Nisam se javio kao advokat Vlade, samo radi istine i zbog građana, jer, kao što gospodin Krasić reče, mi smo dužni da kažemo nešto.
O nabavci opreme za evidentiranje građana, kao i nabavci ovog sistema, raspravljano je na jednoj od prvih sednica Odbora za bezbednost kojim predsedava gospodin Mirčić, inače predsednik Odbora za bezbednost, i tada je objašnjeno kako je ta oprema nabavljena, zašto ugovor nije raskinut, kakve bi to štete imalo po državu Srbiju, tako da potezanje tog pitanja dve i po godine nakon toga je bespotrebno, jedino ako nema nekih političkih razloga.
Druga stvar, meni je jasan strah, koji pokušavate da sejete među građane, od nove tehnologije i to je sasvim razumno, ali ja samo hoću radi istine da kažem da taj čip vi svi koristite i ja garantujem da 50% članova SRS ima to što se zove čip.
Evo, ja ću vam pokazati, to je taj čip za koji kažete preko toga će se građani Srbije prisluškivati, špijunirati; ovo što pokazujem je obična halo kartica i svi je koristite, da ne govorim o platnim karticama, da ne govorim o podacima koji se unose da biste dobili platnu karticu. Niko tu ne kaže da se radi o špijuniranju, nego jednostavno o tome.

Poštovane dame i gospodo, uvaženi ministre, drage kolege poslanici, poslanička grupa G17 plus naravno glasaće za usvajanje ovog zakona o ličnoj karti, zato što smatramo da je to jedan preko potreban zakon.
Većina prethodnih govornika je istakla činjenicu da se ovde radi o zakonu koji je u svom biću pretežno tehničkog karaktera. Ne bih se složio do kraja sa tim. Jeste da ovaj zakon pre svega izvodi i sprovodi neka prava koja proističu iz Zakona o državljanstvu.
Međutim, kada se malo pažljivije protumači tekst i posledice koje će izazvati donošenje ovog zakona, mogu reći da je ovaj zakon po značaju koji ima mnogo dalekosežniji.
Neću ponavljati ono što je već većina kolega rekla, o modernizaciji Vlade, neću ponavljati o tome na koji način će građani lakše ostvarivati neka svoja prava, recimo u preuzimanju kredita, a što je aktuelno ovih dana. Zadržao bih se samo na, po meni, na najbitnijem segmentu koji ovaj zakon omogućava.
Svesni smo činjenice da živimo u trenutku kada je svaka savremena država na ovom svetu suočena sa prevencijom i borbom protiv terorizma. Terorizam, nažalost, globalno je zlo i vi protiv njega ne možete da se borite ograničenim sredstvima, na ograničenom prostoru i u ograničenom vremenu. Vi to morate činiti u saradnji sa ostalim državama.
Dakle, ono što omogućava ova lična karta je, pre svega, lakši protok informacija, lakša razmena informacija i lakša identifikacija lica ili utvrđivanje identiteta pojedinih lica. Ne znam, neko je već pomenuo, mi koristimo ličnu kartu koja je doneta po Zakonu o ličnoj karti iz 1974. godine, dakle, pre više od tri decenije. Ne možete da se savremenim izazovima, kao što je terorizam, ponoviću još jedanput, borite sredstvima koja su propisana pre 30 godina.
Na stranu ovo što je gospodin Aligrudić pokazao, o raspadanju karte, o lakom falsifikovanju, da to možete uraditi, jednostavno drugačiji su bili i društveni i tehnički uslovi u to vreme. Nažalost, svi su ovde govorili o tome da u pojedinim državama savremenog sveta ne postoji identifikacioni dokument. Pominju se protesti u Grčkoj 1997. godine, pominje se Velika Britanija. Podsetiću vas da se taj stav posle napada na Njujork i te kako promenio.
Zakonopisac je, kao i većina zakonopisaca u savremenim državama, suočen sa jednom činjenicom. Recimo, bio je obučen sa dve strane. S jedne strane, kako maksimalno ispoštovati ljudska prava, a sa druge strane kako učiniti borbu protiv terorizma efikasnijom. Po mom ličnom mišljenju, zakonopisac, odnosno predlagač ovog zakona uspeo je da ispoštuje i jedan i drugi kriterijum.
Ovde su pominjani žigovi, čipovi. Podsetiću vas šta sadrži član 7. ovog zakona. On kaže da u obrazac o ličnoj karti unose se sledeći podaci: prezime, ime, pol, dan, mesec i godina rođenja, mesto, opština i država rođenja, jedinstveni matični broj i, ono što izaziva nedoumicu kod većine, slike biometrijskih podataka, odnosno fotografija, otisak prsta i potpis, i ništa više.
Znači, sve priče koje proističu iz Džordža Orvela, Velikog brata, jednostavno ne stoje ovde. Tačno je taksativno nabrojano šta obrazac lične karte sadrži.
Pominjane su ovde i neke scene iz filmova Džejms Bonda. Toga ovde nema. Te, da možete pratiti pomoću ovoga, a većina od vas ima kartice u nekoj od banaka i pristaje na te kartice i da ih dobije. Nikome ne smeta što te banke imaju isto bazu podataka i nikome ne smeta što su te baze podataka mnogo slabije zaštićene nego što će biti zaštićena ova baza podataka koja je po ovom zakonu dužna da se realizuje.
