Poštovani gospodine predsedniče, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih imao repliku na račun prethodno iznete primedbe, koja je vezana za treći od predloženih zakonskih rešenja, a odnosi se na Beograd i situaciju u njemu.
Dakle, ovde je izneta primedba koja je vezana za to da bi valjalo ubediti građane da oni ne plaćaju i da nemaju prava, koja inače imaju i po zakonu. Ono što je više nego važno, jer govorim u svojstvu Beograđanina i u svojstvu ministra kulture, jeste da je situacija u Beogradu toliko dramatična da je došlo do apsolutnog raspada svih komunalnih službi i raspada kulture življenja svih Beograđana.
Ono što više Vlada Srbije nije mogla da dopusti, to je da elementarne, bazične institucije komunalnog sistema, infrastrukturne poluge, koje grad održavaju u jednoj normalnoj vrednosnoj ravni, budu dovedene u pitanje. Nelogično je da neko, ko ne živi u Beogradu i ne zna koliko su građani Beograda u poslednjih godinu dana patili zbog toga što je neko hteo da izvrši prvobitnu akumulaciju kapitala zbog njihovih interesa i na ime njihovih interesa, onda mora da shvati da se ovaj zakon, kao i čitav paket zakona predlaže Skupštini, dakle najvišem zakonodavnom telu pre svega zbog toga da se podigne životni standard ljudi, da se obnovi zemlja, da se izgradi i to zbog onih koji su ovu zemlju bombardovali.
Ovo je najapsurdnija tvrdnja koju sam mogao da zamislim, čak i da sam sanjao, da može neko Vladu Republike Srbije da optuži da je ona kriva zbog rušenja mostova. Oni su srušeni od strane onih koji ruše temelje ove civilizacije, a ne Vlada Republike Srbije, koja je u poslednjih godinu i nešto dana od prestanka bombardovanja učinila sve, pre svega da se reafirmiše zemlja, da se afirmišu njene stvarne vrednosti i da se čitavo javno mnjenje sveta otrezni od pijanstva u koje je zapalo, ali, ne samo ono, nego od pijanstva u koje su zapali i neke naše opozicione kolege.
Reč je o tome da smo mi "krivi" što smo izgrađivali mostove. Nasuprot toj tvrdnji, mi ćemo i dalje izgrađivati mostove, ne samo materijalne, nego sve mostove koji spajaju ljude, jer je stranka kojoj pripadam oduvek bila otvorena za sve demokratske i patriotske ideje, ali je bila zatvorena za svaku ideju da se porobi ovaj narod i ova slobodoljubiva zema. O tome nema ni govora.
Oni koji nisu iz Beograda bi bili dužni da nas pitaju, nas koji smo u Beogradu i koji živimo u Beogradu, nas čiji su i dedovi Beograđani. Morali bi da znaju da je Beograd i sa aritmetičkog gledišta megapolis, jer ima više od dva miliona stanovnika i što nikad nije mario ni za nacionalnu ni za versku pripadnost onih koji su njegovi građani.
Mi ovde moramo otvoreno da kažemo, zbog građana koji nas slušaju, da je Beograd postao kasaba i da zbog ovih sredstava koja Beograđani odvajaju i zaslužuju da žive normalno. Ne možete nekog nazivati građaninom, a da istovremeno on živi pod uslovima koji su jednaki uslovima u pustinji - da nemaju vodu, da nemaju struju, da se ne mogu prebaciti iz jednog mesta u drugo u Beogradu, kako bi ispunjavali svoje elementarne radne obavaeze.
Prema tome, to nije ni cinizam, nego eklatantno ogrešenje o elementarna pravila, o činjenice koje su toliko belodane da ih niko ne može dovesti u pitanje.
Osetio sam potrebu i pravo da, kao narodni poslanik i kao ministar kulture, kažem da sam u poslednjih nekoliko godina unazađen i oštećen kvalitetom života Beograđana koji su zaslužili, baš zbog takse o kojoj je reč, da žive životom građana, a ne životom pećinskih ljudi.
U tom smislu mislim da treba podržati ne samo taj, nego i oba prethodna zakona, dakle, čitav "paket" zakona koji nesumnjivo predstavljaju kontinuitet politike Vlade Republike Srbije, koja svoje temelje ima na tome da napravi veliki boljitak kada je reč o kvalitetu života svih građana, da nastavi obnovu i izgradnju zemlje, uprkos naporima onih koji hoće da nas uvere da je to nemoguće, a u to su nas uveravali pre godinu dana, da nas uvere kako ni mostovi nisu mostovi, iako su mostovi, iako narod zna da radimo u njegovom interesu, a ne protiv tog interesa.
Prema tome, želim i ovom prilikom da, s obzirom na to da je bila i replika, podržim i jedan, i drugi, i treći zakon, jer je nesumnjivo da predstavlja kontinuitet rada Vlade Republike Srbije koji je nesumnjiv i koji će građani sigurno valorizovati, ne zbog toga što smo u predizbornoj kampanji, jer smo mi shvatili da je predizborna kampanja onda kada je Vlada konstituisana, a ne onda kada neko koristi demagoške trikove da bi ubedio narod u nešto u što ne može da ga ubedi.

Poštovani predsedniče, uvaženo predsedništvo, hteo bih samo nekolikim rečima da objasnim o čemu je zapravo reč, jer u svojstvu predlagača nisam želeo da oduzimam vaše vreme. Ne zbog toga što vi niste spremni da ga za tako važnu stvar odvojite, nego zato što su pred vama bila dva predloga odluka, a ne zakona, kako su oni koji su osporavali odluku hteli da je prikažu.
Zbog toga što se smatralo da su odluke koje su pred vama toliko jasne da im nije potrebno bilo kakvo objašnjenje. One su jednostavno, kada je reč o nepokretnim objektima, od izuzetne kulturne važnosti, paradigma za ono što smeta našim neprijateljima, a to je slobodarski duh i napor u svakom trenutku da se odupremo onima koji su želeli u toku naše prošlosti da nas porobe.
Na izvestan način ta prošlost se ponavlja i nije slučajno što oni nisu želeli da usvoje ovu odluku, što su glasali protiv te odluke, jer se ne radi samo o materijalnim objektima, o dvema kućama, nego o kućama koje simbolizuju naš slobodoljubivi otpor protiv bilo kakvog oblika porobljavanja, koji ne samo da je na delu bio prošle godine, nego se nastavlja u različitim oblicima, pa čak i pod krovom ove visoke institucije.
