SNEŽANA PAUNOVIĆ

Socijalistička partija Srbije

Rođena je 1. januara 1975. godine u Peći.

Po zanimanju je diplomirani ekonomista. Bila je članica Nadzornog odbora Aerodroma “Nikola Tesla”. Članica je Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije i članica Predsedništva Foruma žena Socijalističke partije Srbije. Mandat narodne poslanice potvrđen joj je 29.oktobra 2013. Nakon što je u poslaničke klupe zamenila kolegu Neđu Jovanovića.

Ponovo je izabrana na mesto narodne poslanice nakon vanrednih parlamentarnih izbora 24. aprila 2016. godine.
Na redovnim parlamentarnim izborima 2020. godine ponovo je izabrana za narodnog poslanika na listi SPS-JS.
Poslednji put ažurirano: 14.01.2021, 15:14

Osnovne informacije

Statistika

  • 62
  • 0
  • 5 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Otvoreno pismo Odboru za kulturu i informisanje Narodne skupštine Republike Srbije

čeka se odgovor 3 godine i 7 dana i 7 sati

Imajući u vidu ogroman značaj koji Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, kao nezavisni državni organ, ima za pružanje pravne zaštite prilikom ostvarivanja ta dva ustavna prava građana, poučeni lošim iskustvima iz prošlosti i štetnim posledicama za ra...

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 3 godine i 2 meseca i 27 dana

Poštovana, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo za narodne poslanike- pitanja za Vladu

čeka se odgovor 4 godine i 1 mesec i 4 dana

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Deseta sednica Drugog redovnog zasedanja , 29.11.2021.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Poštovane koleginice i kolege, uvaženi građani i građanke Republike Srbije, ja ću iskoristiti priliku da vam se zahvalim, najpre vama koji sedite u ovoj sali na rečima iskrenog saučešća koje ste uputili, a onda i svim građanima koje su svoje saučešće uputili nama iz SPS, imajući svest da smo zaista izgubili najboljeg među nama.

Nekako, imam veliki dug prema tom čoveku i nikada dovoljno velike reči da o njemu nešto kažem. Nisam verovala da ljudi poput Milutina Mrkonjića mogu da odu zato što je uvek dolazio kada nam je najviše trebao.

Kada smo se poslednji put čuli, rekao mi je „Dobro sam, vidimo se na sledećoj sednici“ i čini mi se da je to jedino obećanje koje neće održati.

Pretpostavljam da je otišao na neko lepše mesto, možda tamo fale projekti nekih nebeskih mostova, a ako i fale, Milutin Mrkonjić će ih napraviti.

Putuj dobri moj ćale tamo gde te čekaju prijatelji. Srbija je sa tobom izgubila mnogo i ne samo Srbija, nego mogu komotno reći ona Jugoslavija koju si do poslednjeg dana svog života voleo i verovao u nju jer si bio pacifista.

Na današnjem dnevnom redu, proširenje sastava RIK sa šest članova i šest zamenika iz reda vanparlamentarne opozicije. Govorili su o tome moje uvažene kolege i Đorđe Milićević i profesor dr Žarko Obradović, iz prve ruke rekla bih, jer su obojica učestvovali u tom međustranačkom dijalogu i preneli ona iskustva koja su doživeli.

Mi smo ih često u poslaničkoj grupi slušali kada se sa tih razgovora vrate bezmalo šokirani sa svim onim što su mogli da čuju kao zahtev ili što su doživeli kao eventualni pritisak da se pomogne tim nerealnim zahtevima koji su upućivani.

Ovi predlozi su plod, pre svega, jednog međustranačkog dijaloga koji je prethodnih meseci intenzivno i uspešno vođen pod pokroviteljstvom predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, gospodina Ivice Dačića.

Znamo da je dijalog vođen na dva koloseka, sa učešćem i bez učešća evroparlamentaraca, pokazali smo kao vladajuća većina, uprkos svim kritikama, potpunu spremnost da razgovaramo i potvrdili taj svoj stav da za bilo koga od nas dijalog nema alternativu. Uvek je bolje razgovarati, jer iz razgovora, kolike god bile naše razlike, naći ćemo neko rešenje.

Sigurna sam da će ovo unaprediti naš sistem kao što sam sigurna da će jedan deo srpske opozicije, koji je svestan koliko je važno biti možda opozicija nekoj političkoj stranci, nekoj političkoj partiji, ali ne državi u kojoj živite, kada postanete opozicija sopstvenoj državi, onda to znači da je prevladao lični interes. Kada prevlada lični interes, onda nema nacionalnog. Kada nema nacionalnog interesa, onda nam je najugroženije ono što nam je najsvetije, a to je južna srpska pokrajina.

Ovo potpuno svesno kažem jer se bojim da bi nekim odbijanjem, nekim čudnim dijalogom, nekim čudnim zahtevima vrlo brzo uspeli da se dogovore sa onima koji prema nama imaju zahtev koji nikada nećemo moći da ispunimo kao ljudi, najpre vaspitani ljudi, a onda rodoljubi i patriote, jer smo tako odgajani.

