Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Pavle Markov

Govori

Poštovani predsedniče, ministre, kolege poslanici, ovih dana na dnevnom redu Skupštine dolazi još jedan zakon iz Ministarstva pravde, a to je zakon u prekršajima.
Treba odmah reći da je rad na ovom zakonu započet u decembru mesecu 2011. godine, a da je iz razloga celishodnosti na predlog novog sastava Ministarstva pravde već u 2012. godini određen program javne rasprave o radnoj verziji Zakona o prekršajima.
Rezultat sprovedene javne rasprave je današnji Predlog zakona o prekršajima, nakon što je svaki predlog, sugestija i primedba prethodno razmotrena, pri čemu je veliki broj njih i uvažen i uvršćen u konačnu verziju zakona i time pokazan kurs današnjeg ministarstva, odnosno Vlade da će većinu pravnih predloga podsticati i prihvatiti, posebno one dobre projekte koji su u opštem interesu, ma od koga dolazili i kada dolazili.
Koliko smo informisani, početkom izrade zakona prevashodni zadatak je bio da se sačini radni tekst izmena i dopuna zakona, kojim će se obezbediti prisustvo okrivljenog u postupku, zatim izvršenje sudskih odluka i naplate novčanih kazni, odnosno potrebe da se prekršajni postupak učini jednostavnijim i pravičnijim za građane.
Dakle, prvobitna zamisao je bila da se izvrše izmene i dopune postojećeg Zakona o prekršajima, koji je donet 21. novembra 2005. godine i koji je trebao da se primenjuje od 1. januara 2007. godine, ali je uz dopune 2008. i 2009. godine počeo da se primenjuje tek nakon četiri godine.
U međuvremenu je zbog obimnosti izmena i metodologije postupaka, odnosno promene više od polovine članova osnovnog teksta izmenjeno i dopunjeno i odlučeno da se pristupi izradi novog zakona o prekršajima, a kao osnov za svoj rad radna grupa je imala ranije sačinjene predloge, predloge za izmenu postojećeg zakona od strane Komisije Višeg prekršajnog suda, kao i predloge velikog broja prekršajnih sudova i organa ovlašćenih za pokretanje prekršajnog postupka.
Na kraju je radna grupa usvojila novo zakonsko rešenje. Uvedeni su novi instituti, koji su svoju potvrdu dobili kroz ostvarivanje niza dobrih rezultata u većini evropskih zemalja.
U prvom redu da se primetiti da je zakonom regulisano rešavanje predmeta na ekonomičan i efikasan način, što je do sada predstavljalo veliki problem prekršajnog sudstva. Iznet je pravilan zaključak, da prekršajni postupak nije u stanju da u punom kapacitetu ostvari cilj zbog kojeg je ustanovljen, jer pred organe se pojavljuje veliki broj predmeta koji se iz godine u godinu uvećavaju, a nekoliko desetina hiljada prekršajnih predmeta godišnje zastareva.
U izveštaju Vrhovnog suda dati su veoma zabrinjavajući podaci, kojim su prekršajni sudovi u 2011. godini imali u radu preko milion predmeta, od kojih je 48% predmeta ostalo nerešeno. Ovako veliki broj nerešenih predmeta, i pored relativno uspešnog rada na novopridošlim predmetima, stvara ogromne probleme kako državi, prekršajnom sudstvu, tako i građanima.
Na sve ovo treba dodati podatak više nego niskog procenta uspešnog naplaćivanja novčanih kazni koji se u većim gradovima kreće između 15% ili najviše 30%, što se sve odražava na pomenutu efikasnost rada sudova i negativnog ekonomskog efekta na budžet Republike Srbije.
U odnosu na postojeći zakon uređene su sledeće važnije oblasti: rad u javnom interesu, čijim se preciziranjem stvaraju uslovi da i ova sankcija dobije što širu primenu, čime se poboljšava ukupna korist na strani počinioca i na strani države; prekršajna odgovornost pravnih lica, čime se sprečava praksa da pravna lica putem imena u svom statusu izbegavaju prekršajnu odgovornost ili obavezu plaćanja kazni; prebacivanje tereta dokazivanja na podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka i to putem odredbi da sud izvodi dokaze na predlog stranaka, a stranka je dužna da pribavi dokaze čije je izvođenje predložila. Ovo podrazumeva da stranka ima obavezu, ukoliko predloži saslušanje pojedinih svedoka, da njihovo prisustvo obezbedi na samom ročištu.
Postoje izuzetni slučajevi gde sud po službenoj dužnosti pribavlja dokaze u korist okrivljenog, ako nije u stanju da to sam učini ili je to opravdano iz razloga celishodnosti vođenja postupka, a sve u cilju zaštite osnovnog prava jednakosti pred sudom i zaštite prezunkcije nevinosti.
Uvođenjem ovakvog pravila, da je stranka dužna da pribavi dokaze za čije je izvođenje predložila, značajno se poboljšava procesna disciplina stranaka, s obzirom da je to u nesumnjivom interesu stranaka i njihovih tvrdnji.
Kao što smo ovih dana čuli, neuspešna dostava je jedan od ogromnih problema prekršajnog postupka i zbog toga je odredbama o dostavi poklonjena posebna pažnja sa ciljem što detaljnijeg uređivanja, a u cilju minimuma mogućnosti zloupotrebe, koja se najčešće ogleda u izbegavanju prijema i odugovlačenja postupka, odnosno izbegavanja prekršajne odgovornosti.
Posebno su naznačene vrste dostave - na kućne adrese, na radnom mestu, pa do dostavljanja odsutnom licu. Ovim predlogom pismena će se dostavljati poštom ili putem druge službe ovlašćene za dostavu, čime se uvodi konkurencija pošti i time ozbiljno radi na uspešnosti dostave, iako ne treba smetnuti činjenicu da je najefikasniji način dostave putem sudskih dostavljača.
Takođe, uvodi se i novi način dostave, a to je elektronskim putem, ako za to postoje tehnički uslovi.
Osim pomenute neuspešne dostave, postupak prinudne naplate takođe predstavlja ogroman problem prekršajnog suda, te se i ovim predlogom jačaju nadležnosti i proširuju odgovornosti u cilju naplate izrečenih kazni.
Dosadašnja praksa prekršajnih sudova ukazuje da se naplata novčanih kazni izvršava uglavnom tek pod pretnjom izvršenja kazni zatvora, a nakon sprovedenog postupka zamene neplaćene novčane kazne kaznom zatvora. Ovakav način rada prečesto dovodi do nastupanja zastarelosti izvršenja kazne, a kada se uspe u naplati kazne, dosuđeni troškovi postupka su ostali ne naplaćeni i tako padali na teret suda, iz razloga što se troškovi ne mogu zameniti kaznom zatvora. Sve ovo dovodi do toga da je zamena kazne postala redovno sredstvo prinudne naplate, bez ozbiljnijeg pokušaja stvarne prinudne naplate.
