Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovani predsedniče, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je materija u kojoj bi trebalo da postoji apsolutna saglasnost svih poslanika, materija gde je postignuta saglasnost svih zemalja jugoistočne Evrope i gde su svi oni potpisali te ugovore.
Bila sam na jednom savetovanju u Rumuniji, grupa poslanika iz našeg poslaničkog doma, bili su poslanici iz ostalih zemalja i ukazivano je na značaj jednog ovakvog posla. Ovaj posao je takav da, hteli mi ili ne, Srbija nije mogla da bude mimoiđena jer je na putu, a i orijentacija ove vlade i pojedinih stranaka, da ne kažem svih, jeste baš za to da ova energetska zajednica i bude oformljena.
Ovaj zakon je važan zbog toga što će omogućiti da u slučaju nestanka energije u pojedinim delovima jedni drugima pomažemo, a to je vrlo važno, stvara se osećaj zajedništva na ovom prostoru. Ako ni oko čega drugog, neka bude prvo oko energije, a ona je izvor života na kraju, a pokazaće se kasnije da će to biti i voda i možda ćemo na ovom skupu raspravljati i o takvom jednom sporazumu.
Evropska komisija je ovaj posao započela početkom 2002. godine i rešila je da značajan deo svojih resursa angažuje za uspeh procesa osnivanja otvorenog tržišta energije, kao najprioritetnije aktivnosti u oblasti energetike i evropskih integracija zemalja jugoistočne Evrope. Rešavanje ove oblasti vodi ka ozbiljnoj reformi elektroenergetskog sektora. Evropska komisija je, kao institucija koja je zadužena za koordinaciju aktivnosti u ovom procesu, u saradnji sa zemljama regiona, postavila ciljeve koji su ambiciozni i normalno da idu ka svim ostalim integracijama, gde je i Pakt za stabilnost; uključeni su i različiti donatori i međunarodne finansijske institucije.
U tom cilju je u Atini 15. novembra 2002. godine potpisan Memorandum o razumevanju od strane ministra nadležnog za energetiku Vlade SR Jugoslavije. Ovim memorandumom je izražena politička volja potpisnika za uspostavljanje regionalnog tržišta električne energije u jugoistočnoj Evropi na principima na kojima se ovo tržište zasniva u EU i formirana nova organizaciona struktura ovog procesa. Radi realizacije ciljeva i sprovođenja odredbi Memoranduma obrazovani su Ministarski savet, Stalna grupa na visokom nivou i Regulatorni forum jugoistočne Evrope za električnu energiju, tzv. Atinski forum.
Na ministarskom savetu u Atini 8. decembra 2003. godine potpisan je Memorandum o razumevanju o regionalnom tržištu energije i njegovom uključivanju u unutrašnje tržište energije Evropske zajednice, koji pored tržišta električne energije obuhvaćenog Memorandumom uključuje i stvaranje regionalnog tržišta gasa, kao i zahteve Direktive EU o unutrašnjem tržištu električne energije 2003/54 i Direktive 2003/55.
Ovaj memorandum, kao i prethodni, ne predstavlja međunarodno obavezujući akt, već samo izraz političke volje i na kraju i interes određene grupe zemalja. Potpisivanje memoranduma je dalo dodatni podsticaj za pripremu Ugovora o osnivanju energetske zajednice.
Pravni okvir Ugovora čini regulativa EU, što znači da ugovorne strane preuzimaju obavezu da usaglase svoje zakonodavstvo sa zahtevima i direktivama Evropske unije koje se odnose na energetiku i zaštitu životne sredine, što je vrlo važno, na šta smo počeli da obraćamo pažnju, što do sada nije bio slučaj, i tokom 2004. i 2005. godine odvijali su se i okončali pregovori.
Nakon što je od strana u Ugovoru prihvaćen konačan predlog Ugovora, izvršeno je parafiranje ovog predloga u martu 2005. godine.
Proces osnivanja energetske zajednice je drugi naziv za proces osnivanja energetskog tržišta zemalja jugoistočne Evrope i njegovog kasnijeg integrisanja u unutrašnje tržište energije Evropske zajednice, kao strane u Ugovoru, ali i druge međunarodne energetske organizacije i integracije, kao i ostale zajednice.
