Poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uveren sam da je svakom u ovoj sali i van nje kristalno jasno i prihvatljivo da bilo koja inicijativa, pokušaj ili nastojanje da se počne ili doprinese rešavanju kosmetskog problema mora u parlamentu Republike Srbije imati jedinstvenu podršku. Ali, isto tako, nije prihvatljivo da jedini ili vodeći način rešavanja kosmetskih problema bude pisanje i usvajanje deklaracija o Kosovu, bez obzira na to da li će te predloge pisati samo privilegovane stranke pozicije ili će se to činiti jedinstveno i uz uključivanje nas, opozicionih poslanika i stranaka.
Zato, smatrajući da je današnje zasedanje samo početak u ovom parlamentu jedinstvenog odlučivanja o metodama i postupcima za presecanje kosmetskog Gordijevog čvora, očekujem da u vezi s tim u narednom periodu po hitnom postupku donesemo plan mera i zadataka. Takav dokument mora dati odgovor na standardna pitanja: šta treba raditi, ko, kako, čime i do kada. U protivnom, bojim se da ćemo pisati i usvajati nove deklaracije unedogled.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ispričaću vam najpre jedan istinit događaj iz vremena one jedinstvene Jugoslavije, u kojoj nas je bilo negde 20 miliona, i objave podatke o zaduživanju, da tih 20 miliona duguje negde oko 21 milijardu dolara. Jedan šumadijski domaćin, sa sve šajkačom i torbicom dođe u Narodnu banku i kaže: "Ko je ovde glavni, došao sam da se namirim?" Raspravljaju oni ko je glavni, i šta da se namiri, a on kaže: "Slušajte ovako - moja je kuća domaćinska, mi imamo obraz i čast, ja hoću da znam koliko mi dugujemo, da ja vama to platim, da vi više kada pitate ko je dužan ne pominjete moju kuću, da mi date priznanicu, a ubuduće kada budete hteli da se zadužujete da me pitate"! U čemu je analogija?
Analogija je u tome što se mi opet zadužujemo, što se mi kod zaduživanja ne pitamo, a pitamo se i pozivamo da usvojimo nešto što bi trebalo da predstavlja kontragaranciju. Naime, ovde se vrlo jasno kaže da je sporazum o zajmu zaključen 31. jula 2002. godine. Skoro pre godinu dana, za projekat obnove puteva Republike Srbije. Samo to i ništa više. Dakle, to naravno provocira mnoga pitanja. Zašto? Zato što nam nije poznata sadržina sporazuma. Mi i ne znamo šta u sporazumu stoji, mi ne znamo da li je bilo potrebno da se zadužimo, ne znamo za šta smo se sve zadužili.
Podrazumeva se u nekoj privredi, u nekom realnom svetu da se pre nego što se čovek zaduži napravi neka investicijska studija. Da se u okviru te investicijske studije kaže šta će biti predmet investicija. Vrlo taksativno: koliko će trajati ti radovi, šta će biti obim tih radova, koliko će ljudi biti zaposleno, koji su efekti iz toga, i konačno, kakva je finansijska konstrukcija finansiranja. Šta imamo, šta nam treba, gde, kako i od koga da pozajmimo.
Mi to ne znamo. Mi sporazum nismo ni videli, a od nas se traži da damo kontragaranciju. Sada, pošto ne znamo šta u sporazumu piše, pitam hoće li pare koje će se na ovaj način obezbediti biti potrošene delom da se servisira ono što je već potrošeno za puteve, ono što je već plaćeno biznismenima, ili će to da budu pare koje će se utrošiti za nešto novo.
Naravno da se nameće i sledeće pitanje: a zašto baš sa tom bankom sporazum, jer je jedino ona htela da nam da, i da li je ona najpovoljnija? Ako jeste najpovoljnija, u čemu i zbog čega je najpovoljnija? Naravno, u javnosti se čuje poslednjih meseci da je Narodna banka jedan deo sredstava koji se kao depozit, od banaka koje prikupljaju devize, oročila kod devizne banke u Londonu. Otuda moje pitanje, vrlo profesionalno. Ako je to tačno, zašto ta banka kod koje stoje naše devize oročene nije bila garant, jer to je običaj u poslovnom svetu, nego sada mi treba da se javljamo kao garanti? Ako je to takođe tačno i ako iz toga ima efekata, zašto se onda Narodna banka Srbije nije javila kao neko ko će da da ovaj kredit našoj Republičkoj direkciji da ne uzimamo od ovih u svetu.?!
Mnogo ima pitanja koja počinju sa zašto, na koje možda je odgovor jednostavan, ali ga mi nemamo, a ono što principijelno smeta to je zbog čega mi o tim stvarima raspravljamo u postfestumu, a ne pre nego što se uopšte došlo u situaciju da se o tome zadužuje. Iz tih razloga smo mišljenja da bi Predlog ovog zakona trebalo povući iz procedure, dati ova objašnjenja koja su neophodna i da onda tek kada vidimo šta je, zašto i gde je o tome da se i tada izjašnjavamo. Pre toga mislimo da se od nas samo traži da budemo glasačka mašina i da se traži puko pritiskanje tastera sa oznakom za "za", a mislim da to nije svrha ni predlagača, a naravno, ni uloga, ni zadatak nas poslanika. Hvala vam lepo, i očekujem da će ovaj moj predlog biti prihvaćen.

Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 33. stav 4. precizirajući da je individualna licenca dozvola koju agencija izdaje domaćem ili stranom, fizičkom ili pravnom licu koje namerava da izgradi, poseduje ili eksploatiše javnu telekomunikaciju mrežu i da pruža javne telekomunikacione usluge u slučaju kada se eksploatacija te mreže, odnosno pružanja telekomunikacine usluge zasniva na korišćenju resursa koji su ograničeni.
Suština našeg amandmana jeste protivljenje kvalifikaciji da je numeracija ograničeni resurs i to želim da potkrepim sledećim primerom. Severoamerički kontinent, SAD i Kanada, gde je jedinstvena numeracija za fiksnu i mobilnu telefonsku mrežu, a u radu ima preko 400 miliona korisnika i pretplatnika. Drugi primer, u globalnoj Internet mreži numeracija je jedinstvena za celokupnu zemljinu kuglu. Kako to numeracija može da bude ograničavajući faktor u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora koja može da ima najviše, pod uslovom da to budu svi stanovnici, 10 miliona korisnika. Dakle, to je jedini razlog zbog koga smo mi to podneli. Nadamo se da se to da prihvatiti. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, poštovana gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, razlozi mog javljanja jesu da pokušam da zajednički sa vama razrešim neke od dilema i da dobijem odgovore na neka od pitanja koja se nameću analizom predloženog zakona o telekomunikacijama.
