Poštovano predsedništvo, gospodo poslanici, nažalost, ja ću glasati za smenu predsednice Nataše Mićić, bez obzira što sam do skoro bio tu i ukazivao  na neke propuste. Nisam imao priliku, nisam ni želeo da to govorim javno, a sada moram obrazložiti koji su razlozi zašto ne mogu podržati da gospođa predsednik ostane na tom mestu.
Prvo i osnovno, počeću upravo od tih razloga zbog kojih skandirate, upravo zbog tih razloga ću reći, samo saslušajte. Gospođo Čomić, merite mi vreme ovo, koje... upravo zbog tih razloga. Gospođo Mićić, mi smo 5. oktobra obećali narodu da ćemo biti drugačiji od ovih i od onih koji sede tamo. Znači, 13 godina sam obećavao narodu da ćemo biti drugačiji i da ćemo dovesti ovde u ovaj dom i postaviti kompetentne, odgovorne, poštene, nepodmitljive, ugledne, časne i one koji će prezentovati ovu Srbiju onako kako treba.
Gospođo Mićić, vi ste svojim nečinjenjem doveli do toga da u Srbiji više niko, ama niko ne veruje da postoji častan čovek, da postoji neko da je uradio nešto zbog ideje. Vi ste doveli do toga, vi ste, gospodo, doveli do toga da je predsednik samo pričao o trgovini. Vi samo pričate o trgovini. Ne pada vam na pamet da postoji neko ko je uradio nešto iz ubeđenja. Toga treba da se stidite i zato neću da budem sa vama.
Gospodo, vi ste u Srbiju uneli klicu sumnje da nema poštenog čoveka ovde među nama. To je ono strašno i to je ono zašto ne mogu da vas podržim u tome. To je ono najstrašnije, jer nemam način kako da objasnim da to nema nikakve veze i da sam uradio nešto iz ubeđenja. Kome? Gospodo, to je ono najstrašnije što ste vi učinili Srbima. Drugo, čak i da ih ubedim, kazaće, budala jedna je uzeo. (Milka Marinković, sa mesta: A ti si uzeo?) U ime onih, Milka, mislio sam da si i ti na toj pravoj strani.
Kažem vam sada, da se ne pozovem da Bog sve vidi šta sad činite i koga sam ja podržavao. Opet ću podsetiti, tu je gospodin Jovanović, gospodin Pajtić, da sam ja za dve godine govorio, i ima na kolegijumu, da onaj ko bude otvorio vrata i bude nešto tražio za sebe lično, ne ovo lobiranje za svoj kraj, svoj grad itd, ko bude tražio za sebe lično, da me pozove da mu ja kažem kako se vrata zatvaraju sa spoljne strane. To svi znaju, sva gospoda koja su me slušala tamo. Vi to, gospodo, niste čuli.
Činjenica je da mislite da se sve radi za pare i da ne može drugačije, da nema poštenog. To je ono što vređa mene i ono što me ponižava i ono zbog čega ste me jako puno uvredili. Ja ne znam, gospodo draga, i ne mogu da tvrdim da li je neko od vas nešto uzeo, niti bih imao hrabrosti i smelosti da kažem da je neko uzeo a da nemam dokaza. Neke od dokaza ću pokušati da vam pokažem, a nikada ne bih uzeo sebi hrabrosti da kažem da je neko lopov ako ne znam.
Vi ste, gospodo, znali tačno da nije bilo trgovine, ali ste zato mirno kazali - jeste. Gospodin Živković je znao tačno da ništa nisam uzeo, da ne nabrajam ostalu gospodu. Taj koji je postigao utisak nedelje zahvaljujući tome što je to izjavio, postaje junak. Ja ću da vam kažem jedno, gde mi se čini da ima trgovine, a vi kažete da nema. Principijelno da kažem zašto ne mogu da vas podržim. Podržavao sam dugo, jesam za reforme, jesam bio taj koji je smatrao da tako treba da uradimo, ali ne mogu da podržim više. Tu je kraj. Smatrao sam da treba da se čuje i glas nekih drugih, da vam to kažu da ste malo zalutali. Među vama ima istih kao ja, samo što nemaju hrabrosti da dođu da kažu ovo što sam ja rekao. Ja to znam.
Samo da vas podsetim. Kako objašnjavate, 51 poslanik je potpisao da kandidat za potpredsednika Skupštine treba da bude čovek koji je kao maloletnik ušao u partiju, čovek koji je organizovao prvi skup Otpora, čovek koji je član neke stranke itd, a nema ni gde je završio osnovnu školu ni srednju školu. Gospodo, šta će vam veći dokaz? Da li je to bio plod vašeg verovanja u to da treba da imamo za potpredsednika Skupštine čoveka sa tim karakteristikama, ili je bila u pitanju trgovina.
