Gospodine Mihajloviću, već sam rekao da mislim da je odluka Republičke komisije za sprovođenje završnog ispita dobra odluka u postojećoj situaciji i da omogućuje da deca ne budu oštećena na bilo koji način, a da uspeh koji su imali u dosadašnjem periodu bude osnov za utvrđivanje njihovog mesta na rang listama, naravno, uzimajući u obzir želje koje će oni imati, koje su iskazali u protekla dva dana prilikom upisa u srednje škole.

Ja vam moram reći gospodine Stojkoviću, zamolio bih vas, sledeći put kada budete hteli da postavite slična pitanja, malo se raspitajte kod svojih kolega, kako stvari stoje, sebe radi, jer tako narušavate svoj ugled naučnika i pokazujete da ste možda dobar naučnik, ali političar sa skromnim karakteristikama.
Zašto? Polako, samo polako, teza o strategiji obrazovanja i o navodnom finansiranju privatnih univerziteta je teza koju je lako proveriti kod prof. Ivana Ivića i kod prof. Vlaste Matejića. Profesor Vlasta Matejić je predsednik Evropskog pokreta u Srbiji i pitajte njih dvojicu, da li se ovaj ministar na bilo koji način umešao u izradi strategije, da li je predložio bilo šta, a pogotovo tako nešto? Za vas, ta teza je promovisana od profesora Domazeta, profesora Domazeta člana DS i kada ta teza nije prihvaćena u radnoj grupi, on je napustio rad na izradi strategije.
Raspitajte se, pa posle toga, izvolite, pitajte mene da li sam učestvovao u tome i na koji način. Vidi se da je reč o novinskim komentarima i slično, dužan sam da obavestim i vas, gospodine Stojkoviću, i ostale poslanike, da kada je reč o knjigama u kojima se može pročitati reč koja vređa ženske osobe, da je reč o knjizi "Gramatologija", izdavača "Škole plus" i da nije reč o udžbeniku, već o priručniku i da izdavači često objavljuju dopunska nastavna sredstva, a na roditeljima i prosvetnim radnicima je da kupe ili ne kupe ono što tržište nudi. Pomenuta knjiga gospodine Stojkoviću, nije udžbenik. Knjiga iz tehničkog obrazovanja sa linkovima koje pominjete, odobrena je pre više od jedne decenije, gospodine Stojkoviću i mi smo, kada je ta informacija objavljena, slali demanti više puta, ali nažalost, listovi, novinari koji su o tome pisali, nisu hteli da objave nijedan demanti, a autor je inače izvršio reviziju udžbenika.
To da li se vi slažete ili ne slažete sa rezultatima PIZA testiranja, potpuno je i relevantno, oni su takvi kakvi jesu, bolji su nego 2006. godine i to je apsolutno napredak u odnosu na 2006, koja je opet bila napredak u odnosu na 2003. godinu, a 2003. godine su bili rezultati lošim.
Činjenica je da je tada u oblasti čitalačke pismenosti, da su učenici Srbije postigli napredak od 40 poena koji spada među najveća poboljšanja, koje je nekada zemlja zabeležila između dva PIZA testiranja. To ne govorim ja, to govori izveštaj OECD. Molim vas, pročitajte, ima na sajtu.
Smanjen je procenat učenika koji nisu dostigli nivo funkcionalne pismenosti sa 51% na 32%. Pročitajte lepo, piše.
Nije reč o ministru, nego o radu celog ministarstva.
Kada pominjete proteklih pet godina, to je najzanimljivije u celoj stvari, od tih pet godina ja sam četiri godine bio ministar Vladi gde su demokrate činile većinu. Priznajte da je malo nelogično, da sam navodno radio na taj način na koji vi to ocenjujete, a da sam mogao imati vašu podršku. Ili to nije tačno, ili je nešto drugo u pitanju. Malo se bolje informišite sledeći put kada budete postavljali ovakva ili neka slična pitanja, vas radi, ne mene.

