Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, kolege i koleginice, Skupština Srbije danas razmatra izmene i dopune dva veoma važna zakona. To su Zakon o porezu na dohodak građana i Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Zašto su oni važni?
Prvo, zato što se tiču svih građana Srbije. Čim usvojimo ove zakone, činjenica je da će se porez na zarade smanjiti na 12% i da će se uvesti neoporezovani deo zarade u iznosu od 5.000 dinara, a to će rasteretiti privredu u iznosu od 30 milijardi dinara. A opet, zašto je to važno? Privreda će taj novac moći da uloži u nove investicije, u otvaranje novih radnih mesta, a samim tim to znači i veće zapošljavanje.
Za koga je ovo još važno? Važno je i za zaposlene, jer će se na ovaj način suzbijati i rad na crno. Važno je i za poljoprivrednike, jer ćemo ih u naredne dve godine osloboditi poreza na prihod.
Za koga je još važno? Moram da pomenem da postoje mnogi građani koji već uplaćuju sredstva u dobrovoljne penzijske fondove. Znači, iznos do 3.000 dinara, koji im se skida sa plate dobrovoljno, neće biti oporezovan.
Ono što je po meni ključno u predlogu koje je dalo Ministarstvo finansija, to su mere koje će podstaći zapošljavanje upravo onih kategorija koje se najteže zapošljavaju, kojih je najviše na tržištu rada, bar po evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, a to su mladi, osobe sa invaliditetom i stariji od 45 godina.
Što se tiče mladih, svaki poslodavac koji zaposli osobu mlađu od 30 godina biće oslobođen ne samo poreza, nego i doprinosa, što je vrlo bitna stavka, u naredne dve ili tri godine, u zavisnosti od toga da li se radi o pripravniku.
Koristim priliku da odgovorim i studentima, koji su neki dan bili u Skupštini i koje je upravo ovo jako zanimalo, jer oni su ti koji uskoro treba da se zaposle, znači, ova mera stupiće na snagu 1. septembra. Važno je da mi ovde izglasamo te zakone, a 1. septembra stupiće na snagu.
Što se tiče invalida, svaki poslodavac koji zaposli osobu sa invaliditetom, na neodređeno vreme, biće oslobođen poreza i doprinosa u naredne tri godine i poslodavac koji zaposli starije od 45 godina biće oslobođen u naredne dve godine.
Ovakav predlog po meni je jako dobar i predstavlja pravi put ka vođenju aktivne politike zapošljavanja, jer, moram ponoviti, rasterećenje privrede, sa jedne strane, oslobađa novac za nove investicije i otvaranje novih radnih mesta, a podstiče zapošljavanje upravo onih kategorija koje se najteže zapošljavaju, to su mladi, osobe sa invaliditetom i stariji od 45 godina.
Osvrnula bi se na osobe sa invaliditetom. Ukoliko posmatramo njihov položaj u Srbiji danas, zaključićemo da većina njih bi vrlo rado želela da se zaposli sa preostalom radnom sposobnošću, jer oni bi radije da privređuju nego da budu izdržavana lica. Mislim da je ovo jako dobar put da im pomognemo da to ostvare. Na taj način će oni ostvariti svoja ustavna i građanska prava, neće biti izdržavana lica i moći će da rade onoliko koliko su u mogućnosti.
Moram da kažem da socijalna inkluzija osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog života jeste ono za šta se G17 plus zalaže i upravo zbog toga ću lično sa zadovoljstvom, a pretpostavljam i svi ostali, podržati ovakve predloge zakona.
Još nešto o efektima ovog zakona, to je ono što mene lično veoma raduje, jer to stoji i u našem programu, a to je rasterećenje privrede u siromašnim opštinama.
Svesni smo situacije da u Srbiji danas postoji neravnomeran razvoj i na ovaj način će se podsticati ravnomeran razvoj i razvoj u ruralnim oblastima.
Kada pričamo o nerazvijenim opštinama, najčešće pominjemo jug Srbije, tamo jesu nerazvijene opštine, deo tih opština se nalazi u istočnoj Srbiji, ali često zaboravimo da je veliki deo Banata nerazvijen.
Ovakva mera upravo je ono što će obradovati građane Banata, zato i apelujem da glasamo za ovakve mere, jer sela u Banatu nisu mala, ona broje po nekoliko hiljada stanovnika i prosto ne mogu svi da se bave poljoprivredom, nisu se ni školovali svi da se bave poljoprivredom.
Međutim, pošto nemaju šanse da pronađu posao, neki od njih se svojom voljom sele u grad, ali neki prisilno, jer prosto nemaju izbora i ne mogu da ostanu tamo gde bi možda želeli da ostanu. Ovo je sad jedan apel, kada krenu grinfild investicije i kada krenu podsticaji da se i tu vodi računa upravo o takvim opštinama i da ti podsticaji za te opštine budu veći.
Naravno, tu i opštine moraju da budu aktivne. Ne može opština čekati da samo Vlada donese neke mere. Opština sama mora preduzeti mere, u smislu koliko ima građevinskog zemljišta, da ga komunalno opremi, da spremi sve što će podstaći otvaranje novih radnih mesta, malih pogona, kakvih god privrednih objekata.
Na kraju, ukoliko bih želela da sumiram sve ove predloge, stavila bi ih u jednu formulu koja glasi - manji porezi, više radnih mesta. Pozivam, u ime poslaničke grupe G17 plus, sve vas da glasate za ove zakone, a u korist i za dobrobit građana Srbije.

Uvažene kolege, mi svi ovde prisutni i javnost koja prati ovo zasedanje znamo šta je danas na dnevnom redu. To je Predlog zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, ali bih nekako drugačije nazvala ovu današnju priču ipak. Rekla bih da je danas na dnevnom redu poštovanje ljudskih i građanskih prava, a pre svega humanost. Mislim da svako društvo svoju humanost pokazuje na način kako se brine o siromašnima, kako se brine o deci, a posebno kako se brine o invalidima.
