SNEŽANA PAUNOVIĆ

Socijalistička partija Srbije

Rođena je 1. januara 1975. godine u Peći.

Po zanimanju je diplomirani ekonomista. Bila je članica Nadzornog odbora Aerodroma “Nikola Tesla”. Članica je Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije i članica Predsedništva Foruma žena Socijalističke partije Srbije. Mandat narodne poslanice potvrđen joj je 29.oktobra 2013. Nakon što je u poslaničke klupe zamenila kolegu Neđu Jovanovića.

Ponovo je izabrana na mesto narodne poslanice nakon vanrednih parlamentarnih izbora 24. aprila 2016. godine.
Poslednji put ažurirano: 24.08.2017, 13:51

Osnovne informacije

Statistika

  • 60
  • 0
  • 5 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Otvoreno pismo Odboru za kulturu i informisanje Narodne skupštine Republike Srbije

čeka se odgovor 1 godina i 4 meseca i 13 dana

Imajući u vidu ogroman značaj koji Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, kao nezavisni državni organ, ima za pružanje pravne zaštite prilikom ostvarivanja ta dva ustavna prava građana, poučeni lošim iskustvima iz prošlosti i štetnim posledicama za ra...

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 1 godina i 7 meseci i 2 dana

Poštovana, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo za narodne poslanike- pitanja za Vladu

čeka se odgovor 2 godine i 5 meseci i 11 dana

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 27.02.2020.

To se zove kvalitetna koaliciona saradnja, kolega Marinkoviću.

Poštovanje za premijerku Srbije i ministre Vlade Republike Srbije.

Ovde smo čuli dosta kvalitetnih odgovora i zaista u samom finalu, moje prvo pitanje jeste bilo upućeno ministarki bez portfelja profesoru Slavici Đukić Dejanović, a ticalo se, pre svega, populacione politike kao najosetljivijeg pitanja i negde smo i kao Skupština Srbije i kao Vlada naglasili da to jeste najveći i najvažniji zadatak, pre svega, koji ste dobili od predsednika Republike.

Ja znam da ste u odgovorima i do sada kolegama mahom objasnili koliko je ministarstvo uspelo da uradi za ovaj kratak vremenski period, iako ovde govorimo zaista o rezultatima koji će se videti tek posle određene vremenske distance, jer prosto, povećanje nataliteta nije nešto što daje trenutno rezultate.

Drugo što želim da, pre svega, čujem od premijerke Vlade Republike Srbije, to je, zarad javnosti, ne zarad nas koji smo u ovoj sali, mi znamo šta je naš najveći nacionalni interes, a to je očuvanje Kosova i Metohije, ali želim da u ime Vlade kažete i odgovorite na sve one insinuacije koje stižu iz Prištine kao posledica nemoći, pre svega, novoformirane vlade Aljbina Kurtija, koje su bazirane na određenim pretnjama i tiču se nekakvih mera reciprociteta, o kojima, ja gotovo mogu da tvrdim, čak ni sam Aljbin Kurti ne zna kako bi izgledale, niti mogu da postoje, jer ono što je bio odnos Beograda prema Prištini i takozvanom rukovodstvu te tzv. samoproglašene republike Kosovo, bilo je više nego korektno, ako danas opravdanje traže za svoje takse koje nemaju osnova ni u čemu što je civilizovano, u nekakvim reciprocitetima. Onda vas molim da zarad naroda Srbije, a potpuno svesno u ovom tajmingu, kažete šta je to što će Vlada Srbije nedvosmisleno raditi svih narednih godina, bez obzira što smo pred izborima i pred formiranjem nove Vlade?

Dakle, želim da čujem ono što već znam, ali zbog javnosti Srbije, da Srbija nikad neće odustati od odbrane svog, pre svega, suvereniteta, kroz jednu akciju povlačenja priznanja. Žao mi je što ministar Dačić nije tu, ali znam da je to bio program cele Vlade i da ste sarađivali, pa vas molim da u njegovom odsustvu, eto, zarad javnosti, odgovorite na pitanje. Hvala vam.