U tom smislu, najpre bih krenuo sa pitanjima koja se nameću studiranjem ovlašćenja državnih organa u oblasti telekomunikacija, a zatim nadležnosti iz resora agencije. Dakle, u članu 5. se kaže: "U oblasti telekomunikacija, Vlada Republike Srbije, na predlog ministarstva nadležnog za poslove telekomunikacija, utvrđuje politiku u oblasti telekomunikacija i donosi Strategiju razvoja telekomunikacija u Republici i Plan namene radio frekvencijskih opsega". Onda: "Ministarstvo je ovlašćeno da pripremi predlog strategije", itd.
Dakle, vidimo šta su ovlašćenja Vlade. Na drugoj strani, vidimo šta su ovlašćenja Ministarstva, ali ne vidimo iz ovoga šta su ovlašćenja Skupštine ili šta bi trebalo da budu ovlašćenja Skupštine, sem kako je ovde predloženo, da aminujemo i da dignemo ruku.
Ako nešto po definiciji predstavlja strategiju i to razvoja sistema telekomunikacija, mislim da je to od esencijalnog značaja i da bi odluku o strategiji trebalo da donosi Skupština, a da ne ulazim u to ko će sada to da priprema i ko će sprovesti tu tehnologiju - šta će u tom smislu uraditi nadležno ministarstvo, šta Vlada?
Ako je nešto strateški, ako je nešto esencijalno, ako je nešto što samo po sebi mora da bude vrhunac zbira dokumenata, propisa, akcija, aktivnosti itd. o tom razvoju, o tome treba da odlučuje Skupština ili bi bar trebalo da ima priliku da se o tome izjasni. Iz ovoga to ne vidimo.
Treća stvar, kad god pričamo o nekom novom zakonu ili o potrebi donošenja nekog novog zakona, uz već klasične atribute "reformski" odmah kažemo - da bi sve to bilo efikasno i sprovodilo se tu pridodamo i neku agenciju.
Nije ovo jedina agencija koja se ovde pridodaje. Možda agencija treba da postoji, možda je to zaista i efikasnije, samo iz ovoga što sam ovde čitao ne vidim zašto je to efikasnije. Možda je to neki pokret, možda je to neki svetski trend, ali mi bismo morali znati ko je do sada, dok nismo imali agenciju, obavljao ove poslove i ove aktivnosti u nadležnosti agencije.
Ako je to do sada obavljalo nadležno ministarstvo, a mislim da jeste, onda bi trebalo da mi kažemo šta se sada menja u tom ministarstvu, za koliko se smanjuje broj zaposlenih, ako se smanjuje, da li se menja organizacijska struktura tog i takvih ministarstava? Mi znamo šta je organizacijska struktura, da sad sa ove govornice ne razvijamo tezu o tome šta je to i kako to treba da izgleda. Ako to treba, onda to takođe negde treba da bude stipulisano.
Opet mislim da to treba da bude stipulisano ovde, u ovom zakonu, a ne u nekoj uredbi ili na nekoj drugoj strani, ako to jesmo radili. Ako nismo, onda se kaže - mi te poslove do sada uopšte nismo radili i zato nam treba agencija. To je logično obrazloženje i takvo se bez daljeg može prihvatiti.
O tome da li je i u kojoj meri agencija samostalna itd, o tome ću na kraju, jer želim da citiram član 7. i jednu od odredbi gde se takođe govori o agenciji, pa će se jasno videti kontradiktornost člana 7. i onoga što tamo piše. Nama je svima jasno da de iure agencija jeste nezavisna, a da de facto nije, ali kažimo to tako i u obrazloženju. Ozbiljni smo ljudi, nismo deca. Dozvolite da i poslanici koriste mozak kao misaoni aparat, a ne samo zbog toga da bi on bio predmet manipulacije.
Još neka pitanja, da kažem u maniru by the njay ili usput, hteo bih da postavim. Izvinjavam se što ne govorim razumljivim jezikom. Jedno od tih pitanja je vezano za mandat članova upravnog odbora. Ovde se u čl. 12. kaže: "Predsednik i članovi Upravnog odbora biraju se na period od pet godina, s tim što se prilikom prvog izbora predsednik imenuje na pet godina, dva člana na četiri i dva člana na tri godine". Opet pitam - koji je kriterijum da to bude pet, zašto nije sedam? Ako bi bilo sedam, da li bi sad važila regresija, pa predsednik pet, dva četiri, dva tri i dva člana dve godine. Ako je neka matematska zakonitost, da znamo da je to. Ako je nešto drugo, onda da znamo šta je to drugo. Ništa nije sporno. To je lako rešivo.
Sledeća stvar, ovde u čl. 13. se kaže: "Članovi upravnog odbora imaju pravo na naknadu za rad u upravnom odboru, koja ne može bidi manja od plate sudije Vrhovnog suda". Pitam - šta je kriterijum? Što ne Ustavnog suda, što ne Okružnog suda, što ne Apelacionog suda? Da li je to nešto što sada na mala vrata uvodi platne razrede ili je to nešto drugo što mi ne znamo, a ima smisla. Dakle, treba to da objasnimo.
Mi smo već u okviru amandmana rekli da ne mislimo da je to što se zove numeracija resurs koji je ograničen, jer ne poznajemo takvu praksu, makar iz onoga što znamo šta je u SAD, Kanadi i na drugim mestima. Možda to tamo nije, a možda ovde treba da bude i opet pitamo zašto i molimo za objašnjenje.
Konačno hoću da vašoj pažnji predočim definiciju koja kaže da se osniva repbulička agencija kao samostalna, nezavisna organizacija, koja vrši javna ovlašćenja, u skladu sa ovim zakonom i pratećim propisima, a njen finansijski plan odobrava Vlada. Njen upravni odbor predlaže Vlada i mi ovde usvajamo. Konačno se u obrazloženju kaže, predloženi mehanizmi treba da osiguraju i omoguće nezavisnost agencije i ostvarivanje, u punoj meri, njene funkcije regulatornog tela.
