Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 45. Predloga zakona o lokalnoj samoupravi. Suština amandmana je da se taj  član briše. Dakle, u obrazloženju amandmana nisam imao nameru da polemišem o razlozima zbog kojih može prestati mandat predsedniku opštine. Ti razlozi, kada bi se pojedinačno raspravljali, možda imaju rezona i možda tako nešto može i da prođe. Ali, suština amandmana jeste da mi mislimo da nosilac izvršne vlasti u opštini treba da bude izvršni odbor, a ne predsednik opštine. Dakle, iz tih razloga, polazeći od činjenice da ne treba da postoji kao organ opštine i predsednik opštine, predložili smo da se taj član briše.
Želim da kažem da je gotovo neshvatljivo da predlagač na jednoj strani želi da zakonom o lokalnoj samoupravi inauguriše demokratizaciju, decentralizaciju, itd. (ako toga uopšte ima u tom zakonu), a na drugoj strani, na jednom mestu stavlja tačku i kaže - ovde ćemo svu vlast ili značajna ovlašćenja dati jednom pojedincu. Čini se da i stepen razvoja društvene svesti, pa čak i pojedinačne, nije ovoga trenutka takav da se tako nešto može uraditi bez posledica.
To je bio razlog što smo mi predložili to što smo predložili, a izgleda da je i predlagač video da je, ipak, u samom predlogu zakona napravio grešku. To zaključujem na osnovu pokušaja da se sada ispravi to što može da se ispravi, pa da se onda predsedniku opštine daju i neki kontrolni organi itd. Mislim da to nije dobro.
Dakle, mislim da, ako je već rešenje neadekvatno, onda se pokušajima da se ono popravi samo još više derogira i tako doneto rešenje. Konačno, od takvog rešenja ne može ništa drugo nastati nego hermafrodit, znate već ono - ima jedan i drugi organ, a ne može da koristi adekvatno ni jedan ni drugi. Zbog toga mislimo da bi pravo rešenje bilo da se prihvati naš predlog i da se u zakonu ukine, kao organ, predsednik opštine.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, najkraći komentar predloga budžeta za 2002. godinu bi bio već viđen, jer se ponavlja situacija u kojoj smo bili, usvajajući budžet za 2001. godinu. Nudi nam se budžet koji u startu ima deficit, samo što je taj deficit ovoga puta značajno veći, a kao izvor za pokriće tog deficita, nedovoljno argumentovano i ubedljivo, nude nam se sredstva ostvarena od privatizacije, međunarodnih donacija i kredita od domaćih banaka.
O argumentaciji za ove izvore ću malo kasnije govoriti, ali bih najpre izneo neke osnovne dileme povodom metodologije utvrđivanja pojedinih troškova. Istovremeno bih postavio neka pitanja, za koja mislim da bi bilo značajno da se objasne ovde, a i javnosti.
Naime, bar je takva praksa postojala, ako nešto planirate, da vodite računa o tome šta je to bilo u prethodnom periodu. Dakle, planirao sam nešto u prethodnom periodu, pa su se ta moja očekivanja tako ostvarila, ili nisu, pa sam zbog toga sve uzeo u obzir, i sada, uzimajući sve to u obzir, predlažem npr. neke druge nivoe troškova.
S obzirom da u obrazloženju ovog budžeta nisam video koliki su npr. bili troškovi putovanja ili kako se projektuje da će biti ostvareni troškovi putovanja u 2002. godini, ne vidim da oni baš treba da budu milijardu stotrideset pet miliona za ovu godinu. Moguće je da sam prevideo cifru, ali da ne polemišem ako je cifra tačna, principijelo važi ovo što kažem.
Ista je stvar kada bi trebalo reći - a šta su to te opšte usluge po ugovoru i kako se projektuje da će biti ostvarene u ovoj godini, pa se planira da za to treba potrošiti 2,565 milijardi u narednoj godini? Kako su u 2001. godini ostvareni troškovi po osnovu naknade u naturi, u prevozu zaposlenih, jer se planira impozantnih 2,5 milijarde za ovu godinu? Kako su utvrđeni troškovi za specijalizovane usluge u 2001. godini, koliko su iznosile i koliko će iznositi, kada se planira četiri milijarde i 154 miliona u narednoj godini?
Postoji sigurno desetak tzv. mesta troškova, koje predstavljaju razne agencije i biroi, i sve to košta negde cirka milijardu dinara. Ne treba naglašavati da mi, kao poslanici, nemamo nikakvog uticaja na formiranje tih agencija ili biroa, a to znači nema nikakvog dimenzionisanja tog njihovog funkcionisanja, a onda za to treba potrošiti taj iznos.
Konačno, da kažem i to, da su glavne zamerke, mislio sam da su to zamerke koje su u redu, prethodnoj Vladi bile - zašto su velike subvencije, jer se time kupuje socijalni mir, zašto se vlada sa toliko uredbi, jer to mora da se reguliše na drugi način, kad ono, predlagač takođe poseže za subvencijama, s tim što su te subvencije sada značajno veće, nego one koje su bile, a već smo konstatovali da vlada sa više uredbi nego prethodna Vlada.
Naravno, iz razloga pristojnosti, neću da karakterišem takvo ponašanje, kada sebi dozvoljavate nešto što je lajtmotiv kritike nekoga drugoga. No, to je sada verovatno i deo imidža predlagača.
Ali, da se vratim na izvore. Mi treba da verujemo da ćemo od troškova ostvarenih po osnovu privatizacije inkasirati 10,8 milijardi. Nemamo u obrazloženju šta će se to privatizovati, imenom i prezimenom, šta je do sada po tome urađeno, dokle su razgovori na tu temu otišli, jesu li otvoreni svuda tenderi itd.?
Dakle, treba da verujemo da će se desiti 10,8 milijardi, dozvolite da to može da stvara sumnju; ne tvrdim da se već unapred zna i šta će se prodati, i kome će se prodati i za koliko će se prodati. Tu sumnju moramo odagnati.
Što se tiče donacije, kaže se - inkasiraćemo 9 milijardi. U redu, samo sa koje strane, kako, od koga, šta će biti ustupci koje moramo da napravimo, da bismo verovali da to ima smisla i da to ima svoju svrhu?
Neću da komentarišem koliko je ovo i šta je ovo što se tiče kredita, verovatno toliko treba, jer bi ovi krediti trebalo da pokriju troškove otplaćivanja kamata, otprilike taj i taj iznos, uravnotežen, za dugove koji su ranije stvoreni, koji se stvaraju ili koji će se još stvoriti.
Sve u svemu, mislim da bi vezano za ovaj budžet trebalo, i zasluživalo bi da se odgovori na ova pitanja. Sudeći prema tim pitanjima, a verovatno i još nekim drugima, koja će se i ovde čuti, taj budžet bi trebalo da se još poboljša itd, pa onda da se da ponovo na odlučivanje, jer dotle, poslanička grupa SPS neće glasati za usvajanje ovakvog budžeta. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ako država ima glavnu i osnovnu ulogu u stvaranju tržišnog ambijenta, ako se ta uloga ogleda u tome da se zakonom i propisima uređuje ekonomski prostor i ako država tu ulogu valjano obavlja, posredstvom Vlade, onda je bilo za očekivati da se pre Predloga zakona o komorama poslanicima i ovoj skupštini predloži paket sistemskih zakona, kojima bi se uredila važna oblast, a koja se zove revitalizacija i reprogramiranje privrednog sistema. I naravno, u okviru tih sistemskih zakona, moralo bi da se nađe i nešto što se odnosi na strategiju budućeg razvoja privrednog sistema, uz uvažavanje svih relevantnih faktora, kao što su tržišna kretanja, kao što su okruženja i kao što su perspektive budućeg razvoja, moguća povezivanja itd.
Nažalost, mi nismo dobili takav dokument, možda i zbog toga što je Vlada, donoseći Zakon o privatizaciji, krenula da razmišlja logikom one čuvene anegdote o kralju Aleksandru i ministru Lazaru Pačuu. Naime, kad su se vraćali jednom iz inostranstva, gde su dobili kredit, Lazar huče celim putem, Aleksandar pita Lazu: Šta je, o čemu se radi, što si toliko nezadovoljan a ovaj kaže: Vaše veličanstvo, razmišljam kako ćemo da vratimo taj kredit. Kralj kaže: Šta ti Lazo imaš o tome da razmišljaš, neka huču oni što su nam dali, zašto hučeš ti?
Prevedeno na ovu situaciju, Vlada je donela Zakon o privatizaciji, rešila je da tim zakonom proda sve što bude moglo da se proda, a onda neka huče onaj koji to bude kupio. Pri tom, naravno, kada će da se nešto proda, odlučiće Vlada, šta će se prodati, odlučiće Vlada, kako će se prodati, tenderom ili aukcijom, opet će odlučiti Vlada, kome će se prodati, i to će odlučiti Vlada. Pa neka onda taj tamo huče.