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 26.02.2020.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege, ali pre svega građani Srbije i roditelji nestale dece o kojoj danas razgovaramo, teška tema i čini mi se jedna od najtežih koja se našla u plenumu ovog saziva.

Sve što čovek ovde kaže, rizikuje da povredi pre svega one koji su povređeni činjenicom da je neko sebi dozvolio luksuz da im otme dete po rođenju, uz različita obrazloženja koja, moram priznati, kada se u ovu problematiku uđe jedino što možete da shvatite jeste da su bizarna.

Nažalost, kao i sve u Srbiji i ova tema je zloupotrebljena politički i generalno se o njoj razgovara iz različitih uglova sa ambicijom da se pomalo i profitira. Jedino što danas neću uraditi je to, probati da politički profitiram, ali ću reći sve ono što zaista mislim.

Najpre, ministar Stefanović je u uvodnom izlaganju jutros rekao jednu mnogo važnu stvar za roditelje koji su u procesu, odnosno u krivičnim postupcima, a to je da će se krivični postupci kojih je preko 200, u pravu je kolega Milija, nastaviti i ovaj zakon ih ni na koji način ne obustavlja.

Drugo što je važno jeste reći da iza nas jeste vremenski period u kome ja ne mogu sasvim da tvrdim da se ništa nije radilo, ja mogu samo reći da nismo svi imali istu dobru nameru. Neki su radili i te kako na štetu upravo ovih roditelja, upravo ovih porodica i najpre ove dece koja sa nekim nametnutim izmišljenim identitetom žive i dan danas bez razlike da li se nalaze u Srbiji ili se nalaze u zemljama regiona ili zemljama EU.

Moja koleginica Danijela govorila je o predlogu naše poslaničke grupe iz 2005. godine i formiranju anketnog odbora koji je tada imao precizne mere koje je trebalo sprovesti. Ja se neću vraćati na to, pre svega zato što je ona o tome govorila, ali ću reći jednu stvar. Prvo što je bilo važno, jeste da se formira specijalizovana jedinica MUP-a sa mandatom da detaljno istraži sve slučajeve u vezi sumnje roditelja da su im deca nestala iz porodilišta.

Mi ovde govorimo o procesu koji se dogodio kao posledica vrlo aktivne kriminalne grupe i to nije trajalo kratko. Ona je očigledno imala svoje evoluiranje kroz sve godine koje su iza nas.

Ono što je takođe važno reći jeste da sva empatija koja se dešavala u odnosu na ove roditelje je opet bila u dobroj meri motivisana ličnim stavom i ličnim profitom. Ono što se nedvosmisleno mora reći, a ja se nadam da će ovaj zakon popraviti, jeste ulogu tužioca u celom procesu.

Zašto ovo kažem? U medijima smo mogli da pročitamo različite primere i da čujemo različite dokaze do kojih su došli pre svega roditelji. Ono što ne možemo danas da tvrdimo, a bezbroj puta smo čuli jeste da ne postoji rezultat Vladine komisije kada je ovo u pitanju, što prosto ne može da bude tačno. Ja se sećam, a sećate se i vi slučaja Mlađana Radivojevića iz Donjeg Adrovca kod Aleksinca, pa da je samo taj jedan slučaj lociran onda se ne bi moglo reći da Vladina komisija ništa nije uradila.

Ono što se može reći jeste da se dešavalo da se nekako ostane imuno na dokazne materijale kojima se raspolagalo. Pre svega, svi smo razgovarali sa udruženjima roditelja nestale dece, njih ima više u Srbiji, ali ja sam sigurna da je svaka poslanička grupa, pre svega zato što su oni žarko želeli da zaista neko čuje njihov glas, sa njima razgovarala. Pitanje je samo iz kog smo ugla želeli da ih čujemo i sa kojim smo zapravo stavom izašli sa tog sastanka.

Njihova dokumentacija kojom raspolažu uopšte nije mala. Ona uopšte nije bezvredna i ona je možda neupotrebljiva za jednu fazu ovih slučajeva o kojoj ću govoriti kasnije, ali je vrlo upotrebljiva za slučajeve čiji je početak i kraj u državi Srbiji.