Svašta su govorili, pa i da izbori nisu demokratski, pa i da ovaj saziv Skupštine nije legitiman i zašto bi bio, lakše bi bilo da ne učestvujete na izborima ako procenite da nemate šanse ili da su vam male, pa da onda sa te pozicije neučešća i potencijalne pretpostavke ili lične projekcije kako bi to moglo da izgleda, probate da obezvredite bilo koga od nas ko je dobio poverenje građana. Potpuno se slažem, svako ima pravo da nam veruje-ne veruje, da mu se dopadamo ili ne dopadamo. Međutim, često svi zajedno, neki naročito pojedinačno, trpeli smo najbrutalnije uvrede samo zato što možda sedimo u ovoj sali.

Ovo je jedan od koraka, jedan od ustupaka koje smo napravili kao vladajuća većina, sa željom da zaista olakšamo svima koji sebe smatraju političkim faktorom u Srbiji, da dobiju poverenje građana, da sednu u ovu salu i bore se za one ljude koji su im poverenje ukazali.

Nema nikakve dileme da onako kako smo učestvovali u dijalogu pre svega kao državotvorna i odgovorna partija tako ćemo i u danu za glasanje podržati predloge koji su pred nama i uraditi sve ono što je do nas kao poslanika SPS, a da nam svako sutra koje dolazi bude mirnije, stabilnije, bez mogućnosti da bude zloupotrebljeno u lične svrhe, bilo koga, jer ono što smo najmanje u životu i voleli i radili to je da budemo lični naspram interesa Srbije zbog koje smo u teškim godinama i formirali SPS. Hvala.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.11.2021.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvažena gospođo Gojković, potpredsednice Vlade Republike Srbije, ja delim vaše zadovoljstvo kada je u pitanju današnja sednica i izbor Nacionalnog saveta za kulturu. Navešću nekoliko razloga zbog čega je to tako.

Najpre, dugo smo čekali, a vi i ja se toga sećamo, na pun sastav Nacionalnog saveta za kulturu. Potpuno ste u pravu, u svom uvodnom izlaganju ste rekli sve detalje koji su iza nas kada je u pitanju ovaj savet i nemogućnost da on funkcioniše i ispuni svoje obaveze, pre svega činjenicom da je bio u nekom okrnjenom sastavu, čini mi se 600 od, koliko je tada trebalo da bude članova, ja i nemam taj podatak u glavi, 19 jel tako? Prosto, nisam smela da rizikujem da li je 17 ili 19, ali znam da je to bilo mnogo manje i od polovine, a kamoli od ukupnog sastava.

Jedno je mnogo važno da, čini mi se, shvatimo kao nacija, a to je da kultura ne sme biti predmet političkih obračuna. Kultura ne sme biti predmet politikanstva. Kultura bi morala da bude iznad svega toga upravo zbog svega onoga što Srbija baštini, zbog svega onoga što je srpska tradicija.

Neretko smo dolazili u situacije, kao Odbor za kulturu skupštinski, kao pojedinci, kao ljudima kojima je stalo, da ne razumemo zašto je neko uporno protiv. Zašto ne dozvolite da se makar i napravi greška? Onaj ko radi on ima pravo da greši. Pročitali ste spisak kandidata, predlagali su ih, i slažem se sa vama, moglo je da bude šire, mogli su da izađu iz okvira svojih institucija, imali su tu mogućnost, možda čak i obavezu da prepoznaju da treba da prošire spisak tih imena, ne verujem, da je bilo lagano svesti ovaj spisak na 11 ljudi, sve su to objektivne okolnosti, ali se prosto nisu desile.

Mi danas imamo biografije ljudi koji po onome što sam ja uspela da pročitam, a pročitala sam studiozno svaku od njih, zaslužuju poverenje. Najpre su ga, pretpostavljam i sigurna sam, zaslužili u institucijama koje su ih predložile kao takve, a onda zaslužuju i šansu od nas da eventualno pokažu kako će sve to izgledati kada napokon budemo imali Nacionalni savet za kulturu. To je ona situacija koja me raduje, jer smo u vremenu iza nas imali period kada prosto nismo imali Nacionalni savet za kulturu.

Govorilo se ovde i o sredstvima izdvojenim, kada je u pitanju budžet za 2022. godinu, i ja sam neko ko je čak onako neobjektivno, krajnje subjektivno tražio 1,5% ukupnog budžeta za kulturu. Svi bi se mi tome radovali, i nema nikakve dileme da bismo rado glasali za to i da biste vi rado raspodelili taj novac, i sigurno kao resorno ministarstvo znali kome i kao to treba da ide. Prosto, opterećeni svim onim što je iza nas, mislim da smo održali taj kontinuitet da obraćamo pažnju na kulturu što je u dobroj meri bila situacija koja se nije dešavala i moramo da se osvrnemo na to.

Ja pamtim, a pamtite i vi, jer ste u to vreme bili predsednica Skupštine Srbije, moju uvaženu koleginicu Miru Dragaš i dragu prijateljicu, koja je toliko puta apelovala u nekom periodu pre kada smo imali iz ukupnog budžeta Republike Srbije 0,54%, 0,56% je odvojeno za kulturu i to je bila ekstremno malo.

