Poštovani predsedniče, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je materija u kojoj bi trebalo da postoji apsolutna saglasnost svih poslanika, materija gde je postignuta saglasnost svih zemalja jugoistočne Evrope i gde su svi oni potpisali te ugovore.
Bila sam na jednom savetovanju u Rumuniji, grupa poslanika iz našeg poslaničkog doma, bili su poslanici iz ostalih zemalja i ukazivano je na značaj jednog ovakvog posla. Ovaj posao je takav da, hteli mi ili ne, Srbija nije mogla da bude mimoiđena jer je na putu, a i orijentacija ove vlade i pojedinih stranaka, da ne kažem svih, jeste baš za to da ova energetska zajednica i bude oformljena.
Ovaj zakon je važan zbog toga što će omogućiti da u slučaju nestanka energije u pojedinim delovima jedni drugima pomažemo, a to je vrlo važno, stvara se osećaj zajedništva na ovom prostoru. Ako ni oko čega drugog, neka bude prvo oko energije, a ona je izvor života na kraju, a pokazaće se kasnije da će to biti i voda i možda ćemo na ovom skupu raspravljati i o takvom jednom sporazumu.
Evropska komisija je ovaj posao započela početkom 2002. godine i rešila je da značajan deo svojih resursa angažuje za uspeh procesa osnivanja otvorenog tržišta energije, kao najprioritetnije aktivnosti u oblasti energetike i evropskih integracija zemalja jugoistočne Evrope. Rešavanje ove oblasti vodi ka ozbiljnoj reformi elektroenergetskog sektora. Evropska komisija je, kao institucija koja je zadužena za koordinaciju aktivnosti u ovom procesu, u saradnji sa zemljama regiona, postavila ciljeve koji su ambiciozni i normalno da idu ka svim ostalim integracijama, gde je i Pakt za stabilnost; uključeni su i različiti donatori i međunarodne finansijske institucije.
U tom cilju je u Atini 15. novembra 2002. godine potpisan Memorandum o razumevanju od strane ministra nadležnog za energetiku Vlade SR Jugoslavije. Ovim memorandumom je izražena politička volja potpisnika za uspostavljanje regionalnog tržišta električne energije u jugoistočnoj Evropi na principima na kojima se ovo tržište zasniva u EU i formirana nova organizaciona struktura ovog procesa. Radi realizacije ciljeva i sprovođenja odredbi Memoranduma obrazovani su Ministarski savet, Stalna grupa na visokom nivou i Regulatorni forum jugoistočne Evrope za električnu energiju, tzv. Atinski forum.
Na ministarskom savetu u Atini 8. decembra 2003. godine potpisan je Memorandum o razumevanju o regionalnom tržištu energije i njegovom uključivanju u unutrašnje tržište energije Evropske zajednice, koji pored tržišta električne energije obuhvaćenog Memorandumom uključuje i stvaranje regionalnog tržišta gasa, kao i zahteve Direktive EU o unutrašnjem tržištu električne energije 2003/54 i Direktive 2003/55.
Ovaj memorandum, kao i prethodni, ne predstavlja međunarodno obavezujući akt, već samo izraz političke volje i na kraju i interes određene grupe zemalja. Potpisivanje memoranduma je dalo dodatni podsticaj za pripremu Ugovora o osnivanju energetske zajednice.
Pravni okvir Ugovora čini regulativa EU, što znači da ugovorne strane preuzimaju obavezu da usaglase svoje zakonodavstvo sa zahtevima i direktivama Evropske unije koje se odnose na energetiku i zaštitu životne sredine, što je vrlo važno, na šta smo počeli da obraćamo pažnju, što do sada nije bio slučaj, i tokom 2004. i 2005. godine odvijali su se i okončali pregovori.
Nakon što je od strana u Ugovoru prihvaćen konačan predlog Ugovora, izvršeno je parafiranje ovog predloga u martu 2005. godine.
Proces osnivanja energetske zajednice je drugi naziv za proces osnivanja energetskog tržišta zemalja jugoistočne Evrope i njegovog kasnijeg integrisanja u unutrašnje tržište energije Evropske zajednice, kao strane u Ugovoru, ali i druge međunarodne energetske organizacije i integracije, kao i ostale zajednice.