Ovo nije prvi put da ova skupština pokazuje svoju humanost. Moram da vas podsetim na neke zakone koje smo već donosili ovde. Recimo, kada smo donosili izmene Zakona o socijalnoj zaštiti, mi smo uvećali socijalnu pomoć, odnosno materijalno obezbeđenje porodice u mnogim opštinama. Zatečeno stanje je bilo takvo da su u nekim opštinama ta davanja bila za domaćinstva sa jednim članom 800 dinara, a negde je bilo 3.000 po članu. Mi smo to izjednačili, tako je sada u celoj Srbiji situacija ista.
Kada smo menjali Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom, uveli smo jednokratnu novčanu pomoć za prvorođeno dete, što do sada nije bio slučaj.
Što se tiče nemoćnih, i tu smo doneli izmene, one će stupiti na snagu tek jula ove godine, gde će se uvećati nadoknade za tuđu negu i pomoć.
Znači, to su ta neka novčana davanja gde smo već iskazali svoju humanost, a ovaj zakon ne govori o novčanim davanjima, nije to tema ovog zakona. Ovaj zakon upravo treba da ispravi određenu nepravdu i da pokaže humanost na delu.
Ovaj zakon, a nadam se da ćemo svi glasati za ovaj zakon, izražava naš odnos prema osobama sa invaliditetom i našu spremnost da se suprotstavimo diskriminaciji.
Srbija ovakav zakon dobija po prvi put i mislim da je neophodan, ne samo iz tih ljudskih razloga o kojima sam malopre govorila, neophodan je zbog toga što za to postoji osnov u našem Ustavu, zato što je državna zajednica usvojila Povelju o manjinskim i ljudskim pravima i građanskim slobodama, gde se u članu 3. zabranjuje diskriminacija po osnovu fizičkog invaliditeta.
U ovom momentu je već više od 40 država u svetu donelo zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, a malopre smo čuli od ministra i činjenica je da smo mi prvi u regionu koji ga donosimo, što upravo govori o humanosti građana Srbije, i o našoj spremnosti da mi baš budemo prvi koji ćemo ga doneti u našem okruženju.
Ono što je isto važno reći, a vezano je za ovaj zakon, da je u Srbiji otprilike oko 10% osoba sa invaliditetom i da je veći broj njih bio u situaciji da bude diskriminisan, posredno ili neposredno.
Recimo, šta se u praksi događalo? Događalo da dečak koji hoće da upiše srednju školu, a ispunjava sve uslove u smislu potrebnog obrazovnog nivoa i predznanja za upis u tu srednju školu, prosto naiđe na barijeru, gde se škola nećka da ga primi, jer kažu, mi ne možemo da obezbedimo uslove da dete sa kolicima može da uđe u ovu zgradu i da pohađa redovno nastavu.
S druge strane, imamo drugačije primere. Škola koju sam pohađala, recimo, nije imala novca da izgradi betonsku rampu, kako bi dečak u kolicima mogao da uđe, ali su zbog velike želje koju su imali da urade nešto dobro napravili drvenu rampu, angažovali su školskog domara i napravljena je drvena rampa od dasaka, ali je to odlično funkcionisalo i taj dečak je u istoj zgradi završio i osnovnu školu i nakon toga gimnaziju.
Mislim da više ne sme da bude izuzetaka, mislim da više ne treba da prepuštamo slučaju kako će ko to da rešava i kako će se ko ponašati.
Ovakvi slučajevi treba da budu sankcionisani. Mi već u nekim zakonima imamo određene kaznene odredbe koje se tiču zabrane diskriminacije. Moram pomenuti Zakon o radu koji smo mi ovde usvojili i gde imamo jedno celo poglavlje koje se upravo bavi zabranom diskriminacije, pored ostalog i osoba sa invaliditetom.
Možda nedostaju još neke odredbe. Nadam se da ćemo mi svi zajedno u nekom narednom periodu sagledati, ukoliko nije dovoljno tih odredbi u drugim zakonima, da ih možda ponovo ovde donesemo. U svakom slučaju, mislim da svi moraju imati jednak pristup – i u svim državnim, institucijama lokalne samouprave, obrazovnim, zdravstvenim, sportskim – svim javnim površinama.
Mogu da zamislim kako se osećao neko ko je u kolicima, ne može da pređe ulicu, jer prosto je barijera takva da on to kolicima ne može da uradi. Ne mislim da smo mi loš narod i da se to kod nas događa. Mislim da su naši građani vrlo humani i vrlo dobri, a tu diskriminaciju rade pojedinci, kao i u drugim državama.
Upravo je cilj ovog teksta da ti pojedinci, koji su skloni diskriminaciji, budu sankcionisani, možda to rade iz neznanja. Ovaj zakon će ih podsetiti sada na sve to, dakle, šta je diskriminacija, možda prosto nisu znali šta je diskriminacija. Mislim da sam navela dosta razloga zašto će poslanička grupa G17+ glasati za ovaj zakon. Nadam se da će se pridružiti i svi ostali, pa vas pozivam da učinimo humano delo. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, kolege i koleginice narodni poslanici, pred nama su danas četiri zakonska predloga o kojima ćemo raspravljati. Prva dva se odnose na vraćanje javnog duga penzionerima. Zatim, tu je zakon o izmeni Zakona o socijalnoj zaštiti i Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom.
Zašto zajedno pričamo o ova četiri zakona? Prvo ću pokušati da nađem nešto što je zajednički imenitelj za sva ova četiri zakona. Povezuje ih upravo to što su socijalno pravedni i što ispravljaju nepravdu koja je načinjena prema nekim kategorijama našeg stanovništva.
Prvo, moram da kažem da je meni lično veoma drago što je ministar finansija našao mogućnost da se dug koji je ova vlada nasledila prema penzionerima, umesto u obveznicama, kako je prvobitno predviđeno, vraća u gotovom novcu.
Lično mislim da je ovakvo rešenje za penzionere mnogo bolje, da je manje komplikovano, a pogotovo je dobro to što će se prva rata tog duga prema penzionerima PIO fonda početi isplaćivati čim izglasamo u Skupštini ove zakone, što znači pre Nove godine. Mislim da će im taj novac dobro doći za novogodišnje praznike.
