Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Gospodine predsedniče, uvaženi članovi Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, nakon sat i po vremena bespotrebne rasprave opet je pred nama Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji. Osnovni zakon donet je u proleće 2003. godine, a pre toga istovetan zakon je bio donesen u ovoj skupštini 1996. godine.
To samo govori da je ova oblast koju hoćemo ponovo da regulišemo vrlo bitna društvena oblast i da je, kako je neki nazivaju, zamajac privrede Srbije. Zamajac privrede Srbije, ne bez osnova zato što je, setimo se, pred raspad nekadašnje SFRJ 900.000 ljudi živelo na račun građevinarstva i oblasti koje prate građevinarstvo, kao što su proizvodnja građevinskih materijala i druge uslužne delatnosti. Njih ima čak stotinak.
Samo da pomenem da je krajem 80-tih i početkom 90-tih obim sredstava koji se ostvarivao od ove delatnosti bio ravan obimu sredstava koje je ondašnja Jugoslavija ostvarivala od turizma, a to nisu bila mala sredstva.
Pad aktivnosti u građevinarstvu beleži se tokom 90-tih godina i da ne poredimo ratne godine početkom 90-tih godina. Druga polovina 90-tih godina, statistika kaže, bar u stanogradnji, da se gradilo oko 5.000-7.000 stambenih jedinica u Srbiji, da je gradnja objekata javne namene skroz stala, tako da se građevinarstvo našlo u dosta nepovoljnom položaju.
Nakon 90-tih godina, donošenjem zakona, u poslednje dve-tri godine... Samo ću radi usporedbe dati podatak da je danas i u poslednje dve-tri godine nivo izgrađenih stambenih jedinica u Srbiji između 14.000 i 16.000.
Nažalost, polovina od toga jeste u Beogradu i to je ono što su danas pomenuli mnogi narodni poslanici pre mene, da se borimo za to da bude bolje dispergovano, da se boljitak od građevinarstva i urbanizma oseti i u ostalim delovima Srbije.
U poslednje dve-tri godine počeo je intenzivni razvoj drumskog saobraćaja, telekomunikacija, a svi vi primećujete ulepšavanje i uređenje naročito centralnih gradskih ulica, trgova, i to je zaista veliki pomak u odnosu na poslednjih deset godina.
Ovaj zakon je poboljšao tu investicionu klimu, dao sigurnost u oblasti građevinarstva, međutim problem koji svakako postoji jeste imovinsko-pravni status gradskog građevinskog zemljišta i neuređen registar, odnosno katastar nepokretnosti.
U razgovoru sa kolegama i predstavnicima ministarstva te oblasti ćemo rešiti zajedničkim snagama, kroz zakon koji će vrlo uskoro biti pred ovom skupštinom, a to je zakon o gradskom građevinskom zemljištu. Normalno, za uređenje katastra treba mnogo ljudi iz struke, a i novi fondovi za te namene.
Zakon iz 2003. godine je možda zakasnio sa donošenjem, kao što su možda zakasnele izmene i dopune Zakona koje dolaze na dnevni red tek 2006. godine. Samo ću vam reći da je zakon iz 2003. godine predvideo 19 podzakonskih akata. Od tih 19 podzakonskih akata samo je pet doneto, i to jeste jedna od manjkavosti tog osnovnog zakona.
Međutim, taj osnovni zakon je doneo dosta dobroga, inovacija u osnivanju strukovne organizacije - Inženjerske komore, u uspostavljanju Agencije za prostorno planiranje. Doneo je novine da planske i urbanističke planove mogu raditi privatna ovlašćena lica i agencije; određeni su rokovi za pokrivanje planskom dokumentacijom određenih područja i regiona, međutim i sami znamo da su ti rokovi propisani kao nerealni i to je loša osobina tog zakona.
Zakon iz 2003. godine uveo je praksu prava prometa, odnosno prometa pravom nad korišćenjem gradskog građevinskog zemljišta. To je uveliko u funkciji u celoj Srbiji. Pokrenuta je procedura za legalizaciju, jer toliko bespravno izgrađenih objekata u Srbiji postoji i našao se modus za adekvatno rešenje tog problema i, ono što nije nebitno, tu su krivične sankcije za izvršioce, odnosno za graditelje bespravnih objekata u Srbiji.
