Da. Što se tiče ideje o osnivanju bezbednosno - informativne agencije, znam da sada u ovom trenutku u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova postoje resori javne i državne bezbednosti. Oba resora su bila u nadležnosti i njihovim poslovima koordinirao je ministar unutrašnjih poslova; to je apsolutno prirodno, jer ministar unutrašnjih poslova ne može biti bilo ko. To u svakom slučaju mora biti ličnost od poverenja, od struke i moralnog integriteta.
Ako je to tako, i ako se zna da je Vlada imala mogućnost i do sada da posredstvom ministra ili na osnovu zahteva obrađenih u izveštajima ili pojedinim elaboratima kontroliše rad resora državne bezbednosti, postavlja se pitanje zašto sada insistiramo na nekom drugom rešenju. Dakle, zašto, figurativno kazano, izmišljamo toplu vodu.
Prema sadašnjem predlogu, Vlada bi rad na poslovima državne bezbednosti kontrolisala direktno, a te poslove bi koordinirao direktor agencije, a ne ministar. Ne verujem da je to zbog toga što se nema poverenja u sadašnjeg ministra, ali to u stvari znači da ćemo imati dva ministra: jednog koji će se baviti unutrašnjim poslovima i samo će mu to biti u resoru i drugog koji će se zvati direktor agencije, a u suštini biće ministar, jer to su poslovi tog ranga da može i mora da ih radi ličnost od najvećeg poverenja.
Nejasno je koji su suštinski razlozi zbog kojih se poslovi, koji su ranije bili povereni ministru, sada svode na nivo agencije i poveravaju direktoru agencije. Kome su direktno, ali principijelno i konkretno podređeni direktori vladinih agencija? Moguć odgovor je da su podređeni Vladi, ali bi takav odgovor bio neprihvatljiv. Mora se bliže locirati kome će direktor ove agencije suštinski biti podređen, predsedniku Vlade ili možda nekom kolegijumu, formiranom kao posebno odgovorni deo vlade za bezbednost, skupštinskom odboru ili već nekome na način kako se to posebno utvrdi.
Što se tiče kontrole rada agencije nju, prema Predlogu zakona, ostvaruju nadležni organi u skladu sa zakonom i drugim propisima. Iz Predloga se ne vidi i ne kaže se eksplicitno koji su to organi i propisi. Da li to znači da će odgovor na ovo pitanje biti dat naknadno, a onda ostaje nejasno kada će to biti, kojim zakonom, odnosno da li će se to rešavati podzakonskim aktima u roku od 90 dana od dana usvajanja predloga. Ako se već opredelimo i kažemo da ti poslovi treba da budu posebno organizovani, onda bih insistirao da ta funkcija bude terminološki odvojena od drugih funkcija, od drugih agencija.
Dakle, terminološki treba izdvojiti naziv ove funkcije, pošto ona, za razliku od pojedinih agencija, ima složeniju organizacijsku strukturu, koja podrazumeva i posebne organizacijske jedinice i pošto je po složenosti, delikatnosti i obimu poslova ispred bilo koje od drugih agencija. Prirodnije bi, dakle, bilo da se zove drugačije, na primer direkcija za zaštitu bezbednosti ili republička uprava za bezbednosne poslove ili nešto što bi govorilo o tome o kojim poslovima je reč, a sa druge strane i predstavljalo razliku između agencija koje imaju dva ili tri izvršioca i ove koja treba da se bavi poslovima od najvećeg značaja.
U predlogu se takođe kaže da direktor agencije i ministar treba da odrede obavezne oblike i načine saradnje agencije i MUP-a. Mislim da to nije dobro, ni direktor agencije, a ni ministar, već kolegijum ili neko telo koje bi se u Vladi specijalnije bavilo problemom bezbednosti, treba da odredi i koji su to obavezni oblici i načini saradnje agencije i MUP-a. Jednostavno, rekao bih da to što odluku o preuzimanju i obavljanju poslova iz delokruga MUP-a sporazumno treba da donesu direktor agencije i ministar, ne stoji.
Direktor te agencije i ministar ne mogu biti partneri, odluku na predlog direktora agencije može da donese samo predsednik Vlade ili kolegijum, koji bi u tom smislu bio formiran. A u tom kolegijumu, pored predsednika, ministra unutrašnjih poslova, direktora agencije, verovatno bi trebalo da bude i ministar pravosuđa i videti ko još. U vezi člana 19. treba razjasniti kako će biti određivana, na osnovu čega i kojih kriterijuma lica koje će vršiti kontrolu rada agencije. Hoće li i to biti rešeno podzakonskim aktima, jer jednostavno mislim da o tome takođe treba da se vodi računa. Potrebno je, naravno, obezbediti dodatna sredstva.
Da kažem, sasvim by the njay (uzgred), mi smo usvojili budžet i rekli smo da sve što je vezano za potrebe rada MUP-a i suprotstavljanje kriminalu, itd. slažemo se, prihvatamo. Ovo sada znači neki novi namet na vilajet, ali ako je neophodno i ako postoje izvori, onda to može biti prihvatljivo.
Na kraju, ako je namera predlagača bila da poslanicima Narodne skupštine predloži na usvajanje zakon o borbi protiv mafije, onda ovo što je predmet rasprave ne može da se okvalifikuje drukčije već kao parcijalno i nepotpuno rešenje, koje u odnosu na stvarne potrebe borbe protiv organizovanog kriminala i mafije ipak rešava samo deo stvari, a ne ono što mora da bude celovito, jednoznačno i u jednom komadu rešeno. Protiv mafije se ne može voditi borba nabrajanjem mogućih organizacijskih jedinica, već ovlašćenjima i nadležnostima u postupanju, naravno u potpunom saglasju sa ustavnim i odredbama postojećeg zakona, relevatnim za ovu problematiku.
Dobro je ako je predlagač poslušao glas javnosti i eksperata, pa nije kao ranije insistirao na brzopletom usvajanju prvobitno predloženog projekta. Nije dobro što se nije oslobodio navike da poslanicima ad hok i parcijalno, umesto celovitog rešenja zasnovanog na strategiji, koja uzgred rečeno nije ni koncipirana, a ni usvojena, nudi predlog o konstituisanju pojedinih organizacijskih celina.
Očigledno je, i ne treba posebno dokazivati, da je jedino pravo rešenje da predlagač povuče iz procedure predloge ovih zakona. Ubeđen sam da će javnost to pravilno razumeti i da ovom parlamentu, pre svega na temelju decidiranog odgovora da li mafija postoji ili ne, ponudi ili ne ponudi dokument o kome bi se raspravljalo.
Ako odgovor bude da mafija tj. organizovani kriminal ipak postoji - a to mora da bude argumentovano kriterijumima i uporednim podacima, relevantnim za zaključivanje o stanju kod nas i u drugim zemljama sveta, uz analizu zašto je kod nas stanje gore i da li u tom smislu postoji i čija odgovornost - treba najpre doneti strategiju o borbi protiv organizovanog kriminala, pa u funkciji strategije definisati organizacijske strukture, a potom formalizovati aktivnosti svake od struktura, uz adekvatno upodobljavanje tih aktivnosti ustavnim odredbama i postojećim zakonskim propisima.
Zalažem se, dakle, da ne radimo brzopleto i zbog političkog marketinga, pa da posle donosimo zakone o izmenama zakona. Uzmimo vremena koliko nam je potrebno, koliko nam je neophodno, a građani nam to neće zameriti. Konačno, ponašajmo se poslovično: triput meri, jedanput seci. Hvala lepo.

Mladi kolega, ipak bih morao da kažem da biti poslanik znači imati neki nivo, neko dostojanstvo i treba se spremiti za to o čemu se govori. Vi ste sa ove govornice hteli da svima delite lekcije i da sasvim generalno, po principu "kolektivna raspaljotka" za nešto što je u vama bilo negativni naboj ili negativna energija, pa nešto o čemu niste dovoljno informisani, a neznanje ne opravdava, pripisujete poslanicima SPS-a i, da kažem, bivšem režimu kome su oni pripadali.
Molim vas, svejedno što sa ove govornice štošta možete da kažete nekažnjeno, da o tome što pričate imate i dokaze. Ovako, ne verujem da će vam to podići rejting, a što se nas tiče, mislim da javnost veoma dobro zna da li i kakav rejting socijalisti imaju, u onoj meri u kojoj su za nas bar glasali. Za vas se ne zna koliko bi glasalo, jer ste bili u pobedničkoj koaliciji. Možda biste sve glasove vi dobili, možda biste dobili više nego socijalisti, ali kad sami bude dobili više, onda dođite pa nam držite lekcije.