Ako neko ko sebe smatra i naziva patriotom dovodi u pitanje objekte koji su prava metafora našeg slobodoljubivog duha, onda on ne samo da ide protiv tih objekata koji imaju nesumnjivi istoriografski značaj, nego protiv naše želje da se odupremo neprijatelju i ostanemo slobodni, kao što smo i do sada bili. Hvala vam još jednom.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženo predsedništvo, ja bih hteo o ponuđenom predlogu da govorim iz dva aspekta. Mislim da je prosto nemoguće ne razmatrati kontekst, u kome se donosi ovaj predlog zakona o lokalnoj samoupravi, a s druge strane da kažem neku meritornu reč o sadržini samog zakona.
Više je nego očigledno da je jasna situacija u kojoj se Srbija obrela, mislim na političku situaciju, zato što s jedne strane imamo one strane koje su snage obnove, snage jedinstva i snage koje su se organizovale na patriotskom bloku obnove razrušene zemlje i stvaranja svih pretpostavki za reforme na svim mogućim nivoima. U tom smislu smatram da je ovaj zakon jedan od onih koji su neophodni, nužni da bi se stvorile demokratske pretpostavke za još brže napredovanje naše zemlje i za stvaranje normativnih pretpostavki za ubrzanje demokratskog razvoja naše zemlje.
Ovo govorim utoliko pre što ima onih koji su se latili da ovaj zakon kritikuju izvan bilo kakvih razložnih okvira. Više je nego očigledno da Predlog zakona nekima ne odgovara, ali da je reč o zakonu koji precizno kodifikuje jednu materiju, koja je bila rasuta u nizu zakona, a s druge strane uspostavlja one principe, koji u centar svekolikog političkog i društvenog života stavlja samog građanina, što bi za one, koji su navodno zagovornici demokratskih procesa, moralo biti nešto što je non plus ultra čitavog našeg parlamentarnog, političkog i društvenog života.
Reč je o zakonu, tu nema više nikakve dileme, koji je preko potreban, a s druge strane, koji omogućava i institucionalizuje inicijativu svih građana i koji one, koji su do sada bili na margini, stavlja u samo središte društvenog i političkog života. Iz tih razloga primedbe koje su stavljene vidi se da su isforsirane, da nemaju političko uporište i da su jedino sračunate na anticipaciju političkih događaja u ovoj zemlji. Više je nego očigledno da su građani morali staviti svoj unutrašnji glas na stranu onih, koji su odmah posle agresije i posle pobede, koju smo izvojevali, odlučili da izgrade zemlju, da obnove sve infrastrukturne objekte, da omoguće građanima normalan život i da osnaže svest da će Srbija uvek biti u duhu pravde i slobode, pravde kao osnovnog principa i najveće strasti ljudskog uma i slobode, s druge strane, koja je osnovna odrednica srpskog karakternog bića.
Prema tome, nema nikakve dileme da je ovaj zakon samo jedan u nizu koji osnažuje etos demokratije na ovim prostorima, a oni koji se zdušno bore protiv njega, govore da su samo na papiru i samo usmeno, samo demagoški i verbalno za demokratske promene, a kada im se podnese od strane najvišeg tela, od strane Vlade narodnog jedinstva pred najvišim telom, oni ga odbijaju iz razloga koji su dovodljivi u pitanje sa svih mogućih tačaka gledišta.
Ovde su neke kolege dovele u pitanje neke od tih tačaka. Ja bih samo rekao da se uvode oni instituti koji predstavljaju najviše standarde evropske demokratije i koji, s druge strane, predstavljaju osnov za naše što brže uključivanje u svet, prevashodno zbog toga što se ovaj predlog zakona o lokalnoj samoupravi oslanja na Povelju o lokalnoj samoupravi, a mislim da ovaj zakon, tu postoje meritorni pravnici koji mogu da me koriguju, jedino u Švajcarskoj postoji na jedan kodifikovan način.
Ono što je bitno ovde razlučiti jeste činjenica da se uvodi jedan ekonomski princip, kada je u pitanju oblast upravljanja, zato što su kodifikovane odredbe jednog veoma važnog segmenta društvenog života, koji je bio rasut u nekoliko zakona i što se uvode novi instituti, koji će samo obogatiti demokratske principe na kojima počiva ova zemlja.
Vlada narodnog jedinstva opravdano nosi taj naziv, jer u proteklih šest meseci, možda najtežih meseci u kojima se našao srpski narod, jeste bila uz njega, a on joj je uzvratio gradeći zemlju i obnavljajući sve objekte, da je shvatio poruku Vlade narodnog jedinstva koja vlada, a koja ne šeta, za razliku od raznih saveza za propast ove zemlje. Više sam nego ubeđen da je važno na ovom mestu reći da smo mi otvoreni za svaki dijalog, za svaki argument, ali smo zatvoreni za bilo kakvu vrstu ultimatuma i zatvoreni za bilo kakav pokušaj da se ovaj narod podredi diktatu stranog elementa.
Dakle, ovo govorim sasvim otvoreno, zato što oni ne kriju više, ne baveći se više nikakvom mimikrijom, da su u službi stranih interesa i da pokušavaju da osvoje vlast na sve moguće načine. Svaki pokušaj da se demokratizuje život u Srbiji, da se tom tzv. zapadnom svetu približimo po onim uzusima od kojih su oni odavno odstupili, pokazuje da Vlada narodnog jedinstva ovim aktom nudi jedan demokratski, prvorazredno demokratski akt, koji bi Skupština trebalo da usvoji.
Ono što želim još jednom da napomenem to je činjenica da sam negde u belinama redova osetio kod nekih kritičara da je u Vladi narodnog jedinstva, pa kada je u pitanju i Predlog ovog zakona, manjak pragmatizma ili političkog realizma. Da je političkog realizma koji oni nama nude, mi bismo odavno bili pokorena zemlja bez ikakvog suvereniteta i bez ikakvog načina da očuvamo našu tradiciju, koju ja poimam kao očuvanje trajnih, a ne prošlih vrednosti.
Prema tome, Vlada narodnog jedinstva je u dosluhu sa tom tradicijom, ne okrenuta previše toj tradiciji, nego zagledana u budućnost, jer nam okolne zemlje pokazuju šta znači povinovati se stranom diktatu. Na jednom mestu jedan veliki nemački filozof je rekao, koji je bio inače evolucionist, da će svaka razvijenija zemlja Zapada pokazivati manje razvijenoj njenu vlastitu sudbinu. Sve okolne zemlje koje su poklekle pred pritiskom NATO pakta i zapadnih zemalja mogu nama da pokažu našu vlastitu budućnost. Mi takvu budućnost bez suvereniteta, bez slobodoljubivog odnosa prema našem karakteru, prema našem nacionalnom biću, ne možemo dopustiti ni po koju cenu. Mi smo pokazali u ovom trenutku da smo otreznili čitav duhovni prostor i u Evropi i u svetu, da smo vaskrsli habitus intelektualca, jer se događa paradoksalna situacija. Američki intelektualci, uviđajući o kakvim se ogrešenjima radi kada je u pitanju Amerika, daju otvorenu podršku našim zemljama, za razliku od onih koji predstavljaju beznačajnu manjinu i koji su u otvorenoj službi onih koji bi hteli da pokore ovu zemlju, da porobe ovaj narod, koji po svom biću nikada ne može biti porobljen.