Ratifikacija Ugovora o osnivanju energetske zajednice, a potom i njegovo efikasno sprovođenje, od ogromnog su značaja ne samo za uspeh reformi našeg energetskog sektora i njegovo funkcionisanje saglasno principima EU, već i za ukupni proces evropskih integracija, i to ne samo naše zemlje, već i ostalih zemalja regiona.
Ovaj ugovor nudi okvir za saradnju u oblasti energetike između zemalja jugoistočne Evrope, između njih i zemalja EU, i olakšava transfer iskustava i harmonizaciju sa zahtevima EU.
Njegovo sprovođenje će ojačati naše odnose sa EU, ali i sa zemljama u regionu, što će biti uzajamno korisno za sve strane u Ugovoru i omogućiće stabilnost i snažan ekonomski razvoj, jer je energija pokretač svih odnosa i celokupnog razvoja društva.
Ugovorne strane su se sporazumele da osnuju između sebe tržište električne energije, odnosno prirodnog gasa, na osnovu zajedničkog interesa i solidarnosti, a ovo tržište u narednim fazama može biti prošireno i sa drugim energetskim proizvodima i nosiocima energije.
Jedna od važnih pretpostavki je i stvaranje sigurnosnog sistema na nivou regiona za električnu energiju i gas. Trebalo bi da se u Ugovoru predvidi da zemlje pomažu jedna drugoj u slučaju energetske krize, to sam već kazala.
Ugovor predstavlja kamen temeljac evropskih integracija u regionu, analogno onome što se desilo u EU u prošlosti uspostavljanjem Evropske zajednice za ugalj i čelik, ali istovremeno i jedan kompleksan dokument, čiji će se sadržaj menjati i širiti sa daljim razvojem energetskog zakonodavstva EU, kao i sa funkcionisanjem institucija energetske zajednice koje se osnivaju Ugovorom, koje bi trebalo da budu potpuno operativne nakon stupanja Ugovora na snagu.
U narednom periodu Ministarski savet bi trebalo da zauzme stav po pitanju bugarskog predloga o osnivanju regionalnog energetskog informacionog centra, što ja uvek potenciram, jer to je normalno, kao institucije energetske zajednice, sa sedištem u Sofiji. Sigurna sam da će Ministarstvo rudarstva i energetike nastojati da predloži da neka od institucija energetske zajednice ima sedište u Beogradu. Za ostvarivanje ovakvog cilja bilo bi potrebno pokazati određene komparativne prednosti našeg sistema i našeg predloga. Doprinos Republike Srbije samom budžetu energetske zajednice platio bi se iz sredstava republičkog budžeta za 2007. godinu, što će se navesti, odnosno što će se u zakonu o budžetu i predvideti.
Prema proceni koja je dobijena od strane Evropske komisije, iz budžeta Republike Srbije bilo bi potrebno obezbediti maksimalno između 60.000 i 70.000 evra na godišnjem nivou kao doprinos budžetu energetske zajednice. Ministarski savet, čiji je član i ministar nadležan za pitanja energetike Republike Srbije, imaće punu kontrolu nad namenom sredstava budžeta energetske zajednice i načinom trošenja ovih sredstava. Ministarski savet će usvojiti proceduralni akt kojim se posebno utvrđuje postupak za sprovođenje budžeta i za prezentovanje i reviziju računa i inspekciju.
Posebno insistiram da stvarno jedan informacioni sistem bude taj koji će imati jedan centar u Beogradu, ali nije samo ovoj oblasti takav sistem potreban, nego nam je potreban u svim ministarstvima, za rad svih ministara. Skoro sam čitala izveštaj Vlade i pomalo sam tužna, jer to nisam našla, nisam videla da su se naša ministarstva trudila da razvijaju informacione sisteme u okviru svog rada.
Hvala vam, a mi ćemo kao G17 plus podržati ovaj zakon, što je normalno za Srbiju, a nažalost, ona je zadnja u potpisivanju ovog ugovora, ali to ne znači da neće biti najbolja.

Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo poslanici, pred nama je jedan zakon koji je za život svake zemlje vrlo važan. Ja bih ga uporedila: ono što je porodica za državu uopšte, to je i lokalna samouprava za državu.
Šta se sada događa u lokalnoj samoupravi? Najveći problem je što imate ogromna očekivanja građana, a izuzetno male kompetencije opština. Kada pogledate postojeći Zakon o lokalnoj samoupravi, u njemu je, praktično, više mesta dato mesnim zajednicama, nego gradskim opštinama. To je posledica procesa centralizacije koji se desio 90-tih godina, a tada je u nadležnosti lokalne samouprave bio i urbanizam, i inspekcije pri gradskim opštinama, i to ne samo građevinska i komunalna, nego i sanitarna, tržišna i uprava prihoda, što znači da se sama opština starala o naplati prihoda. To je bilo do 1995. godine.
Od 1995. godine je došlo do velike centralizacije na svim nivoima, počev od opština do javnih preduzeća. Ja sam iz "Telekoma" i znam kako se ta centralizacija odrazila na poslovanje tog preduzeća. Počeli smo da nazadujemo.
Prema iskustvima ljudi koji su dugo u upravi, tada je sve mnogo bolje radilo, mnogo je bolje funkcionisalo. Lokalna samouprava najbolje poznaje probleme svoje opštine, svoje teritorije i najbolje može da reaguje u rešavanju svojih problema. Jednostavno, nadležnosti koje su ranije pripadale opštinama treba im vratiti. Mislim da bi tada bilo mnogo efikasnije.
Građani inače smatraju svoje lokalne vlasti odgovornim za stvari za koje one, u suštini, nisu nadležne, a odgovorne opštine su dužne da reaguju na primedbe svojih građana. To oduzima mnogo energije i mnogo nesporazuma dolazi na tom nivou u skupštinama opština.
Imamo dobrih primera u svetu, gde se lokalna samouprava bavi ublažavanjem ekonomskih problema svojih sredina, pa su tako radile na formiranju industrijskih zona ili na pretvaranju određenih prostora, dakle, firmi koje su otišle u stečaj ili su likvidirane, u nove pogone i tako rešavale ekonomski položaj svojih lokalnih samouprava.
Dakle, lokalna samouprava će se fokusirati na neka sistemska rešenja koja će uticati na stvaranje bolje klime za lokalni ekonomski razvoj i tako će dobijati bolje rezultate u praksi.
Ovde je lokalna samouprava u ovom periodu bila zahvaćena inercijom, zemlja je bila u takvom položaju u kakvom je bila; normalno da je potrebno napraviti i obuku ljudi koji su došli na političke funkcije, a naravno i obuku same administracije u lokalnim samoupravama. Mislim da je to veoma važno i da država u ovom trenutku tome i poklanja pažnju.
Kako će se novi zakon o finansiranju lokalne samouprave odraziti na sistem finansiranja i da li će lokalne vlasti, posebno u siromašnim opštinama, postati motivisanije da se angažuju u prikupljanju sredstava?
Trenutno oko 40% svih prihoda lokalne samouprave zavisi od zakona o transferima, koje Narodna skupština donosi najčešće, svedoci smo sami, u decembru mesecu svake godine. Zbog toga je sistem nepredvidiv, onemogućava odgovarajuće budžetsko planiranje, a komercijalne banke koje pozajmljuju sredstva gradovima i opštinama izložene su onome što se obično zove političkim rizikom. Opasnost značajno smanjuje prihode opštini samo zahvaljujući odluci donetoj od strane Skupštine.
Predlog Stalne konferencije gradova, koja se u ovu problematiku izuzetno dobro uključila, predviđa stabilizovanje obima transfera vezivanjem procenta za BDP Republike, čime je moguće ne samo predvideti iznos transfera po opštinama u sledećoj godini, već sa dosta preciznosti i u nekoliko sledećih.
Postojeći sistem proizvodi izuzetne nejednakosti u ukupnim prihodima po glavi stanovnika, između razvijenih i manje razvijenih. Znači, postojeći sistem je taj koji je doveo do disproporcija 1:10. Novi zakon će dovesti do toga da te disproporcije budu znatno manje, i to u odnosu 1:5.