Kao kontrapredlog za sve ovo o čemu govorim, ministar Vlahović (nadam se da će mu neko preneti), što je logično, uzeo je da brani firmu u kojoj radi, pri tom je uzeo da brani Vladu i meni je to logično. Ali, kada to čini ministar, on mora za to da koristi argumentaciju, on mora kao ministar da ima manir sa kojim to objašnjava, a ne da krivce nalazi u nekom prethodnom sistemu ili u nekome drugome. Iz jednog prostog razloga. Kažem, svaki ministar, pa i takav, mora da ima manir, a u maniru nešto što se zove čojstvo, a podsetiću vas, Marko Miljanov je definisao da je hrabrost braniti sebe od drugih, a čojstvo braniti druge od sebe.
To ministar mora da ima. E sada, kada to već nema i kada nema ovog zakona, onda se seti grupa poslanika, pa kaže: pa dajte da mi predložimo zakon. Pretpostavljam iz dva osnovna razloga: prvi razlog jeste što su sada u Republici Srbiji privredne komore organizovane na osnovu tri zakona (to su taj republički Zakon o udruživanju u privredne komore iz 1979. godine koji važi za deo Republike Srbije bez autonomnih pokrajina i ovi zakoni koji su to regulisali u autonomnoj pokrajini) i, drugi razlog što su poslanici došli na ideju da to urade jeste - dajte da mi, dok se to još može, donesemo takav zakon koji će zastupati sve interese, a ne kada se sve proda da donosimo zakon koji će uvažavati interese pojedinih velikih ili značajnijih lobija.
Otuda mislim da je dobra prilika bila da se ovo donese, i mi, kao što je rečeno, zakon podržavamo, samo bih možda nekoliko razjašnjenja hteo da dam povodom obrazloženja koja su nam podneta, a za donošenje ovog zakona. Naime, veoma se često, rekao bih bez ikakve mere, koristi pridev - demokratski. Npr, cilj donošenja zakona o privrednim komorama je da se na temelju demokratskih promena... itd. Znate, suviše često i dugo korišćenje bilo kog termina preti da ga banalizuje.
Ne aludiram na ono što je Gebels pričao, da mnogo puta ponovljena laž zvuči kao istina, ali to će se banalizovati. Mi svuda stavljamo pridev - demokratski, prosto kao u onoj euforiji nekada kada je jezik bio srpskohrvatski, kad su u kafani naručivali srpskohrvatski pasulj. Pa nemojte to, umesto retorike, umesto bujice reči itd. dajte jedno delo, koje će nas uveriti da je to tako, delo koje će da bude kvantificirano, argumentovano, razložno objašnjeno.
Želeo bih još da skrenem pažnju na jednu stvar, da se u obrazloženju koristi termin - najoptimalniji model. Gospodo, ne postoji najoptimalniji model. Postoji optimalni model. Reč - optimalni podrazumeva da je prefiks - najveći već uključen, da je to najpovoljnije rešenje, da je to najkompromisnije rešenje, ali najoptimalnije ne postoji. Postoji optimalni ili ekstremno najbolji ili najgori. Govorim to zbog digniteta ove skupštine, a i vas predlagača, koji bi o tome morali da vodite računa.
Konačno, mislim da u obrazloženju mora da se nađe, zašto baš nama najviše odgovara ovaj zakon. Verujem predlagaču, čitao sam i znam, ali da ne obrazlažem to ja. Dakle, moramo da znamo koje su karakteristike tog zakona šta to tamo definiše tu komoru i te uslove itd, pa onda da kažemo: to je tamo, a mi hoćemo da bude nešto drugo ili slično, pa nam to najviše odgovara. Ovako kada kažemo u obrazloženju - dobili smo zbog ovoga zakon koji odgovara ovim zakonima a ne znamo što nam je značajno da odgovara, dali smo odgovor samo na pola pitanja. Nadam se da će se to zbog javnosti razjasniti. Što se nas tiče, mi pozdravljamo ideju o donošenju ovog zakona i glasaćemo za njegovo usvajanje. Hvala lepo.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, izdvojio sam mišljenje na Odboru pre svega zbog toga što smatram, iako smo maločas čuli da to kao koncept nije dobro, da bi najpre trebalo da donesemo jedan zakon kojim ćemo urediti podršku razvoju malih i srednjih preduzeća i privatnih preduzetnika.
Generalno posmatrano i ja se slažem sa tim da je potreban isti ambijent i za mala i srednja preduzeća, kao i za ova koja to nisu. Ali, ako želimo nešto da ohrabrimo, ako pri tom znamo da je to nešto na veoma krhkim nogama, da je ovo što sada radimo uglavnom sadržano u zakonima, ili u nekim ad hok akcijama, onda smo iz tih razloga smatrali da bi bilo dobro da najpre donesemo jedan zakon kojim bismo obavezali Vladu Republike Srbije da donosi godišnji program podrške razvoju malih i srednjih preduzeća.
Naravno da bi tim programom naročito trebalo da se predvide: pravci razvoja i prioritetne vrste delatnosti za koje se pruža podrška, zbog toga da preduzetnici znaju šta je to što je propulzivno; zatim, ostvarivanje osnovnih pravaca i oblika podrške malih i srednjih preduzeća; program razvoja infrastrukture i pružanje podrške malim i srednjim preduzećima na republičkom nivou; podsticanje zapošljavanja nezaposlenih lica; obezbeđivanje izvora sredstava za podršku malim i srednjim preduzećima; i konačno, obezbeđivanje prenosa naučno-istraživačkih i tehnoloških rezultata, kao i inovacionih programa. Naravno, te programe bi trebalo usklađivati sa razvojnim programom Republike, programima samozapošljavanja, programima zaštite životne sredine itd.
Istovremeno smo bili mišljenja da od podrške nema ništa ako se ne nađu materijalna sredstva ili ako se ne predvidi kako će se to raditi, pa smo onda smatrali da bi uz taj zakon trebalo formirati i fond za zajmove i garancije malim i srednjim preduzećima Republike Srbije.
Podršku malim i srednjim preduzećima taj fond bi trebalo da ostvaruje: donošenjem i sprovođenjem svoje tekuće i dugoročne zajmodavne garantne politike, u saglasnosti sa ekonomskom politikom Vlade; zatim, prikupljanjem i efikasnim korišćenjem finansijskih sredstava za ostvarivanje ciljeva podrške malim i srednjim preduzećima; učestvovanjem u pripremi i sprovođenju postupka za izbor korisnika sredstava; odobravanjem finansijskih sredstava u skladu sa principima bankarskog poslovanja; obavljanjem funkcije garanta za preuzete obaveze malih i srednjih preduzeća u skladu sa zakonom; kontrolisanjem i vršenjem revizije namenskog korišćenja dodeljenih sredstava itd.
Sve to u ovom predlogu mi nismo dobili. Mi smo dobili Predlog o agenciji. Ne bih hteo da komentarišem taj predlog, jer je on u osnovi korektan. Ali, hteo bih da komentarišem ideju šta bi najpre, po našem mišljenju, trebalo raditi i zato nudim ovu argumentaciju koju ovde iznosim. Podsetiću, svojevremeno je sa ove govornice poslanička grupa SPS-a predložila jedan koncept podrške razvoju malih i srednjih preduzeća. To nije bilo prihvaćeno tom prilikom, između ostalog i zbog obrazloženja da ćemo mi napraviti jedan celovitiji i potpuniji tekst, da ćemo pri tom koristiti i iskustva koja postoje u razvijenim zemljama i da ćemo onda imati odgovor, vezano za rešavanje ove problematike.
Mi smo na Odboru za ekonomske odnose i razvoj imali do sada nekoliko sastanaka, gde su dolazili eksperti iz inostranstva, pre svega iz Italije, pa su iznosili svoja iskustva itd. Ništa od tih iskustava se ne nalazi sada u ovom predlogu.
Zbog toga mi smatramo da bi o podršci razvoju malih i srednjih preduzeća trebalo raspravljati celovitije, a to znači istovremeno raspravljati i o zakonu, i o agenciji, i o fondu. Ovako, ako raspravljamo samo o agenciji, dozvolite da napravim digresiju - to liči kao kad se čovek izjutra obuva, pa obuje cipelu i preko nje čarapu. Teorijski, tako je moguće. Logično, nama to nije prihvatljivo.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, u članu 59. stav 3. predloženog Zakona kaže se da prvenstvo imaju kandidati koji su pravni fakultet završili sa visokim prosekom ocena. Suština mog amandmana jeste da ipak imamo neki kriterijum šta je to što je visok prosek, pa sam ja, predlažući amandman, rekao da to bude 8 i više, s obzirom da se 8,5 već smatra odličnim prosekom. Smatram da neki prosek koji ne bi bio ispod 8 i nije primeren da se pripravnici primaju i kasnije obučavaju za tako važne poslove kao što su u pravosuđu. To je suština. Tu je više stvar tehničke prirode i stvar kriterijuma, nego nešto drugo.