Poštovana gospođo Čomić... ni ja ne mogu vas da gledam očima. Ne odnosi se na vas, samo na primedbe ovog lepo vaspitanog poslanika. Predlažemo, smirite se molim vas, za govornicom sam, nije to tako teško, a ima i onaj pokret na televiziji "nije teško biti fin". Hajde malo, potrudite se.
Dakle, predlažemo da se promeni član 1. i da ovaj član glasi ovako: "Ovim zakonom uređuje se obrazovanje, organizacija i nadležnost posebnih organizacionih jedinica državnih organa radi otkrivanja, krivičnog gonjenja i presuđivanja učinilaca krivičnih dela određenih ovim zakonom". Zašto?
U članu 1, ovako kako je to stipulisano u Predlogu, kaže se da se tim zakonom uređuje obrazovanje, organizacija, nadležnost i ovlašćenja. U daljim članovima ne govori se baš mnogo o ovlašćenjima ili gotovo uopšte, pa mislimo da za reči "i ovlašćenja" ne treba da ima mesta u ovom zakonu.
Govori se o organima presuđivanja tako što se pominju nadležnosti okružnih sudova, apelacionih sudova, formiranje tih sudova itd. Mislimo, dakle, ako se već o tome govori u ovim članovima, onda bi to trebalo da stoji u ovom članu koji na određen način predstavlja preambulu ovog zakona. Toliko. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, gospodine Ministre, evo, upravo iz razloga koje ste naveli malopre - da ne treba prihvatiti taj amandman koji mi predlažemo, da se briše član 3, dakle evo pokušavamo još jednom da predočimo argumentaciju zbog čega mislimo da bi trebalo brisati i član 3. i član 4.
Ako pođemo od toga da postojeći zakonski akti koji se odnose na tužilaštva ni u jednoj svojoj odredbi ne zabranjuju da se poslovi tog tužilaštva, bilo da je u nadležnosti okružnog ili republičkog, uređuju u dogovoru republičkog i drugih tužilaštava, dakle ako to nigde nije zabranjeno, ako se ti poslovi mogu preraspoređivati unutar tužilaštava, ako se može formirati neka organizacijska struktura unutar toga, a može, budući da to nije zabranjeno, onda ne vidimo potrebu da nekim posebnim zakonom to što može sada ponovo inaugurišemo, da hoćemo da od toga pravimo instituciju.
Otuda i ideja da se posebnim zakonom daje mogućnost za formiranje specijalnog tužilaštva kao odeljenja u okviru tužilaštva mislimo da ne treba da bude posebno isticana ili posebno utvrđivana nekim zakonom. To je bila naša ideja, a ne da ti poslovi ne treba da se rade, jer apsolutno jesmo za sve ono što će pomoći efikasnoj borbi protiv organizovanog kriminala.
Eto, to je bila ta ideja i onda čitav set naših sledećih primedaba, koje se odnose na druge članove, u kojima se pominje reč specijalni tužilac, specijalno tužilaštvo itd. imaju smisla samo utoliko ukoliko se dogovorimo oko ovoga - da li posebnim zakonom to treba regulisati. Ako ne, nije onda i sve ovo drugo o čemu smo pričali ima isto obrazloženje, a sasvim sigurno i istu sudbinu.To je to.
Još bih vas zamolio, gospođo Čomić, ne zato što sam tužibaba, ali hajde da se prebrojimo, jer i kada je rasprava ovakva kakva jeste, ipak treba da postoji neki kvorum, hajte da vidimo koliko nas je u sali. Dogovorili smo se da ostanemo i da uradimo ovo što je od nas zahtevala poslanička većina.

Poštovana gospođo Mićić, gospodine ministre, u Predlogu zakona koji se razmatra članu 17. glasi: "Lica koja vrše funkciju, odnosno obavljaju poslove i zadatke u posebnim organizacionim jedinicama iz ovog zakona imaju pravo na platu koja ne može biti veća od trostrukog iznosa plate koju bi ostvarili na funkciji, odnosno poslovima sa kojih su stupili na rad u te organizacione jedinice. Plate lica iz stava 1. ovog člana uređuje Vlada Republike Srbije."
Mi predlažemo da se član 17. promeni i glasi: "Lica koja vrše funkciju, odnosno obavljaju poslove i zadatke u posebnim organizacionim jedinicama iz ovog zakona, imaju pravo na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem i to tako što se 12 meseci provedenih na radu u posebnim organizacionim jedinicama računa kao 16 meseci staža osiguranja".
Dakle, mi smatramo da tim licima, koja će se baviti posebno opasnim, delikatnim, složenim poslovima treba da se prizna pravo na beneficirani radni staž, a mislimo da nije stvar Parlamenta i zakona da se bavi time hoće li imati dva ili tri puta veću platu; o tome neka brine Vlada i nadležno ministarstvo, jer smo budžetom utvrdili neke okvire i oni neka procenjuju kako bi se to vrednovalo.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih na početku da vašu pažnju skrenem na analizu nekih od odredaba obrazloženja. Dakle, želeo bih da u jednom polemičnom tonu komentarišem neka od ovih obrazloženja, više zbog toga da se možda čuje nešto drugo, što podrazumeva i drukčiji ugao posmatranja ovog zakona i ove problematike.

Dakle, krenuo bih od toga što se u obrazloženju kaže: "Članom 1. Predloga zakona izvršeno je usklađivanje člana 8. važećeg Zakona o privatnim preduzetnicima sa članom 1. istog zakona, koji propisuje da privatni preduzetnik samostalno obavlja delatnosti pod uslovima i na način utvrđen ovim zakonom, kao i da se delatnosti utvrđene posebnim zakonom obavljaju na način i pod uslovima predviđenim tim zakonom, pa nema potreba da se isto pitanje reguliše i ovim zakonom. U tom smislu brisana je tačka 2) stava 1, jer je pitanje stručnog obrazovanja za obavljanje delatnosti uređeno posebnim zakonima za te oblasti, a brisan je i stav 3. ovog člana, jer je delatnost javnog prevoza putnika i stvari takođe uređena posebnim propisom."

Moje prvo pitanje predlagaču i javnosti jeste da li su ti zakoni, kojima se uređuju pitanja stručnog obrazovanja i javnog prevoza, bili menjani od trenutka kada smo mi usvojili zakon o preduzetnicima, to jest da li u istom obliku ti zakoni postoje i danas? Ako postoje, zašto o tome nismo vodili računa kada smo stipulisali predlog zakona koji smo bili usvojili. To je prvo pitanje.

Drugo pitanje - obrazloženje je prepuno termina poput "deregulacija", "transparentno" i slično, što ne samo da nije u duhu propisa srpskog jezika, nego je u toj meri eksploatisano da zvuči veoma frazeološki i, usuđujem se da kažem, otrcano.

Dalje, u obrazloženju se kaže: "Članom 3. Predloga zakona predložena je izmena člana 11. važećeg Zakona", pa se onda kaže šta se tu sve nabraja. Pitam opet, poučen ovim prethodnim iskustvom, da li smo sigurni da smo u stavu 2. tog predloga sve nabrojali ili će se možda javiti nešto novo, pa ćemo za to reći - to se javilo, jer je to u skladu sa nekim zakonom koji već tamo negde postoji.

Dakle, možda je trebalo da učinimo napor ne da nabrajamo ovo, nego da kažemo - i to je regulisano nekim zakonima; da bismo bili dosledni, da se držimo neke metodologije u predlaganju.

Prošli put, ponavljam, član 11. nije nam bio dovoljan da objasni šta sve treba da budu delatnosti, nego smo tom prilikom rekli da nam treba i član 11a. Dali smo mogućnost Skupštini Beograda da tu još nešto kaže. Sada smo i to izbrisali.

Moje sledeće pitanje - da li smo tada bili brzopleti, kada smo dodali taj član 11a, ili to priznajemo sada; ili je u pitanju nešto drugo?

Komentarisao bih još neke stavove iz obrazloženja. Dakle, kaže se da je u članu 9. Predloga zakona predviđeno da se u članu 29. brišu tačke 2) i 3), a to je cenovnik i još nešto, da sada ne trošim vreme na to, a onda sada pitam - zašto nam je ranije bio potreban cenovnik i zašto je ranije trebalo da imamo atest da je vozilo registrovano itd.? Da li je u pitanju naknadno saznanje, površnost i možda zakasnela pamet?

Takođe upozoravam da se kaže kako je u članovima od 17. - 21. izvršeno usklađivanje kaznenih odredbi sa predloženim izmenama i dopunama materijalnih odredbi zakona, pa je predloženo da novčana kazna i kazna zatvorom za prekršaj iz istog člana, umesto kumulativno, budu propisane alternativno. To je, naglašavam, u skladu sa Zakonom o prekršajima i daje mogućnost organu koji vodi prekršajni postupak da kaznu izrekne prema težini prekršaja, odnosno da kaznu zatvora izrekne samo za prekršaje koji su prouzrokovali teže posledice.

Moje sledeće pitanje - da li ovo obrazloženje znači da prvobitni predlog, koji smo mi usvojili ovde, u ovoj skupštini, nije bio u skladu sa Zakonom o prekršajima, a ako je bio, ko je onda kriv što mi o tome tada nismo vodili računa, nego smo usvojili nešto što nam je tada i tog trenutka tako bilo predloženo?

Sledeće moje pitanje odnosi se na deo u kome se kaže: "Izmena visine novčanih kazni predložena je u sklopu zakona o izmenama zakona, kojim su određene novčane kazne za prekršaje (omnibus zakon), kojim se visina novčanih kazni u svim republičkim zakonima usklađuje sa visinom novčanih kazni predviđenih Predlogom zakona o prekršajima i magistratima za prekršaje, koji je u skupštinskoj proceduri".

