Hvala predsednice, poštovane koleginice i kolege, pre svega građani Srbije, jako kratko zaista, primarno ću se u ime SPS, obratiti građanima Srbije, na temu izmena i dopuna Zakona o jedinstvenom biračkom spisku.

Istina je da su ove izmene na predlog opozicionih kolega, posledica dugih razgovora, nimalo prijatnih u određenim trenucima, ali na moje veliko zadovoljstvo civilizovanih u velikoj meri.

Razumela sam i nivo vaše tolerancije i vašu težnju da se pre svega javna diskusija dovede u red, uopšte u ovoj sali i ovom visokom domu razgovaramo na način na koji je to primereno narodnim poslanicima. U prilog tome jedna ovakva izmena zakona koja nije po volji SPS, i ne samo SPS, već i vladajućoj većini i o tome su kolege i pre mene , a mislim da će i posle mene govoriti. Međutim mi ćemo u skladu sa političkim dogovorom i poštovanjem svoje reči glasati za ove izmene zakona.

Ono što hoću da uradim jer smatram obavezom da uputim jedno javno izvinjenje svim građanima koji će biti obuhvaćeni jednom ovakvom izmenom Zakona o jedinstvenom biračkom spisku, i ja istina ne znam koliko tih ljudi ima, i taj ćemo broj nadam se, videti kada resorna ministarstva obave svoj posao.

Ovo jeste u dobroj meri nepravda prema njima, ovo jeste u dobroj meri gest koji mogu smatrati i preagresivnim u odnosu prema njihovim elementarnim ustavnim pravima, jer mi ne znamo pod kojim okolnostima su ljudi u proteklih manje više skoro godinu dana, ali ajde 11 meseci bili prinuđeni, hteli, izabrali da se presele iz jednog grada u drugi, ne uzimajući u obzir okolnosti pod kojima se to dešavalo, odlučili smo da im uskratimo pravo da glasaju po adresi novog prebivališta.

Ova nepravda će se svakako u skladu sa našim dogovorom ispraviti za neki period koji je ispred nas, ali danas kao vladajuća većina činimo jedan ustupak koji nije mali, ne da bismo razrešili kako se to često čuje u medijima i to imam obavezu da to kažem, bilo kakvu političku krizu, jer političke krize nema. Postojala je jedna kriza ponašanja u ovom visokom domu.

Zahvaljujem se čak i kolegama iz opozicije sa kojima smo razgovarali zato što smo zaista razgovarali uprkos razlikama na jedan način koji je u dobroj meri bio civilizovan. Nekako se smirila atmosfera u ovoj sali. To je dobra poruka za građane Srbije i to je dobra poruka za sve dane koji su pred nama, a Boga mi, i za sve izazove koji su pred Srbijom.

O fantomskim biračima o kojima se ovde priča, o nekakvim prejudiciranjima nekih situacija, ja niti želim da se time bavim, niti mi vaspitanje ne dozvoljava da na taj način analiziram bilo šta. Sedamnaestog decembra desili su se izbori koji su okončani. Imamo sve moguće izveštaje. Ne bih više tumačila bilo koju rečenicu, bilo koga od nas koji sedimo u ovoj sali.

Najsrećnija bih bila kada bih mogla da pogazim svoju reč, da pogazim vreme koje smo potrošili svi zajedno razgovarajući o izmenama ne samo ovog, nego i nekih drugih zakona o kojima još uvek traje razgovor i doći će na dnevni red i da kažem ono što bi mi bilo vrlo šarmantno i bilo bi vrlo pitko – evo neću da glasam za ove izmene, jer je to nepravda prema ovim ljudima. Ne, kao SPS odgovorno ćemo postupiti, glasati za izmene Zakona o jedinstvenom biračkom spisku uz jedno veliko izvinjenje građanima Srbije, koje će ovakve izmene tretirati i donekle ugroziti. Hvala vam.

Hvala, predsednice, uvaženi gospodine Vučeviću, članovi kabineta, koleginice i kolege narodni poslanici, građani Srbije. Istini za volju, mislila sam da ću govoriti juče, kada je bio 1. maj toliko puta pomenut, u različitima kontekstima, samo ne u onom što bazično jeste.

Gospodine Vučeviću, izašli ste sa ekspozeom koji tokom jučerašnjeg dana nije bio kritikovan, jer verovatno u njemu i nema ništa što bi neko mogao da kritikuje ili vam ponudi neko bolje rešenje za sve oblasti kojima ste se bavili u svom ekspozeu. Kritikovani ste bili, politički pre svega, i to sa jednog, ja bih rekla, lokalnog nivoa, što mi je malo u startu bilo čudno, dok nisam shvatila da je posledica uključenog mikrofona i trke za prevlast u Novom Sadu. Nije to zabranjeno, samo je malo nelogično i prilično politički, da ne kažem neku tešku kvalifikaciju, ali neiskusnu.

U ovoj sali smo juče čuli da niste dovoljno rekli o borbi protiv nasilja, da niste dovoljno rekli o tome da treba zaustaviti vršnjačko nasilje, da niste dovoljno rekli o tome da treba zaustaviti femicid, da niste dovoljno rekli na temu Kosova i Metohije, a suštinski jeste.

Ono što je najtužniji momenat jeste da ste kritike trpeli od onih koji su, nažalost, nasilje kao model ponašanja uveli u Srbiju, i to ne juče. Ja ću se sasvim svesno vratiti nekoliko godina, pa i decenija unazad, da objasnim odakle nam taj narativ koji je nasilni.

Možda vi niste u svom ekspozeu napisali kako se protiv nasilja treba boriti, ali ste svojim dostojanstvenim stavom, dok ste čitali ekspoze, kada je ispred vas iskočio jedan od kolega, pokazali šta znači dostojanstvo, šta znači nereagovanje na nasilje i šta znači svest o tome da imate važan posao pred vama, a ne nikakvu platformu koja treba da objasni da umete da budete agresivniji.

