Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uveren sam da je svakom u ovoj sali i van nje kristalno jasno i prihvatljivo da bilo koja inicijativa, pokušaj ili nastojanje da se počne ili doprinese rešavanju kosmetskog problema mora u parlamentu Republike Srbije imati jedinstvenu podršku. Ali, isto tako, nije prihvatljivo da jedini ili vodeći način rešavanja kosmetskih problema bude pisanje i usvajanje deklaracija o Kosovu, bez obzira na to da li će te predloge pisati samo privilegovane stranke pozicije ili će se to činiti jedinstveno i uz uključivanje nas, opozicionih poslanika i stranaka.
Zato, smatrajući da je današnje zasedanje samo početak u ovom parlamentu jedinstvenog odlučivanja o metodama i postupcima za presecanje kosmetskog Gordijevog čvora, očekujem da u vezi s tim u narednom periodu po hitnom postupku donesemo plan mera i zadataka. Takav dokument mora dati odgovor na standardna pitanja: šta treba raditi, ko, kako, čime i do kada. U protivnom, bojim se da ćemo pisati i usvajati nove deklaracije unedogled.
Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ispričaću vam najpre jedan istinit događaj iz vremena one jedinstvene Jugoslavije, u kojoj nas je bilo negde 20 miliona, i objave podatke o zaduživanju, da tih 20 miliona duguje negde oko 21 milijardu dolara. Jedan šumadijski domaćin, sa sve šajkačom i torbicom dođe u Narodnu banku i kaže: "Ko je ovde glavni, došao sam da se namirim?" Raspravljaju oni ko je glavni, i šta da se namiri, a on kaže: "Slušajte ovako - moja je kuća domaćinska, mi imamo obraz i čast, ja hoću da znam koliko mi dugujemo, da ja vama to platim, da vi više kada pitate ko je dužan ne pominjete moju kuću, da mi date priznanicu, a ubuduće kada budete hteli da se zadužujete da me pitate"! U čemu je analogija?
Analogija je u tome što se mi opet zadužujemo, što se mi kod zaduživanja ne pitamo, a pitamo se i pozivamo da usvojimo nešto što bi trebalo da predstavlja kontragaranciju. Naime, ovde se vrlo jasno kaže da je sporazum o zajmu zaključen 31. jula 2002. godine. Skoro pre godinu dana, za projekat obnove puteva Republike Srbije. Samo to i ništa više. Dakle, to naravno provocira mnoga pitanja. Zašto? Zato što nam nije poznata sadržina sporazuma. Mi i ne znamo šta u sporazumu stoji, mi ne znamo da li je bilo potrebno da se zadužimo, ne znamo za šta smo se sve zadužili.
Podrazumeva se u nekoj privredi, u nekom realnom svetu da se pre nego što se čovek zaduži napravi neka investicijska studija. Da se u okviru te investicijske studije kaže šta će biti predmet investicija. Vrlo taksativno: koliko će trajati ti radovi, šta će biti obim tih radova, koliko će ljudi biti zaposleno, koji su efekti iz toga, i konačno, kakva je finansijska konstrukcija finansiranja. Šta imamo, šta nam treba, gde, kako i od koga da pozajmimo.
Mi to ne znamo. Mi sporazum nismo ni videli, a od nas se traži da damo kontragaranciju. Sada, pošto ne znamo šta u sporazumu piše, pitam hoće li pare koje će se na ovaj način obezbediti biti potrošene delom da se servisira ono što je već potrošeno za puteve, ono što je već plaćeno biznismenima, ili će to da budu pare koje će se utrošiti za nešto novo.
Naravno da se nameće i sledeće pitanje: a zašto baš sa tom bankom sporazum, jer je jedino ona htela da nam da, i da li je ona najpovoljnija? Ako jeste najpovoljnija, u čemu i zbog čega je najpovoljnija? Naravno, u javnosti se čuje poslednjih meseci da je Narodna banka jedan deo sredstava koji se kao depozit, od banaka koje prikupljaju devize, oročila kod devizne banke u Londonu. Otuda moje pitanje, vrlo profesionalno. Ako je to tačno, zašto ta banka kod koje stoje naše devize oročene nije bila garant, jer to je običaj u poslovnom svetu, nego sada mi treba da se javljamo kao garanti? Ako je to takođe tačno i ako iz toga ima efekata, zašto se onda Narodna banka Srbije nije javila kao neko ko će da da ovaj kredit našoj Republičkoj direkciji da ne uzimamo od ovih u svetu.?!
Mnogo ima pitanja koja počinju sa zašto, na koje možda je odgovor jednostavan, ali ga mi nemamo, a ono što principijelno smeta to je zbog čega mi o tim stvarima raspravljamo u postfestumu, a ne pre nego što se uopšte došlo u situaciju da se o tome zadužuje. Iz tih razloga smo mišljenja da bi Predlog ovog zakona trebalo povući iz procedure, dati ova objašnjenja koja su neophodna i da onda tek kada vidimo šta je, zašto i gde je o tome da se i tada izjašnjavamo. Pre toga mislimo da se od nas samo traži da budemo glasačka mašina i da se traži puko pritiskanje tastera sa oznakom za "za", a mislim da to nije svrha ni predlagača, a naravno, ni uloga, ni zadatak nas poslanika. Hvala vam lepo, i očekujem da će ovaj moj predlog biti prihvaćen.
Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 33. stav 4. precizirajući da je individualna licenca dozvola koju agencija izdaje domaćem ili stranom, fizičkom ili pravnom licu koje namerava da izgradi, poseduje ili eksploatiše javnu telekomunikaciju mrežu i da pruža javne telekomunikacione usluge u slučaju kada se eksploatacija te mreže, odnosno pružanja telekomunikacine usluge zasniva na korišćenju resursa koji su ograničeni.
Suština našeg amandmana jeste protivljenje kvalifikaciji da je numeracija ograničeni resurs i to želim da potkrepim sledećim primerom. Severoamerički kontinent, SAD i Kanada, gde je jedinstvena numeracija za fiksnu i mobilnu telefonsku mrežu, a u radu ima preko 400 miliona korisnika i pretplatnika. Drugi primer, u globalnoj Internet mreži numeracija je jedinstvena za celokupnu zemljinu kuglu. Kako to numeracija može da bude ograničavajući faktor u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora koja može da ima najviše, pod uslovom da to budu svi stanovnici, 10 miliona korisnika. Dakle, to je jedini razlog zbog koga smo mi to podneli. Nadamo se da se to da prihvatiti. Hvala.