Dakle, ne bih više vama oduzimao vreme. Smatram da je zaista ovaj zakon korektno urađen. Posebno me raduje što su gospodin ministar i predlagač blagovremeno reagovali da primedbe koje smo imali na čl. 2, 4, 22. su otklonjeni. Smatramo da je ovaj zakonski predlog zaista korektan i ponavljam, G17 plus će glasati za ovaj zakon. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici, gospodine ministre, ako znamo da je kontrola i reforma bezbedonosnih službi jedan od prioriteta Srbije na njenom putu ka EU, ako znamo da takva reforma ne može biti ozbiljna ako se ne usvoji zakon o policiji, onda nema dileme kako će poslanici G17 plus glasati. Naravno, mi podržavamo ovaj predlog i glasaćemo za usvajanje ovog zakona.
Naime, o reformama službi bezbednosti dugo se i opširno govorilo. Bilo je tu raznih ministara, bilo je tu raznih transformacija, sistematizacija, resistematizacija, ali suštinski se ništa nije učinilo. Ništa se nije učinilo sve do dolaska ove vlade. Ova vlada i resorni ministar imali su dovoljno hrabrosti, znanja, volje da suštinski priđu ovom problemu. Oni su prišli reformi sistema bezbednosti na koje se najviše čekalo. Ove reforme su poslednje provedene, a na njih se najduže čekalo.
Jednostavno, predugo je policija bila politički instrument, političko sredstvo, sredstvo kojim je struktura na vlasti kontrolisala društveni interes. Nije ga podržavala nego ga je kontrolisala. Naravno, takvo ustrojstvo policije i sistema bezbednosti zahtevalo je određenu kadrovsku strukturu, u kojoj su poslušni i pouzdani nosili prevagu nad stručnim, pametnim. Međutim, sa dolaskom ove vlade to se počinje menjati.
Kada sam govorio o prethodnom periodu, da ne bude zabune, zatečenom periodu, govorim o periodu i posle 5. oktobra. Reforma sistema bezbednosti nije samo stvar opredeljenja i volje vlade i resornog ministra. Tu se radi jednostavno o nekim obavezama koje smo mi, kao zemlja, na putu ka evropskim integracijama preuzeli. Mi kao država, sa ozbiljnim opredeljenjem ka evropskim integracijama, te obaveze ćemo ispuniti. Ne bih želeo sada da ponavljam, gospodin ministar je u svom uvodnom obraćanju pomenuo koje smo sve dokumente, protokole i preporuke morali da ispoštujemo. Mislim da je to dobrim delom ovim zakonom učinjeno.
Uvažavajući činjenicu, pre svega, da reforme, pa i reforme policije, nisu stvar trenutka, već procesa, za poslanike G17 plus ovaj tekst predloga je sasvim prihvatljiv. Neko je lepo primetio da je ovaj predlog zakona nešto između zatečenog i poželjnog.
Mi uvažavamo tu činjenicu i baš zbog toga, da bismo se što više približili tom poželjnom, poslanici G17 plus podneli su više od 20 amandmana.
Ne zbog toga što smo smatrali da je ovaj predlog zakona loš, ne zbog toga da bismo dobili neke jeftine dnevno-političke poene, to prepuštamo nekim drugim, jednostavno, ponoviću još jednom, hteli smo da podržimo napore ove vlade da se konačno izvrši suštinska reforma sistema bezbednosti, u ovom slučaju policije, i da dođemo do najboljeg mogućeg rešenja.
Jedan od kolega poslanika je rekao ovde da je amandmane G17 plus pisala EU. Meni je drago ako je taj kolega prepoznao u našim amandmanima preporuke EU. Amandmane smo pisali mi, doduše imamo dovoljno stručnih i poštenih ljudi u našoj poslaničkoj grupi koji su mogli to da urade. O razlozima što smo to učinili, već sam govorio.
Neki od naših amandmana su prihvaćeni. O nekima se još razgovara, ali bez obzira na to smatramo da ima dovoljno dobrih stvari u ovom zakonu zbog kojih treba podržati ovaj zakon.
Ne bih želeo da se ponavljam, kolege su o tome govorile, posebno kolega Krstin, šta je dobro u ovom zakonu. Kratko bih hteo da podvučem, dobra stvar je kod zakona o policiji što se, pre svega, sprovodi demilitarizacija i depolitizacija. Siguran sam da resorno ministarstvo ima dovoljno snage da već započet proces dekriminalizacije policije, koja je odraz ranijeg perioda, sprovede do kraja. Tome smo svi svedoci. Mislim da ministar ima dovoljno snage da istraje na tom putu.
Ponoviću ono što je, po meni, najbitnije. Pre svega, ovim zakonom se uvodi novi koncept javne bezbednosti. To više nije samo zaštita prava i sloboda državljanina Srbije, građana, nego zaštita svih. Takav jedan novi koncept javne bezbednosti zahtevao je da se odrede, pre svega, veoma jasno policijski poslovi. U ovom zakonu to je regulisano u članovima od 10 do 19, u kojima mislim da je dosta amandmana iz poslaničke grupe G17 plus ministar ugradio, odnosno prihvaćeni su.