(Predsedavajuća: Šest minuta.)
Hvala lepo. Ja bih još imao da kažem, ali mi je vreme isteklo.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, ni mi Vojvođani nismo zadovoljni Predlogom zakona o obimu sredstava i učešću opština i gradova u porezu na promet, jer smatramo da nijedan grad u Vojvodini nije dobio onoliko koliko zaslužuje i isto bi mogli izaći sa predlogom da smo totalno nezadovoljni tim zakonom. Činjenica je jedna, da smo mi do 80-tih godina pljačkani i ovim zakonom, da se to slično radi, ali činjenica da smo toliko razumni da znamo šta ste nam ostavili i šta smo nasledili, ostavili ste nam ništa, ostavili ste nas na ulici, ostavili ste nam škole zapuštene, ostavili ste nam puteve razrovane, ostavili ste nas bez infrastrukture, samo ste trošili pare na hangare i buzdovane, kao što sam prošli put rekao. Zbog toga ćemo glasati za ovaj zakon, bez obzira što smo totalno nezadovoljni i što smatramo da bi puno primedbi imali i mi da damo kao i svi drugi, i naša sela su rasturena i prazna, takođe i gradovi, imamo isti problem kao što svi imaju u celoj Srbiji.
Gospodo, da vam kažem, za ovaj predlog zakona, pošto ste nam vi obećavali korenje, gospodin Đelić je uspeo da iscedi neku suvu drenovinu i mogu da vam kažem da je već ove godine, pošto sam i direktor Direkcije za izgradnju grada, imali smo para, ono što je obećano, to je urađeno, nismo kao vi koji ste obećavali, koji smo arčili pare, nikada se nije znalo gde su otišle i zašta su trošene, zašto je to zapušteno. Ja vam kažem, 10 godina niste uspeli da održavate škole, niste uspeli da održavate bolnice, niste uspeli za puteve, jednom rečju niste uspeli ništa da uradite, ostavili ste nas na ulici bez dinara i zbog toga mi sada moramo da donosimo takve zakone gde niko neće biti zadovoljan. Čini mi se, pošto verovanto niko neće biti zadovoljan, a nezadovoljstvo je ono što je u nasleđu, što smo nasledili od vas i zbog toga moramo ovaj zakon prihvatiti i glasati za njega. Mislim da je ova vlada u ovoj velikoj bedi našla snage da održi i očuva srpstvo, da očuva način da funkcionišemo, a ne kao što ste ga vi rasturali po belom svetu, niti ste znali da čuvate pare, samo ste rastakali. Kažite smo gde ste vi te pare silne rasturili i gde ste tu našu imovinu rastrućkali?
Mislim da nijedan grad neće biti zadovoljan, imali bi mi puno primedbi, da vam kažem, ali ja neću govoriti o primedbama i ovog puta vam kažem da bolje ćutite i da prihvatite ovaj zakon, jer to ste nam ostavili vi sve.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, ovde je danas bilo reči o tome, ja ću govoriti o delu koje se odnosi na Ministarstvo poljoprivrede, da je Ministarstvo poljoprivrede proarčilo i nij vodilo računa kako troši novce. Ja sam spreman da podsetim kolege, ove koje su kritikovale, kako je izgledalo ranijih godina i da kažem kako je ipak, moram ovo reći, objektivno i pošteno da je ova Vlada podržavala rad Ministarstva poljoprivrede i da je ovo Ministarstvo poljoprivrede mnogo bolje nego što su prethodnici. Vi znate da u zadnjih 20 godina seljaci nikada nisu znali po kojoj će ceni prodati, kada su sejali u jesen nisu znali koliko će pšenice biti otkupljeno ili nikada nisu znali pod kojim uslovima će to biti otkupljeno. Nikada se nije dala premija za mleko tačno i na vreme. Nikada nije bilo podsticaja i jasne agrarne politike unapred za godinu dana, nego što je to ova Vlada radila. Svima je to poznato, međutim činjenice se iskrivljuju i mislim da ove podsticaje i ovo, da vas ne zadržavam u ovo vreme, ali citiram onu narodnu pesmu - nije babo potrošio blago na handžare i na buzdovane, već je babo potrošio blago, a to je potrošio dajući podsticaje za mleko, podsticaje za duvan, za šećernu repu. Tačno se znao svaki dinar i mislim da ovaj predlog oko rebalansa budžeta možemo da prihvatimo, jer je Vlada radila domaćinski i treba da se stide. Gospodine Nikoliću znate kako je bilo u vaše vreme. Kupovalo se po tri pfeniga, niste plaćali nikada na vreme, sve ste uzurpirali.