Ne treba zaboraviti činjenicu da, u vremenu sve lošijeg materijalnog položaja građana Srbije, mnogi se odlučuju na izdržavanje zatvorske kazne umesto plaćanja novčane kazne, što sve povećava troškove države, umesto uvećanja realnih prihoda.
Odredbama ovog predloga zakona po isteku roka za dobrovoljno plaćanje sud donosi rešenje o izvršenju u kojem određuje kako će se sprovesti izvršenje neplaćene novčane kazne, odnosno sudu se daje mogućnost izbora da u svakom konkretnom slučaju odluči, a uzimajući sve okolnosti u obzir, da li će neplaćenu novčanu kaznu naplatiti prinudnim putem ili je zameniti kaznom zatvora ili radom u javnom interesu.
Potpuno novi institut koji se uvodi ovim zakonom je prekršajni nalog, koji je našao široku i uspešnu primenu u zakonima u susednim zemljama EU, u kojima se proces pojednostavljuje u cilju blažih prekršaja. Počiniocima prekršaja daje se mogućnost izdavanja naloga da u slučaju plaćanja polovine izrečene kazne u roku za dobrovoljno plaćanje, ostvare značajnu uštedu, što sve doprinosi povećanju dobrovoljnog plaćanja kazni, a samim tim povećanju ukupnog prihoda za budžet.
Treba pomenuti zakonsko ustanovljenje dva jedinstvena registra, kao elektronske baze podataka o okrivljenim, izvršenim, prekršajnim sankcijama, jer do sada nismo imali precizniju i jedinstvenu evidenciju.
Osim ovih oblasti, istakao bih pojedine članove Zakona o prekršajima, pa tako član 22. Zakona reguliše institute stvarne i pravne zablude u skladu sa krivičnim zakonodavstvom, tako da neotklonjiva stvarna i pravna zabluda predstavljaju osnove za isključenje prekršajne odgovornosti.
Članom 28. predviđa se mogućnost kažnjavanja pravnog sledbenika pravnog lica u cilju sprečavanja izbegavanja odgovornosti prekršaja namernim gašenjem pravnog lica.
Članom 40. dopunjena je mogućnost plaćanja novčanih kazni u ratama do šest meseci, pod uslovom da su plaćeni troškovi postupka, čime je produžena mogućnost za još tri meseca.
Članom 44. zakona, po uzoru na krivično zakonodavstvo, predviđa se mogućnost oslobođenja od kazne ako učinilac posle izvršenog prekršaja, a pre nego što je saznao da je otkriven, otkloni posledice dela ili nadoknadi štetu učinjenu prekršajem.
Članom 60. uvodi se nova zaštitna mera obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, sa mogućnošću povremene hospitalizacije u ustanovi, čime se onemogućuje oslobađanje okrivljenog usled ovih okolnosti.
Uvažavajući da je veoma kratko vreme i da polako prilazimo kraju javne rasprave, mogu reći da su ovo samo neki od primera današnjeg dnevnog reda i Zakona o prekršajima koji u načelnoj raspravi nisu u potpunosti isticani i koji čine ovaj zakon kompletnim, u najvećoj meri usaglašeni sa stvarnošću i vremenu u kojem živimo, kao i neophodnom praksom, što sveukupno čini da ovaj zakon, kao i celokupni kurs Ministarstva pravde, bude ocenjen odličnom ocenom. Jedina mogućnost naše poslaničke grupe jeste da u Danu za glasanje jasno podržimo ovaj predlog zakona. Hvala.
Poštovani ministre, predsedavajući, kolege poslanici, u Skupštinu je prošlog meseca došao na razmatranje o odlučivanje zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru, što je po hitnom postupku stavljeno na današnji dnevni red.
Hitnost zakona je obrazložena izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu i posledicama koje su nastupile izmenama tog zakona, a koje su direktno vezane za Zakon o državnom premeru i njegovom sprovođenju preko istog zakona i podzakonskih akata.
Uzimajući u obzir ovaj razlog kao stupanje na snagu Zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, kojim je znatno povećan obim posla u Republičkom geodetskom zavodu i čime su utvrđeni kraći rokovi za postupanje po zahtevima stranaka, čime dolazi do problema vrednovanja i raspoređivanja zaposlenih u Zavodu, a što sve ovaj zakon rešava, onda je hitnost ovog zakona opravdana i smatram da ga u takvom postupku trebamo podržati.
Ono što ide u prilog ovom zakonu je što sam zakon sadrži 31 član i otklanja nedostatke koji su primećeni u dosadašnjem postupku primene Zakona o državnom premeru i katastru, a koji se odnose na adekvatno regulisanje statusa zaposlenih u Republičkom geodetskom zavodu, na preciziranje odredaba o izvođenju geodetskih radova, radu geodetskih organizacija i rešavanje kolizije pojedinih podzakonskih odredaba, kao i na izmene odredaba koje uređuju postupak održavanja katastra nepokretnosti i masovnu procenu vrednosti nepokretnosti.
Članom 1. ovog zakona su propisana zvanja i plate državnih službenika u Republičkom geodetskom zavodu geodetske struke na izvršilačkim radnim mestima. Propisivanje zvanja i plata u Zakonu o državnom premeru i katastru je bilo neophodno, pošto Zakon o državnim službenicima kojima su uređena zvanja državnih službenika i njihovo napredovanje u svim državnim organima nije adekvatan zaposlenima geodetske struke u Republičkom geodetskom zavodu, zbog prirode i značaja posla koji obavljaju.
Naime, Republičkom geodetskom zavodu geodetske struke obavljaju terenske, stručne, geodetske i katastarske poslove na geodetskom merenju, prikupljanju i registraciji podataka koji su od opšteg interesa za Republiku Srbiju. Ovi poslovi su ograničeni rokovima, potrebama investicionih ulaganja i ekonomskog razvoja zemlje, kojeg ne može biti bez uređenih i registrovanih podataka o nepokretnostima i vlasništvu nad njima, a sa čime je u vezi i Republika Srbija koristila kredit Svetske banke.
Takođe, ne treba zaboraviti da su zaposleni u Republičkom geodetskom zavodu angažovani kod svih velikih infrastrukturnih projekata u Republici Srbiji. Osim navedenog, Zakonom o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenih bez građevinske dozvole je određen upis objekata izgrađenih bez dozvole i prava svojine na njima. U cilju realizacije ovog zakona, zaposleni u Republičkom geodetskom zavodu posebno će se angažovati u skladu sa zakonskim rokom koji je kratak, a posebno ako se ima u vidu milion i 300.000 objekata u Republici Srbiji.
