veterinarske službe, pojam koji Zakon o zdravstvenoj zaštiti životinja ne poznaje, već se u zakonu pominju pojmovi veterinarske stanice, instituti, fakulteti.
U šestom redu istog stava stoji da se rokovi mera moraju odrediti do kraja januara za tekuću godinu, što je, složićete se, za ovu godinu propuštena mogućnost i program mera se ne može za ovu godinu u potupnosti realizovati. Znači, usvajamo nešto za šta smo sigurni u momentu usvajanja da se u ovoj godini neće moći u potpunosti ostvariti, sa svim mogućim posledicama i rizicima koje nosi kašnjenja ovih mera.
Na strani 12. stav 2. stoji da se vakcinacija protiv besnila i ehinokokoze finansira iz budžeta Republike Srbije. Ne znam da li je taj podatak baš tačan, jer vlasnici, držaoci životinja, plaćaju iz svog džepa vakcinaciju protiv besnila. Kada smo kod plaćanja vakcine, novina je da će vlasnici svinja u 2002, 2003. i 2004. godini plaćati vakcinaciju protiv klasične kuge svinja, a da podsetim da je u prethodnom periodu ova mera zdravstvene zaštite životinja za vlasnike bila besplatna. Iako ovaj program mera još nije usvojen, niti je doneta naredba Vlade Republike Srbije, pojedine veterinarske stanice, i pored činjenice da je vakcinacija svinja protiv klasične kuge bila besplatna do sada, protivpravno i nezakonito naplaćuju vakcinaciju, verovatno na temelju predloga ovih mera ili preporuka nekog ko za to nema ovlašćenje.
U petom stavu strane 12. stoji da su za sprovođenje programa odgovorni držaoci životinja, MUP, nadležni državni organi, pravosudni organi, javne i druge veterinarske službe, a nigde nisam pročitao da bi, između ostalog, Ministarstvo poljoprivrede, sa svim ovim drugim institucijama, trebalo da ponese jedan deo odgovornosti za sprovođenje ovih mera.
Pored mogućih problema u stočarstvu, vezanih za zdravstveno stanje životinja što je stalna opasnost, stočarstvo, pa i ukupna poljoprivreda su ugroženi i merama ekonomske politike ove zemlje u domenu spoljno-trgovinske politike, politike liberalizacije režima uvoza i nedovoljne zaštite domaće proizvodnje, s jedne strane i odsustvom stimulacija i podsticaja izvoza, s druge strane.
Moram da priznam da sam nestrpljiv da se jedinstvena politika u agraru jedinstvene Republike Srbije napokon počne voditi sa jednog jedinog mesta. Zbog toga što danas to nije slučaj, imamo stalna sukobljavanja Republičke i Savezne vlade, odnosno ministarstava Republike i savezne nadležnosti. Imamo Republičku vladu, odnosno Ministarstvo poljoprivrede koje doživljavam kao prvog operativca i poslovođu u vođenju politike koja je odgovorna za bilanse, veću i jeftiniju proizvodnju, na jednoj strani, i Saveznu vladu koja se nametnula kao supervizor mera Republičke vlade, a koja je zadužena za otvaranje naše države u ekonomskom smislu prema svetu, tako što liberalizaciju režima uvoza vrši, čini mi se i bez neke ozbiljnije analize uticaja takvog otvaranja na uništavanje, da ne kažem na obaranje ili rušenje domaće proizvodnje.
Nisam i ne mogu zagovarati zatvaranje tržišta, već više apelujem na Saveznu vladu da u većoj meri uvažava predloge Republičke vlade, dok je ovakav odnos još uvek u funkciji, odnosno da više uvažava predloge republičkog Ministarstva poljoprivrede kako bi postignuti nivo obima proizvodnje u stočarstvu očuvali. U suprotnom, može nam se desiti da nekontrolisani uvoz, bez ili sa nedovoljnom zaštitom domaće proizvodnje, u ovoj godini dovede do smanjenja proizvodnje, odnosno, u konačnom, da poništi efekte ulaganja Republičke vlade, odnosno ulaganja iz budžeta kroz podsticajne i stimulativne mere, naročito u ovom delu stočarstva.
Zahvaljujem što ste otrpeli ovaj, u jednom delu, izlet koji je van ove teme, ali mislim da je značajan i da jednako može biti poguban u delu u kom može smanjiti stočarsku proizvodnju, maltene i zbog uticaja neke od ovih bolesti za koje propisujemo odgovarajuće mere.
Poslanička grupa SPS neće glasati za ovaj predlog mera zdravstvene zaštite životinja iz sledećih principijelnih razloga: nećemo podržati nijedan predlog koji i dalje pogoršava materijalni položaj već osiromašenih zemljoradnika, makar u onom delu u kom je to novi namet. I, nećemo podržati nijedan, pa ni ovaj predlog, gde prepoznajemo ulogu narodnih poslanika kao glasačkg tela koje treba naknadnim usvajanjem ovog programa mera zdravstvene zaštite da pokrije i overi propuste ili Vlade, (ali čini mi se da je dosta rano kroz skupštinsku proceduru krenuo ovaj predlog), ili Skupštine Republike Srbije. Neka način i vreme kada usvajamo veoma važan program mera bude opomena i Vladi Republike Srbije i Skupštini Republike Srbije zbog kašnjenja od 9 meseci u donošenju ovih mera, a poljoprivrednicima svojevrsna poruka da ova vlast i dalje nema mnogo razumevanja za njihove probleme.

Poštovano predsedništvo, uvaženi narodni poslanici, ispred poslaničke grupe SPS predložio sam amandman da se član 41. briše. Razlog je što bi usvajanjem člana 41. i njegovom doslednom primenom naneli štete ovoj grani, veoma važnoj za privređivanje. Šteta bi nastala što bismo na teritoriji prostorno male države Srbije imali dve agrarne politike i, verovatno, dva agrarna budžeta. To je zaista apsurdno, kada se 15 zemalja Evropske unije integriše u jedinstven prostor, sa jedinstvenom agrarnom strategijom i politikom i jedinstvenom i snažnom podrškom proizvodnji i izvozu.        Mi hoćemo da budemo konkurentni tok istoj Evropskoj uniji, u ovoj oblasti poljoprivrede podeljeni i ekonomski iscrpljeni, bez bilo kakvih ozbiljnijih podsticaja i fondova za razvoj, proizvodnju i izvoz.