Sada se zna unapred, tačno je rečeno koliko će biti otkupljeno, tačno se zna po kojoj ceni. Nikada vi to niste ni videli i sada treba da se učite na parimerima kako se to radi i kako se gazduje, jer vi ste bili jedne raspikuće, jedni prevaranti koji ste živeli na račun tih seljaka, a ovog puta nije tako.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, podneo sam amandman na član 78. To su izvori javnih prihoda za lokalnu samoupravu. Primetio sam da je u tim izvorima navedeno 16 tačaka. Smatrao sam da treba dodati jednu novu tačku i da to budu prihodi od rudne rente, naftne rente i šumske rente. Ne treba da obrazlažem, jer su do sada to i bili prihodi mesne zajednice ili lokalne samouprave. Smatram da i sada na teritoriji, lokaciji ili ataru lokalne samouprave, gde se vrši neka eksploatacija, da bi bio red da lokalna samouprava ima prihode od te eksploatacije, bez obzira da li je reč o šljunku, pesku, uglju, nafti, termalnoj vodi itd.
Smatram da lokalna samouprava može imati štete, da li je to pitanje zagađenja sredine ili uništavanje lokalnih puteva, komunikacija, pruga ili već na neki način da joj se nadoknadi to što je uništeno. Možda nisam dovoljno lobirao za ovaj moj amandman, ali molio bih da uvažite obrazloženje, da se to uvrsti u zakon.

Gospodin Branislav Ivković je pomenuo da nema vojvođanskih stranaka, a zbog javnosti bih rekao da  su poslanici Vojvodine prisutni. Da ne bi dezinformisali javnost, samo toliko, tu smo.

Kako sam podneo dva amandmana na član 19, voleo bih da obrazložim posebno svaki amandman.
Prvo, amandmanom sam u tački 19) tražio da se posle reči "obrazuje organe" doda "poljočuvarska služba, zelena policija, i to za potrebe opštine i uređuje, odnosno organizuje njihov rad".
Da vam kažem, poljočuvarska služba možda jeste prevaziđena, ali je neshvatljivo da nisam naišao na razumevanje Vlade, jer upravo se sada velike štete dešavaju na našim poljima, to smo nasledili od naših prethodnika. Jeste da je bilo pre 50 godina, da je neki red uveden i nije bilo tih poljskih šteta, a sada, po važećim zakonima, poljska šteta se tretira do 1.000 dinara.
Kako to izgleda sada na poljima? Ode neko, obere vam 10 kilograma paradajza ili nečega sličnog, sa torbom krene kući i ne može ga niko zaustaviti, jer je to poljska šteta, nije kriv; tako deset puta u toku dana može da ode i da se vrati kući da odnese; ili ako, pak, hoće vlasnik da ga spreči, čak onda dolazi do obračuna, pa čak i do puškaranja, što je bilo u pojedinim atarima.
Naravno da za one velike poljske štete, kada su nekome obrali jutro kukuruza ili odneli jutro deteline, to ostaje neotkriveno i smatram da o tome treba da vodi brigu lokalna samouprava, da organizuje tu poljočuvarsku službu radi zaštite. Naravno, uz to ide i zelena policija jer se upravo dešava nešto što nam se dešavalo pre 100 godina.
Nažalost, moramo zaštiti i te naše njive, leje i šta da kažem, smatram da je to razumno da bude u nadležnosti lokalne samouprave; možda nisam dovoljno obrazložio, niti bio sugestivan i lobirao, ali mislim da je ovo zadnji trenutak da to možemo ispraviti.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, evo da i ja kažem nešto zašto Vojvođani traže tu ekonomsku autonomiju, zašto se zalažu i koji su to razlozi. Jeste da ću vas podsetiti na nešto što vi već znate, ali nije na odmet da čujemo koji su to razlozi zbog kojih smatramo da treba da se glasa za ovaj zakon.
Prvo da vas podsetim, da se vratimo na istoriju, Srbi posle Kosovskog boja su se povukli na teritoriju Vojvodine i despot Stefan Lazarević, kao što je već rečeno, osnovao je tu zajednicu Srba koja je bila autonomna, koja je već tada imala svoje sudove i to je trajalo. Naravno, plemstvo se izgubilo godinama, ali ono srpstvo je ostalo na tim prostorima. Tu je najveći broj crkava i tu je vraćena patrijaršija. Patrijaršija je preseljena iz Sremskih Karlovaca u Beograd, mi smo to srpstvo očuvali vekovima i nije potrebno nekim patriotama da nas podsećaju koliko smo Srbi i da li smo Srbi. Vi možete prebrojati crkve, možete shvatiti da smo autonomiju dobili i kada smo imali 17% stanovništva na toj teritoriji. Znači, nismo to zaboravili, ali da vas opet podsetim nešto kada je u pitanju ekonomija, a što se tiče tog srpskog obraza, možemo pričati, polemisati i videti da smo uvek bili ne ravnopravni, nego čak i višenacionalno opredeljeni nego što možda drugi misle koji to ne znaju.