Dakle, moje pitanje je vrlo prosto - da li su te novine u zakonu anticipativne, odnosno da li one prejudiciraju to što mi treba da usvojimo, jer se o tome nismo izjašnjavali kao poslanici ili smo možda sigurni da ćemo kao poslanička većina to svakako usvojiti, pa prema tome nije ni važno šta je prvo, a šta je drugo, nije ni važno da li prvo treba obuti čarapu pa cipelu ili obrnuto.

Šta u rezimeu da kažem - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatnim preduzetnicima predstavlja, po mom mišljenju, pokušaj predlagača da izbegne odgovornost za površnost, ishitrenost i nestručnost u stimulaciji prvobitnog predloga. Ovo nije prvi put, gospodo, da se poslanicima zarad političkih poena marketinški podmeću predlozi o kojima se pri usvajanju priča da su reformski i epohalni, a u suštini, ti predlozi predstavljaju nedovršene dokumente, plasirane da bi se zadovoljio rok, ispunila forma ili obaveze, a potom pod nesuvislim izgovorima vrši se dopuna i dorada takvih dokumenata.

Gospodo, prestanite da nas omalovažavate, prestanite da mislite da smo pokusni kunići. Molim vas da poštujete instituciju Skupštine i instituciju narodnih poslanika. Ne bacajte nedovršenim predlozima prašinu u oči javnosti; umesto kozmetike, koncentrišite se, gospodo. Molim vas da se koncentrišete da nam konačno date ozbiljan i valjan dokument, a dotle povucite ovo što se dali i pokažite bar jednom makar malo kooperativnosti i samokritike. Hvala vam lepo.