Mislim da postoji jedna velika obaveza i čvrsto verujem da ovaj zakon, koliko god bio kritikovan, on zasigurno nije sjajan, ali je prvi zakon koji je donet, pa će kao takav biti unapređivan pre svega amandmanima, a onda i kroz praksu kada bude pokazao svoje nedostatke.

Ta najspornija odredba ovog zakona, odnosno najsporniji član, to je član 22. i član 23, koji govori o nekoj novčanoj naknadi, jeste posledica onoga što se dogodilo u Strazburu.

Jeste posledica jedne kvalifikacije sa kojom se, moram priznati, ne slažem ni sama. Pravična novčana naknada za šta? To je nešto što se odvaja od nematerijalne štete i ja mogu da razumem samo u delu u kom je svakom od roditelja dozvoljeno, i to se kaže, da pravična novčana naknada može da se dosudi samo ako je zahtevana u predlogu.

Čvrsto verujem i ubeđena sam da vrlo mali broj ljudi koji su na ovaj način oštećeni uopšte razmišljaju o članu 22. i o članu 23.

Ono o čemu oni razmišljaju jeste šta je put i na šta ćemo naići. Ja ne kažem da je zakonodavstvo Srbije sjajno, ne kažem da će ovaj zakon biti presudan u rešavanju njihovih problema, ja kažem da im je on stepenik više, da im pomogne u procesima koji su u toku. Apelujem, pre svega, na tužilaštvo i na pravosuđe da obrate pažnju na sve ono što su neoborivi dokazi. Bez ambicije da bilo koga prozivam da je dobro ili loše radio svoj posao.

Setite se da smo nedavno imali slučaj 13 beba koje su pronađene u privatnoj kući u zamrzivaču. Po meni to jesu dovoljni razlozi da mi ipak studioznije pogledamo ovaj problem.

Ono što mi se čini manje rešivim problemom jesu deca koja su u toj trgovini izneta iz države Srbije, bez obzira o kom periodu govorimo, ako govorimo i o bivšoj Jugoslaviji, pošto vidim da izveštaji Komisije Saveta Evrope, negde govori da su zemlje u kojima se to najčešće dešavalo, pre svega zemlje bivše Jugoslavije, odnosno Balkana, zapadnog Balkana.

Da bi se jedna ovakva kriminalna grupa, pre svega organizovala, morala je da ima svoje tržište. Ja se bojim da kada budemo došli, koliko god ovo grubo zvučalo, užasno mi je teško da izgovorim, ali kada su ta deca stizala na svoje krajnje adrese, bojim se da su to van granica Srbije adrese do kojih nećemo doći.

To je ono oko čega bismo morali da uložimo napor i kao zakonodavni organ i kao Vlada Republike Srbije da se napravi rezolucija o saradnji i tragom svih relevantnih dokumenata omogući Srbiji da dođe do krajnje adrese svakog od ovog deteta, ukoliko se dokaže da dete nije umrlo, jer praksa pokazuje da su u nekim gradovima postojali čak trostruki protokoli o porođaju. Ja nisam lekar, ali me lekari ubeđuju da to u praksi baš nikako nije normalno. Trostruki protokol o porođaju, baš nije nikako normalan.

Dakle, nije ovo laka tema i nije ovo samo osnov za kritikovanje Vlade. Žao mi je što su u te svrhe zloupotrebljeni i roditelji u jednom delu i medijski prostor i momenat u kome se zakon donosi, sve da bi se malo politički profitiralo.

Moram da kažem još nešto što mi je ostalo, onako potpuno, a pre svega na kontu diskusije jedne od mojih koleginica koja je govorila o tome da je ovaj zakon nastao kao posledica presude u Strazburu za Zoricu Jovanović. Ja ne mislim da jeste, ali i ta presuda govori da se opet problem vraća u Srbiju. Na koji način? Na način što je i sud u Strazburu procenio da sve to što je Zorica Jovanović preživela, eto košta tako grubo 10.000 evra.

