Želeo bih zarad javnosti da pročitam tačku 29. ovog člana koja glasi – vrši uvoz živih mikroorganizama patogenih za životinje.
Znači, opet se radi o mikroorganizmima, a verujte mi, gospodine Markoviću, da znam šta su klonovi.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram danas da izrazim veliko zadovoljstvo što se pred ovim visokim domom našao jedan ovako važan i sveobuhvatan zakon, kojim se reguliše, po meni, jedna jako značajna oblast.
Zakon o veterinarstvu je značajan za sve zemlje, pa naravno i za Srbiju kao agrarnu zemlju, gde 40% stanovnika ove zemlje živi od delatnosti iz poljoprivrede, a čak preko 42% društvenog bruto proizvoda se ostvaruje iz poljoprivrede i prehrambene industrije.
Moramo da uvažimo činjenicu da lekari vode računa o zdravlju ljudi, i to je jako značajno. Ali, moramo da uvažimo i to da veterinari vode računa o zdravlju celog sveta. Prema tome, nije slučajno da u svakom selu, osim popa, učitelja i lekara, vrlo važno mesto na lestvici zauzimaju upravo veterinari.
Kako je regulisano sadašnje stanje u ovoj oblasti govori podatak da je ono regulisano u dva zakona. Naravno, Republika Srbija u Ustavu, u članu 72. stav 1. tačka 5) ima obavezu da reguliše ovu oblast. Ova oblast je sada regulisana Zakonom o zdravstvenoj zaštiti životinja iz 1991. godine i Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životinja iz 1992. godine. Drugi zakon koji reguliše ovu oblast jeste Zakon o zaštiti životinja od zaraznih bolesti koje ugrožavaju celu zemlju, donet još u vreme SFRJ, 1991. godine.
Ovaj zakon, kao što smo čuli od prethodnika, rađao se dosta dugo. Ovaj zakon prošao je jednu opsežnu i široku javnu raspravu, gde su svi subjekti veterinarske struke, bez obzira da li su veterinari u privatnoj praksi ili veterinari u državnoj praksi, rekli svoje mišljenje. Takođe, značajno je istaći da su i naučne i stručne organizacije veterinara takođe dale svoje mišljenje. Javna rasprava je trajala preko godinu dana. Zaista, bilo je puno primedaba koje su ugrađene u ovaj zakon da bi on bio kvalitetniji.
Ovo je jedan savremen zakon zato što uvažava evropske standarde, što će nam omogućiti da plasman stočarskih proizvoda bude usmeren prema EU. Ovaj zakon definiše zaštitu i jedan novi termin – "dobrobit životinja". Utvrđuje šta su zarazne bolesti i mere za sprečavanje širenja i suzbijanje bolesti životinja, kao i zoonoza, a to su bolesti koje se sa životinje prenose na čoveka; određuje veterinarsko-sanitarnu kontrolu, uslove za proizvodnju i promet životinja, proizvoda životinjskog porekla, kao i hrane za životinje i uslove za obavljanje veterinarske delatnosti.
U članu 2. ovog zakona definisano je šta su to zarazne bolesti životinja, a u članu 3. definisano je čak 55 pojmova koji se nalaze u ovom zakonu. Precizirane su i veterinarske delatnosti, kao i prava i dužnosti.
Zakon predviđa jednu opsežnu reorganizaciju celokupne veterinarske službe. Za razliku od sadašnjeg perioda, veterinarska služba će biti organizovana u javnom sektoru, ali ravnopravno i u privatnom sektoru.
Po meni je značajan član 10. ovog zakona, koji omogućava da fizička i pravna lica, odnosno organizatori proizvodnje koji poseduju velike farme organizuju veterinarsku službu za sopstvene potrebe.
Definisano je takođe šta mogu da urade subjekti veterinarske prakse. Definisano je šta mogu da urade veterinarske ambulante, stanice, apoteke, centri za reprodukciju itd.
Jedna novina u ovom zakonu je obavezno članstvo svih veterinara u veterinarskoj komori. U sadašnjim rešenjima članstvo u veterinarskoj komori nije bilo obavezno, a ovim zakonom to postaje obaveza.
Sledeća novina koja se nalazi u ovom zakonu je uvođenje licence koju može da stekne lice sa završenim veterinarskim fakultetom; potrebno je da ima jednu godinu radnog iskustva, položen stručni ispit i stručne rezultate, pa naravno, preporuku dva člana veterinarske komore. Licenca se dobija, naravno, ne jednom pa zauvek, nego postoji mogućnost gubljenja licence ako se ne obavlja delatnost kako treba, odnosno stručno.
Po meni je važan i član 46. koji reguliše da lokalna samouprava organizuje zoohigijensku službu radi hvatanja i zbrinjavanja napuštenih životinja, koje su, nažalost, naša realnost, i uklanjanja leševa životinja.
Ovaj zakon, po meni, vrlo značajno definiše osnivanje naučnog saveta za veterinarstvo, radi razmatranja stručnih pitanja u oblasti veterinarstva.
U trećem odeljku se reguliše zaštita zdravlja životinja i ljudi od bolesti životinja, i to kroz donošenje dva značajna planska dokumenta: prvo, kroz dugoročnu strategiju u zdravstvenoj zaštiti životinja koja se donosi na svakih pet godina, zatim, program mera u zdravstvenoj zaštiti životinja koji mora obavezno da se donese do kraja januara tekuće godine. Treći dokument je poseban program u zaštiti zdravlja životinja.
Novina u ovom zakonu je takođe da se poslovi iz programa mera ustupaju javnim konkursom; ne kao do sada, da samo javne veterinarske službe sprovode program mera, nego onaj ko kvalitetnije može da obavlja taj posao.
U četvrtom odeljku regulisana je veterinarsko-sanitarna kontrola u objektima, a uvodi se i registar objekata i dodeljuju se veterinarski kontrolni brojevi. Izvoz životinja i proizvoda životinjskog porekla je moguć samo iz objekata koji su registrovani i imaju izvozni kontrolni broj.
Novina je i uvođenje programa analize rizika i kontrole kritičnih tačaka u proizvodnji, i obaveza pravnih lica i preduzetnika da u stalnom radnom odnosu imaju i odgovorno lice. Dobijanje zdravstveno ispravne hrane omogućava program za praćenje rezidua hemijskih materija u lancu proizvodnje hrane.
Značajna novina je i obavezno obeležavanje i evidencija životinja, a u cilju pojačane kontrole u proizvodnji i prometu životinja. Podaci se unose u centralnu bazu podataka, a tu bazu vodi Ministarstvo, i za svaku životinju se omogućava izdavanje pasoša i taj pasoš prati životinju pri svakom kretanju.
U članu 97. regulisana je organizovana prodaja životinja, a u članu 100. regulisana je organizacija izložbi, priredbi i takmičenja životinja.
Novina je i obaveza Vlade da za sakupljanje, preradu i uništavanje leševa životinja organizuje javnu službu koja radi prema Zakonu o javnim službama.
U petom odeljku ovog zakona regulisana je veterinarsko-sanitarna kontrola i međunarodni promet izdavanjem međunarodne veterinarske potvrde i sertifikata.
U članu 124. definisana je procedura izdavanja dozvola za uvoz životinja i proizvoda životinjskog porekla. Novina je u ovom zakonu i analiza rizika kojom se utvrđuje namena proizvoda, karakteristike zemlje izvoznice, jer sve one utiču na pojavu i na širenje raznih bolesti.
Zaštita životinja regulisana je opštim i posebnim merama u članu 138. koji zabranjuje zloupotrebe i mučenje životinja u svim vidovima. Zabranjeno je, takođe, organizovanje borbe između životinja.
U odeljku XIV regulisano je stručno usavršavanje veterinarskih tehničara, znači, veterinarski radnici moraju neprestano da se usavršavaju.
Nadzor nad primenom ovog zakona vrši Ministarstvo putem inspekcija i određenih veterinarskih inspekcija. Prava i dužnosti inspektora regulisana su članovima 146. i 147. Naravno, zakon sadrži i premerene kaznene odredbe za nepoštovanje ovog zakona.
Finansijska sredstva za sprovođenje ovog zakona obezbeđena su u budžetu Republike Srbije i obezbeđuju se za svaku godinu.
Naravno da će G17 plus podržati donošenje ovog zakona, s obzirom da je to jedan dobar zakon.
Što se tiče zakona o agenciji za veterinarske, fitosanitarne i sanitarne laboratorije, to je jedan mali zakon, ima tri člana, odnosno pet, ali se ovim zakonom uređuje jedna značajna materija. Ovim zakonom se Vlada ovlašćuje da osnuje agenciju za veterinarske, fitosanitarne i sanitarne laboratorije kao javnu agenciju.