Jednostavno, da bismo zaštitili prava i slobode građana, moramo znati koja su ovlašćenja policajca, odnosno prava i ovlašćenja policajca i prava i ovlašćenje građana. To su jednostavno dve stvari, odnosno viđenje jedne te iste stvari. Ovaj zakon to precizno reguliše, mnogo bolje nego postojeći, koji je donet, podsetimo se, 1991. godine, u nekim potpuno drugačijim uslovima. Mislim da je tu zakonsko rešenje sasvim prihvatljivo.
Ono što je najbitnije kod ovog zakona, tiče se organizacionog dela, jeste da se uvodi direktor policije, odnosno direkcija policije. Takođe, mi tu nemamo nekih ozbiljnijih primedbi. Direktora policije, dakle, bira Vlada na predlog resornog ministra, bira se na pet godina. Sve to je regulisano u članu 21.
Možda bi bila mala primedba da se nadam da će ovi kriterijumi biti precizirani kroz neka od podzakonskih akata, jednostavno da bismo znali da se što manje radi o diskrecionom pravu ministra prilikom izbora direktora.
Ne bih se više zadržavao na detaljima osim da kažem, koliko god neki zakon bio dobar, može biti savršen, ukoliko se ne primenjuje ili se pogrešno primenjuje, on jednostavno nema nikakvu snagu, potpuno je bezvredan. Zbog toga, ovim zakonom su predviđena dva nivoa kontrole - spoljašnji i unutrašnji.
Poslanici G17 plus su imali malo drugačije viđenje u ovom delu, ali to je bilo naše viđenje. Postoje dva sistema, mogli smo izabrati jedan ili drugi.
Vlada i ministar su se odlučili za jedan. Bilo jedan ili drugi, odlučili smo da prihvatimo da je ono što je najbitnije - zaštititi prava i slobode građana i sprečiti samovolju policije.
Ono što me posebno raduje, naravno, ne sadrži se u ovom zakonu, ali sam spremajući se za ovaj zakon pronašao da će biti oko 100 inspektora unutrašnje kontrole raspoređeno na teritoriji Srbije.
Mislim da sam to našao u nekom intervjuu. To je strašno dobro. Znači, ipak se ozbiljno prilazi ovom problemu, neće se to sprovoditi paušalno, neće ostati mrtvo slovo na papiru.
Za sada bih toliko rekao, neću dublje da ulazim u analizu ovog zakona, za to postoji rasprava u pojedinostima, gde mislim da će ostale pojedinosti biti potpuno razjašnjene.
Na kraju, još jednom bih hteo da vas pozovem da, kao i poslanici G17 plus, podržite ovaj zakon i glasate za zakon o policiji. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, gospodine ministre, poslanička grupa G17 plus  nije imala  nikada ni najmanje dileme kada je trebalo podržati neke zakone koji od Srbije ponovo stvaraju državu, koji Srbiju ponovo uvršćuju u državu, modernu i savremenu evropsku državu. Nemamo nikakve dileme ni sada.
Poslanici G17 plus podržaće ovaj predlog i glasaće za usvajanje ovog zakona. Naime, i te kako je bitno da država donosi zakone kojima proširuje prava i slobode građana, ali smatramo da je još bitnije da država donosi zakone kojima se ta prava i slobode štite, da se donose instrumenti kojima će se ta prava ostvariti u praksi. Da li ima većeg dokaza o demokratičnosti jednog društva nego kada država donosi zakone kojima predviđa instrumente kojima se štiti sama od sebe, odnosno kada građane štiti od sebe i predstavnika te iste države.
Pokazalo se u dosadašnjoj praksi da upravna i sudska kontrola nisu dovoljne i da je potrebno posegnuti za nekim novim i modernijim načinima. Mislim da ste dobro zaključili da se radi o ombudsmanu. Žalosno je to što je Srbija 133. zemlja u svetu koja uvodi ovaj institut, koja uvodi institut zaštitnika građana. Žalosno je to što se Srbija ponovo našla na začelju savremenog sveta.
Sada mi nije jasna dilema nekih kolega poslanika da je ovo preuranjeno, da ovaj zakon nije neophodan. Naravno da nam je potreban ovaj zakon. Što veća prava i što veći broj instituta kojima se štite određena prava imamo, to je jedna država demokratičnija.
Naravno, o kvalitetu ovog zakona možemo se sporiti. U pravu su kolege poslanici koji kažu da ovaj zakon nije savršen. Daleko je od toga. Ali, od jednog lošeg zakona postoji samo nešto što je gore, a to je nepostojanje zakonske regulative.
Poslanici G17 plus su svoje primedbe izrazili kroz amandmane. Neki od njih su usvojeni, nadam se da ćemo o ostalima da razgovaramo. Smatram da će one najbitnije primedbe koje G17 ima biti otklonjene.