Ono što je loše u zakonu iz 2003. godine, a svakako ima dosta loših efekata tog zakona, to je da se prvobitno nije napravio registar tih nelegalno izgrađenih objekata, pa je prethodni ministar licitirao sa cifrom između 700.000 do milion takvih objekata, da bi zahtev podnelo samo 400.000 investitora.
Ono što je mnogo bitno, Agencija za prostorno planiranje nije dala toliko efekta, pošto ni sama nije dobro zaživela, došlo je do začepljenja rada te agencije, a ona je dosta bitna i nadam se da će ovim izmenama i dopunama ona profunkcionisati u pravom smislu.
Kao što sam naveo, podzakonska akta nisu doneta i to je zbunjivalo ne samo ljude iz struke, građevinare, nego je to zbunjivalo i one kojima je životno bitan bio naročito segment Zakona o legalizaciji. Oživljavanje planskih dokumenata nije adekvatno kako je planirano zakonom. Stostruka nadoknada za korišćenje gradskog građevinskog zemljišta za ljude koji su podneli zahtev gotovo nigde nije naplaćena, ni u lokalnoj samoupravi, mada se to kosi sa Ustavom i zakonom, jer je izvorna nadležnost lokalne samouprave gazdovanje gradskim građevinskim zemljištem.
Ono što je mnogo bitno i boli većinu građana koji imaju bespravno izgrađene objekte jeste status tih objekata u smislu komunalnih priključaka. Tu su javna preduzeća koja vrše isporuku sanitarne vode, električne energije, na svoju ruku i svoju odgovornost ocenjivala, pošto je isto predviđena kaznena odredba ukoliko to rade; kao što smo čuli malopre, u Smederevu se takvi objekti nisu priključivali na struju, vodu i ostale komunalne pravce, a u većini slučajeva jesu. To je neko rešenje koje je bilo ad hok i koje se ne može prepustiti takvom slučaju.
Ono što 52 intervencije izmena i dopuna donose u osnovnom zakonu iz 2003. godine: zasnivaju se na boljoj organizaciji i efikasnijem radu Agencije za prostorno planiranje, odnose se na sam sadržaj urbanističkih planova i projekata, zatim na veću mogućnost učestvovanja kako šire javnosti, tako i stručne javnosti, kroz uvid u plansku dokumentaciju. Te primedbe koje građani daju kroz uvid u plansku dokumentaciju idu pred odbornike lokalne samouprave i to se dalje razmatra.
Normalno, proširena je strukovna mogućnost da i ljudi sa višom stručnom spremom učestvuju u rukovođenju i da budu neposredni šefovi na gradilištu, što je svakako novina i to im je bilo uskraćeno za poslednje tri godine.
(Predsednik: Molim vas, molim poslanike malo tiše, ako postoje neophodni razgovori, ne moraju da se obave u sali. Molim vas omogućite govorniku da se čuje.)
Znači, nastavak procesa legalizacije bespravno podignutih objekata. Da budem tu i deskriptivan pa da kažem da ovakav vid legalizacije bespravno podignutih objekata postoji u Evropi samo kod nas i u Turskoj, da nekako sve ostale zemlje u regionu, pa čak i Bugarska i Rumunija, nisu dopustile toliki obim bespravno izgrađenih objekata. Trenutno samo mi i Turci imamo ovaj problem koji treba da rešavamo na ovakav način i pred nama je velika dilema kako ovaj veliki životni problem, koji muči blizu milion stanovnika Srbije, da se reši.
Mislim da se ovim izmenama dopušta jedan prihvatljiv modalitet i za struku i za građane.
Sada bih govorio o efektima koje bi trebalo da donesu ove izmene i dopune, a to je svakako da se pojednostave procedure i da su one određenije, u smislu toga da građani znaju kako da postupaju pred organima pred kojima podnose zahteve. To je jedan od efekata zakona, da građani mogu intervenisati i u otklanjanju nedostataka planske dokumentacije.