Dakle, nisam napravio nikakvu digresiju, nego je meritum ovog zakona, za koji mislim da će napraviti veliki pomak u pravcu, pre svega, inicijative građana. Ne kažem da je oni do sada nisu imali, već je sada imaju kao poseban institut. Ne radi se o bilo kakvom pokušaju centralizacije vlasti, već se radi o tome da građanin u ovoj zemlji uživa sva moguća prava, bez obzira na svoje nacionalno poreklo, na veroispovest i da ovim zakonom dobija još veći podsticaj za uključivanje u politički i društveni život ove zemlje. Hvala vam još jednom i izvinjavam se što sam bio duži.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženi članovi predsedništva, poštovani narodni poslanici, biti narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije danas predstavlja veliku čast i izaziva pojačanu ličnu i političku odgovornost, jer smo svi pred odlukom od sudbinskog značaja za naš narod i budućnost Srbije i SR Jugoslavije. Naša zemlja izložena je najtežim i najbrutalnijim pritiscima u novoj političkoj eri, ali i ozbiljnim vojnim pretnjama koje mogu dovesti u pitanje opstanak naroda i države. Iako se neka poređenja nameću sama po sebi, uzalud ćemo u istorijskom pamćenju tražiti vreme koje bi po dramatičnosti i zgusnutosti događaja moglo biti slično današnjem, čiji smo učesnici i svedoci.
Ovaj paradoksalni vek na izmaku zabeležiće i najveći politički, međunarodno-pravni i civilizacijski apsurd: da država koja brani svoj suverenitet, svoju nezavisnost, svoj teritorijalni integritet, svoj ustavno-pravni poredak i slobodu svih svojih građana, bude podvrgnuta represalijama koje svoje uporište nemaju ni u jednom legalnom i legitimnom dokumentu međunarodne zajednice.
Odluku o izolaciji naše zemlje i o eventualnoj vojnoj agresiji na njenu teritoriju, najgrublje kršeći utvrđene norme međunarodnog prava, samovlasno je donela jedna vojna organizacija koja, svojim drakonskim merama potkraj XX veka, označava najveću pretnju miru i bezbednosti u svim delovima sveta. Svojom izrazito antidemokratskom, imperijalističkom i jednostranom politikom dvostrukih aršina prema situaciji na Kosovu i Metohiji, NATO-pakt je sebe stavio iznad svih međunarodnih tela, pogazio povelju UN, pokazao da je čitav međunarodni poredak stavljen u stranu i da budućnost može imati samo u funkciji pokrića za sve samovoljne akte jedne jedine sile.
Ako državni organi Srbije i SR Jugoslavije mesecima javno istrajavaju u naporima da predstavnike samo albanske manjine privole na dijalog, koji jedino može voditi mirnom rešenju krize, a pritom da se od strane jedne vojne alijanse optužuju za nedostatak dobre volje, onda je više nego jasno, da cilj NATO-pakta nije uspostavljanje mira i stabilnosti na Kosmetu, već stavljanje Srbije i SR Jugoslavije u neokolonijalni položaj, razbijanje teritorijalne celovitosti naše zemlje, i stavljanje Evrope u podređen i zavisan, i ekonomski, i politički položaj.
Srbija se legalno i legitimno brani od terorizma koji ugrožava bezbednost svih njenih građana, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, i odupire separatizmu koji ugrožava njen suverenitet. Zauzvrat, Srbija i SR Jugoslavija trpe optužbe i vojne pretnje, a terorizam i separatizam od strane velike sile, oličene u NATO-paktu, dobijaju pravo građanstva. Dakle, suočavamo se sa presedanom koji može imati dalekosežne razarajuće posledice na izgled savremenog sveta i budućnost međunarodnih odnosa uopšte. Braneći svoje legitimne interese Srbija i SR Jugoslavija, upravo danas i ovde, brane ne samo dostojanstvo i čast svojih građana i privrženost slobodoljubivim tekovinama svoje tradicije, već i pravne temelje Povelje UN.
Zalaganje za poštovanje ravnopravnosti, za mir i stabilnost u svetu, za odbranu svoje južne teritorije, o čijem poreklu najverodostojnije svedoči preko 1.300 sakralnih spomenika, od kojih je 64 utkano u same temelje evropske tradicije, borba za status nacionalnih manjina po najvišim standardima - principi su od kojih nećemo odustati, a koji svi skupa nedvosmisleno govore da je Srbija jedinstvena za mirno rešenje krize kroz direktan politički dijalog predstavnika nacionalnih zajednica koje žive na Kosovu i Metohiji i državnih organa.
U tom smislu apelovati na Srbiju da započne dijalog, a otvoreno pomagati terorizam, znači licemerno pogrešiti adresu na koju se valja obratiti. Naš narod će, ubeđen sam, opet teško, ali gordo preživeti sva istorijska događanja, sve naše drame, haos i buku, buku svemoćnih koji misle da ćemo izgubiti dah, ali zbog kojih nikada nećemo izgubiti ni nadu da se moramo pribiti uz naše duhovno stablo, ni uverenje da je težnja ka istini najveća strast ljudskog uma, a da je privrženost pravdi najvažnija odrednica srpskog nacionalnog karaktera. Zato sam uveren da će odlazak na pregovore potvrditi naša istinska opredeljenja za mirno rešenje krize na Kosovu i Metohiji i biti još jedan u nizu dokaza i pravi korak u pravcu odbrane suvereniteta i nezavisnosti naše zemlje i očuvanja tekovina autentične demokratije.
Hvala vam.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženo predsedništvo, poštovane koleginice i kolege, hteo bih samo nekoliko reči da kažem povodom ovog predloga zakona o informisanju, budući da smo najmanje o tom predlogu zakona imali prilike da čujemo koju suvislu i razboritu reč. Mislim da je odista reč o veoma važnom dokumentu, koji jednu sveobuhvatnu materiju rešava na izuzetno koncizan i precizan način.
Svi nesporazumi koji su nastali povodom tog dokumenta, vezani su za nerazumevanje njegove suštine, odnosno, odsustvo potrebe da se on valjano i temeljito pročita. Ako se on temeljno pročita (ja bih vas molio samo za malo mira i malo pristojnosti, ako je ikako moguće), dakle, lako se da razabrati da je reč o jednom dokumentu koji afirmiše princip slobode pojedinca, kako bi zbilja došlo do onoga o čemu su mnogi mislioci smatrali da je nužno. Dakle, da bi se došlo do slobode kolektiviteta, slobode svih.