Ne znam šta je bila namera ili motiv predlagača da u predloženom zakonu ovu oblast ovako uredi. Ako je bilo potrebno da demonstriramo širinu promena, a poljoprivredi dodelimo folklornu ulogu na principu promene radi promena, sa štetnim posledicama, zaista je nerazumno. Promenom forme u delu nadležnosti prema poljoprivredi sigurno se ne menja suština. Suštinska promena bi bila, recimo, promena odnosa aktuelne vlasti prema poljoprivredi, gde bi poljoprivreda morala da ima prioritetno mesto u razvoju države Srbije.
Suštinska promena aktuelne vlasti prema poljoprivredi, koja bi se lako uočila, bila bi da su poljoprivrednici posle jedne berićetne godine, kakva je bila prošla, postali ekonomski jači, a ne siromašniji. Da li vi znate da su u 2001. godini zemljoradnici, i pored ode zahvalnosti poljoprivredi za onaj porast proizvodnje, dalje ekonomski osiromašili? Da li znate da su zemljoradnici jesenas imali najskuplju setvu, bez bilo kakve podrške u vidu regresa za naftu, semena, veštačkog đubriva i bez bilo kakve kreditne podrške, bilo koga kome je stalo do veće proizvodnje i jeftinije hrane?
U tački 2. člana 41) priča se o utvrđivanju bilansa poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Nije sporno baviti se bilansima prehrambenih proizvoda. Svako ozbiljnije domaćinstvo bilansira proizvodnju, potrošnju i definiše tržni višak domaćinstva, namenjen prodaji. Nije mi jasno šta je predlagač ovog zakona imao na umu, predlažući tačku 2) ovog člana.
Primenom tačke 2) ovog člana doći ćemo do analitičkog podatka da AP Vojvodina ima tržnih viškova većine poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Onda, šta dalje? Da li će tržište i trgovinski partner AP Vojvodini biti ostatak Republike Srbije? Da li možda tačka 3) ovog člana, koja glasi: "Predlaže uslove izvoza i uvoza određenih proizvoda", daje odgovor da će se AP Vojvodina odnositi prema ostatku Republike Srbije kao i prema svakoj drugoj državi.
Nažalost, iskustva iz bliže istorije nas podsećaju i opominju da su tržišni poremećaji u jednoj jedinstvenoj državi prethodili drugim nesporazumima, a da smo kao krajnji rezultat imali stvaranje novih nezavisnih država. Da li ovaj član i njegova dosledna primena nagoveštavaju takav redosled stvari? Iz svih prethodno navedenih razloga ispred poslaničke grupe SPS predlažem da se član 41. u celosti briše. Hvala.

Poštovano predsedništvo, uvaženi narodni poslanici, ispred poslaničke grupe SPS podneo sam amandman na član 43. ovog predloženog zakona i predlog je da se član 43. u celosti briše.
Kako kaže inače aktuelna vlast - cilj nam je Evropa i integracija u Evropsku zajednicu. Takođe nam aktuelna vlast objašnjava da je u svim sferama funkcionisanja ove države započeo proces prilagođavanja za tu integraciju. Ako je to tako, zašto se u sferi nauke i selekcije u stočarstvu na ovim našim prostorima ide u dezintegraciju, suprotno Evropi?
Integracija u ovoj oblasti u Evropskoj uniji ne poznaje granice. Integracija u ovoj oblasti u svetu je otišla toliko daleko da se ne formiraju samo naučno-stručni saveti na nivou jedne zemlje, ili Evropske unije, već se formiraju naučno-stručni saveti okupljeni oko pojedinih rasa, pasmina u govedarstvu, svinjarstvu itd. Znači, zajednički imenitelj integracije u ovoj oblasti u svetu kome težimo nije pokrajina, ili država, već pojedine rase i sorte u oblasti stočarstva, ratarstva, povrtarstva, sa krajnjim ciljem postizanja sve većih prinosa.
U našem slučaju ili bolje rečeno na naš način, zajednički imenitelj ili motiv predloga je dezintegracija u ovoj oblasti, u vidu stvaranja privida, kako bih drugačije objasnio, o prenosu nadležnosti sa Republike na pokrajinu.
Zaista je neozbiljno što u sferi političke nagodbe pojedinih članica DOS-a, na terenu ovog zakonskog predloga, manipulišemo nečim što je mnogo ozbiljnije, a zove se selekcija, nauka i razvoj u ovoj oblasti.
Stoga, iz svih ovih razloga koje sam izneo, predlažem poslanicima ove republičke skupštine da se član 43. briše. Hvala.

Poštovano predsedništvo, članovi Vlade, uvaženi narodni poslanici, želim da u okviru ovog veoma ograničenog vremena koje mi je na raspolaganju saopštim nekoliko misli o Predlogu zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine i povodom njega. Najpre, čisto sa stanovišta elementarne pragmatičnosti, nameće se pitanje koliko je celishodno donositi zakonski akt kojim se uređuju nadležnosti pokrajine u momentu kada se stručnoj i ukupnoj javnosti prezentira nacrt novog ustava Republike Srbije.
Takva inverzija u postupku i redosledu je nerazumna, u najmanju ruku, budući da se nadležnosti pokrajine izvode iz ustava zemlje, a ne obrnuto. Ovaj paradoks sugeriše zaključak da u DOS-u nema saglasnosti u pogledu koncepcije, sadržine i vremena donošenja novog ustava, pa autonomaške stranke žure da, na osnovu postojećeg Ustava, a koliko se može i mimo njega, obezbede za sebe što više ovlašćenja.
Za autonomaške stranke u Vojvodini ova prava i nadležnosti pokrajine, koja se izvode iz postojećeg Ustava, a koja do sada, moramo priznati, nisu u potpunosti realizovana - zbog specifičnih okolnosti u kojima je bila naša zemlja poslednjih desetak i više godina: izolacija, blokada, agresija, problemi na Kosovu i Metohiji - tek je samo prvi korak ka uspostavljanju potpune autonomije na osnovama Ustava iz 1974. godine. Najekstremniji među njima vide Vojvodinu kao republiku u nekakvoj federalnoj Srbiji, sa primarnim obeležjima države, tj. sa zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću, a čak i više od toga, kao samostalnu državu, koja će se potom, po vlastitom izboru, uključivati u međunarodne integrativne procese.
Kao član SPS u potpunosti delim mišljenje naše partije da je korpus prava i nadležnosti pokrajine, predivđen aktuelnim Ustavom Republike Srbije, mera za zadovoljenje specifičnih potreba i zahteva Vojvodine, koja omogućava njen optimalan i skladan razvoj u sastavu Republike Srbije.