 Gospodine Stojkoviću, da bi ostali poslanici mogli da razumeju i kontekst pitanja, ovo sam pitanje dobio od dva dnevna lista i zvanično od Agencije za borbu protiv korupcije.Sad mi je jasno i kako stvari funkcionišu unutar sistema.
Dobio sam isto pitanje od dva dnevna lista i Agencije za borbu protiv korupcije i gospodina Stojkovića, što je veoma zanimljivo. Sad to govori o jednom trouglu koji postoji ovde u Srbiji i biće zanimljivo obratiti pažnju na tu jednu malu činjenicu.
Gospodine Stojkoviću, tačno je da je "Megatrend" dobio 12,5 miliona i da je taj ugovor potpisao vaš kolega Božidar Đelić. To je samo taj jedan mali, mali detalj koji vam nisu rekli i nije samo "Megatrend". Više privatnih fakulteta je tokom proteklih nekoliko godina dobilo 198 miliona dinara na konkursima koje Ministarstvo nauke, u vreme kada su ta ministarstva vodili gospodin Popović, koleginica Pešikan, kolega Đelić do marta 2011. godine. Oni su dobili 198 miliona. Postoji tačno lista svih privatnih fakulteta i univerziteta, ne samo "Megatrenda".
Te projekte, odnosno znate već kako istraživači učestvuju na javnom konkursu, stručna komisija ocenjuje, dodeljuje i resorni ministar potpiše to rešenje. Slučaj o kome vi govorite je kolega Božidar Đelić potpisao. Čisto, ovako, da znate, opet sebe radi, jer red je da znate kako stoje stvari, čisto da ne bi bili plen različitih informacija i interesa. Hvala vam.

Gospodine Milićeviću, trudio sam se proteklih dana da ovom cenjenom domu objasnim sve stvari vezane za krađu matura, na koji način je koncipiran taj ispit, ko je sve umešan, na koji način, kako teče proces pripreme, izrade testova, distribucija testova, gde i na koji način je uključeno Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, gde su uključeni drugi činioci u celom ovom poslu i da pokušam zajedno sa ljudima iz struke da nađem odgovor na ova pitanja koja su postavljena i meni a i javnosti.
Nemam utisak da svi žele da čuju baš odgovore na ta pitanja. Nemam utisak zato što se ponekad čuju ocene koje su legitimne, ali pitanje je koliko su utemeljene. Moram reći, biću u prilici da dam svoj iskaz za inicijative koje su podnete i da kažem nešto o samom sistemu obrazovanja.
Mi smo sistem male mature koji postoji zatekli kao takav, kao što smo zatekli ceo sistem, koji je u postojao u godinama pre, da postoje dva zavoda, da postoji Nacionalni prosvetni savet koga bira ova Narodna skupština Republike Srbije iz reda ljudi koji su stručnjaci u profesiji, u pojedinim delovima, u različitim nivoima obrazovanja do visokog i da postoji Ministarstvo, da Ministarstvo inicira, zavodi rade stručne ocene i procene, predloge i Nacionalni prosvetni savet donosi odgovarajuće odluke.
Zanimljivo je, to sam video u godinama pre, da se uopšte, bar u javnosti, ne može razlučiti ko je za šta nadležan, pogotovo ko je za šta odgovoran. Te dve stvari se jako mešaju u zavisnosti od trenutka i od interesa koji postoji, ne od strane predstavnika političkih stranaka nego, generalno, od svih onih koji su na bilo koji način vezani za obrazovanje.
Imao sam tu situaciju i bio sam u toj situaciji da u godinama unazad više puta osetim uticaj takvog sistema i da vidim šta valja raditi ili ne. Moram reći da sam se uvek trudio da poštujem mišljenje struke, kao i sada, u odnosu na naša ovlašćenja, Republička komisija za sprovođenje izbora male mature je predložila, to sam podržao i stojim iza toga, da je bilo dobro što su donete ovakve odluke da deca ne bi bila oštećena.
Nama se stavlja na dušu da smo mogli predvideti. Ko je mogao znati da će biti krađe? To me podseća na Haški tribunal – da je znao ili morao znati. To je formulacija te odgovornosti – da je znao ili je morao znati. Naravno, onda se nakalemi šta kome odgovara u odnosu na to. Ko je mogao znati da će biti krađe? Krađe je bilo, i to jedna osoba sa nekoliko pomagača koji su distribuirali testove. Policija je utvrdila to kao dokaz, što je Komisiji poslužilo kao osnov za donošenje odluke da ne bi deca bila ugrožena. Podržavam tu odluku Komisije i mislim da su doneli najbolju moguću odluku, kao što ću podržati i mišljenje struke.
Videli ste prilikom malopređašnje diskusije oko Strategije obrazovanja, rekao sam da pitate profesore koji su bili zaduženi za izradu i vodili ceo proces izrade Strategije, da li je Ministarstvo i da li je ministar lično učestvovao? Ministarstvo da, preko resornih ljudi. Ali, da li sam se mešao u izradi stručnog teksta Strategije? Jednostavno, ponekada niste u situaciji da date relevantno objašnjenje na postavljeno pitanje zato što mnoge to ne interesuje, jer se unapred sve presuđuje. Unapred. Unapred se sve presuđuje i unapred se sve zna.
Nisam pristao da budem deo te unapred spremljene situacije i unapred datog odgovora, nego sam rekao da je Ministarstvo učinilo, u okviru ovlašćenja, sve što je moglo. Ono što nije bio deo naših ovlašćenja, nismo ni mogli učiniti. To je tačno. To treba znati i to treba javnosti reći, kako god to neko shvatio i prihvatio. Naša je funkcija da učinimo sve da obrazovanje bude što kvalitetnije.
Ne mogu a da ne postavim sebi pitanje javnosti, kao roditelj i kao ministar – šta mi treba da uradimo i u Ministarstvu? Voleo bih da neko da taj savet, da rezultati budu bolji. Ako mi u decembru imamo jedno testiranje, od onih testova koji su nam ostali od prethodne godine, pa uradimo pripremu u decembru za ono što nam sledi tek u junu. Vežba se tokom celog drugog polugodišta po matrici zadataka koji su deo zbirke koja je već štampana. Vrši se onda priprema mesec dana, pet nedelja pre samog datuma održavanja male mature. Šta treba da uradimo da bi rezultati bili bolji? Treba da promovišemo znanje, ali to ne treba da bude samo stvar Ministarstva prosvete nego i svih učesnika u društvu.