Međutim, ovde neki apsolutnu slobodu, koja je u potpunoj korelaciji sa anarhijom, mešaju sa slobodom u demokratiji. Dakle, niko nije našao za shodno da analitičku reč prozbori o samom dokumentu, koji nigde ne poistovećuje apsolutnu slobodu, koja je uvod u svaku vrstu diktature i despotije. Ovde je reč o tome da se zaustavlja svaka mogućnost da se zloupotrebi sloboda novinarskog kazivanja, koju smo zloupotrebu imali mnogo puta prilike da vidimo, pogotovu u poslednje vreme.
Mnogi mediji su se otvoreno stavljali na onu stranu, koja je protivna interesima ove zemlje, i to je više nego jasno. Dovoljno je spustiti makar jedan laki, brzi i letimičan pogled na naslove tzv. nezavisne štampe, koja je sve drugo pre samo ne nezavisna, koja je i autoritarno i finansijski zavisna od drugih centara moći, pa jasno staviti do znanja da se ona ne bavi nikakvom vrstom informisanja, niti informacijom kao takvom.
Dakle, reč je o tome da je ovde, po mom viđenju, u stvari, važnost i princip slobode, ali slobode u demokratiji, koja podrazumeva uvažavanje određenih principa, i to principa koji su ugrađeni u sve demokratske institucije širom ovog sveta.
Dakle, ako se to shvati kao jedno od notornih načela koje nudi ovaj dokument, onda nikakvih nesporazuma ne može biti, da on nudi bilo kakvu mogućnost represije. On samo zaustavlja bilo kakvu mogućnost da novinari stvaraju događaje, a ne da o njima pišu. Prema tome, reč je o tome da bi u svakom slučaju ovaj dokument, po mom dubokom uverenju, valjalo podržati, iz nekoliko razloga.
Prvi je što on decidirano govori o tome da je nemoguće uvesti bilo kakvu vrstu cenzure, dakle, da je došlo do potpune afirmacije slobode novinarskog kazivanja. Njime nije onemogućena bilo kakva mogućnost da izraze svoje stanovište o bitnim političkim pitanjima, ali je jasno stavljeno do znanja ovim dokumentom, koji je saobrazan mnogim dokumentima evropskog standarda i mnogih evropskih zemalja, da se sloboda pojedinca ni u jednom segmentu ne može ugroziti.
Što se tiče kazni, da li su rigorozne ili ne, opet, ako se spusti jedan pogled na komparativnu analizu sa sličnim dokumentima zapadnih zemalja, onda će se videti da kazne nisu tako rigorozne, da je reč samo o tome da se mora zauzdati jedna ...... (ne razume se reč) koja je odista počela da kola Srbijom i koja je vezana za pojedine medije, koji su, praktično, živeli u bezobalnoj slobodi. Dakle, slobodi koja ničim nije bila ograničena.
Veoma smotreno slušam oponente i veoma sam ih smotreno slušao, ali nisam uspeo da nađem ni jedan jedini argument, osim niza izraza i niza oštrih reči, koje su upućene na račun pojedinih članova Vlade, a što je izraz nekog ličnog animoziteta.
Mi ovde ne pričamo o simpatijama i antipatijama. Imamo ispred sebe jedan dokument, koji je po mnogo čemu prekretnički, koji je odsudan po tome što zbilja neće niko od nas, pogotovu onih ljudi koji su na veoma odgovornim mestima, biti u situaciji da čitamo bilo koje novine, koje su u svakom slučaju, da ponovim, autoritarno zavisne od drugih centara moći, gde će vas neko u toku noći, ili u toku dana, svejedno, proglasiti moralno ili politički mrtvim, a sutradan vas pitati da li ste živi ili ne.
Dakle, zaista smo se suočavali sa odsustvom bilo kakvih normi i ovaj zakon vidim kao neku vrstu propodeutičkog akta, kojim se uvodi elementaran red, koji je saobrazan svim principima demokratskog sveta.
Niko ovde nije mogao jednu jedinu reč da kaže protiv ovog akta, a u saglasju sa ovim elementima o kojima sam govorio, a koji su važni za evropske standarde. Dakle, ako hoćemo ozbiljno da razgovaramo, a moramo, onda ćemo da vidimo da je niz onih akata, koji su ugrađeni u ovaj dokument, a koji su po nekim interpretatorima represivnog karaktera, daleko od bilo kakve mogućnosti da se porede sa onim elementima u zakonodavstvima zapadnih zemalja. Lišen sam bilo kakve potrebe da pričam anegdote, ali bilo ko, ko je posetio Pariz, mogao je da vidi da nikada ne možete gledati engleski film, a da se on ne presnimava na francuskom jeziku, da se ne nasinhronizuje. Znate šta želim da kažem. Ako smo u jednom trenutku skloni da u pojedinim evropskim civilizovanim zemljama vidimo uzor, ako smo skloni da se poredimo, zašto neko ne uporedi samo tu činjenicu da ovde možete gledati filmove, i to titlovane, sa slobodom da u isti mah slušate original jezika na kome je film snimljen. U drugim evropskim zemljama to nije slučaj. Dakle, nasinhronizacija je nešto što je imperativ, da ne govorim o drugim normama.
Takođe za mene je važna činjenica da se povlači oštra razlika između slobode ovako shvaćene i slobode onakve kakva treba da bude uzorom u svim demokratskim zemljama. U ovom dokumentu nisam našao ni jedan jedini element, gde bi se ta sloboda, shvaćena kao sloboda u demokratiji, kršila. Da je po nečemu to slučaj, ja bih voleo da iko od vas ovde prisutnih, a da ne govorim o onima, koji su nečasno napustili salu, što više govori o njima nego o nama koji smo ovde ostali, dakle da kažu koju suvislu reč, da upru prst u konkretan član, kojim se vređa bilo koja mogućnost da se ograniči sloboda korektnog i etički dostojnog novinarskog delovanja. Ja sam veoma pažljivo sve saslušao i još smotrenije pročitao dokument i mislim da nema nikakvog mesta jednoj ozbiljnoj kritici, koja bi dovela u pitanje, kako je neko rekao, podlokavanje demokratskih principa, na kojima počiva čitav ovaj sistem.
Ja ovaj akt, koji je Vlada podnela, vidim kao napor da se ojačaju demokratske institucije sistema. Demokratija nikad i ni u jednom sistemu, to ćete moći veoma lako da nađete kod bilo kog teoretičara, ne predstavlja i ne propagira apsolutnu slobodu. Demokratija je zagovaranje vrlo precizno omeđenog prostora, u kome svaki pojedinac može da se kreće, a s druge strane nešto o čemu su neki ovde vrlo reljefno i plastično govorili, a to je osnaživanje etosa, odgovornosti, rada i poštenja.