Ni Vojvodina nije više ono što je nekada bila. Bitno se izmenio etnički sastav stanovništva nakon dveju velikih kolonizacija posle Prvog i Drugog svetskog rata i neprestanih ekonomskih i drugih migracija iz pasivnih krajeva prema Vojvodini. Tako Vojvodina danas predstavlja mešovit sastav stanovništva poreklom iz svih srpskih zemalja, koji se u međusobnom prožimanju različitih kultura i običaja sa srpskim kulturno-istorijskim identitetom formirao kao monolitan entitet sa jakom državotvornom idejom. Njemu je strana svaka fragmentacija države, koju nosi kao svoju u svim njenim neodvojivim delovima. Stoga je priča o nekom tobožnjem vojvođanskom mentalitetu, značajno različitom od mentaliteta naših sunarodnika u drugim srpskim krajevima, a što se uzima kao jedan od razloga za autonomiju Vojvodine, lišena pravog osnova ili u najmanju ruku problematična.
Treba li podsetiti, na primer, da su Srbi u jugoistočnom Banatu po svemu srodniji, pa i po dijalektu, sa Srbima sa desne obale Dunava nego sa Bačvanima i Sremcima. Hoće li neko uočiti značajnu razliku između Sremaca i Bačvana. Ko će najzad odvojiti Zemun i Pančevo od Beograda, kada su oni u svemu neodvojiva celina. U vreme kada se ceo svet integriše u okviru globalnih sistema i programa, kod nas se pojavljuju samozvane vođe koji bi da stvaraju kneževine u kojima bi bili neprikosnoveni gospodari, kako bi zadovoljili svoju vlastoljubivu taštinu.
U predloženom zakonu rešenja za oblast poljoprivrede nemaju veze sa ekonomskom, niti sa tržišnom logikom, a najmanje sa agrarnom politikom Evrope, u čije sve institucije želimo da uđemo i da postanemo članica Evropske ekonomske zajednice. U Evropi se poljoprivreda integriše i ujedinjuje, kako bi iskoristila sve potencijale i komparativne prednosti većeg broja zemalja. Mi ovim predlogom omnibus zakona dalje usitnjavamo i cepamo agrarnu politiku Srbije i prenosimo određene nadležnosti na AP Vojvodinu bez sredstava i kapitala. Prihvatanjem ovog zakona našu poljoprivredu, i onu u AP Vojvodini i ovu u ostatku Republike Srbije, učinićemo manje konkurentnom, a institucije u oblasti nauke, selekcije, vodoprivrede, razvoja i druge još neefikasnijim nego što su danas. Pitam sebe i sve vas, da li je ovaj omnibus zakon doprinos kulturnom prilagođavanju Republike Srbije standardima zemalja Evropske unije. Sasvim na kraju, prihvatanjem ovog zakona i njegovom praktičnom primenom doći ćemo do pitanja, šta su građani Vojvodine ovim zakonom dobili, a šta ukupna Srbija rešila. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani članovi Vlade, uvaženi narodni poslanici, zakon o budžetu Republike Srbije za 2002. godinu je svakako najvažniji zakon na ovom zasedanju, kako za Vladu i državu, tako i za građane koji pune budžet. Pokušaću u kratkim crtama, zbog ograničenog vremena, da zadržim vašu pažnju na poziciji budžeta koja se odnosi na Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva u budžetu Republike Srbije za 2002. godinu.
Pre nego što se počnem baviti konkretnim iznosima sredstava u budžetu, opredeljenih za Ministarstvo poljoprivrede, hoću da okarakterišem stanje u oblasti poljoprivredne proizvodnje. Često čujemo ocenu od zvaničnika da je stanje u poljoprivredi dobro, bolje nego što je bilo i da je poljoprivreda na putu ozdravljenja. Ovakva ocena se potkrepljuje podatkom da je proizvodnja u poljoprivredi u ovoj godini veća za 25% u odnosu na prethodnu sušnu 2000. godinu. Podatak je tačan, ali se ne sme zanemariti činjenica da rast proizvodnje nije ostvaren samo dobrim potezima Vlade i boljim ekonomskim uslovima privređivanja u ovoj oblasti, već da je porast proizvodnje i dar vrednih zemljoradnika i povoljnih klimatskih uslova u ovoj godini. Ekonomski položaj poljoprivrede je još teži u 2001. godini, a zemljoradnici još više osiromašeni i razočarani.
Prirodno je bilo da zemljoradnici očekuju da poprave svoje ekonomsko stanje posle rodne godine, kakva je bila ova 2001. godina. Međutim, poljoprivredi ostaje samo verbalno priznanje za njen doprinos našoj ekonomskoj stabilnosti i porastu društvenog proizvoda. Navešću jedan broj nerešenih pitanja koja su pratila ovu proizvodnju, a aktuelna vlast nije imala odgovore za te probleme. Imali smo najskuplju godinu u poljoprivredi u smislu ulaganja u proizvodnju. Nije bilo regresiranog goriva, semena, niti je bilo kredita pod povoljnijim uslovima.
Kreditno-monetarna politika izgleda da ne poznaje poljoprivredu kao proizvodnju koja treba kredite pod povoljnijim uslovima, uvažavajući karakter i ciklus proizvodnje. Čelnici monetarne vlasti nikako da shvate da monetarna stabilnost nije sama sebi cilj, već da je cilj monetarne stabilnosti ta ista monetarna stabilnost, ali u funkciji veće proizvodnje.
Takođe, učenici pokojnog profesora ne mogu da nauče lekciju da kreditiranje poljoprivrede pod povoljnijim uslovima ne deluje štetno na monetarnu stabilnost kao generator inflacije. Liberalizovali smo uvoz svega i učinili ga interesantnijim nego baviti se mukotrpnom proizvodnjom. Domaću proizvodnju nismo zaštitili i izložili smo je nelojalnoj konkurenciji roba iz uvoza, a u izvozu i dalje ne postoje mehanizmi subvencija i izvoznih stimulacija.
Rezultat takve politike je do sada nezabeležen spoljnotrgovinski deficit naše zemlje, gde pokrivenost uvoza izvozom iznosi svega 38%. Zaista dramatičan podatak. Ako se posmatra robna razmena sa inostranstvom u zoni poljoprivrede, rezultat za granu privređivanja, za koju kažemo da je naša izvozna šansa, je takođe katastrofalan. Za 9 meseci, imamo podatak, ostvaren je izvoz poljoprivrednih proizvoda za 201 milion dolara, a uvoz u istom periodu je ostvaren za 419 miliona dolara. Naveo sam samo jedan broj lošijih poteza ili nečinjenja aktuelne vlasti prema poljoprivredi, koji su još više otežali položaj poljoprivrede i stanje učinili nesnošljivim.