Takođe, Zakonom o planiranju i izgradnji je propisana konverzija prava korišćenja u pravo svojine nepokretnostima, upis po zahtevu i po upis po službenoj dužnosti, što je dovelo do višestrukog broja predmeta koji se rešavaju. Navedene poslove obavljaju samo zaposleni u Republičkom geodetskom zavodu i drugačiji su od poslova koje obavljaju zaposleni u drugim državnim organima. Shodno tome, posebno su uređena zvanja, napredovanja i dodatni koeficijent za plate zaposlenih geodetske struke, te se na ovaj način obezbeđuje kadrovska stabilnost i pozitivna motivacija za povećan obim posla koji sada ne postoji, jer postojeći sistem plata ne motiviše dovoljno zaposlene na radu. Dodatkom na platu se eleminiše prostor za korupciju, što je sve, uz sve postojeće, jedan od uslova za ulazak Srbije u EU.
Međutim, ono što je kritika ovog zakona, a što dolazi od stručne javnosti jeste što zakon nije prošao kroz stručnu raspravu, barem tako kažu, što se oslanja samo na mišljenje Republičkog geodetskog zavoda i što se zakonom uređuju odnosi na celom tržištu, a ne samo status geodetskih stručnjaka u Republičkom geodetskom zavodu. Kritika je u smislu poistovećivanja specijalističkih strukovnih studija sa master studijama, odnosno više škole se izjednačavaju sa fakultetima.
Uzimajući u obzir Univerzitet u Beogradu, konkretno Građevinski fakultet, katedra za geodeziju i geoinformatiku je analizirala iste i smatra da postoje ozbiljni razlozi da se deo predloga koji se odnosi na uslove za dobijanje licenci prvog i drugo reda izmeni. Po njihovom mišljenju se u potpunosti ignoriše važnost master i specijalističkih akademskih studija na Građevinskom fakultetu u Beogradu.
Podsetiću da studije u oblasti visokog obrazovanja su podeljena na strukovne i akademske. Strukovne studije veći akcenat daju praktičnim sadržajima i usmerene su na izvođenju određenih geodetskih aktivnosti. Mogu biti osnovne, specijalističke i master studije, ali su kod nas razvijene samo ove prve dve. Studije na odseku za geodeziju i geoinformatiku se realizuju kroz sledeće nivoe. To su osnovni, master i doktorski. Navedeni nivoi se razlikuju po obimu gradiva, vrsti i sadržini nastavnih predmeta i oblicima nastave se čime se dolazi do toga da opšte osnovne studije traju tri godine. Ovakav pristup stvara suštinsku razliku između strukovnih i akademskih studija.
Zanemarujući ovo članom 7. je izmenjen član 17. i zakonske odredbe koje se odnose na uslove za izvođenje geodetskih radova, u skladu sa vrstom geodetskih radova. Propisano je da će i geodetska organizacija koja nema zaposleno lice sa geodetskom licencom moći da obavlja geodetske radove na održavanju katastra nepokretnosti, ako ima najmanje dva zaposlena lica geodetske struke sa najmanje završenom srednjom geodetskom školom, položenim državnim stručnim ispitom za to obrazovanje i radnim iskustvom od najmanje tri godine.
Na taj način, ovim zakonom sam omogućio se opstanak na tržištu za veliki broj geodetskih organizacija, koje su bile prinuđene da zbog propisivanja strožijih uslova za obavljanje geodetskih radova važećim Zakonom o državnom premeru i katastru iz 2009. godine prestanu sa radom i otpuste zakone. Ova lica su do sada, kao zaposleni u geodetskim organizacijama, kvalitetno obavljala poslove na održavanju katastra nepokretnosti i smatra se da im treba omogućiti da te poslove i nastave. Osim toga, ovim licima uskraćivanjem obavljanja poslova bila bi ugrožena i osnovna egzistencija.
Napomenuću i član 21. kojim je propisan inspekcijski nadzor nad izdavanjem kartografskih publikacija i provere koje vrši inspektor. Ovakva potreba za nadzorom se ukazala, ili je uočen zabrinjavajuće veliki broj kartografskih publikacija koje nemaju saglasnost zavoda, zbog čega se sumnja u njihov izbor podataka, kvalitet i tačnost onoga što predstavljaju, i pored odredbe člana 156. - da se publikacije mogu izdavati i staviti u promet po prethodno pribavljenoj saglasnosti zavoda.
Na kraju, svi ovi razlozi idu u prilog da se ovim izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru vrši poboljšanje i efikasnost postojećih zakona, kao i činjenica da je u budućnosti neophodno uključiti što širu stručnu javnost, jer posledice ovakvih zakona mogu biti veoma ozbiljne.
U svakom slučaju naša poslanička grupa, kao što sam i rekao na početku, smatra da je potpuno opravdano hitno donošenje pomenutog zakona. U Danu za glasanje ćemo to javno i podržati. Hvala.
Poštovana predsedavajuća, gospodine Đurđeviću, narodni poslanici, pred nama je Zakon o objavljivanju zakona i drugih propisa i akata koji je svoj osnov donošenja našao u potrebi sve šireg prava na obaveštenosti savremenijeg načina objavljivanja, zakona i drugih propisa, a sve u cilju što bolje informisanosti građana Srbije, nad kojima se zakoni i drugi propisi primenjuju. Od 1991. godine, kada je donet osnovni tekst zakona, došlo je do niza usvajanja raznoraznih propisa koji se odnose na pravni položaj organa, organizacija, javnih službi, ustanova, pravnih lica, što je sve uslovljeno da se na jedan sistemski način reguliše delatnost objavljivanja zakona i to sa osnovnim principima ekonomičnosti, efikasnosti, čime će se smanjenjem ili ukidanjem troškova za korisnike unaprediti dostupnost zakona i podzakonskih akata prema svim organima, pravnim i fizičkim licima.
Kao osnovna novina ovog zakona jeste predviđenost elektronskog oblika republičkog službenog glasila, uspostavljanje pravno-informacionog sistema Republike Srbije, koji bi prema predviđenim rešenjima predstavljao zbirku pravno-relevantnih podataka u elektronskom obliku, korišćenje baze akata, podataka i informacija iz navedenog sistema.
Elektronska izdanja službenih glasila su zajedno sa štampanim izdanjem, u najvećem broju zemalja, utvrđena kao zvanična izdanja, čime se ovim zakonom svrstavam u ovu grupu razvijenih zemalja, odnosno u 27 zemalja članica EU postoje elektronska izdanja, a od toga u 25 zemalja pristup on-lajn izdanju službenih glasnika, besplatan je za sve korisnike, osim Rumunije, Litvanije, dok 24 zemlje imaju i štampana izdanja.
Uvodnom odredbom zakona, vrši se razrada ustavnih rešenja i utvrđuje se da je "Službeni glasnik" Republike Srbije, republičko službeno glasilo u kojem se, saglasno ustavnoj obavezi objavljuje Ustav, zakoni, podzakonski opšti akti republičkih organa i organizacija, imalaca javnih ovlašćenja, koji obavljaju poslove iz nadležnosti Republike Srbije.