Ako govorimo o vršnjačkom nasilju, a morali bi, onda ću podsetiti sve svoje kolege da smo i mi model ponašanja, i to loš. U eri u kojoj društvene mreže prate sve što se dešava u ovoj sali, ako mi očekujemo da smanjimo nivo agresije na način što ćemo da otmemo toalet papir i njime zaspemo predsedavajući sto, onda se ja izvinjavam, ali to postaje jedna, za decu bar simpatična, vrsta ponašanja koju treba primeniti.

Vi ste pokazali juče da čak i u odnosu na nekog ko vam je, hajde da kažem, nevaspitan kolega, umete da ostanete vaspitani i to jeste model ponašanja koji treba da prepišu deca, da ne morate uvek da reaguje na nevaspitanje nevaspitanjem, ali da kao roditelji morate da objasnite svojoj deci da nevaspitanje nije ulaznica ni za šta.

Kažu da niste dovoljno rekli ni o femicidu, a i on je posledica jedne teške atmosfere u društvu, nekih kompleksa koji se pojave i uglavnom reflektuju nasiljem prema ženama, sa najčešće tragičnim ishodima. Na to smo svi nekako nemi u predfazi i zgroženi kad se dogodi. Ja sam sigurna da ćete sa vašim kabinetom i te kako razmišljati o unapređenju zakonskih rešenja koja će to popraviti, zaustaviti i mi ćemo vam u tome pomoći kao parlament Srbije.

Optuženi ste da niste dovoljno rekli kada je u pitanju Kosovo i Metohija, da ste samo rekli da nam se dešava nepravda, ali ste optuženi od onih čiji je maksimum odbrane Kosova i Metohije bio moleban. Da vam nešto kažem, kada na ovaj način razgovaramo o Kosovu i Metohiji, istina je, potpuna je nepravda, potpuno smo nemoćni kada su u pitanju predstavnici u Savetu Evrope, potpuno smo nemoćni kada su u pitanju ljudi koji su davno plaćeni nekim, uglavnom albanskim, parama. Ali nismo krenuli ka Hramu Svetog Save, da se tamo pomolimo da sve to stane, nego smo krenuli u diplomatsku borbu i možda je na kraju i dobijemo. Jedno je sigurno, ako ćemo kritikovati vašu politiku o Kosovu i Metohiji ili našu kao vladajuće većine, onda moramo da se setimo svega što je definicija politike svih drugih, i potpuno je isti odnos kada su u pitanju sve teme na bazi kojih ste probali da budete kritikovani vi i članovi vašeg kabineta.

Podsetiću da u ovoj sali nema političkih amatera i, ako ih ima, jako ih je malo. Svi su manje-više ili pripadali tom starom DOS-u ili bar glasali za njega, ako nisu imali šansu da budu lideri ili funkcioneri. A DOS je na vlast došao tako što je gorela Skupština Srbije, pa kad jednom postavite taj model, on onda postane nešto što jedino znate. Ikona tih petooktobarskih promena je, ako se sećate, a verujem da se vi sećate, bio izvesni Džo bagerista, za koga nisam sigurna, mislim da čovek nije živ, pa se izvinjavam porodici što ga pominjem, ali prosto je imao svoju istorijsku ulogu, čak je i on, kao najistaknutiji u tom delu promena, bio vidno razočaran svim onim što je doveo na vlast.

E, mi smo danas, 24 godine posle, izloženi nekim kritikama koje se tiču i puta u Evropsku uniju, a setite se, put u Evropsku uniju bila je krilatica na kojoj je smenjen, kako su ga tako žargonski zvali, režim Slobodana Miloševića. E sad bi ti Evropejci, koji su obećavali zlatna brda i doline, nas da optuže što smo tako tvrdi na tom evropskom putu, uprkos činjenici da tamo nemamo neke prijatelje.

Pa ste u tom kontekstu juče kritikovani i što je na galeriji bio diplomatski kor. Ja razmišljam ko je sedeo na galeriji kada je ekspoze podnosio prvi, kako su ga tada zvali, demokratski premijer. Opet diplomatski kor. Ali je, izgleda, u to vreme američki ambasador bio bolji nego ovaj danas. Nekako je bio bliži tom bloku ili ih je, pak, doveo na vlast. E, danas ovaj američki ambasador ipak nešto radi što se ne dopada, pa je on malo manje važan, ali ja nisam neko ko je hipersenzitivan sada u odnosu na bilo kog ambasadora, pa ni američkog, samo pokušavam da podsetim građane Srbije koliko je licemerja u tim našim diskusijama na temu budućeg kabineta, gospodine Vučeviću.

Šta ćemo sad? Mi da izaberemo Vladu, a vi kolege da se zamislite oko toga šta treba suštinski da radite kao narodni poslanici. Prvo da naučite da kad neko govori vi ga ne prekidate, jer taj neko ne prekida vas apsolutno nikada. To što ste navikli da dobacujete meni lično ne smeta, čak mi je simpatično, da ne kažem da mi dozvoljava slobodu da se osećam čak i superiorno. Ali, to je nevaspitano, i to je ono o čemu sam pričala na početku. To je nevaspitanje, koje postaje model ponašanja naše dece, naših sugrađana, bez razlike gde se nalazili. I mnogo više je to model nego sve ostalo što ste navodili kao model ponašanja, iako je loše, zato što naše ponašanje ume da se pojavi i u drugom dnevniku na nacionalnoj televiziji, a sve ostalo da biste pratili, morate da pustite taj kanal. Sve ostalo je stvar izbora, a ovo je ipak nacionalna televizija.

Konačno, razgovaralo se ovde i o moralu. Opomenuti smo da nema morala. Znate koji je nivo morala bio kada smo te 2000. godine prodali predsednika Savezne Republike Jugoslavije? Znate koji je nivo morala bio kada smo čuli da o svemu što se desilo novi predsednik nije bio obavešten? To mora da je gornja granica moralnosti po reperima onih koji bi danas da objasne šta je nemoral.

Da ironija bude kompletna, nije sramota posle 24 godine biti neko ko je prepoznao da je bio u zabludi, da je ta politika bila pogrešna, da je treba promeniti. Sramota je zaboravljati takve stvari samo zato što smo se presvukli. Sada se zovemo malo drugačije, sada više nemamo te boje, imamo neke druge i sve ćemo to da saspemo u lice vladajućoj većini 1. maja, za koji kažu to je praznik rada, neradni dan.