Ratifikacija Ugovora o osnivanju energetske zajednice, a potom i njegovo efikasno sprovođenje, od ogromnog su značaja ne samo za uspeh reformi našeg energetskog sektora i njegovo funkcionisanje saglasno principima EU, već i za ukupni proces evropskih integracija, i to ne samo naše zemlje, već i ostalih zemalja regiona.
Ovaj ugovor nudi okvir za saradnju u oblasti energetike između zemalja jugoistočne Evrope, između njih i zemalja EU, i olakšava transfer iskustava i harmonizaciju sa zahtevima EU.
Njegovo sprovođenje će ojačati naše odnose sa EU, ali i sa zemljama u regionu, što će biti uzajamno korisno za sve strane u Ugovoru i omogućiće stabilnost i snažan ekonomski razvoj, jer je energija pokretač svih odnosa i celokupnog razvoja društva.
Ugovorne strane su se sporazumele da osnuju između sebe tržište električne energije, odnosno prirodnog gasa, na osnovu zajedničkog interesa i solidarnosti, a ovo tržište u narednim fazama može biti prošireno i sa drugim energetskim proizvodima i nosiocima energije.
Jedna od važnih pretpostavki je i stvaranje sigurnosnog sistema na nivou regiona za električnu energiju i gas. Trebalo bi da se u Ugovoru predvidi da zemlje pomažu jedna drugoj u slučaju energetske krize, to sam već kazala.
Ugovor predstavlja kamen temeljac evropskih integracija u regionu, analogno onome što se desilo u EU u prošlosti uspostavljanjem Evropske zajednice za ugalj i čelik, ali istovremeno i jedan kompleksan dokument, čiji će se sadržaj menjati i širiti sa daljim razvojem energetskog zakonodavstva EU, kao i sa funkcionisanjem institucija energetske zajednice koje se osnivaju Ugovorom, koje bi trebalo da budu potpuno operativne nakon stupanja Ugovora na snagu.
U narednom periodu Ministarski savet bi trebalo da zauzme stav po pitanju bugarskog predloga o osnivanju regionalnog energetskog informacionog centra, što ja uvek potenciram, jer to je normalno, kao institucije energetske zajednice, sa sedištem u Sofiji. Sigurna sam da će Ministarstvo rudarstva i energetike nastojati da predloži da neka od institucija energetske zajednice ima sedište u Beogradu. Za ostvarivanje ovakvog cilja bilo bi potrebno pokazati određene komparativne prednosti našeg sistema i našeg predloga. Doprinos Republike Srbije samom budžetu energetske zajednice platio bi se iz sredstava republičkog budžeta za 2007. godinu, što će se navesti, odnosno što će se u zakonu o budžetu i predvideti.
Prema proceni koja je dobijena od strane Evropske komisije, iz budžeta Republike Srbije bilo bi potrebno obezbediti maksimalno između 60.000 i 70.000 evra na godišnjem nivou kao doprinos budžetu energetske zajednice. Ministarski savet, čiji je član i ministar nadležan za pitanja energetike Republike Srbije, imaće punu kontrolu nad namenom sredstava budžeta energetske zajednice i načinom trošenja ovih sredstava. Ministarski savet će usvojiti proceduralni akt kojim se posebno utvrđuje postupak za sprovođenje budžeta i za prezentovanje i reviziju računa i inspekciju.
Posebno insistiram da stvarno jedan informacioni sistem bude taj koji će imati jedan centar u Beogradu, ali nije samo ovoj oblasti takav sistem potreban, nego nam je potreban u svim ministarstvima, za rad svih ministara. Skoro sam čitala izveštaj Vlade i pomalo sam tužna, jer to nisam našla, nisam videla da su se naša ministarstva trudila da razvijaju informacione sisteme u okviru svog rada.
Hvala vam, a mi ćemo kao G17 plus podržati ovaj zakon, što je normalno za Srbiju, a nažalost, ona je zadnja u potpisivanju ovog ugovora, ali to ne znači da neće biti najbolja.
Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo poslanici, pred nama je jedan zakon koji je za život svake zemlje vrlo važan. Ja bih ga uporedila: ono što je porodica za državu uopšte, to je i lokalna samouprava za državu.