Gospodine predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, mislim da u predloženim zakonima ima rešenja koja obećavaju i bude nadu za bolje funkcionisanje pravosuđa. Reč je o sistemskim zakonima za oblast pravosuđa, koji su usklađeni sa onom ustavnom pozicijom koju pravosuđe ima prema postojećem Ustavu. Ovi zakoni štite nezavisnost sudske vlasti od zakonodavne i izvršne, štite nezavisnost, samostalnost i stalnost sudske i javnotužilačke funkcije, a njima se smanjuje mogućnost preteranog ili otvorenog uticaja parlamentarnog, a time i stranačkog, na izbor sudija, tako što se predlaganje izbora sudija prenosi sa odbora Skupštine Srbije na visoki savet za pravosuđe, pri čemu se i sudije i predsednici sudova biraju na isti način.
Ovakva rešenja nama, socijalistima, nisu bila nepoznata i strana, s obzirom da su slična ili ista bila prisutna i u predlozima koje smo sačinili još 1997. godine, a koje su moje kolege poslanici u dosadašnjim diskusijama detaljno objasnili i prezentovali. Dakle, mi smo se oduvek zalagali i zalagaćemo se za takve zakone koji će omogućiti da sudovi budu samostalni organi državne vlasti, koji štite slobodu i prava građana i obezbeđuju ustavnost i zakonitost.
Zalagaćemo se za usvajanje i primenu takvih zakona koji će onemogućiti da se bilo koji građanin naše zemlje, kao što je to bilo u slučaju našeg predsednika Slobodana Miloševića, kidnapuje, zatvara i izruči nelegalnom Haškom tribunalu, ili bilo kojoj drugoj nelegalnoj i nekompetentnoj instituciji. Zalagaćemo se za takve zakone, da ako se to desi mora da postoji jasna odgovornost, a ne kao u slučaju predsednika Miloševića, da baš niko od odgovornih ljudi u pravosuđu ne reaguje, i pored činjenice što je u to vreme predsednik Milošević imao status pritvorenog lica nad kojim, kao što je poznato, jurisdikciju ima isključivo istražni sudija i sudski organ.
Dakle, ne mogu se posipati pepelom istražni sudija, predsednik Okružnog suda u Beogradu, ni predsednik Vrhovnog suda Srbije, niti bilo ko drugi iz pravosuđa, jer nisu poštovali ni postojeće zakone, a nisu imali ni profesionalne hrabrosti da osude takav čin ili podnesu ostavke zbog nečinjenja.
Predloženi zakoni, o kojima danas raspravljamo, pored pozitivnih imaju i negativne strane, imaju određenih slabosti i rešenja za koja mislimo da su nefunkcionalna i nedorečena i da dovode u pitanje nezavisan status pravosudnog sistema. Naročitih potreba ima za poboljšavanje i modifikacijama predloženih rešenja koja se odnose na: strukturu i ovlašćenje visokog saveta za pravosuđe; različito uređivanje položaja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca. Želim da to ilustrujem i primerom - Predlog ovog zakona stavlja tužioca kao samostalni državni organ u ulogu upravnog organa i pod kapom ministra pravde, čime je princip inokosnosti i hijarhije pri izboru tužioca ugrožen. Do sada je, kao što je poznato, predlog za izbor tužioca davao republički javni tužilac, kao inokosni nosilac funkcije, a Odbor za pravosuđe je davao mišljenje, što je bilo logično. Po predlagaču, visoki savet dobija sad tu ulogu, što je pogrešno, jer se na taj način dezavuiše inokosnost funkcije javnog tužioca.
Takođe je nerazuman i član 70. Predloga ovog zakona, gde se govori o nestručnom vršenju dužnosti, shodno merilima republičkog javnog tužioca. Ova odredba je nedovoljno jasna i precizna i nužno je taksativno nabrojati šta se sve smatra nestručnim vršenjem dužnosti, da to ne bio plod slobodne improvizacije ili interpretacije. Nije prihvatljiv ni član 75. stav 3, po kome republičkom javnom tužiocu mere u prvom stepenu izriče ministar nadležan za pravosuđe, pa na taj način republički javni tužilac postaje puki izvršilac ministra, što nije prihvatljivo i nije dobro.
Postoji potreba da se na isti način izvrši uređivanje položaja sudija i sudija porotnika, u odnosu na ovo što je predloženo. Predloženim rešenjima je prenaglašena uloga ministra pravde i Ministarstva pravde u okviru ovih rešenja.
Kada je reč o Predlogu zakona o sedištima i područjima sudova i tužilaštava, smatram da treba predvideti onoliko sedišta koliko sada ima i okruga.
Konačno, u odnosu na predložena rešenja ima i nekih zakonskih kriterijuma koji su neprecizni i nedorečeni, pa kao takvi mogu prilikom izvršenja da stvore nedoumicu ili da upute na pogrešno tumačenje smisla pojedinih odredbi.
Zbog svega napred rečenog, mi smo, kao poslanička grupa SPS, pokušali da amandmanima koje smo podneli, po našem mišljenju, manjkavosti ispravimo. Naš konačan odnos prema predloženim zakonima zavisiće i od usvajanja naših predloga, a sve sa ciljem da se onemogući nastavljanje podređivanja sudske vlasti izvršnoj, daljeg degradiranja pravosudnog sistema i stvaranja samostalne, nezavisne sudske i pravosudne vlasti.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uveren da ekstremna rešenja nikada nisu i najbolja rešenja, predložio sam poboljšanja određenih članova, sve u nameri da dobijemo jedno optimalno rešenje koje u mom vokabularu znači da ili svi budemo podjednako zadovoljni ili svi podjednako nezadovoljni tim rešenjem. Očigledno je da mnogo zadovoljnih ne može ni biti.
Dakle, moje zalaganje je išlo u pravcu da se član 4. u određenoj meri promeni, a naročito u delu gde se ograničavaju prava narodnog poslanika koji je izdvojio svoje mišljenje da govori duže od pet minuta, u delu u kome se kaže da predsednik ili predstavnik poslaničke grupe ne može govoriti ukupno duže od 10 minuta i u delu gde se uvodi pojam poslaničke grupe i pravo poslaničke grupe na diskusiju u trajanju od 30 minuta, a da se pri tom suspenduje pravo narodnog poslanika da se po proceduri javi za reč i da, kada po toj proceduri dobije pravo za reč, on onda govori bar 10 minuta. Naravno, ja ću obrazložiti to, bez obzira na žamor u sali. To me sasvim sigurno neće dekoncentrisati.
Jednostavno, čini se da smo mi već počeli da se ponašamo po novom poslovniku, što se nas iz opozicionih grupa tiče, otprilike da se sve svodi na onaj stari čuveni vic kada je hodža izgubio sat, pa onda ne zna kako da dođe do njega i kaže - znate, braćo, na propovedi sam izgubio sat, ako ga nađe brat musliman, neka ga donese u džamiju; ako ga nađe brat katolik, neka ga donese ispred džamije; ako ga je našao brat Srbin, džaba ja pričam. Ovo što pričam, čini mi se da džaba pričam. Što god kažem, vi ćete izglasati tako kako budete izglasali. Zbog javnosti, sebe radi i istine radi, hoću da kažem na šta se ti amandmani odnose i šta ti amandmani imaju za cilj.
Dakle, predlažem da se pravo narodnog poslanika koji je izdvojio svoje mišljenje i koji je imao ranije pravo da govori 10 minuta, a sada se ograničava na pet minuta, ponovo vrati na 10 minuta, jer sam taj čin izdvajanja mišljenja zaslužuje da bude detaljno i argumentovano objašnjen, pa je potrebno dati mogućnost da se razlozi prezentuju uz navođenje dokaza za tvrdnje, a to po pravilu traje duže od pet minuta.
Što se tiče vremena u kome može da govori po predlogu ovog novog poslovnika šef poslaničke grupe i koje se svodi na 10 minuta, mislim da treba da bude 30 minuta, jer predsednik ili predstavnik poslaničke grupe mora imati mogućnost da, pored uvodnog izlaganja, učestvuje afirmišući stavove svoje grupe tokom rasprave i, naravno, u finišu razmatranja davanjem završne reči.
Takođe mislim da ne može pravo narodnog poslanika da govori u Skupštini da se prenese na poslaničku grupu i da se samo unutar te poslaničke grupe i unutar stavova, koji se zauzmu u toj poslaničkoj grupi, njegovo pravo za diskusiju ograničava, jer taj poslanik, svejedno što je izabran po proporcionalnom sistemu, predstavlja i neku regiju, predstavlja i tamo neku celinu i verovatno zbog toga ima prava da govori u ime te celine, a ne da mu se unutar poslaničke grupe određuje tajming.
Naravno, ranije smo imali mogućnosti, da u onoj meri u kojoj se smatralo da je potrebno i dovoljno, govorimo o tome što je vezano za određenu tačku dnevnog reda, a sada se kaže da je to pet sati, bez navođenja argumentacije zašto je to tako, šta je osnovni kriterijum i rekao sam u svojoj diskusiji u načelu, da koliko će se o tome govoriti zavisi od značaja teme. Znači, tema inicira broj diskutanata. Broj diskutanata po nekom tajmingu daje neko vreme, koje po pravilu ne mora biti pet sati. Prema tome, dajte da to napravimo malo elsatičnije i otuda mislim da član 5. treba brisati u celini ili ga bar drukčije preformulisati.
Takođe sam imao predlog da se član 9. u celosti izbriše, jer članom 9. kaže se, da se ne može čitati napisani koncept ili se ne može čitati pisani tekst kada se dođe za govornicu i kada se o tome govori. Da ne raspravljamo mnogo o tome, i da ne uzurpiram pravo mojim kolegama, budućim govornicima. Naravno, individualna je stvar kako je i koliko ko rečit i kako to može da donese u okviru diskusije i obraćanja javnosti.