Znači, uređenje Vojvodine i Banata je počelo, to su bile ritine i močvare, negde već u 16. veku i u 17. veku su izgrađeni kanali, jer se Vojvodina isušila. Znači, sada postoji jedna od najvećih kanalskih mreža u svetu i nije to da će Vojvodina imati nešto što nema, nego nešto što je imala vekovima; i u sadašnjosti je najviše izdvajala kao samodoprinos za vodoprivredu, a najmanje su održavani ti kanali; i sada se dešava da se zbog velikih voda davimo, što nam se nije vekovima dešavalo, jer smo znali da se branimo od tih voda.
Činjenica je da je ta kasa došla ovde i da se raspoređivala na neki drugi način, a mi smo izdvajali i nismo dobili to nazad. Činjenica je, gospodo, da se u Vojvodinu kroz vekove naseljavalo kao u obećanu zemlju, kao u Ameriku i zato jeste višenacionalna. Dolazili su Francuzi, Španci, Mađari, Slovaci, Rusini, sa juga Srbi, Bugari i svako ko je stigao u Vojvodinu je dobro došao. Zato i jeste takva postala. Tu vlast su uverili da su vredni, da zaslužuju i zato im je dala autonomiju, zato što su se pokazali kao dobri domaćini, kao vredni radnici, kao Evropljani.
Da vas samo podsetim, pošto vidim da vas to ne interesuje, ali reći ću vam da dolazim iz grada u kome moja gimnazija, koju sam završio, slavi 156 godina postojanja, moja osnovna škola slavi sledeće godine 250 godina postojanja i znači nastave na srpskom jeziku. Tada se još ni Vuk Karadžić nije rodio. Naša pošta je 100 godina starija od beogradske pošte, železnica ima 146 godina postojanja i, gospodo, sve smo to mi imali vekovima. Ta vlast, bez obzira što smo bili brojčano mali, poštovala nas je.
Primera radi, reći ću vam - površina obradivog zemljišta današnje Vojvodine iznosi 1.628.000 hektara. To je više nego što ima Holandija, Belgija i Luksemburg zajedno. Činjenica je da je 75% od zemljišta koje postoji u Vojvodini obradivo. Nijedna zemlja u Evropi to nema: Danska ima 63%, Mađarska 59%, a Rumunija 45% u odnosu na celokupnu površinu.
Ulaskom Vojvodine u malu siromašnu državu prekidaju se sve veze sa evropskim tržištem i to se odrazilo na ekonomiju Vojvodine. Prema podacima koje je objavilo Udruženje vojvođanskih banaka, izveštaj od 1928. godine, u prvoj deceniji zajedničkog života u novoj državi smanjen je bankarski potencijal u Vojvodini, tako da je ukupna aktiva računata po zvaničnim paritetima, jedna zlatna kruna - jedan zlatan dinar 1913. godine; jedna zlatna kruna - 10,95 papirnih dinara u 1928. godini ili 522 miliona zlatnih dinara 1913. godine je bilo 199 miliona papirnih dinara 1928. godine.
Prekinute su veze sa stranim bankama, sa reeskontima, tako da su se ranije obavljeni poslovi preko velikih banaka na berzi u Beču i Pešti smanjili sa 87 miliona na 10 miliona. Znači da su i krediti koje je Vojvodina imala od zapadnih banaka prestali da dolaze u Vojvodinu. Zašto se čitavu deceniju posle završetka Prvog svetskog rata nacionalni dohodak u Vojvodini nalazio ispod 1913. godine? Pretvaranje novčanog kapitala iz krune u dinare smanjilo je finansijsku snagu bogatih Vojvođana od 5.323 miliona kruna na 1.699 miliona kruna. Uz to, srpska radikalska vlada je već 1919. godine pokušala da osnuje preduzeće kojim bi se regulisao monopolski položaj izvoza žitarica, jer se tri godine nije izvozilo žito u Evropu. Kada je 1923. godine pšenica prodavana u Cirihu, naši izvoznici vojvođanske pšenice su "pukli" na poslovima koje je ta radikalska firma izvozila u to vreme.