Ne bih želeo trošiti vaše vreme govoreći o onome što je sadržano u obrazloženju ovog predloga i zbog čega ćemo mi glasati za ovaj zakon. Hteo bih reći nešto o jednom delu, gde smatram da je ovaj predlog trebalo da reši na drugi način. U članu 1. kaže se da se zaštitnik građana stara o zaštiti i unapređenju ljudskih prava, i ono što je bitno, kontroliše rad organa državne uprave, kao i drugih organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja. U stavu 3. člana 17. isključeni su iz kontrole zaštitnika građana sudovi i tužilaštva.
Uzimajući specifičnost našeg društva i posebno činjenicu da se većina pritužbi naših građana odnosi baš na rad sudova i tužilaštva, smatram da je i rad pravosudnih organa mogao da se nađe pod kontrolom zaštitnika građana. Naravno, prihvatamo i vaše obrazloženje da bi to uticalo na rad i nezavisnost sudova, princip podele vlasti.
Međutim, podsetio bih vas da u nekim zemljama u okruženju, a i u svetu postoje zaštitnici građana ili ombudsmani koji imaju tu nadležnost. Recimo, u Crnoj Gori, mislim, u slučaju odugovlačenja postupka, očigledne zloupotrebe procesnih ovlašćenja ili neizvršavanja sudskih odluka, ombudsman može da reaguje. U Velikoj Britaniji se parlamentarni komesar stara nad sudskom administracijom.
Posebno je zanimljivo rešenje koje nalazimo u Švedskoj, gde je ombudsman u mogućnosti da prisustvuje sudskim procesima, gde kontroliše rad sudova na taj način što opominje sudije u slučaju blažih povreda, a čak ima mogućnost da pokrene inicijativu u slučaju težih povreda od strane sudije.
Naravno, pri ovome mora jednom strogom zakonskom barijerom da se ombudsman ograniči samo na kontrolu, recimo, rokova, sudskog osoblja, nikako da mu se ne dozvoli kontrola meritornosti sudskih odluka. To bi bilo nedopustivo. Mislim da postoji instrumentarij kojim bi to moglo da se uredi.
Ne zaboravite, i same sudije krše ljudska prava. Zar nije kršenje ljudskih prava ako čekate na sudsku presudu šest godina? Zar nije kršenje ljudskih prava ako na jedno izvršenje čekate 10 godina, kada se sve živo prodalo i kad nemate odakle da izvršite tu presudu. Znači, zaštitnik građana bi morao da ima kontrolu i nad radom pravosudnih organa.
Ono što je još bitno, a to ste zakonom dobro predvideli, da se ombudsmanu obezbedi maksimalna nezavisnost u odlučivanju. Samo na taj način će građani dobiti jedan pouzdani mehanizam za zaštitu svojih prava.
Ostale primedbe je izneo kolega Marko Krstin, tako da neću više vama oduzimati vreme. Poslanici G17 plus glasaće za ovaj zakon i podržavamo svaki zakon koji nas vodi u Evropu.

Poštovani predsedniče, reklamiram povredu Poslovnika iz člana 97. stav 1, i to u onom delu kada je gospodin Četrović u jednom delu svog izlaganja rekao da su neke ćelije u nekim opštinama formirale neke grupe radi pomaganja oko dobijanja nekih kredita, odnosilo se na poljoprivredne kredite.
Osetio sam se prozvanim u tom trenutku, zbog toga što je Opštinski odbor G17 plus u Zaječaru u proteklih par meseci održao više od 50 tribina na selima, koje su bile izvanredno posećene, gde su ljudi, ne pripadnici G17 plus, nego svi, dolazili i raspitivali se o načinu registracije preduzeća, o načinu registracije gazdinstava, o načinu dobijanja kredita.
Koliko je ta ideja bila loša, vidi se po tome što je Opštinski odbor, ili kako se već zove, SRS u Zaječaru pokušao da nas imitira, pa je formirao neki seljački pokret, valjda, kolega Zankov će me ispraviti. Međutim, koliko je ta njihova akcija imala odjeka vidi se po tome da su njihove tribine bile neposećene, da nije bilo nikakvog interesovanja, za razliku od naših, jer su konačno ljudi i građani sela opštine Zaječar prepoznali G17 kao nekog ko ne govori samo o njihovim problemima, nego ih konačno konkretnim merama i akcijama rešava.

Pogrešno sam protumačen od strane gospodina Četrovića. Ne radi se ni o kakvim okupljanjima, gospodine Četroviću, to se zovu edukacije, ako niste čuli do sada. Što se tiče da nismo držali 50 tribina, to možete pitati građane sela i opštine Zaječar koliko smo održali.
Evo odgovora na konkretno pitanje, gospodine Četroviću, zašto to mi radimo. Mi to radimo zbog toga što to ne radi opštinska vlast, ona koja to treba da radi, jer SRS obično kohabitira sa nekima koje je do juče napadala, kao što je, recimo, Liberalni savez, ili kako su se već zvali, ko ima predsednika opštine. Tako da je odgovor gospodinu Zankovu, mi to zato radimo, a ne radi opštinska vlast.

Kolega Marko Krstin podneo je amandman na član 23. stav 2. kojim je predložio da se stav 2. briše. Ovim stavom 2. je predviđeno da je na tuženom poslodavcu teret dokazivanja činjenica da nije prekršio zabranu diskriminacije.