Naravno, agencija će upravljati i koordinirati mrežu laboratorija za kontrolu hrane, veterinarsku kontrolu životinja i fitosanitarnu kontrolu biljaka, kao i sanitarnu kontrolu vode za piće, kao i kontrolu đubriva, pesticida, semena, sadnog materijala, embriona i jaja, a sve u cilju zaštite građana od zdravstveno nebezbedne hrane, kao i unapređenja profitabilnosti poljoprivrede i prehrambene industrije i podizanja konkurentnosti naše poljoprivrede za izvoz.
Zahvaljujem se na pažnji i zaista pozivam sve poslaničke grupe da podrže oba ova zakona a G17 plus će ih zdušno podržati.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 104. stav 1. Samo nekoliko reči, da pojasnimo neke stvari.
Što se tiče zakonodavne aktivnosti ovog ministarstva, naravno, vrlo je važna ta zakonodavna aktivnost. Međutim, ona bi sigurno bila jača da u ovom parlamentu nema određenih radnji, koje podsećaju na opstrukciju da se što manje zakona usvoji.
Što se tiče strategije poljoprivrede, istine radi, da podsetim gospodina predsednika Odbora za poljoprivredu, strategija poljoprivrede je usvojena jednoglasno. Predsedavao je gospodin Zoran Mašić. Prema tome, i on je podigao ruku i tako smo usvojili strategiju. To nije sporno. Strategija je stručna stvar i, prema tome, jako važan dokumenat.
Pošto je ovde bilo reči o stanju u robnim rezervama, skoro je tačan podatak, koji je ovde govornik izrekao, ali taj deficit u robnim rezervama, odnosno pljačka robnih rezervi, odnosno krađa nastala u periodu između 2000. i 2003. godine.
Što se tiče ovogodišnjeg roda pšenice, on će biti, nažalost, takav kakav će biti. Međutim, moramo biti svesni da je prehrambena sigurnost ove zemlje obezbeđena sa 530.000 tona koji se nalaze u ovom momentu u robni rezervama i nije ugrožena. Konačno, zadatak robnih rezervi je upravo da obezbedi prehrambenu sigurnost zemlje, a pšenica je sigurno, to mora da postane svima nama jasno, roba, kao i svaka druga, kao cipele, kao živa stoka, itd.
Prema tome, zašto je cena kukuruza veća ili manja, naravno, kolega, to zavisi od ponude i tražnje. Tražnja prošle godine, kao rezultat sušne godine, (2003.) naravno da je izazvala povećanje cene kukuruza – dobar rod u prošloj godini, ove godine, naravno, depresijaciju te cene.
Što se tiče izvoza poljoprivrednih proizvoda u EU, još jedan tačan podatak da damo. Srbija u svom trgovinskom bilansu u izvozu poljoprivrednih proizvoda sa EU ima suficit. Toliko radi istine. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, član 6. ovog zakona odnosi se na upis u Registar proizvođača semena, rasada, micelija jestivih i lekovitih gljiva. Znači, ne odnosi se na uvoz, ni na genetski modifikovane organizme, nego na postupak upisa  u Registar proizvođača semena.
Naravno, i po sadašnjem, važećem zakonu postoji Registar proizvođača semena i proizvođači moraju da ispune uslove da bi mogli da budu proizvođači semena: naravno, da raspolažu određenim zemljištem, da raspolažu mehanizacijom i, ono što je najvažnije, da raspolažu stručnim kadrovima da mogu da se bave tom proizvodnjom.
Na to se odnosi član 6. ovog zakona i tu nema oprečnih mišljenja u ovim dosadašnjim diskusijama, jer nisu ni potaknute. Priča o genetski modifikovanoj soji ponavlja se opet, međutim, moram ponovo da kažem da je pitanje uvoza genetski modifikovane soje regulisano zakonom tek od 2001. godine.
Znači, u periodu pre 2001. godine zna se ko je regulisao tu materiju, i genetski modifikovana soja i nešto malo genetski modifikovanog kukuruza je ušlo u zemlju. Zna se ko je tada vodio te institucije koje su to odobravale ili nisu odobravale.
Znači, ulazilo je to u ovu zemlju. Od 2001. godine, donošenjem ovog zakona, naravno, to je regulisano zakonom i na granici se svaka pošiljka ispituje da li je genetski modifikovana ili nije.
U ovoj zemlji se gaji mnogo hektara kukuruza, soje, a kod soje je, takoreći, sto posto naš domaći genetski nemodifikovan sortiment, jer mi za to nemamo potrebe, kod nas se ne seju uvozne sorte.
Sve ono što se nalazi u eventualnoj proizvodnji je predmet šverca i predmet nekih kriminalnih aktivnosti određenih grupa. Naravno, kriminalne aktivnosti se odnose na švercere, međutim od 2001. godine je taj ulaz onemogućen. Naravno da je ovoj zemlji potrebna sojina sačma iz uvoza, upravo zbog toga što je za naše stočarstvo to neophodno, međutim, uvoz sojine sačme će biti neophodan samo dotle dok mi ne učinimo, merama agrarne politike, da imamo dovoljno sojine sačme za naše stočarstvo. Dokle god to ne bude tako, naravno, moraće se kupovati u inostranstvu. Na inostranom tržištu nema ponude sojine sačme od genetski nemodifikovane soje, nego samo ove, nažalost. Prema tome, rešenje je da podignemo proizvodnju soje na našim površinama.
Što se tiče kukuruza, nije bitno, jer genetski modifikovan kukuruz nije kukuruz koji je našao mesto u našoj proizvodnji, jer naši domaći hibridi, koji se seju na 95% površina, i te kako stoje rame uz rame sa hibridima kukuruza iz belog sveta i sigurno će tu bitku oni dobiti, zato što su dobri i kvalitetni. Kod ostalih biljnih vrsta, na svu sreću, nema pritiska genetski modifikovanih organizama i mi tu zaista imamo dobru i zdravu hranu, što se svih ostalih biljnih vrsta tiče. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, govorio bih o amandmanu gospodina Vitomira Plužarevića. U članu 13. stav 4. njegov amandman odnosi na adekvatnu opremu i tri zaposlena diplomirana inženjera poljoprivrede za organizaciju koja treba da stručno kontroliše proizvodnju semena.
Smatram da je zakonsko rešenje bolje, jer ako poznajemo ovu materiju znamo šta taj čovek treba da radi. On treba da izvrši stručnu kontrolu proizvodnje.
Prema tome, neophodno je da imamo stručnjaka koji to zna da uradi. Od opreme mu je potreban samo jedan automobil da dođe na njivu. Pre svega, neophodan je stručnjak.
U zakonskom rešenju se kaže: "Stručna organizacija može da vrši poslove stručne kontrole ako ima zaposlenog diplomiranog inženjera poljoprivrede...″ Moj kolega Plužarević kaže da treba da ima tri zaposlena inženjera poljoprivrede. Naravno, jedan, tri, pet ili deset, u zavisnosti od obima proizvodnje koju je taj stručnjak zadužen da kontroliše.
Mislim da bi bilo malo rigidno ovim zakonom propisati jednoj maloj poljoprivrednoj stanici, koja treba da kontroliše, recimo, hiljadu hektara neke proizvodnje, da mora da ima tri diplomirana inžinjera. Njima je dovoljan jedan, a oni koji kontrolišu 20, 30 ili 50 hiljada naravno da ne mogu sa jednim da obave tu kontrolu. Prema tome, ako se držimo u diskusiji slova ovog amandmana, mislim da je zakonsko rešenje bolje i da nema potrebe da zakon propisuje ovaj deo.
Takođe se saglašavam sa stavovima mog kolege Plužarevića. Naravno da i mi želimo isto to, razvijenu poljoprivredu koja deluje po zakonima koji tačno utvrđuju i uređuju šta je čiji posao: čiji je posao stvaranje sorte, čiji je posao održavanje sorte, čiji je posao proizvodnja svih semenskih i ostalih kategorija, da to bude uređeno po zakonu, da se zna ko stvara sortu, da se zna ko je proizvodi, da se zna ko kontroliše, da se zna ko dorađuje, da se zna ko stavlja u promet na veliko, ko stavlja u promet na malo i da ta materija bude zakonom utvrđena, upravo da ne bi došlo do onoga do čega je dolazilo nekada u našoj zemlji, da imamo monopolističko ponašanje određenih ljudi koji žele da od stvaranja sorte do maloprodaje kontrolišu taj proces. Taj proces mora da kontroliše državni organ po strogo utvrđenim principima i ti principi moraju da se poštuju.