Šta se sada događa u lokalnoj samoupravi? Najveći problem je što imate ogromna očekivanja građana, a izuzetno male kompetencije opština. Kada pogledate postojeći Zakon o lokalnoj samoupravi, u njemu je, praktično, više mesta dato mesnim zajednicama, nego gradskim opštinama. To je posledica procesa centralizacije koji se desio 90-tih godina, a tada je u nadležnosti lokalne samouprave bio i urbanizam, i inspekcije pri gradskim opštinama, i to ne samo građevinska i komunalna, nego i sanitarna, tržišna i uprava prihoda, što znači da se sama opština starala o naplati prihoda. To je bilo do 1995. godine.
Od 1995. godine je došlo do velike centralizacije na svim nivoima, počev od opština do javnih preduzeća. Ja sam iz "Telekoma" i znam kako se ta centralizacija odrazila na poslovanje tog preduzeća. Počeli smo da nazadujemo.
Prema iskustvima ljudi koji su dugo u upravi, tada je sve mnogo bolje radilo, mnogo je bolje funkcionisalo. Lokalna samouprava najbolje poznaje probleme svoje opštine, svoje teritorije i najbolje može da reaguje u rešavanju svojih problema. Jednostavno, nadležnosti koje su ranije pripadale opštinama treba im vratiti. Mislim da bi tada bilo mnogo efikasnije.
Građani inače smatraju svoje lokalne vlasti odgovornim za stvari za koje one, u suštini, nisu nadležne, a odgovorne opštine su dužne da reaguju na primedbe svojih građana. To oduzima mnogo energije i mnogo nesporazuma dolazi na tom nivou u skupštinama opština.
Imamo dobrih primera u svetu, gde se lokalna samouprava bavi ublažavanjem ekonomskih problema svojih sredina, pa su tako radile na formiranju industrijskih zona ili na pretvaranju određenih prostora, dakle, firmi koje su otišle u stečaj ili su likvidirane, u nove pogone i tako rešavale ekonomski položaj svojih lokalnih samouprava.
Dakle, lokalna samouprava će se fokusirati na neka sistemska rešenja koja će uticati na stvaranje bolje klime za lokalni ekonomski razvoj i tako će dobijati bolje rezultate u praksi.
Ovde je lokalna samouprava u ovom periodu bila zahvaćena inercijom, zemlja je bila u takvom položaju u kakvom je bila; normalno da je potrebno napraviti i obuku ljudi koji su došli na političke funkcije, a naravno i obuku same administracije u lokalnim samoupravama. Mislim da je to veoma važno i da država u ovom trenutku tome i poklanja pažnju.
Kako će se novi zakon o finansiranju lokalne samouprave odraziti na sistem finansiranja i da li će lokalne vlasti, posebno u siromašnim opštinama, postati motivisanije da se angažuju u prikupljanju sredstava?
Trenutno oko 40% svih prihoda lokalne samouprave zavisi od zakona o transferima, koje Narodna skupština donosi najčešće, svedoci smo sami, u decembru mesecu svake godine. Zbog toga je sistem nepredvidiv, onemogućava odgovarajuće budžetsko planiranje, a komercijalne banke koje pozajmljuju sredstva gradovima i opštinama izložene su onome što se obično zove političkim rizikom. Opasnost značajno smanjuje prihode opštini samo zahvaljujući odluci donetoj od strane Skupštine.
Predlog Stalne konferencije gradova, koja se u ovu problematiku izuzetno dobro uključila, predviđa stabilizovanje obima transfera vezivanjem procenta za BDP Republike, čime je moguće ne samo predvideti iznos transfera po opštinama u sledećoj godini, već sa dosta preciznosti i u nekoliko sledećih.
Postojeći sistem proizvodi izuzetne nejednakosti u ukupnim prihodima po glavi stanovnika, između razvijenih i manje razvijenih. Znači, postojeći sistem je taj koji je doveo do disproporcija 1:10. Novi zakon će dovesti do toga da te disproporcije budu znatno manje, i to u odnosu 1:5.
Tačno je da će se poboljšanje položaja nerazvijenih opština ostvariti delom na račun velikih gradova, a to su Novi Sad, Beograd i Niš, ali je tačno da će ovim zakonom lokalna samouprava dobijati porez na imovinu, pa će gradovi taj transfer od njih nadoknaditi porezom na imovinu iz svojih sredina. Takođe, stvara se mogućnost da lokalna samouprava koristi smanjene stope poreza na imovinu, kao podsticaj za privlačenje potencijalnih investitora. To je vrlo važno za lokalnu samoupravu.
