SNEŽANA PAUNOVIĆ

Socijalistička partija Srbije

Rođena je 1. januara 1975. godine u Peći.

Po zanimanju je diplomirani ekonomista. Bila je članica Nadzornog odbora Aerodroma “Nikola Tesla”. Članica je Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije i članica Predsedništva Foruma žena Socijalističke partije Srbije. Mandat narodne poslanice potvrđen joj je 29.oktobra 2013. Nakon što je u poslaničke klupe zamenila kolegu Neđu Jovanovića.

Ponovo je izabrana na mesto narodne poslanice nakon vanrednih parlamentarnih izbora 24. aprila 2016. godine.
Na redovnim parlamentarnim izborima 2020. godine ponovo je izabrana za narodnog poslanika na listi SPS-JS.
Poslednji put ažurirano: 14.01.2021, 15:14

Osnovne informacije

Statistika

  • 62
  • 0
  • 5 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Otvoreno pismo Odboru za kulturu i informisanje Narodne skupštine Republike Srbije

čeka se odgovor 2 godine i 5 meseci i 22 dana

Imajući u vidu ogroman značaj koji Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, kao nezavisni državni organ, ima za pružanje pravne zaštite prilikom ostvarivanja ta dva ustavna prava građana, poučeni lošim iskustvima iz prošlosti i štetnim posledicama za ra...

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 2 godine i 8 meseci i 11 dana

Poštovana, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo za narodne poslanike- pitanja za Vladu

čeka se odgovor 3 godine i 6 meseci i 19 dana

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2021.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Moje pitanje danas upućeno je Ministarstvu unutrašnjih poslova. Imali smo jednu neprijatnu situaciju krajnje u poslednjem danu zasedanja prošle nedelje, a to je da je organizovan neki protest koji je, čini mi se, imao neki zahtev da se raspusti ova Skupština, smeni predsednik ili šta god.

Nije tema ni brojnost tog protesta, niti šta su bili zahtevi, koliko je tema šta su pretrpeli poslanici koji su nakon okončanja sednice izašli iz Skupštine. Jedan procenat koleginica iz SNS napadnut je fizički kamenicama, jedan procenat brutalno vređan. To šta je izgovoreno uvaženim koleginicama narodnim poslanicima, to je sve samo nije normalno i nije vaspitano.

Najveća tuga se, zapravo, događa u trenutku u kom oni imaju neka obeležja u vidu nekih ikona. Koliko shvatam, u pitanju su ljudi koji su raščinjeni od SPC, što znači da i to pokušavaju da zloupotrebe.

Međutim, ono što nekako u odnosu na ovaj verbalni napad, na koji smo svi navikli, svašta smo o sebi pročitali, svašta čuli kao definiciju, je fizički nasrtaj na uvaženog kolegu Đoleta Milićevića, kada je probao da napusti skupštinski parking, oni su bukvalno nasrnuli pozivajući ga da se sa njim obračunaju. Posebno emotivno reagujem na ovo zato što govorim o Đorđu Milićeviću, koji je, znate i sami, u ozbiljnom zdravstvenom problemu i danas.

To što vređate, to što napadate, to što imate ideju da se nekakve promene događaju na način što ćete nasrnuti na ove dame Skupštine Srbije ili što ćete pozvati na obračun Đoleta Milićevića ili bilo koga od vas, što će prozvati decu pogrdnim imenima, karakterisati supruge, to više nije slučaj koji se događa u Srbiji, nego postaje jedna praksa. Postaje jedan model da, bojim se, svako ko ima i lični problem, pa ako hoćete i zdravstveni, tu svoju dijagnozu pokaže upravo ispred parlamenta Srbije.

Ta tradicija još od napada na kolegu Marijana Rističevića nikako da postane nešto što se ne sme, nego postaje nešto što je praksa, nešto što treba, nešto što apgrejdujemo s vremena na vreme. Zašto, pitam Ministarstvo unutrašnjih poslova?

Znam da je Srbija zemlja u kojoj svako ima pravo da iskaže svoje nezadovoljstvo. Znam da mi nikada nećemo doći do faze da zabranimo okupljanje, ali sa druge strane molim da kada se takvi skupovi prijave, obrati se pažnja na to ko su ljudi koji su organizatori, pa samim tim napravi i bezbednosna procena ko su ljudi koje organizatori mogu da okupe. Treće, ne bi bilo nepoželjno legitimisati i ljude koji su došli, jer oni koriste takve prilike da uglavnom, rekoh malopre, ne iskažu svoje nezadovoljstvo, nego probaju da se fizički obračunaju sa ljudima koji su im nesimpatični iz ovog ili onog razloga.

Dakle, ja apelujem na Ministarstvo unutrašnjih poslova, da kada su u pitanju protesti koji se dešavaju, nevezano da li su oni ispred Skupštine Srbije, nevezano da li se nalaze ispred neke druge državne institucije ili su prosto protesti, obrate pažnju na organizatore, procene bezbednosno rizik od takvih protesta i na kraju svih krajeva, tamo gde postoji rizik i ne dozvole da se oni održe.