Gospođo predsedavajuća, gospodo potpredsednici Skupštine, gospodine premijeru, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što se izjasnim o predlogu Vlade, relevantnom za odgovarajuću rekonstrukciju, želeo bih da retrospektivno analiziram događaje, koji su generisali neke od ovih predloga.
Podsetiću vas da smo 23. januara doneli Zakon o izmenama Zakona o ministarstvima i da smo tom prilikom, bez obzira na protivljenje opozicionih poslanika iz SPS-a, rekli da ćemo ukinuti Ministarstvo za lokalnu samoupravu, a te poslove organizovati u okviru Ministarstva pravde.
Takođe smo rekli, pored drugih stvari, da ih ne elaboriram i da ne trošim time svoje i vreme mojih kolega za dalje diskusije, da ćemo ukinuti i Ministarstvo za zaštitu životne sredine, a poslove ovog ministarstva pridodati Ministarstvu zdravlja.
Godinu dana posle usvajanja tog zakona, predlagač podnosi novi zakon o promeni Zakona o ministarstvima i, očigledno, ne žureći sa usvajanjem tog zakona - a razlog tome mogu da budu i promene koje nisu suštinske, nego izazvane razlozima trgovine i pogodbe stranaka unutar DOS-a - dakle, godinu dana posle toga, predlagač kaže - evo, imamo novi Predlog zakona o promeni Zakona o ministarstvima; i onda, naravno, pre desetak dana mi usvajamo taj novi zakon u kome kažemo - e, sada ćemo da vratimo iz sastava Ministarstva pravde poslove relevantne za Ministarstvo za lokalnu samoupravu, a takođe ćemo to da uradimo i sa poslovima za zaštitu životne okoline.
To liči pomalo na slučaj, pošto i među članovima Vlade, a i među vama, ima dosta onih koji se zanimaju za sport i izražavaju se sportskom terminologijom, kao kada trener povuče igrača iz tima, pa sada pošalje drugog rezervnog da mu reši utakmicu, a onda zameni i njega. Tu više nije stvar u igraču, verovatno da je stvar u treneru.
Elem, mi smo usvojili tada Zakon o izmeni Zakona o ministarstvima, ponovo smo rekli da postoje ta ministarstva i to je razlog što imamo danas potrebu da raspravljamo o nekim od ovih predloga.
Šta se tu danas veoma jasno može videti, koji su to bili razlozi navedenih promena? Prvo, po mom mišljenju i ubeđenju, to je predlagačeva površnost i elementarno nepoznavanje principa, pravila i metodologije naučne organizacije rada. Želim da naglasim da je aksiom dobrog organizovanja poslova da se oni organizuju po svojoj oblasti, složenostima, obimu i svakako uz uvažavanje značaja koji želimo da damo nekom poslu.
Očigledno je da o tome u ovom parcijalnom predlogu nije vođeno računa. Možda razlog može da bude nepotrebna sujeta, rekao bih, gotovo tvrdoglavost u neprihvatanju onoga što smo mi svojevremeno predlagali kao poslanici SPS-a; jer, da je naš predlog tada bio usvojen, mi danas ne bismo pričali o potrebi bar za dva ministarstva, koja smo konstituisali pre desetak dana, a mi ponovo raspravljamo o tim predlozima.
Ali možda je i razlog, a rekao bih da je pre svega to, elementarna potreba da se zadovolje apetiti pojedinih stranaka za ministrima iz sopstvenih redova, jer je izgleda došlo vreme da se vraćaju dugovi i da se ispune obećanja, koja su možda bila data čelnicima pojedinih partija iz sastava DOS-a.
Ako je to tako, onda se bojim da mi danas nismo na dobrom putu, jer raspravljamo o posledicama, a ne o uzroku. Uzrok je, dakle, jedan nepotpuni predlog, koji je zasnovan na ad hoc potrebi za reorganizovanjem, a ne na potrebi temeljne organizacije koja bi pre svega počivala na principima naučne organizacije rada.
Mi, poslanici SPS-a, nećemo se baviti posledicama, mi plediramo na uzroku i zato zahtevamo da se na principima naučne organizacije napravi temeljna reorganizacija poslova i reorganizacija Vlade, pa o tome da pričamo. O ovome što je posledica jednog ad hoc pokušaja, ne želimo da trošimo reči, niti da se upuštamo u personalna rešenja.
Dakle, napravimo jednu temeljnu reorganizaciju i o njoj razgovarajmo. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, gospodo potpredsednici Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, okolnosti u kojima raspravljamo o Predlogu  o izmenama i dopunama Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije neodoljivo me asociraju na jednu anegdotu iz vremena onog istočnog bloka u kome su Rusi imali svoje trupe u Češkoj, Poljskoj, Mađarskoj i drugim zemljama.
U toj anegdoti kaže - u vreme karnevala ili poklada (iliti Bele nedelje kod nas) padne jedan Čeh na ulici u nesvest i onda ga oni reanimiraju, osvesti se Čeh, vidi iznad njega stoji američki vojnik, skoči, poče da ga grli "Živela sloboda, došla je sloboda", itd. a ovaj vojnik kaže: "Njet sloboda, maskenbal".
E, u čemu je asocijacija - pa, da objasnim, asocijacija je u tome što sam mislio, kad sam čuo da se priprema izmena Poslovnika, da će predlagač zbog griže savesti nastale kao rezultat kajanja, jer je ishodovao jedan poslovnik, veoma rigidan i veoma, da tako kažem, represivan, zbog toga predložiti nešto što će sada omogućiti i nama opozicionim poslanicima da iznesemo svoja uverenja, da prenesemo poruke onog dela biračkog tela koje nam je dalo mandat i da jednostavno u svemu tome ne posežemo za nečim što je dozvoljeno u parlamentarnoj borbi, a to su sitne opstrukcije koje, evo, u nekim slučajevima prerastaju i u incidente, što niko, naravno, ne opravdava.
Mislio sam, dakle, da će DOS ili poslanička većina DOS-a uspeti da disciplinuje svoje poslanike i da će oni dolaziti tu i pružati kvorum, a da neće zbog toga menjati Poslovnik, po principu one srpske poslovice - ćerku kara, snaji prigovara. Dakle, da jednostavno kaže - evo, mi ćemo to da rešimo tako, a Poslovnikom ćemo rešavati neke druge stvari.
Mislio ja to tako, kad međutim "njet poslovnik, maskenbal". A zašto maskenbal - hajde da zajednički pogledamo zašto maskenbal, šta se to nama nudi kao gore od onoga što je bilo loše, šta se to nama nudi da bude drugačije? Prvo nam se nudi i kaže - do sada su mogli predsednici odbora autonomno da zakazuju sastanke, kada se dogovore, a sada to može da bude utorkom i sredom, ukoliko ne odluči drugačije predsednik Skupštine. Dakle, time derogiramo funkciju predsednika odbora, a dodajemo na značaju funkciji predsednika Skupštine.
Administrativni odbor do sada je odlučivao o svemu, pa i o tome gde ko treba da sedi od poslanika. Sada kažemo - odlučivaće o tome da li je Poslovnik povređen ili nije. Dobro, ako smo to sada hteli dalje da arbitriramo, što nismo rekli - neka to radi nadležni sud. Pa onda, dok nadležni sud odredi da li je povređen Poslovnik itd. svi su i zaboravili ko je čemu prigovarao i uopšte više nije ni značajno da li se to desilo.
Šta nam se, dakle, dalje nudi - nudi nam se da utorkom, sredom i četvrtkom održavamo sednice, da glasamo samo jednoga dana, a nudi nam se da je kada pričamo u načelu dovoljna jedna trećina. Zašto - pa valjda je poslaničkoj većini ionako stalo da se što manje priča, da se izglasa to što se preferira i od strane Vlade.
Prema tome, ako je to interes, što ja moram da slušam šta to priča onaj ko se sa tim ne slaže; doći ću, glasaću kada za to bude vreme, i time ću taj problem da rešim. Ako je to tako, naravno ni sada ne morate da slušate i zaista sam vam zahvalan što sedite tu. Hvala vam. Dakle, ne mora to da se sluša, ne mora, jednostavno, da se bude tu. Mi ćemo da ispričamo šta ćemo da ispričamo, to ionako nikoga ne interesuje, jer je valjda važno izglasati to, a ne u jednoj borbi mišljenja reći zašto to, a zašto ne ovo, ne objasniti javnosti ko je i zbog čega u pravu.
Dalje, do sada smo mogli, ako kao predlagač smatramo da zbog nečega treba da imamo više vremena da nešto obrazložimo, da bar teoretski dobijemo više vremena. Sada se taj član briše i to više očigledno ne može.
Do sada smo mogli da odlučimo da li neko ima prava na repliku ili nema. Sada, kada kaže predsednik Skupštine - nema, onda nema. To mi liči malo na one poratne filmove, kada dođe onaj mladi zajapureni omladinac i kaže - nema Boga. Kako nema, ko je rekao, a on kaže - rekao drug komesar. Znači, rekao predsednik Skupštine nema replike. Nema replike i gotovo, time se to stavlja ad acta.
Dalje, možemo sada, umesto svega što smo mogli da kažemo da dobijemo i kaznu od 90 dana zasedanja; ako Skupština traje tri dana nedeljno, znači, ko dobije crveni karton, aut do kraja godine. I to je valjda demokratski. Možda i jeste, ali se sa tim ne slažem.
I, da ne zloupotrebljavam dalje vreme mojih drugih kolega koje takođe nešto o tome hoće da kažu, da kažem samo i ovo: narodni poslanik u Skupštini jeste neko koga je izabrala njegova stranka, prema tome, on može biti odgovoran samo svojoj stranci, eventualno šefu poslaničkog kluba, a ne predsedniku Skupštine, ne sekretaru Skupštine, jer on nije njihov činovnik i oni ga ne mogu sankcionisati.
Narodni poslanik ima pravo da izlaže svoje mišljenje i svoje ideje, jer platu nije dobio zato što ga je postavio neko iz Skupštine, nego što su ga postavili oni koji su dobili mandat. To je, dakle, to što vi nama nudite, i to je ono zbog čega kažem: "Njet poslovnik, maskenbal".
I da vam još i ovo kažem - mudri Nikola Pašić svojevremeno je imao jednu tezu, koju je formulisao kao takvu - kad si na vlasti, donosi zakone koji će ti koristiti kada budeš u opoziciji.
Predlagač verovatno misli da će na ovim prostorima trajati duže nego janičari, ali, gospodo, ne zaboravite, ničija nije trajala do zore. Mi nećemo glasati za ovaj zakon.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, činjenica da Predlog zakona o univerzitetu za osnovu ima Zakon o univerzitetu usvojen 1992. godine i okolnost da je SPS odlučujće participirala u usvajanju tog zakona trebalo bi da moju diskusiju profilišu u smeru afirmisanja ovog predloga, pa i mogućeg davanja odgovarajuće podrške. Međutim, neka od rešenja, koja su inkorporirana u ponuđen nam predlog, kao i obrazloženje razloga zbog kojih treba ukinuti postojeći zakon i usvojiti novi, opredelili su me da vam iznesem argumente zbog kojih mislim da ovaj zakon, bez odgovarajućih dorada i izmena, ne treba prihvatiti.