U isto vreme se povećava udeo izvornih prihoda u strukturi budžeta lokalne samouprave, što je i princip koji Savet Evrope snažno podržava.
Predloženi zakon omogućava opštinama da same naplaćuju svoje izvorne prihode, uključujući i porez na imovinu. To što će biti porez na imovinu na neki način će stvoriti uslove da opštine izvrše pritisak na postojeću vladu da što pre donese zakon o povraćaju imovine, jer će tada i porez na imovinu biti povećan. Procenjuje se da je naplata ovog prihoda trenutno izuzetno loša, nešto ispod 40% onoga što bi se realno moglo naplatiti.
Preuzimanjem nadležnosti za naplatu svojih prihoda opštine će dobiti važan instrument za unapređivanje sopstvenog finansijskog položaja.
Zakon predviđa i ustanovljenje komisije za finansiranje lokalne samouprave, u čiji sastav bi trebalo da uđu predstavnici Ministarstva finansija i drugih resornih ministarstava i Stalne konferencije.
Ova komisija će pratiti funkcionisanje sistema finansiranja lokalne samouprave i predlagati mere za poboljšanje, davati mišljenje o propisima koji imaju uticaj na finansiranje opština i gradova i baviće se uvođenjem reda na način na koji pojedina ministarstva dodeljuju sredstva za finansiranje projekata lokalne samouprave.
Dakle, zakon je u suštini podsticajan, daje mogućnosti da lokalne samouprave budu kreativne, to je vrlo važno. U nastavku reforme finansiranja lokalne samouprave Stalna konferencija stavlja snažan naglasak na vraćanje svojinskih prava gradova, to je isto tako važan podatak, i ukidanje državne kontrole cena komunalnih usluga, kao i na definisanje učešća gradova i opština u ustupljenim naknadama.
Lokalne samouprave će se fokusirati na neka sistemska rešenja koja će uticati na stvaranje bolje klime za lokalni ekonomski razvoj.
Suština novog zakona o finansiranju lokalnih samouprava je da ojača njihova autonomija i da ubuduće same propisuju svoj izvorni porez na imovinu. U prvoj godini promene, od januara 2007. godine opštinama u Srbiji će biti preraspoređeno 2,1 milijarde dinara.
Ovakav zakon trebalo bi da omogući preraspoređivanje javnih finansija od bogatih ka siromašnijim, prema modelu Saveta Evrope koji ima popularan naziv "Robin Hud".
Aktuelni sistem finansiranja omogućuje opštinama konstantan rast prihoda od 2000. godine, pri čemu je učešće izdvojene sume sredstava opština u bruto društvenom proizvodu povećano od 3,8 iz 2000. godine na 6,6% u 2004. godini.
Po predlogu zakona, ono što je izuzetno važno, nenamenski transfer se fiksira u odnosu na BDP, 1,7%.
Znači, nastojalo se da se napravi formula, skoro matematička formula, da ne bi bilo nagađanja i na neki način udvoričkog sistema prema ministrima, nego zakon propisuje procente i zna se po kojim kriterijumima koja opština može da dobije sredstva.
Transferom se vrši ujednačavanje visine prihoda od ustupljenih poreza do nivoa od 90% proseka opštine i tako se smanjuje razlika između najbogatijih i najsiromašnijih opština.
U okviru ukupnog nenamenskog transfera ubrzan je deo transfera kojim se nadomeštaju gubici lokalnih jedinica, i to po formuli: ukupan iznos opšteg transfera u visini od 65% deli se prema broju stanovnika, prema površini teritorije jedinice, prema broju odeljenja u osnovnom obrazovanju, prema broju objekata u osnovnom obrazovanju, prema broju odeljenja u srednjem obrazovanju, prema broju objekata u srednjem obrazovanju, prema broju dece obuhvaćene dečjom zaštitom, prema broju objekata u dečjoj zaštiti.
Postoje predviđena umanjenja transfernih sredstava pod određenim uslovima. Postoje kategorije funkcionalnih transfernih sredstava za nove poslove, kao i namenski transfer za tačno određenu vrstu zadatka.
Namenski transferi bi bili ako su opštine u stanju da smisle dobre projekte i u tom slučaju Republika je u stanju da takve projekte finansira. Znači, Republika, odnosno država će nastojati da dobre projekte i dobre lokalne samouprave stimuliše da dalje idu i da se razvijaju.