Znate, ako mi treba da budemo ljudi koji ćemo samo zato što smo javne ličnosti biti izloženi nekakvom linču, sva je sreća da je Đorđe Milićević prošao bez posledica, kolega Rističević nije, šta će se desiti svaki treći put? Hoćemo li sačekati da neko od nas zaista i doživi neke ozbiljnije povrede pa da onda reagujemo kao institucije?

Ovo govorim potpuno svesno iz parlamenta Republike Srbije zato što zaista mislim, svako ima pravo da traži našu smenu da ospori pravo ljudi koji su nam dali poverenje da možda nisu bili u pravu, ali niko nema pravo da se fizički, zarad neistomišljenja, obračunava sa bilo kime. Hvala.

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2021.

Zahvaljujem, potpredsedniče Orlić.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, građanke i građani Srbije, danas je na dnevnom redu set zakona od kojih svaki zaslužuje našu pažnju.

Intenzivan rad parlamenta u ovom sazivu nam zaista omogućava da se iz sednice u sednicu bavimo ozbiljnim društvenim pitanjima i pitanjima razvoja Srbije upravo kroz stvaranje zakonskih podloga, ako tako uopšte mogu da kažem, kojima se omogućava, pre svega, brža transformacija našeg društva u moderno i pravno uređeno društvo, gde je država odgovorna prema građanima.

U tom pravcu posmatram i današnju raspravu od pet predloga važnih zakona i ja ću se osvrnuti na neke od njih, a o njima će detaljnije svakako govoriti moje kolege iz poslaničke grupe.

Prvi predlog zakona je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Suština izmene ovog zakona kojim se uređuje način sprovođenja državne politike zapošljavanja pravno-tehničke je prirode i čini mi se da predstavlja i da ste to rekli, uvažena ministarka, usklađivanje ovog zakona sa Zakonom o planskom sistemu Republike Srbije.

Ova izmena se odnosi na dokument u oblasti aktivne politike zapošljavanja, a to su strategija koja će se donositi za period od šest godina i akcioni plan koji će se donositi za trogodišnje periode.

O ovom predlogu zakona će svakako više govoriti moje kolege, ja bih samo istakla ulogu državne politike zapošljavanja ne samo za smanjenje stope nezaposlenosti, već i za ukupan razvoj Srbije.

Zapošljavanje mladih je i razvojni cilj, ali i nekako prevencija depopulacije Srbije, koja se, nažalost, prazni po dva osnova, jedan je bela kuga, a drugi je odlazak mladih i stručnih kadrova u inostranstvo. To se mora sprečiti motivisanjem mladih da ostanu u svojoj zemlji i da dobiju šansu da rade i žive, formiraju porodice i planiraju potomstvo, što je jako važno.

Bez ovog prioriteta, koji ste, čini mi se, prepoznali i koji ovaj zakon i tretira, dugoročno Srbija može ostati zaista i bez stanovništva i bez radne snage.

Drugi zakon o kome bih govorila jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pečatu državnih i drugih organa. Izmene predstavljaju nastavak procesa digitalizacije i to u sektoru javne uprave, čija petogodišnja reforma već daje značajne rezultate. O tome ste govorili, ministarka Obradović, i negde najznačajniji plod te reforme je upravo transformacija države u servis građana, veća efikasnost rada državnih službenika, pojednostavljenje administrativnih procedura i na kraju jeftinija država.

Zakonom o elektronskoj upravi olakšana je komunikacija između građana i uprave i zauvek promenjen način na koji se pružaju javne usluge građanima i privredi, jer je sada pristup javnim službama i jednostavniji i jeftiniji i, ako se ne varam, citiraću vas, rekli ste da smo blizu dana kada nećemo moći da kažemo: „fali onaj jedan papir“ i to je nekako cilj, o tome smo i u prošlom mandatu i razgovarali i radili na temu i nadali se da ćemo doći do cilja i evo nas nadomak, rekla bih.

Zakonom o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju, koji je donet 2017. godine, uvodi se i elektronski pečat. Doneli smo i Zakon o elektronskom poslovanju tako da su proširene mogućnosti pravnih lica u pogledu korišćenja prednosti koje pruža ovaj vid elektronskog poslovanja.

Takođe, Vladinom Uredbom o kancelarijskom poslovanju organa državne uprave predviđena je elektronska razmena dokumenata overenih elektronskim pečatom i shodno svim ovim činjenicama, danas raspravljamo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o pečatu državnih i drugih organa, koji je neophodan, pre svega, zbog legislativnog usklađivanja primene elektronskog pečata na elektronskim dokumentima.

Ovim izmenama se, pored formalnosti vezanih za sadržinu i sam izgled elektronskih pečata, tretiraju i pitanja ovlašćenja za izradu, primenu, registraciju i kontrolu pečata, što je, rekli ste u svom uvodnom izlaganju, važno i onemogućiće bilo kakav vid zloupotrebe istog.