Glavom II ovog zakona uređena su pitanja obaveznog objavljivanja akata u "Službenom glasniku" i vrste izdanja.
Glavom III uređena su pitanja u vezi sa načinom objavljivanja zakona i drugih propisa i akata, odnosno ko utvrđuje tekst akta koji se objavljuje sa dinamikom objavljivanja, kao i pitanje Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Glavom IV ovog zakona uređena su pitanja u vezi sa načinom, o stvaranju i izdavanju u "Službenom glasniku" i njegovim oblicima, dok je Glavom V uveden pravno-informacioni sistem Republike Srbije koji bi prema predviđenim rešenjima predstavljao zbirku podataka u elektronskoj formi sa registrom propisa i drugih akata objavljenih u "Službenom glasniku".
Na kraju, Glavom VII utvrđeni su posebni načini objavljivanja, čime je zaokružen sistem i razrađena ustavna obaveza objavljivanja zakona i drugih propisa.
Treba napomenuti da će se za potrebe pravno-informacionog sistema u budžetu obezbeđivati minimalno potreban iznos sredstava za nesmetano obavljanje delatnosti, izdavanje "Službenog glasnika", dok će omogućavanje besplatnog pristupa važećim propisima dovesti do pada prihoda po osnovu pretplate na štampana i elektronska izdanja "Službenog glasnika", zbog čega je neophodno obezbediti sredstva u budžetu Republike Srbije, kako bi sprovođenje zakona bilo opravdano.
Rešenja iz ovog zakona će pozitivno uticati na rad državnih organa, privrednih subjekata i građana i to tako što će, između ostalog, stvaranje uslova za korišćenje elektronske verzije, glasila smanjiti troškove i njegove nabavke i distribucije koje pomenuti subjekti sada snose, te će se stvoriti uslovi za bržu dostupnost republičkog službenog glasila, i to svim zainteresovanim subjektima, kvalitetniji rad državnih organa, privrednih subjekata i time poboljšati ukupnu efikasnost društva.
Takođe, rešenja iz ovog zakona će pozitivno uticati na obezbeđivanju delatnosti javnog preduzeća koje izdaje "Službeni glasnik".
Kontrola sprovođenja rešenja i zakona, obezbediće se kroz rad i delovanje nadzornog odbora javnog preduzeća i obavljanje u vezi sa kontrolom, koje vrši osnivač nad javnim preduzećem.
Sve su ovo razlozi da više nego pozitivno ocenimo jedan ovako neprimetan, ali koristan predlog zakona, i u što većem broju ga podržimo, što će poslanička grupa SNS u Danu za glasanje učiniti.
Poštovana predsedavajuća, kolege poslanici, dnevni red ove Druge sednice redovnog zasedanja Narodne skupštine, osim predloga zakona o posebnim merama za sprečavanje i vršenje krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima, upotpunjen je još jednim više nego humanim Predlogom zakona o radu, koji ima isti cilj, a to je donošenje preventivnih mera u cilju posebne zaštite materinstva.
U trenutku teških ekonomskih odnosa u našoj zemlji, predložena zaštita i povećanje prava trudnica, predstavlja doprinos rešavanju osnovnog, alarmantnog problema društva, a to je pad nataliteta građana Srbije.
Nepotrebno je naglašavati da je postojanje države uslovljeno postojanjem naroda, te smo dužni učiniti sve u cilju donošenja hitnih mera, kao što je ovaj predlog zakona o radu, kojim se unapređuje položaj trudnica i budućih majki, a posebno onih strateških, prvenstveno podizanje ekonomske moći stanovništva, radi obezbeđivanja pozitivnih demografskih kretanja u Srbiji.
Posebna podrška i zaštita budućih majski je nedvosmisleno predložena dopunom člana 187. Zakona o radu, time što se poslodavac obavezuje da za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, osim zabrane otkaza ugovora o radu i dodatna obaveza produženja ugovora o radu na određeno vreme do isteka korišćenja prava na odsustvo, čime se ovoj kategoriji zaposlenih pruža opšta zaštita od otkaza ugovora o radu.
Treba napomenuti da ovom izmenom poslodavac neće biti oštećen jer se isplata zarada za vreme porodiljskog odsustva vrši na teret budžetskih sredstava sa pozicije Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, čime država preuzima teret obaveze.
Novododatim stavom 3. člana 187. Zakona o radu, posebno se naglašava i pruža dodatna zaštita zaposlenog u slučaju da poslodavac prekrši zabranu otkaza o ugovoru o radu za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta, a time što se takav akt proglašava ništavnim i time u startu ukida bilo kakvo dejstvo ovakvog akta.
Predložene zaštite ovog zakona prate i trendove visoko razvijenih zemalja iz ove oblasti i u domaće zakonodavstvo implementiraju odredbe o majkama iz Konvencije broj 183 o zaštiti materinstvo, koju je donela Međunarodna organizacija rada, a koju je Narodna skupština Republike Srbije ratifikovala 2010. godine.
Zbog osetljivosti teme ovog zakona moraćemo posebnu pažnju obratiti na sprovođenje istog i dalje unapređenje, a tu osetljivost, osim države, mora imati i široka društvena zajednica, posebno mislim na medije.
Iskoristiću ovu priliku da ukažem i na prevelik problem glomazne birokratije koje majke moraju ispunjavati od trenutka kada saznaju da su trudne do prvih meseci odrastanja deteta, pa, evo, kao primer ističem da je za roditeljski dečji dodatak potrebno sakupiti 15 dokumenata. Još pamtimo sliku majke iz Beograda koja je slikala svoju bebu od tri meseca sa 52 dokumenta, koja su joj bila potrebna u cilju dobijanja samo dela onoga što joj po zakonu pripada i time na jednostavan način pokazala svu apsurdnost države po pitanju unapređenja nataliteta i zaštite najmlađih.
Na kraju želim pohvalno istaći ovu inicijativu predsednika Narodne skupštine, koji je kao predsednik Odbora za prava deteta odreagovao na brojne pritužbe građana upućenih Narodnoj skupštini u kojima se traži zaštita trudnica zaposlenih na određeno vreme, kao i zabrane zloupotrebe od strane poslodavca i svojim Predlogom zakona po hitnom postupku dao primer odgovornog i jasnog ponašanja države prema svojim građanima. Hvala vam lepo.
Poštovani predsedniče, ministre, predstavnici Visokog saveta pravosuđa, drage kolege, na današnjem dnevnom redu imamo jednu veoma važnu, a kako vreme odmiče veoma zanimljivu temu. Povodom ovog slučaja su isplivale mnoge skrivene činjenice koje na najbolji način oslikavaju poimanje i poštovanje pravne države, nosioce parlamentarne većine u prošloj vlasti.