To je jedna sigurnost, naročito kada se radi o prostornim planovima, gde država vrši kontrolu i nadzor tih dokumenata, a to se posebno odnosi... Prostorni planovi pokrivaju, opet da se vratim na velike komunalne infrastrukturne objekte, a to je drumski saobraćaj, a to je svakako bilo do sada kamen spoticanja. Samo ću vam reći da izgradnja mnogih putnih pravaca nije početa, iako su i budžetski pokriveni i pokriveni su tehničkom dokumentacijom, baš iz ovih razloga.
Bolja klima za investitore i sigurnost u građenju jeste srž ovih izmena i dopuna. Na nama je da pratimo efekte ovog zakona na terenu i da uveliko učestvujemo, i kao poslanici i kao struka, u kreiranju novog zakona, jer moramo na vreme reagovati ukoliko se jave nepravilnosti i ako efekti ovog zakona ne daju željene rezultate.
Gospodine predsedniče, uvaženi predstavnici Vlade, gospodo i gospođe poslanici, postoji teza koja kaže da je jedna država onakva kakvu železnicu ima. Ko god je koristio usluge železnice Francuske, Nemačke i ostalih zapadnoevropskih zemalja svakako će se složiti sa tom tezom.
Gledajući na taj način to nas još više približava gledištu da ovaj zakon o železnici jeste hitan, jeste bitan i da ga treba što pre doneti u ovoj skupštini. Želja za promenom ovog zakona proističe iz toga što je u padu svakako i obim, i kvalitet i organizovanost železničkog sistema, a troškovi za održavanje železničkog sistema svakim danom sve više rastu. Pominju se ovde brojke, ne bih se upuštao u te cifre, ali to je evidentno.
Koncept novog zakona o železnici je takav da se uređuju način i uslovi upravljanja železničkom infrastrukturom, kao i obezbeđivanje obavljanja železničkog saobraćaja na jedan sasvim nov način. One novine koje su ovim zakonom predviđene jesu da se upravljanje železničkom infrastrukturom prepušta javnom preduzeću ili nekom drugom preduzeću koje ispunjava uslove za to, da železnički sistem u svom delu prevoza se tretira kao zasebna celina, znači da prevoz roba i usluga jeste jedna zasebna celi na u železničkom sistemu.
Ono što je isto bitno, a novina je svakako u ovom zakonu i ovaj zakon je svakako liberalniji od prošlog, jeste da se stvaraju uslovi za konkurenciju što se tiče prevoznika, a samim tim to bi trebalo da podrazumeva i veći kvalitet usluga u železničkom saobraćaju.
Nezavisno poslovanje podrazumeva i slobodno formiranje cena prevoza, posebno finansiranje upravljača železničkom infrastrukturom, i ovim zakonom se podrazumeva da železničkom infrastrukturom mogu upravljati i jedinice lokalne samouprave. Novina je svakako i ustanovljavanje nove ustanove, direkcije za železnice. Ona bi radila na praćenju propisa i sve stručne poslove, kao i regulatorske poslove u vezi železničkog saobraćaja.
Malo bih više napomenuo u svom izlaganju nešto oko upravljanja i železničke infrastrukture, i rekao bih šta ovaj zakon podrazumeva pod železničkom infrastrukturom, a to svakako nije menjano od prošlog zakona. To su gornji i donji stroj.
Zna se šta je donji stroj, to je nasip i ono što je iznad njega, to su pragovi i šine. To nam je jasno, to su objekti, pruge, objekti na pruzi, to su telekomunikaciona sredstva, to su signalni uređaji, elektromagnetska postrojenja, zgrade i zemljišta na kojima se nalaze ti objekti.
Izvan ove železničke infrastrukture se nalaze upravne zgrade sa njihovim zemljištem, nalaze se garaže, depoi i oni se drugačije tretiraju. Kategorizacija železničke infrastrukture je ostala ista. Ona se odnosi na magistralne, regionalne i lokalne pruge.