Treći zakon o kojem ću takođe malo govoriti je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ugovorima u železničkom saobraćaju. I ovaj propis kojim se regulišu i prava putnika i odgovornosti prevoznika u železničkom saobraćaju menja se i u delu koji se odnosi na odgovornost prevoznika u slučaju kašnjenja vozova. Time će se povećati poverenje u železnicu i reafirmisati železnički saobraćaj kao najbezbedniji i najjeftiniji vid transporta.

Danas, nažalost, železnički saobraćaj nema onaj značaj, niti obim kakav je imao nekada u doba ekspanzije putovanja četrdesetih godina. Nažalost, u vremenu iza nas smo imali i malo ulaganja, odnosno bar neznačajna ulaganja. Zato većina putnika danas kao razlog izbegavanja ovog vida saobraćaja zapravo navodi velika kašnjenja vozova, predugo trajanje puta, dotrajalost infrastrukture i vagona, ali došlo je vreme velikih kapitalnih ulaganja u železnicu, od rekonstrukcije jednog broja pruga preko izgradnje brzih pruga i izgradnje beogradskog metroa i u kontekstu razvoja železničkog saobraćaja i redefinisanja njegove uloge predlažu se i ove izmene zakona, kojima se unapređuju prava putnika.

Tako će u slučaju kašnjenja voza putnik moći da prekine putovanje i zatraži povraćaj punog iznosa cene vozne karte u slučaju da voz kasni duže od 60 minuta, ako sam dobro razumela predlog. A, ako se putnik opredeli da ipak nastavi takvo putovanje, on ostvaruje pravo na naknadu u visini dela iznosa vozne karte u zavisnosti od vremena kašnjenja voza.

Putnici su i do sada mogli da naplate neku vrstu odštete, ali je malo ko to činio, pre svega jer su vozne karte bile jeftine, ne toliko skupe, ili bar putnici nisu znali da na to imaju pravo. Ali, kada budemo imali brze pruge, koje sa sobom nose izvesno i skuplje karte, očekuje se i više pritužbi građana i zahteva za povraćaj novca za svaki minut kašnjenja, ali i manja kašnjenja ili ih neće možda ni biti.

Osim što se unapređuju prava putnika u železničkom saobraćaju, čime će se praktično dostići nivo evropskih standarda u ovoj oblasti, ovom izmenom se postiže još jedan veoma važan cilj, a to je motivacija železničkog prevoznika da posluje efikasno, da podigne nivo kvaliteta svoje usluge i da unapredi pouzdanost železničkog putničkog saobraćaja.

Ove odredbe će se primenjivati tek dve godine po stupanju na snagu ovog zakona, imajući u vidu da je u toku veliki broj infrastrukturnih radova na srpskim prugama, što je trenutno značajna prepreka redovitosti i pouzdanosti, pre svega, usluga železnice.

Na kraju, ali ne najmanje važan, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida. Predložena rešenja se formalno mogu posmatrati kao usklađivanje ovog zakona sa Zakonom o kulturi u pogledu pravno-tehničkih i organizacionih pitanja, kao što su način predlaganja i način izbora organa muzeja i premeštaj sedišta Muzeja žrtava genocida iz Kragujevca u Beograd.

Međutim, za mene zaista i za svakog od nas, čini mi se, ovaj zakon nema tehnički karakter, ili ne bar samo tehnički karakter. U pitanju je materija koja se odnosi na značajno i najznačajnije istorijsko pitanje, a to su žrtve genocida počinjenog nad Srbima u Drugom svetskom ratu, zbog čega je muzej i osnovan.

Muzej žrtava genocida sa sedištem u Kragujevcu osnovan je 1992. godine. Tada je valjda sazrela svest o nacionalnom interesu da Srbija treba da se posveti ovom istorijskom pitanju i najvećem pitanju, a to je proučavanje genocida nad Srbima počinjenom u Drugom svetskom ratu i prikupljanje činjenica, podataka i dokumentacije o tom stradanju, da se sve sazna i da se apsolutno nikada ne zaboravi. Danas bismo koristili izraz negovanja kulture sećanja.

Istovremeno, osnivanjem muzeja ispunjena je i obaveza iz Međunarodne konvencije UN o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Do te 1992. godine Srbija nažalost nije imala ustanovu koja bi prikupljala istorijsku građu i dokaze o genocidu, kao nabrutalnijem obliku stradalništva srpskog naroda u ovom ratu, organizovanog najpre od strane ustaške tvorevine NDH, a potom i od Hitlerove Nacističke Nemačke i njenih okupatorskih saradnika. Teško je, ali se mora reći da zločini ustaške NDH su bili kud i kamo brutalniji od Hitlerove Nacističke Nemačke i možda je najteži momenat upravo to što smo dovedeni u situaciju da razmišljamo ko je bio manje brutalan. Zato moramo u nasleđe ostaviti deci spoznaju o tome da smo preživeli genocid.