Konačno, imam primedbu na član koji kaže da se može podneti samo jedan amandman na jedan član predloga zakona. Mislim da to takođe treba brisati, jer se ne može uzimati pravo narodnim poslanicima da iznesu svoje razloge i primedbe kroz amandmane na pojedine predložene članove i da se to pravo može ograničavati na podnošenje samo jednog amandmana na jedan član zakona, budući da birači nisu birali poslaničku grupu već narodne poslanike, a grupa je, složićete se, samo izveden organizovani oblik povezivanja svih izabranih poslanika iz te opcije.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, u odnosu na predlagača imam sasvim suprotno shvatanje pojma hitnosti i hitnog postupka. Za mene je hitno nešto što treba uraditi u okolnostima kada gori kuća, kada je poplava, kada je kataklizma, naročito kada treba rešavati sve to što opterećuje Srbe na Kosovu i one prognanike sa Kosova. Svakako, i ono što se odnosi na Bujanovac, Preševo i Medveđu, a predlagač smatra da mi u hitnom postupku treba da raspravljamo o izmenama i dopunama Poslovnika Narodne skupštine Srbije. Zašto to? Valjda zato da bismo najpre po hitnom postupku oduzeli pravo onom poslaniku koji je izdvojio svoje mišljenje da govori 10 minuta kao do sada, već da govori pet minuta. Sam čin izdvajanja mišljenja podrazumeva da neko zbog toga ima neku argumentaciju, neke dokaze, neke činjenice koje hoće da iznese.
Nisam siguran da to može da bude u pet minuta. Imali smo primer kolege poslanika koji je prošli put izdvojio mišljenje vezano za pravosuđe i korisno je bilo što smo od njega čuli zašto je to uradio, a trajalo je onoliko koliko je trajalo. Sada to hoćemo da ograničimo.
Po hitnom postupku mi takođe hoćemo da oduzmemo pravo predsednicima poslaničkih grupa da govore tri puta do sada, nego jednom 10 minuta. Treba li oni da imaju priliku da u uvodnom izlaganju kažu za šta se zalažu, da u samoj fazi u toku diskusije daju neka dodatna objašnjenja i da imaju priliku za završnicu. Naravno, po hitnom postupku to im treba oduzeti i svesti na samo jedno pojavljivanje od 10 minuta, a možda ne treba ni toliko, jer se unapred zna kakva će se odluka doneti.
Po hitnom postupku treba ukinuti pravo svakom narodnom poslaniku da dođe za ovu govornicu i kaže šta misli o određenoj tački, nego to pravo preneti na poslaničku grupu, dati mu da se u okviru poslaničke grupe tim pravom bavi. Po hitnom postupku treba raspravu po bilo kojoj tački svesti na pet sati, a ja pitam šta su kriterijumi za to, kojom metodom, gospodo predlagači, ste utvrdili da je to pet sati, koja je to metoda, objasnite tu metodu. Šta sad to znači? U principu, cilj svake rasprave jeste da se na jedan kritički, analitički način tretira to što je vezano za dnevni red. To, dakle, znači, da se svako može i treba, ko misli da može da doprinese, javi i učestvuje u raspravi, u zavisnosti od teme i broja diskutanata. Broj diskutanata, dakle, odrediće koliko će to da traje. Ako je neko sračunao i ima egzaktnu ili bar približno egzaktnu metodu da to traje pet sati, neka to objasni pa da vidimo može li to da stane i u naše poimanje, i može li da stane uopšte u ono što se ovde predlaže. Dakle, ako to nije tako, onda i sve druge članove koji o tome govore apsolutno treba brisati i promeniti.
Po hitnom postupku mi hoćemo da derogiramo pravo narodnom poslaniku da, ako smatra da je povređen Poslovnik, on o tome govori, već to pravo isključivo dajemo predsedniku, šefu grupe ili nekome kome se odredi. Molim vas, da li mi pravimo diskriminaciju između prava narodnih poslanika. I jedni i drugi su narodni poslanici, samo što je onaj u toj situaciji, ima funkciju koordinirajuću u toj grupi.
Takođe, po hitnom postupku mi hoćemo da zabranimo poslaniku da čita to što je napisao ili da evo ovako zagleda kao što ja sada to činim, da izloži to što treba da izloži.
Molim vas lepo, individualna je stvar kako će ko izložiti to što je zamislio. Neko možda ima fobiju kada su u pitanju mikrofoni, kamere, ali mu treba omogućiti da iznese to što ima nameru da iznese, to što je o tome zapisao ili rekao da će da razgovara. Ali, mi po hitnom postupku i to želimo da ukinemo.
Po istom hitnom postupku uzimamo pravo narodnom poslaniku da iznese svoje razloge i primedbe kroz amandmane na pojedine predložene članove i to dajemo kao pravo grupi.
Molim vas lepo, ne može se pravo poslanika prenositi na pravo grupe. Ne može se reći - samo jedan amandman na jedan član u okviru jedne poslaničke grupe.
O predlozima koji spadaju u bisere domišljatosti predlagača, a odnose se na članove kojima se predviđaju novčane kazne zbog izricanja mera opomene i udaljavanja sa sednice, neću da kažem ni reči jer ne nalazim pristojan termin kojim bih okarakterisao stupidnost ideje da se novčanim kaznama narodni poslanici privedu spoznaji prava. Šta je onda ovde hitno? Hitno je da se povuče iz procedure ovaj predlog, hitno je da se aktivira već ranije formirana radna grupa sastavljena od predstavnika svih opcija i da ta radna grupa u roku napravi valjan poslovnik o radu Narodne skupštine Srbije i to takav čija će upotrebna vrednost i rok trajanja biti duži od nekoliko sednica. Dakle, takav poslovnik koji neće nikada i nikome biti namenski dokument za jednokratnu upotrebu.
To je hitno gospodo poslanici i molim da se o tome izjasnimo. Hvala lepo.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da javnosti kažem zbog čega mi danas raspravljamo i zašto je ovo uvršćeno kao tačka dnevnog reda. Pre svega, zbog toga što u narodu raste rejting SPS-a, a ja ću da otrpim to što ćete vi da se nasmejete, a postoji i ona poslovica: "Ko se poslednji smeje....". Dakle, zbog tog narastujećeg rejtinga, neophodno je nešto raditi i verovatno je da, rekao bih aktuelne moćnike čija je logistička podrška poslanička većina, počinje da hvata panika, a onda šta treba uraditi, treba udariti po toj partiji i po njenim čelnicima.
Naravno, da stvar ne bi bila lična, da ne bi niko razumeo da se kao parlament obračunava DOS sa Banetom Ivkovićem, u sve to umešali smo i dr Čanovića, da bi stvar naoko izgledala principijelna. A, kakav nam se pravni okvir nudi za ovo o čemu danas ovde treba da raspravljamo? Hajde da i to kažemo javnosti.
U članu 77. stav 4. Ustava kaže se: "Protiv narodnog poslanika koji se pozove na imunitet ne može se, bez odobrenja Narodne skupštine, pokrenuti krivični postupak ili drugi postupak u kome se može izreći kazna zatvora".
Ko je tražio, da li Administrativni odbor ima za to dokaz, ko je tražio i ko je tvrdio da su se prof. dr Branislav Ivković i dr Čanović, pozvali na imunitet? Nisu, što se kaže, otišli ni da obave taj razgovor u okviru nekog istražnog postupka gde bi se tako nešto tražilo.
Prema tome, ako se oni nisu pozvali na imunitet, o čemu onda Narodna skupština treba da odlučuje? Sa druge strane, Administrativni odbor nas nagovara da ne primenimo imunitet za narodnog poslanika, pozivajući se na član 77. stav 5. Ustava Srbije, koji glasi: "Narodna skupština može odlučiti da se primeni imunitet". A, Administrativni odbor kaže - vi, poslanici, odlučite da ne primenite imunitet. Dajte da vidimo šta mi u stvari, možemo zašto plediramo na član 77. i šta nam je ostalo, tačka 5. zakona ili nešto drugo. I naravno da je žalosno kada ja, koji sam po obrazovanom profilu magistar tehničkih nauka, treba da pričam o stvarima koja proističu iz prava i koje bi morale da su notorno jasne, pre nego što dođu nama narodnim poslanicima da o njima raspravljamo i o njima da govorimo.
Dakle, o čemu se radi? Radi se o tome da su odluke Administrativnog odbora koje se nama ovde predlažu zasnovane na pogrešnom tumačenju ustavnih normi, a i da prethodno nisu ispunjene procesne pretpostavke za izjašnjavanje od strane Administrativnog odbora i Narodne skupštine.
Još nešto da kažem, moramo se dogovoriti da ne bismo bili samo glasačka mašina, koja je to procedura, koji je to postupak, koja je to tehnologija i o tome su već kolege poslanici govorili, koja mora da bude sprovedena pre nego što to dođe ovde da mi o tome raspravljamo. U protivnom, mi narodni poslanici ličićemo na onu dečiju skupinu koja se igra one igrice - Jerečkinje - baračkinje, pa ovi kažu - koga ćete, a mi kažemo - toga i toga, i damo toga i toga, neka rade sa njim šta im je volja.
Dakle, predlažem, prvo da se zastane sa ovim postupkom i da se prethodno zatraži i izvrši autentično tumačenje člana 47. Ustava Republike Srbije, a to znači da se otklone procesne pretpostavke u smislu izjašnjavanja narodnog poslanika, da li se poziva ili ne na svoj imunitet.
Drugo, da pre sledećeg izjašnjavanja usvojimo ovde metodologiju ili proceduru koja mora da bude zadovoljena i po njoj postupljeno na Administrativnom odboru pre nego što dođe nama ovde da o tome raspravljamo. Toliko i hvala vam.