Ovim zakonima ispravlja se još jedna nepravda, a ta nepravda je načinjena prema invalidima.
Ne znam koliko je svima poznato, ali osobe sa invaliditetom, naši građani kojima je utvrđen invaliditet sa 100% po jednom osnovu, imali su pravo na tuđu negu i pomoć.
Međutim, šta se događalo u praksi? Oni su to ostvarivali po tri osnova.
Onda se dešavalo da neki dobiju samo 4.600, da neki dobiju 7.000, da neki dobiju 8.000. Mislim da to nije pravedno. Zašto? Oni svi imaju poteškoće, svima im je potrebna tuđa nega i pomoć i, u svakom slučaju, potreban im je jednak novac da bi zadovoljili neke svoje osnovne potrebe.
Upravo zato će ova izmena ići u pravcu da će se nekim kategorijama taj iznos povećati za 60%, a nekima čak za 160%, što bi praktično značilo da bi od sredine sledeće godine išli na to da za sve njih taj iznos za tuđu negu i pomoć bude u visini 70% prosečne plate, što smatram da je jako dobro. Nadam se da ćemo u budućnosti moći da damo i veći iznos, ali u ovom momentu mislim da ispravljamo i tu nepravdu.
Još jedna izmena u ovom zakonu odnosi se i na hraniteljstvo. Svi znamo da deca bez roditeljskog staranja, osim što su smeštena u domu, smeštena su i u hraniteljske porodice. To jeste bolji vid zaštite i jeste humanije, jer tako ipak žive u nekoj porodici.
Do sada je bilo ograničeno da jedna porodica ne može da primi neograničeno mnogo dece. Sada to menjamo i ne ograničavamo to pravo. Možda se neko neće složiti, ali budući da sam radila u Centru za socijalni rad i videla u praksi kako to izgleda, porodici koja je kvalitetna nema razloga da ograničimo broj dece, a razlog više – u praksi se događalo da, recimo, bude četvoro dece iz jedne porodice koji su ostali bez roditelja.
Onda se dešavalo da zbog tog ograničenja brat i sestra odu u jednu porodicu i još dva brata odu u drugu porodicu. Mislim da to uopšte nije humano i da je ova izmena jako dobra.
Što se tiče zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, prva i ključna izmena je to što sada uvodimo i dodatak za prvorođeno dete. Toga do sada nije bilo u zakonu. Bilo je predviđeno samo za drugo, treće i četvrto dete.
Ovo je jako dobro, jer mislim da ovakav Vladin predlog govori da se Vlada zaista i na delu bori protiv bele kuge, a ne samo na rečima. Dodatak za drugo, treće i četvrto dete će se od sada isplaćivati u dve godine, znači, u 24 meseca, a ne jednokratno, kao do sada.
Čuli smo različite diskusije u toku jučerašnjeg dana, gde se neki nisu slagali sa ovim rešenjem. Mislim da je ovo rešenje dobro, zato što će, recimo, porodica koja ima četvoro dece u naredne dve godine svakog meseca dobijati preko 7.000 dinara. Mislim da se tako ostvaruje mnogo veća sigurnost za to dete, kad svi znamo da u naredne dve godine, dok je dete još malo, dok ne ojača, porodica mesečno dobije 7.000 dinara.
Osim toga, porodica koja materijalno lošije stoji može da ostvari i pravo na dečiji dodatak. Znači, ako ima četvoro dece, to je opet još negde oko 7.500 dinara, a izuzetno siromašne porodice mogu da ostvare pravo i za materijalno obezbeđenje porodice.
Ukoliko je petočlana porodica, to je opet preko 7.000 dinara, tako da ćemo doći do sume od skoro 22.000 dinara, koju će porodica sa decom mesečno dobijati. Mislim da je to cifra koja može najosnovnije potrebe porodice sa decom da zadovolji.
Još jedna izmena koja je, po meni, jako dobra, a to je način ostvarivanja dečijeg dodatka. Do sada se događalo da, recimo, kada se podnese zahtev za dečiji dodatak, u prosek domaćinstva se računao i hraniteljski dodatak, i naknada za materijalno obezbeđenje porodice, i naknada za tuđu negu i pomoć.
Pošto su to socijalna davanja, mislim da ispravljamo nepravdu i da će sada porodice mnogo lakše moći da ostvare taj dečiji dodatak. Znači, neće im sad ta primanja koja imaju, a primaju ih zato što su već siromašni, ulaziti u prosek, pa će tako mnogo lakše i ostvarivati.
Ne bih dugo pričala, budući da je bitno da što pre usvojimo ove zakone, upravo da bismo taj dug, prvu ratu isplatili pre nove godine. Mislim da su ovi argumenti dovoljni da ubede većinu poslanika da glasaju za ove zakone, a poslanička grupa G17 plus će sigurno glasati za njih, u potpunosti ih podržava, a to je zato što su socijalno pravedni i što ispravljaju nepravdu prema našim penzionerima, prema porodicama sa decom i prema našim invalidima.

Mogu da se složim delimično sa koleginicom. Dakle, suštinski, amandman koji je ona podnela po meni lično sasvim je u redu i svi su se sa tim složili. Zato sam i pričala sa njom da li je voljna da napravi tehničku ispravku da bi upravo takav amandman kao izvorno njen prošao. Upravo zbog toga imamo novu poslovničku mogućnost da, ukoliko se ta korekcija ne desi, Odbor između rasprave u načelu i pojedinostima može da formira amandman da bi se korigovale neke stvari.
Zašto je to bitno - "sredstva rada", "sredstva za rad", zakon tačno definiše i na samom početku zakona imamo definisanje osnovnih pojmova. Jasno je definisano "sredstva za rad". Recimo, u hrvatskom zakonu koristi se izraz "sredstva rada". Ali, pošto se u celom tekstu zakona koristi izraz "sredstva za rad", znači, nije se suštinski menjalo i generalno jeste dobra ideja, zbog toga je Odbor odreagovao.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, danas je na dnevnom redu zakon koji je veoma važan i nadam se da će biti prihvaćen od svih poslaničkih grupa, a to je zakon o bezbednosti i zdravlju na radu.