Sedište muzeja je bilo u Kragujevcu, i to je mesto odabrano te 1992. godine kao mesto svirepog nacističkog zločina, počinjenog 21. oktobra 1941. godine, kada je u jednom danu streljano tri hiljade nedužnih civila, među kojima je bilo 300 učenika Kragujevačke gimnazije.

Međutim, kada kažemo genocid nad Srbima gotovo svako od nas pomisli prvo na Jasenovac, najzloglasniji i najsmrtonosniji logor koji je 1941. godine osnovala tzv. NDH. Ustaška ideologija, odnosno ustaško konačno rešenje, kako su ga zvali, značilo je Hrvatska samo Hrvatima. Započelo je već 28. aprila 1941. godine kada su u selu Gudovac kod Bjelovara ustaše svirepo ubile 196 ljudi, Srba i Jevreja. Ustaše su svoje konačno rešenje započele čak šest meseci pre nacističkog konačnog rešenja, a ustaški genocid u NDH od 1941. do 1945. godine rezultirao je brutalnim ubistvom na stotine hiljade ljudi na teritoriji NDH, pre svega Srba i na desetine hiljada Jevreja i Roma i drugih manjina.

U NDH u 47 ustaških logora izvršena su 84 masovna masakra, 2.643 lokalnih zločina, u 84 kraške jame bacani su živi ljudi. Poseban primer ustaškog genocida je pokolj izvršen u glinskoj crkvi kada je za jednu noć zaklano 1.030 ljudi, žena i dece, a na Petrovoj Gori čak njih 2.500 mučeno je i pobijeno u zbegu. Ustaški genocid u NDH vršen je varvarski i brutalno. Uglavnom ručno, noževima, maljevima, sekirama, specijalnim sečivima od kojih je najpoznatiji "srbosjek". Sve ovo svesno govorim, da ostane zapisano. Brutalni primer bestijalnosti je kasapljenje rabina Isaka Danijela Danona i Vukašina Mandrapa iz Klepaca.

Ustaše su jedine u Drugom svetskom ratu imale posebne logore za decu, koja su u toku sprovođenja pročišćenja hrvatske nacije bila prva na udaru. U NDH je u toku rata na najsvirepiji način ubijeno 71.560 dece samo zato što su bili Srbi, Jevreji ili Romi. Trajno je promenjena demografska slika Srbije zahvaljujući logorima u NDH. To je bilo organizovano istrebljenje jednog naroda i govorio je moj kolega o izraelskom profesoru Gideonu Grajfu. On se bavi istraživanjem Holokausta i genocida i kazao je da je Jasenovac balkanski Aušvic, ali da je po svireposti i krvoločnosti nadmašio sve nacističke logore i ovo je ono što sam na početku rekla. Nažalost, Jasenovac je mesto koje poslužilo da istorijski može da se čak napravi i gradacija zločina i izbio je na sam vrh, postao je mera brutalnosti.

Uprkos svim ovim činjenicama, danas mnogi žele da umanje srpske žrtve. Pojavljuju se revizionisti koji licitiraju brojem srpskih žrtava, brojem svih žrtava počinjenim u NDH od 1941. do 1945. godine ne bi li umanjili naše stradanje ili prekrajali istoriju ili šta god. Ja i dalje ne mogu da verujem da onaj ko ima potrebu za tom vrstom revizije zaista misli da je manji zločin ako umanji broj žrtava, čak i da je žrtva bila samo jedna, ubijena na jedan od brutalnih načina koje smo imali prilike da pročitamo i čujemo, i to je mnogo, a kamoli da se meri hiljadama i da još sada sebi dozvoljavaju luksuz da na tu temu licitiraju.

Ide se dotle da se od strane nekih, koji bi da prikriju sopstvene zločine, Srbi proglašavaju genocidnim narodom i sad je ključno pitanje - kako je to moguće? Ja ću citirati jednu izjavu predsednika Narodne skupštine i predsednika moje partije iz vremena kada je bio ministar spoljnih poslova, gospodina Dačića, koji je rekao - kako to da su Srbi genocidni narod kada samo Srba ima manje u BiH, i u Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji. To i jeste tako.

Međutim, mi imamo tu težnju, čak ne bih ja bila ja, ako se ne vratim na predstavnike tzv. prištinske vlasti, nekih privremenih institucija, koji su se drznuli da kažu da će tužiti Srbiju za genocid protiv Albanaca. Dakle, tužiće Srbiju oni koji su ubili Đorđa Martinovića, tužiće Srbiju oni koji su izmislili Račak, oni koji su Srbima vadili organe u žutoj kući, oni koji su palili, rušili i proterali 250 hiljada Srba, oni koji su sa nedvosmislenom težnjom da otmu deo naše teritorije i još da priznamo da je to, zaboga, nekako njihovo i da pri tom, otimajući deo naše teritorije, ostvare svoj veliki san o velikoj Albaniji, a tačno onako kako su svoj veliki san o nezavisnoj i etnički čistoj Hrvatskoj ostvarili nekoliko decenija kasnije neki naslednici čuvene NDH.