To ne znači da želim danas da kažem da je ovo što danas imamo mnogo, ali je daleko više. To ne znači da mislim da nećemo doći do toga da budžet za 2023. godinu bude daleko iznad 1% namenjen za kulturu, samo se nadam, kao i vi, da nećemo imati vanredne okolnosti koje će uticati, ne na to da kultura bude na udaru, nije kultura bila na udaru ni sada. Ja ako se ne varam, a vi mi pomozite, trebalo bi da u narednoj godini počne izgradnja koncertne dvorane, možda smo to negde predvideli kao još jedan od iskoraka koji nije mali. Nemojmo da merimo to kroz jednu grubu matematiku, opet kažem, niko ovde nije ni presrećan, ni prezadovoljan, mi smo samo racionalni kada je u pitanju ono čime raspolažemo i čvrsto verujem da ćemo svi zajedno sa svim svojim kreativnim idejama, jer sve što se danas čulo u ovoj sali ide u prilog poboljšanju situacije kada je u pitanju kultura informisanja, odnosno konkretno kultura kojom se danas bavimo.

Da li će Nacionalni savet za kulturu u kome ćemo u danu za glasanje, nadam se, pokloniti poverenje, odgovoriti svom zadatku, to u ovom trenutku zaista ne znam, mogu da se nadam, ali ne mogu da tvrdim.

Ono što je sigurno jeste da kada postoji rešenost da sve ono što se ne radi profesionalno kaznite, onda imate mogućnost da ispravite grešku ako se čak i dogodila. Najveća greška bi bila da smo došli do kraja i ovog mandata bez da smo bili rešeni da izaberemo Nacionalni savet za kulturu, a ako smo u imenima možda negde i promašili, iako predlagači konkretno nismo mi, konkretno niste čak ni vi iz Ministarstva za kulturu i informisanje, pre ste bili neki, rekla bih, filter za sve ono što je stiglo u predlozima, i da li je naneta neka nepravda? Da, pretpostavljam da jeste. Da, sigurna sam da ima eminentnih, kulturnih radnika, važnih imena koja zaslužuju svaku počast, ali prosto u ovom trenutku to izgleda ovako.

Sigurna sam da onaj ko želi da doprinese, on nađe način. Dakle, onaj ko hoće da uradi on nađe način, onaj ko neće, on traži izgovor. Ne bih tražila izgovore nikada u životu, uvek mi je bilo nekako lakše da budem izložena kritici zato što sam i pogrešila, ali sam nešto uradila.

Zato zaista mislim da je ovo važan dan, da je Nacionalni savet za kulturu jako važan i presudan i da je dobro što smo u sklopu svih donetih zakona koji su iza nas, ali i u sklopu jednog zakona koji je ispred nas i o kome ćemo razgovarati uskoro, a to je Zakon o kulturnoj zaostavštini, odnosno nasleđu, koji je takođe beskrajno važan, koji je u svojoj prvoj fazi, ja mislim u prvom pojavljivanju, naišao na najoštriju kritiku zbog jedne, ja bih rekla, tehničke stvari koja je možda i promakla, ili je naš stav iz duše prenet na papir na način na koji oni drugi koji nemaju takav stav, ne umeju baš da ga razumeju, nego traže sve ono što ne valja.

To je nešto o čemu sam i juče govorila, a to je da kada želite da po svaku cenu kritikujete, uvek imate osnova za to. Apsolutno sigurno ćete naći i u ovome danas nešto što bi moglo da bude osnov za kritiku. Ja spadam u kategoriju ljudi koji želi da veruje, pripadam poslaničkoj grupi SPS koja je uvek donosila odluke i podržavala odluke koje su isključivo i samo za dobrobit građana Srbije i to će biti zbog koga ćemo podržati vaš predlog kandidata za Nacionalni savet za kulturu i u danu za glasanje svakako ukazati svoje poverenje. Hvala vam.

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja , 25.11.2021.

Hvala, predsedniče.

Poštovane kolege, danas je Međunarodni dan borbe protiv nasilja prema ženama i htela bih da tim povodom skrenem pažnju na ovaj planetarni problem.

Prema najnovijim analizama Svetske zdravstvene organizacije, svaka treća žena na svetu u toku svog života doživi fizičko ili seksualno nasilje. To je preko 736 miliona žena. O drugim oblicima nasilja, kao što je psihičko ili ekonomsko, da i ne govorimo, jer mislim da i nemamo relevantne podatke.

Da se izrazim medicinski, ovaj problem ima pandemijske razmere, ali ovu pandemiju torture, nažalost, izaziva sam čovek, a ne virus. Suštinsko je pitanje šta je to što u patrijarhatu, koji je dominantan oblik porodičnih i partnerskih odnosa, natera muškarce na različite oblike nasilja prema ženama?