Poštovana gospođo predsedavajuća, cenjene dame i gospodo narodni poslanici, postoji obilje razloga zbog kojih Predlog zakona o privatizaciji, bez ozbiljnih prepravki, a u nekim segmentima i bez korenitih promena, ne može biti prihvaćen.
Ovom prilikom želim da istaknem i obrazložim samo neke od razloga za koje smatram da su po važnosti ispred ostalih.
Prvi razlog za neprihvatanje pomenutog predloga je neusaglašenost predloženog zakona sa Ustavom Republike Srbije, Ustavom SRJ i saveznim Zakonom o preduzećima. Dokaz: članom 14. predloženog zakona, kao ključni principi inaugurišu se obaveznost i oročenost formulacijom da su subjekti sa društvenim kapitalom dužni da sprovedu postupak privatizacije u roku od četiri godine od dana stupanja na snagu ovog zakona. Ako navedeni subjekti to ne urade, onda će to uraditi agencija. Ovakvim propisivanjem obaveznosti i oročenosti prodaje kapitala i s tim u vezi statusne promene preduzeća direktno su u suprotnosti sa članom 55, članom 57. i članom 64. Ustava Republike Srbije i članom 74. Ustava SRJ. Kao ilustraciju citiram navedene članove:
Član 55. "Ekonomsko i socijalno uređenje zasniva se na slobodnom privređivanju svim oblicima svojine na jedinstvenom tržištu robe, rada i kapitala; na samostalnosti preduzeća i svih drugih oblika organizovanja; na upravljanju i prisvajanju po osnovu svojine i rada; kao i na pravu zaposlenih i pravu drugih građana na socijalnu sigurnost".
Član 57. "Privredne i druge delatnosti obavljaju se slobodno i pod jednakim uslovima, u skladu sa Ustavom i zakonom".
Član 64. " Preduzeće i druga organizacija slobodno se organizuju, samostalni su u obavljanju delatnosti, povezivanju i udruživanju, imaju isti položaj u pogledu opštih uslova privređivanja i pravne zaštite i za svoje obaveze u pravnom prometu odgovaraju sredstvima kojima raspolažu".
Član 74. Ustava SRJ: "Preduzeća i drugi oblici organizovanja za obavljanje delatnosti ili usluga osnivaju se, organizuju i povezuju slobodno i samostalno, u skladu sa saveznim zakonom. Privredni subjekti su samostalni i ravnopravni, a uslovi privređivanja jednaki za sve".
Kao dokaz za neusaglašenost predloga na dnevnom redu i važećeg saveznog Zakona o preduzećima navodim da savezni Zakon o preduzećima ostavlja organima preduzeća da sami odlučuju o tome hoće li i koje statusne promene vršiti. Savezni zakon ne dozvoljava obaveznost i oročenost, propisuje način utvrđivanja i iskazivanja vrednosti kapitala, ostavlja preduzeću slobodu da bira model transformacije, dozvoljava mogućnost prodaje akcija pod povlašćenim uslovima i dozvoljava dokapitalizaciju. Po meni, taj predlog ništa od ovoga ne uvažava. Tu se može zaključiti da ako predlagač drži do legitimnosti, onda svoj predlog mora usaglasiti sa pozitivnim zakonskim propisima i o tome već u startu, voditi računa, a ne bez obrazloženja ignorisati citirane zakone i članove koji su na snazi.
Drugi razlog zbog koga se ne mogu složiti sa predloženim tekstom Zakona o privatizaciji jeste što su rešenja koja se nude značajno štetnija i nepovoljnija po zaposlene građane od rešenja koja su bila sadržana u starom zakonu. Dokaz: starim rešenjem preduzeće je imalo prava da emituje besplatne akcije do 60% kapitala. Novim rešenjima pravo se ograničava, pri aukcijskoj privatizaciji od 30% do 10%, u zavisnosti od toga u kom se periodu to dešava. A, u slučaju tenderske privatizacije na 15% i kod privatizacije putem restrukturacije ovog pravo se potpuno ukida.
Novi zakon ukida pravo građana izvan konkretnog preduzeća da se prijave za besplatne akcije u bilo kom preduzeću, a takođe i prava zaposlenih da u svom preduzeću dobiju besplatne akcije za staž ostvaren u drugim preduzećima. U ranijem zakonu, zaposleni su imali pravo na besplatne akcije u dinarskoj protivvrednosti od 400 maraka za svaku godinu radnog staža, a ovim predlogom to se smanjuje na 300, a u nekim slučajevima i na 150 maraka, u zavisnosti od toga u kom roku će se obaviti proces privatizacije aukcijskom metodom.
Predlog koji je pred nama ukida pravo izdavanja besplatnih akcija pre prodaje 70% kapitala preduzeća, a potpuno ukida pravo zaposlenih na besplatne akcije ako nije prodato više od 50% kapitala preduzeća.
Taksativno ću navesti šta se pored rečenog još ukida ukoliko bude usvojen ovaj predlog zakona. Šta se ukida? Popusti pri kupovini akcija, mogućnost kupovine akcija na 72 rate, pravo zemljoradnika na pravo prvenstva, pa i na pravo konkurisanja za besplatne akcije u zadrugama i poljoprivrednim preduzećima. Popust u visini od 1% na godinu radnog staža ratnim vojnim invalidima. Potpuno se ukida model dokapitalizacije i time i sva prava po osnovu dokapitalizacije. Pravo Republičkog penzionog fonda na 10% od svih akcija preduzeća smanjuje se na pravo penzijskog fonda sa 25% na 10% po osnovu prihoda od prodaje akcija posredstvom akcijskog fonda. Ukida se pravo instituciji tržišta rada na 25% prihoda od prodaja akcija posredstvom akcijskog fonda. Organičava se pravo na sticanje besplatnih akcija umesto za najviše 40 godina, na 35 godina radnog staža. Ukida se pravo prvenstva postojećih akcionara prilikom prve prodaje stečenih akcija.
Prema tome, kao što se vidi, sve se ukida. Možda bi mogli da se zapitamo zbog čega se to radi, a možda i ne treba, jer odgovor je odavno poznat. Bilo kako bilo, jasno se vidi u kojoj meri se odredbe novopredloženog zakona nepovoljnije odražavaju na sve zaposlene i na građane.
Treći razlog zbog koga ponuđeni predlog ne može biti akceptiran jeste nedorečenost, a u pojedinim segmentima i nejasnost izloženih rešenja. Dokaz: položaj i ovlašćenje agencije za privatizaciju u tekstu zakona nisu dovoljno razrađene i sve se prepušta posebnom propisu. Agenciji se daju velika ovlašćenja, a može se postaviti pitanje: zašto je potrebna agencija koja će funkcionisati mimo Ministarstva za privredu i privatizaciju i šta je smisao te i drugih agencija?
Tačnije, da li se agencije osnivaju zbog toga da derogiraju nadležnosti pojedinih resora, jer u tim resorima nema dovoljno snage ni stručnosti da se zadaci agencije kvalitetno obave ili će, pošto ih formira direktno Vlada, postavljajući pri tome, bez verifikacije Skupštine, i nadzorne odbore i direktora, te agencije biti izvršioci Vlade a njihove aktivnosti neće biti kontrolisane od resornih ministarstava.
Naše zalaganje je da se i zakonom o privatizaciji i zakonom o agencijama predvidi mehanizam kontrole rada, posebno agencije za privatizaciju i da se ta kontrola, s obzirom na značaj i ozbiljnost realizacije privatizacije, obavlja i od strane Skupštine.
Navešću još neke primere nedorečenosti i nejasnosti predloženih rešenja. Metod procene vrednosti kapitala smatram veoma značajnim. Nije objašnjeno u Predlogu zakona već se ostavlja podzakonskom aktu. A, takođe podzakonskom aktu ostavlja se da reši modele prodaje putem tendera i aukcije, pri čemu nema kriterijuma kad se primenjuje tender, a kada aukcija, pa se i to ostavlja podzakonskom aktu.
Treba razraditi i princip da na prodajnu cenu utiču prodajni uslovi, naročito sa aspekta obaveznosti prodaje i roka. Jer, ako je rok kratak, a prodaja obavezna, onda je jasno kakva se cena može postići. To može otvoriti svakojake sumnje.
Iz člana 54. zakona ne vidi se precizno na koji iznos građani imaju pravo kod privatizacionog registra. Treba precizirati ovlašćenja data akcijskom fondu pri prodaji preduzeća, jer naglim iznošenjem akcija na tržište, obara se njihova cena i vrednost kapitala preduzeća, pa bi na taj način država oštećivala preduzeća, na šta, svakako, nema prava.
Tekstom predloženog zakona nije jasno definisana ni prodaja akcija preko finansijske berze, čl. 59. i 73, jer se ukida postepenost prodaje akcija, a to će dovesti do obezvređivanja akcija i kapitala preduzeća.
Sve ovo što sam izneo ne samo da nije jasno meni već i velikom broju građana i privrednika sa kojima sam razgovarao, pa očekujem da će predlagač izaći za govornicu i decidirano dati odgovore na iznete dileme.
Konačno, četvrti razlog zbog koga mislim da zakon ne treba usvojiti, je činjenica da predlagač definitivno odustaje od mogućnosti i potrebe da u upravljanju privatizovanim preduzećima značajno participiraju oni koji su učestvovali u stvaranju tih preduzeća, a to znači zaposleni i građani.
Dokaz - na osnovu predloženih rešenja jasno se zaključuje da učešće zaposlenih ili građana u kapitalu privatizovanog preduzeća može maksimalno iznositi...
(Predsedavajuća: Vreme.)
... Molim vas, dajte mi još malo vremena. Da ovako nije u svetu i da napredni svet poznaje i druga rešenja gde zaposleni imaju većinski kapital, neka posluži sledeća ilustracija.
Jednom sam sa ove govornice već isticao taj primer, ali izgleda da o tome, hotimično ili ne, nije vođeno računa. Zbog javnosti ću ponoviti. U SAD postoji asocijacija ESOP, employ - zaposleni, share - akcije, onjnership - vlasništvo i R - program. Ta asocijacija je u 2000. godini imala 11.500 preduzeća u kojima je bilo zaposleno osam miliona ljudi, a vrednost kapitala je iznosila, naglašavam, 500 milijardi dolara.
(Predsedavajuća: 11 minuta.)
Od 11.500 preduzeća kod 1.000 je većinski kapital radnički i kotira se na berzi, a u ovim preduzećima je četiri miliona radnika.
Dame i gospodo narodni poslanici, namera mi je bila da komentarišući predloženi zakon, molim vas, Goco, za još malo vremena, i ukazujući na njegove manjkavosti i nepreciznosti pomognem da se dođe do dokumenata. (Žagor.)