Sve to zajedno se nažalost zloupotrebljava, optužujući pri tome Srbiju za neke težnje ka velikoj Srbiji, Srbiju koja se samo seća svojih žrtava i pokušava da skupi svu dokumentaciju i da ih konačno prebroji, upravo zbog onoga o čemu je kolega iz SPAS-a govorio, a to je da spasimo sve te duše i da spasimo svoju u ovom vremenu koje je naše i koje nas obavezuje.

Da se vratim na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o muzeju žrtvama genocida. To što se sedište muzeja premešta iz Kragujevca u Beograd, koliko sam razumela, tu već postoje prostorije ove ustanove, ne vidi se iz zakona koja će to lokacija biti, ali verujemo da će ovaj muzej, kao ustanova kulture, imati istorijski važnu ulogu, a to je upravo to - prikupljanje, obrada i korišćenje podataka o srpskim i ostalim žrtvama genocida u Drugom svetskom ratu. Sigurna sam da će opravdati poverenje koje mu je jednim ovakvim zakonom ukazala država.

Važno je da muzej odgovorno i posvećeno se dalje bavi ovim svojim istraživanjem genocida, kako bi se sprečila revizija istorija i taj pokušaj da se potpuno umanje srpske žrtve genocida.

Na kraju, opet ne najmanje važno, kao neko ko dolazi sa Kosova i Metohije i ko zna da je kosovski zavet naša duhovna vertikala, mi kao narod imamo još jedan zavet, a to je jasenovački zavet i razumem sve preživele logoraše koji su negde živi spomenici i svedoci najdrastičnijih oblika stradanja Srba u ustaškim logorima smrti.

U tom smislu, socijalisti danas imaju na ponos, a čini mi se i na ponos svih nas, kao aktuelni saziv, našu dragu Smilju Tišmu. Dete hrvatskih logora. Dete koje je sedam godina u dva navrata odvedeno, pa vraćeno iz logora. Dete koje je sa devet godina ili deset dobilo zadatak da o svoje dve mlađe sestre i mlađem bratu brine, jer je ostalo bez roditelja.

Dete koje pamti i to otimanje oca koji je, ako se ja ne varam, brao trešnje i to odvajanje od majke, koju su kasnije ubili i to stradanje koje su prošli i gladni i žedni i tu borbu iz koje su odrasla četiri čoveka, koja su završila fakultete. I evo je danas kao narodni poslanik, možda sa istorijskom ulogom, da kaže iz prvog lica jednine, ono što Srbija mora da kaže, a to je - Da, bili smo žrtve! Da, klali ste nam decu! Da, malo nas je preživelih! I da, nemojmo da zaboravimo da nam se ne bi ponovilo, jer onaj koji je jednom bio u stanju da bude ovako brutalan, neće imati problem da to bude i drugi put.

Negde u duhu amaneta za sve nas, da se ovakvo zlo nikada nikome više ne ponovi, svoje izlaganje ću ipak završiti stihovima pesnikinje Ljiljane Bralović, koja kaže: „Treba li opet u našoj kući srboseci da otvore zaborav za jasenovački košmar, za jame bezdanice, za hiljade umorene dece, za crne marame i leleke, naizgled tako dalek, a utkan u svaki božji dan u kome plaćamo danak za zaborav“.

Hvala vam.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 06.05.2021.

Zahvaljujem, predsedniče.

Uvažene kolege poslanici, moje pitanje će biti vrlo kratko i konkretno, pod okolnostima da sam juče govorila i podsetila javnost, a i sve nas, na našeg Miloša Ćirkovića. Danas postavljam pitanje, zapravo, više ide kao apel prema ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu da podrži inicijativu da grad Beograd, kao glavni grad Republike Srbije, da jednu ulicu Milošu Ćirkoviću i na taj način pokaže da imamo poštovanje prema nekome ko je, pre svega, sinonim za srpskog domaćina, a onda i za stradalnika.

Nije da danas ne bih imala još mnogo stvari da kažem na temu, ali ne bih da sa tom pričom o jednom nedužnom čoveku postanem dosadna, ali verujem da svi sa mnom delite stav da zaslužuje ulicu u gradu Beogradu. Možda zaslužuje ulicu u svakom gradu i ne samo on, nego svi ljudi koji su na taj način obeležili jednu vremensku epohu i ušli su u istoriju kao stradalnici, a da sutra možemo lakše, zahvaljujući našim poduhvatima, objasniti deci zašto smo na taj način poštovali ljude koji su bili žrtve za ceo srpski narod. Hvala vam.

Prvo vanredno zasedanje , 28.01.2021.

Zahvaljujem, predsedniče.

Poštovana predsednice Vlade, uvaženi članovi Vlade, elementarne nepogode koje su pogodile početkom januara mesece neke krajeve Srbije, izazvale su ogromne posledice i po infrastrukturne objekte, ali i po privatnu imovinu, stambene objekte i poljoprivredne kulture.

Žao mi je što je izašao ministar poljoprivrede, međutim sigurna sam da će neko moći da mi odgovori.