Zašto je ovaj zakon toliko važan? Kao prvo i osnovno, to je što će doprineti da se smanji broj povreda na radu i da nam se više ne dešavaju onakvi slučajevi kakav se desio i pre neki dan u Mladenovcu. Postojeći Zakon, koji je još uvek na snazi, donet je još 1991. godine i u okviru njega je rađeno nekoliko izmena od kojih je zadnja rađena još 1998. godine. To nam dovoljno govori da je on prevaziđen. Ono što je osnovna zamerka postojećem Zakonu, po meni, jeste što ne obraća dovoljno pažnju na
preventivu, a da ne kažem kakve su kaznene odredbe. One su toliko male, da je to dosta smešno.
Zakon o kome danas govorimo je savremen, prilagođen je današnjim oblicima privređivanja i usklađen je ne samo sa direktivom EU, nego i sa preporukama MOR-a.
Ministarstvo je prilikom izrade ovog zakona konsultovalo ne samo stručnjake iz ove oblasti, nego i Uniju poslodavaca i predstavnike sindikata. Koliko je meni poznato, oni su se složili oko ovakvog teksta, i to u onom pravom dobrom duhu socijalnog dijalogu.
Zakon o kome danas govorimo mnogo je širi od postojećeg i tretira i pitanje zdravlja, a ne samo bezbednosti na radu. Dakle, on obuhvata pravne, tehničke, medicinske i psihosocijalne aspekte. Šta su osnovne novine? Prvo, ono što sam već malopre pomenula, a što nedostaje postojećem Zakonu, a to je preventiva, to su sve one mere kojima ćemo sprečiti da se neka povreda desi ili da se ugrozi zdravlje. U skladu sa tim, svaki poslodavac biće dužan da napravi akt o proceni rizika. Znači, po onoj narodnoj "bolje lečiti nego sprečiti". Za svako radno mesto će se tačno utvrditi šta mogu biti rizici i koje mere treba preduzeti da bi bezbednost na radu bila što veća i da bi se zdravlje zaštitilo.
Naravno, iz ovoga sleduje da će biti obavezno i osposobljavanje zaposlenih u okviru firme, ali ovoga puta suštinsko, ne pro forme. Zašto je to potrebno? Evo, daću najbanalniji primer. Mislim da svaka firma danas u Srbiji poseduje protivpožarni aparat. Hajde da se zapitamo koliko zaposlenih zna da ga koristi. Verujem, mali broj. Teorijski da, ali praktično, da li znaju? Ovoga puta to neće biti tako i moraće u potpunosti svi da poznaju svoje radno mesto i kako da koriste zaštitna sredstva.
Ono što je isto novo, a to je potpuno uključivanje medicine rada u ovu oblast. Oni će morati da prate zdravstveno stanje zaposlenih, higijenu na radnom mestu, a isto tako da učestvuju u proceni rizika po zdravlje zaposlenih. Novina je što će zaposleni imati svog predstavnika koji će biti aktivno uključen u pitanje bezbednosti i zdravlja na radu, a imaće pravo i da prisustvuje svakoj inspekciji koju vrši inspekcija rada i da nakon toga dobije zapisnik, kako bi imao potpuni uvid da li postoje neke smetnje koje treba otkloniti. Veće kompanije će formirati i odbor za zaštitu na radu, gde će tada ući više zaposlenih.
Upravo da bi se ova osoba što kvalitetnije tretirala i pratila, u okviru Ministarstva rada će biti formirana posebna uprava za bezbednost, koja će upravo imati za cilj da prati što stručnije ovu oblast i da predlaže sve neophodne mere, da predlaže podzakonske akte kojima će se ova oblast što više unaprediti. Oni će zajedno sa inspekcijom rada vršiti nadzor. Takođe će organizovati i polaganje stručnih ispita, jer zakon predviđa da će svaka firma morati da ima lice koje će biti zaduženo da prati bezbednost na radu. Da to ne bi bilo pro forme, ta lica će se morati edukovati i polagati stručni ispit. Ova uprava će takođe izdavati i licence za firme koje će se profesionalno baviti ovim pitanjem.
Pomenuću još to da će inspektor rada, recimo, imati ovlašćenje da, ukoliko nađe situaciju da postoje okolnosti koje ugrožavaju bezbednost i zdravlje zaposlenog na tom radnom mestu, on će moći da zabrani rad tom radniku dokle god se ne otklone svi nedostaci koji dovode do ugrožavanja bezbednosti. Naravno, nije samo ovo mera.
Moram da kažem da će sada i novčane kazne biti mnogo veće, pa će, recimo, kazna za pravno lice iznositi čak i do milion dinara. No, predviđaju se i kazne za zaposlene koje će biti maksimalno 20.000. Zašto se ovo radi? Radi se zbog toga što, recimo, imamo slučajeve gde poslodavac obezbedi sve neophodne mere, nabavi zaštitnu odeću i sve što je potrebno. Na primer, to radno mesto predviđa da mora da nosi zaštitne naočare. Poslodavac obezbedi, a radnik ih ne koristi. Može doći do povrede. Upravo zbog toga mi moramo na taj način ubediti zaposlene da moraju i sami o sebi da vode računa, jer najbolje će sami sebe sačuvati.
Na kraju, mislim da ćemo se svi složiti da ovaj zakon ne bi trebalo da je sporan, da je jako važno da se što hitnije donese, upravo da bi se smanjile povrede na radu i da bi se povećao nivo bezbednosti. Upravo iz ovih razloga, poslanička grupa će glasati za ovaj zakon, jer ga u potpunosti podržava, a poziva i ostale poslanike da glasaju za njega, pre svega, u interesu bezbednosti i zdravlja svih zaposlenih. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, kolege i koleginice narodni poslanici, danas je na dnevnom redu Skupštine Srbije čitav set zakona koji treba da transformišu i reformišu naš penzioni sistem. Zašto je ova reforma neophodna? Prvi i osnovni razlog je zato da bi ubuduće penzije mogle redovno i sigurno da se isplaćuju.