Radi se o predlogu odluke o prestanku funkcije predsedniku Vrhovnog kasacionog suda. Kada smo na Odboru za pravosuđe dobili predlog ove odluke i kada smo malo zagrebali ispod površine, a ne ulazeći u preterane političke ocene, nedvosmisleno smo došli do zaključka da su oni koji su zaduženi za poštovanje i sprovođenje najviših pravnih akata ove zemlje, postupali neodgovorno, pravno neodrživo i pomalo bahato.
Članom 144. Ustava Republike Srbije je utvrđeno da predsednika Vrhovnog kasacionog suda na predlog VSS, po pribavljenom mišljenju opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog Odbora Narodne skupštine, bira Narodna skupština.
Dakle, ovde imamo potpuno jasne uslove i samim tim proceduru za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda, a to je odluka o izboru koju donosi Narodna skupština uz tri neophodna prethodna uslova, a to su predlog, te mišljenja sednice Vrhovnog kasacionog suda i mišljenje odbora Narodne skupštine.
Da bi Narodna skupština sprovela ovaj član Ustava, potrebno je bilo doneti zakon i na osnovu istog doći do cilja, odnosno izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Sad, nastupaju parlamentarni stožeri većine iz 30. decembra 2008. godine i na daleko čuveni reformatori pravosuđa i donose Zakon o sudijama koji će se primenjivati od 1. januara 2010. godine, a po principu - hajde da zamutimo bistru vodu.
Pošto očigledno ne nameravaju ispoštovati Ustav, dosetili su se da ga malo i ne poštuju, tj. izmene. Umesto da sprovedu navedeni član 144. Ustava, kao istovetni član 79. Zakona o sudijama, zakonodavci unose u zakon jednu prelaznu odredbu i članom 102. kojim izbor predsednika sudova, pa i Vrhovnog kasacionog suda poprima nešto drugačije uslov, od Ustava i člana 79. istog Zakona o sudijama, i to u konkretnom slučaju uvođenjem institucije vršioca dužnosti predsednika sudova do zakonskog izbora i uvodeći izuzetak predsednika Vrhovnog kasacionog suda u smislu izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda bez odgovarajućih uslova i bez mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda. Zašto je ovako kršenje izvršeno, nije deo današnje teme, ali posledice će tek uslediti.
Ovim trenutkom dolazimo do galimatijasa problema, do još jednog u nizu kršenja najvišeg pravnog akta jedne države, a to je Ustav, do urušavanja jedne najbitnijih institucija svake, pa i ove države, a to je Vrhovni kasacioni sud i njenog predsednika i na kraju krajeva, političkog ataka na pravo.
Ovakvim neustavnim članom zakona dato je zeleno svetlo ostalim organima u postupku da zaobiđu Ustav, pa tako predsedavajući Visokog saveta pravosuđa, nekih godinu dana nakon donošenja pomenutog zakona o sudijama, odnosno preciznije 18. novembra 2009. godine pod brojem 060023/2009-01 izveštava Narodnu skupštinu da je Visoki savet sudstva dana 11. 11. 2009. godine utvrdio predlog odluke za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predložio Natu Mesarević, tadašnjeg v.d. predsednika, interesantno, i to na osnovu člana 102. stava 5. Zakona o sudijama, odnosno neustavnog člana Zakona.
Ovom odlukom Visokog savet sudstva ispunjen je jedan od uslova koje je Ustav i član 79. Zakona o sudijama propisao, a to je predlog Vrhovnog kasacionog suda, ali bez onog drugog uslova, odnosno mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda. Nakon ovog akta nastavlja se dalje ka ispunjenju poslednjeg uslova, a to je mišljenje nadležnog odbora i donošenje odluke Narodne skupštine.
Međutim, i ovde dolazimo do nove zanimljive pravne gimnastike i nastavka urušavanja vladavine prava i to na način da, iako je Vrhovni savet pravosuđa svoj predlog doneo na osnovu člana 102. stav 5. Zakona o sudijama i koji bi trebalo biti sastavni deo odluke Narodne skupštine, Narodna skupština svoju odluku donosi pozivajući se na član 144. stav 1. Ustava Republike Srbije. I to nije dovoljno, nego dolazimo do saznanja da je tadašnji predlog odluke Narodnoj skupštini, koja je tu odluku i usvojila, drugačija, odnosno volšebno izmenjena i kao takva objavljena u "Službenom glasniku" broj 98 od 30. novembra 2009. godine. Što je mnogo, mnogo je.
Objavljujući odluku u "Službenom glasniku" i pozivajući se na član 144. stav 1. Ustava, Narodna skupština, odnosno stožer vladajuće većine je umesto sprovođenja zakona uzela sebi za pravo da direktno sprovodi Ustav, ali to čini loše jer je istim članom 144. stav 1. propisano, osim ostalih uslova, i uslov pribavljanja mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda, koje naravno nisu imali. Na ovaj način odluka Skupštine postaje najblaže rečeno pravo manljiva kao i izabrani predsednik Vrhovnog kasacionog suda.
Ustavni sud dana 20. decembra 2012. godine donosi jasnu odluku da je član 102. stav 5. Zakona o sudijama neustavan, uz ocenu da je zakonodavac prekoračio svoja ovlašćenja donošenjem spornog člana 102. stav 5. i da je istim zakonom narušeno jedinstvo pravnog poretka utvrđeno članom 4. stav 2. Ustava Republike Srbije, citiram.
Nakon ove odluke Ustavnog suda postavilo se pitanje šta je posledica jedne ovakve odluke. Za neke ta posledica ne postoji, kao što su uveli praksu da odluke Ustavnog suda i nisu tako bitne, da Ustav povremeno treba primenjivati, povremeno ne i da ga možemo tumačiti kako nam to odgovara.
Međutim, Visoki savet pravosuđa nije takvog mišljenja, već je 23. januara 2013. godine izneo stav, a i predlog da je nepoštovanjem Ustava i zakona došlo do ozbiljnog kršenja pravnih normi, te je uputio predlog Narodnoj skupštini da donese odluku o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda, smatrajući da je Narodna skupština prekršila Ustav i zakon dana 30. novembra 2009. godine time što je donela neustavnu i nezakonitu odluku o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Smatraju, takođe, da je Narodna skupština dužna ispraviti svoju grešku time što će ispoštovati Ustav, posebno član 166. stav 2. kojim je utvrđeno da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće, kao i član 171. stav 1. da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda.
Takođe, i članom 104. Zakona o Ustavnom sudu, kojim je normirano da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da u okviru svojih prava i dužnosti izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.
Ujedno, članom 7. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće i da svako kome je povređeno pravo, a to je u ovom slučaju Visoki savet pravosuđa, ima pravo tražiti izmenu tog pojedinačnog akta, u ovom slučaju odluke o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Odbor za pravosuđe je ocenio da je predlog odluke Vrhovnog kasacionog suda opravdan, te je isti predlog prosledila Skupština na raspravu i odlučivanje. Mišljenja smo da je Ustav flagrantno i prekršen i je potrebno vratiti se u okvire Ustava i zakona. Ono što nas pomalo iščuđuje jeste politizacija i ponovno vraćanje čitavog slučaja u vanpravne vode, te pokušaj skretanja teme na diskusiju o radu predsednice Vrhovnog kasacionog suda, što niti je tema, niti je jednim aktom Visokog saveta pravosuđa, nadležnog odbora, pa i ove Skupštine postavljen.