Međutim, odgovarajućim predloženim rešenjima, kao što su obaveza dosledne primene Strategije razvoja telekomunikacija, sudska kontrola rada agencije itd, omogućava se da ona ne bude neki "naddržavni organ" i da ne zloupotrebi svoj položaj, pa kažem - e, nazdravlje joj takva samostalnost.
Naravno, mi smo pokušali da odgovarajućim primedbama i amandmanima poboljšavamo ovo ovde, jer naša namera nije bila da se tera mak na konac, nego da predlagaču ukažemo, ako je već nešto reformsko, progresivno, onda napravimo još jedan mali napor, prihvatimo te amandmane SPS i dobijamo onda zakon za koji možemo reći da će predstavljati fundament budućeg razvoja telekomunikacionog sistema u našoj zemlji.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, kao predstavnik SPS-a podneo sam amandman na član 8. Predloga zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SRJ.
Naime, u tom članu 8. predlaže se da se u članu 48. stav 2. tačke 1) i 2) ranijeg zakona brišu. Dakle, mi amandmanom koji smo podneli predlažemo da se ovaj član briše, a zašto? Hajde malo da pogledamo obrazloženje zašto treba postojeće rešenje u starom zakonu promeniti.
Naime, članom 8. (kaže se u obrazloženju Predloga zakona) predviđeno je da se pri izricanju kazne učiniocu koji je učinio više krivičnih dela (sticaj krivičnih dela) može izreći jedinstvena kazna zatvora koja može biti veća od 15, odnosno 40 godina zatvora, s tim da ne sme biti veća od zbira utvrđenih kazni za pojedina krivična dela.
Kako je stajalo u postojećem zakonu? Tamo kaže, u stavu 1: "Ako je učinilac jednom radnjom ili sa više radnji učinio više krivičnih dela za koja mu se istovremeno sudi, sud će prethodno utvrditi kazne za svako od tih dela, pa će za sva ta dela izreći jedinstvenu kaznu.
Jedinstvenu kaznu sud će izreći po sledećim pravilima: 1) ako je za neko krivično delo u sticaju utvrdio kaznu zatvora od 40 godina izreći će samo tu kaznu".
Drugo, ako je za krivično delo u sticaju utvrdio kazne zatvora, jedinstvena kazna zatvora mora biti veća od svake pojedine utvrđene kazne, ali ne sme dostići zbir utvrđenih kazni, odnosno ne sme preći 15 godina.
Šta je to i zašto se zalažemo da ostane postojeće rešenje starog zakona?
Ako bih, srpski rečeno, hteo da teram mak na konac, mogao bih da kažem - dobro, kada smo usvajali taj član 48. i kada smo rekli šta treba da stoji u stavu 1. i šta treba da stoji u stavu 2. valjda smo imali nešto kao uzor, neki model; tada smo tom prilikom kazali da moramo da se primerimo zakonima Evropske unije, to nam je neka ulaznica tamo.
Otuda bi moje pitanje logično bilo, ako smo to imali kao model i ako smo to primenili, šta to sada menja? Ako nismo, zašto nismo, ali nije suština zamajavanja da li jesmo ili nismo, suština je u nečemu drugom. Podsećam da sam se i sa ove govornice zalagao da se ne ukine smrtna kazna, međutim, rečeno je da to treba da se uradi, jer nećemo moći drugačije u Evropu. Tada smo mi kao najveću kaznu odredili kaznu od 40 godina zatvora.
Šta sada mi ovim radimo? Mi sada kažemo, ako je za dela u sticaju najveća kazna 40 godina, pa ima i neku drugu, pa još 40 godina, mi sada teorijski možemo nekoga da osudimo na 120 godina zatvora. Pazite, najveća kazna zatvora je 40 godina, ne postoji doživotna robija. Ljudski vek je ipak ograničen, čovek ne živi kao kornjača sa Galapagosa ili neka vrsta gavrana, znači ovaj ne vredi.
Ako je smisao kazne i odmeravanja kazne da se za učinjeno delo utvrdi period u kome je potrebno da dođe do resocijalizacije, onda je verovatno ta kazna od 40 godina sasvim dovoljna. U protivnom, ako je nešto drugo i veće, to više nije kazna i ne vodi resocijalizaciji, nego je to odmazda. Treba onda da vidimo šta i kako dalje, šta mi ovim hoćemo. Šta hoćemo preko 40 godina, da li hoćemo da uvedemo na mala vrata doživotnu robiju koje ovde nema, jer je ovo najveća kazna ili hoćemo da uradimo nešto drugo, ili ćemo da kažemo - neko je teorijski osuđen na 120 godina, a biće mu samo 40 godina.
(Predsednik: Pet minuta.)
To su stvari, zahvaljujem, koje svakako treba razjasniti. Otud je naša intervencija bila da se uzme u obzir ovo o čemu smo pričali, pre nego što se donese konačna odluka i pre nego što se utvrdi kako ovaj problem rešiti. Što se nas tiče, očekujemo da bi ovo, o čemu sam govorio, moglo da bude podržano. Hvala.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, podneo sam amandman na član 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Visokom savetu pravosuđa. Suština predloga je da se taj član briše, a to praktično znači da treba ostaviti istu koncepciju koja je prethodno postojala i prema kojoj je Visoki savet pravosuđa predlagao Narodnoj skupštini, pored sudija, javne tužioce i zamenike javnih tužilaca.
Mi socijalisti apsolutno smo za promene, naročito kad su te promene progresivne, ali iz obrazloženja iznetih u razlozima za donošenje zakona, mi nismo mogli da vidimo šta je to što je bolje, šta je to zbog čega to treba promeniti. Obrazloženje kaže: "Nacrtom zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu, čije se donošenje predlaže po hitnom postupku, predviđeno je da javnog tužioca bira Narodna skupština na predlog Vlade, a zamenika javnog tužioca imenuje Vlada na predlog ministarstva nadležnog za pravosuđe. Otuda Visoki savet pravosuđa više nema svoju ulogu u postupku izbora javnih tužilaca i njihovih zamenika, odlučivanju o prigovoru na odluku o udaljenju i o premeštaju javnih tužilaca i zamenika".
Dakle, drugog obrazloženja nema. Verovatno da obrazloženje postoji. Da je to obrazloženje bilo jasno artikulisano, ne verujem da bi usledila naša intervencija, ali ako ga već nema, onda bar da čujemo šta je to i o čemu se radi, jer nema razloga da nešto što vodi boljitku i efikasnijem postupku ne bude prihvaćeno i sa naše strane.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u članu 14, na koji sam ja podneo amandman, stoji da se naslov iznad člana 62. i član 62. iz prethodnog zakona brišu.