Krenimo redom - kaže se najpre da je ovo zakon tranzicijskog i privremenog karaktera. Ako je to tako, onda je jednostavnije bilo da smo danas usvajali zakon o izmeni Zakona iz 1992. godine i dopuni tog zakona, jer bismo dodali neke članove, a ostavili bismo ovo što je već prepisano, i stvar bismo jednostavnije rešili.
Ali, možda je namera ili ideja predlagača da radi po metodu - zašto prosto, kada može komplikovano. Ono što naročito želim da kritikujem ovom prilikom jesu karikaturalni opisi i obrazloženja, govorim o razlozima zbog kojih treba ukinuti Zakon iz 1998. godine, mada nemam nameru da ga nešto naročito branim. Ali, moram da primetim da se ovde kaže - pojave strane biću univerziteta, proistekle iz primene ovog zakona, brojne su i do danas nisu sve evidentirane; pa kaže - navedene su one koje su tipične; a onda - masovno prisustvo naoružanih lica na fakultetima, od pojedinih nastavnika izabranih ili radno angažovanih neposrednom primenom ovog zakona, preko parapolicijskih odreda itd; u stilu - ovde Al Kapone na jednom univerzitetu, tamo Džon Dilinger, a na fakultetima lokalni delinkventi, koliko god hoćete i gde god hoćete.
Pa nije to ovim zakonom iz 1998. godine bilo ničim dozvoljeno. Ne rešava se to ni ovim zakonom, jer i ovaj zakon ne kaže kako ćemo sprečiti nekoga da naoružan dođe na fakultet. To se rešava drugim zakonima, na drugi način i u drugim organima, valjda je to svima jasno, ali je nama izgleda trebalo da se u obrazloženju poslužimo i ovim, da bismo rekli kako je sve crno da crnje ne može biti.
Pa, onda, dalje - masovno otpuštanje, disciplinsko kažnjavanje nastavnika i studenata, dovelo je do toga da 200 nastavnika i saradnika bude udaljeno itd. Ako je 200 ukupna cifra, da vidimo da li je to - masovno u odnosu na neki drugi broj, na ukupan broj zaposlenih. A, ako ima nešto preko 200, šta je - masovno. Hajde da ga kvantifikujemo. Hajde da vidimo da li je to dve ili tri hiljade, da ne dajemo paušalne ocene i da se time ne koristimo.
Nekontrolisan masovan upis studenata - pa, to nije bilo dozvoljeno tim zakonom. Kako se to ovim zakonom sprečava? Gde se to kaže? Postoje valjda neki kriterijumi. Nešto postoji.
Akti samovolje oktroisanih dekana - pa to nije bilo dozvoljeno, a ni sada se ne dozvoljava. I, kao kruna svega, kaže - nepravedne i štetne posledice primene ovog zakona u vremenu koje nije kratko, jer se u maju navršava pune tri godine, moraju se pravnim putem otkloniti. Za postizanje tog cilja ne vide se druga pravna rešenja do onih koja su ponuđena u stavovima 1, 2. i 4. člana 141, a to znači retroaktivnost.
Pa, nije valjda, gospodo, da nismo sposobni da smislimo neka druga rešenja. Pa, nije valjda da vi nama nudite ideologiju Crvenih Kmera koji kažu - pre nas ništa nije valjalo, sada počinje novi period i hajde da od tog novog perioda merimo i računanje vremena. Pa, ako je to tako, onda hajde da vidimo zašto je ovaj zakon do sada važio, zašto ga nismo promenili pre, koliko je bilo imenovanja, reizbora, izbora itd. u periodu od usvajanja zakona do 5. oktobra, a koliko posle toga.
Zbog javnosti mislim da je dobro da se koja reč o tome progovori i da se kaže koje su jedne, a koje su druge cifre. Ovo što se sada nudi kao retroaktivnost, imajući u vidu da je već usvojeno i kod primene je i u nekim drugim zakonima, prosto sada stvara institut retroaktivnosti. To verovatno tera i one koji će doći posle nas da posegnu za tim institutom da ga primenjuju, a to je nešto što nužno generiše revanšizam, da ne pričamo da taj revanšizam i takvo što nikome nije potrebno.
Iz tih razloga mislim da članovi koji podrazumevaju retroaktivnost, koji se na to pozivaju i koji kažu da to treba da bude krunska stvar u ovom zakonu, mislim da su neprihvatljivi, jer, kako neko danas reče, mislim da treba ostaviti novim većima, novim dekanima, savetu da po proceduri koja se predviđa u ovom zakonu vide kod novih reizbora, izbora itd. - šta je to što će da rade. Jer, neko valjda treba da vodi računa i o studentima koji su polagali ispit kod nekog profesora, a taj sad više nije profesor, pa da li će mu se sada priznavati ispit ili neće; i niz stvari tu ima.
Ne treba, kao za krunskim rešenjem, posezati za onim koje vuče na revanšizam i podrazumeva neku represiju. Usput da kažem i nešto konkretnije o pojedinim članovima. Na primer, u članu 10. kaže se da fakultet može osnovati Republika, pravna i fizička lica, a onda se kaže - ako obavlja delatnost u inostranstvu, ako za to postoji društveni interes, može uz saglasnost osnivača, a po prethodno pribavljenoj saglasnosti Vlade, da se to radi u inostranstvu.
Ako se meni, kao fizičkom licu, daje mogućnost da osnujem fakultet, ako ću to posle da radim u inostranstvu, ne znam šta mi tu pomaže Vlada. Pa, nije mi pomagala ni kada sam osnivao fakultet. Ne znam zbog čega bi to morao tada da naročito respektujem.
Dalje, u članu 133. kaže se - da univerzitet, odnosno fakultet, čiji je osnivač Republika, utvrđuje visinu školarine za studente i sve drugo. Mislim da bi tu trebalo, znači u ovom zakonu, da se kažu i preporuče neki standardi, da se ne desi npr. da je upis na univerzitetu u Kragujevcu ne znam koliko, a u Beogradu znatno veći, a tamo toliko, pa prijava ispita toliko itd.
Čini mi se da bi tu trebalo da postoje neki standardi i da se to primeri. Mogu da razumem da su veći troškovi života, recimo, u Beogradu nego na nekom drugom mestu, pa možda zbog toga tu nešto treba raditi, ali to ne sme da bude haotično, ne sme da bude kako kome padne na pamet. Standardi bi morali da postoje.
Na kraju, u ovom delu gde se govori o kaznenim odredbama, mislim da su novčane kazne predviđene i za fakultet i za pojedinca male, a što se tiče pojedinca, ako pojedinac upiše nekog a nema pravo ili uradi bilo šta iz ovoga što se ovde kaže, dozvolite, gospodo, za mene to nije prekršaj, za mene je to krivično delo zloupotrebe službenog položaja i to bi trebalo tako sankcionisati, jer to nije mali prekršaj i nije mala stvar.
Nadam se da će predlagač o ovome - o čemu sam govorio sada, o čemu su govorili ili će govoriti moje kolege, poslanici iz SPS-a i ostali - voditi računa i da će nam dati priliku, uvažavajući nešto od ovoga što mi krajnje dobronamerno govorimo sa ove govornice, da na kraju i mi možda promenimo mišljenje o tome da ovaj zakon, ovakav kakav je u ovom trenutku ne treba prihvatiti. Hvala vam lepo.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, brojni su razlozi zbog kojih mislim da bez ozbiljnih dorada Predlog ovog zakona ne treba prihvatiti. Ja ću ipak vašoj pažnji i pažnji javnosti ponuditi argumentaciju za dva, po mojoj proceni, ključna razloga.
Prvi razlog nalazim u stimulaciji člana 4. gde se kaže (citiram): "Sredstva ostvarena iznad dinamike utvrđene opštim bilansom, prenose se sa uplatnih računa poreza na promet proizvoda i usluga, osim sredstava... "itd. "na konsolidovani račun trezora Republike Srbije".
Pa se dalje kaže: "Izuzetno, opštinama i gradovima na čijoj teritoriji se obezbedi naplata poreza na zarade i poreza na promet, ostvarenih primenom stopa učešća iz člana 3. ovog zakona, u obimu većem od iznosa iz člana 2. ovog zakona, uvećanog za stopu rasta cena na malo iznad projektovane za 2002. godinu, pripada deo tako ostvarenih sredstava".
Da se odmah dogovorimo, šta znači ovo - izuzetno. Šta je kriterijum za to "izuzetno". Ako postoji automatizam, da svako onaj ko ubirajući prihode kroz ove poreze itd. više od onoga što mu treba, da bi mogao da, kao lokalna samouprava, obavlja poverene poslove, ako, dakle, svako ko to ostvari više odmah ima pravo na to, sa tim se slažem, ali tako nešto mora da piše.
Ako je izuzetno; onda mora da se kaže šta to znači izuzetno, koji je kriterijum za to izuzetno; dakle, to je prva stvar. Druga stvar, ako i prihvatimo da je to izuzetno, onda ipak mislim da bi bilo dobro u ovom članu uneti takvu stimulaciju koja će stimulisati lokalne samouprave da ostvaruju veće prihode po osnovu ovoga i da na taj način, što se kaže, popunjavaju još i više svoj budžet.
Prema tome, predložio bih da skala bude regresivna, što više to više, što ostvari više više da mu ostane. Dakle, nikako se ne slažem sa tim da to bude onaj procenat sa kojim je on već, saglasno članu 3, u tome učestvovao, nego da skala bude regresivna i da odnos bude, da li 50:50 ili 60:40, oba predloga su dobra i ne bih o tome dalje polemisao.
Drugi razlog jeste to što se odnosi na član 3. i član 6. Naime, konstatujem da član 3. nije kompatibilan sa članom 2. U članu 2, vidite, tačno se kaže - godišnji obim sredstava u 2002. godini za budžete opština, pa se navode opštine, ukupno njih 141. U članu 3. se kaže, kako će to da se iz člana 2. ostvari, pa se onda kaže - ostvariće se porezom na zarade, ostvarenom na teritoriji opštine, grada itd. 5%, a onda učešćem itd., pa se sada tu pojavljuju opštine koje se nalaze na Kosovu. Ne može da ih bude ovde ako ih nema tamo.
Ako je ovo bila briga predlagača za te opštine na Kosovu ili pokušaj da se i na ovaj način kaže da se ne odričemo Kosova itd., onda je to ovako, rekao bih, jedan lepi dirljiv gest, ali to nije kompatibilno sa ovim i ne može se to tako prihvatiti. Čak i da nije razlog samo u kompatibilnosti pitam - a koji su to mehanizmi kojima će se u Vitini, Dečanima itd. obezbediti, to se možda može u Kosovskoj Mitrovici, u našem delu, u Zvečanu, u Zubinom Potoku, u Leposaviću, a već u Gnjilanu ne može, već nigde dalje ne može.
Pa, ljudi moji, ali ako to ne može, a zašto bi to onda pisalo. Ne misli valjda predlagač da su poslanici u toj meri neozbiljni, da o tako neozbiljnim predlozima uopšte žele da razmišljaju. I, još više od toga, pa zar misli neko da će gospodin Rugova ili neko drugi od Šiptara da kaže - da, da, kako da ne, molim vas, iz poreza na promet samo uzmite. A, onda, kad sad sve to bude, mi ćemo to da vratimo gradu Prištini i ne znam kome još. Koliko još ima Srba u Prištini? Kome ćemo to da vratimo? Kome - Štajneru, Rugovi ili ne znam kome. Kome ćemo da vratimo u Peći? Kome u Prizrenu? Kome u Dečanima?