Juče sam, govoreći u načelu, rekao da se ovo proteže kroz celokupan naš pravni sistem, gde je osnovna pravna stavka da onaj što tvrdi to i dokazuje, tako da mislim da bi se ovim stavom narušio čitav pravni sistem, tako da ostajemo pri amandmanu, posebno zbog činjenice da dokazivanje negativnih činjenica nije moguće ni po Zakonu o parničnom postupku, ni prema nekim drugim zakonima.

Poštovane dame i gospodo uvaženi narodni poslanici, kvalitet jednog zakona ceni se jedino i samo kroz njegovu primenu. Međutim, ono što već ovog trenutka možemo reći o predloženom zakonu o radu jeste da će on biti sigurno mnogo, mnogo bolji nego sada važeći Zakon o radu. Ako ni zbog čega drugog, ono bar zbog toga što ćemo biti sigurni da je donet na jedan način koji propisuju pozitivni propisi, a ne glasanjem iz Soluna, Bodruma, a ko će već svega da se seti. Zbog toga poslanici G17 plus glasaće za ovaj zakon i podržaće ovaj predlog.
Najveća mana ovog zakona je ta što je možda malo zakasnio, ali ovaj propust sigurno ne može da se pripiše sadašnjoj Vladi nego prethodnoj. Naime, da su neke norme iz ovog predloga bile ugrađene u prethodni, sigurno mnoge negativne posledice privatizacije bile bi otklonjene, a ako ne i potpuno anulirane.
Pitajte se samo da li bi posledice privatizacije, one sive, crne privatizacije, koja je proistekla iz stečajnog postupka, bile takve kakve jesu sada da je tada bio u tom zakonu fond solidarnosti. Ovaj zakon jednu od najznačajnijih novina donosi baš formiranjem tog fonda solidarnosti, kojim se prava zaposlenih u preduzećima u stečaju štite. O nekim prednostima ovog zakona i novitetima koje on donosi govorile su kolege pre mene.
Istakao bih, osim već rečenog, i još zabranu diskriminacije. Znači, prilikom zapošljavanja otklonjena je bilo kakva diskriminacija zbog pola, vere, veroispovesti. Ono sa čim se možda ne bih složio je tužba za naknadu štete proistekle zbog diskriminacije.
Naime, tu se jednom odredbom zakona uvodi da je teret dokazivanja na tužiocu. Objašnjeno mi je da je to po nekim preporukama i direktivama Evropske unije, a nemam razloga da ne verujem ministru.
Međutim, to se malo kosi sa pravnim sistemom Srbije. Ovaj zakon, a ima još možda par mana, mana uslovno rečeno, a recimo da je možda malo prenormiran, pa da ga uporedimo sa nekim zakonima o radu u okruženju. Od viška glava ne boli, to je sigurno.
Kao jednu od pozitivnih strana ovog zakona, a možda i najvažnije, istakao bih da je poslodavac dužan da u roku od 15 dana po zasnivanju radnog odnosa zaposlenom dostavi fotokopiju prijave na obavezno osiguranje. Šta se želi ovom normom? To je gospodin ministar lepo objasnio, sprečićemo pojavu rada na crno, sprečićemo da radnici posle nekoliko godina provedenih kod određenog poslodavca shvate da njima doprinosi nisu uplaćivani i, naravno, teret toga će pasti na državu ili radnici neće moći da ostvare jedno od osnovnih prava, recimo na penziju.
Možda je ovaj zakon trebalo doneti mnogo ranije, ali to nije propust ove vlade. G17 plus će glasati uvek za zakone koji tamo gde je bio haos, gde su bile nedoumice, uvodi red i zakonitost. Zato vas pozivam da i vi ostali glasate za usvajanje zakona o radu. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici, G17 plus uvažava potrebu da se evropski pravni standardi prenesu u naš pravni sistem. To je jedan od razloga zbog kojih ćemo podržati ovaj zakon.
Drugi razlog zbog kojeg ćemo podržati ovaj zakon jeste da se obaveze preuzete potpisanim međunarodnim ugovorima, bez obzira ko ih je i kada potpisao, moraju ispuniti. To su dva razloga zbog kojih ćemo sigurno podržati ovaj zakon.
Nažalost, u ovom zakonu nema još puno toga zbog čega bismo ga podržali. O čemu se ovde radi? Ministar je u svom izlaganju, kao predlagač zakona, dao vrlo prihvatljivo obrazloženje: da rešavanje spora putem posredovanja ima višestruke prednosti, a pre svega okončanje spora mirnim putem, bez dugotrajnog postupka pred sudom ili drugim organom.
Takođe, postoji potreba za unapređenjem metoda rešavanja sukoba. Tu je predlagač potpuno u pravu. Naši sudovi su spori, neefikasni, tromi. Postupci pred našim sudovima nedopustivo dugo traju, nerešeni predmeti se gomilaju. Stranke su prilikom ostvarivanja svog prava, nažalost, izložene dugotrajnom procesu, dugotrajnom postupku koji izaziva velike troškove. Zapamtimo, pravda koja je zakasnila i koja je skupa uopšte više nije pravda.