Što se tiče Socijalističke partije Srbije, da juče nismo sedeli u parlamentu, mi bi svakako svi zajedno sedeli negde drugo, jer je 1. maj iz ugla autentičnih levičara praznik rada koji okuplja radne ljude ne da obrnu ni pile, ni prase, ali mogu, nego da sednu i razgovaraju o svom drugarstvu, o svojoj saradnji, o svojoj sabornosti.

Gospođo Brnabić, činjenica da ste na 1. maj zakazali sednicu parlamenta mogla je da bude jasna poruka da želite u parlamentu sabornost, ali vam to ne vredi mnogo. To smo uvežbali za proteklih mesec i po dana. Koliko god vi imali potrebu da ovaj dom bude ono što on jeste, uvek ima onih koji imaju potrebu da ga unize i pretvore u ono u šta ne sme nikada da se pretvori. Sve pod plaštom borbe protiv femicida najoštrije kritike, lična obraćanja, pa i uvrede smo čuli na račun žena koje će biti u Vladi Republike Srbije, odnosno u Kabinetu Miloša Vučevića. Opet jedno sa drugim ne ide pod ruku.

Međutim, ono što ja moram da konstatujem jeste da i po mom ukusu je, gospodine Vučeviću, možda moglo da bude malo više žena u vašem kabinetu, ali vi imate pravo da izaberete saradnike. Evo, neko mi kaže - biće. Ja čvrsto verujem da hoće. Ovo je vaša prva Vlada, biraćemo mi i neke druge, pa imamo kad.

Evo, potpuno ste u pravu, SPS je dao prof. Slavicu Đukić Dejanović i to, uprkos tome što možda mislite da smo mogli i drugačije, ja ipak mislim da je najbolji izbor.

Ovde se čula kritika i na račun Ivice Dačića, ali me ne tangira, iskrena da budem, zato što već tri dana, od kada ste objavili sastav svog kabineta, ja slušam zadovoljstvo pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova zbog činjenice da će Ivica Dačić da se vrati na čelo tog resora, što znači da, uprkos vašim ambicijama, gospodo… Sačekaću ja sve da čujem. Trebalo je pitati ko se kome više sviđa, ali jedna stvar koja i dalje treba da se uradi jeste da shvatimo da Skupština Srbije donosi zakone koji u dobroj meri, da ne kažem u potpunoj, diktiraju kvalitet života građanki i građana Srbije.

Zato, gospodo budući ministri, očekujem da sa puno svesti u ovoj fazi kada preuzimate svoje pozicije, pošto nas je vreme nekako naučilo da svaki mandat počne na jedan način, a onda se dogodi nesreća poput Kovida ili sukoba u Ukrajini, koji promeni put ili diktira nešto novo, nadam se da ovo neće biti Vlada kojoj će trasu koju ste zacrtali, gospodine Vučeviću, nešto poremetiti, jer je trasa koju ste zacrtali dobra za građane Republike Srbije i, konačno, za nju smo kao vladajuća većina dobili poverenje i to ne malo.

Moramo imati odgovornosti prema onim ljudima koji nisu glasali za nas, jer je očigledno da su nečim bili nezadovoljni, pa su probali da alternativu za nas nađu negde. Koliko su uspeli, shvatiće oni jer će se ovaj broj građana koji ukazuju poverenje, sigurna sam, promeniti na sve strane.

Neki naredni izbori, možda čak i ovi lokalni, će pokazati koliko nas u datom trenutku nisu dobro razumeli.

Ono što ću svakako da vas molim, i sa tim ću negde i završiti, jeste da u ovom mandatu obratite pažnju na jednu kategoriju ljudi koja je nepravedno zaboravljena – kategorija raseljenih Srba koji su bili zaposleni ili u javnom sektoru ili u nekada javnim preduzećima kojih više nema.

Njihova novčana naknada je određena nekom odlukom Vlade čak 2008. godine ili možda i 2006. godine, ne sećam se tačno, i ona je krajnje nepravedna u odnosu na te ljude koji su svoj radni vek negde proveli, nešto radili i ostali bez mogućnosti da ostvare svoje pravo na penziju. Čak i ako ga ostvare, sa tim prosekom koji imaju zbog te novčane naknade, to uglavnom budu minimalne penzije.

Surova se privatizacija desila u centralnoj Srbiji, ali još surovija rasprodaja svih naših fabrika dogodila se u južnoj srpskoj pokrajni pod patronatom Aljbina Kurtija. Ljudi koji su te fabrike gradili nisu imali pravo ni na kakvu naknadu niti ih se iko setio. Čak ni na kakvu naknadu nije imala pravo ni država Srbija, koja je apsolutno bila vlasnik svih tih fabrika koje su privatizovane mahom strancima ili lokalnim albanskim kriminalcima, pa ušle u preprodaju.

Tih ljudi nema mnogo. To je možda dvadesetak hiljada, ali vas molim da se njima pozabavimo na način na koji oni to zaslužuju, da im obezbedimo uslove da dostojanstveno sačekaju svoju starost i sačekaju neko vreme kada ćemo obezbediti uslove da se možda i vrate svojoj kući.

Ono što mi se naročito dopada jeste da ste imali jedan ton nacionalno odgovoran i dobro je što je tako. Dobro je i što ste na glas rekli, da svi vidimo i u kom smeru idu težnje nekih koji bi da nas vrate na neke stare puteve i nas koji smo prepoznali pokušaj da se ponovi jedna istorijska greška i nećemo je dozvoliti.

Vama i vašem kabinetu svakako želim uspešan rad. Socijalistička partija Srbije će bez sumnje glasati za ovu Vladu i biti partner iz ugla poslaničke grupe, baveći se čak i predlozima određenih zakona za koje mislimo da su nepravedno prošli put izostali da budu na dnevnom redu, ali zaslužuju da se tamo nađu.