Ta jedna teza koja se zloupotrebljava mesecima unazad da ova vlast donosi zakon kojim će platiti bebe je sto puta zloupotrebljena. Ovo nije zakon kojim se plaćaju deca. Ovo je zakon kojim bi trebalo da se omogući roditeljima da dođu u posed umrlice za svoju decu ili potvrde da ta deca nisu umrla nego su živa. U Srbiji postoji iskustva i o tome da su deca, najpre muška, koje u jednom trenutku proglase za mrtvo i roditeljima saopšte tu tužnu vest, posle 18 godina na kućnu adresu dobijala poziv za vojsku. To je ono što se dešavalo, ne u Srbiji, nego u Jugoslaviji.

Nije teško kritikovati, ja to stalno govorim, teško je uraditi nešto. Mislim da koliko god ovaj zakon bio loš i koliko god bio kritikovan, treba ga imati i nikako nisam za stav da on ne treba da bude danas, odnosno u danu za glasanje donet. Da li ga treba u tom smislu popraviti, apsolutno da. Više ćemo razgovarati o njemu kada bude rasprava u pojedinostima.

Ja u načelu, zaista, jesam samo želela da kažem da sada pun kapacitet i svoju odgovornost moraju da pokažu, pre svega, lekari koji su položili Hopokratovu zakletvu, a onda sudije i tužioci kod kojih će se ovi predmeti naći. Ovde moramo da pokažemo da smo ljudi pre svega kojima interes nije važan, jer se bojim da smo do sada bili žrtve interesa pojedinaca ili organizovane grupe. Hvala vam.

Dvadeset peto vanredno zasedanje , 20.02.2020.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvaženi građani Srbije, drage kolege, pred nama je, kao što smo čuli, set zakona među kojima pod tačkom 2. i 3. predlozi sporazuma o zajmu.

Nekako kada je Srbija u pitanju uvek najpre čujemo taj zajam i uvek najpre reagujemo na to. Zarad građana Srbije probaću da objasnim, iako ste, ministre, u uvodnom izlaganju vrlo precizno rekli o čemu se radi, probaću da objasnim da je Vlada Srbije i Skupština svojom raspravom danas donela odluku da ovakvim sporazumima, odnosno predlozima zakona unapredi, pre svega, život građana Srbije.

Naime, prvi predlog sporazuma koji se tiče zajma za projekat akceleracije inovacija i podsticanja rasta preduzetništva u Republici Srbiji je vrlo precizno definisan.

Rekli ste, ministre, u uvodnom izlaganju šta on znači, pre svega, u razvoju našeg preduzetništva, ali ono što je jako važno reći jeste da je on struktuiran kroz sprovođenje aktivnosti podeljenih u tri osnovne komponente, i to prva – reforma sektora istraživanja, za koju su opredeljena određena sredstva, što znači da će iz toga biti podrška Fondu za nauku Republike Srbije, da će se ticati i reforme Instituta za istraživanje i razvoj, da će biti uključen program saradnje sa srpskom naučnom dijasporom, u tom prvom delu i prvoj komponenti.

Druga komponenta akceleracije poslovanja takođe se sastoji iz nekoliko sektora, i to, pre svega će se ticati Fonda za sufinansiranje programa tehničke pomoći kao takve.

Dakle, govorimo o zajmu koji će zaista unaprediti naše preduzetništvo, a to je osnovni preduslov za unapređenje kvaliteta života građana Srbije.

Pod tačkom 3. nalazi se Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu za izgradnju toplovoda Obrenovac. Kolega Komlenski je o tome iscrpno govorio i ja tu zaista nemam mnogo detalja koje bih dodala. Oni se najpre tiču boljeg kvaliteta života najvećeg grada u Srbiji, odnosno njegovih stanovnika, Beograda i Beograđana. Sva ova ulaganja definitivno nisu nikakvo trošenje novca, nikakvo zaduživanje Vlade i države Srbije bespredmetno, već vrlo svesno korišćenje sredstava za unapređenje kvaliteta života.

Ono što, takođe, imamo danas kao Predlog zakona je potvrđivanje Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Severne Makedonije o uzajamnom priznavanju kvalifikovanih usluga od poverenja koje se pružaju Republici Srbiji i Republici Severnoj Makedoniji.