Znate, mislim da ovakav predlog, čini mi se, malo vređa i dobar ukus. Prema tome, lično smatram da bi ovo iz predloga trebalo izostaviti a da bi predlog trebalo popraviti u onom delu u kome bi lokalne samouprave bile stimulisane da ovo ubiraju na jedan efikasniji način i da od toga oni nešto imaju. Dakle, to su razlozi zbog kojih neću glasati za Predlog ovog zakona u načelu i ne mogu ga ni podržati dok se ne unesu ove izmene koje bi mu, da kažem, dale neki drugi kvalitet, koji bi pomogao da može da bude usvojen. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, dame i gospdo narodni poslanici, podsećanja ali i istine radi, želeo bih da vašoj pažnji predočim sledeće činjenice: prvo, Narodna skupština Republike Srbije, na sednici Drugog vanrednog zasedanja 28. septembra 1998. godine, donela je Odluku o obrazovanju PIV-a AP Kosova i Metohije. Ta odluka Narodne skupštine, da se formira PIV AP Kosova i Metohije, doneta je u vreme najzaoštrenijih međunaconalnih odnosa u AP, a što je posledica višegodišenjeg i višedecenijskog delovanja albanskih separatista, sa ciljem da se suvereni deo Republike Srbije i SRJ izdvoji iz državnog okvira i formira kao zasebna država, a zatim pripoji Republici Albaniji.
Neuspeh u pokušajima da se građanskom neposlušnošću, rušilačkim demonstracijama i ilegalnim neprijateljskim radom, protivustavnim putem postigne navedeni cilj, inicirao je organizovano nasilje retko viđeno i u svetskim okvirima, a naglašeno potpomognuto iz inostranstva. To nasilje je praktično preplavilo gradove i sela u Pokrajini.
U takvoj situaciji, Vlada Republike Srbije opredelila se da Narodnoj skupštini Republike Srbije predloži donošenje odluke o formiranju PIV-a, sa namerom da isto doprinosi sprečavanju političkih i drugih sukoba, njihovom dovođenju u demokratske i tolerantne okvire i da doprinese jačanju civilnih organa vlasti u Pokrajini, koja nije mogla, a misli se na vlast, biti uspostavljena u potpunosti zbog toga što je najveći deo Albanaca, po nalogu separatističkih vođa, a i iz straha od odmazde, bojkotovao izbore.
U tim uslovima PIV delovalo je faktički kao skupštinski odbor na Kosovu i Metohiji, rukovodeći se odlukama Narodne skupštine o zadacima na Kosovu i Metohiji, jer drugih ovlašćenja nije ni imalo. Želim još i ovo da kažem, da su u sastavu tih najviših izvršnih organa bili zastupljeni, bez izuzetaka, pripadnici svih nacionalnih zajednica koje žive na tom prostoru, bili su uključeni, Srbi, Crnogorci, Albanci itd.
Ovoliko zbog istorije, zbog onoga što se dešavalo i zbog toga kako je bilo zapisano. Šta su bile glavne teme rada kojima se bavilo PIV? Najpre, to su bile teme koje su se odnosile na smirivanje napetosti u Pokrajini; pokazivanje opredeljenja, volje i spremnosti na saradnju i dijalog svih nacionalnih zajednica; pružanje humanitarne pomoći ugroženom stanovištvu, omogućavanje privremeno raseljenim licima da se vrate kućama; stvaranje lokalnog obezbeđenja kao brane od terorističkih napada; razvoj informisanja na jezicima nacionalnih manjina; stvaranje uslova za normalan razvoj školskog sistema u Pokrajini; mnogi aktuelni problemi, a sa osnovnim ciljem da se mirnim i demokratskim putem razreše problemi u Pokrajini.
I to da se zna, da je iz budžeta tog PIV-a pružena pomoć kosovsko-metohijskim oblastima za najosnovnije aktivnosti itd. Delovanje PIV-a bilo je u jednim uslovima i imalo je jedan segment u predratnim događanjima, dok je njegovo delovanje bilo značajno drugačije u uslovima kada su bombe NATO alijanse padale po kosovskoj teritoriji i po teritoriji Srbije i Jugoslavije. Naravno, treći tip delovanje nastupa kada je na Kosovo došao UNMIK i kada su, naravno pod patronatom i naočigled UNMIK-a, izvršavana najveća zverstva.
U toj situaciji Pokrajinsko izvšrno veće, u sradnji sa Vladom narodnog jedinstva, je praktično bilo prisutno na svakom delu Kosova. To se da proveriti, a ne samo u Kosovskoj Mitrovici, gde i sada još uvek može bezbedno da se dođe, ne u Leposaviću, ne u Zubinom Potoku; nego u Gnjilanu, Lipljanu, Starom gradskom, Lapljem selu, u Čaglavici, u Orahovcu, u Goraždevcu, u Velikoj Hoči; i ovo nisu samo geografski pojmovi i nisu samo imena i lokacije na Kosovu.
Dakle, to su mesta koja su bila pokrivena delovanjem ovog veća i delovanjem predstavnika Vlade narodnog jedinstva. Vlada je imala koordinatora u to vreme zaduženog samo za Kosovo i za rešavanje tih problema. To je bila ta spona sa narodom Kosova, a o tome su govorili ovde naše kolege poslanici koji su došli sa Kosova, koji i sada tamo žive, oni poznaju bolje tu situaciju. Trebalo je jednom da doživite da se nađete u Starom Gradskom, tamo gde su za vrme vršidbe poklani i pobijeni srpski ljudi, srpski muškarci; da razgovarate sa njihovim porodicama i da ih pitate kada će oni otići odatle. Tamo je morala da se napravi škola.
Tamo je moralo da se omogući da ti ljudi, koji su hteli i želeli da ostanu tu, školuju svoju decu. To je ta spona koja mora da postoji. Ne znam jer nemam te informacije, da li je neko danas iz Vlade otšao na Kosovu dalje od Mitrovice i Zubinog potoka; da li je bio u tim mestima gde ima još Srba, u Goraždevcu, a to je praktično u okruženju; da li tamo negde u Gnjilanu i okolini Gnjilana.
Mislim da raspravljati o tome sa distance je totalno neproduktivno i totalno nesvrsishodno. Zato mislim da ako smeta nekome što je ovo privremeno veće osnovala neka druga vlada i što je predsednik tog izvršnog veća čovek koji je sekretar SPS-a, pa promenimo mu naziv, promenimo tog predsednika, dajte da napravimo neki drugačiji, organizacijski oblik, koji će omogućiti tu sponu. Da li su troškovi veliki? Hajde da vidimo kako ćemo da ih skratimo. Da li je neko to necelishodno trošio? Neka za to odgovara.
Ne mogu to da budu razlozi zbog kojih ta spona ne treba da postoji i zbog čega te ljude treba ostaviti na cedilu. Dakle, to mora nešto da bude, možda je to i skupštinski odbor umesto Izvršnog veća. Nešto mora postojati, mi se za to zalažemo i zbog toga dok se to ne desi nećemo da glasamo za odluku koja znači ukidanje, dok ne vidimo šta se drugo nudi bolje i šta je to što će omogućiti da to tamo bude. U suprotnom, jedino što nam ostaje je da pravimo peticije kao Stanko i da im nosimo kolače.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, razumeli smo da osnovna ideja, zbog koje treba doneti ovaj zakon, pre svega polazi od toga da neke nove oblasti ovim zakonom treba da se urede. Dakle, nešto što bi bio dodatak u odnosu na zakon koji smo imali do sada, a sa druge strane da se ovaj zakon primeri, ili da tako kažem - upodobi sa zahtevima Evropske unije, donošenje jednog ovakvog zakona, razumeli smo, takođe podrazumeva ispunjenje jednog od uslova za naš prijem u Evropsku uniju.
Kad to kažem, pre svega mislim na ukidanje smrtne kazne, a o tome smo se mi kao pripadnici Socijalističke partije Srbije izjašnjavali i u saveznom parlamentu. Ipak, složićete se, nadam se, sa mnom, ostaje jedan gorak ukus, bez obzira na to koliko se pledira na humanost i razloge zbog kojih treba ukinuti smrtnu kaznu, da u sadašnjim uslovima, stvorenim u raznim periodima iz raznih razloga u Srbiji, zaista jedna takva bezbednosna situacija verovatno ostavlja dosta razloga da u zakonu, kako bi to pravnici rekli, ostane kao mogućnost da za pojedina dela bude zaprećeno smrtnom kaznom.
Očigledno je, izgleda, da se bez toga u Evropu ne može. Ako je to već tako a mi smo se već izjasnili da nećemo da budemo prepreka, sa tog aspekta, ulasku Jugoslavije i Srbije u Evropu, ne bih hteo to o čemu smo se jednom izjasnili da eksploatišemo ovde, ali moram da podsetim da ipak ostaje jedan gorak ukus, i siguran sam da većina u ovoj sali deli moje mišljenje, da je tako nešto valjda zadnje što bi trebalo da uradimo.
Iz tih razloga želim da pitam uvežnog gospodina ministra da li je to sve što mi treba da uradimo, što se tiče njegove jurisdikcije i pre svega Krivičnog zakona, i onda smo sve to ispeglali, ili će još nešto biti naknadno potrebno. Ne želim da bilo šta karikiram, ali će možda jedan od zahteva da bismo ušli u Evropu biti i priznavanje gej brakova, pa sad ako to neko ne učini onda će to biti krivično delo, ili nešto drugo.
Prema tome, dajte, ako ima to što treba da uradimo, da znamo, da spakujemo sada odmah i kada se o tome diskusija i priča završi da znamo da smo uradili to što se od nas traži ili što se od nas očekivalo.
Što se tiče drugih stvari koje su se našle u ovom zakonu kao nove ili stare, od starih želimo da pozdravimo inicijativu koja kaže da je za neka dela zaprećeno strožijim kaznama, pre svega mislimo na silovanje i na druge stvari na koje se to odnosi, mislimo da to apsolutno tako treba da bude. Ali, ovog trenutka postavljamo pitanje - imamo na jednoj strani u Krivičnom zakonu ostavljenu mogućnost da se po osnovu davanja i primanja mita to okvalifikuje kao krivično delo i da se u tom smislu izriču određene kazne. Mi smo sada uveli korupciju koja je to ili tome slično, pa sad ne znamo da li je to paralelizam ili ako to nije treba da se ipak kaže šta se smatra jednim, a šta drugim, jer se drugo uvodi u neke druge oblasti u kojima se to do sada nije uvodilo.
Moguće je da je to isto ili da je različito; neka meni bude oprošteno (s obzirom da u toj materiji nisam baš "kod kuće", s obzirom na moj obrazovni profil) da i ovakvo pitanje, možda i nesuvislo, postavim.
Konačno, postoji u okviru ovog predloga i jedno novo poglavlje koje se odnosi na krivično delo koje učini pripadnik jednog naroda pripadniku drugog naroda. Tako nešto do sada nije postojalo u našem zakonu. Možda to negde postoji, ali opet...
(Ministar, sa mesta: Prihvatili smo amandman.)
E, pa, dobro, ako jeste da onda o tome ne pričamo jer mislimo da to nije to. Ako je amandman prihvaćen, onda tu temu dalje ne bih eksploatisao. U svakom slučaju, mi smo u odnosu na ovo što se čulo sa ove govornice, u odnosu na to što su moje kolege već pričale, podneli jedan broj amandmana i naše izjašnjavanje vezano za ovaj zakon biće u funkciji amandmana koji budu prihvaćeni, u meri u kojoj budu prihvaćeni.
Dotle, dakle, nećemo glasati za ovaj zakon u načelu. Zahvaljujem se što ste mi dali priliku, gospođo predsedavajuća.