Želeo bih da kažem nekoliko reči i da ove krokodilske suze zaustavim, da ne napravimo problem u Narodnoj skupštini. Možda je to rešenje doneto u vreme Kralja Petra, ali Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja je donet  2009. godine, kada sam ja bio ministar u Vladi, gde ste vi činili skupštinsku većinu i mogli smo to lepo tada promeniti, pa da ne pričamo sada o toj stvari. Da smo promenili to rešenje tada, sada ne bi bilo ovolike priče i brige o đacima pešacima i o njihovim problemima, nego je isto i tada rečeno da nema para. Hvala.        

Poštovane koleginice i kolege, ovo prvo pitanje oko dužine putovanja od kuće do škole, odnosno potrebe da lokalna samouprava finansijski pomogne đake pešake i to je nešto oko čega postoji saglasnost svih poslaničkih grupa.        
Apsolutno, kao što je juče postojala saglasnost poslaničkih grupa da bi broj đaka u odeljenju trebao da bude do 25. Želim da znate da smo mi u nacrtu ovog zakona bili predvideli tu mogućnost, ali nismo mogli obezbediti dovoljno finansijskih sredstava, odnosno od strane Ministarstva finansija nismo dobili pozitivno mišljenje, s obzirom na finansijske mogućnosti takvih sredstava koja su trebala biti dostavljena lokalnim samoupravama.
Želim da znate i taj momenat. On jeste razočaravajući za sve nas i za mene, ali je i stvarnost. Još juče sam rekao da pored demografskog faktora vrlo je bitan ograničavajući uslov razvoja. Unapređenje kvaliteta obrazovnog sistema jeste i ekonomska situacija i to može biti u budućnosti. Dok se ekonomska situacija ne poboljša i ne bude više novca, moramo tražiti rešenja sa sistem funkcioniše u postojećim uslovima.
Što se tiče pitanja vezano za primenu zakona – da, primenjivaće se na Kosovu i Metohiji i obrazovni sistem nije bio ni u kom delu predmet razgovora u Briselu, niti se do sada postavilo pitanje njegovog funkcionisanja, niti bilo kakvih statusnih ili drugih promena. To sam rekao i rukovodstvu Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, rektoru, rektorskom kolegijumu i dekanima fakulteta pre tri nedelje kada sam bio u Kosovskoj Mitrovici. Hvala.

Da kažem predlagačima da nemamo problem da prihvatimo ovaj amandman, samo ćemo obaviti konsultacije sa Poverenikom za informacije od javnog značaja i obavestiti vas u danu za glasanje o tome, a možda i u toku popodneva ili sutrašnjeg dana.

Hvala svim poslanicima na dobronamernim sugestijama. Samo bih podsetio da ovo rešenje nije novo, ono postoji godinama, godinama unazad i reguliše i prava i obaveze da bi se proces obrazovanja mogao odvijati, ništa drugo. Sve druge kvalifikacije objektivno ostaju način tumačenja ovog zakona. Proces obrazovanja mora da traje, mora da se održava i moramo voditi računa šta su prava zaposlenih, a šta su obaveze. Ukoliko se neko pridržava svojih prava i svojih obaveza, nema nikakvih problema. Proces obrazovanja mora da teče i zaposlenima nije uskraćeno pravo na štrajk, naprotiv, ova dva člana to pitanje uređuju. Kada bude donet zakon o štrajku kao jedan opšti akt, a podsećam da donošenje tog zakona traje već godinama unazad, onda ovim članovima ovde neće biti mesta. Hvala vam.

