Zahvaljujem, gospodine Mihailoviću.
Dame i gospodo, prvo bih tražio dozvolu od vas, jer je ovo dobra definicija - zakasnela replika. Morao sam da primim predsednika Skupštine Republike Srpske i nisam bio u prilici da odgovorim. Da li mi dozvoljavate da se obratim? To je replika.
Jer, nemam nameru da ni na jedan način raspirujem svađe, to je ono što nam sigurno ne treba, već samo da dam nekoliko činjenica povodom onoga što je izrečeno za ovom govornicom, a ticalo se i mog imena.
Strašno je, i duboko verujem da ste svi toga svesni, ali kad prorade strasti, kod svakog od nas se dogodi da zaboravimo činjenice i počnemo da navijamo. Ostavimo mrtve na miru. Oko svih naših glava su padale bombe i tada nije bilo teško znati, 1999. godine, da kada se završi bombardovanje, jednom će biti završeno, neko će pokušati da zloupotrebi tu nesreću odmah, bilo tako što će umanjivati sve ono što je srušeno, bilo što će preterivati. U tome je replika - kako je bilo moguće da se procena ratne štete pojavi 19. juna.
Kada je prvi most srušen, ljudi okupljeni oko mene, koji pripadaju različitim strankama, tražili su način kako da pomognu svojoj zemlji, kako da razumne ljude upozore na ono što se dešava. Nastali su Mostovi kulture. Žao mi je što sve ovo moram da kažem. Mislim da se pametni ljudi ne lupaju u grudi za ono što urade za svoju zemlju, nego je svako od nas dužan da radi, ali pošto sam prozvan, moram da kažem.
Pozvao sam odmah, u svetu i ovde, ljude koji su stručni da, na osnovu svega što je dostupno, rade procenu ratne štete, da nam se ne bi dogodilo da kasnije neko time manipuliše. Radili su. Isto tako sam pozvao intelektualce iz celog sveta, sa kojima sarađujem, da preduzmu nešto; ne ona okupljanja za jednu televizijsku kameru, i tome svaka čast, već da urade nešto tamo gde se odlučuje.
Rezultat su, između ostalog, dve knjige; ne samo akcije koje su išle po svetu. Jedna je stigla kao rezultat prepiske između mene i Đerđa Konrada, i unutra su govori koji su držani u nemačkoj akademiji, i gde su okupljeni potpisi nemačkih akademika protiv bombardovanja.
Druga je, da smo mogli 19. juna da izađemo sa procenom ratne štete u kojoj se nalaze podaci; na osnovu čega je pravljena: na osnovu dostupnih podataka, realnih računica i troškova onoga što se zove odloženi gubitak. Na kraju su date tabele tog odloženog gubitka.
Ovde je neko rekao da se pominje i ratna šteta u tužbi, da ona iznosi 100 milijardi. Šta mislite, odakle taj podatak? Prva medijska aktivnost, žao mi je što podsećam građane Srbije na to, bila je izjava izvesnog Šeja, koji je izjavio da je ukupna šteta pet milijardi. Zatim, to je bila i izjava jednog M.M., čoveka koji je u tom trenutku bio premijer, koji je tvrdio da su troškovi 200 milijardi.
(Predsedavajući: Vreme.)
Molim vas za razumevanje. U pitanju su podaci. Mislim da je važno za sve nas. Procena, na osnovu dostupnih troškova, potreba za ratnom odštetom iznosila je u trenutku završetka, bez teritorije Kosova i bez vojnih objekata i vojne tehnike, 29 milijardi.
To su sporili i jedni i drugi: i oni koji su hteli da veličaju nesreću i da na njoj profitiraju, jer su tvrdili da smo pobedili; i oni koji su hteli da je umanje, jer su oni sprečili navodnu humanitarnu katastrofu. Ali, to je bila cifra koju su na kraju svi priznali. Cifra od 100 milijardi upravo polazi od te računice, plus odloženi gubitak, po skalama koje postoje.
Moram da vam kažem nešto što mnogi zaboravljaju ponekad. Srbija se ne suočava prvi put sa ratnom odštetom. Srbija je posle Prvog svetskog rata bila sila pobednica. Sve međunarodne sile su priznale tačnu veličinu ratne odštete. Znate koliko je isplaćeno: tri posto od svih priznate ratne odštete.
Srbija je i u okviru Jugoslavije bila sila pobednica i posle Drugog svetskog rata, i sve međunarodne sile su priznale ratnu odštetu. Ratna odšteta je isplaćivana, možda mnogi od nas ne znaju, do 1993. godine. Znate koliko je isplaćeno: dva promila, dva hiljadita dela. Bili smo sila pobednica.
Onaj ko misli da smo mi sila pobednica posle onoga što se desilo, ne optužujem nijednu političku vlast, ali svako ko misli da smo bili sila pobednica posle 1999. godine, pa na osnovu toga računa takvu štetu ili politički profit, taj bi mogao malo da nauči o tome šta se stvarno dešavalo. Pitajte svoje očeve šta se dešavalo posle Drugog svetskog rata i pitajte svoje očeve, majke i dedove šta se dešavalo posle Prvog svetskog rata, da bismo znali.
(Glas iz sale: Vreme.)
(Predsedavajući: Molim vas da privodite kraju.)
Samo jedna molba: govorimo politički ko je odgovoran za jedno i za drugo, jer nam sigurno treba da se mi raspravimo. Znate ko je odgovoran za to što je Srbija deset godina bila podeljena? Ko god danas pokušava da ponovo podeli Srbiju, on je priprema za stranog osvajača. To će valjda svima biti jasno. Dobro je što se to ovde raspravlja, a za to nije bila potrebna ova sednica, mogli smo o tome da popričamo i u klubu, i nadam se da ćemo sada, svi šefovi poslaničkih grupa, popričati u kabinetu u 14,15; mogli smo da sednemo i popričamo, jer smo znali odgovor. Niko ovde nije za to da se bezuslovno povlači tužba. Niko za to nije.
Isto tako, niko nema pravo da ponižava Skupštinu, da Skupština zaseda povodom izjave jednog ministra. A na stranu što je posao ministara da nekada i taktiziraju, i nešto ispituju, ali stav ove skupštine i svih stranaka ovde je jasan – bezuslovnog povlačenja tužbe nema; ali, političkog marketinga na tuđoj nesreći nadam se da takođe neće biti. Hvala.