Lako je zaključiti da su promene potrebne, ako se setimo da je tokom pedesetih godina broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih bio 1:5, da se tokom osamdesetih taj odnos smanjio na 1:3, a da je već početkom ovog veka, ovog milenijuma, taj odnos došao na 1:1.
Nije to samo slučaj u Srbiji. To je slučaj u skoro celom svetu, celoj Evropi. Zato je većina država, gotovo cela Evropa, uradila reformu svog penzionog sistema. Zašto su to morali? Jednostavno, životni vek se produžava, to je dobro i pozitivno, ali se smanjuje natalitet. I to nije dobro. Zato su sve države to već uradile.
Navešću vam primer da, recimo, u Republici Srpskoj starosna granica za odlazak u penziju je za žene 60 godina, a za muškarce 65. Isto tako je u Hrvatskoj, Albaniji, Rumuniji. U Makedoniji je malo drugačije urađeno, tamo je 62 godine za žene, a 64 za muškarce. Da ne navodim visokorazvijene zemlje tipa Norveške i Danske, gde je i za žene i za muškarce ta granica za odlazak u penziju 67 godina.
Mislim da se mnogi od vas sećaju da je do 1982. godine ta granica u Srbiji bila za žene 60 godina, a za muškarce 65 i da su se penzije usklađivale sa troškovima života. Upravo je to predlog u ovom zakonu o kome danas pričamo. Međutim, to se neće naglo uvesti, nego postepeno. Znači, pomeraće se svake godine na svakih šest meseci ta granica. Tek 2009. godine će važiti ta granica – 60 za žene, 65 za muškarce.
Pri tome ne smemo izgubiti iz vida da će odredba koja je do sada važila i dalje da važi, a to je da žene sa 35 godina staža i muškarci sa 40 godina staža i dalje mogu da odu u penziju sa 53 godine života. Dakle, oni koji su ranije počeli da rade, već sa svojih 18-19 godina, oni će otići sa 53 ili sa 55 godina u penziju, u zavisnosti koliko staža imaju.
Penzije će se usklađivati obavezno jednom godišnje, a po potrebi i češće. To će ići kombinovano do 2009. godine: ići će, znači, delimično usklađivanje sa platama, a delimično sa troškovima života.
Ono što je u okviru ovog seta zakona potrebno istaći, ono što muči naše penzionere koji imaju najniže penzije, to je da će se najniže penzije povećati.
Moram da iskoristim priliku i da odgovorim jednoj baki koja se zove Dobrinka, iz Srpske Crnje, koja me je pitala pre mesec dana kada će se povećati te male penzije, jer ona prima 4.000 penziju. Ovo je prilika da odgovorim: čim usvojimo ovaj zakon steći će se svi uslovi da se to uradi, tako da već u januaru svi ti penzioneri mogu da očekuju penziju od 6.300 dinara, a ne 4.200, koliko sada dobijaju.
Naravno, postoji čitav niz drugih mera za siromašne penzionere, a to je regresiran ogrev, električna energija i neke druge mere. Sve se to radi upravo zbog toga da ne bi teret tranzicije pao na te najsiromašnije penzionere.
Takođe, radi zaštite onih građana koji su blizu penzije, a može se desiti da slučajno ostanu bez posla u naredne dve godine, ako postanu tehnološki višak ili ukoliko firma ode pod stečaj, za njih će važiti stari uslovi i ona niža granica pod kojom mogu otići u penziju.
Takođe, ono što je jako važno, to je zakon koji omogućava povezivanje staža. Mislim da svi prisutni ovde imamo jako puno prijatelja, poznanika, rođaka koji su tokom devedesetih godina, a i kasnije, radili u firmama koje im nisu uplaćivale doprinose.
Nažalost, oni to obično nisu ni znali. Znate kada su to saznali – saznali su u momentu kada su odlazili da podnesu zahtev za penzije. Zamislite taj šok kada čovek ode, podnese zahtev za penziju i tada sazna da mu fali jedna, dve, tri ili pet godina staža. Sada će se to ispraviti. Njima će biti upisan taj staž.
Mislim da se time ispravlja jedna jako velika nepravda prema tim ljudima. Ono što je bitno za njih, to je da znaju da u momentu kada se ovaj zakon usvoji, u roku od tri meseca, ili njihove firme ili oni lično PIO fondu mogu podneti zahtev, da ne promaše taj rok. To je za njih jako važno da znaju.
Još nešto što će se ispraviti, kao nepravda; to je dug prema penzionerima koji je nastao u prethodnom periodu. To iznosi 1,5 penziju prema PIO zaposlenima i nekih 20 penzija prema zemljoradnicima koji su u penziji. Znači, u narednih par godina, jednom godišnje će se njima isplaćivati taj novac i tako će im se vratiti taj dug. Ova država do sada sve što je obećala, ova vlada je to i uradila. Kao što je vraćala staru štednju, kao što vraća dugove koji su nastali kod Jezde i Dafine, tako će vratiti i ovo.
Na kraju, ali ne kao manje važno, moram da istaknem važnost zakona o dobrovoljnim penzionim fondovima. Već i sada neki ljudi uplaćuju sebi dodatno penziju, ali ono što je dobro u ovom zakonu jeste da će država tačno precizirati uslove, znači ko će moći da se bavi, upravo da bi garantovala da ne bi došlo do nekih prevara i da opet građani ne bi uludo davali svoj novac.
Dakle, svaki građanin će moći da se opredeli, država će propisati tačne uslove ko to može, te će firme garantovati određena sredstva koja će biti garant svega toga. Svako će se mesečno opredeljivati, neko će možda moći 1000 dinara, neko 2000, neko 3000 da uplaćuje sebi i to će im se kasnije vraćati kao dodatna penzija, a taj novac će naravno biti mnogo veći nego da klasično štede u bankama.