Hoću i da pohvalim ono što je bilo dobro u ovoj godini. Otkup i isplata pšenice je realizovana u okvirima dogovorenih uslova i rokova. Premije za mleko su isplaćene u iznosima koje smo usvojili, uz redovnu isplatu. Rezultat takve politike u ovoj oblasti, u oblasti proizvodnje mleka, je povećanje proizvodnje za 10% u ovoj godini, u godini skupe stočne hrane, zbog suše koju smo imali u 2000. godini. Za pozdraviti je i sprovođenje mera za eliminaciju enzoetske leukoze goveda (to je jedna vrsta bolesti) i nadoknade dela izgubljene vrednosti proizvođačima, sa krajnjim ciljem da se ova bolest u što kraćem vremenskom periodu eliminiše iz naše Republike.
Strana budžetske potrošnje je autonomno pravo Vlade da predloži Narodnoj skupštini i da ta ista Narodna skupština usvoji. Iz predloga raspodele budžeta po pojedinim pozicijama možemo prepoznati raspoloženje i razumevanje Vlade prema pojedinim oblastima budžetske potrošnje. Ako je suditi po tome, poljoprivredi se ne piše najbolje.
Poljoprivreda se ne shvata kao ozbiljna grana i jedna je od retkih realnih šansi našeg privređivanja i razvoja. Učešće sredstava Ministarstva poljoprivrede u ukupnom budžetu se smanjuje sa 5,8% u 2000. godini na 3,9 u 2001. godini i 3,5% u 2002. godini. Ministar poljoprivrede, gospodin Veselinov, dok je bio u opoziciji, ako se dobro sećam, zalagao se da učešće poljoprivrede u budžetu bude na nivou učešća poljoprivrednog stanovništva u ukupnom stanovništvu. To učešće je 19%.
Godinu dana je dovoljno vreme da ministar Veselinov svoju ideju iz opozicionih vremena realizuje. Verujem da je gospodin Veselinov i danas na istom stanovištu kao i kad je bio u opoziciji i uveren sam da nije u pitanju njegova nedoslednost, već, rekao bih, njegova nemoć da poljoprivredi obezbedi prioritetno mesto u aktivnostima Vlade.
Svi ministri u Vladi moraju da shvate da najbrži razvoj naše zemlje može da se obezbedi prioritetnim ulaganjem u razvoj poljoprivrede, zbog njene prirodne reproduktivne sposobnosti. Ulaganjem u poljoprivredu moramo da stvorimo mogućnost za zapošljavanje onih koji će u postupku tranzicije ostati bez radnog mesta, a poljoprivredno zanimanje da učinimo interesantnim za mlade i tako zaustavimo dalju migraciju stanovništva sa sela u grad. Poljoprivreda će morati da ponese i taj teret, a mi je za tu ulogu moramo pripremiti ulaganjem u njen razvoj.
Pohvalio bih predlagača da i u 2002. godini planira značajna sredstva za premije za mleko, kao i regres za priplodnu stoku kontrolisanog porekla. Takođe bih pozdravio predlog da se putem premija podstakne proizvodnja šećerne repe, duvana, kao i podizanje novih zasada šljiva i vinove loze. Na osnovu svog iskustva i iskustva sa terena, nije dobro premiju predvideti po hektaru površine, bilo šećerne repe ili duvana, već je bolje premiju obezbediti po kilogramu korena, a prinosi su svakako direktna posledica uloženog rada i troškova.
Posebno pozdravljam predlog da se obezbedi 80 miliona dinara za podsticanje novih zasada šljiva, kako Srbija ne bi bila zemlja pod šljivama samo u pesmama naše čuvene Desanke Maksimović.
Na kraju, pozvao bih sve vas iz aktuelne vlasti da pročitate stenografske beleške vaših komentara i kritika, upućene tadašnjoj vlasti zbog njenog neodgovornog odnosa prema poljoprivredi. Ako ste vi zaboravili, oni kojima ste obećavali blagostanje u poljoprivredi, to svakako nisu.

Uvaženi narodni poslanici, pred nama je predlog poslovnika o radu Narodne skupštine koji je u javnosti, a i na početku ovog zasedanja već promovisan maltene kao čarobni štapić kojim će se rešiti svi problemi koji postoje evidentno u radu naše skupštine.
Predlagači ga najvaljuju kao tekst koji je rezultat kritičkog preispitivanja postojećeg poslovanika i kao rešenje koje će unaprediti naš rad. Razumljiva je visoka ocena ponuđenog predloga poslovnika od strane predlagača jer javnost treba ubediti da je uzrok neefikasnog rada ovog parlamenta i netolerantne atmosfere, koja je često na ivici ekscesa, u manjkavosti postojećeg poslovnika, "opstrukcija i nedisciplina" opozicionih poslanika je posledica prevelikih i širokih prava poslanika, kako smatra vladajuća većina, pa ih treba u predlogu budućeg poslovnika ili ukinuti ili ograničiti.
Za kršenje ustavnih i zakonskih prava narodnih poslanika, manje-više. Ko će još za to brinuti? Međutim, za krizu u našoj Skupštini i njenom funkcionisanju uzroke ne treba tražiti u neadekvatnom poslovniku ili u opstrukciji u radu ovog parlamenta od strane opozicionih poslanika, kako se obično opslužuje poslanička manjina.
Krivicu za takvo stanje treba tražiti na drugoj strani. Mislim da ona, pre svega, leži u pokušaju ove aktuelne vlasti da vlada uredbama, mimo Ustava i zakona i, ono što treba da nas posebno tangira, mimo skupštinske kontrole.
Takvo ponašanje i ponuđeni predlog poslovnika ima za cilj da se izbegne rasprava o pitanjima za koja kod građana, očigledno, postoji interesovanje, a to su pitanja koja se tiču boljeg života, za koja ova vlast nema odgovora ni rešenja.
Čini mi se da poslovnik koji je na dnevnom redu treba, prvo, da posluži u te svrhe. Umesto da poslovnik o radu ove skupštine bude sredstvo da svaka poslanička inicijativa i predlog zakona budu u što kraćem roku na dnevnom redu, predmet široke rasprave i očigledno poslanika u Skupštini, ovako predložen poslovnik je zbir prepreka i ograničenja koja se nalaze pred poslanicima i njihovim inicijativama.