Po ovom zakonu, kako je i predlagač naveo u svome ekspozeu na samom početku sednice, navedeno je izrikom da ovaj dokument služi ovim principima i postulatima, o kojima sam govorio i to se ne može dovoditi u pitanje, bar što se mene tiče. Dakle, afirmišu se slobode novinarskog delovanja. S druge strane, ne samo izrikom, nego i u duhu je očigledno da ne postoji nikakva mogućnost cenzure, zabrane interpretacije. Ono što se onemogućava, a što se dosad podrazumevalo kao jedna notorna činjenica, kao aksiom, to je da novine služe zbog toga da prave događaje, a ne da o njima informišu javnost, sveobuhvatno, istinito i objektivno.
Mi smo došli u paradoksalnu situaciju. Ja ću se kloniti bilo kakvih anegdota, zato što prilika nije takva. Mnogi su s razlogom sednicu i sam dokument okarakterisali kao istorijski, ali u azbuci novinarskog kazivanja stoji da veoma retko novina može da objavi vest da je pas ujeo čoveka. Dobri poznavaoci novinarske prakse i teorije zagovaraju princip po kome može da se bjavi samo tekst u kome je čovek ujeo psa. Međutim, mi smo došli u situaciju da iz dana u dan čitamo novine, koje se autohipnotički nazivaju nezavisnim, a u kojima se ljudi nečasno difamiraju, u kojima se zemlja dovodi u situaciju u kojoj ona objektivno i realno nije, u kojoj se objavljuju informacije koje su potpuno izmišljene, koje su u potpunom neskladu sa političkom praksom i Vlade Republike Srbije i predsednika Republike Slobodana Miloševića, čime se posredno, ja to govorim zato što je derivat onoga što oni čine, a nije direktno važna i bitna stvar, ovaj narod kolektivno dovodi u veoma tešku situaciju, koja je ionako, bez tih dodavanja, teška i ozbiljna, kako su neki s razlogom upozoravali.
Prema tome, mi smo došli u situaciju da se objavljuje vest po kojoj zbilja Srbija nije kadra da se odupre pritiscima, pogledajte samo tri nedelje unazad, imali smo datume objavljivanja bombardovanja, mesta koja će biti bombardovana. Imali smo situacije da se od 1993. naovamo objavi više od 400 naslova, u kojima se predviđa fantastična inflacija, koja neće moći da izdrži probu vremena i slične situacije, koje apsolutno ne da ne služe na čast novinama, nego ne dopuštaju jednoj ozbiljnoj vladi i ozbiljnom parlamentu da se takva situacija nastavi.
Dakle, u potpunosti prihvatam ovaj dokument upravo iz razloga koje sam izneo, jer mislim da se u jednom totalnom haosu i anarhičnom stanju apsolutne slobode, u kojoj su uvrede i difamacija pojedinaca praktično osnovna stvar kojom se deluje, a interesi zemlje ne zastupaju na način koji bi bio usaglašen sa njihovim interesima. Sve u svemu, kada se podvuče jedna ozbiljna crta, reč je o dokumentu, koji, kada se ide od člana do člana, zaslužuje ozbiljnu pažnju. Praktično nemam nikakve ozbiljne primedbe na taj dokument, osim što bih svojim koleginicama i kolegama ovaj dokument predložio za usvajanje. Uz izvinjenje što sam bio duži, zahvaljujem. (Aplauz.)

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani članovi predsedništva, poštovani predsedniče Vlade, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo, kolege poslanici, u potpunosti prihvatam ekspoze premijera Mirka Marjanovića i Predlog zaključaka koje je Vlada Republike Srbije uputila Narodnoj skupštini na usvajanje, jer je reč o jednom razboritom, objektivnom, sveobuhvatnom i demokratskom dokumentu, koji verodostojno odražava svu složenost političke realnosti Srbije i Savezne Republike Jugoslavije danas i koji utire put mirnom rešenju svih problema na Kosovu i Metohiji.
Svakom politički iole odgovornom pojedincu mora biti jasno da mi danas živimo u jednom prelomnom i za Srbiju po mnogo čemu sudbonosnom vremenu, vremenu u kome istorijska svest o nužnosti odbrane zemlje, njenih demokratskih tekovina i svih njenih građana mora imati apsolutnu prevagu nad pojedinačnim stranačkim interesima. To jedinstvo nije izraz ničije političke volje, to jedinstvo nije plod ničijeg nametanja, to jedinstvo nameće istorijski trenutak, a mi kojima su građani poklonili pravo da sedimo u ovom parlamentu i odlučujemo o sudbini, moramo biti na visini tog istorijskog trenutka. Srbija je iznutra opasno napadnuta albanskim separatizmom koji je kulminirao terorističkim zlodelima i genocidom i koji je izdašno potpomognut lažnim napisima tzv. nezavisne štampe, koja je u stvari autoritarno i finansijski zavisna od stranih centara moći.
Njihovi naručeni tekstovi o navodnoj prekomernoj upotrebi sile, o navodnoj pretnji humanitarnom katastrofom, o tobožnjem dramatičnom uvećanju broja raseljenih i nezbrinutih lica, ti sa stranih jezika prevedeni tekstovi o skoroj kapitulaciji i katastrofi zemlje i ukupna delatnost tzv. nezavisnih medija jeste ravna izdaji zemlje.
S druge strane, Srbija je napadnuta i spolja podstrekavanjem nasilja protiv nedužnih građana Srbije i njenih legalnih institucija, ali što je još teže i opasnije ona je napadnuta represivnom, nedemokratskom i neprincipijelnom politikom jednog dela međunarodne zajednice, koja se kada je naša zemlja u pitanju odavdno i kontinuirano služi argumentima sile, a ne uvažavanjem snage argumenata i političkih činjenica. Da ne govorim o tome kako se taj deo međunarodne zajednice, koji se bespogovorno priklonio jednoj sili, čiji su interesi postali mera svih međunarodnih odluka, ako ne i mera svih stvari, odrekao potrebe da u tolerantnom tonu i kroz ravnopravan dijalog našu zemlju vrati u Evropu i svet, da je reintegriše u sve bitne političke, ekonomske i tehničko-tehnološke tokove i institucije kojima mi imanentno pripadamo.