Poštovani predsedavajući, član 21. uređuje materiju koja se odnosi na doradu semena i sasvim je logično da preduzeće, odnosno pravno lice koje se bavi doradom semena, a to je jedan fizički postupak razdvajanja naturalnog semena od mehaničkih nečistoća i tako dalje, mora da ima diplomiranog inženjera poljoprivrede ratarskog smera.
Takođe, jednim drugim zakonom, Zakonom o zaštiti bilja, uređeno je da za primenu pesticida u doradi semena to isto pravno lice mora da ima diplomiranog inženjera zaštite bilja, koji vodi računa o primeni tih pesticida. Prema tome, u postupku dorade semena regulisano je i jedno i drugo, ali se to reguliše Zakonom o zaštiti bilja. Prema tome, bojim se da smo malo tu pomešali neke stvari.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, mislim da je ovo jedan jako važan član koji reguliše pitanje postupka trajanja izdvajanja sorata. Mi smo u dosadašnjem zakonu imali situaciju da taj postupak traje tri godine. Ovaj zakon predlaže da to bude dve, s obzirom da je uveden DUS test i rezultati posle dve godine, kada se upoređuju sa standardnom sortom, sa kojom se to upoređuje, dovoljni su da se utvrdi da je sorta koja je u postupku priznavanja sorata zaista bolja od standarda. To je bitno.
Mislim da bi produžavanje tog roka, u sadašnjim uslovima, dovelo naše institute u nepovoljniju situaciju jer im skraćuje jednu godinu komercijalizacije novih sorata na našem tržištu, a naravno i na stranim tržištima, i smatram da je ponuđeno zakonsko rešenje dobro, jer im omogućava da godinu dana ranije izađu na tržište i da komercijalizuju svoj naučni rad i svoja naučna dostignuća za sortu koja je za dve godine pokazala da je bolja od standarda.
Prema tome, mislim da je ovo zakonsko rešenje dobro. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, moj uvaženi kolega dr Zoran Mašić podneo je amandman na član 2. ovog predloga zakona, koji se sastoji u tome da se stav 1. člana 2. briše.
Delim bojazan mog uvaženog kolege Mašića da bi se na mala vrata genetski modifikovani organizmi mogli uvući u naše semenarstvo. Smatram da bi ova mogućnost, koja se otvara ako bismo usvojili amandman, takođe bila mala vrata da se genetski modifikovani organizmi uvuku u semenarstvo naše zemlje.
Obzirom na to da su velika vrata zatvorena Zakonom o genetičkim modifikovanim organizmima iz 2001. godine, smatram da bi se usvajanjem ovog amandmana, odnosno primenom ovog zakona omogućilo na mala vrata gajenje genetski modifikovanih organizama.
Stoga, poslanička grupa G17 plus neće podržati amandman gospodina Mašića upravo zato što smatramo da našoj zemlji nisu potrebni genetski modifikovani organizmi, jer možemo da proizvodimo dovoljno zdravstveno bezbedne i zdrave hrane i bez genetski modifikovanih organizama.