Prema tome, glavna namera donosioca poslovnika je da spreči poslanike da govore o onome što se podnosiocu poslovnika ne sviđa. I ovde, gospodo poslanici, stižemo do suštine problema sa kojim se suočavamo, a to je da se glavni skupštinski akt - poslovnik - mora donositi tako da vam odgovara i kad ste na vlasti i kad ste u opoziciji.
Skrećem pažnju na to da je dovoljno da uzmete ovaj poslovnik i da ocenite da li bi vam odgovarao da ste u opoziciji, a onda biste videli kakva je njegova realna vrednost.
Stoga pozivam predlagača da povuče iz procedure ponuđeni predlog poslovnika zbog toga što su ponuđenim rešenjima ugrožena osnovna načela i principi parlamentarnog rada i demokratije narodnih poslanika u ovoj skupštini, što je narušen princip slobodne rasprave, princip slobode govora narodnih poslanika i što se ovim aktom ograničavaju prava poslanika ustavom definisana.
O sankcijama i novčanim kaznama me je sramota i da govorim za ovom govornicom. U našim uslovima ranog višestranačkog parlamentarizma dobar je onaj akt koji uspe da preživi više nego jednu vladavinu većine. Nisam siguran da će ovaj poslovnik nadživeti trajanje DOS-ovske većine u ovom parlamentu.
Siguran sam da će skupštinska većina usvojiti predloženi poslovnik, a onda - šta dalje? Siguran sam da ovaj poslovnik neće ništa novo doneti u radu Narodne skupštine, jer za novi poslovnik i rad po njemu Srbiji nedostaje više demokratije, pa i u ovoj skupštini. Primena ovog poslovnika vodiće u još veće incidentne situacije zato što je rigidan, uvredljiv, odnosno neprimenjiv u praksi.
Kada usvojite ovaj poslovnik, imaćete, na kraju, još samo dva rešenja. Jedno je da obustavite javni televizijski prenos sa ove skupštine, a drugo je mnogo jednostavnije: da predsednik raspusti Skupštinu i raspiše nove izbore.

Poštovano predsedništvo, uvaženi narodni poslanici,  posle donošenja neustavnog zakona o stavljanju van snage glavnih odredaba dosadašnjeg Zakona o svojinskoj transformaciji, Vlada je predložila novo zakonsko rešenje, kako je i obećala. Jedna od karakteristika predloženog zakona u odnosu na suspendovani zakon o svojinskoj transformaciji je napuštanje kursa socijalno-pravednog modela vlasničke transformacije.
Druga važna karakteristika predloženog zakona u odnosu na prethodna rešenja je ukidanje ili redukovanje prava zaposlenih u preduzećima, penzionera, zemljoradnika, zaposlenih u institucijama sistema i društvene nadgradnje. Spomenuću samo neka prava koja predloženi zakon ukida ili ograničava.
Ukida se pravo građana izvan konkretnog preduzeća da ostvare besplatne akcije u svakom preduzeću, ukida se pravo preduzeća da emituje besplatne akcije do visine od 60% kapitala preduzeća, ukida se pravo zemljoradnika na pravo prvenstva, pa i pravo konkurisanja za besplatne akcije u zadrugama i poljoprivrednim i prehrambenim preduzećima. Ukidaju se prava Republičkog penzionog fonda na 10% svih akcija preduzeća, ukida se pravo Fonda tržišta rada na 25% prihoda od prodaje akcija koje prodaje akcijski fond, ukida se pravo na popust pri dokapitalizaciji, odnosno ukida se model dokapitalizaciije. Ukidaju se popusti pri kupovini akcija, ukida se mogućnost kupovine akcija na 72 rate, smanjuje se pravo penzionog fonda sa 25% na 10% prihoda od akcija koje prodaje akcijski fond.
Praktično se onemogućava da zaposleni u većini preduzeća ostvare svoje pravo predviđeno ovim zakonom na besplatne akcije u punoj meri, jer deo kapitala preduzeća u iznosu od 10% do 30% za to neće biti dovoljan. Ovo je samo deo nekih prava koja se ukidaju ili ograničavaju predloženim zakonom u odnosu na do sada važeći zakon.
Predloženi zakon se drži rešenja koja su u suprotnosti sa ustavima SRJ i Republike Srbije, saveznim Zakonom o preduzećima i u suprotnosti sa saveznim Zakonom o osnovama promene vlasništva i društvenog kapitala, koji je još uvek na snazi. Ključni princip zakona, a to je obaveznost i oročenost u suprotnosti su sa članovima 55, 57. i 64. Ustava Republike Srbije i u suprotnosti sa članom 74. Ustava SRJ. Ovi članovi Ustava garantuju poslovnu samostalnost preduzeća i njihovu ravnopravnost na tržištu. Propisivanje obaveznosti i oročenosti prodaje kapitala i obaveznost statusne promene preduzeća direktno je u suprotnosti sa navedenim ustavnim odredbama.
Važeći savezni Zakon o preduzećima ostavlja organima preduzeća da sami odlučuju o tome hoće li, kada i koje statusne promene da vrše. Demokratska vlast je najavljivala da ekonomskim reformama pravimo evropski tzv. socijalni model kapitalizma. Jedno je šta se priča, a drugo je šta se događa. Ono što sa sigurnošću možemo da primetimo je to da se ekonomija ove zemlje vodi ka jednom etatističkom modelu.
Predloženi zakon o privatizaciji pre je zakon o konfiskaciji i eksproprijaciji, nego o privatizaciji. Po ovom zakonu već od trećeg člana društvena imovina postaje državna, što izvesno znači da ovim zakonom imamo šanse da sprovedemo još jednu u nizu nacionalizacija, do sada najširu i najsveobuhvatniju u vremenu kada nova vlast najavljuje zakon o denacionalizaciji, a privatne svojine će biti iza toga onoliko koliko ima kupaca i kapitala. Znači, po ovom zakonu sva preduzeća koja se ne prodaju ostaju državna, ako sam shvatio dobro.
Procena je da će se predloženim zaknom o privatizaciji privatizovati ili prodati 15% do 20% ukupnog kapitala. Stranci su zainteresovani za velike monopolske sisteme kao što su EPS, NIS, cementare i pojedina preduzeća prehrambene industrije. Prodaju strateških i monopolskih preduzeća treba staviti pod kontrolu republičkog parlamenta, kako je i najavljivano. Potrebno bi bilo formiranje paralamentarne komisije koja bi imala nadzor, a za prodaju strateških preduzeća i saglasnost Skupštine, a ne samo Vlade. Procenu da će biti mala zainteresovanost stranog kapitala za kupovinu naših preduzeća temeljim na sledećim činjenicama.