Borba protiv svih oblika nasilja prema ženama pretvorena je u brojna međunarodna dokumenta. Svaka država ima svoje nacionalne dokumente za iskorenjivanje ove društvene pošasti, čija je žrtva žena u svakom smislu te reči. Ona trpi, teško je fizički povređena ili psihički ranjiva osoba. Ona često o tome ćuti i nezaštićena je. Pri tome, ona nema rešenja. Ona trpi nasilnika, verovatno i sve vreme nadajući se, studije govore, da se to neće ponoviti i boji se da će joj oduzeti ili povrediti decu, a pri tom konstantno ima i osećaj krivice jer se boji osude javnosti. Njen život je često upropašćen i najbrutalniji ishod takvog nasilja jesu ubistva.

Statistika u Srbiji u prethodnih 10 godina govori da je od strane partnera ubijeno 340 žena. Protekle godine su ubijene 22, a za prvih šest meseci ove godine 11. Istina je da smo kao država i društvo uradili mnogo u borbi protiv ove pošasti, ali mi se čini da još ima posla. Mnogo je dece ostalo bez svojih majki, mnoge su žene postale invalidi i kao posledica toga danas nisu radno funkcionalne. Prosto, moramo i obaveza je naša da danas skrenemo pažnju na ovaj civilizacijski problem, sa ove govornice da apelujemo na sve relevantne institucije, uključujući i nas same, da se osvrnemo još jednom i vidimo postoji li nešto što još možemo da uradimo.

Najčešće zlostavljena žena postaje i socijalno neobezbeđena, bez posla i krova nad glavom i potrebna joj je i socijalna i psihološka podrška države i društva. Činjenica je i da su dobre zakone često umeli da zloupotrebe u ovom smislu, ali se tim problemom danas svakako neću baviti.

Postavila bih pitanje Vladi koje se tiče takođe još jedne ranjive kategorije naših građana, a to su lica sa invaliditetom. Konkretno skrećem pažnju na problem zapošljavanja invalida i pružanja šanse da budu korisni članovi i svojih porodica i društva, jer zaslužuju da se njihovo dostojanstvo i njihova ljudska prava poštuju.

Ovaj problem je takođe prepoznat na međunarodnom nivou, a Srbija je još 2009. godine donela Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju invalida kako bi se problem zapošljavanja invalida ublažio. Do početka ovog veka imali smo u mnogim fabrikama posebne radionice u kojima su radili invalidi ili su takve radionice bile samostalni privredni subjekti koji su uspešno privređivali.

Danas imamo zakonske obaveze privrednih subjekata da zapošljavaju invalide, bilo da su u pitanju ratni, vojni ili civilni invalidi, mirnodobski invalidi ili invalidi kojima je izvršena procena preostale radne sposobnosti, jer mnogi invalidi su radno sposobni uprkos nekom obliku invaliditeta, ali ne mogu da rade u redovnim radnim okolnostima.

Preduzeća, uprkos zakonskoj obavezi, nerado danas zapošljavaju invalide, čak praksa pokazuje da su spremniji da plate kaznu za nepoštovanje zakona nego da zaposle invalida, što govori o potrebi mnogo snažnije negde društvene akcije na rešavanju ovog problema.

Među invalidima su i profesori, i inženjeri, i radnici, i umetnici, i sportisti. Podsetiću da su nam naši paraolimpijci ovog leta sa Paraolimpijskih igara doneli šest medalja, od čega dva zlata. Osobe sa invaliditetom u Srbiji, a procenjuje se da ih je negde oko 700 hiljada, zaslužuju još veću pažnju države i u segmentu socijalne zaštite i u segmentu zapošljavanja onih sa očuvanim radnim potencijalom. Mnoga invalidska udruženja okupljaju invalide i bore se za njihova prava, ali država je ta koja sistemski mora da rešava njihov položaj.

Posebno se mora obratiti pažnja na decu sa trajnim invaliditetom. Da podsetim da je Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije 2011. godine, kada smo donosili novi Zakon o socijalnoj zaštiti, svojim amandmanima i zahvaljujući razumevanju tadašnjeg ministra Rasima Ljajića, izdejstvovala da roditelj koji brine o svom invalidnom detetu 15 godina ima pravo na posebnu novčanu naknadu u vidu doživotnog mesečnog primanja u visini najniže penzije u osiguranju zaposlenih, koju počinje da koristi kada navrši uslov za penziju. Naš tadašnji zahtev, istina, bio je da roditelj ovu naknadu koristi odmah, ako se pet godina brine o svom invalidnom detetu.

Moje pitanje, dakle, glasi – kada se očekuje donošenje dugo najavljivanog zakona o socijalnim preduzećima, koji treba da adekvatnije reši pitanje zapošljavanja lica sa invaliditetom, ranjivih grupa i žrtava nasilja? Mogu li se prema preduzećima koja ne poštuju Zakon o zapošljavanju invalida preduzimati mere koje će obezbediti poštovanje zakona? Treće, može li država da obezbedi određene uslove za plasman proizvoda koje invalidi stvaraju u okviru svojih porodica ili udruženja? Na primer, da država obezbedi u svakom većem gradu prostor ili prodavnicu gde bi se prodavali njihovi proizvodi oslobođeni potpuno od svih poreza.

Hvala vam na toleranciji kada je vreme u pitanju.

Deseto vanredno zasedanje , 29.07.2021.