Amandmanom koji sam podneo predlažem da se član 14. iz Predloga ovoga zakona briše. Dakle, da se briše ono što bi tamo trebalo da se briše, po onom principu da je negacija negacije afirmacija. Zašto?
Jutros sam pričao, govoreći o Predlogu zakona o Visokom savetu pravosuđa, da ne treba menjati po svaku cenu koncepciju ako za tim nema preke potrebe ili ako se time ne dobija nešto bolje i nešto drugo. Dakle, otuda je moje zalaganje krajnje principijelno.
Ako sam već jutros o tome pričao, red je da ostanem dosledan jer u članu 62. se kaže šta je to što treba da se briše "izbor javnih tužilaca i zamenika", a u članu 62. se kaže: "Javnog tužioca i zamenika javnog tužioca bira Narodna skupština, na predlog Visokog saveta pravosuđa". Ako predloženi kandidat ne bude izabran, nadležni odbor predlaže nove, i kome oni treba da polažu zakletvu.
Dakle, iz istih razloga zbog kojih sam smatrao da ne treba menjati koncepciju rada Visokog saveta pravosuđa, predlažem da se, sledstveno tome, ne menja način izbora, dakle da ostane tako kako je bilo. To je jedno principijelno zalaganje, a još nismo čuli prave razloge šta će se ovim što se predlaže dobiti bolje, jer naravno da ćemo tako nešto podržati. Hvala.

Poštovano predsedništvo, gospođo Matković, dame i gospodo narodni poslanici, grupa poslanika SPS podnela je amandman na član 5. kojim predlaže da se u članu 5. stav 1. posle reči "načela" dodaju reči "uzajamnosti i".
Podsetiću da u članu 5. stav 1. stoji: "Prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču se i ostvaruju zavisno od dužine ulaganja i visine osnovice na koju je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje i uz primenu načela solidarnosti".
Mi predlažemo da se doda "i uzajamnosti", sa obrazloženjem da se sistem penzijskog i invalidskog osiguranja zasniva na dva međusobno povezana načela, uzajamnosti i solidarnosti. To znači da sredstva za ovo osiguranje obezbeđuju svi osiguranici po proporcionalnoj stopi doprinosa, a koriste ih oni osiguranici kod kojih nastupi jedan od osiguranih slučajeva.
Načelo uzajamnosti i solidarnosti naročito dolazi do izražaja kod prava po osnovu invalidnosti nastale usled povrede na radu, prava na porodičnu penziju, u slučaju smrti osiguranika u mlađim godinama, prava na najnižu penziju, prava žena pod povoljnijim uslovima u odnosu na osiguranike muškarce i drugo.
Dakle, naše zalaganje je samo da se uz sve ovo što već stoji u član ugradi i ovo i da se na taj način ova materija potpunije reguliše. Smatramo da nema razloga da ova intervencija ne bude usvojena i u tom smislu očekujemo da će se kod glasanja Skupština o ovome pozitivno izjasniti. Hvala.

Poštovana gospođo Čomić, gospođo Matković, ovaj amandman predstavlja zadnji u setu amandmana kojim je poslanička grupa SPS pokušala da uopšte poglavlje o invalidskoj penziji poboljša i po našoj proceni primeri nečemu što bi više imalo smisla.
Zašto kažem da je to zadnji u setu amandmana? Prvi naš amandman odnosio se na promenu poglavlja 2. i to nije bila samo puka lektorska intervencija. Mi smo, umesto da se to zove poglavlje - 2. Invalidska penzija, smatrali da treba da se zove - 2. Prava za slučaj invalidnosti.
Sledećim amandmanom mi kažemo, a o tome su govorile kolege Rajić i kolega iz poslaničke grupe SSJ, da invalidnost postoji kod osiguranika kada nastane potpuni i trajni gubitak. To je bilo naše zalaganje. Rekli smo, gubitak radne sposobnosti, ali smo dodali, ili smanjene radne sposobnosti, da bismo dali mogućnost da se i te stvari uzmu u obzir.
Ako se prihvati i jedno i drugo, onda kao ligični sled daljih nastojanja da se ta oblast reguliše jeste i naše zalaganje da se posle člana 21. doda novi član 21a, kojim mi objašnjavamo šta podrazumevamo pod smanjenjem radne sposobnosti. Podrazumevamo da "postoji kod zaposlenog, koji sa normalnimm radnim naporom koji ne ugrožava njegovo zdravstveno stanje, ne može više da radi na poslu na kome je raspoređen puno radno vreme.
Preostala radna sposobnost postoji kod zaposlenog osiguranika koji je sposoban da, s normalnim radnim naporom koji ne ugrožava njegovo zdravstveno stanje, radi na drugom poslu puno radno vreme.
Pod drugim poslom u smislu stava 2. ovog člana podrazumeva se posao koji je prema stručnoj spremi i preostaloj radnoj sposobnosti zaposleni osiguranik može da radi puno radno vreme".
Dakle, mi mislimo da bi prihvatanjem seta ovih naših amandmana na sam naziv poglavlja, ali i na član 20. i 21. uz dodatak ovoga ovde, bile obuhvaćene i one druge okolnosti koje mogu da nastanu, a koje bi u ovom slučaju za onog oštećenog bile povoljnije. Mislim da je smisao svakog zakona ne da bude restriktivan, već da bude povoljan za one zbog kojih se donosi.
Naravno, nadam se da ćete bar jedan naš amandman prihvatiti. Hvala vam.

Poštovana gospođo Mićić, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, razlog zbog koga sam izdvojio svoje mišljenje pre svega je principijelne prirode, jer kada smo prvi put o ovoj materiji raspravljali u ovom parlamentu, a tada se radilo o izmenama i dopunama Zakona o transformaciji, glasao sam protiv predloga da se taj zakon promeni. Sledeći put kada smo raspravljali o Predlogu zakona o privatizaciji, a to se sada već tako zove, na Vidovdan prošle godine, takođe sam glasao protiv predloga tog zakona, navodeći neku argumentaciju usput. Pretprošle, izvinjavam se, zahvaljujem na pomoći.