Imam repliku na izlaganje svog uvaženog kolege Momčilova. Istine radi, za ovom govornicom je u toku prethodne rasprave izneto dosta konstatacija koje baš i nisu tačne.
U periodu između 1997. i 2001. godine uvezeno je u ovu zemlju 250.000 tona sojine sačme. Što se tiče donacije američke vlade u količini od 25.000 tona, uvezenih posle 2000. godine, kao što sam rekao, donacija je primljena zarad rešavanja određenih socijalnih problema iz prethodnog perioda.
Međutim, jedno je uvoz genetski modifikovanih organizama, a drugo je uvoz proizvoda od genetski modifikovanih organizama. Što se tiče sojine sačme, ova zemlja je nema dovoljno da bi podmirila potrebe u ishrani stoke i naravno da je neophodan uvoz. Postoji program kako to rešiti. To je program ove vlade, Vlade Vojislava Koštunice u kojoj Ivana Dulić-Marković zauzima mesto ministra poljoprivrede.
Rešenje je vrlo jednostavno. Potrebno je podići gajenje soje na 200.000 hektara, a sa tri tone soje mi imamo sasvim dovoljno soje od nemodifikovane sojine sačme. Subvencijama, koje se odnose na premiranje proizvodnje soje, to se upravo podstiče. To je jasno.
Naravno, od genetički modifikovane sojine sačme ne može da se proizvede novi organizam, jer je ta soja prošla određeni hemijski tretman, izvađeno je iz nje ulje, primenom određenih rastvarača - heksana. Ona je termički obrađena i kao takva se koristi kao stočna hrana. Posejana sojina sačma ne može dati novi organizam, kao što naučno nije dokazano da korišćenje te sojine sačme može da izazove određene promene kod životinja, naročito kod ljudi.
Prema tome, ova zemlja će još neko vreme morati da uvozi sojinu sačmu proizvedenu od soje koja će biti više od 5% genetski modifikovana. Ukoliko mere kojima se podstiče proizvodnja soje u ovoj zemlji budu dovedene do kraja, mi ćemo se uskoro osloboditi uvoza sojine sačme za potrebe našeg stočarstva.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, moja diskusija o prvom članu ovog zakona, na koji je kolega Krstin podneo amandman, jeste da je ova materija u ovom zakonu regulisana članovima od 4. do 6.
S obzirom da je ovde bilo reči oko genetski modifikovane soje, samo bih dodao nekoliko reči o tome.
U periodu od 1997. do 2001. godine u ovu zemlju je uvezeno, ni manje ni više, nego 250.000 tona soje.
Tek u 2001. godini je uvezeno 50.000 tona soje, kao donacija koja je iskorišćena za socijalne programe, za dečije dodatke. To je uvezeno i za to je izdato rešenje.
Međutim, pitanje genetski modofikovanih organizama regulisano je zakonom iz 2001. godine, koji je usvojila Savezna skupština (11. maja 2001. godine objavljen u "Službenom listu SRJ").
Što se tiče zakona koji je predložen od strane Ministarstva poljoprivrede – na čijem čelu je bio gospodin Saša Vitošević, a čiji je zamenik bio moj uvaženi kolega, prof. dr Miroslav Malešević, dok je njegov pomoćnik bio takođe moj uvaženi kolega dr Stevan Maširević – njime je, praktično, onemogućeno da se genetski modifikovani organizmi od 2001. godine uvoze u ovu zemlju.
Posle tog datuma, svaki genetski modifikovan organizam koji se nađe u ovoj zemlji predmet je šverca i nelegalnih aktivnosti.
Godine 1996. formiran je Savezni zavod za genetičke resurse, čiji je direktor bio moj uvaženi kolega prof. dr Jan Kižgeci, a njegov zamenik prof. dr Đorđe Glamočlija.
Nadam se da su ova imena dovoljno poznata svima u ovoj skupštini i ne sumnjamo da su ova uvažena gospoda zaista radila svoj posao.
Međutim, do 2001. godine, dok ovaj zakon nije predložen i usvojen, nije bila regulisana materija o genetski modifikovanim organizmima u ovoj zemlji; od tog momenta zaista jeste. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, imamo danas zadovoljstvo, bar mi iz poljoprivrede, koji smo se bavili dosta godina upravo proizvodnjom ovog semenskog materijala, da pred ovim visokim domom vodimo raspravu o zakonu o semenu.