Dakle, namera mi je bila da, komentarišući predloženi zakon i ukazujući na njegove manjkavosti i nepreciznosti, pomognem da se dođe do dokumenta koji bi ekspertno i pravedno uredio materiju o privatizaciji.
Međutim, imajući u vidu dosadašnju praksu usvajanja predloga predstavnika opozicionih stranaka, ne očekujem da će ovo o čemu sam govorio ubediti predlagača da zanemari razloge sujete i činjenicu što poboljšanje predlaže opozicioni poslanik.
U svakom slučaju ja rekoh i spasih dušu, a vi odlučite po savesti.

Poštovani gospodine predsedniče, cenjeno predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS-a je oduvek bila za oštro, veoma oštro oporezivanje radom nezasluženog obilja, kao i za pravedno i nepristrasno oporezivanje svakog fizičkog ili pravnog lica koje je steklo ekstra dohodak ili ekstra imovinu. Međutim, dilema koju imamo u ovom trenutku je da se ovako predloženim zakonom dovodi u pitanje jedno od osnovnih poreskih prava, a to je pravo na poresku jednakost, koje je povezano sa pojmom pravda. Argumentaciju za ovu konstataciju nalazim u obrazloženju predloženog zakona. "Ratio legis jednokratnog poreza na ekstra dohodak i ekstra imovinu leži u zahvatanju posebne ekonomske snage stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti od strane pripadnika ranije nomenklature, a ne u generalnom nivelisanju bogatstva".
Na šta, s obzirom na ovakvu stimulaciju, upućuje pomenuti citat? Dakle, osnovano se može zaključiti da će se odredbe predloženog zakona a priori primenjivati na one iz bivših nomenklatura, a ne i na one koji su ili bili jednog trenutka i sami u tim nomenklaturama ili su stalno bili uz te nomenklature i od njih se okoristili, a da pri tome nisu obuhvaćeni članovima 5. i 6. kao poreski dužnici.
Naše zalaganje je dakle da odredbe zakona moraju važiti za sve podjednako i da ovaj zakon ne sme biti pokriće za obračun sa pojedincima, bilo da se radi o predstavnicima pravnih ili o fizičkim licima iz tzv. ranijih nomenklatura.
Napominjem da svako određivanje ekstra dohotka na bazi pragmatsko - kalkulativnih poslova, koje je izraz potreba političkog trenutka, stvara mogućnost za voluntarističko-administrativno regulisanje ekonomskih tokova, a time i negiranje tržišnih tokova i odnosa između privrednih subjekata.
Prilikom utvrđivanja ekstra dohodaka zalažemo se da polazne osnove budu klasifikovane kao unutrašnji faktori, da tu, pre svega, bude niz momenata vezan za pravno lice i njegov proces stvaranja i razmene proizvoda, zatim za proces smanjenja troškova proizvodnje ispod prosečnih troškova u grani, što stvara uslove za ekstra prihod i dohodak, i kao spoljnji faktori, a to je stanje na tržištu, dejstvo prirodnih i institucionalnih uslova privređivanja.
Očigledno je da se, prema onome što nam je ovde predloženo, na osnovu ovog predloženog teksta zakona, ne može izvesti ni objektivno ni tačno računica dohotka koji je rezultat unutrašnjih, a posebno i spoljnih faktora.
Bez ambicija da u ovom javljanju dalje kritički elaboriram predloženi zakon, jer bih, između ostalog, morao da pitam - ko će, zbog čega, kako i odakle od "Zastave" da naplati porez zato što je uzimala kredit iz primarne emisije, zato što je kupovala devize po zvaničnom kursu, i drugo, ko će po istim ili sličnim kriterijumima od drugih "Zastava", čitaj - "Krušik-a" ili neke druge firme, da naplati te poreze.
Želim, dakle, da istaknem da je isključiva namera poslaničke grupe SPS-a da se dođe do dokumenta koji bi nepristrasno, egzaktno, kvalifikovano, ekspertno i pravedno uredio ovu materiju i da je s tim u vezi naša poslanička grupa predložila niz amandmana.
Naši glasovi za usvajanje ili neusvajanje zakona, koji je na dnevnom redu, su u funkciji prihvatanja pomenutih, predloženih amandmana, jer neprihvatanje amandmana u dosadašnjem maniru, koji je prerastao u praksu, nedvosmisleno će i notorno jasno ukazivati da se zakon donosi namenski, sa ciljem da posluži kao okvir za selektivni obračun sa političkim neistomišljenicima.
Zahvaljujem se na pažnji, a naročito ženskoj grupi koja je vrlo pažljivo pratila.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženo predsedništvo, cenjeni gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da komentarišem neke od delova ustavnog okvira za privremenu samoupravu i sa tim u vezi predložene zaključke od strane Vlade Republike Srbije.