Umesto toga Srbija i Savezna Republika Jugoslavija izložene su žestokim pritiscima, pretnjama i ucenama koje su bez presedana u novijoj političkoj istoriji 20. veka, kao da se ne zna da je Srbija po svom multinacionalnom, multikonfesionalnom i multikulturnom ustrojstvu Evropa u malom. Kao da se ne zna da ta Srbija koja je odista Evropa u malom, u toj mnogostrukosti vidi svoje velike prednosti, a ne svoje velike nedostatke. Kao da se ne zna da je Srbija država građana, koje ni po kojem osnovu ne deli, već ih kroz svoje demokratske institucije podstiče da štite, neguju i razvijaju svoje nacionalne osobenosti, svoje etničke specifičnosti. Kao da se ne zna da Srbija svim nacionalnim manjinama, uključujući i albansku naravno, omogućava da nesmetano i svestrano obogaćuju svoj jezik, pismo, tradiciju, kulturu i svoje običaje. Kao da se ne zna da Srbija svim lojalnim građanima predstavlja prirodno zavičajno ležište i priležište od svih nevolja ovog sveta. Sve se to zna. Sve se to jako dobro zna. Poput svih evropskih i demokratski razvijenih zemalja sveta, Srbija se na svojoj teritoriji legalnim i legitimnim sredstvima brani od albanskog terorizma, koji je svojim zločinima zlokobno obnovio sećanje na mračnu praksu fašističkih genocida.
Zašto kažem legalan i legitiman? Legalnim sredstvima zato što svoje uporište ima u našim i međunarodno pozitivno pravnim propisima, a legalnim zato što je nezakonitom upotrebom, silom i nasiljem protiv civilnog stanovništva, kako srpskog, tako i albanskog, i protiv pripadnika drugih etničkih grupa koji žive na Kosovu i Metohiji, kao i protiv pripadnika policije, i Vojske Jugoslavije, ugrožen njen suverenitet i teritorijalni integritet. Zapravo, celovitost njenog bića. Umesto da oštro osude sve oblike albanskog terorizma na Kosovu, umesto da u samom središtu svoje kritike i svog nezadovoljstva, stave Republiku Albaniju, u kojoj besni građanski rat, a koja teroristima obezbeđuje materijalnu, logističku i oružanu pomoć i koja je jedina u svetu priznala takozvanu Republiku Kosovo i u Tirani održava njeno takozvano predstavništvo. Umesto da ovu državu otvoreno opomenu i prekore zbog mešanja u unutrašnju svojinu Savezne Republike Jugoslavije, mnogi međunarodnu organizaciju, uključujući i onu najvišu, donele su mnogobrojne deklaracije i odluke koje su u direktnoj surpotnosti sa svim temeljnim rezolucijama Ujedinjenih nacija koje se tiču borbe protiv terorizma, a ova poslednja rezolucija Saveta bezbednosti o Kosovu i Metohiji, o kojoj je inače bilo reči u ekspozeu predsednika Marjanovića, predstavlja u neku ruku žalosno i upozoravajuće svedočanstvo da se terorizam danas u svetu selektivno, a ne univerzalno tretira i kvalifikuje.
Šta mislim kada to kažem? Ukoliko se jave teroristički akti koji su upereni protiv jedne velike sile, žestoke uzvratne mere se gotovo podrazujevaju, bez obzira na sredstva, ciljeve i nedužne žrtve.
Ukoliko se terorizam sa fašističkim predznakom javi i u svoj žestini bukne u jednoj suverenoj, ali od bilo koje sile nezavisnoj zemlji, onda se taj pojam ili ta pojava mogu revitalizovati i govoriti o dvema stranama, o sukobu, kako doslovce piše u poslednjoj rezoluciji, iako se između policije i terorista nigde i nikada ne može stavljati znak jednakosti. Baš u trenutku kada su od strane organa naših vlasti, kada se čine poslednji napori u suzbijanju i slamanju, iskorenjivanju terorizma na Kosovu, što je od prioritetnog interesa i kada su preduzete mere kojima je stanje u ovoj pokrajini poboljšano, u bezbednosnim, humanitarnim i ekonomskim pitanjima kojima se mnogo manipuliše, pogotovu od strane stranih medija, jednako kao i ovih koji su plaćeni ovde u zemlji, licemerno se pozivaju vlasti u SRJ i rukovodstvo kosovskih Albanaca da smesta stupe u usmeni dijalog bez preduslova. Vrlo dobro se zna da je naša državna delagacija odavno spremna, a da dijalog uporno izibegavaju ili da budem sasvim precizan, u pravom smislu te reči - bojkotuju predstavnici kosovskih Albanaca. Da se istina ipak tako lako ne da zaobići, prećutati ili naprosto prenebreći, najbolje svedoči onaj treći deo poglavlja ove rezolucije; "pozdravljaju sadašnji napori usmereni na takvom dijalogu", ali se izbegava reći da su predsednik Savezne Republike Jugoslavije, Slobodan Milošević i predstavnici srpske vlasti jedini zaslužni za pomenute napore i za pomak koji je napravljen u čitavoj situaciji. Da ne pominjemo kako se prilikom pozivanja na Moskovsku deklaraciju, između predsednika Miloševića i predsednika Jeljcinja, namerno previđa da je u tom dokumentu prestanak akcije organa bezbednosti Vojske Jugoslavije na granici između dve zemlje bio uslovljen obustavom terorističkih dejstava. Zaboravljajući na početak rezolucije o dvema stranama u sukobu, tvorci rezolucije tek u šestom poglavlju "insistiraju da rukovodstvo kosovskih albanaca osudi sve terorističke akcije", time nedvosmisleno pokazuju protivrečan i duboko nepricipijelan stav prema situaciji na Kosovu i Metohiji, a tako i prema terorizmu uopšte.
Ipak, kao što se iz ekspozea predsednika Marjanovića vrlo dobro videlo, mi i dalje ostajemo krajnje kooperativni prema svim institucijama, a može neko u ovoj sali da se zapita, a i zapitao se, zašto tako uporno tražimo povratak u svet? Nikakvim samovoljnim aktom, nikakvim političkim dekretom Srbija i SRJ ne mogu suštinski biti izigrane od savremenog sveta. Svojim ogromnim ljudskim, stvaralačkim potencijalom, svojom demokratskom politikom, svojom bogatom, kulturnom i duhovnom tradicijom, svojim slobodarskim duhom i demokratskim nasleđem, mi smo neraskidivi deo savremene civilizacije, hteo to neko ili ne. Zato je i prirodno što tražimo od međunarodne zajednice da ukine sve oblike ekonomskih, političkih i drugih blokada, dvostrukih aršina u borbi protiv terorizma i međunarodnim odnosima i da nam tako omogući da aktivno učestvujemo u savremenim i svetskim, integracionim, političkim, kulturnim i drugim procesima.
Svet mora biti svestan jedne činjenice. Čvrstinom demokratskih institucija sistema, istrajnošću otpora prema svim sankcijama i represijama, žudnjom za slobodom i nezavisnošću zemlje, za ravnopravnošću svih građana bez obzira na njihovu nacionalnu, versku i drugu pripadnost, Srbija je danas u izrazito nenaklonjenom, pa i neprijatljskom okruženju, gde vlada haos, bezvlašće, građanski rat, jedini čvrsti faktor stabilnosti na Balkanu i čitavom regionu Jugoistočne Evrope. Zato je i dobrim razlozima ovde istaknuto da je ona faktor koji nikoga ne ugrožava na ovim prostorima, već je ona faktor koji čitavi region može samo da stabilizuje.