Dakle, ako bih sada glasao za nešto što predstavlja izmene i dopune zakona sa kojima se nisam složio kada sam nudio argumente sa ove govornice zbog čega tako mislim, bio bih jedan od onih koji kažu - imam svoje mišljenje, a sa njim se ne slažem. Pošto to tako nije, hoću da vas kratko podsetim zbog čega sam ja i onda, kada smo raspravljali o Predlogu izmena Zakona o transformaciji i o Predlogu zakona o privatizaciji, glasao protiv tadašnjih predloga.
Naime, mislio sam i sada mislim da Zakon o transformaciji nije bilo nužno menjati, jer svetska praksa i naročito praksa razvijenih zemalja, a tu pre svega mislim na SAD, poznaje primer tzv. radničkog akcionarstva.
Tada sam rekao da postoji u SAD jedna asocijacija koja se zove ESOP - kasnije ću reći, ako nekoga zanima, šta to znači. U okviru te asocijacije je 11.500 preduzeća, u tih 11.500 preduzeća je osam miliona zaposlenih ljudi, a kapital tih 11.500 preduzeća je 500 milijardi dolara; hiljadu takvih preduzeća se kotira na berzi. Tada sam želeo da kažem zašto smo morali da menjamo taj zakon, zašto nismo mogli nešto od toga što tamo postoji da inkorporiramo u tadašnji predlog promena ili izmena tog zakona o transformaciji. To, naravno, sa argumentacijom kakva jeste, tog trenutka nije prihvaćeno. Postoji mehanizam odlučivanja u ovom parlamentu i ja to ne komentarišem.
Posle toga smo raspravljali o Zakonu o privatizaciji. Ja sam i tada, vezujući se za ono što je bilo ranije, rekao da ne mogu baš da se složim sa premisama tog zakona o privatizaciji, jer ta rešenja koja se nude, po mom mišljenju, nisu bila povoljnija za zaposlene građane od rešenja koja su bila sadržana u starom zakonu.
Kao dokaz, preduzeće je tada imalo pravo da 60% kapitala podeli besplatno, a tim novim zakonom koji smo tada usvojili prava građana izvan konkretnog preduzeća da se prijave za besplatne akcije u bilo kom preduzeću, a takođe i prava zaposlenih da u svom preduzeću dobije besplatne akcije za staž ostvaren u drugim preduzećima, nisu više bila poštovana.
Naveo sam da se ukidaju popusti pri kupovini akcija, mogućnost kupovine akcija na 72 rate, pravo zemljoradnika na pravo prvenstva, pa i na pravo konkurisanja za besplatne akcije u zadrugama i poljoprivrednim preduzećima. Izostali su popusti od 1% za svaku godinu staža RVI, potpuno se ukinuo model dokapitalizacije, a time i sva prava po osnovu dokapitalizacije, što je i sada suštinska primedba na ovaj aktuelni zakon i na sve ovo što se sada misli da bi se njime popravilo.
Dakle, dokapitalizacija, bez ikakvih komentara mora postojati. Ako neko hoće da kupi neko preduzeće, neka ga kupi, ali ne po bagatelnoj ceni, nego neka kaže - ono vredi toliko, ja ću dodati još toliko pa ću ga tada kupiti.
Dakle, sve su to bile stvari koje smo mi tada nudili, za koje smo se zalagali. Te stvari, naravno, iz razloga koji su veoma dobro znani, nisu prošle. Pošto nisu prošle, a ovim izmenama i dopunama ne nudi se nešto što bi uticalo da se poboljša to za šta smo se mi zalagali, mi ne možemo ni to prihvatiti, i to je razlog što sam izdvojio svoje mišljenje. Hvala.

Poštovana gospođo Čomić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o kome se raspravlja u ovom parlamentu možda i nije najvažniji, ali je svakako najdelikatniji od svih zakona o kojima smo do sada raspravljali.
Dokaz za moju tvrdnju je činjenica da se ovim zakonom utvrđuje koji to od svekolikih resursa ove države, a naročito strateških, treba da budu predmet koncesije i po kakvim pravilima te koncesije treba nekome da se dodele.
To je bio razlog što smo mi socijalisti - uprkos uverenju da je zakon donet na naš predlog bio sasvim korektan i da je možda pre trebalo da razgovaramo o izmenama i dopunama tog zakona, a ne da ga potpuno menjamo - zbog poznatog mehanizma odlučivanja u ovom parlamentu, da ne pričam dalje, zaključili da moramo suštinski da se uključimo u raspravu o Predlogu ovog zakona i da, naravno u jednom postupku za koji moram da kažem da je trajao onoliko koliko je trebalo da se iskuju najbolja rešenja, damo svoje predloge i svoje razmišljanje o tome kako taj predlog treba popraviti. U tom smislu mi smo to pretočili u nekih deset amandmana.
Okosnica naše intervencije bila je zalaganje da se ipak ograniči odlučivanje Vlade na one koncesije koje su matematički, kako bi se reklo, manje ili jednake u odnosu na neki iznos ili koje su od najvećeg strateškog značaja, kao što su izvorišta vode, izvorišta nafte itd. Dakle, te prerogative smo hteli da damo Skupštini, da ona odlučuje o koncesijama od naročitog strateškog značaja.
I naravno, ne samo to, nego smo hteli (i to je bila suština našeg zalaganja) da Vlada periodično podnosi izveštaje o postupku koncesije ovoj skupštini i ne samo za ono što je Skupština rekla da, takođe, može biti predmet koncesije, nego i za sve ono drugo što je Vladi već dato kao diskreciono pravo.
U tom smislu smo podneli desetak amandmana. Naravno, neću govoriti o svim tim amandmanima. Pomenuću samo neke i to one gde smo se mi u diskusiji razišli sa predstavnicima Vlade i na raznim odborima, pre svega na Odboru za ekonomski razvoj.
To se pre svega odnosi na član 6. jer se u tom članu kaže kako će se odlučivati itd. Naše zalaganje je bilo da se napravi mali mehanizam u tom odlučivanju, rekao bih da se napravi matrično odlučivanje i da se kaže - ponder je taj i taj, ponder za rizik je taj, ponder za ovo, ponder za ono; jer, gde god se subjektivno odlučuje, može biti i tako i tako. Pretpostavljam da ako sada nije prihvaćeno, ovo se može kasnije usvojiti nekim podzakonskim aktom ili pravilnikom o radu tenderske komisije; da se napravi matrica odlučivanja gde se vrlo prosto kaže - faktor rizika taj, ponder taj i kad se sve sabere, stvari su vrlo egzaktne, to se uradi.