Oni se tiču i žena i majki i svih posebnih kategorija, socijalno ugroženih ili važnih kojima se moramo baviti studioznije nego što smo to do sada uradili. Sada smo postavili okvir, ali nam trebaju finese zato što svaki zakon koji donesemo kada u primeni pokaže da mu fale finese, onda je naša obaveza da ga unapredimo.

Radovaću se jer će to verovatno biti jedan od zakona koji će imati apsolutnu podršku. Ako se to ne dogodi, onda će se jasno videti da je sva priča o tome bila samo suva politička demagogija i pokušaj da se pokupe određeni glasovi sa levice, jer čulo se kroz ove diskusija da ima i većih levičara od socijalista, ali bogami i većih radikala od gospodina Šešelja. I on bi ostao u čudu da je čuo kako neki koji su se zdušno borili protiv njega danas govore njegovim rečnikom, pa čak nije ni modifikovan.

Hvala vam.

Hvala.

Ja pokušavam da se setim, ali pomoći će mi neko, možda kolega Milenko Jovanov. Godine 2012. do 2014, ko je sa SNS bio u vlasti u Trsteniku? Ja sam čula ovaj aplauz i oduševljena sam iz jednog drugog razloga, vi ćete me predsednice razumeti. Ipak će na izbore 2. juna izaći sva srpska opozicija, to je aplauz pokazao. Hvala.

Hvala, predsednice.

Ako bude bilo dovoljno strpljenja, ja ću vrlo kratko. Čak nije ni replika na ono izlaganje koje smo čuli, više je konstatacija.

Srbiju su kroz vekove branili muškarci, žene su se mahom branile same. Šokirana sam momentom u kome prvo izlaganje narodnog poslanika, tendenciozno jeste bio samo jedan napad na ministrake u Vladi Republike Srbije, pojedinačno, imenom i prezimenom, pozivajući se na paušalne ocene, na nekakve informacije iz južne srpske pokrajine.

Ne branim ja Milicu Đurđević Stamenkovski… Ima ovde svega, samo nema obraza. Smeta Ivica Dačić koji je kontinuirano u Vladi, istina je. Nije sramota imati stav – kad porastem biću Dačić ili gospodin Vučević. Predstavili ste ekspoze, o njemu ćemo razgovarati kada dobijem pravo kao ovlašćeni predstavnik, a sada sam se javila samo da ukažem građanima Srbije kako izgleda obračun sa vladajućom većinom, od Milice Đurđević preko Dubravke, do Tanje Macure, čini mi se, prisećajući se šta su te žene radile, rekle u prošlom mandatu i u proteklom periodu. One su nešto radile i rekle, pa neka je bilo i pogrešno. Šta ćemo sa onima koji nisu radili ništa i nikada neće dobiti šansu od građana Srbije?

Treba biti oprezan kod kritike buduće Vlade gospodina Miloša Vučevića. Koliko god vas se nedopadali ministri i ministarke, to su ljudi sa kojima ćete sarađivati kao predstavnici u parlamentu Srbije naredne četiri godine. Pre svega, apelujem da poštujemo jedni druge ili bar da poštujemo sebe i funkciju koju su nam građani dali. Hvala.

Hvala gospodine Vučeviću.

Reč ima kolega Balint Pastor.

Izvolite.

Kolega Balint Pastor.

Izvolite.

Zahvaljujem, predsednice.

Govoriću po amandmanu u ime poslaničke grupe SPS, čisto da naglasim, da me ne bi opominjali na vreme koje danas nismo koristili.

Zašto nismo koristili vreme? Zato što sam zajedno sa vama učestvovala u svim razgovorima koji su trebali da budu dijalog, pa sam razumela da je korektno izbeći danas raspravu ako nam je krajnji cilj bio, svih zajedno, da ovo bude jedan zajednički posao koji ćemo uraditi brzo.

Ja se javljam po amandmanu zarad građana Republike Srbije koji sad sigurno ne znaju o čemu mi razgovaramo, a tačno je pet do 10 uveče. Amandman glasi - briše se. Sve što ste čuli dovde tiče se teksta - briše se.

Bilo bi sasvim u redu da smo sačekali da na nekoj sledećoj plenarnoj sednici razgovaramo o nekom konkretnom zakonskom predlogu koji možda ima veze sa svim temama koje smo danas delegirali.

Mi smo danas sa pozicije pre svega vladajuće većine, osim kolege Jovanova, vrlo malo kolega je iskoristilo vreme da govori, osim onih koji su bili prozvani, poput kolege Ružića, i to na jedan način koji je nedostojan i badava je u drugom javljanju reći da poštujete nečiji čin, ako u prvom izgovorite tako tešku klevetu da snosimo odgovornost za jednu tragediju koja je tragedija nad svim tragedijama. Sramno je pokušavati da na ovaj način pokupimo političke poene. Nije da se to ne može, nego je malo sramota, ako krenemo da se obrazom bavimo.

Ja pretpostavljam da je ozbiljan procenat kolega uložio neko vreme u analitiku istorije, rada i postojanja SPS, ali pod okolnostima da se veliki procenat kolega iz opozicije jako kratko bavi ovim poslom, mislim da nisu ni imali dovoljno vremena da jednu kompleksnu istoriju jedne ozbiljne političke partije, najstarije na političkoj sceni, izuče na način na koji bi to trebalo.

Površne ocene suštinski mene lično ne dotiču, ali zarad građana Srbije, imam obavezu da kažem da me je čak u dobroj meri motivisao ovaj amandman koji kaže - briše se. Ovako smo i pregovarali. Sedimo satima i onda se sutra sve briše. I to je trajalo.

Na kraju smo napravili kao vladajuća većina jedan ustupak sa kojim nisam saglasna, konačno niko od nas ga nije želeo, ali smatrali smo da možda to treba uraditi da bismo civilizovali ovu raspravu, a onda smo je civilizovali na način - ako ne piše "briše se", onda razgovaramo tonom koji, bar meni, para uši. Ja odlično čujem i ne razumem zašto bilo ko mora da viče da bi dokazao ono što misli? To je karakteristika ljudi koji ne veruju u svoje reči. Samo onda kada niste sigurni da ste u pravu, morate da govorite glasnije, ne biste li ubedili slušaoce, a slušaoci su građani Srbije koji, sva sreća, gledaju u parlament u kome više nemamo onih nemilih scena koje smo imali u prošlom mandatu i na početku ovog, konačno.