Neće trebati toliko, dame i gospodo narodni poslanici ... (mikrofon nije uključen).

Dobro je, dame i gospodo narodni poslanici, pošto smo uspešno prebrodili ove tehničke teškoće vezane za ozvučenje, pokušaću da vašu pažnju kratko zadržim na nekim akcentima vezano za Predlog zakona o budžetskom sistemu, a to bi u suštini trebalo da na određen način predstavlja i rezime onoga što su moje kolege poslanici iz Socijalističke partije Srbije, a i drugi koji su se obraćali sa ove govornice, već rekli.

Dakle, SPS ne spori potrebu da se na jedinstven način i celovito uredi jedna ovako važna oblast, koja se odnosi na budžetski sistem. Gledajući samo sa tog aspekta mi možemo da kažemo da je ovaj predlog, o kome će se poslanici ovog i narednih dana izjašnjavati, zanatski dosta korektno urađen i da metodološki određena rešenja koja su tu data predstavljaju zaista nešto što je sasvim korektno što se tiče zanata i tehnologije urađeno u ovom zakonu.

Ali, želimo da skrenemo pažnju, pored stvari koje se u samoj definiciji navode, recimo na zaduživanje za tekuću likvidnost. Sasvim je u redu da to može da postoji, ali samo teoretski, jer ako se radi o ozbiljnom planiranju, ako se budžet ozbiljno planira, ako se izvori predviđaju na način da budu realni, onda ne može da dođe do toga da se iz izvora ne puni budžet u dinamici u kojoj se to kaže.

Dakle, to može da postoji samo teoretski, a nikako da bude nešto što će nam u svim situacijama kada nešto ne ide pomagati, tako da ćemo da kažemo - evo, sada ćemo da štampamo obveznice, pa ćemo to time pokriti, pa opet ćemo štampati obveznice itd.

Ličilo bi to, pomalo, znate, na onaj stari vic kad je neko polagao ispit za kapetana broda, pa ga pita onaj - šta ako bude oluja, a on kaže - bacim sidro; pa šta ako bude druga oluja, on opet kaže - bacim sidro; pa treća, sidro, pa otkuda ti, kaže, tolika sidra, a ovaj kaže - pa otkuda tebi tolike oluje? Znate, u tim olujama ne bi dobro bilo da štampamo te obveznice. Dakle, to može da postoji samo u teoriji i teoretski.

Naša sledeća zamerka je vezana za dinamiku donošenja ovog zakona. Mi, jednostavno, mislimo da bi ovaj naš zakon trebalo da bude usklađen sa saveznim zakonom. Koliko nam je poznato, u pripremi je donošenje toga zakona, a onda se postavlja pitanje - a zašto mi žurimo sa donošenjem ovog zakona?

Može to, što reče kolega Todorović, da izazove nedoumicu, da mi to žurimo ne znajući šta će biti sa rešenjem vezano za Crnu Goru, pa ako to rešenje ne odgovori interesima koji znače celovitu Jugoslaviju, da mi onda imamo zakon po kome ćemo moći da funkcionišemo. Tako nešto, nažalost, može da bude shvaćeno kao prejudicija. Zato mislim da je imalo i mesta i rezona da se napravi to neko usaglašavnje, jer i u toj Saveznoj skupštini sede naše kolege, pripadnici različitih političkih opcija.

Takođe, želeo bih da skrenem pažnju na još jednu stvar - mi smo se ovde, u situacijama kad su donošeni i drugi zakoni, zalagali da se akcenat da zakonodavnoj vlasti u odnosu na izvršnu vlast. Dakle, mi smo, ako se sećate, upravo sa ove govornice, ne samo predstavnici SPS, već i drugi, pledirali da mi, kao poslanici, kao zakonodavna vlast, imamo veće ingerencije nego što to ima izvršna vlast.

Ako je to tako i ako se toga držimo, onda zbunjuje, i moraću da citiram ovo što piše u članu 52, a u okviru poglavlja dug i garancija, da se Republika može zaduživati kod domaćeg ili inostranog poverioca, u skladu sa zakonom. Pa onda dalje kaže "Republika može da zaključuje ugovore o kratkoročnim zajmovima ili da emituje kratkoročne hartije od vrednosti radi finansiranja deficita tekuće likvidnosti." A onda, "O zaključivanju ugovora o kratkoročnim zajmovima i o emitovanju kratkoročnih hartija od vrednosti odlučuje ministar. Republika može davati državne garancije za dugove pravnih lica u skladu sa zakonom itd."

Da ne citiram sada i član 53, gde se kaže da u postupku zaključivanja ugovora o zaduživanju ministar daje predlog, a Vlada donosi odluku. Suština ove priče jeste u sledećem - ne može odlučivati ministar. Odlučuje se ovde, jer takvu smo praksu počeli pre nekoliko dana da inaugurišemo. Da li sada to znači da hoćemo da odustanemo od takve prakse?

Ministar može dati predlog, Vlada može dati predlog, ali o tome da li ćemo se zaduživati, da li ćemo vršiti kratkoročne pozajmice, da li ćemo štampati obveznice itd, može odlučivati samo onaj ko je doneo odluku o budžetu. Jer, ako se tada nešto menja pa zbog toga može, onda taj o tome treba da odlučuje.

Zato mislim da bi u tom delu - koji predstavlja stalno pitanje da li je zakonodavna vlast iznad izvršne, a mislim da jeste i treba da bude - ovo ovde trebalo doraditi. U svakom slučaju, mislim da zakon ima manjkavosti koje su se ovde već čule; što se tiče dinamike, ima potrebe i rezona da se uskladi sa saveznim zakonom i upravo bih pledirao da se to uradi, pa da onda raspravljamo o ovom zakonu i da ga onda usvajamo.

Do tada mi ćemo, nažalost, biti protiv. Hvala vam lepo.