Nije bio ni taj, kako kaže Vasa Stajić, "bankokratski cincarluk, niti politika pijanih radikala" najveći razlog pljačkanja Vojvodine nego je bio to i poreski sistem. U Kraljevini SHS Vojvodina je bila najviše poreski opterećena oblast. Postojao je porez na ratnu dobit; porez se nije plaćao na dobra ili pak na tobožnju dobit, već se za osnovicu uzimalo 60% imovine. Svi su bili opterećeni, bez obzira na neku dobit. Uterivači poreza nisu bili Vojvođani, nego su se kadrovi poslali iz drugih krajeva, jer se smatralo da to Vojvođani ne znaju.
Evo kako je to izledalo. Tako je 1925. godine u Banatu, Bačkoj i Baranji, naplaćen 131 milion ovog poreza, a trebalo je da se naplati 70 miliona. Znači, poreznici su naplatili dva puta više. Hoćete li da vam čitam dalje, kako je po drugim regijama to izgledalo? Sto posto je više naplaćeno nego što je bilo planirano: u Slavoniji 66 miliona, a planirano je 54; u Crnoj Gori 60 miliona, a planirano je 71 itd.
(Glasovi iz sale: Tema.)
Gospodo, znam da je vama teško da slušate, ali to je tema i to su razlozi. Još nešto ću vas podsetiti: i posle oslobođenja najviše je Banaćana bilo u zatvorima, koji nisu ispunili obavezu ili onaj obavezan otkup. Bilo ih je i po rudnicima, ostavili su kosti tamo pod novom vlašću. Preseljeno je 59 fabrika iz Vojvodine, jer je nekom vojnom doktrinom tako određeno i za to Vojvodina nije dobila ni dinara. Mogu vam još pričati o privrednoj reformi, jer vidim da ste vi nestrpljivi. Razlog tome je što je Vojvodina to radila bez kontrole i dozvolila da joj se to radi. Ne kažem da su krivi drugi, krivi su Vojvođani, koji su na to mirno gledali, koji nisu reagovali. Sada došla nova demokratska vlast koja želi ne da ispravi nego da zaustavi nepravde.
Gospodo, ako smo mi bili u onoj omraženoj državi takvi da smo uneli 45% železničkih pruga kao miraz u Jugoslaviju, ako smo uneli kulturu, fabrike, industriju, ako smo bili najrazvijeniji deo te Kraljevine SHS, ta je vlast nas poštovala. Sada očekujemo i od vas, gospodo, od ove demokratske vlasti, od vas koji ste razumni, da čujete i činjenice. Nije to ništa uvredljivo, to su fakta i to ne boli. To su samo činjenice. Želeli bismo da ne gradimo novu državu na takvim principima kao što je bilo do sada. Zato predlažem da glasamo za ovaj, makar minimalni, zakon, koji neće zadovoljiti nas Vojvođane, jer normalno je da nema izbora, dobijamo samo obaveze bez para, ali to je samo znak dobre volje da ste uvažili nešto za neku nepravdu koja nam se dešavala u poslednjih 80 godina. Hvala.

Ništa vam stvarno ne mogu dodati, nego opet ponoviti da su one činjenice tačne. Vas ću pozvati na tu proslavu 250 godina srpske škole u mom selu, koju sam ja završio. Gospodina Naumova ste prozvali, imao sam čast da budem njegov školski drug. On će isto potvrditi da naša gimnazija toliko slavi. Nisam to rekao radi nekog razdora, već radi toga da bih upoznao ljude sa činjenicama, sa faktima.
Nisam pričao istoriju koja se prenosi sa kolena na koleno, nego o činjenicama. To su fakta i tu mi ne možemo ništa pomoći, to su, jednostavno, činjenice.

Završiću ovo oko gimnazije, sutra ću vam doneti knjigu, ali nije bitno. Bitno je jedno - da li smatrate, gospodo, da su i Maticu srpsku formirali Mađari ili neki drugi?

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, mi iz Vojvodine, iz DOS-a, smatramo da je ovaj predlog zakon prihvatljiv, u načelu. Ne smatramo ga svetim pismom niti da treba poštovati sve od reči do reči, ali smatramo da smo zbog toga ovde, da nešto poboljšamo, da nešto popravimo, da ga unapredimo.
Mi iz Vojvodine smo navikli na evropske zakone, evropske manire, evropsko radno vreme, na evropsko ponašanje, zato i mislimo da tako treba raditi, da se ostavimo vojnih i ratnih zakona, nego da se latimo rada, da propišemo kako to treba i na koji način.
Ima diskusija u kojima je rečeno da ne treba svi da pričamo o ovom zakonu, jer nismo pročitali evropske zakone. Naravno da ne treba da ih pročitamo mi, nego naši eksperti, koji su kazali da je to dobar zakon, a ne da svi pričamo kako nešto poznajemo. To treba da urade kompetentni i odgovorni ljudi. Mi takvih imamo, a ne znam kako je kod vas.