Tačno je da će se poboljšanje položaja nerazvijenih opština ostvariti delom na račun velikih gradova, a to su Novi Sad, Beograd i Niš, ali je tačno da će ovim zakonom lokalna samouprava dobijati porez na imovinu, pa će gradovi taj transfer od njih nadoknaditi porezom na imovinu iz svojih sredina. Takođe, stvara se mogućnost da lokalna samouprava koristi smanjene stope poreza na imovinu, kao podsticaj za privlačenje potencijalnih investitora. To je vrlo važno za lokalnu samoupravu.
U isto vreme se povećava udeo izvornih prihoda u strukturi budžeta lokalne samouprave, što je i princip koji Savet Evrope snažno podržava.
Predloženi zakon omogućava opštinama da same naplaćuju svoje izvorne prihode, uključujući i porez na imovinu. To što će biti porez na imovinu na neki način će stvoriti uslove da opštine izvrše pritisak na postojeću vladu da što pre donese zakon o povraćaju imovine, jer će tada i porez na imovinu biti povećan. Procenjuje se da je naplata ovog prihoda trenutno izuzetno loša, nešto ispod 40% onoga što bi se realno moglo naplatiti.
Preuzimanjem nadležnosti za naplatu svojih prihoda opštine će dobiti važan instrument za unapređivanje sopstvenog finansijskog položaja.
Zakon predviđa i ustanovljenje komisije za finansiranje lokalne samouprave, u čiji sastav bi trebalo da uđu predstavnici Ministarstva finansija i drugih resornih ministarstava i Stalne konferencije.
Ova komisija će pratiti funkcionisanje sistema finansiranja lokalne samouprave i predlagati mere za poboljšanje, davati mišljenje o propisima koji imaju uticaj na finansiranje opština i gradova i baviće se uvođenjem reda na način na koji pojedina ministarstva dodeljuju sredstva za finansiranje projekata lokalne samouprave.
Dakle, zakon je u suštini podsticajan, daje mogućnosti da lokalne samouprave budu kreativne, to je vrlo važno. U nastavku reforme finansiranja lokalne samouprave Stalna konferencija stavlja snažan naglasak na vraćanje svojinskih prava gradova, to je isto tako važan podatak, i ukidanje državne kontrole cena komunalnih usluga, kao i na definisanje učešća gradova i opština u ustupljenim naknadama.
Lokalne samouprave će se fokusirati na neka sistemska rešenja koja će uticati na stvaranje bolje klime za lokalni ekonomski razvoj.
Suština novog zakona o finansiranju lokalnih samouprava je da ojača njihova autonomija i da ubuduće same propisuju svoj izvorni porez na imovinu. U prvoj godini promene, od januara 2007. godine opštinama u Srbiji će biti preraspoređeno 2,1 milijarde dinara.
Ovakav zakon trebalo bi da omogući preraspoređivanje javnih finansija od bogatih ka siromašnijim, prema modelu Saveta Evrope koji ima popularan naziv "Robin Hud".
Aktuelni sistem finansiranja omogućuje opštinama konstantan rast prihoda od 2000. godine, pri čemu je učešće izdvojene sume sredstava opština u bruto društvenom proizvodu povećano od 3,8 iz 2000. godine na 6,6% u 2004. godini.
Po predlogu zakona, ono što je izuzetno važno, nenamenski transfer se fiksira u odnosu na BDP, 1,7%.
Znači, nastojalo se da se napravi formula, skoro matematička formula, da ne bi bilo nagađanja i na neki način udvoričkog sistema prema ministrima, nego zakon propisuje procente i zna se po kojim kriterijumima koja opština može da dobije sredstva.
Transferom se vrši ujednačavanje visine prihoda od ustupljenih poreza do nivoa od 90% proseka opštine i tako se smanjuje razlika između najbogatijih i najsiromašnijih opština.