Od svih država u našem regionu naša država poslednja pristupa tranziciji. Znači, deo slobodnog kapitala je već plasiran u privredi zemalja koje su ranije ušle u tranziciju. Naša zemlja je bremenita i brojnim neizvesnostima. Program makroekonomske stabilnosti još nije izdržao test vremena. Ne smemo zaboraviti i nesređene političke prilike u kojima se ne zna ni kolika je Jugoslavija, koliko federalnih jedinica imamo, da li je uopšte federacija, da li je u ratu ili nije, koliko je stabilan režim koji je formiran posle oktobarskih događaja.
Oprezniji investitori se neće upustiti u kupovinu nečega što se ne zna čije je i što je država otela od samoupravljača. Ozbiljan privatni kapital uglavnom ne odlazi u takve zemlje. Ako stranaca nema, a nema ni domaće akumulacije ili je ona sumnjivog porekla, cela orijentacija po ovom zakonu se dovodi u pitanje. Takođe, nedostatak ovog zakona je u preteranoj centralizaciji, jer je prenaglašena uloga Vlade. Sve je u rukama agencije i Ministarstva za privatizaciju, dok kontrola parlamenta po ovom zakonu nije predviđena.
Država u predloženom zakonu sve određuje, šta će se prodati, po kojoj ceni, kada će se prodati i ko je najbolji kupac. Ako želi transparentnu i efikasnu privatizaciju država bi morala da svoju ulogu ograniči na određivanje pravila, uz kontrolu ili uz kontrolnu funkciju u okviru koje bi preduzeća imala maksimalnu slobodu. Prevelika centralizacija, koja se ogleda u činjenici da agencija pokreće, kontroliše i podstiče proces privatizacije, stvara prostor za korupciju. Čak i kada se radi najpoštenije, zbog netransparentnosti zakona, imaćemo sumnju. Teškoće u sprovođenju ovog zakona će praviti svi oni koji su isključeni iz procesa odlučivanja.
To su zaposleni, menadžment i javnost. Plašim se da će se slučaj cementare iz Beočina u praktičnoj primeni ovog zakona ponoviti. Poseban problem predstavlja činjenica da samo 15% prihoda od privatizacije ima određenu svrhu, a da je čak 85% sredstava dato na raspolaganje Vladi, bez kontrole da odredi gde će se ta sredstva utrošiti. Dobra strana predloženog zakona jeste što nije retroaktivan i neće poništiti dosadašnju privatizaciju. Bez obzira na moje dobronamerne primedbe, siguran sam da će predloženi zakon biti usvojen snagom većine u ovom parlamentu. Namera mi je bila da svojom diskusijom pozovem predlagača da još jednom preispita predložena rešenja i primeri ih ambijentu u kom će se ovaj zakon primenjivati. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, poštovani narodni poslanici, pre nego što počnem da se bavim ovom temom, ja ću zamoliti uvaženog gospodina Pal Šandora da mi obezbedi rad, ili bar onaj separat onog doktorata, jer me izuzetno interesuje - da li u tom radu postoji negde uzročno-posledična veza pojave sirka i pojave SPS-a, otprilike tako je nešto i rečeno.
Želim da kažem na samom početku svog izlaganja da će poslanička grupa SPS-a podržati Predlog izmena i dopuna Zakona o korišćenju poljoprivrednog zemljišta. Za to postoje brojni razlozi, koje ću obrazložiti kasnije, ali osnovni razlog je što bi prihvatanjem ponuđenog rešenja vezali interese i države, i poljoprivrednih proizvođača, i građana i društva u celini.
Verujem da je ova materija strana velikom broju poslanika ove skupštine i da ne razume suštinu ovog predloga, kao i efekte koji bi proistekli doslednom primenom predloženih mera. Nije sporno što ne razumeju ovu problematiku, već može biti sporno verovanje našoj priči i obrazloženju da je interes, ama baš svih u ovoj skupštini, da se ovaj predlog usvoji.
Pozivam poslanike vladajuće većine, koji shvataju suštinu predloženih mera ili su skloni verovanju u obrazloženje koje navodim, da ovog puta ne istrajavaju u doslednosti, glasajući protiv svega što predlažu poslanici opozicije. Obrazloženje uz Predlog izmena i dopuna Zakona o korišćenju poljoprivrednog zemljišta je izuzetno kvalitetno i stručno pripremljena, toliko dobro da sam ja, koji sam rođen na zemlji i danas obrađujem zemlju, neke pojmove i naučio. Ne stidim se da to kažem.
Kako je u obrazloženju rečeno, poljoprivreda se u našoj Republici suočava sa izuzetno velikim problemima u proizvodnji, zbog izuzetno velike zakorovljenosti obradivih površina divljim sirkom i drugim višegodišnjim korovima, i po intenzitetu, i po površinama.
Zakorovljenost obradivih površina divljim sirkom je posledica slabije obrade zemlje, zbog teškog ekonomskog položaja ove grane, zbog upotrebe loših herbicida i zbog često primenjivane redukovane obrade zemljišta u poslednjih nekoliko godina. Štetne posledice, urzokovane zakorovljenošću zemljišta, manifestuju se kroz značajno smanjenje prinosa svih kultura, uz više uloženog rada i iscrpljivanje već ionako osiromašenog zemljišta.
Prethodna nedelja u našoj Republici je bila nedelja u znaku međunarodnog poljoprivrednog sajma u Novom Sadu. Poseta sajmu je bila prilika da čelnici aktuelne vlasti ponovo izreknu reči ohrabrenja toj našoj najvitalnijoj i najvažnijoj grani privređivanja, da se najavi još veća pažnja i definiše poljoprivredi prioritetno mesto u našem ukupnom razvoju.
Pozivam aktuelnu vlast da poljoprivreda ne bude samo nedelju dana u godini prioritetna grana našeg privređivanja, ili pak, ako je izborna godina, samo u periodu predizbornih aktivnosti.
Znamo da je najvažniji posao u poljoprivredi žetva i otkup pšenice. Nestrpljivo očekujem doslednost sada aktuelne Vlade da odredi cenu pšenice od 9 do 11 dinara. Nisam kalkulisao, ali sam zapamtio one predizborne poruke. Kako je u predizbornim porukama i obećanjima rečeno, vršiće isplatu pšenice, kako naš čovek kaže - odmah na kantaru, istog dana pri isporuci žito-mlinskim organizacijama.