Sasvim je sigurno da će stupanjem na snagu Zakona o parničnom postupku deo našeg pravosuđa biti popravljen, pre svega u onom delu što se tiče efikasnosti. Međutim, to nije jednostavno u celom pravosuđu. Pre svega, ovo se odnosi na građansko - pravni postupak. Zakonopisac veruje da je građanima potrebno ponuditi alternativni način rešavanja sporova. Tu smo potpuno saglasni sa predlagačem. Jednostavno, smatra se da će na taj način sudovi biti rasterećeni nekih predmeta, a samim tim će postati i efikasniji. U ovom delu se potpuno usaglašavamo sa zakonopiscem i predlagačem.
Međutim, da bi ovaj postupak zaživeo, on mora da bude brži i jeftiniji od sada postojećih sudskih postupaka. Pažljivo sam čitao ovaj zakon i čini mi se da nema dovoljno argumenata u samom zakonu koji bi stranke naterali da rešavaju svoje sporove na ovaj način, a ne po nekim od već postojećih sudskih postupaka. Podsetimo se, u ovom zakonu nema ničega tako novog i revolucionarnog što bi doprinelo da se mi usmerimo na ovaj način rešavanja postupka.
O čemu se radi? Mi sada imamo određene načine za mirno rešavanje sporova i tu nisu potrebne nikakve dodatne pravne norme. Jednostavno, ono što je bitno i što stranke treba da usaglase jesu njihove volje. Znači, ukoliko postoji saglasnost njihovih volja, nikakve druge norme nisu potrebne. Postoji sudsko i vansudsko poravnanje.
Naravno, predlagač je u pravu i kada kaže da je potrebno pronaći nove, alternativne načine rešavanja sporova. Sigurno je da je jedan spor, konflikt među stranama ili strankama u postupku potrebno rešiti pre nego što on eskalira, u samom začetku. Naravno da je mnogo bolje jedan spor rešiti susretom interesa, a ne njihovim sukobom.
Međutim, zakonodavac se nije potrudio da da dovoljno argumenata, dovoljno činjenica da se stranke usmere na ovaj način rešavanja sporova.
Jedino što je novo u ovom postupku i što zaista do sada nije postojalo jeste uvođenje posrednika. Sada se, pored sudije koji je zadužen da izmiri stranke, da tako kažem, uvodi i posrednik. Međutim, ima jedan problem koji se ovde javlja, da to sigurno neće doprineti pojeftinjenju postupka, zato što je posrednik posebno plaćen, i to, na osnovu člana 30. stav 4, po advokatskoj tarifi. To sigurno neće doprineti pojeftinjenju postupka zbog toga što stranke u vansudskom poravnanju ili u sudskom poravnanju plate taksu, pojave se pred sudom i nema dodatnih troškova, dok se ovde javljaju i troškovi koje izaziva posrednik.
Druga stvar, smatramo da uvođenje instituta posrednika, naročito kada je parnični postupak već započeo, neće doprineti ni ubrzanju postupka, zato što je u članu 13. predviđeno da sud, kada oceni da se određeni spor može rešiti mirnim putem, upućuje stranke na proces posredovanja.
Po meni, to je malo u suprotnosti sa članom 3, sa jednim od osnovnih načela, gde se kaže da stranke sprovode postupak posredovanja samo kada se saglase, kad izričito postoji njihova saglasnost. Smatram da se ovim članom 13. to načelo malo ruši, tako mi se barem čini.
Po članu 12, neko ko je stručan da oceni da li se određeni spor može rešiti i mirnim putem ne rešava sam taj spor, nego upućuje stranke na neki drugi organ. To takođe doprinosi produženju postupka. Setimo se, po zakonu je predviđeno da taj postupak traje najduže 30 dana, ali da se može produžiti na zahtev stranka ili posrednika. To ostavlja veliku mogućnost i strankama i sudu da zloupotrebljavaju svoja procesna ovlašćenja. Onaj ko ne želi da se spor reši brzo sigurno će ovo koristiti i stalno tražiti neki novi rok, produženje tog procesa posredovanja.
Kako sudovi mogu ovo da zloupotrebe? Setimo se samo toga da na kraju godine svi, da tako kažem, štimuju svoj broj rešenih predmeta. Onda ćemo verovatno pred kraj sledeće godine imati veliki broj upućivanja na ovaj proces posredovanja, zato što onda sudije neće imati predmete u radu i prikazaće se veštački njihova efikasnost.
Bez obzira na sve napred rečeno, ovaj zakon je potreban. Kažem, samo je bilo potrebno ugraditi još neke elemente koje će stranke usmeriti, ponavljam – usmeriti, da svoje sporove rešavaju na ovaj način. Ono što je najbitnije, G17 plus će podržati ovaj zakon, glasaće za ovaj zakon i glasaće za sve one zakone koji državu Srbiju svrstavaju u red modernih evropskih država i koji je vode ka EU.

Poštovane dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici, G17 plus se već izjasnio o ovim zakonima koji su na dnevnom redu ovog zasedanja, tako što je jasno rekao da će glasati za Predlog zakona o stečajnom postupku. Samim tim logično je da će glasati i za Predlog zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika.