Ovako postavljen sistem ovog kompletnog seta zakona omogućava da se ubuduće ostavi prostor da se formira budžet koji će biti u mnogo većoj meri razvojni i, isto tako, daće mogućnost da se smanje porezi i doprinosi na plate. To je važno zbog investicija. Svi pričamo o tome da nam trebaju investicije, ali kada neki investitori dođu i kada čuju kako je sada postavljen sistem njima to još uvek ne odgovara. Znači, u celom setu zakona koji smo donosili prošle godine i ovo je jako bitno, da se otvore nova radna mesta i da se konačno mladi u većoj meri zapošljavaju.
Upravo zbog toga G17 plus vrlo čvrsto podržava ovu reformu, a da smo na dobrom putu mislim da nam je svima jasno, jer Svetska banka je upravo iznela pokazatelje da je Srbija trenutno lider u svetu po broju reformi koje su donesene u toku prošle godine. Ovaj parlament je na predlog Vlade usvojio čitav set zakona i ovaj zakon će isto tako doprineti tome da se Srbija otvori za investicije.
Ovde je bilo skeptika, danas sam pažljivo slušala izlaganja, pa su rekli – jeste, ali gde je dobrobit od svih tih reformi. Ako se dobro zamislimo, mi smo cele prošle godine jako vredno radili i sledeće su rezultati.
Mislim da zato svi treba da budemo optimisti i da sada slede upravo rezultati onoga što se do sada radilo. Sve vas pozivam da ipak glasamo za ovaj zakon.

Gospodine predsedniče, poštovani ministre, kolege i koleginice, danas pričamo o zakonu o turizmu. Ovde se javilo pitanje da li je baš neophodno donositi sada ovaj zakon kada ima mnoštvo zakona koje treba doneti u ovom parlamentu. Stranka G17 plus misli da jeste. Jako je bitno doneti zakon o turizmu. Zašto? Obrazložiću.
Prvo, uvodi se red u ovu oblast. Tačno se definišu prava i obaveze, a sa posebnim akcentom na obezbeđivanja prava putnika. Drugo, ono što je bitno, turizam treba posmatrati u svetlu privrede. Tokom devedesetih godina sve one stvari koji su se događale dovele su do toga da su danas u mnogim granama proizvodnje, u mnogim firmama kod nas zastupljene zastarele tehnologije. Sve to umanjuje konkurentnost naše države i to je upravo razlog da razmišljamo o nekim novim pravcima razvoja.
Globalni ekonomski razvoj pokazuje da tercijarni sektor u svetu u ukupnoj privredi ima sve veću ulogu, a pogotovo kada pričamo o tercijarnom sektoru u oblasti turizma. Ukoliko sagledamo razvojne potencijale u našoj državi, zaključićemo svi zajedno, to je sigurno, da imamo dobre potencijale za razvoj turizma. Imamo zdravu vodu, kvalitetne banje, mnoge kulturne sadržaje koje možemo da ponudimo, pa ipak ta oblast nije dovoljno razvijena. Naravno, svi znamo da nam infrastruktura nije dovoljno razvijena, ali je ovo pravi momenat da počnemo o tome da razmišljamo, dakle, da idemo u pravcu da sve to razvijamo.
Želim da stavim danas akcenat na seoski turizam i na male, nerazvijene opštine koje se bave isključivo poljoprivredom, a upravo one imaju šanse da se bave seoskim turizmom i to može biti šansa za opstanak naših sela.
Poslanička grupa G17 plus je u svom predizbornom programu pominjala raznorazne vrste turizma koje treba razviti; tu mislim na planinski, nautički, đački, omladinski, kongresni, banjski turizam, ali i na etno i kulturni turizam. Ako pričamo o etnoturizmu i kulturnom turizmu, moram da se osvrnem na Banat.
Kada pominjem Banat, moram da pomenem i katastrofalne poplave koje su se desile. Na svu sreću, Vlada je izašla u susret i svaki dan su na terenu, u šta sam se lično uverila i nadam se da će do kraja ispuniti svoja obećanja. Ali, te poplave su pokazale, u stvari, koliko je Banat siromašan, jer to se nije znalo ili se zanemarivalo; pokazalo se koliko je starih kuća.
Ljudi u Banatu se najviše bave poljoprivredom, a Banat je u stvari pravi potencijal za razvoj kulturnog i etnoturizma, jer postoje mnoge destinacije, mnoge znamenitosti, za koje mnogi ne znaju. Pomenuću neke: recimo, Carska bara, jezero u Beloj Crkvi, banja Rusanda, brojni dvorci, silne manifestacije koje se odigravaju u mnogim mestima. Konkretno, samo u Srpskoj Crnji imamo rodnu kuću Đure Jakšića, imamo crkvu iz 18. veka gde se nalaze originalni ikonostasi koje je Đura oslikao i dvorac Kaštel.
Zašto ovo nije dovoljno razvijeno, zašto se dovoljno ne koristi? Ponavljam, u pitanju su male opštine, koje teško da mogu sopstvenim sredstvima da razvijaju turizam. U tom kontekstu moram da pohvalim program za ruralni razvoj koji postoji u okviru Ministarstva poljoprivrede i koji obezbeđuje sredstva i za razvoj turizma u seoskim područjima. Postavlja se pitanje koja je opština uopšte konkurisala za to i ko je napravio projekat i pokušao da dobije ta sredstva, jer već neka sredstva postoje.
Dalje, zakon koji je pred nama u članu 16. i u članu 48. predviđa obezbeđivanje sredstava iz budžeta, kao i formiranje fonda za razvoj turizma. Tu će postojati mogućnost za male opštine da konkurišu i da pospeše razvoj turizma.
Takođe je dobro što će postojati turistička organizacija Srbije koja će pomoći marketinške aktivnosti i pomoći će u osmišljavanju programa u malim opštinama, ali, ono što moramo reći, opštine moraju osnovati svoje turističke saveze, moraju uočiti svoje potencijale i inicirati te programe, jer to ne može niko umesto njih da uradi.