Ovde ću samo malo zastati i podsetiću sve nas na nedavno slično kršenje odluka Ustavnog suda, i to u slučaju odluke da odbornički mandati pripadaju odbornicima, a ne strankama. To je, setite se, ostalo u najvećem broju slučajeva mrtvo slovo na papiru, jer su poltičke stranke odbile da sprovedu takvu odluku i to samo iz ličnih, političkih razloga u cilju očuvanja nelegitimnih vlasti. To nam je za posledicu donelo urušavanje gradova, opština i stvaranje ogromnih materijalnih šteta.
Ovo je samo jedan od primera kako je politička elita u prošlom periodu shvatala i primenjivala Ustav. Posle ovoga, naše građane uopšte ne treba da čudi stepen uređenosti Srbije i poštovanje, odnosno nepoštovanje Ustava, zakona i uopšte krizu pravne države, a o međunarodnim posledicama nećemo posebno naglašavati.
Isto tako, i danas ti isti smatraju da je posledica ovakve odluke Ustavnog suda nevažna, da ne treba obraćati preteranu pažnju, pa se čak ide i u ocenama dotle da današnja Narodna skupština krši norme time što želi da se izjasni u navedenom predlogu, sprovede odluku Ustavnog suda i ispoštuje Ustav.
Čak i da naša odluka nije pravno perfektna, to svakako ne mogu tražiti oni koji su doveli do ovakvog unižavanja državnih institucija i grubog kršenja pravnih normi i oni koji su nas doveli u jednu ovakvu situaciju.
Pokušava se manipulisati javnošću, nametnuti personalna tema predsednice Vrhovnog kasacionog suda, koja nijednom rečju saveta i odbora nije pomenuta.
Ovom raspravom moramo odgovoriti na pitanje čemu Ustavni sud i da li je Ustav bitan za ovaj dom i ovu državu i da li smo dužni štititi pomenute pravne vrednosti. Kada na to odgovorimo, lako ćemo doći do odgovora da li je odluka Narodne skupštine iz 2009. godine bila u skladu sa Ustavom ili nije i da li ćemo sedeti skrštenih ruku i čekati da neko virtuelno ispravi tadašnju grešku najvećeg predstavničkog doma i donese nam pravo.
Sve ovo smo dužni učiniti u interesu vladavine prava, vraćanja poverenja građana u institucije sistema i postavljanju Srbije u pravno sigurne zemlje, te zaključujem da je odluka o izboru predsednice Vrhovnog kasacionog suda neustavna i ujedno pozivam Narodnu skupštinu da nedvosmisleno sprovedemo odluku Ustavnog suda time što ćemo utvrditi prestanak funkcije predsednice Vrhovnog kasacionog suda, a na osnovu člana 79. stav 7. Zakona o sudijama. Hvala.
Poštovani predsedniče, ministrem kolege poslanici, u prvo redu želim istaći važnost današnjeg dnevnog reda iz seta pravosudnih zakona, kojim se otpočinje rešavanje problema u jednoj od stubova, koja je u proteklom periodu devastirana i dovedena na jedan od najtežih nivoa, od trenutka svog postojanja.
Nemoguće je bilo kakvu ozbiljnu raspravu povesti na temu pravosudnih zakona, a ne pomenuti uzroke i trenutne posledice, odnosno, ogromno breme problema, koje ste vi gospodine ministre, sa svojim saradnicima, kao predlagač ovog seta zakona, preuzeli.
Naime, katastrofalnom reformom pravosuđa, iliti nazovi reformom, da je jedna politička stranka na vlasti, uzela za sebi pravo da uruši jedno od najvećih vrednosti sudske vlasti, a to je nezavisnost, i time pored ekonomske propasti, dovede državu u propast sistema vrednosti, pravde i svega onoga što pravosuđe sa sobom nosi.
Krivično – pravnim jezikom, demokratija je urušena u svom biću dela, i time doživela još jedan poraz, a na sve to smo dobili još jedan međunarodni šamar, te nas pri svakoj poseti Brisela i međunarodnim institucijama prvo pitaju – šta je sa pravosuđem?
Prethodna vlada i nadležna ministarka, sa svojim ponašanjem i političkim lutanjem po pravosuđu su izazvali i dodatnu posledicu, koja se ogleda u stvaranju neraspoloženja i gneva građana prema nosiocima pravosudnih funkcija, a što je dalje dovelo do isto tako loše percepcije korupcije u pravosuđu, što je statističkim istraživanjima potvrđeno podatkom da je od primene reforme, sudstvo svrstano na visoko treće mesto po pitanju korupcije, i to odmah iza političkih partija i zdravstva, čime se obesmišljava institucija koja bi po svojoj prirodi morala da se bavi pitanjima korupcije.
Nakon svega, smatram da je apsurd i vrhunac poraza u činjenici da su svi nezadovoljni, i građani koji odlaze po pravo i pravdu i oni koji to pravo i pravdu dodeljuju. Nemir, nesigurnost i strah od sudija i tužilaca nakon tzv. reforme, je istog intenziteta, kao i kod građana koji se obraćaju ovim institucijama.
Zato današnjim Zakonom o dopuni Zakona o sudijama i Zakonu o dopuni Zakona o javnom tužilaštvu, otvaramo deo ogromnog problema, koji bi se u narednoj kalendarskoj godini morao na jedan zakoniti i sistematski način rešavati. Naravno da su ova dva zakona iznuđena, da ćemo ih usvojiti jer smo na određeni način prinuđeni, da su sled događaja prošle vlasti i da istim nećemo rešiti ogroman problem, ali je veoma važno da smo već u ovoj godini započeli dugotrajan proces stvaranja pravne države.
Ono što nam se nameće kao prioritet u budućem unapređenju ova dva zakona, jeste depolitizacija, pravosuđa, nezavisnost sudstva, samostalnost tužilaštva, promovisanje struke i pravosudnih kodeksa. Uostalom, to je ustavna obaveza, koju uvek moramo restriktivno tumačiti i u skladu sa ovim načelima.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama Zakonika o krivičnom postupku, koji ste takođe pod prinudom nerazumevanja vaših prethodnika, predložili ovom domu iz razloga ozbiljnih nedostataka normativne i praktične prirode, važnost se ogleda u vašem reagovanju i odlučnosti prilagođavanja našem podneblju i ozbiljnom redakcijom istog zakona.