Nadam se da će se to u tom smislu ispraviti. Ali, suština našeg neslaganja, a gde ipak treba da se složimo, to je što smo mi insistirali (dozvolite da se figurativno izrazim, jer tako sam pričao i na Odboru), kad se već stavlja malo zvonce na pare od koncesija koje idu lokalnoj samoupravi i autonomnoj pokrajini, da stavimo zvonce, ali veće, i na onaj veći deo pa da kažemo - e, to zvoni za korišćenje para u onim oblastima iz kojih smo ih i dobili dajući koncesije.
Dakle, mogu razumeti vladu kada kaže - znate, to su pare iz budžeta, ali ne mogu to prihvatiti. Hteo bih da imamo sigurnost : ako smo dali autoput, neka se posle toga izgradi autoput. Jer Vlada će reći - nama treba za penzije. Ali, gospodo, to ne može biti manir - ne ide mi od privatizacije, hajde da uzmem od koncesije; ne ide mi od ovoga, hajde da uzmem od onoga. Dakle, zbog toga sam hteo da stavimo to veliko zvonce. No, dobro, vlada je vlada i mi razumemo teškoće.
Da skratim, jer moje druge kolege čekaju na red, ovom prilikom pokazana je izuzetna spremnost ministra i njegove ekipe da korektno sagledaju naše zahteve i moram da kažem da je prihvaćeno dosta naših predloga, više nego ikada do sada, a meni to daje mogućnost da zaključim dvojako: kao Kopernik "ipak se okreće" ili kao Iljf i Petrov u čuvenom Zlatnom teletu "led je krenuo gospodo porotnici". Hvala.

Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa čiji sam član podnela je amandman na član 21. sa obrazloženjem da se broj šest zameni brojem sedam i da to ne bi izgledalo tako suvoparno mi u obrazloženju kažemo da se shodno amandmanu na član 19, kojim je uneta nova tačka 1. i istovemeno izvršena prenumeracija preostalih tačaka, ovom izmenom vrši usklađivanje teksta zakona.
Dakle, suština našeg zalaganja je u sledećem: da se ovaj zakon, koji sasvim sigurno ima jednokratnu upotrebu, jer on reguliše kako ćemo u novoj zajednici država da izaberemo poslanike u parlament, primeri Zakonu o izboru narodnih poslanika, tačnije članu 88. stav 1, u kome se kaže da nekome prestaje mandat ako bude isključen, da ne upotrebim onu drugu reč - izbačen iz političke stranke kojoj pripada. Mi se zalažemo da se i u ovaj zakon unese ta odredba da, ako određena stranka, opcija ili koalicija kaže da je iz nekih razloga prestalo članstvo određenom poslaniku u toj stranci, to bude i na ovaj način sankcionisano.
Mi nemamo nikakve druge misli sem da uprimerimo jedan i drugi zakon i da ono što već postoji u pozitivnoj zakonskoj praksi inkorporiramo i u ovo što će biti za jednokratnu upotrebu.
Prihvatajući naše amandmane na član 19, prihvatili biste i ovaj amandman koji u suštini samo predstavlja potpunije objašnjenje našeg zahteva vis-à-vis člana 19. Zahvaljujem .

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ovaj predlog zakona ne treba usvojiti, a s tim u vezi, vašoj pažnji i pažnji javnosti želim da predočim sledeće argumente i činjenice - najpre, ukupni prihod budžeta Republike Srbije za 2001. godinu je iznosio 125 milijardi, rashodi su 127. Iz toga sledi deficit budžeta Republike Srbije za 2001. godinu, u iznosu od dve milijarde i 270 miliona.
Činjenica da u budžetu postoji deficit, nalaže da se ovaj izveštaj detaljno prouči, a proučavanjem tog izveštaja generišu se brojna pitanja, na koja treba dati decidan odgovor. Ja ću zbog kratkoće vremena, koje mi je na raspolaganju, samo neka od tih pitanja da akcentujem, u nameri da, ilustrujući kako se radilo, dobijem i odgovor - zašto se tako radilo?
Najpre, želim da kažem da postoji značajno probijanje planiranih troškova kod razdela VI - Ministarstvo finansija i ekonomije. Vidimo da je to zbog penzijskog i invalidskog osiguranja. Ali, takođe vidimo da smo štedeli na socijalnom fondu za jednokratnu pomoć. Vidimo da smo štedeli na fondu za tržište rada, vidimo da smo štedeli kod sredstava za AP Kosovo i Metohiju, i naravno, moje pitanje je - zašto i da li je to bilo racionalno poslovanje?
Takođe vidimo u razdelu DžI - Ministarstvo saobraćaja i telekomunikacija, da opet imamo probijanje troškova. Probijanje troškova imamo i po osnovu plata, pa je moje pitanje - da li smo to primili više ljudi, nego što je bilo na početku, pa je to razlog probijanja, ili su ti ljudi bili bolje plaćeni, a takođe vidimo da su i neki programi u saobraćaju 35-36% više izvršeni, pa se postavlja pitanje - a zašto i šta se s tim u vezi dešavalo?
Isto se pitanje može postaviti i za Ministarstvo trgovine i turizma. Na drugoj strani, kada gledamo šta se dešavalo u Ministarstvu prosvete i sporta, vidimo da smo štedeli na razvoju i reformama sistema obrazovanja, možda zato da bi smo tamo mogli da damo plate, vidimo da smo štedeli kod učeničkih kredita, talenata i stipendija, i tu smo dali manje, valjda opet zato da bi smo popravili plate, pa nam nije bilo dovoljno, nego smo uzeli i od studentskih kredita, talenata i stipendija, i tu smo štedeli da bi smo valjda tamo povećali plate.
I konačno, kod programa u oblasti brige o mladima, i tu smo uštedeli, da bi smo opet prebacili na neko drugo mesto. Na drugoj strani, ja sam vernik, dakle, slavim slavu, ali mi nije jasno zašto smo morali u razdelu koji se odnosi na Ministarstvo vera da potrošimo više nego što smo planirali, a kod Ministarstva za kulturu i ekologiju da štedimo? Da li zato da bi smo ovde mogli da potrošimo više?