U okviru ukupnog nenamenskog transfera ubrzan je deo transfera kojim se nadomeštaju gubici lokalnih jedinica, i to po formuli: ukupan iznos opšteg transfera u visini od 65% deli se prema broju stanovnika, prema površini teritorije jedinice, prema broju odeljenja u osnovnom obrazovanju, prema broju objekata u osnovnom obrazovanju, prema broju odeljenja u srednjem obrazovanju, prema broju objekata u srednjem obrazovanju, prema broju dece obuhvaćene dečjom zaštitom, prema broju objekata u dečjoj zaštiti.
Postoje predviđena umanjenja transfernih sredstava pod određenim uslovima. Postoje kategorije funkcionalnih transfernih sredstava za nove poslove, kao i namenski transfer za tačno određenu vrstu zadatka.
Namenski transferi bi bili ako su opštine u stanju da smisle dobre projekte i u tom slučaju Republika je u stanju da takve projekte finansira. Znači, Republika, odnosno država će nastojati da dobre projekte i dobre lokalne samouprave stimuliše da dalje idu i da se razvijaju.
Od iduće godine biće formirane lokalne poreske uprave, pri čemu će u početku Poreska uprava pružiti i podršku. Zakonom o finansiranju opština u Srbiji povećava se efikasnost upravljanja fiskalnom politikom, a krajnji rezultat biće formiranje poreske administracije.
Dakle, ovaj predlog zakona nastoji da vrati samostalnost lokalnoj samoupravi i da stimuliše preduzetnički duh stanovništva i lokalne samouprave, a samo takav pristup može omogućiti brži ekonomski napredak naše lepe Srbije i ja bih molila da nađemo snage da glasamo svi za ovaj zakon.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre i gospodo iz ministarstva, dame i gospodo poslanici, kao što znate i vidite, ovo je vrlo važan set zakona iz oblasti tržišta kapitala za koje će partija G17 plus, normalno, glasati.
Opredelila sam se da pričam o zakonu koji je za mene bio najpitkiji, najjasniji, a to je Zakon o investicionim fondovima.
Želela sam da vidim kako to stoje stvari u svetu što se tiče investicionih fondova. Investicioni fondovi ili, kako Englezi kažu, mutual funds, jedan su od najpopularnijih načina ulaganja novca, recimo u Kanadi.
Investicioni fondovi se najjednostavnije mogu definisati kao – na jednom mestu prikupljen novac od većeg broja ljudi, investitora koji imaju zajednički cilj u udruživanju novca sa drugim investitorima i ima veću vrednost. Evo nekih od njih.
Prvo, koja je to prednost?
Raznovrsnost kada ulažete sami. Vrlo je teško i potrebno je jako puno novca da biste ga uložili u veliki broj različitih investicija i time smanjiti potencijalni rizik kroz duži vremenski period. Ulaganjem u fondove, tj. kupovinom njegovih sastavnih delova (unit) postajate vlasnici jednog delića, odnosno dela svakog vrednosnog papira koji se nalazi u portfoliju fonda, a ponekad je reč čak i o 100%.
Druga prednost investicionih fondova jeste profesionalno rukovođenje investicijama. O tome na koji se način novac iz fonda investira odlučuju finansijski eksperti, profesionalni menadžeri. Tako je svaki dolar uložen u fond, a za ulaganje u investicione fondove može se krenuti sa 25 i 30 dolara. Uzela sam kanadski primer, jer je i to bila u svoje vreme siromašna zemlja kao mi, a više nije, pa sam, kao večiti optimista, mišljenja da ćemo i mi krenuti tim putem. Tu je uloženo znanje i iskustvo menadžera fonda.
Treća velika prednost ulaganja u fondove jeste likvidnost. Vaš novac nikada nije zarobljen, tako da se deo investicija može prodati i time novac može da naraste. Ulaganje u fondove nosi i određeni rizik, a taj rizik se kreće od niskog, pa do jako visokog stepena i u prvom redu zavisi od vrste fonda. Zbog toga je jako važno pre početka ulaganja u fondove porazgovarati sa nekim profesionalcem iz ove oblasti. Tom prilikom možete saznati sve važne informacije vezane za ulaganje u fondove i na osnovu analize više situacija i vaših ciljeva vezanih za investicije i investiranje, finansijski savetnik će vam dati predlog potencijalnih fondova koji bi vam u tom trenutku najviše odgovarali.