Gospodo, samo da podsetim zašto smo za ovaj reformski zakon, zbog čega smatramo da je on sistemski i da je veoma bitan - Jer treba da nas dovede u red, da nam propiše počev od dolaska na posao, radno vreme, poštovanje radnog vremena, da propiše kako ćemo izgledati, kako ćemo se ponašati tokom rada, da favorizujemo rade novine, koliko i stručnost i pedatnost, da to bude plaćeno, jer dosadašnjim zakonima, kojima ste vi to regulisali, bilo je stravično.
Važila je ona krilatica: "Ne možete vi mene toliko malo platiti koliko ja mogu malo da radim". Vi, gospodo, znate iz prakse kako je bilo, takođe dolazim iz privrede, tu radim. Kada mi neko napravi neku štetu, nije došao na posao, otišao je na bolovanje i bolovanje koristio za nešto drugo, niste smeli da mu date otkaz jer su ga posle sudovi udruženog rada, koje ste još stvorili, vraćali na posao. Plaćali smo zaostale plate koje nije zaradio i svašta se tu pojavljivalo.
Sada, gospodo, tu stvar ovim zakonom rešavamo. Ne kažemo da je najbolji, ali treba da prihvatimo ova pravila igre, ovaj sistemski zakon, da pokušamo da vidimo kako on funkcioniše.
Ne slažem se s tim što sindikati kažu da ovaj zakon treba povući. Zakon ne treba povući, treba ga doterati. Mi iz Koalicije "Vojvodina" glasaćemo za zakon u načelu, glasaćemo po svojoj savesti za neke amandmane za koje smatramo da su dobri, da ga unapređuju, ali smatramo da zakon treba doneti i da se tog zakona treba pridržavati.
Opet kažem, nije sveto pismo, iako vidimo da nešto u tom zakonu možda i nije bilo onako kako nam se činilo. Praksa će pokazati, promenićemo ga, ali moramo krenuti put reformi i moramo se uključiti u Evropu, poštovati evropske standarde.
Gospodo, vidim da mislite da je u redu što nam radnici nisu dolazili na posao, što su i kad su dolazili nosili iz fabrike šta su hteli, što je neki put više bio plaćen nerad nego rad, što su se izmešali radnici i neradnici, što totalno u vašim zakonskim aktima, kako je do sada bilo, nije bio prepoznatljiv rad od nerada - jer, jednostavno, svi su dobijali platu, neku socijalnu platu, ne radničku. Nisu živeli od svoga rada, nego su pokušavali da se dodvore rukovodiocima ili da uđu u vaše partije, gde bi imali privilegije.
Zato smatramo da ovaj zakon o radu treba da podstiče i štiti radnika, a naravno i poslodavca, jer kod vas je bilo, kada neko napravi neku štetu, nije za to bio odgovoran, već često unapređen. Zato nemojmo blefirati, nemojmo blefirati sindikate. Ovim zakonom ovde hoćemo da razdvojimo bitno od nebitnog, hoćemo da bude plaćen rad. Znači, onaj ko zna da stvara, ne treba konkurs. Naravno onaj ko dobro radi, ko kvalitetno radi, ko stručno zna da doprinese, dobiće veću platu, angažovaće ga neko drugi, bez konkursa, zato što vredi.
To upravo treba da bude tako, da poštujemo vrednosti, upravo je to reforma društva, upravo su to promene za koje smo se zalagali. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, mi iz Vojvodine znamo da pre 250 godina, kad su gradovi dobijali status grada, onda da bi neko dokazao da živi građanski, morao je magistratu da pruži dokaze da može živeti građanski. Znači, gradovi su još tada bili uređivani, znalo se kolika je propisana međa komšije, da li možete otvoriti prozor prema komšiji, kako treba da izgleda, koliko treba da bude veličina placa. Da živite gradski, znači ne možete da živite na manjem prostoru nego što je to bilo propisano, a verujte mi, da su naša sela uređenjem grafomercije bila uređena, ušorena, znalo se tačno kolika je kuća, kolika je okućnica i nije se mogla kuća praviti na placu manjem nego što je predviđeno. Znači, vi ste mogli da živite civilizovano, da živite seoski, ali da živite kako treba.
Sada, gospodo, kada ste nas pretvorili da nismo građani, kada smo postali salašari, znači kada nam nisu trebale gradske komunalije, kada nismo mogli to da plaćamo, onda je počela ta bespravna gradnja, kako vi kažete. Znači, vi na salašu i u divljini možete napraviti kako hoćete, niko vam neće braniti i niti treba da platite nekome neke takse, komunalije ili bilo šta, kako ćete to raditi.