Zakon o turizmu definiše vrlo precizno, recimo, koje su to usluge koje može seosko domaćinstvo da pruža, pa se tu sasvim jasno kaže da može da izdaje sobe, da organizuje razne aktivnosti, da organizuje degustaciju domaće hrane i pića, kao i prodaju ručnih radova. Istakla bih da je to dobro za poljoprivrednike, jer će time dobiti novo tržište za prodaju svojih proizvoda, ali isto tako je dobro i za udruženja žena (ta udruženja postoje skoro u svakom selu u Srbiji, Vojvodini i Banatu), gde će one putem prodaje svojih ručnih radova moći da obezbede dodatne prihode za svoju porodicu.
Mislim da se možda mnogi pitaju da li je ovo moguće. Tvrdim da jeste. Uzmimo primer Mađarske, koja je upravo u poslednjih nekoliko godina napravila pravi bum upravo u seoskom turizmu. Stanovnici Budimpešte svakog vikenda odlaze na selo, gde degustiraju domaću hranu, piće i uživaju u svežem vazduhu, pa zato tvrdim da je to isto moguće kod nas.
Znam da ima i skeptika, ali mislim da moramo da zasučemo svi zajedno rukave i da iskoristimo sva sredstva koja su nam na raspolaganju. U svakom slučaju, tu je fond za ruralni razvoj, koji sam već pomenula, tu je ovaj fond koji će, kada se usvoji zakon, biti dostupan i formiran, a tu su i sredstva koja su obezbeđena od strane Ministarstva finansija u okviru programa za samozapošljavanje, koja se isto mogu koristiti za razvoj turizma u područjima koja se proglase turističkim.
U svakom slučaju, stranka G17 plus je uvek puna optimizma i mi mislimo da može. Zato ćemo glasati za ovaj zakon, a ne vidim dobar razlog da i ostali ne glasaju.

Poštovani predsedavajući, kolege i koleginice narodni poslanici, da se vratimo na temu. Pred nama je danas Predlog zakona o radu, koji će poslanička grupa G17 plus podržati. Što se tiče zakona, pre svega, želim da kažem da je ovaj zakon usklađen sa direktivama Evropske unije, kao i sa preporukama Međunarodne organizacije rada.
Ono što u ovom zakonu imamo mnogo preciznije definisano, to su prava i obaveze kako poslodavaca tako i zaposlenih. Ovaj zakon o radu predstavlja, na neki način, balans između zaposlenih i poslodavaca. Naravno, neki delovi zakona su mogli biti i bolje rešeni. Upravo zbog toga je poslanička grupa G17 plus podnela određene amandmane. Naravno, o njima će više biti reči u pojedinostima. Neki od njih su već usvojeni i od strane Vlade i od strane matičnog odbora.
Međutim, kada bude bio dan za glasanje, nadam se da će biti usvojen i amandman koji govori o preraspodeli radnog vremena. Naime, po novom zakonu je predviđeno da se preraspodela može vršiti u okviru šest meseci, a amandman o kome pričam ostavlja mogućnost za ovu godinu poslodavcima koji su već ugovorili poslove, dakle svim firmama koje bi bile sprečene da ispune svoje ugovorene obaveze, da preraspodele radno vreme u okviru godinu dana.
Ono što vidim kao ključne odredbe u ovom zakonu, to su zabrana diskriminacije; to su bolje razrađene odredbe koje se tiču kolektivnog pregovaranja i kolektivnih ugovora; zatim, zaštita zaposlenih kod promene poslodavaca ili vlasništva firme i zaštita zaposlenih u slučaju stečaja.
Kao prvo, želela bih da istaknem odredbe koje se tiču zabrane diskriminacija. Svi mi svakodnevno, dok listamo novine, bolje reći oglasne strane, možemo da primetimo kako najčešće izgledaju konkursi za radna mesta.
Dakle, uobičajeno je da se traži, osim struke, znanje jezika, rad na kompjuteru i, ono što vrlo često možemo videti, to je odrednica da je starosno doba maksimalno 35 godina, najčešće se tako navodi.
Uvažavam sve potrebe poslodavaca da im u nekim slučajevima više odgovaraju mlađi ljudi, zbog prirode posle, ali sam isto tako ubeđena da vrlo često to nije opravdano i da je u pitanju čista diskriminacija po osnovu starosti.
U razvijenim demokratskim državama bojim se da bi bilo nezamislivo da se pojave takvi oglasi u novinama. S druge strane, vrlo retko možete naići na oglas gde firma koja traži radnika kaže - podstičemo zapošljavanje invalida ili nekih drugih kategorija.
Jesenas smo u ovom parlamentu usvojili set poreskih zakona koji, pored ostalog, predviđaju i poreske olakšice za sve one forme koje primaju na posao starije od 40 godina, pa smo tu rangirali - 40, 45, 50 godina, pa su olakšice sve veće.
To je zakon koji je predložilo Ministarstvo finansija, koji je već stupio na snagu i nadam se da, ako usvojimo ovaj zakon o radu sa ovakvim odredbama o zabrani diskriminacije, zajedno sa tim već usvojenim zakonom, mislim da ćemo u znatnoj meri doprineti svima onima kojima je starost, tj. uzrast bio problem da pronađu posao.
Osim starosti, zabranjena je diskriminacija i po osnovu pola, rase, boje kože, jezika, zdravstvenog stanja, invalidnosti, veroispovesti, nacionalnosti, seksualnog opredeljenja, političke opredeljenosti, sindikalnog angažovanja, kao i po osnovu porekla, imovinskog stanja i drugih ličnih svojstava. Na sreću, usvojen je amandman poslaničke grupe G17 plus, pa se i trudnoća ubraja na taj spisak, jer je usvojen od strane Vlade i resornog odbora.
Osim zabrane posredne i neposredne diskriminacije, kako za zaposlene, tako i za one koji konkurišu za posao, treba reći da je zabranjeno uznemiravanje i seksualno uznemiravanje. Mogu da primetim da je svako društvo humano i demokratsko u onoj meri koliko, pored ostalog, prihvata i pravo na različitost.
Mene jako raduje, bar nisam primetila da je neko nešto imao protiv ovih odredbi u zakonu, nijedna poslanička grupa nije stavljala bitnije primedbe na ove odredbe, što meni samo govori o humanosti našeg društva i o velikom demokratskom potencijalu Srbije.