Da se mnogo ne udaljim od osnovne teme, pšenica i ostali usevi ili proizvodnja u ratarstvu bi mogla da ima i nižu cenu koja bi zadovoljila poljoprivredne proizvođače, pod uslovom da su prinosi po hektaru veći, a prinosi će biti veći ako poljoprivredna zemljišta oslobodimo od sirka i ostalih višegodišnjih korova. Divlji sirak ćemo eliminisati ako prihvatimo predlog u okviru ove tačke i dosledno primenimo mere. Nije moguće ovu korovsku vrstu efikasno eliminisati, parcijalno njivu po njivu, već je potrebno organizovati veće komplekse zemljišta pod nadzorom stručnjaka.
Materijalni aspekt, takođe, overava potrebu da prihvatimo predložene mere. Sada ću upravo ove efekte mera pokušati da objasnim, onako kako je šef poslaničke grupe SPS-a rekao i kvantificirao, da ukupna ulaganja u tretmanu kroz dve godine za jedan hektar zemljišta iznose negde oko dve tone po hektaru, a samo u jednoj godini, kao posledica tog tretmana, imamo povećanje prinosa od tri tone po hektaru.
(Predsednik: Vreme.)
Ako posmatramo pet ili deset godina, nije teško zaključiti da je, u svakom slučaju, ovaj predlog na mestu. Verujem da sam i u ovom kraktom izlaganju bio dovoljno jasan i ubedljiv, kao i predlagač, gospodin Lazar Marjanski, da ćete slediti svoje uverenje i da ćete glasati za ovaj veoma, veoma dobar zakonski predlog.

Poštovano predsedništvo, uvaženi narodni poslanici, dugo sam razmišljao da li uopšte da uzmem učešće u diskusiji po ovom veoma kvalitetnom i potrebnom, pre svega, zakonskom rešenju, koje treba da institucionalizuje i na zakonski  zasnovan način uredi ovu problematiku, u pravcu podsticanja razvoja malih i srednjih preduzeća. Odlučio sam se da zadržim vašu pažnju nekoliko minuta.
Postojanje adekvatnog zakonskog i institucionalnog okvira iz ove oblasti predstavlja preduslov, pre svega, za brži razvoj malih i srednjih preduzeća. Pre svega, to podrazumeva zakonsku i podzakonsku regulativu koja će podsticajno delovati na osnivanje i poslovanje malih i srednjih preduzeća, kao i podsticanje adekvatnih institucija, koje bi delovale u pravcu njihovog bržeg razvoja. U zemljama centralne i istočne Evrope, pre svega, to su ove zemlje u procesu tranzicije, razvoju malih i srednjih preduzeća se poklanja izuzetna pažnja, a za nas može biti posebno interesanto iskustvo Slovenije. Razvoj malih i srednjih preduzeća u Sloveniji se sprovodio paralelno sa procesom privatizacije. To je u znatnoj meri uticalo na prestrukturiranje slovenačke privrede, od velikih ka malim i srednjim preduzećima, što je stvorilo pozitivne rezultate i njihovu konkurentnost i na evropskom tržištu. Velika preduzeća su bila tehnološki zastarela, preopterećena viškom radne snage i tržišno nekonkurentna.
Tržište bi moralo, velike kompanije da se decentralizuju, a pojavu malih i srednjih preduzeća je uzrokovala jednim delom i povišena stopa nezaposlenosti. Zašto kod nas u Srbiji pozitivna iskustva drugih zemalja ne bismo koristili u vremenu koje karakteriše kriza poslovanja velikih privrednih sistema i visoka stopa nezaposlenosti. Neophodno je prihvatiti predloženo zakonsko rešenje i u većoj meri podsticati razvoj ovih preduzeća. Podsticanje i razvoj malih i srednjih preduzeća je opravdano iz više razloga. Pod jedan, nisu potrebne kapitalne investicije za osnivanje i funkcionisanje ovih preduzeća. Pod dva, ova preduzeća su činilac bržeg zapošljavanja pre svega slobodne radne snage. Pod tri, mala i srednja preduzeća su subjekti koji osvajaju viškove predstavljaju pokretače privrednog razvoja. Pod četiri, mala i srednja preuzeća su značajan izvoz fiskalnih izvora za državu. Pod pet, podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća se uklapa u proces prestrukturiranja privrede, prelazak na tržišne principe poslovanja, sprovođenje procesa privatizacije i dalji privredni razvoj.
U našoj zemlji postoje ogromne i neiskorišćene mogućnosti za razvoj malih i srednjih preduzeća u oblasti poljoprivrede i na selu, koje su do sada malo korišćene u razvoju Srbije. Taj razvoj, po mom mišljenju, mogao bi da se odvija u tri pravca. Pod jedan, privatna, mala i srednja prozvodno-prerađivačka preduzeća. Pod dva, privatne, proizvodne i uslužne radnje seoskog zanatstva i trgovine. I pod tri, mala preduzeća i radionice domaće radinosti i agencije seoskog turizma.
Razvoj malih i srednjih preduzeća i pogona proizvodnog, uslužnog i prerađivačkog karaktera na selu, malih preduzeća i radionica domaće radionosti, agencija i biroa seoskog turizma doprineo bi razvijanju socijalno-kulturnog konteksta ljudi na selu i bržem lokalnom zapošljavanju stanovništva, a posebno mladih. Time bismo obezbedili ostajanje mladih na selu. Osnivanjem i razvojem malih i srednjih preduzeća u agro-biznisu i na selu, u privredno nedovoljno razvijenim područjima, mogli bismo imati značajan doprinos ravnomernijem regionalnom privrednom razvoju zemlje. U skladu sa sveukupnim ekonomskim i društvenim kretanjima u našoj zemlji, mala i srednja preduzeća predstavljaju i predstavljaće osnovne nosioce prestrukturiranja naše privrede. U poljoprivredi postoji mogućnost za još veće prisustvo malih i srednjih preduzeća, jer ovde ima i zemljoradničkih gazdinstava koja funkcionišu na prividno sličan način, kao i mala i srednja preduzeća.