Naravno, život počinje od semena i seme je jedna jako važna kategorija da bi proizvodnja bila uspešna.

Poslanička grupa G17 plus podržaće ovaj zakon, pre svega zato što mi, kao jedna odgovorna politička partija, vodimo brigu, pre svega o poljoprivredi i poljoprivrednim proizvođačima i do sada smo dosta toga učinili.

Da se vratimo na seme, bezmalo četiri miliona hektara u ovoj zemlji se svake godine ponovo zasejava semenom. Jako je važno, ne samo za naše naučnike, za naše semenske kuće, za sve one ljude koji se bave semenarstvom, a semenarstvo je jedna profitabilna aktivnost i delatnost, jako je važno da naši građani koji se bave poljoprivredom zaista imaju izbor i da zaista ono što kupe da to bude u tom pakovanju semena.

Nažalost, u nekim prethodnim vremenima imali smo situaciju da je bilo raznih lobističkih događanja, pa se pakovalo svašta, svašta se nalazilo na tržištu.

Da se vratimo na zakon, ovaj zakon i njegov ustavni osnov je član 72. stav 1. tačka 5) Ustava Republike Srbije koji govori o očuvanju biljnog sveta. Naravno i Ustavna povelja, kao i Zakon o sprovođenju Ustavne povelje nalaže Republici Srbiji da ovu zakonsku materiju reguliše. Dosadašnja regulativa koja je obuhvatala i Zakon o semenu i sadnom materijalu, a donet je nekada davno, dakle, to je bilo 1993. ili 1994. godine i, kao što znate, 24. februara 2005. godine, ovaj visoki dom doneo je Zakon o sadnom materijalu voća, vinove loze i hmelja i na taj način uz Zakon o sadnom materijalu šumskog bilja regulisao deo ove materije.