Uopšteno govoreći, postoji nekoliko kategorija, tj. vrsta fondova. Prvu grupu čine "income" fondovi, to su fondovi za zaradu, fondovi niskog stepena rizika. Novac za ove fondove ulazi u investicije tipa kratkoročne hartije od vrednosti, obveznice izdate na državnom ili provincijskom nivou, međunarodne obveznice, krediti, kao što i samo ime kaže, fondovi iz ove grupe isplaćuju svojim investitorima zaradu "income" u regularnim vremenskim terminima "equities funds".
Grupa fondova, a to su ovi, su fondovi zasnovani na stokovima kompanija. Ovo je dosta široka grupa i u okviru nje postoje podgrupe. Tako postoji podgrupa podela bazirana na teritoriji, pa su to američki fondovi, kanadski, evropski, dalekoistočni fondovi. Dobitak, to je rast uloga u ovim fondovima. Ogleda se kroz tzv. kapitalnu dobit. Povremeno ova vrsta fonda može vršiti podelu zarade svojim investitorima u vidu dividendi.
"Growth", to su rastući fondovi. Iz ove grupe izdvajaju se fondovi sa ovim imenom. Reč je o fondovima koji novac ulažu prvenstveno u kompanije manjeg i srednjeg obima i koji mogu da donesu potencijalno veću zaradu. Naravno, to je povezano sa potencijalno većim rizikom.
Balansirani fondovi, to je posebna grupa fondova u koju se mogu staviti tzv. "essential location" fondovi. Iz ove grupe oni sadrže u sebi i "income" i "equities" fondove, pa je i podela rizika i podela potencijalne zarade veća nego u ostalim.
Kao dobro rešenje, želela sam da vidimo kako stoje stvari u svetu, jer mi o ovoj oblasti vrlo malo znamo, a mene je ova oblast posebno interesovala, pa sam malo analizirala. Kao dobro rešenje za investitore pokazali su i fondovi u koji ulažu male kompanije. S obzirom da su zabeležili u prošloj godini prinos oko 12%, to su bili fondovi koji su ulagali u dragocene metale i nekretnine, a takođe i oni ostvaruju visoke prinose.
Ovim predlogom zakona o investicionim fondovima Vlada je iskazala nameru da se ovo područje reši konačno. Ipak je zbog gotovo četiri godine oklevanja da se pravno reguliše ova institucija kolektivnog investiranja ostala dilema da li država nije želela ili nije umela da smisli pravila igre za novi deo tržišnog kapitala u Srbiji, mada bi bilo poželjno da je zakon donet ranije. Iz kojih razloga, objasniću, to nije učinjeno ili se čekalo da se stvore nove uslovi da se taj posao završi.
Deo državne administracije, koji je sada uspeo da predloži zakon, dakle nastoji se da se konstruiše pravni red na finansijskom tržištu. Razloga za to ima na pretek. Recimo, Srbija je jedina zemlja u tranziciji koja nije regulisala poslovanje investicionih fondova. Zatim, strani fondovi su već ovde kupili u vlasništvo najbolja preduzeća i to sa slabijim pravnim uporištem, bez ikakvog uvida države i privrednika u njegovu finansijsku moć. Za to vreme domaćoj privredi je bio uskraćen investicioni kapital građana, koji je procenjen na oko tri milijarde evra, a stanovništvu šansa da ostvari dobit od obrta ovog novca. Da li je to konkurencija bankama, pitanje je.
Strani fondovi, organizovani kao predstavništva ili preduzeća, kupovali su srpske firme ili je prostor za to dala postojeća zakonska regulativa, a oni su u okviru te regulative organizovali svoju praksu. Kada se izglasa Zakon o investicionim fondovima, strane i domaće kompanije koje posluju kao fondovi moraće da se registruju i usklade poslovanje sa njihovim odredbama.