Železnička infrastruktura je ostala javno dobro, u vlasništvu Republike Srbije, s tim da se železnička infrastruktura deli na javnu železničku infrastrukturu i industrijsku železnicu, koju obično koriste preduzetnici. Ona se nalazi, po pravilu, u pogonima, zatvorenim industrijskim krugovima i ona se kasnije priključuje na tu javnu železnicu pod datim uslovima.
Samo da napomenem kolika je bitna ova industrijska železnica, a nije joj toliko dat značaj u ovom novom zakonu. Industrijske železnice na teritoriji Srbije postoji 1.100 kilometara, dok je javna železnička mreža dužine oko 3.500 kilometara, sa staničnim kolosecima još oko 5.000 kilometara. Posle ću napomenuti zašto je važna industrijska železnica. Zato što neke stvari, čini mi se, u ovom zakonu nisu na najbolji način definisane.
Železnička infrastruktura može se dati na upravljanje svima onima, javnom preduzeću ili ostalim oblicima preduzeća, koji ispunjavaju date uslove, tako kaže zakon, a ti uslovi su finansijska solventnost, licenca koju izdaje direkcija i sertifikat o bezbednosti. Šta podrazumeva taj sertifikat o bezbednosti? Stručnu osposobljenost, tehničku opremljenost i vršenje nadzora nad infrastrukturom.
Rekao bih da jedna novina ovde zapada u oči, a to je poveravanje upravljanja železničkom infrastrukturom, ukoliko upravljač već nema komercijalnog efekta, jedinicama lokalne samouprave.
To je jedna novina koja mnogo znači i koja ukazuje na to da će lokalne samouprave tamo gde imaju koristi, naročito za robni prevoz, maksimalno koristiti ovu povoljnost.
U praksi se javlja situacija da su ukinuti oni pružni pravci kroz one lokalne samouprave koje i nemaju dovoljno sredstava, nemaju dovoljno stručne osposobljenosti da održavaju ili da daju na upravljanje nekome železničku infrastrukturu. Daću primer Banata i njegove teritorije, da je bila pre 50 godina i još uvek je najpokrivenija železničkom mrežom baš teritorija Banata. Znamo da je to neko nasleđe iz prošlosti, iz nekih bivših država.
Međutim, jedan bitan pravac, barem za ovaj region, to je Zrenjanin-Vršac, više ne funkcioniše, ne bar u onom obimu u kojem je funkcionisao ranije. Taj pravac prolazi kroz siromašne i nerazvijene opštine na nivou Srbije, a to su opštine Žitište, Sečanj, Plandište. Mislim da će takve opštine teško iznaći mogućnosti i sredstava za upravljanje železničkom infrastrukturom.
Tu postoje razni modeli na koje ovaj zakon nije obratio pažnju. Da li je to neko udruživanje sredstava kroz neke fondove, pa saučestvovanje sa pokrajinskim ili sa republičkim fondom. Svakako je privreda u ovim opštinama zainteresovana zbog robnog prevoza. Mislim da to mora, da li nekim podzakonskim aktima, da se još više reguliše, jer ovako je moguće da će jedna lepa ideja stajati neiskorišćena.
Bitno je da je ovim zakonom vrlo detaljno regulisana i obrađena materija izgradnje, rekonstrukcije i modernizacije pruga. Znači, tačno se zna ko snosi troškove za rad novih projektovanih železničkih mreža ili ako se železnička mreža projektuje i seče neke putne pravce. Ovog puta moram da zamerim da je i komunalna infrastruktura zanemarena u zakonu. Ko će snositi troškove?
Mogu da kažem primer da se komunalna infrastruktura i železnička mreža često presecaju, a ovim zakonom, ako nije regulisano, barem je moglo da se predvidi nešto tako. Naročito kada su industrijska železnica i njihov upravljač u pitanju dolazi do nelogičnosti. Imam u svojoj građevinskoj praksi nelogičnost.
Treba tražiti dozvole i saglasnost od upravljača železnice, zarad nekih propusta, za komunalnu infrastrukturu. Obično to biva jako težak i dugotrajan posao. Jednostavno bih molio zakonodavca da nekim podzakonskim ili kasnije tehničkim normativima uredi taj prostor koji je ostalo veliki.