U gradu vi imate obavezu da se ponašate urbano, da poštujete neke gradske propise, neke gradske standarde. Naravno, pored tog poštovanja, morate izdvojiti neke pare, nekog ko će vam izgraditi put, uvesti struju, telefon, plin, školu, pozorište i šta već ide uz gradske komunalije. Znači, to je gradska obaveza i ko hoće da živi gradski mora da odvoji deo zarade i ponaša se i živi gradski. Druga je stvar što smo mi došli do toga da svi živimo salašski.
Gospodo, za bespravnu gradnju znate da se mora legalizovati. Naravno da će se to uraditi ne preko noći, ne odjednom, ne kaznama, nego dogovorom i onako kako je već nešto urađeno. Za divlju gradnju mislim da su to one zgrade, objekti, to su one fabrike koje su građene divlje, znači tamo gde ste pokazali svoju bahatost, gde niste poštovali urbanističke planove, urbaniste, gde niste poštovali stručnjake, nego je jednostavno čovek došao u mom selu i napravio kuću na sred ulice, na sred šora, kuda prolaze krave, gde prolazi seosko stado od 250 goveda. Sada mu smetaju krave koje prolaze pored njegove kuće. Normalno, kada je izgradio kuću na divlje, nije pitao nesretnik, a neko ga je možda i obmanuo, verujem oni koji su znali i da su mu čak savetovali da to uradi u inat.
Drugi jedan, što ste gledali na televiziji, je napravio kuću na kanalu. Sećate se prošlog proleća kada je plivao Banat i onda se čovek čudom čudio, izgradio je na ničijoj zemlji. To ste dozvoljavali. Znači, mora doneti izvod, da li je vlasnik zemlje, a od Rimskog prava kuća se pravila samo na svom placu, ne na tuđoj zemlji. Tek kada si bio vlasnik mogao si da zabodeš ašov. Znači, napravio je kuću na kanalu i čudom se čudio šta je on to uradio onim ljudima gde sada svi plivaju.
Kako mislite da se sada reši taj problem? Znači da se divlja gradnja poštuje, pa da se prave drugi kanali i drugačije da se uređuje prostorni plan. Gospodo, to ste vi sve nama ostavili, a ja vam kažem da niko ovu kaznu neće platiti i neće niko ići u zatvor. Znate zašto neće ići? Zato što će znati da postoje sankcije sada, ubuduće da se ne može ni bespravno graditi, ni divlje graditi i niko u zatvor za to neće otići, nego će lepo kupiti plac, uzeti urbanističko - tehničke uslove i videti da li na tom placu i koliku može da napravi kuću, koje veličine, da li tu ima struje, da li ima vode dovoljno.
Na primer, predsednik jedne partije hvali se da ima kuću od 700 kvadrata i još kaže da ima bazen pored kuće, ali nije uopšte pitao da li tu ima vode i sada on napuni svoj bazen, a ovi drugi nemaju vode. Znači, čovek je rešio da se kupa, a oni siromasi, za koje pričate, ne moraju ni da piju.

Znači, gospodo vi jeste donosili zakone, ali se tih zakona niste pridržavali ili ste se kao što je Tito rekao, pridržavali zakona kao pijan plota. Niste nikakve sankcije ugradili i narod je shvatio da može to da radi po svome. Zavladalo je bezakonje, a mi to nećemo da dozvolimo. Hoćemo da dovedemo sve to u red i zato, gospodo, mi iz Vojvodine, Vojvođani, pozdravljamo ovaj zakon i smatramo da ovo nisu sankcije, nego samo način i pravilo kako treba da se ponašamo, a onaj ko hoće da bude bahat, ko hoće da bude divljak, da gradi divlje, taj će imati nekih sankcija. Sada je došlo drugo vreme, došle su promene, moraju se poštovati zakoni, mora se uvažavati, urbano živeti i to očekujemo od ove vlasti i zato pozdravljamo i glasaćemo za ovaj zakon.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, mi iz Vojvodine moramo kazati da nam ovaj zakon o državnim praznicima odgovara i smatramo da je to jedan moderan evropski zakon,  koji je pokušao da pomiri sva verska, nacionalna i druga osećanja, da pronađe neku matricu, neku formulu, koja će zadovoljiti sve nas koji živimo ovde, u ovoj Srbiji.
Naravno, nama 28. mart nikada nije odgovarao, to je bio dan poniženja za nas Vojvođane i nismo ga slavili i doživeli kao slavlje. To je bilo za nas uvredljivo i mislimo da taj dan nismo mogli slaviti.