Međutim, imamo istu retoriku, imamo zloupotrebu raznih tema koje su nam drage ili su po proceni nekih agencija tačno teme koje donose glasove i nećemo od toga odustati.

Bilo je najpoštenije i od vas, poštovane kolege koji ste odlučili, kako sami rekoste, da se borite po svaku cenu, i od onih koji su odlučili da se ne bore ni po koju cenu, da smanjimo diskusiju, donesemo izmene i dopune Zakona o lokalnim izborima, izađemo pred te građane, i to je mnogo lakše na ovim lokalnim izborima, kudikamo lakše. Republički znaju da budu možda malo i specifični, ali na lokalnim svi jedni druge poznajemo. E, sad, da li smo još mogli da prilagodimo datum održavanja lokalnih izbora istraživanjima koja idu u prilog opozicije, možda i jesmo, ali bi to baš bilo i neustavno i prilično nekako mazohistički od strane vladajuće većine.

Svaka priča o izbornoj krađi koju ste sveli na izbornu krađu u gradu Beogradu, jer koliko razumem na republičkom nivou toga nije bilo, kutije su bile jedna pored druge u Beogradu, ali je nekim čudom ovo za Beograd baš bila opterećena nekakvom krađom. Pale su u vodu preporukama ODIHR-a i o tome sam govorila kada smo razgovarali na Kolegijumu, dijalogu, kako god ga doživeli, nepotrebno je improvizovati krizu iz koje treba neko da bude predstavljen kao žrtva, jer smo u konkretnom slučaju u dobroj meri žrtve baš mi iz vladajuće većine.

Tumačili ste nas, reprodukovali kako vam je odgovaralo, citirali na teme koje nismo izgovorili i sad odjednom kada imamo 2. jun kao dan za potencijalnu ili potpunu političku borbu na legalno raspisanim izborima koji će se dogoditi, mi smo ovde otvorili jednu arenu koja je trebala da ubedi građane Srbije da sve što smo rekli u nekom prethodnom periodu, sve što smo uradili u prethodnom periodu, bez razlike da li se radi o temi Kosova i Metohije, a jesmo, bacimo u vodu i danas kažemo ono što bi bilo jako pitko.

Čak sam imala danas pitanje od novinara - da li je tema i da li tema lokalnih izbora sme da bude Kosovo i Metohija? Poštovani građani, sme i, ako mene pitate, treba, treba svaki dan da se bavimo najotvorenijim nacionalnim pitanjem, ali ne na način da ga banalizujemo, ne na način da ovde izgovaramo parole, mašemo rukama parole i vičemo, raspravljamo se sami sa sobom, prozivamo ljude kojih nema u sali, prisećamo se svega što nam je u jednom trenutku bilo dragoceno, da prevarimo građane Srbije, da privučemo pažnju i onda se pokazalo da izborni rezultati ipak ne idu u prilog.

S tim u vezi, iako vremena ima dosta, ne sumnjam da ćete iskoristiti sve vreme koje vam je preostalo, ali sumnjam da ćete postići efekat prikupljanja glasova.

Sad ovo više deluje kao da ste malo dokoni, nesnađeni, bez platforme sa kojom ćete na izbore, pa ajmo da se setimo istorije SPS, SNS, ali da pritom tu istoriju nekako revidiramo i da se setimo samo onoga što nam je važno, jer ako bismo se zaista sećali istorije SPS onda je gospodin Ružić u pravu – malo ko bi mogao da kaže da nije sarađivao sa socijalistima, a niko ne bi mogao da kaže da neće.

Prema tome, uvažene kolege iz opozicionog bloka, ako nemate za napisati ništa pametnije od – briše se, bilo bi dobro da ne izgovarate reči koje za svoj efekat u krajnjoj liniji imaju baš to – briše se.

Hvala vam.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Poštovane koleginice i kolege, uvažene građanke i građani Srbije, tačka dnevnog reda je izbor predsednice Skupštine Srbije. Nekako ne mogu da se otmem utisku, ovo je treći dan, ako se ne varam, da razgovaramo na tu temu, odnosno da je to tačka dnevnog reda, a da mi razgovaramo o svemu, samo ne o tome.

Probaću da, u skladu sa Poslovnikom, ipak govorim o temi - predloženom kandidatu većine poslanika u ovom sazivu, gospođi Ani Brnabić.

Ono što se čulo o Ani Brnabić u većini slučajeva su bile kritike koje su malo kritike, malo uvrede i uglavnom nešto što se teško spočitava baš Ani Brnabić. Sećam se i perioda kada je Ana Brnabić predložena za premijera Vlade Republike Srbije prvi put i ni tada, ni danas, ni u međuvremenu niko nije osporio profesionalnu karijeru Ane Brnabić. Ali su nam bila puna usta njenog privatnog života, njenih prijatelja, njene familije, rodbine, kumova, čega god hoćete, samo ne činjenice da kažemo, ako imamo razlog, zašto Ana Brnabić ne može da predsedava parlamentom Srbije. Ja baš mislim da može i baš mislim da treba i beskrajno mi je drago što će obavljati funkciju predsednice Skupštine Srbije.

A zašto mi je drago? Pre svega, drago mi je što ćemo ponovo imati ženu na čelu parlamenta. Praksa je pokazala da je to bilo delotvorne. Neke mnogo važne zakone smo doneli u periodima kada su žene predsedavale parlamentom Srbije. Iza mene sedi profesorka Slavica Đukić Dejanović, koja je bila predsednica, čini mi se, u onom najosetljivijem parlamentarnom periodu kada je, da se svedem sada na one brojke o kojima često ovde govorimo, vladajuća većina imala svega 128 poslanika. Međutim, sa pozicije jedne žene, a bogami i profesionalca kao psihijatar, uspela je da taj mandat traje četiri godine.