Znači, ovim trećim zakonom se u stvari zaokružuje pitanje proizvodnje, kompletne proizvodnje semenarstva u ovoj zemlji. Moram da primetim da je ovaj zakon usaglašen sa osam direktiva EU. To je zakon koji je obuhvatio dosta savremenih rešenja.

Što se tiče samog zakona, u njegovom I poglavlju i Osnovnim odredbama reguliše se i definiše na šta se ovaj zakon odnosi, na uslove i na način proizvodnje, na uvoz, na ispitivanja kvaliteta semena, priznavanja novostvorenih sorti i njihovo odobravanje, uvođenje u Registar sorti.

Za mene je takođe važno i možda se tu neću složiti sa nekim prethodnim govornicima, ono što je definisano u članu 2. a to je na šta se "ne odnosi" ovaj zakon. A ne odnosi se na proizvodnju semena cveća, lekovitog bilja, aromatičnog, ukrasnog, kao i smeše trava za parkove i igrališta. Naravno, ne odnosi se na genetski modifikovane organizme. Ovo pitanje je regulisano saveznim Zakonom o genetski modifikovanim organizmima i praktično primenom tog zakona onemogućen je ulaz ovih organizama u ovu zemlju, a sve ono što se nalazi i što je genetski modifikovano u ovoj zemlji, to je pre svega soja i nešto kukuruza, to je predmet nelegalnog uvoza, odnosno šverca, ja bih nazvao kriminala, i to mora da se goni.

U članu 3. koji se odnosi na pojedine izraze u ovom zakonu, a ima 28, izdvojio bih samo nekoliko. To su novi izrazi koji se upotrebljavaju, a to je: sertifikovano seme, to su postkontrolna ispitivanja semena, o čemu je bilo reči, to je DUS test.

U članu 4. definisane su kategorije sortnog semena i to kao elita biljaka ili hibrida. Osnovno seme je tzv. original, zatim sertifikovano seme prve generacije, sertifikovano seme druge generacije, ono što se danas samo kod opojnih biljaka naziva prva sortna, odnosno druga sortna reprodukcija i, naravno, proizvodno seme.

Zakon bi definisao obeležavanje ovih kategorija semena. Slažem se, da li je roze ili ljubičaste boje za elite, odnosno belo za osnovno seme, plavo i crveno za sertifikovano seme.

U II poglavlju definisana je proizvodnja semena. Ko može i koje uslove treba da ispuni onaj ko želi da se bavi proizvodnjom semena. Naravno, regulisan je i upis u registar proizvođača semena i (u članu 9.) uvodi se knjiga o evidenciji proizvodnje semena.

Što se tiče III poglavlja - kontrole proizvodnje semena, u članu 12. se definiše stručna obavezna kontrola. U članu 13. stručnu kontrolu predosnovnog semena vrši održavalac sorte, upravo onaj institut koji je stvorio sortu, a stručnu kontrolu ostalih kategorija semena vrši Ministarstvo. U članu 14. definisana je prijava za vršenje kontrole semena; do sada je to bilo 30 dana posle setve, a ovim zakonom predviđa se da to bude 15 dana posle obavljene setve; za jesenju setvu, odnosno za ozime useve je to 31. decembar, a za prolećnu setvu je to 30. juni. U članu 16. regulisano je izdavanje uverenja o priznavanju semenskog useva koje je bilo i do sada na snazi.

U IV poglavlju regulisana je dorada semena: član 20. kaže ko može da se bavi doradom semena, ko je proizvođač, ko je dorađivač semena, a u članovima 25. do 28. regulišu se obaveze dorađivača o prijavljivanju naturalnih količina semena koje je ušlo u doradne centre. Ovo je takođe vrlo značajno i u prošlosti je bilo nekih nedoslednosti kod primene zakona. Naravno, predviđa se i vođenje evidencije i o uništavanju otpada koji se javlja prilikom dorade semena.

Peto poglavlje posvećeno je kvalitetu semena u članovima 31. do 33. se reguliše ispitivanje semena, da to obavlja akreditovana laboratorija, taj uslov za uzorkovanje semena a uzorkovanje semena naravno predviđa da uzorkovač mora da ima visoku stručnu spremu - diplomirani inženjer poljoprivrednog fakulteta, ratarsko-povrtarskog smera, odnosno zaštite bilja. U članu 34. reguliše se odgovornost za kvalitet semena i definiše se ko je odgovoran za štetu koja će nastati usled eventualnog nekvalitetnog semena.

U VI poglavlju regulisano je pakovanje, deklarisanje i obeležavanje semena. Tu bih ukazao na član 37. koji definiše etiketu sa serijskim brojem; član 38. koji definiše izdavanje etikete od strane stručne organizacije, a član 40. zabranjuje prepakivanje i razmeravanje semena, što je takođe u prošlosti bilo.

U VII poglavlju ovog zakona regulisan je promet semena: član 41. reguliše promet "na veliko" i izričito kaže da one organizacije koje se bave prometom "na veliko" moraju da imaju zaposlenog stručnjaka sedmog stepena stručnosti, da je to diplomirani inženjer poljoprivrednog fakulteta ratarsko-povrtarskog smera; a kod prometa "na malo" na prodajnim mestima mora biti poljoprivredni stručnjak četvrtog stepena stručne spreme.

Naravno, ovim zakonom regulisano je, kao i u prethodnim zakonima, da se promet semena ne može obavljati van mesta prodaje semena.

Što se tiče uvoza semena, o tome je bilo reči, regulisano je u Osmom poglavlju ovog zakona – članovi 44. do 46. to upravo regulišu.

U IX poglavlju regulisana je proizvodnja rasada poljoprivrednog bilja; u članu 47. definisano je ko može da se bavi proizvodnjom rasada, a u članu 55. prometom rasada.

Deseto poglavlje reguliše proizvodnju micelija i jestivih i lekovitih gljiva, znači, reguliše proizvodnju, registar proizvođača, evidenciju o proizvođačima i promet ovih micelija.

U XI poglavlju značajna materija je regulisana –priznavanje sorti poljoprivrednog bilja i upis u registar sorti poljoprivrednog bilja. Tu bih izdvojio samo tri stvari, to je pre svega DUS test.