Jako je važno reći da u regionu Srbija, u ovom trenutku, ima status, pre svega, faktora stabilnosti i najstabilnije države, kada je u pitanju reon zapadnog Balkana. U tom smislu imamo i obavezu da možda učinimo napor više u odnosu na naše komšije i kada su u pitanju unapređenja saradnje. Upravo iz tog razloga imamo i ovaj Sporazum o saradnji sa Vladom Severne Makedonije.

Nakon što ovaj zakon bude donet ove zemlje će međusobno priznavati kvalifikovani elektronski potpis, kvalifikovani elektronski pečat, kvalifikovani elektronski vremenski žig i registrovane šeme, odnosno sisteme elektronske identifikacije. Ovo je samo još jedan korak napred u do sada odličnim odnosima, bilateralnim, između Srbije i Severne Makedonije.

Možda najatraktivniji sporazum iz predloženih jeste Sporazum sa Evroazijskom ekonomskom unijom. Evroazijski ekonomski savez je zajednica država sa političkom, ekonomskom, vojnom, carinskom i humanitarnom saradnjom na području Evroazije. Članice ove Unije su, ali to smo već nekoliko čuli, Rusija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija i Kirgistan. Zvanično je uspostavljen 1. januara 2015. godine.

Pristupanje Srbije ovoj Uniji je od ogromnog značaja za ekonomiju naše zemlje, jer je za nas ovakvim sporazumom otvoreno tržište od 183 miliona ljudi. To je jedno novo i veliko tržište za naše proizvode, pri čemu je važno reći da je privredna saradnja najintenzivnija sa Ruskom Federacijom sa kojom imamo Sporazum o strateškom partnerstvu, potpisan još 2013. godine. Imao je za cilj da, pre svega, unapredi ekonomske i političke odnose dveju zemalja, što je i rezultiralo istinskim poboljšanjem bilateralne saradnje u svim sferama društvenog života.

Ono što imam obavezu da kažem jeste da nijedna država članica ove Unije nije priznala nezavisnost samoproglašene republike Kosovo, i zapravo to bi mogao da bude i jeste još jedan od važnijih razloga da Srbija, u odnosu na članice ove Unije, ima zaista prijateljski odnos, onoliko koliko su one imale prema nama.

Potpisivanje Sporazuma o ekonomskoj saradnji sa Evroazijskom unijom još je jedan korak u našim odnosima sa zemljama članicama ove Unije i otvorenost ove Unije za Srbiju je velika šansa, a pre svega za privredu Srbije, uključujući i poljoprivredu i prerađivačku industriju i najznačajniji partneri Srbije u oblasti spoljne politike su i dalje države članice EU i države potpisnice CEFTA Sporazuma. Ovaj će Sporazum u celini za Srbiju imati i politički, ali i ogroman ekonomski značaj u narednom periodu i zato ga smatramo strateškim interesom Srbije.

Na kraju, poslednji predloženi Zakon o potvrđivanju Dodatnog protokola o trgovini uslugama Sporazuma o izmeni i pristupanju Sporazumu o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi ili CEFTA, a čiji je Srbija takođe član, ne manje važan. Kolega Jelenković je govorio precizno o članovima koji definišu ponašanje unutar CEFTA. Čvrsto verujem da će i ovakav predlog zakona upotpuniti tu saradnju koja je umela da jednostrano bude narušena od nekih država koje su članice CEFTA.

Ono što želim na kraju da kažem, a da ostavim malo vremena za svoje kolege koje će govoriti posle mene, jeste da je danas Svetski dan socijalne pravde i prilika da se podsetimo kako je ona moguća samo ako zajedno radimo na iskorenjivanju siromaštva, nasilja, rodne nejednakosti i smanjenju stope nezaposlenosti.

Baš na današnji dan sve ovo što ćemo kao Skupština izglasati i podržati Vladu upravo će umanjiti ono što bi moglo da bude socijalna nepravda. Važno je da kao društvo podstičemo solidarnost i odgovornost prema onima koji su najugroženiji. U Srbiji su danas u najvećem riziku od siromaštva mlađi od 18 godina, porodice sa troje ili više dece, stariji, bolesni i nezaposleni.

Mere socijalne politike morale bi da uključe podršku svim navedenim kategorijama stanovništva, jer se socijalna pravda ostvaruje borbom protiv siromaštva i uvažavanja različitosti kroz jednakost, solidarnost i stvaranje jednakih šansi za sve.