Hvala lepo, gospođo predsedavajuća, a gospodinu kolegi poslaniku zahvaljujem što mi je dao priliku da sa ove govornice kažem nekoliko reči o radu tog upravnog odbora, čiji sam bio član. Dakle, prvo što bih podsetio kolegu poslanika,  to je da do formiranja tog upravnog odbora - a formirala ga je vlada narodnog jedinstva, čiji je predsednik bio Mirko Marjanović tada - ta cementara je bila u kolapsu.
Proizvodnja je bila na minimumu, a naravno da su se isporuke cementa prodavale za to posebno određenim ljudima, uz bogate i masne provizije. Taj upravni odbor koji je tada došao presekao je to, dragi kolega. To što vi kažete da se cementara nekim robama snabdevala i od privatnika, pa valjda ćete vi da mi kažete da se zalažete za to da privatni sektor bude diskriminisan u odnosu na društveni sektor, u odnosu na nešto drugo. Upravo je to ono što pokušavamo od kada smo u ovom sastavu i radimo, da objasnimo potrebu i naročite razloge za privatizacijom.
Prema tome, želim i ovo da istaknem, da je cementara prodata po nižoj ceni nego u trenutku kada se o tome pregovaralo, a kada smo i mi pomalo bili, da tako kažem, za to nadležni. Zato vas molim da ovo što ste za ovom govornicom rekli, kritikujući prethodni upravni odbor, ne pričate više ni ukućanima, sumnjam da će vam i oni poverovati. A, za vašu informaciju, ne znam da je iko od članova upravnog odbora optužen, ne znam da li je bilo ikome šta u tom smislu stavljeno na dušu.
Kada je došao novi upravni odbor, predsednik upravnog odbora koji je sada direktor, odmah je bio vezan za neku aferu, a kako se ta afera završila, ne znam niti me interesuje. O tome će verovatno reći neko ko je za to pozvan, ali samo hoću da kažem da postoji i ta, evo, vrlo uočljiva razlika, i u javnosti je poznata, između rada onog upravnog odbora i ovog koji je sada bio pre nego što je cementara prodata.
Sada će cenu određivati taj kome je prodata, a što se tiče cene cementa, što se tiče produkcije, ja ću vas podsetiti da je to bilo vreme obnove, da se produkcija usmeravala na gradilišta, da se obnove bolnice, da se obnove mostovi i tako dalje, a da je i cena u tom smislu bila takva kakva jeste, a troškovi cementari na određen način subvencionirani. Hvala vam lepo.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, deo svog obraćanja sa ove govornice, u okviru kvote koja pripada Socijalističkoj partiji Srbije, iskoristiću da ipak nekoliko reči, kao repliku, kažem na zaista bljutave reči, izgovorene sa ove govornice, kada se govori o nekoj bivšoj ili nekim bivšim vladama i kada se pominju epiteti koji se tim vladama daju.
Lično sam bio član Vlade narodnog jedinstva, u kojoj je predsednik bio Mirko Marjanović, a bio sam i član prelazne vlade; kada čujem da bilo ko sa ove govornice, a neću mu zbog dobrog ukusa pominjati ime, o toj vladi govori kao o lopovskoj, moram da reagujem jer sam bio član te vlade, a ne smatram se lopovom.
Ako za to postoje dokazi, molim vas da ih iznesete. To je prvo. Drugo, ako postoje dokazi za bilo koju vladu, neka se pored reči kaže šta su to dokazi. Mi se zalažemo za pravnu državu.
Mi se, dakle, zalažemo za pravnu državu, mi se zalažemo za pravni poredak. Niko nije kriv pre nego što se ta krivica dokaže i pre nego što se valjanim sudskim presudama utvrdi.
Prema tome, molim vas, sve dotle i sve do tada, i u domenu insinuacija, neću da uopšte ni vama, gospođo predsedavajuća, upućujem zamerku, a ni gospođi Čomić, koja vas je zamenjivala, zašto kada neko o bivšoj Vladi govori sa epitetima "lopovska" ne dobije opomenu ili bar naznaku da će dobiti opomenu. Kad bi bilo ko od nas rekao, a meni to ne pada na pamet, za ovu vladu da je lopovska, verujem da bi opomena bila izrečena.
Toliko zbog toga da se zna da ova govornica treba pre svega da bude korišćena da se argumentima ukazuje na neke propuste i neke kritike, a ne da svako, na osnovu svog ličnog osećaja, nekažnjeno priča to što mu padne na pamet i da pri tom ne bude ni opomenut.
E sada, pošto sam u toj vladi jednog trenutka bio i ministar rudarstva i energetike, a i predsednik Upravnog odbora EPS-a, usuđujem se, pored niza drugih koji su već uzeli učešće u razmatranju ove problematike koja je sada na dnevnom redu, da o tome pričam kao neko ko se, ponekad i toliko koliko jeste, time bavio.
Šta najpre želim da kažem i na šta najpre želim da usmerim vašu pažnju - sa ove govornice čulo se već mnogo puta o tome da je u prethodnih deset godina sve izraubovano, sve otišlo dođavola, sve upropašćeno. Govorim i usmeravam se na to što se tiče elektroprivrednog sistema Srbije. Kad bi to bilo tako, gospodo, a zna se da smo mi ovih deset godina bili u sankcijama i da u sankcijama vi ne možete da uvezete turbinu, ne možete uvesti deo za turbinu, jer to je veliko, to se prepoznaje. Dakle, pošto to ne možete uvesti, onda morate nečim drugim da nadomestite hendikep toga što se zove zanavljanje opreme.
I tu dolazimo na teren tehnike, gde se takođe usuđujem da opet nešto sa ove govornice kažem - postoji nešto, gospodo, što se zove sistem održavanja, a u tom sistemu procedurom utvrđene razne operacije i postupci koji polaze od tekućeg, preko preventivnog održavanja, a onda preko srednjih, lakih i na kraju generalnih remonta, završavaju se u tom domenu koji se zove održavanje.
Dakle, vi tvrdite da se na planu generalnih remonta ništa nije radilo. Na drugoj strani, bili smo hermetički zatvoreni, ništa nismo mogli da uvezemo, da kupimo neku novu opremu. Pa kako smo onda održavali stabilnost elektroenergetskog sistema, pa da li vi mislite da smo mi bili u stanju da rešimo to što predstavlja tehničku fikciju, a zove se perpetum mobile, da se ni iz čega ne može dobiti energija?
Upozoravam vas i zaista vas molim - manite se tih priča koje su obojene demagogijom, koje su obojene lošim namerama, koje su obojene stranačkom ostrašćenošću. Dajte da pričamo kao privrednici, dajte da pričamo kao tehnička lica i dajte da vidimo - šta je to što sada treba da uradimo, da bismo rešili jedan tako gorući i jedan tako važan i veliki problem, koji se zove elektroenergetski sistem Srbije.
I kada smo kod toga, hoću odmah da vam kažem da se veoma protivim ideji, koja nam se kroz ovaj zakon protura, a to je da na parcijalan način rešavamo problematiku elektroenergetskog sistema. Dakle, mi kažemo - hajde da damo garanciju za kredit, pa ćemo, kako piše u članu 4, za ta sredstva zajma kupiti robu i usluge, odnosno zaključićemo sa jednim ili više ugovarača (dakle, ne znamo ni sa kim, ni sa koliko) jedan ili više ugovora za nabavku opreme i slične usluge za obnavljanje opreme rudnika lignita i generalni remonti elektroenergana.
To su dva sasvi odvojena pojma. Jedno je nabavljanje opreme, drugo je generalni remont. Mi se moramo odlučiti šta hoćemo da uradimo - generalni remont ili da nabavimo opremu. Gospodin ministar Đelić je rekao - isključivo za generalni remont. Brišimo onda ovo što stoji ovde. Ali, šta je tu parcijalno - parcijalno je to što naš problem nije hoćemo li mi da nabavimo tu opremu i da izvršimo generalni remont?
Ako samo to uradimo, mi ćemo zaista uraditi mnogo da poboljšamo stabilnost elektroenergetskog sistema, ali nećemo rešiti ključno pitanje, i dajte da se oko toga jednom dogovorimo, a ključno pitanje jeste - nedostatak kapaciteta za proizvodnju električne energije. To je to što je naš problem, a problem remonta rešava samo da mi imamo pouzdano funkcionisanje onih kapaciteta koji su već instalirani. A šta ćemo da radimo sa onim što nam fali, jer fali nam celo Kosovo A i B, energane.
Šta ćemo raditi sa tim što, dakle, kad počne, kad se zahukta proizvodnja, a očekujem kao i svi vi, molim Boga da se to što pre desi, bilo privatizacijom, bilo na koji drugi način: šta ćemo onda kada se elektroenergija ne bude trošila samo za grejanje stanova itd? Odakle ćemo tu elektroenergiju da dobijamo?
Neko će da kaže - pa, daće nam donacije i mi ćemo to da kupimo. A ja na to kažem - ne vredi, jer prenosna mreža nije tako dimenzionisana da može i to što bismo kupili, pod uslovom da ima ko da nam proda, da prenese. Prema tome, protivim se da parcijalno raspravljamo o tome. Hajde da kupimo opremu, a da ne kažemo kako ćemo kompleksno rešiti problem. Liči mi to, neka predlagač oprosti, ali pred javnošću moram da kažem, liči mi na čoveka kome prokišnjava kuća, a on sedi u sobi i drži kišobran, važno je da mu ne pada na glavu, a nije važno što kuća prokišnjava.
Dakle, zalažem se da problem elektroenergetskog sistema i elektroprivrede rešavamo kompleksno i u tom smislu molim da danas, kao parlament, donesemo zaključak po kome tražimo od resornog ministra i od državnog preduzeća da nam kažu - kako će , čime i šta mi u tom smislu treba da garantujemo, ako već garantujemo, ovaj problem snabdevanja elektroenergijom da bude rešen?
Što se tiče samog predloga ovog zakona, ne ulazim u to da li je to najpovoljniji kredit. Dozvolite mi da nemam razloga da sumnjam da je to dobro proučio gospodin Đelić, koji se u ovom trenutku pojavljuje u funkciji zastupnika predlagača. Dakle, kao što ne znam koliko su bile kamate, neko je to danas pitao, kad se zaduživala prethodna vlast, ne znam ni sada kolike su kamate kada se zadužuje ova vlast, ali cenim i mislim da svaka vlast zbog toga mora da ima neku odgovornost.
Ali, šta je ono što mi moramo da znamo - moramo da znamo i volim da nam to kaže gospodin Đelić, da li mi o ovome odlučujemo u post festumu ili je to nešto što prethodi tome što se zove zaključenje ugovora, pa onda realizacija tog utovora, pa onda davanje tih sredstava i onda sve to što iz toga sledi.
Ako je to, neka se to kaže. Ako se uvodi prvi put posle toliko godina institut davanja garancije odlučivanjem u parlamentu, onda dalje mislim da ovaj zakon ima svoje manjkavosti, jer on kaže šta mi treba kao poslanici da garantujemo, ali nigde u tom zakonu ne kaže šta je mehanizam kontrole?
Dakle, mi ćemo dati garanciju, ali ako smo dali garanciju, a garancija je naša reč, a reč je obaveza koju smo uzeli prema biračima, onda nam neko mora reći - a kako ćemo mi kao poslanici to što smo dali kao garanciju u realizaciji da kontrolišemo? Ovde u zakonu ne piše - hoće li to biti jedna komisija, hoće li to biti interkomisije ovih naših odbora za industriju itd; to ovde ne piše i to ovde treba da se vidi.
Dakle, pridružujući se već datim izjavama mojih kolega, poslanika SPS-a, takođe insistiram da se pre nego što se o ovome donese odluka, daju još i drugi podaci koji su neophodni, a to je - prvo, da li je kredit već zaključen ili nije? Da li je, ako je zaključen, počelo to da se realizuje, i to treba da znamo. Ljudi smo, korektno, reći ćemo - neko je uzeo obavezu, moralo se, mi ćemo biti žiranti.
Kako ćemo kontrolisati to što će tu da se odvija?
Naročito, pošto se radi o finansijskom kreditu, hoće li tim kreditom da budu, pre svega, beneficirana i povlašćena domaća preduzeća i domaća proizvodnja, jer nema razloga da to ne bude. Zadnje, takođe molim da se donese jedan od zaključaka kojim se traži od nadležnog ministra i od EPS-a da nam daju jedan celovit materijal prema kojem ćemo se ovde izjasniti i reći - rešili smo problem snabdevanja elektroenergijom, od sada pa za neki period. Bez toga, očigledno je deplasirano danas, parcijalno i ad hok raspravljati o ovom zakonu.