Sledeći zakon iz navedenog seta zakona, jeste Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika i ovde ističem jasnu nameru Vlade Republike Srbije, kao predlagača, da praktično a ne kao do sada deklarativno izrazi svoj stav borbe protiv kriminala i korupcije i time zakona opravda sve razloge za donošenje ovog zakona. Prvenstveno, usklađivanje zakonodavne materije sa savremenim koncepcijama borbe protiv kriminaliteta, dekriminalizacijom prevaziđenih, anahronih i praktično, neprimenjivih krivičnih dela, kao i ona koja ugrožavaju važne vrednosti, interese građana i društva, te unošenje novih krivičnih dela, iziskivano pojavom novih oblika kriminogenog ponašanja.
Smatram da su predložene izmene i dopune nužne, da se ovim rešenjima drastično poboljšavaju i preciziraju zakonska rešenja, te prate preporuke država za borbu protiv korupcije, Saveta Evrope GREKO. U ovom pravcu je predlog izmene člana 45. stava 5. i 6. Krivičnog zakonika, koja uređuje kaznu zatvora, koja se izvršava u prostorijama u kojima osuđeni stanuje.
Posle uvođenja ove mogućnosti 2009. godine, u sudskoj praksi je došlo do izrazitih problema i nejednakog postupanja, zbog nejasne i protivrečne zakonske odredbe. Predložene izmene, otklanjaju postojeće dileme i neprihvatljiva rešenja. Ovde bih samo malu napomenu dao nadležnom ministarstvu da obrati pažnju u postupku nadzora, jer ovaj institut obuhvata okrivljene koji su osuđeni na kazne zatvora do jedne godine, a to u praksi može biti i teška telesna povreda ili teška krađa, čime postoji mogućnost zloupotrebe ovakvog rešenja od strane suda.
Članom 4. Zakona, menja se odredba 46. stava 1. KZ, koja umesto fakultativnog uvodi obavezan uslovni otpust, u slučaju da su ispunjeni zakonski uslovi. Uslovni otpust je krivično-pravna mera, koja je isključivo, specijalno preventivnog karaktera, tako da bi pitanje generalne prevencije, prilikom odlučivanja o uslovnom otpustu, trebala biti irelevantna.
Članom 6. zakona, uvodi se i otežavajuća obavezna okolnost, za krivična dela učinjena iz mržnje, i to smatram veoma bitnim okolnostima, pojačanih društvenih tenzija i u trenucima raznih vrsta produbljivanja mržnje, čime se obezbeđuje adekvatna zaštita pojedinih društvenih grupa, čiji su pripadnici žrtve raznih krivičnih dela, koje se čine baš zbog te pripadnosti.
Izmenom u pogledu zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenima, iz člana 89a, kojim se menja trajanje ove mere, država jasno pruža pojačanu zaštitu oštećenih lica. U oblasti imovinskih krivičnih dela, smatram opravdanim predlog, da se snizi imovinski cenzus kod krivičnih dela sitne krađe, utaji, prevari, jer se izmenom ovog iznosa obuhvata krivični progon javne tužbe na veći broj počinilaca.
Prečesta je situacija da su građani zbog društveno-ekonomske situacije i niskog standarda žrtve ovakvih sitnih krivičnih dela, koje za mnoge nisu sitna, a oštećeni građani nemaju snage ni moći da povrate ukradene stvari. Učinioci ovo vrlo dobro poznaju, pa su se toliko izveštili da često i procenjuju ukradene stvari. Na meti je sve, u poslednje vreme, poljoprivredni proizvodi koji služe za ishranu, što kod mnogih građana predstavlja jedini način preživljavanja i zato je ovo krivično delo jedno od veoma zastupljenih na teritoriji Vojvodine.
Veoma je zanimljivo i novo krivično delo, dogovaranja i ishoda takmičenja, jer je očigledno da se mnoga takmičenja održavaju proforme, a da su rezultati unapred poznati, čime bi se omogućavalo enormno zarađivanje na prevaran način, pa se ovim krivičnim delom otvaraju mogućnosti ispitivanja kriminala u sportu.
Članom 22. zakona unosi se novo krivično delo, zloupotreba u vezi sa javnim nabavkama, što je odavno trebalo biti deo ovog zakona, posebno imajući u vidu koliko se novčanih sredstava neracionalno i na sumnjiv način utroši. Nepotrebno je dodatno objašnjavati važnost i društvenu štetnost ovog krivičnog dela, u situaciji kada je država sve siromašnija a pojedinci, nosioci javnih nabavki sve bogatiji.
Uvažavajući novi Zakon o javnim nabavkama, ovakvo rešenje će doprineti dodatnoj sigurnosti države. Prevencija je možda malo zakasnela, ali su očigledno tek sada stvoreni uslovi.
Izdvojio bih izmenu krivičnog dela iz člana 336b. stav 2. KZ, kojom se izjednačavaju advokati sa sudijom, tužiocem ili njegovim zamenikom, u pogledu pružanja krivično-pravne zaštite, jer je ona od podjednakog značaja za nesmetan rad pravosuđa. Ujedno se nadam da će ovakav odnos države prema advokaturi naići na adekvatan odgovor, i to uzvratiti podizanjem kvaliteta svog rada i odnosa prema građanima.
Uvažavajući okolnost, da sam vam sa zakašnjenjem dostavio predlog primedbi zakona o izmeni i dopuni Krivičnog zakonika, te da iz tog razloga nisam uputio amandmane, nadam se da ćete ih iz tih razloga uzeti u razmatranje za sledeći set izmena zakona, koje će nam nadam se i ubrzo doći.
Navešću samo nekoliko primera, a to je da bi se možda po mojoj proceni moglo razmotriti smanjenje roka predviđenog u članu 66. stav 3. KZ, koji zabranjuje izricanje uslovne osude, ako nije proteklo više od pet godina od pravosnažnosti osude, kojom je učiniocu izrečena kazna zatvora za umišljeno krivično delo. Smatram da bi sasvim dovoljan rok bio i tri godine.
Možda bi se moglo razmotriti ukidanje odredbe člana 49. KZ, kojim predviđa izricanje novčane kazne u dnevnim iznosima, jer je ovaj način odmeravanja kazne u praksi potpuno neprimenljiv, budući da iziskuje odugovlačenje krivičnog postupka i nepotrebno trajanje istog. A da je nepraktičan, vidi se i po ne primenjivanju od strane sudova.
Na kraju, zaključiću da je ovaj set zakona, posmatrano kao početak jednog dugotrajnog sistematskog posla, u cilju popravljanja stanja u pravosuđu, a samim tim i čitavom društvu.
Poštovani ministre, imate jedan od najtežih zadataka, a to je da jedan ogroman, kompleksan sistem pravosuđa i državne uprave, devastiran i unižen u svakom svom segmentu sa nasleđenim dugovima, vratite na put koji će u sebi zadržavati sve ono za šta su se borili velikani aleje Pravnog fakulteta u Beogradu i bez čega neće doći do društvenog, intelektualnog i ekonomskog razvoja naše države.