Poražavajuće je i to što se vidi da smo štedeli i kod ovog razdela koji se odnosi na Komesarijat za izbeglice. Dakle, trebalo je potrošiti 898 miliona, a potrošeno je 509. Moje pitanje je zašto, jesmo li mi to izbeglice vratili na Kosovo, ili u Krajinu, pa smo zato imali manje troškova, ili je to možda zbog toga što nismo dobro planirali, ili je možda zbog toga što smo im manje dali, nego što im sledi?
U svakom slučaju, i to zahteva odgovor. Taj budžet je, kaže se, finansiran tako što je uzeta pozajmica, kredit od NBJ, a to smo u izveštaju za 2000. godinu čuli kao davnu jeres, kako da se to pozajmljuje? Rečeno je takođe da je karakteristika ostvarenja prihoda itd. bila i ta što je inflacija bila veća od planirane, pa to smo mi rekli, molim vas, postoje stenografske beleške. Rekli smo da će inflacija biti veća, nego što je planirano, ali niko o tome nije vodio računa.
I najzad se kaže - poreska reforma u oblasti oporezivanja zarada imala je cilj rasterećenja privrede, a odmah na sledećoj strani kaže - da je porez na dobit preduzeća ostvaren sa 54% više, sa 154%, da je porez na dohodak građana ostvaren sa 23% više, da je porez na lična primanja ostvaren sa 25% više. Pa eto kako je ostvaren prihod. Znači, poreski obveznici, narodski rečeno, platili su to kao "vuk kožom", kako bi se reklo. Štedeli smo, naravno, i tamo gde ne treba da se šteti, na sredstvima za kulturu, na sredstvima za fizičku kulturu. Setite se samo koliko smo odličja doneli u ovoj i u godinama unazad, a štedeli smo, naravno, i na sredstvima planiranim za nauku, tehnologiju i razvoj, jer valjda ni to nije važno, daće nam neko donacije, pa ćemo time da nadoknadimo taj "zev", kad je u pitanju razvoj nauke i tehnologije.
I konačno, moram u nekoliko rečenica da se osvrnem i na izveštaj budžetske komisije, (on je sastavni deo ovog izveštaja) jer imali smo to i u ovome što je bilo za 2000. godinu. Ovde se kaže - Republičkom fondu PIO preneta su sredstva za isplatu penzija, itd. Niko ne spori ništa, ali se kaže dalje - prenos predmetnih sredstava napred navedenim korisnicima nije u saglasnosti sa članom 6. Osnov za prenos navedenih sredstava nije bio ni u tački 5. Dakle, samo da se zna da smo radili nešto što nema utemeljenje u zakonu.
Pa onda dalje - prenos sredstava za plate direktnim budžetskim korisnicima vršen je na osnovu zahteva korisnika budžeta, i to na obrascu koji je sačinjen od strane Ministarstva, a taj obrazac nije zvanično propisan, iako je ta obaveza utvrđena tim i tim članom.
Pa onda dalje - Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2001. godinu je predviđeno da budžetski korisnici, koji ostvare uštede itd. 10%, mogu da to isplate u platama, a onda u sledećoj rečenici se kaže - ali, to ne može da se utvrdi. Znači, svako je mogao da isplati kako god hoće, ako to nije moglo da se utvrdi.
I konačno, ja bih ostavio priliku i mojim kolegama da o tome govore, kaže se - prema budžetskim korisnicima koji nisu izvršavali obaveze određene članom 10, 20, 21.i 22. Zakona o budžetu Republike Srbije za 2001. godinu, nisu primenjene sankcije u pogledu obustavljanja daljeg prenosa sredstava.
I najzad, kaže se - kod tekućih i stalnih budžetskih rezervi, na osnovu izvršenog uvida u knjigovodstvenu evidenciju i dokumentaciju o kroišćenju sredstava tukuće budžetske rezerve, utvrđeno je da su tokom 2001. godine sredstva tekuće budžetske rezerve korišćena u okviru iznosa predviđenih rešenjima Vlade.
A već u sledećoj alineji kaže da su u više slučajeva sredstva tekuće budžetske rezerve korišćena u iznosu većem od iznosa predviđenih rešenjem Vlade.
Pa odlučite se, gospodo predlagači, je li ovo, ili ono? Kažite šta je?
I konačno, da su rešenjem Vlade iz februara meseca 2002. godine utvrđeni iznosi za pokriće više izvršenih isplata, na teret sredstava tekuće budžetske rezerve, u odnosu na postojeće rešenje Vlade. Pomenuto rešenje Vlade, nije overeno, potpisano i objavljeno u Službenom glasniku. E pa, nazdravlje. Za ovo juče, ili za slično, bilo je sijaset krivičnih, prekršajnih i neznam kakvih prijava.
Ja nisam za revanšizam, ali, hajde da prema svemu imamo iste kriterijume i isti osećaj mere. Hvala vam.

Gospođo Mićić, gospodo podpredsednici Skupštine, gospodo članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, iz mnoštva pitanja, relevantnih za razloge i ciljeve usvajanja predloga ovih zakona, izdvojio sam grupu od četiri, u nameri da tokom ove rasprave apsolviramo pravi odgovor na ova pitanja.
Prvo pitanje - da li donošenje ovakvih zakona treba da doprinese efikasnom suprostavljanju organizovanom kriminalu tj. mafiji?
Drugo - da li ovi zakoni treba da posluže kao dopuna ili poboljšanje odredbi postojećeg Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom?
Treće - da li ovim zakonima treba pomoći inauguraciju posebnih organizacijskih jedinica državnih organa, i pored činjenice što se bez formiranja posebnih organizacijskih jedinica, interno mogu, vizavi postojećih zakonskih propisa, vršiti preraspodele poslova u bilo kome od državnih organa koji se pominju u okviru predloga ovih zakona.
I četvrto pitanje - da li se predlogom ovih zakona, s obzirom na reakcije javnosti i eksperata u odnosu na prethodno stipulisana rešenja, želi da sačuva ugled i ozbiljnost predlagača, pa se uz reteriranje predlaže nešto što suštinski odudara od prvobitnih namera i ne rešava osnovnu ideju, da ovo što se predlaže i o čemu raspravljamo budu antimafijaški zakoni, jer se predlozi prevashodno bave problematikom organizovanja specijalnih organizacijskih celina.