Zahvaljujem, predsedniče.

Kada smo vam ukazali poverenje da budete predsednik Skupštine, to je blanko značilo i da ćemo poslušati vašu sugestiju.

Bez obzira što sam jedina žena koja danas postavlja pitanje, uglavnom su to postavljali narodni poslanici, a na većinu pitanja odgovorila je premijerka. To je ona praksa u Srbiji koja kaže da muškarci uvek imaju dileme, a žene uvek rešenje.

Probaću da budem najkraće moguća. Pitanje, zapravo jedna sugestija pre svega za vas.

Sugestija za vas. Vreme iza nas, Kovid 19 ja sam o tome govorila i kada smo imali Predlog zakona o podršci deci sa porodicom, nekako mi se čini, stičem utisak da smo prema porodiljama u vreme kovida možda ostali malo manje darežljivi, da tako kažem, nego u odnosu na sve ostale. I u tom smislu bih da zajedno, ne zato što nije nemoguće predložiti jedno rešenje u vidu leks specijalisa, koji imam u glavi, nego bih zaista želela da to bude sinhronizovano između zakonodavne i izvršne vlasti, predložila da kada se vratimo ili u redovnom zasedanju na jesen, možda donesemo odluku koja bi značila ili leks specijalis, mislim da je to najpraktičnije, jednokratnu preporuku da se porodiljama u vreme kovida, koje su zaista podnele veliku žrtvu, pre svega zbog uslova koji nisu bili humani i negde su izazivali strah, zdravstvena pomoć nije bila moguća u svakom trenutku, da se eventualno donese mera koja bi značila da kada krenu u penziju, dobiju taj staž uvećan za onaj period koliko su provele na porodiljskom bolovanju, otprilike za 12 meseci, ako se ne varam, ili za nešto kraće.

To bi značilo da svaka od njih, pod okolnostima da su to mlade i hrabre žene, zaista, koje su se opredelile za taj korak u ovo vreme, kada budu odlazile u penziju, istina, to je vreme koje verovatno nećemo svi mi dočekati na ovim funkcijama, ali mi se čini da ih treba ispoštovati i ostaviti mogućnost da dobiju tu beneficiju od recimo šest ili 12 meseci. Ja sam pre za 12 meseci, ali prihvatiću svaku sugestiju koja se dogodi i da to zajedno kao Vlada i Skupština, prosto, uradimo i to bude još jedna od onih mera koja pomaže ovoj pronatalitetnoj politici.

Znam da smo uradili mnogo, ali statistika nam ne ide u prilog. Prvi put je rođeno manje od 62.000 beba, a imali smo 50.000, pre svega 53.000 umrlih kao posledica Kovida 19 i negde sama takva statistika plaši. Tim pre su ove žene i njihova hrabrost, ove mlade žene zaslužile da im se možda na ovaj način odužimo.

Eto, od mene jedna inicijativa, više nego što je pitanje. Ja se nadam da ćete razumeti i da ćemo naći najadekvatnije rešenje za sve ovo.

Imala sam pitanje i za gospodina Selakovića, ali biću i jedina dama i kolegijalna i ostaviti vreme za kolegu Šormaza. Hvala vam.

Prvo vanredno zasedanje , 28.01.2021.

Zahvaljujem, predsedniče.

Poštovana predsednice Vlade, uvaženi članovi Vlade, elementarne nepogode koje su pogodile početkom januara mesece neke krajeve Srbije, izazvale su ogromne posledice i po infrastrukturne objekte, ali i po privatnu imovinu, stambene objekte i poljoprivredne kulture.

Žao mi je što je izašao ministar poljoprivrede, međutim sigurna sam da će neko moći da mi odgovori.

Moje prvo pitanje za ministarku energetike gospođu Zoranu Mihajlović tiče se pre svega šteta koje su nastale na elektroenergetskim objektima u ovim opštinama i u kom bi roku mogle da budu obnovljene pod okolnostima, mislim da smo i jutros kod postavljanja poslaničkih pitanja imali nekoliko pitanja koja su se ticala baš toga da je 1% sela bez struje i da ljudi jako se teško sa tim snalaze. Mislim da je koleginica Dijana jutros pominjala situaciju u Priboju gde je 1300 potrošača ostalo bez struje usled problema na dalekovodima u tim mestima.

Ono što me takođe zanima jeste na koji ćemo način, možda sam i propustila da su neke mere predviđene i ako jesam, neće mi biti problem da javno kažem izvinite, kako ćemo nadoknaditi štetu poljoprivrednim gazdinstvima u opštinama na jugu, kojima su dugogodišnji voćnjaci od kojih te porodice žive, apsolutno uništene usled nepogoda koje su ih zadesile i to da bi se saniralo mora proći dugi niz godina, ako sam dobro razumela, mada nisam stručna za tu oblast. Radi se o voćnjacima koji su stari nekoliko decenija.

Tako da mislim da ti ljudi koji su zapravo osuđeni na to i pretežno se bave voćarstvom i od toga žive u ovom trenutku prosto zaslužuju našu pažnju i na koji način da im pomognemo.