Posebno ću istaći vašu opredeljenost za timskim radom i što ste u ovom teškom procesu uključili veliki broj priznatih i stručnih institucija i što temeljno slušate mišljenje ozbiljnih zakonopisaca i prakse. U tom pogledu SNS vam daje punu podršku i u danu za glasanje ćemo podržati vaše zakone. Hvala.
Poštovani predsedniče Skupštine AP Vojvodine, drage kolege, u prvom redu moram istaći da amandman na Predlog zakona o budžetu ima svoj legitimitet i potpuno je normalno da se jedna vlast, konkretno, ovde vojvođanska, bori da dobije što više sredstava, kao što svaka vlast radi. Međutim, uvek moramo da postavimo pitanje šta se krije i šta je pozadina određenih zakona?
Znajući ko čini izvršnu vlast u Vojvodini, a to se prvenstveno odnosi na DS i LSV i njihovu jasnu politiku dvostrukih aršina i prvenstveni interes pokrivanja svojih stranaka. Dolazimo do zaključka, što bi Banaćani rekli – ne laje kera sebe radi, već sela radi.
Pomenuta koalicija je skoro dve decenije na vlasti u Pokrajini i lokalnim samoupravama po Vojvodini. Silan novac se u istom periodu izdvaja za našu pokrajinu, međutim, građani Vojvodine veoma malo ili skoro ništa ne osećaju od ciljnih medijskih nastupa, samoreklamiranja i pozivanja na uspešne rezultate, i sada već čuvenu deklarativnu borbu za boljitak građana Vojvodine. Stanje u Vojvodini, kao očigledan produkt pokrajinske vlasti, u prethodnih 15 godina je očajno i to najbolje možemo da vam kažemo mi koji živimo tamo. Kao neko ko predstavlja severni Banat, reći ću vam da nekada gradovi, a sada nakon ovih silnih godina pokrajinske demokratske vlasti, opština kao što su Kikinda, Novi Kneževac, Čoka, Komšijska Senta, Ada, Mol, Kanjiža skoro pa nestaju sa mapa Vojvodine i Srbije.
To je najbolji dokaz da novac koji dolazi u pokrajinsku kasu odlazi ogromnim delom na tzv. stranačke kombinacije, preliva se na stranačke funkcionere uvezane biznismene čiji je jedini zadatak održati DS i samoproklamovanog pokrajinskog ktitora sa sve potpisanim tablama. Odakle žute kese i silni kamioni puni robe koji se dele pred svake izbore? Odakle punktovi na kojima se za 2.000 dinara vrši otkup glasova? Iz koje kase to ide?
Ovim primerima, želim vam usmeriti zaključak današnjeg glavnog problema u zahtevu pokrajinske vlasti putem ovog amandmana, a to je legitimitet i autoritet onih koji danas traže dodatni novac iz centralnog budžeta. Naravno, osim vas, gospodine Pastor, kako da verujemo u opravdanost zahteva i tvrdnje o ispravnosti zahteva kojim se traže budžetska sredstva kada pokrajinska vlast sve vreme radi netransparentno i mimo svih kontrola. Cela Vojvodina bruji o dugogodišnjim nezakonitostima rada pokrajinskog Fonda za kapitalna ulaganja, kao najvećeg investicionog korisnika budžetskih sredstava.
Da li građani Vojvodine i Srbije znaju da je u proteklih sedam godina rada pokrajinskog Fonda i ogromnih novčanih sredstava koji su prošli kroz isti fond postoji samo jedan ozbiljan izveštaj o trošenju istih? Da li znaju da je tokom svih ovih godina i zakonske obaveze sprovođenja javnih nabavki samo nekoliko nabavki sprovedeno u otvorenom postupku? Sve ostalo u restriktivnom i pregovaračkom postupku. Gde su i kako potrošena silna sredstva za javna ulaganja, svima nama ostaje samo da maštamo.
Građani severnog Banata su u proteklih sedam godina videli samo par pokrajinskih investicija i to nikako pod nazivom kapitalne. Od tih par investicija, navešću samo jednu kao primer - Sportska hala od 1.600 kvadratnih metara u selu Mokrinu kraj Kikinde, koja je pre pet godina, kada je započeta, procenjena na 47 miliona dinara, što i jeste njena realna vrednost. Posle toliko godina hala i dan-danas stoji nezavršena. Cena je dostigla iznos od 120 miliona dinara, a ona nema status sportske hale, već školske sale. Skoro pa bi za isti novac mogli izgraditi Medison skver garden usred Banata. Kako u amandmanu o dodeli dodatnih sredstava Pokrajini stoje politički interesi, navodim vam činjenicu da je pokrajinski ktitor Bojan Pajtić zvanično otvorio ovaj objekat pred izbore, iako i dan-danas nema upotrebnu dozvolu, nema grejanja i sama sala gubi svoju svrhu i pretvara se u još jedan spomenik ljudske gluposti.
Ostale dve investicije u severnom Banatu, možete samo da pretpostavite, asfaltirani prilazni putevi ka mostu kod Ade koji su godinu dana nakon završetka postali nalik bojnom polju ili asfaltiranje kaldrme u ulici Đure Jakšića u već pomenutom Mokrinu i to 1.800 metara za iznos od 54 miliona dinara. Sledećeg primera i nema i zato pitamo pokrajinsku vlast – gde su naši novci? Ovaj zahtev koji je usmeren prvenstveno od strane pokrajinske DS i LSV ima osim karaktera dvostrukog aršina i licemerni karakter. Naime, pokrajinska vlast se sada zdušno bori za poštovanje Ustava Republike Srbije, a nedavno su taj isti Ustav flagrantno pogazili donošenjem odredbi Statuta Vojvodine suprotno Ustavu, što je kasnije zakonom potvrđeno, a pre par meseci odlukom Ustavnog suda dokazano kao neustavno ponašanje. Na sve to, čuli smo stav pokrajinske vlasti o nepoštovanju Ustava, a danas ti isti se pozivaju na Ustav.
Ne zaboravimo da pitamo i podsetimo pokrajinsku vlast – zašto se ovako zdušno nije borila za ovakvo tumačenje 7% budžetskih sredstava u vreme Vlade Mirka Cvetkovića? Zašto se oglasila tek na kraju četvrte godine mandata prethodne vlasti? Posle svega, jasno je da je za njih ovo političko pitanje, pokušaj napada na novu republičku vlast bez ikakvog osnova i bez ikakvih namera borbe za interes građana Vojvodine. Jasno je da SNS i ja kao poslanik iz severnog Banata ne samo da nećemo podržati predložene amandmane na Predlog zakona o budžetu RS za 2013. godinu, već ovim putem javno tražimo da se ubrza ispitivanje svih sredstava koja su do sada dodeljivana pokrajinskoj Vladi, a posebno na rashodnoj strani i da se time otklone sve sumnje u potrošnju istih. Hvala lepo.