Naravno, mislim da nama Srbima nije odgovarao ni 7. juli, jer je taj datum favorizovao samo jednu stranu, a treba doći do nacionalnog pomirenja i shvatiti da su Srbi bili i u četnicima, da su bili i u partizanima, i ne treba vređati ni jedne ni druge, i tu stvar treba malo ostaviti da se vidi šta će istorija kazati o tome.
Ali, bilo je tu pomenuto, svakako bih i ja želeo da vas podsetim, mislim da su bila neka dva datuma iz naše vojvođanske istorije, ili tri, koja smo mogli kandidovati za državne praznike, i koje smo smatrali da ne bi vređali osećanja i da bi možda bili prihvatljivi za sve koji žive u Srbiji. To je ta pomenuta 1594. godina, kada su Srbi u Banatu, zajedno sa Mađarima i Rumunima, podigli ustanak, proterali Turke iz Banata, oslobodili deo Banata, i kao odmazdu su doživeli da je Sinan Paša izvadio mošti Svetog Save i spalio ih na Vračaru, da pokaže Srbima, prečanima, kako gori njihov svetac.
To je bilo na Veliki petak 1595. godine. Znači, smatrali smo da je možda bio neki datum koji bi mogao ući u tu konkurenciju, jer su u tom ustanku učestvovali, to je izlazak Srba na evropsku scenu. U to vreme su Srbi imali toliko organizovanih vojnika, ali nisu imali plemstvo, nisu mogli da zadrže tu vlast do kraja.
Drugi datum koji smo mislili da se može kandidovati to je 15. maj, kada je Patrijarh Rajačić proglasio srpsko Vojvodstvo, ili srpsku Vojvodinu, i smatrali smo da je i taj datum možda značajan.
Treći bi bio odluka vojvođanske skupštine da se prisjedini matici Srbiji. To su neki datumi, ali i ti nisu prošli, i mi iz Koalicije Vojvodina ćemo glasati za ove predloge. Mi ćemo glasati za ove predloge iz zakona, pozdravljamo jer smatramo da su to ipak datumi koje možemo svi podržati.
Naravno da mi ne mistificiramo, kao neki što bi pravili neke mistifikacije od nekih datuma. Naravno, ne smatramo da to samo treba da budu crkveni praznici, to je poštovanje, to je ono da se uvažavamo, da se poštujemo, da možemo svi slaviti svoje svece i poštovati svoju veru, to je red, to je jedan građanski običaj, i to takođe pozdravljamo. Drago nam je da svi mogu mirno da proslave svoje duhovne praznike, a ovima, novokomponovanima, ili skoro dokrštenim, pokrštenim, koji su sada ušli u crkvu i koji nam drže predavanje o crkvenim običajima, malo bi im rekao da sačekaju. To je kao kada bi sada vi nekom dodelili da igra fudbal, i on bi tamo izgledao smešan ako ima 120 kila, a nema pojma. Vi biste mu se smejali.
Tako i ovi koji lamentiraju tu nad nekim duhovništvom, a ne poznaju dovoljno, bolje bi im bilo da malo sačekaju, da se produhove, pa onda da uzmu učešće u diskusiji. Koalicija Vojvodina će podržati ovaj predlog. Hvala vam.

Poštovani poslanici, poštovano predsedništvo, dozvolite mi da napravim jednu malu digresiju. Gledao sam televizijsku emisiju gde su testirali ljude, anketirali ih, pitali ih, šta znači reč - malograđani. Onda su ljudi sa ulica rekli da su to oni koji su malo u gradu ili su tako nešto vezivali za taj pojam. Onda su pitali stručnjake da definišu to, a između ostalog jedna definicija je bila, tamo tih sociologa, da je malograđanin onaj čovek koji sve zna, koji je kompetentan da o svemu priča i da svoj stručan sud. Evo, kažem, ima ovde onih koji sve  znaju i koji mogu da pričaju, a samo ću reći radi javnosti, za ministra koji je ovde napadnut, da je iz Banata, da je doktorirao na agroekonomiji, da je najmlađi izabrani profesor, a ne kao neki profesori koji su samozvani profesori univerziteta, i najmlađi izabrani profesor univerziteta predaje političku ekonomiju i bavi se seljačkim pitanjima. Počasni je profesor na nekoliko međunarodnih univerziteta. Napisao je par sjajnih knjiga o seljaštvu, kao i "Sumrak seljaštva", što bih preporučio nekima koji nisu pročitali, da to pročitaju, kao i još nekoliko knjiga o seljačkom pitanju.

Rekao sam da ću napraviti malu digresiju,  pošto mi niste dali onog puta.