Novina u zakonu je i odredba koja se tiče promene vlasništva u preduzeću, tako da je sad predviđeno da prilikom promene poslodavca ili vlasništva u firmi novi poslodavac je dužan da preuzme sve zatečene ugovore o radu koji će važiti godinu dana, osim u slučaju da prestane važnost kolektivnog ugovora.
Takođe, ono što je novina u zakonu je i zaštita zaposlenih u slučaju stečaja. Svi smo svedoci primera firmi iz našeg okruženja koje su godinama bile u stečaju. Navešću primer firme AD "Lipar" iz Srpske Crnje, koja je osam godina bila u stečaju, i sad možete zamisliti kako je bilo tim ljudima dok su čekali da ostvare neka svoja prava, a pogotovo su bili pogođeni oni koji je trebalo da odu u penziju, a nisu im bili uplaćivani doprinosi.
Sećate se da smo usvojili Zakon o stečaju prošle godine u ovom parlamentu, pa smo ograničili da stečaj može trajati samo godinu dana, što je jako dobro. Sada mislim, kad usvojimo ovaj zakon u kombinaciji sa tim prethodnim i ono što ovaj zakon predviđa, a to je da se osnuje fond solidarnosti, gde će za sve te zaposlene, za koje se ne mogu isplatiti zarade i doprinosi iz stečajne mase, isplatiće se iz fonda solidarnosti. Mislim da će njihova prava u mnogo većoj meri biti zaštićena.
Što se tiče sredstava za rad fonda, ona su već obezbeđena u budžetu, koje je Ministarstvo finansija nama iznelo u decembru i taj budžet smo mi usvojili i mislim da će to biti dobro utrošena sredstva.
Na kraju, želim da kažem da će G17 plus uvek podržavati zakone koji nas vode ka Evropi, ali isto tako ćemo podržavati sve mere koje će doprineti da taj put što lakše svi zajedno prođemo. Hvala.

Koleginice i kolege, pred nama je tekst zakona koji će poslanička grupa G17 plus u potpunosti podržati. Zašto? Pre svega, moram da kažem, zato što je socijalno pravedan. Ne znam koliko vam je poznata činjenica da trenutno u ovoj državi, što smo već i čuli malopre, u 122 opštine građani primaju manju socijalnu pomoć nego što je to u ostale 23 opštine.
Sada bih vam dala neke konkretne primere koji će vas možda šokirati, ali ako uporedimo visinu prosečne plate za zadnji kvartal 2003. godine, dobićemo podatak da je socijalna pomoć u Dimitrovgradu ili u Ivanjici iznosila nešto manje od 800 dinara, a za to vreme je u Beogradu, Vršcu, Novom Sadu, Požarevcu iznosila 3.000 dinara po članu porodice. Ta razlika je jako velika.
Prema tome, ne vidim razloga zašto se neki poslanici danas bune protiv ovog zakona i zašto neće glasati za njega. Nadam se da će na kraju ipak glasati.
Dalje, što se tiče ovog zakona, moram reći da neće građani Beograda, Novog Sada, niti Požarevca primati manje, nego će svi primati isti iznos, što je jako dobro.
Ono što je takođe dobro u ovom zakonu jeste uvođenje nadzora. Neki su ovde pominjali da nije dobro osnivati zavod za socijalnu zaštitu, niti bilo kakav nadzor. Pošto sam radila u centru za socijalni rad poznato mi je da je bilo slučajeva gde su građani sasvim neopravdano primali socijalnu pomoć, a za to vreme posedovali kuću ili automobil, jer nije postojao adekvatan nadzor kojim bi se to sprečilo. Osim što će se voditi nadzor nad stručnim radom, sprečiće se i ovakvi pokušaji da se izmanipuliše država, pa će ostati više novca za one kojima je stvarno potrebno.
Što se tiče hraniteljstva, mislim da je dobro što su izmenjene neke stvari u ovom zakonu. Sada će biti definisano da iznos primanja za hraniteljicu koja vodi brigu o jednom detetu bude 20% od republičkog proseka plate. Pošto će se na taj iznos uplaćivati i doprinosi, na primer hraniteljica koja u svojoj kući ima troje dece moći će da sakupi dovoljan iznos novca za određeni broj godina, čak i da ostvari penzijski staž.
Koleginica iz DS-a je pomenula da sve zakoni koje mi ovde donosimo nismo pisali mi, nego prethodna vlada. Pa, što se tiče ovog zakona, poznato vam je da je prethodno ministarstvo, koje je vodila gospođa Gordana Matković, a koju inače vrlo poštujem, napravilo ovaj predlog zakona još 2002. godine. Zaista se pitam zašto ovaj zakon nije usvojen još 2002. godine. Znate zašto nije usvojen - zato što bivši ministar finansija, gospodin Đelić, nije uspeo da obezbedi sredstva, pa se zato zakon nije ni usvojio, niti se primenjivao.
Za razliku od njega, sadašnji ministar finansija gospodin Dinkić tako je koncipirao budžet i već planirao sredstva u budžetu za sprovođenje ovog zakona, a ova skupština je usvojila taj zakon, pa će zbog toga ovaj zakon sada moći da se primenjuje. Naravno da je dobro da mi usvajamo zakone koje je predložila prethodna vlada, jer smatramo da treba nastaviti da se radi na svemu onome što je dobro.
Kad smo već kod budžeta, moram reći kako se budžet puni. Budžet se puni tako da svi oni koji su zaposleni, koji privređuju, koji imaju privatne firme uplaćuju porez za taj budžet.
Ovih dana smo svedoci da neki pojedinci koji privređuju, koji imaju privatne firme pozivaju na neke humanitarne akcije, govore o nekoj humanosti na delu. Međutim, koristim ovu priliku da ih vrlo dobronamerno pozovem da plate porez, a pogotovo da plate ekstraprofit, pa će onda zaista biti dovoljno para za sve siromašne, za decu bez roditelja, za invalide, za stare i bolesne. Pozivam vas sve još jednom da usvojimo ovaj zakon. Hvala.