Politika Vlade Republike Srbije bila je upravo to, da pojača privredni rast, da poboljša kvalitet života svojih građana i mi danas pred sobom imamo tačke dnevnog reda koje idu isključivo u prilog tome.

Iz svega navedenog, kao razlog za SPS je sasvim dovoljan da poslanici u danu za glasanje podrže sve predložene predloge zakona. Hvala.

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 27.02.2020.

To se zove kvalitetna koaliciona saradnja, kolega Marinkoviću.

Poštovanje za premijerku Srbije i ministre Vlade Republike Srbije.

Ovde smo čuli dosta kvalitetnih odgovora i zaista u samom finalu, moje prvo pitanje jeste bilo upućeno ministarki bez portfelja profesoru Slavici Đukić Dejanović, a ticalo se, pre svega, populacione politike kao najosetljivijeg pitanja i negde smo i kao Skupština Srbije i kao Vlada naglasili da to jeste najveći i najvažniji zadatak, pre svega, koji ste dobili od predsednika Republike.

Ja znam da ste u odgovorima i do sada kolegama mahom objasnili koliko je ministarstvo uspelo da uradi za ovaj kratak vremenski period, iako ovde govorimo zaista o rezultatima koji će se videti tek posle određene vremenske distance, jer prosto, povećanje nataliteta nije nešto što daje trenutno rezultate.

Drugo što želim da, pre svega, čujem od premijerke Vlade Republike Srbije, to je, zarad javnosti, ne zarad nas koji smo u ovoj sali, mi znamo šta je naš najveći nacionalni interes, a to je očuvanje Kosova i Metohije, ali želim da u ime Vlade kažete i odgovorite na sve one insinuacije koje stižu iz Prištine kao posledica nemoći, pre svega, novoformirane vlade Aljbina Kurtija, koje su bazirane na određenim pretnjama i tiču se nekakvih mera reciprociteta, o kojima, ja gotovo mogu da tvrdim, čak ni sam Aljbin Kurti ne zna kako bi izgledale, niti mogu da postoje, jer ono što je bio odnos Beograda prema Prištini i takozvanom rukovodstvu te tzv. samoproglašene republike Kosovo, bilo je više nego korektno, ako danas opravdanje traže za svoje takse koje nemaju osnova ni u čemu što je civilizovano, u nekakvim reciprocitetima. Onda vas molim da zarad naroda Srbije, a potpuno svesno u ovom tajmingu, kažete šta je to što će Vlada Srbije nedvosmisleno raditi svih narednih godina, bez obzira što smo pred izborima i pred formiranjem nove Vlade?

Dakle, želim da čujem ono što već znam, ali zbog javnosti Srbije, da Srbija nikad neće odustati od odbrane svog, pre svega, suvereniteta, kroz jednu akciju povlačenja priznanja. Žao mi je što ministar Dačić nije tu, ali znam da je to bio program cele Vlade i da ste sarađivali, pa vas molim da u njegovom odsustvu, eto, zarad javnosti, odgovorite na pitanje. Hvala vam.

Deseta sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.12.2019.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege narodni poslanici, građanke i građani Srbije, nadovezaću se na pitanje koje je u utorak u terminu za postavljanje pitanja Vladi postavio kolega Hasani, premijerki Srbije Ani Brnabić.

Bilo mi je toga dana moram priznati malo šokantno šta to slušamo, a slušala sam pitanje o tome kada će nacionalna manjina albanska dobiti prava u Srbiji. Ja danas pitam da li je kolega Hasani mislio na manjinu koja je proterala 250.000 nealbanskog stanovništva sa Kosova i Metohije i o tome može da svedoči bar 15 mojih kolega u ovoj sali u ovom trenutku?

Zašto se kasnije ispostavilo da pitanje kolege Hasanija nije ni malo slučajno, zato što je iz hola Narodne skupštine Republike Srbije najbrutalnije optužen predsednik Srbije, Vlada Republike Srbije i ministar spoljnih poslova. Najveće nacionalno pitanje je pitanje samoproglašene nezavisnosti Kosova i Metohije, ponovo su vratili na sto međunarodnih faktora, a onda su brutalno optuženi rečnikom Bedžeta Pacolija da su ta povlačenja priznanja plaćali nekim novcem.