Juče je bezbroj puta spomenuto njeno ime, a i u prošlom mandatu onoliko puta sam, bar ja, bila tužna što je nema da nekada kao profesionalac čuje sve nas, pa oceni u kakvim smo to ličnim problemima koje reflektujemo, kojekakvim frustracijama upućenim drugim ljudima, kolegama pritom.

U sve mane ljudi koji sede u parlamentu Srbije ja imam svest da je za njih glasao narod. Građanke i građani. Neko za nas koji pripadamo vladajućoj većini, neko za vas, gospodo, koji pripadate opoziciji, ali svi, sigurno, sa ambicijom da ovde sedimo i razgovaramo o problemima, a ne o animozitetima, da ovde sedimo i razgovaramo o unapređenju kvaliteta njihovog života, a ne o tome ko koga voli ili mrzi. Sve smo radili u prošlom mandatu, osim toga. U ovom smo krenuli da na temu izbora predsednice parlamenta govorimo o svim temama koje će se, potencijalno, možda i naći pred parlamentom Srbije.

Zato i kažem da je dobro što će Ana Brnabić biti predsednica parlamenta jer je pokazala jednu sposobnost kojoj se iskreno divim. Ne sećam se da je bilo koja žena brutalnije vređana u ovoj sali. I ne sećam se da je bilo ko rekao – izvinite, ali da se 100 puta ponovilo, ako je u naletu emocija na koje ima pravo kao živ čovek, Ana nešto makar i van mikrofona progovorila.

Kad imate sposobnost da trpite te udarce ispod pojasa, onda morate da imate sposobnost i da rukovodite sa 250 poslanika koji nisu baš svi došli da bi bili poslanici. Neki su došli da izgrade svoju karijeru političke zvezde, nesvesni da kada se postaje zvezda na jednoj, pet, sedam bezobraznih diskusija brzo se prestaje zvezda.

Sve smo ovde slušali, pa i činjenicu da je Ana Brnabić bila apolitična ili nije bila član SNS kada je postala predsednica Vlade, što je opet ne diskvalifikuje, kao što je danas ne diskvalifikuje činjenica da je potpredsednica SNS. Prosto je pravo svakog čoveka da profesionalno prihvati da uradi jedan posao za narod i državu, a da onda, u sklopu ljudi koji su joj ukazali poverenje, prepozna istu ideju i politički se opredeli. To je daleko časnije od onih momenata koji su se dešavali, a to je da se posvađamo sa partijskim drugovima, promenimo partiju, otmemo, presvučemo se, zovemo se sad ovako, sad onako i da još sa te pozicije, a bogami je veliki broj takvih, kritikujemo neprincipijelnost Ane Brnabić.

Treće što je, takođe, fenomen – u tri mandata biti predsednica Vlada sa pozicije žene, pa još posle toga kao još jedan stepen više poverenja, ja bih rekla, dobiti šansu da vodite parlament Srbije, mislim da će ostati zapamćeno i da je važno za sve one žene koje se bave politikom, učestvuju u političkom životu, ali i za sve one žene koje za to do sad nisu imali hrabrosti.

Da li je lako? Nije, naravno. Da li je izazov? Jeste. Da li može da se izađe na kraj sa svim predrasudama koje se tiču ženske populacije i političkog angažmana? 0, da, može. Nekad i sa mnogo težih pozicija, kakva je bila Anina, pre svega zbog onoga zbog čega su je opet beskrajno vređali, a to je njenog seksualnog opredeljenja, iako kada biste zagrebli sada u ovoj sali i mimo ove sale i u ovoj časnoj i poštenoj Srbiji mnogo je onih koji bi morali da se stide zbog svojih delovanja na te teme.

Ono što je Ana rekla transparentno neki kriju. Ana žena, oni muškarci. To nikad nije dobro, pa čak i ako ne kriju to.

Mnogo je gore za Srbiju i srpski narod ako izgubimo respekt prema porodici, prema majkama svoje dece, a i to se često dešava.

Nikada to nije upotrebila Ana Brnabić, ja znam da je mogla. I to je dodatno kvalifikuje da vodi ovaj parlament u ove četiri godine.

Ono što je važno za mene i za poslaničku grupu SPS jeste da ćemo mi imati vremena da razgovaramo o nekim važnim pitanjima i nadam se da ćemo imati i šansu i prostora. Kad kažem šansu i prostora onda se nadam da ćemo o tome razgovarati svi koliko nas je.

Juče su pomenuti neki predlozi zakona koji su u prošlom mandatu navodno ostali bez da se o njima razgovara. Lepo je to rekao kolega Jovanov – ne zbog toga što mi to nismo hteli. Hteli smo, nego smo čekali samo da se dogovorite sa pozicije opozicije kako ćemo s tim.

Reći ću vam o čemu je trebalo da se razgovara, i to smo se sa pozicije SPS prećutali zato što je važno da se donese zakon, a nije mnogo važno ko je predlagač, bar ne nama. Sa tradicijom od 34 godine mi baš ne moramo da trčimo da se prvi zapljunemo. Nekako mi se čini da se zna šta mislimo. Radilo se o izmenama Zakona o socijalnoj zaštiti. To je važan zakon. Čvrsto verujem, Ana, da ćemo uspeti da sada o tome razgovaramo.

Predizborna kampanja je sve nas iz SPS značila jednu stvar da saslušamo te ljude sa kojima smo sreli i od kojih smo tražili glas. Tako smo čuli koji su sve to problemi na koje direktno možemo da utičemo kao narodni poslanici i Skupština Srbije. E, u tim problemima, odnosno ti problemi su sadržani u Predlogu izmene Zakona o socijalnoj zaštiti, a probali smo, istine radi i obraza svih nas, da kao poslanička grupa SPS na to utičemo 2010. i 2011. godine, čak.

Uvažena koleginica Mirjana Dragaš, jedan vrhunski sociolog, je probala da i tada ukaže na te probleme. Nije bilo razumevanja, tako da nemojte da mi razgovaramo o tim kategorijama, ljudi kao da nikoga nije bilo briga u ovom mandatu. Bogami malo duže ili nije bilo briga ili baš nismo imali sluh, ili smo imali veće probleme u tom trenutku, pa je to ostajalo ispod radara.