Sad imam i jednu ideju oko eksproprijacije zemljišta za buduće pravce i projekte oko napuštenih pruga. To zemljište koje je dato na upravljanje za sada ŽTP, ne zna se šta će sa njim biti.
Znači, one pruge koje su zapuštene i oni pravci koji su projektovani za neku narednu železničku mrežu, zapravo je jedno veliko javno dobro i stoji zaparloženo. Često se u praksi javlja da nasipi železničkih pruga koje su zapuštene bivaju nasipi zarad izrade ribnjačkih jezera ili taj se šoder sa donjeg stroja razvlači i vuče za neke potrebe lokalnog stanovništva.
Jednostavno, o tome bi moralo sutra ono preduzeće za upravljanje da povede više računa, da se zemljište vrati na korišćenje lokalnim samoupravama ili da se učini nešto drugo.
Ne bih više dužio, samo bih završio sa železničkom infrastrukturom i rekao da se ovim zakonom stvaraju uslovi za bolje upravljanje železničkim saobraćajem i železničkom infrastrukturom. Mi smo puno u zaostatku, pomenuo sam zemlje zapadne Evrope, ali smo mnogo i u zaostatku za zemljama u regionu i načinom na koji su one regulisale železnički saobraćaj.
Ne bih pominjao i to da imamo vozni i vučni park iz 50-tih – 60-tih godina, da asocijacija na jugoslovensku železnicu jesu one čuvene kenedijevke, mađarice i šinobusi koje smo uzeli kao ratnu odštetu od Istočne Nemačke.
Jednostavno, ovim zakonom se ipak stvaraju uslovi da se naša železnica bolje uredi, da se stavi na zdrave osnove i da konačno i Srbija ima železnicu za 21. vek.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, rasprava o ovom predlogu koji se stavlja van snage odluka koju je donela ova skupština 22. jula prošle godine nekako se odužila i sve ovo je više ličilo malo na predizborne govore, malo se koristilo za optuživanje drugih partija. Mislim da treba da budemo kratki i ja ću reći šta je na mene ostavilo utisak u ovom parlamentu; to je da sam čuo da je u prošlom sazivu, a i u nekim prethodnim sazivima, znači, 1995. godine, 1996. godine, bilo krađa u ovom parlamentu. Ne mogu da razumem i apsolutno mi je neshvatljivo kako se adekvatno nije reagovalo u om trenutku, kako niko nije hteo da ispravi te sporne odluke. Ovde sam dve nedelje, sedim, ali sam zaprepašćen time da jednostavno nije bilo toliko rezona, toliko časti i pravičnosti da neko ispravi odluke koje su donete na takav način.
Dana 22. jula je doneta jedna odluka i mi smo kao G17 plus, kao poslanička grupa, izneli već jedan predlog koji stavlja van snage Odluku o izboru guvernera, jer mislimo da je doneta, i to je opštepoznato, kao što u obrazloženju piše, na način koji niti je legitiman, ni legalan, znači, protivustavan je. Pored toga što je javnost dala svoj sud na izborima, znači, građani su dali svoj sud na izborima 28. decembra, a što će neko i odgovarati pred istražnim organima, mislimo da je potrebno da se i ovaj parlament odredi prema tom događaju. (Iz sale: Istražnim sudskim organima.) Prema istražnim sudskim organima, zahvaljujem.
Znači, mislimo da je potrebno i da se parlament odredi prema toj nelegalnoj odluci. Mislimo da nije potrebno da ovde vlada sindrom "Kalimero", da neko viče da je ovo sve nepravda, da je bilo učinjeno to što je učinjeno i da se desilo to što se desilo. Mislimo da parlament treba da reaguje i da nešto učini.
Mi smo predložili ovu odluku zato što mislimo da je pravno valjana, a i da ispravlja neke nepravde koje su učinjene u prethodnom sazivu. Sa druge strane, molim nekoga ko kaže da je bilo nepravde, ko je saglasan i priznao je da je na taj način doneta odluka, da predloži bolje rešenje. Mislim da je na njemu odluka da glasa i apelujem na te ljude da glasaju za našu odluku. Ukoliko ne glasaju, mislim da je u redu da pronađu bolje rešenje.