Moje prvo pitanje za ministarku energetike gospođu Zoranu Mihajlović tiče se pre svega šteta koje su nastale na elektroenergetskim objektima u ovim opštinama i u kom bi roku mogle da budu obnovljene pod okolnostima, mislim da smo i jutros kod postavljanja poslaničkih pitanja imali nekoliko pitanja koja su se ticala baš toga da je 1% sela bez struje i da ljudi jako se teško sa tim snalaze. Mislim da je koleginica Dijana jutros pominjala situaciju u Priboju gde je 1300 potrošača ostalo bez struje usled problema na dalekovodima u tim mestima.

Ono što me takođe zanima jeste na koji ćemo način, možda sam i propustila da su neke mere predviđene i ako jesam, neće mi biti problem da javno kažem izvinite, kako ćemo nadoknaditi štetu poljoprivrednim gazdinstvima u opštinama na jugu, kojima su dugogodišnji voćnjaci od kojih te porodice žive, apsolutno uništene usled nepogoda koje su ih zadesile i to da bi se saniralo mora proći dugi niz godina, ako sam dobro razumela, mada nisam stručna za tu oblast. Radi se o voćnjacima koji su stari nekoliko decenija.

Tako da mislim da ti ljudi koji su zapravo osuđeni na to i pretežno se bave voćarstvom i od toga žive u ovom trenutku prosto zaslužuju našu pažnju i na koji način da im pomognemo.

Moje treće pitanje je za ministarku Čomić. Najavili ste zakon o rodnoj ravnopravnosti, ali ste rekli jednu rečenicu koja je meni jako važna, a to je da ste najavili zakone koji će regulisati zabranu ponašanja zasnovanog na predrasudama. Mislim da bi bilo lepo da napravite jedan osvrt.

Mi smo na konferenciji Ženske parlamentarne mreže čuli jednu sjajnu analizu koju ste napravili o tome koliko je pandemija uticala pre svega i u ovom smislu kada govorimo o ravnopravnosti, koliko su žene bile aktivnije i koliko su muškarci bili nažalost po smrtnosti u većim brojkama od žena. Hvala.

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 27.02.2020.

To se zove kvalitetna koaliciona saradnja, kolega Marinkoviću.

Poštovanje za premijerku Srbije i ministre Vlade Republike Srbije.

Ovde smo čuli dosta kvalitetnih odgovora i zaista u samom finalu, moje prvo pitanje jeste bilo upućeno ministarki bez portfelja profesoru Slavici Đukić Dejanović, a ticalo se, pre svega, populacione politike kao najosetljivijeg pitanja i negde smo i kao Skupština Srbije i kao Vlada naglasili da to jeste najveći i najvažniji zadatak, pre svega, koji ste dobili od predsednika Republike.

Ja znam da ste u odgovorima i do sada kolegama mahom objasnili koliko je ministarstvo uspelo da uradi za ovaj kratak vremenski period, iako ovde govorimo zaista o rezultatima koji će se videti tek posle određene vremenske distance, jer prosto, povećanje nataliteta nije nešto što daje trenutno rezultate.

Drugo što želim da, pre svega, čujem od premijerke Vlade Republike Srbije, to je, zarad javnosti, ne zarad nas koji smo u ovoj sali, mi znamo šta je naš najveći nacionalni interes, a to je očuvanje Kosova i Metohije, ali želim da u ime Vlade kažete i odgovorite na sve one insinuacije koje stižu iz Prištine kao posledica nemoći, pre svega, novoformirane vlade Aljbina Kurtija, koje su bazirane na određenim pretnjama i tiču se nekakvih mera reciprociteta, o kojima, ja gotovo mogu da tvrdim, čak ni sam Aljbin Kurti ne zna kako bi izgledale, niti mogu da postoje, jer ono što je bio odnos Beograda prema Prištini i takozvanom rukovodstvu te tzv. samoproglašene republike Kosovo, bilo je više nego korektno, ako danas opravdanje traže za svoje takse koje nemaju osnova ni u čemu što je civilizovano, u nekakvim reciprocitetima. Onda vas molim da zarad naroda Srbije, a potpuno svesno u ovom tajmingu, kažete šta je to što će Vlada Srbije nedvosmisleno raditi svih narednih godina, bez obzira što smo pred izborima i pred formiranjem nove Vlade?

Dakle, želim da čujem ono što već znam, ali zbog javnosti Srbije, da Srbija nikad neće odustati od odbrane svog, pre svega, suvereniteta, kroz jednu akciju povlačenja priznanja. Žao mi je što ministar Dačić nije tu, ali znam da je to bio program cele Vlade i da ste sarađivali, pa vas molim da u njegovom odsustvu, eto, zarad javnosti, odgovorite na pitanje. Hvala vam.

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2021.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Moje pitanje danas upućeno je Ministarstvu unutrašnjih poslova. Imali smo jednu neprijatnu situaciju krajnje u poslednjem danu zasedanja prošle nedelje, a to je da je organizovan neki protest koji je, čini mi se, imao neki zahtev da se raspusti ova Skupština, smeni predsednik ili šta god.