Koleginice Vojić Marković čisto da vas informišem, možda da nisam učinio prilikom rasprave u načelu, da smo sve odredbe zakona koje se odnose na evidenciju usaglasili sa poverenikom za informaciju od javnog značaja. On je insistirao na tome da nijedna odredba ovog zakona, ni jedan član ovog zakona koji se odnosi na evidencije ne bude, da kažem sadržaj zakona, da oni o  tome ne daju svoje pozitivno mišljenje. Tako smo i učinili. Hvala vam.

Poštovane kolege narodni poslanici, ovaj član definiše posebne ciljeve srednjeg obrazovanja i vaspitanja, ciljeve obrazovanja i vaspitanja koje sadrži Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja u tačci 14. koja glasi – formiranje stava, uverenja i sistema vrednosti, razvoj ličnog i nacionalnog identiteta, razvijanje svesti osećanja pripadnosti državi Srbiji, poštovanje i negovanje srpskog jezika i svog jezika, tradicije i kulture srpskog naroda, nacionalnih manjina, etičkih zajednica i drugih naroda, razvijanje multikulturalizma, poštovanje i očuvanje nacionalne i svetske kulturne baštine. Iz tog razloga nismo prihvatili ovaj amandman.

Želeo bih samo da kažem koleginici Đerić i kolegi Rističeviću da smo na Odboru usvojili amandman koji glasi: "U članu 18. Predloga zakona posle stava 3. dodaje se stav 4. koji glasi: "u toku školske godine škola može da organizuje nedelju školskog sporta"."

Dozvolite da i ja nešto kažem. Uopšte nije reč o lakim rečima, kako ste to ocenili, kada se govori o stanju budžeta. Naprotiv, reč je o veoma teškim rečima. Ne znam stvarno šta je bilo u vreme dok je resor vodio kolega Gaša Knežević, koleginica Čović, Vuksanović ili Lončar, samo znam da od 2008. godine, od te godine pa u godinama posle toga smo bili u situaciji da u Ministarstvu uvek smanjujemo budžet u onom delu koji se odnosi, primera radi, na investicije. Juče sam pomenuo, i to moram danas da kažem, pitanje smanjenja broja đaka u odeljenjima. To nije samo materijalno pitanje, nego i prostorno.
Nažalost, u godinama pre nismo pravili škole, a trebali smo. Mi smo uspeli u proteklih par godina da napravimo 25 novih škola, ali potrebno je svake godine odvojiti objektivno veliku sumu novca da bi se unapredila infrastruktura u obrazovanju. Jer, s jedne strane se hvalimo da imamo obrazovanje koje traje jako dugo i da imamo škole koje su stare i nekoliko stotina godina, ali s druge strane nema dovoljno novca za investicije i nekako ispada, složili se to mi ili ne, to ne zavisi od strukture Vlade, od toga ko je u vlasti ili opoziciji, nego da je to jedan opšti problem s kojim se mi suočavamo.
Mogu se složiti sa vama da bi trebalo u budućnosti da promenimo taj odnos prema obrazovanju, nezavisno od toga ko je u Vladi, ko je u opoziciji, ko je ministar, ko ne, nego da se struktura budžeta definiše na način da bude više i više novca za obrazovanje. Ovde nije reč samo o onome što Ministarstvo neposredno ima kao novac, već i o tome čime raspolažu lokalne samouprave, jer i na nivou lokalnih samouprava treba obaviti veliki deo infrastrukturnih poslova da bi se škole unapredile, da bi se jednostavno uslovi učenja za sve đake širom Srbije učinili istim, da bi se i na taj način stvorili ravnopravni uslovi za sve đake. To je objektivno veliki problem pred kojim se mi nalazimo.
Od 2008. godine moram priznati da nam se svake godine smanjuje iznos novca koji je potreban za izvođenje radova u infrastrukturi. Deo novca koji je potreban za infrastrukturu mi smo zamenili, nadomestili kreditima iz Evropske investicione banke i Svetske banke i to se veoma uspešno realizuje, ali novca nedostaje. Novca nedostaje. Ne mogu drugo, do da izrazim očekivanja da sa unapređenjem ekonomske situacije, ali, kažem, i rešavanjem ovog pitanja na jedan način da svi stvarno shvate značaj obrazovanja, u meri da se i promeni struktura budžeta.
Znam da je vlast uvek najodgovornija, ali se pokazalo da bez obzira na strukturu vlasti, nekako taj odnos je godinama unazad ostao isti, da ne kažem više od deceniju ili više od dve decenije. Godine 1998. godine, došao sam do tog podatka, odnos strukture budžeta i Ministarstva prosvete koji se tiče izdvajanja za plate i za sve ostalo je otprilike bio 88:12. Sada imamo da je taj odnos 92:8, govorim samo o prosveti. To govori da je to jedna dugotrajna ili dugogodišnja tendencija koju treba izmeniti.
Voleo bih, da budem iskren, da do promene Ustava dođe što pre, da srednje obrazovanje bude obavezno, ali moram reći da određena istraživanja pokazuju da je, bez obzira na obaveznost obrazovanja, kod nas upis dece u srednje škole veći nego u nekim zemljama gde to postoji kao obaveza. Znači, nije reč samo o tome da li će se propisati ili ne, nego i o tome kako se društvo odnosi prema tom pitanju i da nećemo čekati 2020. godinu. Naprotiv da to bude pre, jer iskreno se nadam da će se poboljšati ekonomska situacija. Juče sam rekao, pored demografskog faktora, materijalni faktor postaje objektivno ograničavajući uzrok ili uslov razvoja obrazovanja i unapređenja kvaliteta obrazovanja i to je jedan problem sa kojim se mi suočavamo, svi mi u Srbiji. Hvala vam.