Predloga zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, takođe napisan u poslaničkoj grupi SPS, beskrajno važan. Predlog zakona o medicinskim sestrama i tehničarima, odnosno Predlog zakona o medicinskoj nezi, zna gospođa Macura o čemu govorim. O tome koliko je neravnopravan položaj medicinskih sestara u ovom trenutku. Pa, ako hoćete i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim i drugim praznicima.

Konačno, možemo mi da razgovaramo i o toj rezoluciji, koju ste kolega predložili, ali hajde da razgovaramo o rezoluciji, hajde samo da ne dođemo do faze da se ponovo brukamo i dajemo na važnosti Aljbinu Kurtiju držeći sednice koje liče na sve, samo ne na ozbiljne ljude koji brinu o nacionalnom i državnom interesu Srbije i pre svega o građanima koji žive na Kosovu i Metohiji, ali ne samo o građanima koji žive na Kosovu i Metohiji nego i o građanima koji su pod pritiskom, pretnjom oružjem, svejedno je da li 1999. godine ili 2004. godine ili 2008. godine ili 2020. godine morali da napuste taj prostor, ni o njima nismo razgovarali od 1999. godine na ovamo, osim u pokušajima.

Sve su to teme koje treba da budu sadržane u jednoj rezoluciji, a naš zadatak kao narodnih poslanika bio oduvek i danas je i sutra bi trebalo da bude da svoj autoritet, svoje pozicije, svoje prisustvo pre svega na međunarodnim forumima iskoristimo upravo da objasnimo kolika se nepravda nanosi državi Srbiji i srpskom narodu kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Zato sam bila i još uvek sam jako ljuta, povređena, ne razumem bilo koga od mojih kolega ko se nađe preko puta evropskih zvaničnika i ni u jednom trenutku ne progovori o toj najotvorenijoj rani Srbije. Ne mislim da imam bilo kakvo veće pravo, iako bih možda i mogla na tu temu od svakog od vas, ali očekujem da kao odgovorni ljudi i na kraju kao predstavnici apsolutne većine u Srbiji koja kaže Kosovo je južna srpska pokrajina, to u ime birača koji su glasali za vas, kažete, uvažene kolege kada god se nađete sa zvaničnicima iz Evrope i sveta.

Ima mnogo njih koji su svoj stav o Kosovu i Metohiji prepisali ili im je nametnut, ili im je rečeno da to tako treba, da ne kažem da je plaćen i da je kupljen. Ako im lepo objasnite šta je problem. Možda nećete promeniti njihovo mišljenje, na taj kratak rok, ali dugoročno verovatno hoćete.

Ono na šta smo svakako spremni, kao poslanička grupa SPS, ili sa pravom mogu da kažem i kao koalicija zajedno sa JS jeste da saslušamo sve vaše konstruktivne predloge, da čujemo šta je to o čemu mislite da možemo da razgovaramo, ali budite sigurni da se nikada neće desiti da prećutimo pokušaj da nam spočitate ono što vam se sviđa, ili mislite da tako treba, da vređate, ponižavate ljude, bez razlike s koje strane takve uvrede idu.

Apel profesora već tri dana traje u samo jednom smeru, hajte da ova rasprava izgleda civilizovano. Nadam se, uvaženi profesore da nećemo imati rasprave kakve smo imali u prošlom mandatu, da ćemo se baviti tačkama dnevnog reda. Nisu ova prva dva dana obećala da to baš ide u tom smeri. Ali, ova prva euforija, uglavnom i nije za merenje. Neka ovaj prva konstitutivna sednica bude, hajde da razumemo kao šansu da pokažemo, evo nas ponovo u parlamentu. Ali, da kod svih ostalih sednica koje će biti tematske ipak sednemo kao ljudi i pročitamo zakone i ne počinjemo raspravu sa pozicije ne valja Ana Brnabić.

Ana Brnabić će uspešno voditi ovaj parlament. Jedan, moram priznati onako ženski tim, koji obećava. Neki misle da će to biti suptilnije, ja mislim da će biti oštrije, nego što je bilo, i ako nije falili žena u timu Vlade Orlića. Bilo kako bilo, pred nama je četiri godine, probajte da ostanemo ljudi jedni prema drugima, jer ova zgrada pamti svaku izgovorenu reč, svaki zarez. Nemojte da za 20 godina, kada neko bude čitao stenograme, bude vas sramota ako dođe unuk da vas pita, što si deda ovo rekao u parlamentu Srbije. Hvala vam najlepše.

Poštovani predsedavajući, reklamiram član 106. Mislim da ste bili u obavezi po dva osnova, pre svega, kao predsedavajući, a onda i kao profesor, da prekinete prethodnog govornika zato što se, osim što se govorilo o nečemu što nije tačka dnevnog reda, govorilo o nečemu što je istorijska tekovina srpskog naroda, o Gazimestanu. Mogli ste sa pozicije nekoga ko to pamti i, sigurna sam, učestvovao je kao jedan patriota da objasnite prethodnom govorniku, koji ima pravo da to ne pamti i o tome ništa ne zna, da Gazimestan nije bio ništa drugo do mogućnost da se po prvi put u istoriji Srbi na Kosovu i Metohiji osećaju kao Srbi. I ako se ponovi, okupljanje Srba zarad nacionalnog interesa i očuvanja nacionalnog identiteta, to nije nikakav jeres.

Drugo, otac nacije, citiram prethodnog govornika, nije Srbima potreban otac nacije, ali nam je potreban lider koji je dovoljno patriota, koji nije neko ko će zarad sitne vlasti slušati direktive sa bilo koje strane, kojim neće upravljati bilo kakvi svetski moćnici uprkos njihovim ambicijama. Ako se to sad zove otac nacije i ako je u tom kontekstu to bio i Slobodan Milošević, onda mu se nema na čemu zameriti.