Nije tema ni brojnost tog protesta, niti šta su bili zahtevi, koliko je tema šta su pretrpeli poslanici koji su nakon okončanja sednice izašli iz Skupštine. Jedan procenat koleginica iz SNS napadnut je fizički kamenicama, jedan procenat brutalno vređan. To šta je izgovoreno uvaženim koleginicama narodnim poslanicima, to je sve samo nije normalno i nije vaspitano.

Najveća tuga se, zapravo, događa u trenutku u kom oni imaju neka obeležja u vidu nekih ikona. Koliko shvatam, u pitanju su ljudi koji su raščinjeni od SPC, što znači da i to pokušavaju da zloupotrebe.

Međutim, ono što nekako u odnosu na ovaj verbalni napad, na koji smo svi navikli, svašta smo o sebi pročitali, svašta čuli kao definiciju, je fizički nasrtaj na uvaženog kolegu Đoleta Milićevića, kada je probao da napusti skupštinski parking, oni su bukvalno nasrnuli pozivajući ga da se sa njim obračunaju. Posebno emotivno reagujem na ovo zato što govorim o Đorđu Milićeviću, koji je, znate i sami, u ozbiljnom zdravstvenom problemu i danas.

To što vređate, to što napadate, to što imate ideju da se nekakve promene događaju na način što ćete nasrnuti na ove dame Skupštine Srbije ili što ćete pozvati na obračun Đoleta Milićevića ili bilo koga od vas, što će prozvati decu pogrdnim imenima, karakterisati supruge, to više nije slučaj koji se događa u Srbiji, nego postaje jedna praksa. Postaje jedan model da, bojim se, svako ko ima i lični problem, pa ako hoćete i zdravstveni, tu svoju dijagnozu pokaže upravo ispred parlamenta Srbije.

Ta tradicija još od napada na kolegu Marijana Rističevića nikako da postane nešto što se ne sme, nego postaje nešto što je praksa, nešto što treba, nešto što apgrejdujemo s vremena na vreme. Zašto, pitam Ministarstvo unutrašnjih poslova?

Znam da je Srbija zemlja u kojoj svako ima pravo da iskaže svoje nezadovoljstvo. Znam da mi nikada nećemo doći do faze da zabranimo okupljanje, ali sa druge strane molim da kada se takvi skupovi prijave, obrati se pažnja na to ko su ljudi koji su organizatori, pa samim tim napravi i bezbednosna procena ko su ljudi koje organizatori mogu da okupe. Treće, ne bi bilo nepoželjno legitimisati i ljude koji su došli, jer oni koriste takve prilike da uglavnom, rekoh malopre, ne iskažu svoje nezadovoljstvo, nego probaju da se fizički obračunaju sa ljudima koji su im nesimpatični iz ovog ili onog razloga.

Dakle, ja apelujem na Ministarstvo unutrašnjih poslova, da kada su u pitanju protesti koji se dešavaju, nevezano da li su oni ispred Skupštine Srbije, nevezano da li se nalaze ispred neke druge državne institucije ili su prosto protesti, obrate pažnju na organizatore, procene bezbednosno rizik od takvih protesta i na kraju svih krajeva, tamo gde postoji rizik i ne dozvole da se oni održe.

Znate, ako mi treba da budemo ljudi koji ćemo samo zato što smo javne ličnosti biti izloženi nekakvom linču, sva je sreća da je Đorđe Milićević prošao bez posledica, kolega Rističević nije, šta će se desiti svaki treći put? Hoćemo li sačekati da neko od nas zaista i doživi neke ozbiljnije povrede pa da onda reagujemo kao institucije?

Ovo govorim potpuno svesno iz parlamenta Republike Srbije zato što zaista mislim, svako ima pravo da traži našu smenu da ospori pravo ljudi koji su nam dali poverenje da možda nisu bili u pravu, ali niko nema pravo da se fizički, zarad neistomišljenja, obračunava sa bilo kime. Hvala.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 06.05.2021.

Zahvaljujem, predsedniče.

Uvažene kolege poslanici, moje pitanje će biti vrlo kratko i konkretno, pod okolnostima da sam juče govorila i podsetila javnost, a i sve nas, na našeg Miloša Ćirkovića. Danas postavljam pitanje, zapravo, više ide kao apel prema ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu da podrži inicijativu da grad Beograd, kao glavni grad Republike Srbije, da jednu ulicu Milošu Ćirkoviću i na taj način pokaže da imamo poštovanje prema nekome ko je, pre svega, sinonim za srpskog domaćina, a onda i za stradalnika.

Nije da danas ne bih imala još mnogo stvari da kažem na temu, ali ne bih da sa tom pričom o jednom nedužnom čoveku postanem dosadna, ali verujem da svi sa mnom delite stav da zaslužuje ulicu u gradu Beogradu. Možda zaslužuje ulicu u svakom gradu i ne samo on, nego svi ljudi koji su na taj način obeležili jednu vremensku epohu i ušli su u istoriju kao stradalnici, a da sutra možemo lakše, zahvaljujući našim poduhvatima, objasniti deci zašto smo na taj način poštovali ljude koji su bili žrtve za ceo srpski narod. Hvala vam.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 30.03.2021.