Od iduće godine biće formirane lokalne poreske uprave, pri čemu će u početku Poreska uprava pružiti i podršku. Zakonom o finansiranju opština u Srbiji povećava se efikasnost upravljanja fiskalnom politikom, a krajnji rezultat biće formiranje poreske administracije.
Dakle, ovaj predlog zakona nastoji da vrati samostalnost lokalnoj samoupravi i da stimuliše preduzetnički duh stanovništva i lokalne samouprave, a samo takav pristup može omogućiti brži ekonomski napredak naše lepe Srbije i ja bih molila da nađemo snage da glasamo svi za ovaj zakon.
Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre i gospodo iz ministarstva, dame i gospodo poslanici, kao što znate i vidite, ovo je vrlo važan set zakona iz oblasti tržišta kapitala za koje će partija G17 plus, normalno, glasati.
Opredelila sam se da pričam o zakonu koji je za mene bio najpitkiji, najjasniji, a to je Zakon o investicionim fondovima.
Želela sam da vidim kako to stoje stvari u svetu što se tiče investicionih fondova. Investicioni fondovi ili, kako Englezi kažu, mutual funds, jedan su od najpopularnijih načina ulaganja novca, recimo u Kanadi.
Investicioni fondovi se najjednostavnije mogu definisati kao – na jednom mestu prikupljen novac od većeg broja ljudi, investitora koji imaju zajednički cilj u udruživanju novca sa drugim investitorima i ima veću vrednost. Evo nekih od njih.
Prvo, koja je to prednost?
Raznovrsnost kada ulažete sami. Vrlo je teško i potrebno je jako puno novca da biste ga uložili u veliki broj različitih investicija i time smanjiti potencijalni rizik kroz duži vremenski period. Ulaganjem u fondove, tj. kupovinom njegovih sastavnih delova (unit) postajate vlasnici jednog delića, odnosno dela svakog vrednosnog papira koji se nalazi u portfoliju fonda, a ponekad je reč čak i o 100%.
Druga prednost investicionih fondova jeste profesionalno rukovođenje investicijama. O tome na koji se način novac iz fonda investira odlučuju finansijski eksperti, profesionalni menadžeri. Tako je svaki dolar uložen u fond, a za ulaganje u investicione fondove može se krenuti sa 25 i 30 dolara. Uzela sam kanadski primer, jer je i to bila u svoje vreme siromašna zemlja kao mi, a više nije, pa sam, kao večiti optimista, mišljenja da ćemo i mi krenuti tim putem. Tu je uloženo znanje i iskustvo menadžera fonda.
Treća velika prednost ulaganja u fondove jeste likvidnost. Vaš novac nikada nije zarobljen, tako da se deo investicija može prodati i time novac može da naraste. Ulaganje u fondove nosi i određeni rizik, a taj rizik se kreće od niskog, pa do jako visokog stepena i u prvom redu zavisi od vrste fonda. Zbog toga je jako važno pre početka ulaganja u fondove porazgovarati sa nekim profesionalcem iz ove oblasti. Tom prilikom možete saznati sve važne informacije vezane za ulaganje u fondove i na osnovu analize više situacija i vaših ciljeva vezanih za investicije i investiranje, finansijski savetnik će vam dati predlog potencijalnih fondova koji bi vam u tom trenutku najviše odgovarali.
Uopšteno govoreći, postoji nekoliko kategorija, tj. vrsta fondova. Prvu grupu čine "income" fondovi, to su fondovi za zaradu, fondovi niskog stepena rizika. Novac za ove fondove ulazi u investicije tipa kratkoročne hartije od vrednosti, obveznice izdate na državnom ili provincijskom nivou, međunarodne obveznice, krediti, kao što i samo ime kaže, fondovi iz ove grupe isplaćuju svojim investitorima zaradu "income" u regularnim vremenskim terminima "equities funds".
Grupa fondova, a to su ovi, su fondovi zasnovani na stokovima kompanija. Ovo je dosta široka grupa i u okviru nje postoje podgrupe. Tako postoji podgrupa podela bazirana na teritoriji, pa su to američki fondovi, kanadski, evropski, dalekoistočni fondovi. Dobitak, to je rast uloga u ovim fondovima. Ogleda se kroz tzv. kapitalnu dobit. Povremeno ova vrsta fonda može vršiti podelu zarade svojim investitorima u vidu dividendi.