Ne mislim da ste namerno propustili da opomenete ili profesorski edukujete mog kolegu koji je govorio pre mene, ali vas molim da svaki naredni put kada se ovako važne teme poput Gazimestana i Vidovdana i okupljanja, one su već istorijske, to jedna ozbiljna distanca, kada se neki ljudi koji to ne pamte to dotaknu, onda im pomozite bar dok predsedavate, profesorski, da razumeju o čemu tačno govore.

Hvala vam i ne želim da se izjasnimo o povredi Poslovnika.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.

Očarali ste me profesore, čestitam na vođenju sednice. Neko je ipak pomenuo, čim ja imam pravo na repliku, SPS.

Ovo je moje prvo obraćanje u ovom sazivu. Mislila sam da se neće razlikovati ovaj saziv od prethodnog, ali hoće. U prethodnom nismo slušali stihove tako cenjenog pesnika kakav je bio gospodin Dis. Nismo slušali ni jeftini pokušaj da se okrive neki ljudi koje ste nekada silno hvalili. Jedino što se ne menja kod čoveka su ime i prezime, najčešće.

I zabluda je ako neko misli da kada promenite stranku ili partiju, zaboravi se sve ono što ste bili u prethodnom mandatu, pa tako uvaženi gospodine Đilas, zahvaljujući toj SPS kojoj ste posvetili između ostalog te stihove, postali ste gradonačelnik Beograda. Tada nismo bili crni, nego kao i danas crveni, ali vam nismo smetali. Danas vam smeta matematika koja je posledica volje naroda.

Pokušavate da spakujete sve ono što vam se sviđa u realnost koju bi trebalo da prihvati Srbija. Bojim se da ste omašili, osim što za recitovanje, zaista mogu da vam čestitam. Ima osim tog pesnika i nekih mudrih srpskih glava. U ime SPS da odgovorim stihom i to velikog Njegoša – zlo je vreme orla naćeralo da zimuje među kokošima. To je bilo 2008. godine. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Poslovnik je duboko prekršen i mogao bi da se navede svaki član. Nedavno sam stigla sa službenog puta i da nisam ispratila dnevni red ove sednice imala bih dilemu šta je na dnevnom redu, ali nemam uvaženi kolega zato što znam da ste dobili ispunjenje najveće želje, a to je da se dogode izbori u Srbiji, vanredni parlamentarni. Pa, mi se čini da ste krenuli u kampanju, lošu, jeftinu, ali brzu. Opominjem...

(Tatjana Manojlović: A tvoja je skupa.)

Obavezno proverite koliko to košta budžet Skupštine, obavezno proverite sve to. Ja vas molim, to prvo da vam bude na agendi kada se vratite na vlast i kada Srbija glasa za nekog poput vas i ja nemam sa tim problem. Imam problem ovde kada grubo zloupotrebite prvo moje vreme da ukažem na povredu Poslovnika…

(Narodni poslanik Radomir Lazović dobacuje.)

Kolega Lazoviću, zašto urlate dok ja govorim?

(Tatjana Manojlović: Nepristojni ste, napravili ste cirkus.)

Pošto ste uvažena damo, upravo izgovorili da sam nedostojna ovog doma, vi koji ste verovatno dostojni, hajte kadar na vas da ovi građani vide koliko je vaše dostojanstvo. Hajde da građani prepoznaju koliko sam puta ja urlala kada vi nešto pokušavate da kažete, a šta ste vi radili kada se ja javim za reč.

Brojala sam dnevnice, podeliću ih sa vama do dinara, to vam odgovorno tvrdim. Obnovićete garderobu, dobar je to novac. Sram vas bilo! Sram vas bilo od prvog vagona, od vagona o kome pričate o Pećkoj patrijaršiji, od vagona o kome pričate o izdaji Kosova, od vagona o kome pričate kako je glavni zagovornik Kurtijeve politike danas Aleksandar Vučić.

Ne branim ja ovde Aleksandra Vučića, ali vas pitam, ako ste vi u pravu, kako se meni koliko je juče dogodilo da u razgovoru sa potpredsednikom parlamenta jedne afričke zemlje čujem da nikada kao potpredsednik parlamenta i predsednik Odbora za spoljne poslove i bezbednosne poslove te zemlje u mandatu od 17 godina nije video papir o priznanju Kosova svoje države, ali da zna da je njegov ministar, jedan od sedam u tom periodu dok je on vršio vlast, bio vrlo podložan tome da bude potkupljen.

Zato vas pitam, ako su Albanci znali za tu vrlinu tog ministra, kako je propustismo kao veliki Srbi? Kako nam se onda desilo da imamo različita priznanja, a da smo ćutali kao da živi bili nismo? I da danas, 2023. godine, na rubu 2024. godine, objašnjavate ovde da li neko ima emotivne razloge da brani pojedince? Kao muškarca treba da vas bude sramota. Kao političare, treba da vas bude sramota zato što nema razloga da na taj način razgovarate sa jednom ženom.

Konačno, šta ste vi mislili mladi kolega, to je vaš problem. Šta ste izgovorili, to je nedopustivo za Skupštinu Srbije. Emotivna odbrana Kosova i Metohije od strane onih ljudi koji tamo žive je možda nekad nerazumljiva za vas, ali opravdana kudikamo. Da plačem zbog vaših izjava? Pa, ja nisam plakala zbog opasnijih od vas. Ja mogu da se smejem, nego mi je tuga, jer je tema teška. Inače, sve što sam čula, samo smešno, poštovani kolega, daleko je i od tuge i od istine.

Na član 10. amandmane u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici Jerković, Olenik i zajedno Milivojević, Novaković, Marković, Mitrović i Gavrilović.

Kolega Milivojeviću, ajmo malo o amandmanu.

Da li se vaš amandman tiče mene ili predsednika Vučića?
Na član 10. amandman su zajedno podneli poslanici Lutovac, Manojlović, Rakić.

Na član 11. amandman u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici Olenik, Milivojević, Novaković, Marković, Mitrović i Gavrilović.
Reč ima Srđan Milivojević.

Na član 12. amandmane u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici Olenik i zajedno Milivojević, Novaković, Marković, Mitrović i Gavrilović.
Reč ima Srđan Milivojević.