Zahvaljujem, predsedniče, poštovane kolege, uvaženi građani Srbije.

Ja za danas imam dva pitanja, oba upućena Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, o dve, čini mi se najvažnije teme. Pre svega za stanovništvo, za smisao postojanja države, ali i za razvoj Srbije.

Moje prvo pitanje je, kada će i zašto već nije organizovan društveni dijalog o temi, koja kaže „Mentalno zdravlje stanovništva i posledice Kovida, na psihološko i psihičko zdravlje svakog od nas“, a pogotovo o mentalnom zdravlju svih nas posle Kovida, kada jednom virus stavimo pod kontrolu?

Razumemo li, u stvari razmere pritiska i tegoba, koje ljudi imaju, bivali zaraženi ili ne? Zato što je zlo zaraze promenilo naše ponašanje, naše navike, i sve na šta smo navikli, kao način života pre epidemije.

Razumemo li da su nam ukinuti rituali druženja, rukovanja, svadbe i sahrane, putovanja, sport, kultura, ukinuti su nam baš svi rituali, na koje smo navikli i bez kojih smo iščupani iz navike koje nas čine društvenim bićima? Da li razumemo koliko nas nije proslavilo rođenje deteta, koliko nije moglo da ožali roditelje ili prijatelja, da se proveseli na nekoj svadbi?

Razumemo li u kakve pritiske i brige su upala mala i srednja preduzeća, mali i srednji preduzetnici, jer nemaju prihod, ljudi sa kreditima, otpušteni, žrtve nasilja? Razumemo li decu osnovnih i srednjih škola, kojima su oteti svi školski rituali, njihovu izolovanost, uzrast u kome je socijalizacija, apsolutno neophodan faktor za odrastanje i sazrevanje?

Nesporno je da Vlada Srbije, odlično radi proces imunizacije, a moje pitanje je, da li može i da li ume Ministarstvo za društveni dijalog, da počne razgovor kojim bi stvorili imunizaciju protiv psihičkih tegoba stanovništva?

Ovo je tema koja bi morala sve da nas okupi, da tražimo rešenje apsolutno za sve nas, i možda tema koja bi nam precizno pokazala, koliko su svi neki izgovori, kada je u pitanju tužakanje ka Evropi, samo reklama, bez postojanja dobre volje, da se eventualno utiče na kvalitet života stanovništva, od koga očekujete sutra poverenje.

Moje drugo pitanje je, kada će i takođe zašto već nije Ministarstvo organizovalo dijalog o socijalno ekonomskom položaju žena, na koji je u stvari kovid epidemija pala? Zašto ovo kažem?

Zato što su žene, nadmoćna većina, preko 65% žena je u zdravstvu, školstvu, socijalnom staranju, ekonomije, brige i nege, trgovini i uslugama, brizi o članovima porodice, o svemu što nam je, kao život stalo, kada je epidemija počela. Sve je stalo i prestalo biti normalno, a žene su nastavile da rade, boreći se za druge, za kakvu takvu normalnost života, koji mora da teče.

Zašto nema dijaloga i razgovora o tome? Možemo li se, prvenstveno ženama, ali i muškarcima, svakako i svima u promenjenom i lošijem socijalno-ekonomskom položaju, ikako odužiti za sav napor i žrtve tokom pandemije? Možemo li jednokratno odlučiti da žene koje ove godine stiču uslov za penziju, čekaju na nju kraće, bar šest meseci? Naravno, ako to žele. I možemo li ženama koje su rodile tokom Kovida, jednokratno produžiti porodiljsko za šest meseci?

Možemo li imati dijalog o tome, zašto se žene lakše, više i češće otpuštaju nego muškarci?

Sve ovo o čemu postavljam pitanje Ministarstvu za društveni dijalog, nije nemoguće unaprediti u ovom domu. Ali, postavljam pitanje i tražim o tome dijalog, iz prostog razloga, jer mislim da ćemo ako o tome budemo razgovarali u jednom širem krugu, doći do kvalitetnijih rešenja, a dugujemo rešenje ugroženim kategorijama, pri tome želim da napomenem da ovo nikako nije pitanje, koje bi trebalo da bilo šta od mera koje su donete, umanji, one su bile jako važne, ali se sada moramo okrenuti i običnom čoveku, čiji život i kvalitet života u dobroj meri zavisi od naših odluka.

Ako postoje zakoni, koje treba doraditi ili jednokratno unaprediti, ja želim da o tome razgovaramo, želim da vidimo koji su i želim da ih u Skupštini Srbiji donesemo za dobrobit građanki i građana Srbije. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 30.01.2014.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 81300.00 RSD 29.10.2013 -
Predsednik nadzornog odbora Aerodrom Nikola Tesla a.d. Beograd Javni Mesečno 64299.00 RSD 17.07.2013 -