Moje treće pitanje je za ministarku Čomić. Najavili ste zakon o rodnoj ravnopravnosti, ali ste rekli jednu rečenicu koja je meni jako važna, a to je da ste najavili zakone koji će regulisati zabranu ponašanja zasnovanog na predrasudama. Mislim da bi bilo lepo da napravite jedan osvrt.

Mi smo na konferenciji Ženske parlamentarne mreže čuli jednu sjajnu analizu koju ste napravili o tome koliko je pandemija uticala pre svega i u ovom smislu kada govorimo o ravnopravnosti, koliko su žene bile aktivnije i koliko su muškarci bili nažalost po smrtnosti u većim brojkama od žena. Hvala.

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 27.02.2020.

To se zove kvalitetna koaliciona saradnja, kolega Marinkoviću.

Poštovanje za premijerku Srbije i ministre Vlade Republike Srbije.

Ovde smo čuli dosta kvalitetnih odgovora i zaista u samom finalu, moje prvo pitanje jeste bilo upućeno ministarki bez portfelja profesoru Slavici Đukić Dejanović, a ticalo se, pre svega, populacione politike kao najosetljivijeg pitanja i negde smo i kao Skupština Srbije i kao Vlada naglasili da to jeste najveći i najvažniji zadatak, pre svega, koji ste dobili od predsednika Republike.

Ja znam da ste u odgovorima i do sada kolegama mahom objasnili koliko je ministarstvo uspelo da uradi za ovaj kratak vremenski period, iako ovde govorimo zaista o rezultatima koji će se videti tek posle određene vremenske distance, jer prosto, povećanje nataliteta nije nešto što daje trenutno rezultate.

Drugo što želim da, pre svega, čujem od premijerke Vlade Republike Srbije, to je, zarad javnosti, ne zarad nas koji smo u ovoj sali, mi znamo šta je naš najveći nacionalni interes, a to je očuvanje Kosova i Metohije, ali želim da u ime Vlade kažete i odgovorite na sve one insinuacije koje stižu iz Prištine kao posledica nemoći, pre svega, novoformirane vlade Aljbina Kurtija, koje su bazirane na određenim pretnjama i tiču se nekakvih mera reciprociteta, o kojima, ja gotovo mogu da tvrdim, čak ni sam Aljbin Kurti ne zna kako bi izgledale, niti mogu da postoje, jer ono što je bio odnos Beograda prema Prištini i takozvanom rukovodstvu te tzv. samoproglašene republike Kosovo, bilo je više nego korektno, ako danas opravdanje traže za svoje takse koje nemaju osnova ni u čemu što je civilizovano, u nekakvim reciprocitetima. Onda vas molim da zarad naroda Srbije, a potpuno svesno u ovom tajmingu, kažete šta je to što će Vlada Srbije nedvosmisleno raditi svih narednih godina, bez obzira što smo pred izborima i pred formiranjem nove Vlade?

Dakle, želim da čujem ono što već znam, ali zbog javnosti Srbije, da Srbija nikad neće odustati od odbrane svog, pre svega, suvereniteta, kroz jednu akciju povlačenja priznanja. Žao mi je što ministar Dačić nije tu, ali znam da je to bio program cele Vlade i da ste sarađivali, pa vas molim da u njegovom odsustvu, eto, zarad javnosti, odgovorite na pitanje. Hvala vam.

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja , 25.11.2021.

Hvala, predsedniče.

Poštovane kolege, danas je Međunarodni dan borbe protiv nasilja prema ženama i htela bih da tim povodom skrenem pažnju na ovaj planetarni problem.

Prema najnovijim analizama Svetske zdravstvene organizacije, svaka treća žena na svetu u toku svog života doživi fizičko ili seksualno nasilje. To je preko 736 miliona žena. O drugim oblicima nasilja, kao što je psihičko ili ekonomsko, da i ne govorimo, jer mislim da i nemamo relevantne podatke.

Da se izrazim medicinski, ovaj problem ima pandemijske razmere, ali ovu pandemiju torture, nažalost, izaziva sam čovek, a ne virus. Suštinsko je pitanje šta je to što u patrijarhatu, koji je dominantan oblik porodičnih i partnerskih odnosa, natera muškarce na različite oblike nasilja prema ženama?

Borba protiv svih oblika nasilja prema ženama pretvorena je u brojna međunarodna dokumenta. Svaka država ima svoje nacionalne dokumente za iskorenjivanje ove društvene pošasti, čija je žrtva žena u svakom smislu te reči. Ona trpi, teško je fizički povređena ili psihički ranjiva osoba. Ona često o tome ćuti i nezaštićena je. Pri tome, ona nema rešenja. Ona trpi nasilnika, verovatno i sve vreme nadajući se, studije govore, da se to neće ponoviti i boji se da će joj oduzeti ili povrediti decu, a pri tom konstantno ima i osećaj krivice jer se boji osude javnosti. Njen život je često upropašćen i najbrutalniji ishod takvog nasilja jesu ubistva.