Razlozi koji su nas naveli na ovo već su ponovljeni dobrim delom i tokom rasprave o zakonu o stečajnom postupku i tokom dosadašnje rasprave. Ipak, radi nekog pojašnjenja, ponoviću neke od najbitnijih.
Skoro svi smo se složili da je prethodni zakon koji se sada primenjuje, Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, doveo do toga da je stečajni postupak pre svega neefikasan, trom, spor. Podsetiću vas da u proseku stečajni postupak traje 7,3 godine. Za to vreme, ako se uopšte okonča, događale su se mnoge negativne stvari. Kad kažem - negativne, mislim na zloupotrebu stečajnog postupka, kako je to neko pomenuo više puta, kroz tzv. tihu privatizaciju.
O tome sam govorio kada sam obrazlagao razloge zašto će G17 plus glasati za zakon o stečajnom postupku. U dobroj meri odgovornost i krivica za takav način sprovođenja stečajnog postupka pre svega nalazi u činjenici da su stečajni upravnici bili nestručni, nekvalifikovani.
Dalje ne želim da produbljujem da li je bilo i nekih namernih zloupotreba.
Problem je u tome što Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji nije regulisao detaljno ovu materiju. Ako nemate detaljno regulisanu materiju, onda se pozivate na praksu. Praksa sudova je bila raznolika. To je dovelo do toga da se uvedu neki instituti koji u samom zakonu ne postoje. Stečajni upravnici, podržani od stečajnog sudije, to su obilato koristili. Hteo bih još da kažem da su sami sudovi sačinjavali liste stečajnih upravnika. Sami sudovi su određivali kriterijume ko može biti stečajni upravnik. Ono što je najgore, sami sudovi su lišili nadzor nad radom stečajnih upravnika.
Sve je to dovelo do toga da smo u nekim sudovima imali da jedan stečajni upravnik vodi dva, tri ili više stečajnih postupaka. Da li su bili podobni za to ili su bili toliko stručni i nezamenljivi, ostavljam nekim drugim organima da prosude. Želim da pomenem još jedan brojčani podatak, da u Beogradu 100 najznačajnijih stečajnih postupaka vodi 30 stečajnih upravnika. U Zaječaru je taj odnos nešto drugačiji i povoljniji, ali ne i rezultati kojima se ti stečajevi okončavaju.
Zbog svega toga se ukazala potreba za jednom novom zakonskom regulativom koja će, pre svega, biti naslonjena na evropske standarde. Vlada Republike Srbije to sa ovim predlozima upravo i radi.
Već smo rekli da je uloga stečajnih upravnika bitno izmenjena. Pre svega, novi zakon o stečajnom postupku predviđa da stečajni upravnik može biti samo visokoobrazovano lice koje ima veliko prethodno isustvo od tri godine i, što je najbitnije, koje ima licencu. Tu dolazimo do činjenice zašto je ovaj zakon nama potreban.
Potrebno je uvesti u pravni sistem ove zemlje neki institut koji će, pre svega, ovlašćivati stečajne upravnike koje ispite da polažu, davati licence, vršiti nadzor nad radom stečajnih upravnika i, što je najbitnije, biće ovlašćen da oduzima, odnosno obnavlja licencu stečajnim upravnicima.
Dakle, na ovaj način agencija za licenciranje stečajnih upravnika postaje vid regulatora koji obezbeđuje, pre svega, profesionalnost u radu stečajnih upravnika. Ne bih dalje da govorim o ovome, pošto su svi argumenti rečeni i zbog toga samo ponavljam još jednom, G17 plus će podržati ovaj zakon o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poslanici G17 plus nemaju ni najmanju dilemu što se tiče potrebe za donošenjem jednog ovakvog zakona kao što je zakon o stečajnom postupku. Nemamo dilemu ni oko toga da je ovaj zakon morao biti donet mnogo ranije.
Njegov značaj se sagledava pre svega u tome što je, kao što je kolega Novaković rekao, jedan od osnovnih reformskih procesnih zakona.
Tokom dosadašnje rasprave od nekih poslanika smo čuli brojne primedbe, a sa nekima se i slažemo. Svesni smo da ovaj zakon nije najsavršeniji. Takvi zakoni jednostavno ne postoje. Međutim, svesni smo činjenice da ovaj zakon predstavlja jedan snažan kvalitativan korak napred u odnosu na prethodne zakone. O čemu se radi?
Jedan ionako loš, očajno loš Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji vrlo često je loše tumačen, nakaradno primenjivan. Stečajni postupci koji su sprovođeni po njemu su bili neefikasni, spori, uvođeni su neki instituti koji nemaju svoje uporište u zakonu već u sudskoj praksi. Tu naravno mislim na poznati radni stečaj.
Što se tiče instituta radnog stečaja, smatram da taj institut teoretski i nije tako loš. Međutim, njegova primena je katastrofalna, a mi iz G17 plus se odlikujemo time da stvarima dajemo onakva imena kakva zaslužuju.