Veća dilema od one zašto je prvo stranim fondovima pružena šansa u Srbiji jeste da bi građani koji su izgubili poverenje u banke pre tri-četiri godine poverili svoj novac novoj, potpuno nepoznatoj instituciji. Tako ostaje nejasno da li su kreatori tržišta kapitala smišljeno odlagali pravilno utemeljenje investicionih fondova, dok se ne sredi bankarski sistem i građani počnu da veruju bankarskom sistemu i bankama. U svakom slučaju, donošenje zakona je obaveza pridruživanja EU.
Kod investicionih fondova, poenta je u tome da se razvije konkurencija, i da li će pri tom banke biti skrenute, to može da pokaže samo tržište. Kao što je bilo potrebno vreme da građani ponovo poveruju bankama, tako je sada nužno da u svesti ljudi sazri ideja i drugačiji način poslovanja i drugačiji odnos prema novcu, odnosno da se podigne kultura investiranja kod stanovništva. To je veliki problem i verovatno će vreme učiniti svoje. Takva kultura je tek počela da se razvija, kao potreba za ulaganjem u dobrovoljne penzijske fondove i takav zakon smo i usvojili.
Banke imaju individualni odnos prema klijentima i ne izvode ih na finansijsko tržište kao učesnike. Investicioni fondovi će dati stanovništvu mogućnost da dođu do većeg prinosa nego što su bankarske kamate, ali i da svoj ulog izlože većem riziku. Šta nudi zakon?
Kreator zakona predlaže tri vrste investicionih fondova: otvoreni, zatvoreni i privatni. Svakom od njih posao je da prikupljaju i ulažu novac svojih članova. Cilj je da ostvare prihod i smanje rizik ulaganja. Fondovima upravljaju društva za upravljanje, koja se organizuju kao privredna društva, dok sve račune vode kastodi banke.
Društva mogu osnovati domaća i strana fizička i pravna lica, osim srpskih firmi sa većinskim društvenim i državnim kapitalom, kao i sa njima povezana lica. Od ovog poslednjeg izuzete su banke i osiguravajuće kuće. Minimalni osiguravajući ulog društva koji je osnovao otvoreni i zatvoreni fond je definisan. Otvoreni fond nema svojstvo pravnog lica, organizuje ga i njime upravlja društvo, a funkcioniše po principu prikupljanja novčanih sredstava putem izdavanja i otkupa investicionih jedinica.
Sva imovina Fonda je u svojini njegovih članova, a vrednost investicionih jedinica utvrđuje se svakog dana i objavljuje u medijima. Procenjuje se da bi razvoj ovog fonda bio najpoželjniji u Srbiji, jer će omogućiti velikom broju građana koji nemaju mnogo para ni znanja o kretanjima na finansijskom tržištu, da koriste usluge profesionalaca.
Zatvoreni fond bi prema slovu Predloga zakona trebalo da bude pravno lice koje novac prikuplja prodajom akcija putem javne ponude. Osniva ga i njime upravlja društvo, a vrednost imovine utvrđuje se najmanje jednom mesečno i javno objavljuje.
U svetu je primetna tendencija smanjivanja učešća ovih fondova na tržištu kapitala, mada su kao i kod privatnih u ekspanziji i njihovi specijalizovani fondovi, recimo na nekretnine i ulaganja u preduzeća koja kasnije prodaju na berzi, a to je evidentno na području telekomunikacija. "Vodafone" – kupuje, prodaje, kupuje, prodaje i tako pravi profit.
Zatvoreni investicioni fondovi imaju poznate osnivače koji jednom prikupljeni kapital plasiraju.
Za razliku od njih, otvoreni fondovi najčešće imaju po nekoliko stotina anonimnih ulagača koji preko njih mnogo bolje mogu da plasiraju sredstva, jer dobijaju veće dividende nego kada uz kamatu svoj novac u banku stave na štednju.
Privatni fondovi su pravna lica organizovana kao društvo sa ograničenom odgovornošću i njihovo poslovanje pretežno se zasniva na Zakonu o privrednim društvima.
Što se Zakona o investicionim fondovima tiče, oni su po njemu samo skicirani, tako da im je omogućena najslobodnija forma organizovanja i poslovanja.