U preambuli se kaže da, podsećajući da se Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 predviđa uspostavljanje i razvoj nacionalne samouprave na Kosovu, u očekivanju konačnog dogovora, da uvažavajući istorijski, pravni i ustavni razvoj Kosova i uzimajući u obzir legitimne težnje stanovništva Kosova da živi u slobodi i u miru i prijateljskim odnosima sa ostalim stanovnicima u regionu (komešanje u sali) ... Dakle, ovakva intonacija kroz svesno prenebregavanje činjenice da se autonomija obezbeđuje u okviru SRJ, a ne u okviru međunarodne uprave na teritoriji Jugoslavije, direktno utiče na suverenost i suverenitet Jugoslavije na ovoj teritoriji. Dalje se kaže: "Naglašavajući da je od svog uspostavljanja privremena administrativna misija UN na Kosovu i Metohiji pružala podršku i pomagala stanovništvu Kosova". Kažem da se ovde radi o cinizmu, iz prostog razloga, što pomagala jeste, ali šiptarskom stanovništvu. Što se tiče srpskog stanovništva, šta im je pomogla. Svedoci smo da im je ovih dana i zvono "uhapsila", jer je zvono iritiralo Šiptare. Tako pomažu Srbima.

Treće: "uzimajući u obzir da će na osnovu napora koje preduzima UNMIK i na osnovu dostignuća, uključujući i vredan doprinos stanovništva Kosova, itd." Znači, očekuje se da stanovništvo učestvuje na Kosovu na slobodnim i pravednim izborima. Kažem opet da slobodnih izbora ne može biti dok na Kosovu ne bude slobode, a pravednih izbora ne može biti nikako dok se na Kosovo ne vrate oni koji su sa Kosova prognani. Jer, valjda je pravda da se ti stradalnici vrate na svoja ognjišta. Dalje se u preambuli kaže: "Određujući da se u okviru oganičenja koje definiše rezolucija , odgovornost je preneta na privremene institucije samouprave, itd." Kaže se, kako bi se omogućilo utvrđivanje budućeg statusa Kosova jednim odgovarajućim procesom, u budućoj fazi u potpunosti će se voditi računa o svim relevantnim faktorima, uključujući i volju stanovništva.

Tim stavom se na jedan neprihvatljiv i protivrečan način stvaraju preduslovi za utvrđivanje budućeg statusa Kosova i Metohije, naglašavam Kosova i Metohije, a ne Kosova, jer se s jedne strane poziva na Rezoluciju, što izvorno podrazumeva dogovor o konačnom statusu Kosova i Metohije u okviru SRJ, ali se takođe, uključivanjem volje stanovništva kao bitnog faktora, stvara jedan politički pravni osnov za sprovođenje referenduma o budućem statusu Kosova i Metohije, a to znači secesije.

Dalje, svuda se ovde govori o Kosovu. Nisam čuo da je bilo ko od govornika, koji su bar danas bili za ovom govornicom, izgovorio to Kosovo, nego Kosovo i Metohija. Dakle, toga u zaključicima nema. Ili je Kosovo i Metohija, ili je samo Kosovo, ali da se dogovorimo šta je i zbog čega je to tako, ako je tako. Osnovnim odredbama poglavlja 1. Kosovo i Metohija se definišu kao entitet pod privremenom međunarodnom upravom, koji sa svojim stanovništvom ima jedinstvene istorijske, pravne, kulturne i jezičke atribute, a zatim se govori o nepodeljenoj teritoriji koja se sastoji od opština koje su osnovne teritorijalne jedinice lokalne samouprave. Dakle, ni malo slučajno su ovim stavom definisana tri osnovna elementa državnog suvereniteta. To su: stanovništvo, teritorija i državna vlast, što i na sasvim jasan način negira i isključuje suverenitet SRJ na tom delu teritorije i direktno je u suprotnosti sa Rezolucijom.

Posebno hoću da komentarišem poglavlje 9, podsećajući da Skupština prema ovom predlogu ima 122 člana. Od tih 122, 100 se bira proporcionalno, a to znači - Albanci kao većinsko stanovništvo će imati to, deset članova će imati Srbi, deset će imati svi ostali. Onda, u predsedništvu od sedam je samo jedan Srbin, jedan od drugih narodnosti, ostali su Šiptari. Mislim da ne treba sada bilo šta da pričam i da komentarišem kakav će biti status Srba u takvoj zajednici i šta oni u okviru takve zajednice mogu da očekuju. Ako je sad sve to tako, onda se naravno, postavlja pitanje zaključaka koji su nama ovde predloženi. Neću posebno da komentarišem zaključak 1 o kome je bilo dosta reči, ali želim samo da apostrofiram da ovaj okvir, ne samo što ne predstavlja dobru osnovu, nego ne predstavlja bilo koju osnovu koja bi zaštitila Srbe i omogućila im da žive kao ljudi i u okviru ljudskih prava na Kosovu.

Što se tiče zaključka 2, ne zalažem se da se preporuči gospodinu Hekerupu da još jednom razmotri mogućnost i vidi šta će da uradi, nego mi moramo insistirati da se napravi revizija ovog okvirnog sporazuma. Ne da on to razmotri, nego da napravi reviziju u duhu Rezolucije 1244.

Zaključkom 6, je rečeno: "Pre izlaska na izbore Srbi na Kosovu i Metohiji treba da zahtevaju da civilne ..." itd. Nema šta da zahtevaju. Uslov da Srbi izađu na izbore treba da bude taj plan kako da se oni tamo bezbedno vrate i kako da oni bezbedno žive, pa onda da idemo na izbore. U tom svetlu, član 7, koji kaže da naši organi sarađuju sa organima UNMIK-a, je gotovo nepotreban. Jer, ako se obezbede uslovi da se naši vrate tamo, sasvim je razumljivo da ovo treba da se radi, kao što se zna da ne treba golim rukama hvatati za ogoljene provodnike električne energije.

Što se tiče zaključka broj 8, u kome se kaže: "Preduzeće se konkretne mere za ostvarivanje funkcija nadležnih državnih organa na Kosovu i Metohiji u domenu poreza itd.". Ako se revizija ovog okvirnog sporazuma napravi na osnovu naših primedbi, to ko, šta, carina itd. treba da bude rešeno u okviru tog dokumenta, a ne iza toga. Konačno, nadležni državni organi će se dogovoriti i definisati organizaciju Saveznog komiteta za Kosovo i Metohiju. Vrlo je uopšteno koji su to nadležni organi, šta će, kada će, kako, itd.

Hteo bih da podsetim da zadatak Skupštine nije da kaže kako, nego da kaže šta. Kako, to je tehnika. Kako, to sprovodi onaj ko je servis Skupštine, to je u ovom slučaju Vlada. Skupština kaže šta hoće. Kako, gospodo iz Vlade i ostali koji su u izvršnoj vlasti, nađite rešenje. Nije dobro da sad kažemo - kažite vi nama kako. Ako mi sad to kažemo kako, onda znači da mi radimo vaš posao, a poslovi i nadležnosti su ipak podeljeni. Kome onda treba ovakav okvir? Svakako treba Šiptarima, koji su oduvek želeli da imaju svoju državu. Svakako treba i onima koji su njihovi mentori i koji im sve to omogućavaju, a zovu se međunarodna zajednica iliti, čitaj, Sjedinjene Američke Države. Jedan od razloga je možda i to što, čuli smo i čitali u štampi, bi Bonstil trebalo da bude najveća američka baza na evropskom tlu. O tome nisu razgovarali i nisu se dogovarali ni sa kim iz ove vlade.

(Vojislav Šešelj, sa mesta: Otkud znaš?)

Prema onome što mi znamo. Dakle, nisam pročitao da je bilo ko iz ove vlade rekao - vi možete tu teritoriju za to koristiti. Dakle, mi onda treba nekom drugom da damo legitimitet da bismo se sa njim dogovorili o korišćenju te teritorije, a to može samo ako on o tome bude mogao da odlučuje.