DUS test je jedna novina koja se uvodi i praktično garantuje tvorcima sorti da se nijedna sorta koja ima iste osobine koje ima njihova ne može ponovo registrovati i to je po mom mišljenju pozitivna stvar, jer su neke naše susedne zemlje imale problem da se ustanovi da je sorta koju oni prijavljuju već negde bila registrovana. Ovoga ne treba naši genetičari da se plaše. Ovo upravo štiti njihove sorte. Tu je i VCU test i naravno ime sorte.

Ne, završavam. Regulisano je šta je to različitost sorte, uniformnost, stabilnost i o tome je bilo do sada reči.  Članovima 78. i 79. regulisan je postupak ispitivanja i priznavanja sorte; a ovaj strah od dve godine protumačio bih kao jednom dobrom odredbom zakona jer omogućava našim tvorcima da godinu dana ranije izađu na tržište i da komercijalizuju svoj rezultat rada, a ta treća godina bila bi u stvari gubitak upravo za naše oplemenjivače sorte.
Naravno, regulisano je i postkontrolno ispitivanje semena.
Nadzor vrši Ministarstvo poljoprivrede preko nadležnih inspektora koji imaju prava i obaveze.
Postoje i Prelazne i završne i naravno, kaznene odredbe.
Još jednom na kraju - G17 plus podržaće donošenje ovog zakona upravo zato što omogućava našim građanima koji se bave poljoprivredom da dođu u posed zaista kvalitetnog semena.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, zaista ponovo imam zadovoljstvo da pred ovim visokim domom imamo jedan važan zakon za poljoprivredu, a priznaćete da je poljoprivreda vrlo važna za ovu zemlju, jer činjenica je da 40 posto građana ove zemlje živi od poljoprivrede.
Pred nama se nalazi zakon o sadnom materijalu voća, vinove loze i hmelja i ovo je samo jedan u nizu zakona koji treba upravo da urede oblast poljoprivrede. Mi smo nedavno u ovom visokom domu doneli Zakon o sadnom materijalu šumskog drveća. Danas govorimo o sadnom materijalu voćaka, vinove loze i hmelja, a nadam se uskoro i o zakonu o semenu.
Sadašnje zakonodavstvo je samo jedan od razloga zašto ove zakone treba doneti. Drugi važan razlog zašto ove zakone treba doneti je sadašnje stanje upravo u proizvodnji voćnih i sadnica vinove loze i hmelja. Što se tiče sadašnjeg zakonodavstva, zakon o semenu i sadnom materijalu obuhvata jednu vrlo široku oblast i ne postoje, s obzirom na vrlo veliki broj biljnih vrsta, mogućnosti da se jednim zakonom zaista uredi i proizvodnja semena paprike, i proizvodnja voćaka, vinove loze i šumskog bilja.
Stanje u ovoj oblasti je takođe jedan od razloga zašto ovaj zakon treba doneti, jer stanje je vrlo loše. Ova oblast je zaista jedna od oblasti gde smo poslednjih godina imali situaciju da ne napredujemo, već značajno nazadujemo. Samo da vas podsetim, ova zemlja je nekad bila izvoznik upravo ovog sadnog materijala i loznih kalemova i ostvarivala značajan devizni priliv. Danas, s obzirom na nepostojanje zakonske regulative koja je usklađena sa evropskim zakonodavstvom, ne da nismo izvoznici, nego čak ne možemo ni da uvozimo prema sadašnjim zakonima kvalitetan sadni materijal.
Proizvodnja sadnog materijala po sadašnjem zakonu omogućila je svim pravnim i fizičkim licima bez stručnog obrazovanja da proizvode vrlo nekvalitetan i neispravan sadni materijal. Takođe, prodaja tog sadnog materijala odvija se na neodgovarajućim mestima. Naravno da su svi ovi razlozi dovoljni da se donese zakon. Međutim, Ustavna povelja i zakon o sprovođenju Ustavne povelje nalažu da republike članice moraju doneti zakone iz ove oblasti. To su pravni razlozi. Takođe, imamo potrebu usaglašavanja našeg zakonodavstva sa regulativom EU.
Ovaj zakon uređuje uslove i način proizvodnje, prometa i uvoza sadnog materijala voćaka, vinove loze i hmelja, priznavanje novostvorenih sorti, upis sorti u registar sorti i održavanje sorti koje su upisane u registar, kao i listu preporučenih sorti i podloga.
U prvom poglavlju, gde su osnovne odredbe, definiše se čak 11 termina. U članu 3. definiše se šta je to sadni materijal, šta je reprodukcioni sadni materijal, šta je sadnica, šta je sorta, ko je oplemenjivač, ko je zadužen za održavanje sorti, odnosno ko je održavalac sorte, ko je proizvođač sadnog materijala, definiše se mesto proizvodnje sadnog materijala, kvalitet sadnog materijala, priznavanje sorti, i imamo jednu novinu, a to je uvođenje preporučene liste sorti za gajenje na teritoriji Republike Srbije.
U članu 4, za razliku od ranijeg zakona, definišu se kategorije sadnog materijala i uvodi se predosnovni, osnovni, sertifikovani i standardni sadni materijal. Danas imamo pojavu u ovoj zemlji da u prometu postoji samo standardni sadni materijal, i to neispravan sadni materijal.
U drugom odeljku ovog zakona definiše se proizvodnja sadnog materijala, definiše se ko može biti proizvođač, i to je još jedna novina. Znači, mogu biti i pravna i fizička lica.
U članu 6. uvodi se registar proizvođača i uslovi za upis u registar proizvođača. Članom 9. se takođe uvodi knjiga evidencije sadnog materijala, da bi se mogla imati evidencija od proizvođača. Članom 11. reguliše se proizvodnja za strane naručioce, gde se omogućava uvoz materijala i kompletan proizveden sadni materijal, ili je predviđeno da se izveze.
U članu 13. definiše se izdavanje sertifikata, što je takođe jedna novina, o proizvedenom sadnom materijalu. U ovom članu uvodi se još jedan dokumenat koji je takođe vrlo bitan da bi onaj ko kupuje sadnicu bio siguran da kupuje zdravu sadnicu, bez biljnih bolesti, štetočina; uvodi se biljni pasoš, koji se izdaje u skladu sa propisima o zaštiti bilja.
U četvrtom delu ovog zakona reguliše se promet sadnog materijala i to je takođe jedna kvalitetna novina. Članovima od 15. do 18. se reguliše ova materija, gde je novina da sadni materijal može da prodaje samo ona osoba koja ima završen najmanje četvrti stepen stručne spreme, znači da omogućavamo kupcima sadnog materijala da im taj sadni materijal proda stručnjak.
U petom delu ovog zakona regulisan je i uvoz sadnog materijala, u članovima 19. i 20.
Što se tiče šestog dela ovog zakona, a to je priznavanje novostvorenih domaćih sorti i upis u registar sorti voćaka, vinove loze i hmelja, u članovima 21 – 49. se to reguliše. Vašu pažnju bih zadržao na članu 23. gde se uvode neke novine, a to su pre svega DUS test, VCU test i naravno odredba o imenima sorti. Što se VCU testa tiče, to je jedan test koji govori o upotrebnoj vrednosti voćaka, a vašu pažnju bih zadržao na DUS testu. To je jedna novina koja je neophodna da se uvede, gde se tačno definišu osobine sorti, i svaka nova sorta mora da se razlikuje bar u jednoj osobini od prethodne sorte.
Jako je važno da ovo uđe u naše zakonodavstvo, upravo zbog toga što želimo da naše proizvode prodajemo na evropskom tržištu i da ne bismo došli u probleme, kao što su neke zemlje koje teže ka tome danas ustanovile da njihove sorte u stvari nisu njihove, nego su sorte koje su na neki način postale njihove, a nisu baš postale na zakoniti način.
Članovima od 27. do 37. reguliše se postupak priznavanja novostvorene sorte. Članovima od 38. do 45. reguliše se postupak i način upisa u registar sorti i podloga. Članovima 46. do 49. reguliše se kako se održava sorta.
U sedmom poglavlju ovog zakona u članovima od 50. do 54. reguliše se nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, kao i propisi koji se donose na osnovu ovog zakona.
U osmom delu, naravno, svaki zakon da bi bio dobar zakon mora da ima i svoje kaznene odredbe, u članovima 55 – 58. regulišu se upravo kaznene odredbe za one koji ne poštuju sprovođenje ovih zakona.
Na samom kraju, u devetom delu ovog zakona, u prelaznim i završnim odredbama, ostavljen je rok od godinu dana da se primeni ovaj zakon, da bi se proizvođači mogli za godinu dana prilagoditi ovom zakonu.
Poslanička grupa G17 plus će podržati donošenje ovog zakona i glasaće za ovaj zakon, pre svega iz svih razloga koje sam naveo. Jedna od dobrih strana koje sam naveo jeste da nisu potrebna dopunska sredstva u budžetu Republike Srbije za sprovođenje ovog zakona.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pozivam i vas da podržite donošenje ovog zakona, da bismo ovaj put i ovim zakonom bili bliže jednom uređenom odnosu prema poljoprivredi i da bi poljoprivreda polako počela da se približava onim uslovima koji vladaju na tržištu, pre svega Evrope.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, zaista imam zadovoljstvo da govorim pred ovim visokim domom o zakonu koji reguliše oblast poljoprivrede.
Mislim da je izlišno govoriti koliki je značaj poljoprivrede za ovu jednu ovako agrarnu zemlju, gde se 44 posto stanovništva bavi poljoprivredom, gde 33 posto stanovnika ove zemlje poseduje poljoprivredno zemljište i poljoprivreda je, u svakom slučaju, i naša uzdanica, a i bila je majka spasa u svim ovim teškim godinama.