Hvala. Gospodine Halimi, vi znate da imamo Zakon o savetima manjinskih zajednica. Taj zakon reguliše brojna prava pripadnika manjinskih zajednica. Pripadnici nacionalnih manjina imaju svog člana u nacionalnom prosvetnom savetu. Efikasnost podrazumeva da jedan predstavnik bude tu u ime svih nacionalnih saveta nacionalnih manjina i da iskaže stav o određenom pitanju koje je na dnevnom redu.
Ako je reč o pitanju koje tangira samo jedan savet, logično je da se nabavi mišljenje toga savet, te manjinske zajednice. Inače, u praksi, vi znate, da imamo probleme na nivou lokalnih samouprave, da lokalna samouprava ignoriše savete nacionalnih manjina i onda imamo problem koje rešavaju druge odredbe ovog zakona.
Prema tome, mislim da su manjinske zajednice apsolutno poštovane i da su deo u sistemu obrazovanja. Postoji jedan partnerski odnos, jer se dogovaramo o svim onim pitanjima koja su važna za obrazovanje pripadnika manjinskih zajednica.

Samo bih hteo da informišem koleginicu Čomić i ostale poslanike koji su zainteresovani za ovaj član, da je nadležni odbor, matični odbor usvojio član koji glasi – škola za učenike sa smetnjama u razvoju dodaje se, kao i škola koja ima učenike sa smetnjama u razvoju. Jer smo tako razgovarali na Odboru za prava deteta da bi izbegli moguću spekulaciju da je reč o specijalnim odeljenjima, nego smo se saglasili da je formulacija koju je Odbor usvojio odgovarajuća, da bi baš izbegli moguću spekulaciju, jer su i ljudi iz UNICEF predložili bili promenu ovog člana, pa smo se na Odboru dogovorili da formulacija bude ovakva. Hvala vam.

Koleginice, Papuga, mislim da nema razloga za strah moguće asimilacije pripadnika manjina, jer jedino tako na taj način mogu razumeti vašu inicijativu da se drugi izborni predmet uvede kao obaveza.
Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja u članu 19. stav 3. reguliše da su jedan od obaveza izbornih predmeta verska nastava ili građansko vaspitanje.
Vi postavljate pitanje prava dece na učenje, održavanja nastave jezika nacionalne manjine. Moram reći javnosti radi da to pravo apsolutno postoji i da se koristi. Ovde je reč o fakultativnom izboru za onu decu koja su se opredelila da učestvuju u nastavi gde se nastava izvodi na srpskom jeziku i oni imaju pravo da se nastava izvodi i nastavnog predmeta nacionalne manjine, sa elementima nacionalne kulture kao izborni.
Vaš amandman bi podrazumevao izradu i novog školskog plana i programa i, da kažem, temeljnu rekonstrukciju člana 72, pa se postavlja onda jedno pitanje, ako je pripadnicima manjina dozvoljeno pravo učenja na svom jeziku, zašto im uskraćujemo pravo da ako se nastava izvodi na srpskom jeziku, da ne izaberu taj fakultativni predmet i zašto mislite da bi to morao biti obavezni i koji bi se ocenjivao? Ako mislite da postoji strah, u redu, to mogu razumeti, ali je pitanje izbora valjda i pitanje prava i mogućnosti izbora. Ima pravo izbora i izabrao je i ne vidim tu problem.