Poštovane kolege i koleginice, narodni poslanici, gospodine predsedniče, usvajajući Predlog zaključaka Vlade Republike Srbije, usvajajući akt koji nije prkosan, već politički odvažan i dostojanstven, mi ćemo svetu pokazati da smo otvoreni za svaki demokratski, politički dijalog, koji će poštovati teritorijalni integritet i suverenitet Srbije i SRJ, ali da smo nepokolebljivo zatvoreni prema svim pretnjama, ucenama i pritiscima, ubeđeni da oni direktno vode daljoj nestabilnosti, potresima i sukobima sa dalekosežnim posledicama. Znamo mi jako dobro da jedan deo međunarodne zajednice i njihovi mediji i naša domaća, izdajnička i plaćenička štampa, namerno zatvaraju oči pred obnovom krematorijuma, masovnih streljanja i drugih monstruoznih nedela albanskih terorista i da ih tako posredno, a ne samo amnestiraju, već ih ohrabruju da nastave svoj opaki naum u stvaranju velike Albanije na teritoriji ne samo naše zemlje.
Na kritike i upozorenja odgovaraju na isti način na koji je jedan poznati Nemac odgovarao kada su mu stavljali primedbe da njegove ideje ne odgovaraju činjenicama. Utoliko gore po činjenice, tako je on govorio. Ovako neshvatljivo, nedemokratsko i u svojoj biti duboko represivno ponašanje jednog dela međunarodne zajednice, utoliko gore po mir, bezbednost i političku stabilnost, ne samo ovog regiona Evrope, već i čitavog međunarodnog poretka, koji bi hteo da se izgradi kao novi svetski poredak, u kome na žalost nema mesta za atribut - demokratski. Nema novog svetskog poretka ako ne počiva na ljubavi prema istini kao najvećoj strasti čovekovog uma, ukoliko ne počiva na ljubavi prema pravdi, kao najvažnijoj odrednici ljudskog karaktera.
U Srbiji, koja nije izvršila nikakav upad u pravno ustavni položaj zemlje 1989. godine ili je to neko pobrkao sa platnim sistemom, dakle u toj Srbiji koja je kao država konstituisana krajem 80-tih godina, u Srbiji su zajedno u miru i slozi živeli, a žive i živeće mnoge etničke grupe, jer je to jedini način da svi mi učvrstimo svoj ljudski intenditet i da slobodno prisvojimo ono što nam je rođenjem dosuđeno.
Hvala vam. (Aplauz.)

Poštovani gospodine predsedniče, poštovane i uvažene kolege, dame i gospodo, ja sam veoma smotreno slušao primedbe koje su stavljene na Nacrt zakona o univerzitetu, vrlo sam brižljivo beležio one termine koji su bili najviše u opticaju i došao do jednog zaključka da je u tim primedbama bilo mnogo onih reči koje je Šopenhauer izgovorio u svojoj  knjizi - "Dijalektika eristike". Da budem sasvim jasan našta mislim, dakle, eristika je prevedena na naš jezik nauka o prepirci. Podnaslov te čuvene Šopenhauerove knjige je - kako uvek biti u pravu? Razume se, reč je o jednoj veštini koju je on doveo do savršenstva i beležio ih u tzv. 38 primera. Najviše su upotrebljene sledeće reči - tradicije, svojina, demokratija i slobodarski duh, prema mom uvidu, a vrlo sam brižljivo i smotreno slušao, kako sam na samom početku rekao.
Mislim da prema svim ovim terminima moramo veoma ozbiljno da se odredimo, zato što postoji velika opasnost da dođe do one zloupotrebe koja je veoma upadljiva kada je u pitanju knjiga o kojoj je reč - dakle, Šopenhauer - knjiga o prepirci - prevashodno zbog toga što reči o kojima sada govorim jesu veoma primamljive, ali su veoma podatne za svaku vrstu manipulacije i zloupotrebe.
Dakle, ovde je reč o tome da su se oponenti ovog nacrta veoma žestoko ustremili na ono što je u meri tog samog problema, a to je da se ukidaju, po mom dubokom uverenju, svi ostaci samoupravljačkog duha i to baš kroz instituciju svojine, koja je ovde bila na tapetu kao jedna od onih izraza i onih pojmova koje bi trebalo zaobilaziti u diskusiji, prevashodno zbog tradicije.
Dakle, jedan od oponenata je rekao da bi valjalo izbeći bilo kakvo pozivanje na svojinu, jer je ona postojala kao i univerzitet pre ove države, ovog poretka, čime na neki način transcendiraju sam pojam svojine, pa ne znamo šta on znači. Profesor Gams, svojevremeno kada je upućivao žestoke kritike na račun samoupravljačkog duha koji je lebdeo pored naše zemlje u ono doba, rekao je da je glavni problem u tome što ne postoji titular svojine, a još od Rimskog prava, diferenciju specifičnosti, za svojinu čini upravo titular i kada to kažem onda ne možemo prenebreći činjenicu ko je titular, dakle, ko je vlasnik nad onom institucijom o kojoj danas govorimo.
Reč je prevashodno o tome da je profesor Gams tada govorio da odsustvo titulara dovodi do odsustva tih fundamentalnih principa koji određuju zapadnu demokratiju. To je etus rada, etus discipline i etus odgovornosti, jer su tada najjače naše firme bile u situaciji da socijalizuju gubitke onih koji ničim nisu hteli da učestvuju i participiraju na tržištu, jer de fakto, slobodnog tržišta nije ni bilo. Dakle, reč je o tome da mi ne možemo prenebreći pravo Vlade, ne da se poziva na svojinu, nego da kao meritum za samu raspravu koristi svojinu, zato što to koriste sve zemlje najrazvijenije demokratije, koje se u raspravama oponenata uopšte i ne pominju. One negde čile iz videokruga kao da do juče nisu predstavljale uzor kada su u pitanju kritike sasvim druge vrste.
Dakle, reč je o jednoj logičkoj grešci, koju svako okom može lako da vidi, a to se zove "pars-pro toto". To je deo za celinu, a to je takođe od imanentnih delova Šopenhauerove knjige, gde se kaže - ako nemate dovoljno argumenata, vi proširite raspravu. Mi smo ovde danas slušali, nabrojao sam tačno 15 govornika je svoje izlaganje usredsredilo na problem mogućnosti da se donese zakon u celini, što je veoma vešto. A osnovni princip te eristike, dakle, moći da ubedite u nešto što je nedovodljivo u pitanje, jeste da izvedete stvar i da pričate o nečemu o čemu nije reč. Da li mi stvarno danas raspravljamo o zakonu u celosti?