Statistika u Srbiji u prethodnih 10 godina govori da je od strane partnera ubijeno 340 žena. Protekle godine su ubijene 22, a za prvih šest meseci ove godine 11. Istina je da smo kao država i društvo uradili mnogo u borbi protiv ove pošasti, ali mi se čini da još ima posla. Mnogo je dece ostalo bez svojih majki, mnoge su žene postale invalidi i kao posledica toga danas nisu radno funkcionalne. Prosto, moramo i obaveza je naša da danas skrenemo pažnju na ovaj civilizacijski problem, sa ove govornice da apelujemo na sve relevantne institucije, uključujući i nas same, da se osvrnemo još jednom i vidimo postoji li nešto što još možemo da uradimo.

Najčešće zlostavljena žena postaje i socijalno neobezbeđena, bez posla i krova nad glavom i potrebna joj je i socijalna i psihološka podrška države i društva. Činjenica je i da su dobre zakone često umeli da zloupotrebe u ovom smislu, ali se tim problemom danas svakako neću baviti.

Postavila bih pitanje Vladi koje se tiče takođe još jedne ranjive kategorije naših građana, a to su lica sa invaliditetom. Konkretno skrećem pažnju na problem zapošljavanja invalida i pružanja šanse da budu korisni članovi i svojih porodica i društva, jer zaslužuju da se njihovo dostojanstvo i njihova ljudska prava poštuju.

Ovaj problem je takođe prepoznat na međunarodnom nivou, a Srbija je još 2009. godine donela Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju invalida kako bi se problem zapošljavanja invalida ublažio. Do početka ovog veka imali smo u mnogim fabrikama posebne radionice u kojima su radili invalidi ili su takve radionice bile samostalni privredni subjekti koji su uspešno privređivali.

Danas imamo zakonske obaveze privrednih subjekata da zapošljavaju invalide, bilo da su u pitanju ratni, vojni ili civilni invalidi, mirnodobski invalidi ili invalidi kojima je izvršena procena preostale radne sposobnosti, jer mnogi invalidi su radno sposobni uprkos nekom obliku invaliditeta, ali ne mogu da rade u redovnim radnim okolnostima.

Preduzeća, uprkos zakonskoj obavezi, nerado danas zapošljavaju invalide, čak praksa pokazuje da su spremniji da plate kaznu za nepoštovanje zakona nego da zaposle invalida, što govori o potrebi mnogo snažnije negde društvene akcije na rešavanju ovog problema.

Među invalidima su i profesori, i inženjeri, i radnici, i umetnici, i sportisti. Podsetiću da su nam naši paraolimpijci ovog leta sa Paraolimpijskih igara doneli šest medalja, od čega dva zlata. Osobe sa invaliditetom u Srbiji, a procenjuje se da ih je negde oko 700 hiljada, zaslužuju još veću pažnju države i u segmentu socijalne zaštite i u segmentu zapošljavanja onih sa očuvanim radnim potencijalom. Mnoga invalidska udruženja okupljaju invalide i bore se za njihova prava, ali država je ta koja sistemski mora da rešava njihov položaj.

Posebno se mora obratiti pažnja na decu sa trajnim invaliditetom. Da podsetim da je Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije 2011. godine, kada smo donosili novi Zakon o socijalnoj zaštiti, svojim amandmanima i zahvaljujući razumevanju tadašnjeg ministra Rasima Ljajića, izdejstvovala da roditelj koji brine o svom invalidnom detetu 15 godina ima pravo na posebnu novčanu naknadu u vidu doživotnog mesečnog primanja u visini najniže penzije u osiguranju zaposlenih, koju počinje da koristi kada navrši uslov za penziju. Naš tadašnji zahtev, istina, bio je da roditelj ovu naknadu koristi odmah, ako se pet godina brine o svom invalidnom detetu.

Moje pitanje, dakle, glasi – kada se očekuje donošenje dugo najavljivanog zakona o socijalnim preduzećima, koji treba da adekvatnije reši pitanje zapošljavanja lica sa invaliditetom, ranjivih grupa i žrtava nasilja? Mogu li se prema preduzećima koja ne poštuju Zakon o zapošljavanju invalida preduzimati mere koje će obezbediti poštovanje zakona? Treće, može li država da obezbedi određene uslove za plasman proizvoda koje invalidi stvaraju u okviru svojih porodica ili udruženja? Na primer, da država obezbedi u svakom većem gradu prostor ili prodavnicu gde bi se prodavali njihovi proizvodi oslobođeni potpuno od svih poreza.

Hvala vam na toleranciji kada je vreme u pitanju.

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2021.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Moje pitanje danas upućeno je Ministarstvu unutrašnjih poslova. Imali smo jednu neprijatnu situaciju krajnje u poslednjem danu zasedanja prošle nedelje, a to je da je organizovan neki protest koji je, čini mi se, imao neki zahtev da se raspusti ova Skupština, smeni predsednik ili šta god.

Nije tema ni brojnost tog protesta, niti šta su bili zahtevi, koliko je tema šta su pretrpeli poslanici koji su nakon okončanja sednice izašli iz Skupštine. Jedan procenat koleginica iz SNS napadnut je fizički kamenicama, jedan procenat brutalno vređan. To šta je izgovoreno uvaženim koleginicama narodnim poslanicima, to je sve samo nije normalno i nije vaspitano.