Primena radnog stečaja vrlo često je bila kriminalna. Šema po kojoj je funkcionisao radni stečaj odvijala se u sprezi direktor, stečajni upravnik, stečajni sudija. Vrlo lako se može zapaziti da direktor kroz razne poslove, kroz sklapanje nekih ugovora obezvređuje imovinu preduzeća, dovodi do stečaja, a onda na scenu stupaju tzv. stečajni upravnik i stečajni sudija koji samo dovršavaju posao.
Prvo što su činili - otpuštali su određeni broj radnika, a ostalim radnicima su navodno uplaćivali doprinose i zarade. Potom su prvo prestali da uplaćuju doprinose, a na kraju i zarade. Za sve to vreme imovina preduzeća je prodavana po mnogo manjim cenama, prodavana je povlašćenim kupcima. Mi smo na to ukazivali.
U našem programu smo ukazivali da je stečaj zloupotrebljavan za jednu vrstu privatizacije, tzv. tihe privatizacije. Zbog svega toga mi smo se zalagali da se jednom novom zakonskom regulativom, jednim savremenim zakonom ovi postupci urede na način koji odlikuje pre svega jednu državu koja stremi ka Evropi.
Mislim da sada pred sobom takav zakon imamo, zakon koji pre svega daje jasnu definiciju procedure, rokova, ovlašćenja; neću ponavljati ono što je već rečeno, ali zakon koji omogućava pre svega brz i efikasan postupak, koji će zaštititi poverioca, a ne dužnika i, ono što je bitno, zakon koji će zaštititi radnika, odnosno koji ima jako izraženu socijalnu kategoriju.
Mislim da je to jedno od osnovnih dostignuća koja će ovaj zakon imati ukoliko bude usvojen, u šta ne sumnjam.
Zbog svega toga poslanički klub G17 plus glasaće za ovaj zakon i time ponovo pokazati da se zalaže za evropski uređenu Srbiju, za Srbiju u kojoj će se konačno neke stvari staviti na mesto.
Ovih dana smo zatrpavani izjavama od strane jedne poslaničke grupe o nekakvim lancima i katancima.
Čuo sam iz nekih dobro obaveštenih krugova da će ti lanci i katanci biti prvo skinuti sa jedne pekare u kojoj će se prodavati hleb za tri dinara, a ta pekara se inače zove "Zona sumraka".

Dame i gospodo, jedna od osnovnih tačaka u programu G17 plus predstavlja uporno zalaganje za vladavinu prava, za državu u kojoj će konačno na vlast doći pravo.
To činimo, pre svega, kroz težnju za jačanjem institucija, naročito sudstva. Tu nismo ništa originalni u odnosu na druge političke stranke u ovoj sali. Nema političke stranke u ovom parlamentu koja je to kroz svoj program isto to ne govori. Ono što razlikuje nas i neke druge političke stranke je volja i želja da kada se nađemo u poziciji, a našli smo se, da to izmenimo, mi to i činimo.
G17 plus smatra da je ovaj predlog zakona u načelu dobar, zato što ostvaruje neke od težnji koje smo mi, kao što sam rekao, u svoj program i uvrstili. Zbog toga ćemo glasati za ovaj predlog zakona, glasaćemo za izmenu Zakonika o krivičnom postupku, pre svega što to ujedno predstavlja i neminovnost.
Sam gospodin ministar je u svom uvodnom izlaganju rekao da je ovo neminovnost zbog toga što tražimo da se domaće zakonodavstvo usaglasi sa evropskim pravnim standardima, a posebno sa onim koji su sadržani u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Povelji o ljudskim i manjinskim pravima i Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima. Ove izmene zakona predstavljaju našu obavezu, zato što je većinu ovih konvencija i ugovora naša država ratifikovala.
Dakle, poslanička grupa G17 plus smatra da je ovaj predlog zakona u načelu prihvatljiv, kao i da je većina stavova koji su tu izraženi dobra. Naglasiću samo nekoliko. Pre svega, istakao bih poboljšanje prava okrivljenih lica lišenih slobode koja su sadržana u članu 2. Podsećam vas, tu su prilikom privođenja istražni organi dužni da saopšte licu razloge lišenja slobode i sve što mu se stavlja na teret, kao i njegova prava.
Naravno da imamo i određene primedbe na ovaj zakon, a o tome su govorili gospodin Homan i gospodin Krstin, a pre svega su se odnosile na instituciju pritvora. Međutim, neke od ovih primedbi su već ubačene u sam predlog i to će biti otklonjeno. Ovde pre svega mislim na to da se pravi razgraničenje između lakih i teških krivičnih dela, gde je predviđena kazna preko 40 godina.
Zbog svega toga smatram, kao što sam na početku rekao, da ovaj zakon predstavlja dalji doprinos uspostavljanju vladavine prava i G17 plus će glasati za ovaj zakon, uz nadu da će i ostali amandmani koji doprinose njegovom poboljšanju biti prihvaćeni. Time što ćemo glasati za ovaj zakon stavićemo se na stranu onih koji se zalažu za vladavinu prava, a nasuprot onim drugima koji su danas ovde u ovoj sali najglasniji u odbrani ljudskih prava, a koliko do juče su se zalagali da se ta prava brane, u stvari, zarđalom kašikom, valjda sve realno.