Za dalji razvoj malih i srednjih preduzeća kod nas potrebno je usvojiti predloženi zakonski projekat, kao i da se institiucionalno i finansijski podrže. Na samom kraju, pošto pretendujemo da idemo ukorak sa svetom, moramo znati da će 21. vek u svetu karakterisati veliki broj malih i srednjih preduzeća u agrobiznisu, odnosno u poljoprivredi i na selu. Na to ukazuje nesmanjena ekspanzija seoskog stanovništva, što će još više povećati potrebu za više hrane, a u uslovima ograničenih obradivih poljoprivrednih površina, kao i ograničenih resursa zdrave vode, i za novim radnim mestima izvan industrije i velikih gradova u agrobiznisu i na selu. Verujem da sam svojim izlaganjem pre svega doprineo da se bolje sagleda potreba, da se već danas, a ne za par meseci, zakonski podrži osnivanje i razvoj malih i srednjih preduzeća, koja će zasigurno imati važno mesto u prestrukturiranju i procesima tranzicije naše privrede i društva u celini. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara na deo koji se odnosi na poreska oslobađanja. U trećem delu ovog predloženog zakona, koji se odnosi na porez na upotrebu čamaca, plovećih postrojenja i jahti, predložio sam da se posle člana 16. doda član 16a, koji glasi: "Profesionalni ribari oslobađaju se od obaveze plaćanja poreza na upotrebu čamca dužine do 10 metara i motora snage do 22,5 kNj". Smatram da je profesionalni ribar kroz plaćanje godišnje dozvole za obavljanje osnovne delatnosti već dovoljno opterećen, uvažavajući uz sve to i težinu ovu profesije. Plovilo i pogonski motor su, pre svega ribaru, profesionalcu osnovna sredstva za obavljanje ove delatnosti, a svoje poreske obaveze je jednom taj isti profesionalac ribar platio državi prilikom kupovine čamca i motora, kroz plaćanje poreza na promet. Da ne bih dužio, jedino mi ostaje da budem uveren da ćete glasati za ovaj amandman, uvažavajući svu težinu ove profesije. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, podneo sam amandman na predlog ovog zakona o porezu na upotrebu, držanje i nošenje dobara, na deo koji se odnosi na poreska oslobađanja, u petom delu ovog predloga,  odnosno predloga ovog zakona o porezu na registrovano oružje. Predložio sam da se u članu 25.  doda tačka 3. koja glasi: "Lovačka puška, jedan komad, lovački karabin, jedan komad".
Znači, da budem sasvim jasan, predložio sam da se vlasnici oružja oslobode plaćanja poreza za jednu lovačku pušku i jedan karabin. Jedno kratko obrazloženje samo: lovstvom se u Republici Srbiji bavi (a taj podatak sam čuo i danas) negde oko 80.000 građana, a lovci imaju svoju aktivnost od izuzetnog značaja, u svakom slučaju, za zaštitu šumskog, životinjskog sveta, i pre svega zaštitu zdravlja. Jednom broju stanovnika ove naše Republike, koji žive u planinskim vrletima, lovačka puška i karabin su neophodni za njihovu ličnu zaštitu i bezbednost, kao i zaštitu stočnog fonda.
Znači, lovačka puška i karabin za njih nisu ni luksuz, ni od prestižnog značaja, već vrlo često sredstvo preživljavanja, odnosno opstanka. Da budem jasan, ja sam za jednu lovačku pušku i jedan karabin. Predlog je da se oslobode poreza, a od druge pa nadalje, da bude onako kako je u predlogu. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani zameniče ministra, poštovani narodni poslanici, podneo sam dva amandmana u okviru predloga zakona o korišćenju Agrarnog budžeta. Oba se odnose na član 2.
U okviru prvog amandmana, predložio sam iz jednog duga, moralne i svake druge obaveze, prema profesiji i struci, i firmi u kojoj zarađujem hleb, a koja se naslanja na stočarsku proizvodnju, da pokušam da uverim, a unapred sam siguran da to neću uspeti, jer je veoma čvrsto definisan okvir koji, čini mi se niko u ovom poslaničkom sastavu, koji pripada poziciji ili opoziciji, neće moći da pomeri ni za pola dinara. Mi se vežbamo na neki način demokratije, predlažemo amandmane, a čini mi se da nema šanse, bez obzira koliko je amandman utemeljen u životu i td. Biće tema.
Naime, o čemu se radi. Za stočarski fond znamo da je najteži deo ionako teške poljoprivredne i ukupne proizvodnje. Zamolio bih za malo pažnje ako možete, slušam vas dva dana.
Stočarski kompleks je u izuzetno teškoj situaciji, naročito u godini posle sušne godine, kada imamo situaciju da je cena hrane izuzetno visoka i iz tako visoke cene hrane imamo izuzetno visoku cenu proizvodnje, kako u tovu, tako i na planu proizvodnje mleka. Sa druge strane, imamo kupovnu nemoć potrošača, imamo situaciju da i ovako skromnu stočarsku proizvodnju, ne možemo da plasiramo u okviru domaćeg tražišta.
Predlog ide u pravcu da se u Agrarnom budžetu predvidi pozicija u okviru tačke 6. - Subvencija za podsticaj izvoza mesa i proizvoda od mleka, kako bi uspeli da otkupimo stoku po ceni koja garantuje zanavljanje novog ciklusa u tovu, kako bi uspeli da subvencioniramo meso u iznosu od 30 dinara po kilogramu i to u količini od 12.000 tona. Imamo još jedan primer, a to je kod proizvodnje mleka, odnosno prerade mleka. Uz svu zahvalnosti i Ministarstvu i Vladi što je predložila visoko učešće pozicije za premije i za regrese za priplodnu stoku, u iznosu od 70% u odnosu na ukupan Agrarni budžet. Nalazimo se u jednoj situaciji da imamo očuvanu proizvodnju mleka, a na drugoj strani takvu očuvanu proizvodnju mleka, mlekare nemaju kome da plasiraju, prodaju zbog pada kupovne moći. Na trećoj strani, u izvozu nismo konkurentni, zapravo zbog jednog visokog nivoa cena u otkupu, koju smo morali prihvatiti zbog visoke cene hrane. Preti opasnost i kada je u pitanju kompleks mesa i mleka da jednostavno prerađivačka industrija, zbog nemogućnosti da plasira svoje proizvode, dođe u zonu nelikvidnosti, da jednostavno počne da ne otkupljuje ni meso ni mleko, i da demotiviše proizvođače da u narednom periodu započnu novi ciklus u toj proizvodnji. Mnogo je veliki novac, unazad nekoliko godina, na konto premija, naročito premija za mleko, uložen da bi u naredna tri meseca, kada očekujemo maksimalnu proizvodnju mleka, kada očekujemo nemogućnost da mlekare otkupe zbog zaliha koje imaju , jednu povratnu reakciju i da za tri meseca poništimo višegodišnja ulaganja ove države, ove republike, kada je u pitanju proizvodnja mleka. Nasuprot ovom predlogu, imamo jedan drugi predlog, koji će još, čini mi se, da oteža. Neki dan sam pročitao da je Savezna vlada pripremila da li Zakon o spoljno trgovinskom režimu, gde se hvalimo da potpuno liberalizujemo uvoz, izvoz itd. A šta to znači?