Najveća tuga se, zapravo, događa u trenutku u kom oni imaju neka obeležja u vidu nekih ikona. Koliko shvatam, u pitanju su ljudi koji su raščinjeni od SPC, što znači da i to pokušavaju da zloupotrebe.

Međutim, ono što nekako u odnosu na ovaj verbalni napad, na koji smo svi navikli, svašta smo o sebi pročitali, svašta čuli kao definiciju, je fizički nasrtaj na uvaženog kolegu Đoleta Milićevića, kada je probao da napusti skupštinski parking, oni su bukvalno nasrnuli pozivajući ga da se sa njim obračunaju. Posebno emotivno reagujem na ovo zato što govorim o Đorđu Milićeviću, koji je, znate i sami, u ozbiljnom zdravstvenom problemu i danas.

To što vređate, to što napadate, to što imate ideju da se nekakve promene događaju na način što ćete nasrnuti na ove dame Skupštine Srbije ili što ćete pozvati na obračun Đoleta Milićevića ili bilo koga od vas, što će prozvati decu pogrdnim imenima, karakterisati supruge, to više nije slučaj koji se događa u Srbiji, nego postaje jedna praksa. Postaje jedan model da, bojim se, svako ko ima i lični problem, pa ako hoćete i zdravstveni, tu svoju dijagnozu pokaže upravo ispred parlamenta Srbije.

Ta tradicija još od napada na kolegu Marijana Rističevića nikako da postane nešto što se ne sme, nego postaje nešto što je praksa, nešto što treba, nešto što apgrejdujemo s vremena na vreme. Zašto, pitam Ministarstvo unutrašnjih poslova?

Znam da je Srbija zemlja u kojoj svako ima pravo da iskaže svoje nezadovoljstvo. Znam da mi nikada nećemo doći do faze da zabranimo okupljanje, ali sa druge strane molim da kada se takvi skupovi prijave, obrati se pažnja na to ko su ljudi koji su organizatori, pa samim tim napravi i bezbednosna procena ko su ljudi koje organizatori mogu da okupe. Treće, ne bi bilo nepoželjno legitimisati i ljude koji su došli, jer oni koriste takve prilike da uglavnom, rekoh malopre, ne iskažu svoje nezadovoljstvo, nego probaju da se fizički obračunaju sa ljudima koji su im nesimpatični iz ovog ili onog razloga.

Dakle, ja apelujem na Ministarstvo unutrašnjih poslova, da kada su u pitanju protesti koji se dešavaju, nevezano da li su oni ispred Skupštine Srbije, nevezano da li se nalaze ispred neke druge državne institucije ili su prosto protesti, obrate pažnju na organizatore, procene bezbednosno rizik od takvih protesta i na kraju svih krajeva, tamo gde postoji rizik i ne dozvole da se oni održe.

Znate, ako mi treba da budemo ljudi koji ćemo samo zato što smo javne ličnosti biti izloženi nekakvom linču, sva je sreća da je Đorđe Milićević prošao bez posledica, kolega Rističević nije, šta će se desiti svaki treći put? Hoćemo li sačekati da neko od nas zaista i doživi neke ozbiljnije povrede pa da onda reagujemo kao institucije?

Ovo govorim potpuno svesno iz parlamenta Republike Srbije zato što zaista mislim, svako ima pravo da traži našu smenu da ospori pravo ljudi koji su nam dali poverenje da možda nisu bili u pravu, ali niko nema pravo da se fizički, zarad neistomišljenja, obračunava sa bilo kime. Hvala.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 06.05.2021.

Zahvaljujem, predsedniče.

Uvažene kolege poslanici, moje pitanje će biti vrlo kratko i konkretno, pod okolnostima da sam juče govorila i podsetila javnost, a i sve nas, na našeg Miloša Ćirkovića. Danas postavljam pitanje, zapravo, više ide kao apel prema ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu da podrži inicijativu da grad Beograd, kao glavni grad Republike Srbije, da jednu ulicu Milošu Ćirkoviću i na taj način pokaže da imamo poštovanje prema nekome ko je, pre svega, sinonim za srpskog domaćina, a onda i za stradalnika.

Nije da danas ne bih imala još mnogo stvari da kažem na temu, ali ne bih da sa tom pričom o jednom nedužnom čoveku postanem dosadna, ali verujem da svi sa mnom delite stav da zaslužuje ulicu u gradu Beogradu. Možda zaslužuje ulicu u svakom gradu i ne samo on, nego svi ljudi koji su na taj način obeležili jednu vremensku epohu i ušli su u istoriju kao stradalnici, a da sutra možemo lakše, zahvaljujući našim poduhvatima, objasniti deci zašto smo na taj način poštovali ljude koji su bili žrtve za ceo srpski narod. Hvala vam.

Imovinska karta

(Beograd, 30.01.2014.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 81300.00 RSD 29.10.2013 -
Predsednik nadzornog odbora Aerodrom Nikola Tesla a.d. Beograd Javni Mesečno 64299.00 RSD 17.07.2013 -