"Growth", to su rastući fondovi. Iz ove grupe izdvajaju se fondovi sa ovim imenom. Reč je o fondovima koji novac ulažu prvenstveno u kompanije manjeg i srednjeg obima i koji mogu da donesu potencijalno veću zaradu. Naravno, to je povezano sa potencijalno većim rizikom.
Balansirani fondovi, to je posebna grupa fondova u koju se mogu staviti tzv. "essential location" fondovi. Iz ove grupe oni sadrže u sebi i "income" i "equities" fondove, pa je i podela rizika i podela potencijalne zarade veća nego u ostalim.
Kao dobro rešenje, želela sam da vidimo kako stoje stvari u svetu, jer mi o ovoj oblasti vrlo malo znamo, a mene je ova oblast posebno interesovala, pa sam malo analizirala. Kao dobro rešenje za investitore pokazali su i fondovi u koji ulažu male kompanije. S obzirom da su zabeležili u prošloj godini prinos oko 12%, to su bili fondovi koji su ulagali u dragocene metale i nekretnine, a takođe i oni ostvaruju visoke prinose.
Ovim predlogom zakona o investicionim fondovima Vlada je iskazala nameru da se ovo područje reši konačno. Ipak je zbog gotovo četiri godine oklevanja da se pravno reguliše ova institucija kolektivnog investiranja ostala dilema da li država nije želela ili nije umela da smisli pravila igre za novi deo tržišnog kapitala u Srbiji, mada bi bilo poželjno da je zakon donet ranije. Iz kojih razloga, objasniću, to nije učinjeno ili se čekalo da se stvore nove uslovi da se taj posao završi.
Deo državne administracije, koji je sada uspeo da predloži zakon, dakle nastoji se da se konstruiše pravni red na finansijskom tržištu. Razloga za to ima na pretek. Recimo, Srbija je jedina zemlja u tranziciji koja nije regulisala poslovanje investicionih fondova. Zatim, strani fondovi su već ovde kupili u vlasništvo najbolja preduzeća i to sa slabijim pravnim uporištem, bez ikakvog uvida države i privrednika u njegovu finansijsku moć. Za to vreme domaćoj privredi je bio uskraćen investicioni kapital građana, koji je procenjen na oko tri milijarde evra, a stanovništvu šansa da ostvari dobit od obrta ovog novca. Da li je to konkurencija bankama, pitanje je.
Strani fondovi, organizovani kao predstavništva ili preduzeća, kupovali su srpske firme ili je prostor za to dala postojeća zakonska regulativa, a oni su u okviru te regulative organizovali svoju praksu. Kada se izglasa Zakon o investicionim fondovima, strane i domaće kompanije koje posluju kao fondovi moraće da se registruju i usklade poslovanje sa njihovim odredbama.
Veća dilema od one zašto je prvo stranim fondovima pružena šansa u Srbiji jeste da bi građani koji su izgubili poverenje u banke pre tri-četiri godine poverili svoj novac novoj, potpuno nepoznatoj instituciji. Tako ostaje nejasno da li su kreatori tržišta kapitala smišljeno odlagali pravilno utemeljenje investicionih fondova, dok se ne sredi bankarski sistem i građani počnu da veruju bankarskom sistemu i bankama. U svakom slučaju, donošenje zakona je obaveza pridruživanja EU.
Kod investicionih fondova, poenta je u tome da se razvije konkurencija, i da li će pri tom banke biti skrenute, to može da pokaže samo tržište. Kao što je bilo potrebno vreme da građani ponovo poveruju bankama, tako je sada nužno da u svesti ljudi sazri ideja i drugačiji način poslovanja i drugačiji odnos prema novcu, odnosno da se podigne kultura investiranja kod stanovništva. To je veliki problem i verovatno će vreme učiniti svoje. Takva kultura je tek počela da se razvija, kao potreba za ulaganjem u dobrovoljne penzijske fondove i takav zakon smo i usvojili.
Banke imaju individualni odnos prema klijentima i ne izvode ih na finansijsko tržište kao učesnike. Investicioni fondovi će dati stanovništvu mogućnost da dođu do većeg prinosa nego što su bankarske kamate, ali i da svoj ulog izlože većem riziku. Šta nudi zakon?