Mi raspravljamo danas o Nacrtu zakona o univerzitetu i o problemu koji eventualno može iz toga da proistekne. Dakle, onda pozivanje na tradiciju je bilo vrlo simptomatično, utoliko što tradiciju poimam kao očuvanje trajnih, a ne kao očuvanje prošlih vrednosti. I, mislim da većina od onih koji se takođe pozivaju na tradiciju ima to u vidu, samo ne želi da definiše tradiciju, jer mi ne možemo porediti vremena. Ako ćemo išta porediti, onda su to uzusi demokratskog sveta, koji slične mehanizme upražnjava već dugi niz godina i ne znam zašto bismo sada zatvarali oči pred tom činjenicom, ako na nekim drugim poljima pogleda uprtog u te demokratije navodimo to kao primer i kao neku vrstu paradigme.
Ono što je za mene ovde najvažnije, to je da je u većini od tih diskusija preovladavao jedan patos, koji meni mora da bude blizak zato što se mi obraćamo srpskom javnom mnjenju. Ali, dolazi do jedne opasne zamene teza. Ovde neki direktno govore o tome da je demokratija bezobalna sloboda. Mislim da se onda duboko ne razumemo. Ovo sasvim ozbiljno govorim, bez ikakve čegrsti. Demokratija nije bezobalna sloboda. Ona je vrlo čvrsto omeđena sloboda i svako ko govori o tome, da se sprečava slobodarski duh, zapravo govori o tome da ne razume duh demokratije, ili da taj termin zloupotrebljava isključivo u uskostranačke i partikularne svrhe.
Dakle, po meni je ovde veoma ozbiljna stvar u pitanju utoliko što smo, pre svega rasprava je tako tekla, dovodili ljude u pitanje, dovodili smo pojedince u pitanje, koji su u ovom trenutku nedovodljivi u pitanje, jer su oni direktan izraz volje naroda koji ih je glasao. Osim toga, mi smo tu vladu ovde potvrdili i dali imprimatur, mi članovi Skupštine i ne možemo ih pojedinačno dovoditi, ni u jednom segmentu, u pitanje.
Rasprava o tome da li neko ima odgovarajuću školsku spremu ili ne, opet je izvan merituma ovog problema. Ja idem u meritum, kao što je i moj prethodnik govorio, a to je autonomija, koja po meni, ničim nije dovedena u pitanje. Dovedena je autonomija ukoliko se shvata kao mogućnost zloupotrebe pojedinih institucija, od kojih se pravi fetiš za neke pojedinačne, uskostranačke, partijske ili bilo kakve izvanuniverzalne principe.
Dakle, to je ono što je za mene u ovom trnutku fundamentalno i nije uopšte problematično, što vi možete da osetite da mi glas podrhtava. Pre svega, zbog toga što je ozbiljna stvar i što imam pravo na patos, kao što ga imaju i moji prethodnici, jer se obraćam narodu koji je mene izabrao. Osim toga, ne vidim nikakvog dubokog razloga, osim onog koji je u domenu eristike, načina da se ubedite u nešto u šta ne možete da se ubedite. Kod 25 oponenata ovog nacrta, postoji reč da oni apeluju na javno mnjenje da ubedi Vladu. Pazite, ko raspolaže demokratskim argumentima, ne želi nikog da ubedi. Upravo vi ubeđujete "batinom" , pod znacima navoda, razume se. Ovo nije nikakva oštra reč upućena na vaš račun.
Vrlo je simptomatično da vi nemate želju da uverite nas koji mislimo drugačije, nego da nas ubedite. Jer, ako želite da nas uverite, ako imate uverenja, vi me možete razuveriti. Ako imate ubeđenja, ne postoji u srpskom jeziku glagol razubediti.
Prema tome, potežete za jednim argumentom koji nije u samoj suštini, u srži rasprave, nego izvan nje, što je, kažem, jedna veština. Ali, neko je ovde u obavezi da kaže da ta veština služi za jednu manipulaciju, koja, takođe, ima svoje političke ciljeve i političku svrhu. Ako su mnogi dopustili sebi lični ton, ja sam takođe bio neko ko je čedo Beogradskog univerziteta, ali sam svoj slobodarski duh ispoljavao na stranicama "Studenta", kao najmlađi urednik "Studenta", na stranicama "Vidika" , "Gledišta" i drugih časopisa. Ali mi je fundament mog slobodarskog duha bio Univerzitet, koji mi je obezbeđivao specijalističko znanje, da mogu, na odgovarajući način, pre svega, da artikulišem i uobiličim svoj slobodarski duh. Slobodarski duh, ne znači, odsustvo bilo kakve odgovornosti, pogotovu u ovom istorijskom trnutku.
Mislim da iz tih razloga govorim o ovim manjkavostima. Po mom dubokom uverenju, ako se Vlada sa dobrim razlozima pozvala na svojinu, ponavljam, i to je parafraza reči čuvenog profesora Gamsa, ona time jača na globalnom planu: etus rada, etus odgovornosti i etus discipline. Sva ta tri principa mi do sada nismo imali upravo zbog toga što je univerzitet bio, na određen način, pun tih relikvija samoupravljačkog ili samoupravnog duha, kako god hoćete.
Prema tome, sledi se nešto što je u duhu upravo globalnih tendencija koje su vezane za tranziciju, za finansijsko - monetarne odnose. Dakle, govorim o tome, da se jača odgovornost, disciplina za ono što se radi, a da se, s druge strane, motivišu oni koji žele da razbiju svoj specijalistički duh, kako bi dali svoj puni doprinos razvoju društva i razvoju demokratije, koju, ponavljam, moramo shvatiti i razumeti kao strogo omeđen prostor u kome postoje odgovarajuća pravila, a ne kao ničim ograničenu slobodu koju mi treba ovim zakonom, na koji bilo način, da ojačamo. (Predsednik: Vreme.)
Mnogi su rekli da imaju dobre namere, stavljajući svoje primedbe na ovaj nacrt zakona. Ja u njemu, kada govorim o meritumu, vidim samo dobre strane i to sa tačke gledišta, spreman, razume se, i otvoren za svaku kritiku, ali sam zatvoren za svaku vrstu pretnje koja može biti uobličena sa ove strane, s tim što bih dodao, da postoji ona čuvena izreka da je "i put u pakao, vrlo često, popločan dobrim namerama", i da nismo u prilici da kritikujemo Vladu na način koji govori da, upravo mi, univerzalne principe podređujemo uskostranačkim i političkim principima.
Hvala, i izvinjavam se na prekoračenju gospodine predsedniče. (Aplauz.)