Da krenemo redom; u odgovoru na prvo pitanje treba najpre raspraviti - da li mafija postoji ili ne? Znate, bilo je dosta izjava u javnosti da znamo gde su centri, ko su mafijaši, da mafije nema, da je sistemski poražena itd. Čini mi se da je javnost tu otprilike na nivou razmišljanja, dozvolite malu digresiju, onoga Dudeka iz serije "Gruntovčani"; kada su ga pitali da li je istina da ga Regica vara sa meštanima sela, on kaže - pa kak da vam velim, pol sela kaže da je, pol da nije.
Tako da i mi sada imamo situaciju da neko kaže da ima mafije, a neko kaže da je nema. Dakle, ako mafije nema, sklon sam da poverujem da je to tako i voleo bih da jeste, onda ne treba da raspravljamo o zakonu. Ali, ako mafija postoji, onda ovi predlozi zakona ne rešavaju osnovnu nameru, a to je efikasna borba protiv mafije, jer ne sadrže odredbe ni ovlašćenja o postupanjima u borbi protiv mafije, budući da se isključivo bave problematikom organizovanja specijalnih organizacijskih jedinica u državnim organima, i pored činjenice, kao što rekoh, da to niko nikome ne brani ni po postojećim zakonskim propisima.
Da li ovaj zakon treba da posluži kao dopuna ili poboljšanje Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom? Pa, sudeći prema tački 2) člana 2. izgleda da se tim zakonom može "na mala vrata" uvesti mogućnost prema kojoj bi u Haškom tribunalu, gde se sudi za dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava svi oni koji su branili ovu zemlju mogli biti proglašeni elementom organizovanog kriminala, uz opciju da se po potrebi eksportuju u Hag ili da im se sudi ovde, kako šta kome bude potrebno.
Mislim dakle da se ne može staviti znak jednakosti između onih koji su branili zemlju od NATO agresije i onih koji su ogrezli u teškom kriminalu. Jednostavno, mislim da između okorelih kriminalaca i patriota ne može da stoji znak jednakosti, naročito i pre svega zbog toga što iza tih kriminalaca, čini se, stoje moćni sponzori, uz čiju zaštitu oni upravljaju sivom ekonomijom, privrednim i finansijskim tokovima u okviru Srbije.
Da li ovim zakonom treba pomoći inauguraciju posebnih organizacijskih jedinica? Pa to smo već rekli. Dakle, mi imamo u okviru postojećih zakonskih propisa sasvim realne i legalne mogućnosti da u okviru tužilaštva i sudstva izvršimo interno preraspoređivanje, internu organizaciju posla; ne moramo imati poseban zakon koji bi nam dao mogućnost da tako nešto uradimo.
Ako je tačna pravnička maksima da je dozvoljeno sve ono što zakonskim propisima nije zabranjeno, u tim zakonskim propisima ne stoji da je tako nešto zabranjeno i, prema tome, logično je da ne moramo smišljati zakon koji će dozvoljavati to, što inače nije zabranjeno.

Inspiriše me svakako, ali ima nešto što se zove dobar ukus, a ima nešto drugo na šta ne mogu da utičem, a to je vaspitanje. Prema tome, možda može da utiče neko kome je to u nadležnosti.
Da li se ovim zakonima, s obzirom na reakcije javnosti i eksperata u odnosu prethodna rešenja, želi sada časno iz svega toga da izađe. Predlozi koji nam se nude na usvajanje u javnosti su prvobitno bili najvaljeni kao zakon o specijalnom tužilaštvu, kao antimafijski zakon i to je sada poslužilo Medija centru da organizuje okrugli sto na temu "Moć i nemoć specijalnog tužioca". U svakom slučaju, tekstovi predloga koje imamo ovde razlikuju se od onoga što je u javnosti bilo prikazano kao antimafijaški zakon.
Dakle, javnosti je poručeno da se priprema donošenje zakona o efikasnoj i bespoštednoj borbi protiv mafije, a na drugoj strani mi sada raspravljamo o predlozima zakona koji se bave organizovanjem posebnih jedinica u okviru postojećih državnih organa. Valjda zato da bi se poverovalo da samo zbog toga što nismo imali specijalnog tužioca, specijalnu službu protiv organizovanog kriminala, specijalnu pritvorsku jedinicu, dakle da samo zbog toga nismo mogli i ne možemo da stanemo efikasno na put organizovanom kriminalu.
Čini se da je u pitanju nešto drugo, sudeći bar prema reakcijama javnosti. Jer evo, na primer, "Glas" kaže: marketinški potez vlasti uoči izbora; pa kaže, da sve bude još gore, predlog zakona u suprotnosti je sa međunarodnim aktima o zaštiti ljudskih prava; tako da se može zaključiti da ova kampanja služi za jednokratnu upotrebu i politički marketing pred predstojeće predsedničke izbore.
Drugi list "Nacional" kaže - mada su pohvalili samu ideju učesnici su zaključili da je predlog zakona u suprotnosti sa međunarodnim aktima o zaštiti ljudskih prava, pa se može zaključiti itd, da ne trošim reči na citate i verovatno ste imali priliku da sve to pročitate. Otuda je, dakle, moguće da je predlagač - razmišljajući po onom čuvenom principu iz poslovice "groš da se uhvati u kolo, a tri da se pusti", s obzirom da je reakcija eksperata bila takva i gotovo odijum javnosti u odnosu na to što se u javnosti našlo - zaključio da Narodnoj skupštini predloži nešto što je sada suprotno od onoga što je bilo ponuđeno javnosti.
Sada se zamenom teza kaže - ajde, jer ne možemo nazad, da usvojimo ovo što će predstavljati izmene u okviru struktura pojedinih državnih organa i to će biti to; to ćemo mi usvojiti kao nešto što će nam efikasno rešiti problem borbe protiv organizovanog kriminala.
Utisak je da je predlagač u odnosu na ranije postupke u formulisanju pojedinih zakonskih rešenja značajno napredovao. Ovom prilikom je u javnost proturio tekst mogućeg zakonskog rešenja, a sačekao onda reakciju javnosti i eksperata. Ako je kao rezultat reakcije javnosti i eksperata povukao prvobitni predlog, onda je to pozitivno i afirmativno, ali ostaje saznanje da je zarad nekih političkih ciljeva ili marketinga, sistemom zamene teza, pokušao da poslanicima baci prašinu u oči. Nudi predlog posebnih zakona koji se bave organizacijom, insistirajući da to bude doneto, samo zbog toga da se omogući postupanje pomenutih državnih organa u poslovima internog organizovanja prema ovom zakonskom propisu, a ne kako već može da bude.