Kreator zakona predlaže tri vrste investicionih fondova: otvoreni, zatvoreni i privatni. Svakom od njih posao je da prikupljaju i ulažu novac svojih članova. Cilj je da ostvare prihod i smanje rizik ulaganja. Fondovima upravljaju društva za upravljanje, koja se organizuju kao privredna društva, dok sve račune vode kastodi banke.
Društva mogu osnovati domaća i strana fizička i pravna lica, osim srpskih firmi sa većinskim društvenim i državnim kapitalom, kao i sa njima povezana lica. Od ovog poslednjeg izuzete su banke i osiguravajuće kuće. Minimalni osiguravajući ulog društva koji je osnovao otvoreni i zatvoreni fond je definisan. Otvoreni fond nema svojstvo pravnog lica, organizuje ga i njime upravlja društvo, a funkcioniše po principu prikupljanja novčanih sredstava putem izdavanja i otkupa investicionih jedinica.
Sva imovina Fonda je u svojini njegovih članova, a vrednost investicionih jedinica utvrđuje se svakog dana i objavljuje u medijima. Procenjuje se da bi razvoj ovog fonda bio najpoželjniji u Srbiji, jer će omogućiti velikom broju građana koji nemaju mnogo para ni znanja o kretanjima na finansijskom tržištu, da koriste usluge profesionalaca.
Zatvoreni fond bi prema slovu Predloga zakona trebalo da bude pravno lice koje novac prikuplja prodajom akcija putem javne ponude. Osniva ga i njime upravlja društvo, a vrednost imovine utvrđuje se najmanje jednom mesečno i javno objavljuje.
U svetu je primetna tendencija smanjivanja učešća ovih fondova na tržištu kapitala, mada su kao i kod privatnih u ekspanziji i njihovi specijalizovani fondovi, recimo na nekretnine i ulaganja u preduzeća koja kasnije prodaju na berzi, a to je evidentno na području telekomunikacija. "Vodafone" – kupuje, prodaje, kupuje, prodaje i tako pravi profit.
Zatvoreni investicioni fondovi imaju poznate osnivače koji jednom prikupljeni kapital plasiraju.
Za razliku od njih, otvoreni fondovi najčešće imaju po nekoliko stotina anonimnih ulagača koji preko njih mnogo bolje mogu da plasiraju sredstva, jer dobijaju veće dividende nego kada uz kamatu svoj novac u banku stave na štednju.
Privatni fondovi su pravna lica organizovana kao društvo sa ograničenom odgovornošću i njihovo poslovanje pretežno se zasniva na Zakonu o privrednim društvima.
Što se Zakona o investicionim fondovima tiče, oni su po njemu samo skicirani, tako da im je omogućena najslobodnija forma organizovanja i poslovanja.
Recimo, ne podležu rigoroznim odredbama o izdavanju i uzimanju dozvole za rad, o ograničenjima i ulaganjima novca i raspolaganje njima; utvrđivanju prinosa, izdavanje prospekata, marketinga; posledice imaju u poslovanju a mogu se neograničeno zaduživati.
Privatnim fondovima upravlja društvo, a minimalni ulog je isto tako definisan. Razlog za široko polje im je da bi se pružila mogućnost profesionalnim investitorima spremnim na velike rizike da igraju na srpskom tržištu uz sopstvenu odgovornost.
Članovi Fonda, akcionari, definisani su zakonom kao pravna i fizička lica na čije ime se registruju akcije, tj. investicione jedinice ili udeli. Fondovi obrću novac članova ulaganjem u hartije od vrednosti, udela ortačkih komanditnih društava sa ograničenom odgovornošću, kao i u nepokretnosti na teritoriji Srbije.
Zakon je sačinjen po ugledu na najrazvijenija pravila igre u svetu, nije kopija nijednog posebno, prilagođen je stepenu razvoja našeg tržišta. Očekuje se po njegovim odredbama da se prvo registruju Fondovi, preduzeća koja već posluju, kao investicioni fondovi.
G17 plus će normalno glasati za ovaj zakon i mogu da vam kažem da je meni, iako sam inženjer, zakon bio vrlo jasan, pitak i mislim da je vrlo koristan za srpsko tržište kapitala. Hvala.