Uvažene kolege, moje pitanje nije samo za Vladu Republike Srbije, moje pitanje je i za sve nas. Kada smo polagali zakletvu kao narodni poslanici, da li smo imali svest šta u toj zakletvi piše? Da li smo tada znali da smo u obavezi da štitimo, pre svega, nacionalni i državni interes? Šta je danas toliko važno i toliko važnije od državnog interesa da se na tako brutalan način iznesu laži u holu Skupštine Republike Srbije? Šta je povod da se ostavi prostor da se danas u dnevnim novinama citiraju kojekakvi savetnici nekakvog Bedžeta Pacolija u smislu - rekli smo vam da Srbija i Dačić plaćaju ta priznanja?

Šta je povod da zažmurimo nad činjenicom da je priznanje takozvane države Kosovo plaćeno novcem koji je napravljen isključivo trgovinom organima iz „žute kuće“? Šta je razlog da zažmurimo nad srpskim žrtvama i kažemo da je to tržište na zapadu bilo vrlo razrađeno, a da su žrtve bili i deca i starci i sve ono što nije albansko sa Kosova i Metohije? Kako niko nije doveo u pitanje novac koji smo platili lobiste, svejedno je da li je u američkom Kongresu ili u Briselu, da zastupaju tu secesiju koja se dogodila, nego smo smogli hrabrosti samo da pitamo i da optužimo ministra Ivicu Dačića za nešto za šta se zaista ne može optužiti?

Sve ono što stoji iza nas kada je u pitanju Kosovo i Metohija, nažalost, meri se nebrojenim grobljima koja su porušena, manastirima, crkvama, da ne govorim o kućama, da ne govorim o imovini ljudi koji su proterani ili su ostali da još uvek tamo žive i trpe torturu na dnevnom nivou.

Pravoslavno groblje u Lipljanu ponovo je srušeno 16. decembra, dakle, pre nepunih desetak dana. Ja pitam direktora Kancelarije za Kosovo, pošto sam sigurna da je Kancelarija za Kosovo intervenisala, da li je bilo kakav odgovor stigao od Kejfora u smislu da mi znamo ko uporno ponavlja ovaj vandalizam i ruši srpska groblja? Evo, kolega kaže Bedžet Pacoli, ja nemam dilemu da ste vi u pravu, mene plaši jedna druga stvar. Bila sam sigurna da se mi ovde moramo braniti od nekakvog rukovodstva takozvane države Kosovo. Od pre dva dana gotovo sam ubeđena da mi predstavnike te vlasti imamo i u Beogradu.

Šta znači da u Skupštini Srbije, evo kolega Rističević, hvala na sugestiji, kaže da su to ambasadori. Moglo bi to možda i tako da se zove, ja to jako teško prihvatam. Ali, ono što moram da tražim od Vlade Republike Srbije, to je da se na krivičnu odgovornost, pre svega pred organima koje ova država ima i u punom su kapacitetu, pozovu svi oni koji iznošenjem ovakvih brutalnih laži, za bili čiji račun, urušavaju sistem i optužuju sam vrh Republike Srbije zato što brani svoj suverenitet. Obaveza je Vlade Republike Srbije i mi smo kao poslanici zato dali poverenje Vladi, da se sa ovakvim načinom funkcionisanja i rušenja države obračuna jednom za svagda. Hvala.

Šesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 23.05.2019.

Hvala, predsedavajući.

Danas bih postavila pitanje ministru za rad, boračka i socijalna pitanja, a ono se odnosi na jedan ozbiljan društveni, odnosno socijalni program pre svega.

U pitanju su deca i lica sa posebnim potrebama, kojih u Srbiji ima nekoliko hiljada, koja zahtevaju celodnevni nadzor i negu. O većini ove dece brinu njihove biološke porodice, a jedan broj je smešten u ustanove socijalne zaštite.

Nekoliko puta je pokretana inicijativa da se reši status roditelja dece sa invaliditetom koji se sami staraju o svojoj deci i brinu o njihovom zdravstvenom stanju, odnosno neguju ih 24 časa.