Konačno, danas je za ovom govornicom bilo reči o tome šta to sadašnja vlada radi kada je u pitanju pomoć Kosovu. Čuli smo nešto od gospodina Veselinova. Dakle, to je sad samo deo onoga što se inače radi, ili je ova prethodna vlada radila to. Ne samo to, nego i besplatne knjige i obezbeđenje prevoznih sredstava i obezbeđenje zdravstvenih pomagala, itd.

(Predsednik: Vreme.)

Prema tome, niko razuman neće zameriti niti pitati gospodina Đinđića zašto, kako je on rekao, 100 hiljada ljudi živi od budžeta ove republike i ove vlade. Naprotiv, biće mu zamereno ako intenzitet pomoći tim ljudima i onim koji su ostali na Kosovu ne bude bar na nivou one prethodne vlade. Na kraju, zamolio bih da ovu govornicu ne koristimo više lamentirajući zbog toga šta je bilo, lamentirajući u odnosu na neko loše nasleđe. Mi smo ozbiljni ljudi. Oni koji su dolazili na vlast i koji su zbog toga izabrani, valjda su znali ili pretpostavljali šta sve mogu da očekuju i za to su imali rešenja. Gospodo, ubuduće očekujemo rešenja, a ne lamentiranje šta je bilo i što je bilo.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ja sam, što se može proveriti, iako prijavljen za diskusiju, u cilju doprinosa da se sve ovo efikasnije završi od te diskusije odustao, ali zaista ovom prilikom izlazim samo zato da koristim pravo na repliku i da sperem ljagu koja je diskusijom stavljena na moje ime. Znate, postoji u Srbiji jedna poslovica koja kaže  da dokon pop i jariće krsti i ja hoću da verujem da je samo zbog toga gospodin Gvozden Jovanović pomenuo moje ime i mene u nekom kontekstu koji se tiče "Zastave".

Tačno je i hoću da kažem da sam bio član Upravnog odbora "Zastave", tačno je i to priznajem, da u "Zastavi" imam 30 godina radnog staža, da će moja supruga ovih meseci biti penzionisana u "Zastavi", da moj brat ima preko 30 godina staža u "Zastavi", da je pokojni otac 40 godina radio u "Zastavi", da je deda pokojni radio u "Zastavi" i da ja "Zastavu" izgovaram sa velikim "z" i da sam uvek kada je u pitanju "Zastava", možda i to gospodine Šumatovac ili zvani Šule, ali izađite pa recite da ja to radim i dokažite. Dakle, molim vas, želim da ponovim ime "Zastava", dakle za razliku od vas drugih koji ne znate šta je to "Zastava", da je to institucija, da je to sinonim, da je to pojam za Šumadiju, da je to izvor života svih onih koji u Šumadiji rade, a onda i Srbije i šire. Za razliku od vas ja to ime izgovaram sa velikim poštovanjem i otuda želim da kažem da nikada ne bih uradio nešto što bi "Zastavi" i njenim radnicima štetilo, pa ni sada kada tu "Zastavu" vode oni drugi koji, uslovno da kažem i dozvolite mi da prvi put zloupotrebim ovu govornicu, ne bi umeli ni dve nacrtane koze da vode i čuvaju.

Prema tome, da se objasnimo malo oko toga ko šta zna da radi i ko je za šta stručan i nadležan. Priznajem da sam malo egzaltiran, ne zato što je upućena kritika da sam učestvovao u nekim zakulisnim radnjama ili radnjama koje mogu da se dokažu. Dakle, čikam i gospodina Gvozdena i sve druge da dokažu šta sam to ja radio u "Zastavi", a onda ću sa ove govornice da se svima javno izvinim. Međutim, ono što želim da ovom prilikom kažem, nisam dakle ništa što je za "Zastavu" vezano radio u nekom kontekstu koji "Zastavi" ne bi doneo koristi. Iz tih razloga želim da demantujem to što je ovde rečeno, a iz razloga dostojanstva, iz razloga doslednosti odustao sam od diskusije po ovoj tački, pa neću ni sada govornicu za to koristiti. Hvala vam lepo.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani gospodine potpredsedniče, a nema Vlade, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, želim vama i javnosti da obrazložim zašto mislim da treba usvojiti Predlog zakona o podršci razvoju malih i srednjih preduzeća.
Tokom višenedeljnog besomučnog bombardovanja naše zemlje, od 24. 3. do 8. 6. 1999. godine, nestajala su deca, ljudi, delovi gradova, a takođe i fabrike koje su hranile generacije ljudi u proteklih 100 i više godina. Podsetimo se da je agresor porušio ili oštetio 144 preduzeća i bez posla ostavio preko 80.000 radnika. Ne treba valjda naglašavati da je najvažniji zadatak svih nas da ove radnike vratimo na posao i time njima i njihovim porodicama stvorimo bar elementarne egzistencijalne uslove. Takođe smatram, a i verujem da smo u tome saglasni, da treba obezbediti radna mesta kako za radnike koji će prestrukturiranjem velikih privrednih sistema postati tehnološki višak a tako i za armiju mladih koji su već završili škole, a nemaju posla ili su pri kraju stručnog osposobljavanja, pa im takođe treba obezbediti zapošljavanje.
Veliku šansu i realnu mogućnost dugoročnog rešavanja navedenih problema pružaju mala i srednja preduzeća. Zašto mala i srednja preduzeća, koje su to prednosti ovih preduzeća? Navešću samo neke. Prvo, radno intenzivna delatnost. Drugo, veliki izbor proizvoda uz male serije. Treće, fleksibilnost za tržišne promene. Četvrto, preduzetništvo i inovativnost, veći motiv za uspeh na poslu, neposredna komunikacija sa zaposlenima itd.
Da li postoje već gotova svestrano osmišljena rešenja i programi koje je moguće odmah aplicirati u malim i srednjim preduzećima? Odgovor je potvrdan. Ilustracije radi, sa 1. novembrom 2000. godine, samo je Udruženje malih preduzeća i zanatstva Privredne komore Beograda imalo registrovan i elaboriran 351 program iz metaloprerađivačke inustrije i mašinogradnje, 75 iz oblasti elektroindustrije, 46 iz hemijske industrije, 44 iz prehrambene industrije i tako dalje. Šta je onda potrebno uraditi i koje su to mere i aktivnosti koje treba i koje je neophodno odmah preduzeti za afirmaciju malih i srednjih preduzeća?
Mišljenja preduzetnika sa kojima sam razgovarao, tragajući za odgovorom na postavljeno pitanje, mogu se generalizovati u sledećem: pojednostaviti proceduru i objediniti na jednom mestu aktivnosti za dobijanje radnih dozvola i saglasnosti za poslovni prostor; izrada urbanističkih planova i brže davanje potrebnih dozvola od strane lokalnih vlasti; obezbediti odgovarajuću infrastrukturu, puteve, vodovodu, elektromreže i tako dalje; brže rešavanje administrativnih procedura od strane lokalnih vlasti za otvaranje malih i srednjih preduzeća; organizovanje davanja stručnih saveta i informacija za mala i srednja preduzeća; stvoriti sistem poreskih i carinskih olakšica za investiranje u mala i srednja preduzeća; formiranje fonda koji će podsticati preduzetništvo; stvoriti bazu programa za mala i srednja preduzeća; obezbediti iste uslove privređivanja za društvena, mešovita i privatna preduzeća; stvoriti uslove za pružanje savetodavnih, informativnih i edukativnih usluga; praćenje poslovanja malih i srednjih preduzeća od strane banaka itd.
Sve napred rečeno nedvosmisleno ukazuje da je nužno urediti i pojednostaviti zakonsku i administrativnu proceduru u pogledu osnivanja i funkcionisanja malih i srednjih preduzeća. To je razlog što je poslanička grupa SPS Narodnoj skupštini podnela Predlog zakona o podršci razvoju malih i srednjih preduzeća koji nudi rešenja za prevazilaženje do sada uočenih osnovnih ograničenja, određivanje prioriteta razvoja ovih preduzeća, kao i uspostavljanje odgovarajućih zakonskih rešenja za podsticanje njihovog razvoja. Donošenje ovog zakona, između ostalog, treba da ojača mala i srednja preduzeća u proizvodnom sektoru i izvozu, da doprinese tehnološkoj revitalizaciji privrede i pospeši zapošljavanje. Konačno, ovaj zakon bi doprineo daljoj supstituciji uvoza, osnovnoj i dugoročnoj saradnji i kooperaciji sa velikim firmama, kao i realizaciji programa koji zahtevaju mala ulaganja, zasnovana na domaćim resursima. Očekujem da će poslanici prihvatiti izglasavanje predloženog zakona i da kod poslaničke većine neće preovladati sujeta, zbog koje predlog ne treba usvojiti, samo zato što je predložen od poslaničke grupe SPS-a. Zahvaljujem.