Naravno, možemo otvoriti raspravu da li je baš zakon o šumskom reproduktivnom materijalu najvažniji poljoprivredni zakon, ali to neka služi na čast ostalim vladama koje nisu regulisale oblasti iz poljoprivrede. Naravno da lično očekujem da će se i drugi zakoni, vrlo bitni zakoni, zakon o šumama, vodama, zakon o veterini, zakon o zaštiti bilja, uskoro naći pred ovim visokim domom i da ćemo o njima raspravljati.
I šume su vrlo značajno pitanje u Srbiji, jer ako uzmemo i uvažimo činjenicu da 2,5 miliona hektara u ovoj zemlji zauzimaju šume, da je to jedna trećina površine u Srbiji pod šumama, moramo da uvažimo činjenicu da je to vrlo važno. Šume same po sebi predstavljaju veliko bogatstvo, pre svega zbog toga što se na šumarstvo ne oslanjaju samo industrija drveta, industrija nameštaja, u tim šumama žive i životinjske i biljne vrste, u njima se uzgaja divljač, a i moraćete priznati, drage dame i gospodo poslanici, svima nama je prijatno boraviti u šumama. Šume imaju jedan zaista ogroman ekološki značaj.
Potreba zakonskog regulisanja šuma uočena je u ovoj zemlji vrlo davno. Još u Dušanovom zakoniku imamo članove koji se odnose na regulisanje pitanja odnosa prema šumama. Takođe, i Miloš Obrenović zakonima je regulisao pitanje odnosa prema šumama, a ako konstatujemo, a nadam se da tu imamo konsenzus, naše šume su u vrlo lošem stanju. Uvek posle ratova i kriza upravo su šume pomagale da se iz njih izađe.
Pošto se mi sada nalazimo, takođe, u jednom vremenu posle ratova i kriza, sigurno je da moramo učiniti štošta da popravimo upravo situaciju u šumama. Ako uvažimo činjenicu da je ovaj visoki dom doneo Prostorni plan Republike Srbije, gde se kaže da u centralnom delu treba podići pošumljenost sa 27 na 37 posto, a u Vojvodini sa 6 na 11 posto, sigurno je da to određenim kvalitetnim materijalom i treba uraditi.
Da spomenem samo i činjenicu da danas mnoga staračka domaćinstva ne obrađuju svoje zemljište, napuštaju svoje zemljište, i da na tim zemljištima 6, 7. i 8. klase bi bilo jako dobro, uz pomoć države, povećavati pošumljavanje. Naravno, G17 plus će podržati ovaj zakon u svakom slučaju, upravo zbog toga što on reguliše taj polazni materijal, kojim mi treba da osvežimo i obogatimo naše šume. Ovo je jedan dobar zakon. On nije rađen na brzinu, rađen je postupno, uz konsultaciju struke, i to naših stručnjaka, a naravno i stručnjaka iz susednih zemalja.
On, s obzirom da se uklapa u evropsko zakonodavstvo (postoji samo jedan član koji nije uklopljen, o njemu ću malo kasnije), omogućava više stvari. Pre svega da se mi osposobimo i da jednim zakonom, koji je uklopljen u evropsko zakonodavstvo, omogućimo našim proizvođačima da nađu put evropskog tržišta.
Takođe je vrlo bitno u ovom zakonu što se u članu 3. navedene 52 vrste šumskog drveća na koje se on odnosi. Naravno, ovaj zakon se ne odnosi na ukrasno bilje nego na šumsko drveće. Reći ćete da je puno 52 vrste, i tu se nalaze i biljne vrste koje se ne gaje u našim uslovima, ali to je upravo zbog toga da bi on bio evropski kompatibilan, da bi sadnice proizvedene od tih biljnih vrsta mogle da nađu put u EU.
Kao što rekoh, ovaj zakon u svom prvom poglavlju reguliše upravo ono što je jako bitno, a to je priznavanje polaznog materijala za proizvodnju šumskog bilja. U svom drugom poglavlju reguliše proizvodnju reproduktivnog materijala, i tu bih ukazao na jedan momenat; za razliku od prethodnog zakona, koji je dozvoljavao razne marifetluke koji su se tu događali, ovoga puta tačno je regulisano da proizvodnjom može da se bavi samo pravno lice, a i ono mora da ima zaposlenog diplomiranog šumarskog inžinjera, što do sada nije bio slučaj. Fiktivno su se pokrivali raznim papirima, ugovorima, a faktički ga nisu imali.
U četvrtom poglavlju je precizno propisano kako se vrši kontrola proizvodnje reproduktivnog materijala. U petom poglavlju je propisana dorada tog reproduktivnog materijala. U šestom poglavlju se obrađuje i propisuje kvalitet tog reproduktivnog materijala. Sedmo poglavlje za mene je takođe jako značajno, jer se u njemu reguliše promet ovog materijala. Ono što je takođe jako važno kod sprovođenja svakog zakona je nadzor nad tom proizvodnjom, koja je regulisana u osmom poglavlju. Naravno, nijedan zakon nije dobar ako nema odgovarajuće kaznene odredbe i u ovom poglavlju su regulisane i te kaznene odredbe.
Ono što je, po meni, takođe značajno i zbog čega pozivam dame i gospodu poslanike da podrže ovaj zakon, ovaj zakon ne predviđa dodatna finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije, i pozivam vas da svojim glasovima podržite ovaj dobar zakon.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, imam veliko zadovoljstvo da pred ovim visokim domom govorim o zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima. Ako uvažimo činjenicu da lekari brinu o zdravlju celog čovečanstva moramo uvažiti činjenicu da veterinari brinu o zdravlju celog sveta. S obzirom na to da dolazim iz Sombora gde postoje velike mogućnosti za razvoj intenzivne stočarske proizvodnje, mene kao čoveka i agronoma svrsishodnost ovog zakona dotiče čak na tri načina.
Kao i svakog čoveka, potencijalnog pacijenta interes mi je da naše apoteke budu dobro snabdevene lekovima, da su ti lekovi kvalitetni i da su nam svima dostupni.
Drugo, kao agronoma interes mi je da postoji dobra kontrola prometa lekova, jer je u interesu naše države da naši poljoprivredni proizvodi ne dođu u situaciju da budu vraćeni sa stranih tržišta, zbog ostataka lekova, na, i u njima. Poznata je činjenica da se u proizvodnji paprike koristi i streptomicin i penicilin, da ima ostataka antibiotika i hormona u mesu.
Treće, kao i svakog građanina naše države interes mi je da nam tržište bude dobro snabdeveno zdravstveno ispravnom hranom, što znači da u namirnicama životinjskog porekla nema ostataka antibiotika i hormona. Stoga smatram da ovaj zakon ima više pravih rešenja.
Osnivanjem agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije, (drugo poglavlje zakona, članovi od 2. do 19.) omogućuje se da naše tržište bude dobro snabdeveno kvalitetnim lekovima.
Dobro je da u državi postoji jedna nezavisna institucija, kojoj će jedini zadatak biti briga o tome šta i kako od lekova stiže na naše tržište. Ovaj zakon nudi rešenje usaglašeno sa sličnim zakonskim propisom u Evropi, koja je poznata po svojim izuzetno rigoroznim kontrolama proizvodnje, prometa i primene veterinarskih lekova.
Upravo radi zaštite zdravlja ljudi, kao krajnjih korisnika namirnica animalnog porekla, i ne samo to, poseban vid zaštite ljudi od štetnog uticaja lekova i zaštite ljudi koji rade u proizvodnji, što se ovde posebno naglašava uvođenjem Dobre proizvođačke prakse, mišljenja sam da član 29. ovog zakona dobro reguliše uslove koje moraju da ispunjavaju pravna lica koja učestvuju u proizvodnji, prometu i kontroli lekova.
Od posebnog je značaja to što ovaj zakon štiti naše tržište i naše građane od uvoza i prometa fantomskih veterinarskih lekova. Naime, veoma je važno da se pri uvozu veterinarskih lekova, mada se to isto odnosi i na ostale lekove, dobije potvrda da su ti lekovi već u upotrebi u zemlji iz koje ih uvozimo, kako nam se ne bi dogodilo da se na našem tržištu nađu fantomski veterinarski lekovi. Ovde je bitan, po meni, član 68. stav 1. tačka 6) kojim se reguliše kontrola lekova koji kod nas dospevaju iz zemalja koje ne poštuju smernice Dobre proizvođačke prakse ili zemalja koje nisu potpisnice konvencija i sporazuma, kojima se uređuje međusobno priznavanje inspekcija i slično.
Ovim se na adekvatan način štite i naši domaći proizvođači veterinarskih lekova, koji našem tržištu nude kvalitetne lekove, a do sada su bili pod udarom slabo kontrolisanog uvoza jeftinih lekova sumnjivog kvaliteta. Modelom zakona (članovi od 62. do 68.) njima se nameću neophodni uslovi koje moraju da ispune da bi dobar kvalitet lekova naših proizvođača opstao. Posebno se čini bitnim deo zakona koji se odnosi na farmakovigilance, gde se članom 93. reguliše uspostavljanje sistema prikupljanja podataka o neželjenim reakcijama lekova za upotrebu u veterinarskoj medicini.
Posle ovog zakona biće moguće i donošenje zakonskih propisa, koji će uvesti adekvatnu kontrolu ostataka lekova u namirnicama dobijenih od lečenih životinja, što će bitno uticati na opšte zdravlje naših građana, ali će onemogućiti da namirnice animalnog porekla naših proizvođača vraćaju sa stranih tržišta kao neadekvatne za njih.
G17 plus, kao odgovorna politička stranka, koja vodi računa o interesima građana Srbije podržaće donošenje ovog zakona. Pozivam dame i gospodu narodne poslanike da u interesu građana i zdravlja građana Srbije podrže ovaj zakon.