Prilikom donošenja Zakona o socijalnoj zaštiti 2011. godine, poslanička grupa SPS, u saradnji sa jednim brojem udruženja roditelja dece sa posebnim potrebama, uspela je da izdejstvuje zakonsko rešenje po kojem pravo na stalnu novčanu socijalnu pomoć ima roditelj koji sam stara o svom detetu sa smetnjama u razvoju zbog čega ne može da bude radno angažovan opravdano. Dakle, takav roditelj ne može da zarađuje za svoju porodicu.

Takođe, postoji građanska inicijativa sa preko 150 hiljada potpisa sa zahtevom da se sa hraniteljima izjednači status roditelja dece sa invaliditetom od 100%, odnosno da se usvoji zakon roditelj-hranitelj.

Za usvajanje jednog ovakvog zakona ili za unošenje odredbi koje se odnose na status roditelj – hranitelj u postojeće zakonodavstvo, pre svega Zakon o radu i Zakon o socijalnoj zaštiti, postoji niz opravdanih razloga, od psiholoških, socijalnih do ekonomskih, jer život dece sa posebnim potrebama u biološkoj porodici jeste najadekvatnije rešenje. Samo porodica pruža sve oblike podrške i zaštite svom detetu u ovakvim slučajevima.

Kada je u pitanju ekonomski razlog, za državu je takođe adekvatnije rešenje da se ova deca zadrže u svojim porodicama, a ne da se smeštaju u ustanove socijalne zaštite, koje su i skupe, a i nema ih dovoljno.

Da napomenem, to je praksa u najvećem broju razvijenih zemalja i praksa mnogih zemalja članica EU.

S tim u vezi, želim da pitam ministra Đorđevića da li postoji razmišljanje o prihvatanju građanske inicijative o donošenju zakona roditelj-hranitelj, kojim bi se izjednačio status i položaj bioloških roditelja koji sami brinu o svojoj deci sa posebnim potrebama sa statusom hranitelja koji za staranje o ovoj deci dobija materijalnu naknadu od države.

Smatramo da država treba ovo važno socijalno pitanje da reši upravo na način kako se predlaže inicijativom roditelja. Hvala.

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 09.10.2018.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, na jednoj od sednica Narodne skupštine na prolećnom zasedanju, preciznije u maju mesecu ove godine usvojene su izmene i dopune Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima kojim su pored ostalog tretirana i pitanja rada auto-škola i uslova za polaganje vozačkih ispita. Na osnovu zakona sačinjen je i podzakonski akt, Pravilnik za auto-škole kojim se od ovih organizacija traži ispunjenje dodatnih uslova u pogledu kvaliteta vozila za obuku vozača i jedna od važnijih izmena je da vozilo za obuku vozača mora imati ABS kočioni sistem ali i da se poligoni za obuku moraju prilagoditi što je veliki problem za auto-škole koje se nalaze na teritoriji grada Beograda iz prostog razloga jer se radi o poligonima, odnosno o prostorima koji su uglavnom parkinzi prilagođeni za obuku vozača.

Prema naknadno izvršenim anketama smatra se da čak 37,8% auto-škola ne može da ispuni ove uslove u roku utvrđenim zakonom i Pravilnikom i samim tim se dovodi u pitanje rad i opstanak ovih auto-škola čime veći broj zaposlenih može ostati bez posla. Kako bi se predupredio ovaj problem moje pitanje za ministra MUP nadležnog za sprovođenje ovog zakona, a to je da li se eventualno razmatra mogućnost produženja rokova za prilagođavanje auto-škola novim standardima kako bi se izbeglo zatvaranje više od trećine auto-škola, jer samo prilagođavanje kočionih sistema predstavlja značajne investicije za auto-škole, a da ne govorim o ostalim prilagođavanjima i adaptacijama koje moraju biti sprovedene? Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 30.01.2014.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 81300.00 RSD 29.10.2013 -
Predsednik nadzornog odbora Aerodrom Nikola Tesla a.d. Beograd Javni Mesečno 64299.00 RSD 17.07.2013 -