Recimo, ne podležu rigoroznim odredbama o izdavanju i uzimanju dozvole za rad, o ograničenjima i ulaganjima novca i raspolaganje njima; utvrđivanju prinosa, izdavanje prospekata, marketinga; posledice imaju u poslovanju a mogu se neograničeno zaduživati.
Privatnim fondovima upravlja društvo, a minimalni ulog je isto tako definisan. Razlog za široko polje im je da bi se pružila mogućnost profesionalnim investitorima spremnim na velike rizike da igraju na srpskom tržištu uz sopstvenu odgovornost.
Članovi Fonda, akcionari, definisani su zakonom kao pravna i fizička lica na čije ime se registruju akcije, tj. investicione jedinice ili udeli. Fondovi obrću novac članova ulaganjem u hartije od vrednosti, udela ortačkih komanditnih društava sa ograničenom odgovornošću, kao i u nepokretnosti na teritoriji Srbije.
Zakon je sačinjen po ugledu na najrazvijenija pravila igre u svetu, nije kopija nijednog posebno, prilagođen je stepenu razvoja našeg tržišta. Očekuje se po njegovim odredbama da se prvo registruju Fondovi, preduzeća koja već posluju, kao investicioni fondovi.
G17 plus će normalno glasati za ovaj zakon i mogu da vam kažem da je meni, iako sam inženjer, zakon bio vrlo jasan, pitak i mislim da je vrlo koristan za srpsko tržište kapitala. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo poslanici, značaj ovog zakona je za naše okruženje u okviru svetskog i evropskog okruženja veliki. Ja kao poslanik G17 plus i moja poslanička grupa ćemo podržati ovaj zakon, on je jasan, pitak, vrlo transparentan. Prema tome, G17 plus će ga podržati.
Želela bih da pričam o tome gde je Srbija u jednom takvom svetskom i evropskom okruženju u okviru zaštite intelektualne svojine, šta je u svetu učinjeno na zaštiti intelektualne svojine i šta je Srbija u odnosu na svet u ovoj oblasti.
Značaj zaštite intelektualne svojine intenzivira se ubrzanim razvojem tehnologije. Novi, veoma vredni proizvodi visokih tehnologija počivaju na zbiru inovacija i kreacija više autora. Sve više, pored svoje osnovne namene i kvaliteta, proizvodi danas moraju da zadovolje i zahteve savremenog dizajna, jer na tržištu proizvod prodaje i njegov izgled i ambalaža.
Ali, nove tehnologije, osim značajnog doprinosa u unapređenju samih proizvoda, olakšale su i plagijate, pirateriju i slične povrede prava intelektualne svojine autora, pronalazača, dizajnera i drugih nosilaca ovih prava. Ovakvo stanje uslovilo je pojačanu aktivnost zaštite prava intelektualne svojine na međunarodnom i unutrašnjem planu. Kod nas se doskora vrlo malo pisalo i govorilo o značaju ovog zakona, odnosno ove kategorije zaštite intelektualne svojine. Uključivanjem naše zemlje u svetske trgovinske tokove ovo pitanje se aktuelizuje i postaje važan uslov naše integracije u međunarodnu zajednicu.
Kao što znate, vrlo su česti i prisutni napisi u našim novinama, skoro sam imala priliku da pročitam: Srbija, raj za falsifikate. Ima podataka, pišu novine, da su na gubitku ne samo potrošači, nego i država, i da se u magacinima i garažama širom Srbije osim garderobe nalaze začini, motorna ulja, prehrambeni proizvodi, alkoholna pića, sokovi, kozmetika, diskovi itd.
Način i obim zaštite intelektualne svojine razlikuje se od zemlje do zemlje. Ove razlike, i svi problemi koje one donose, naročito su evidentirane u međunarodno-trgovinskim relacijama, posebno tamo gde postoje smetnje u vidu tzv. necarinskih barijera, kada je npr. u nekoj državi proizvod roba na osnovu piratskog korišćenja.
U svetu su prisutne unifikacija i standardizacija međunarodne zaštite u ovoj oblasti. Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, uključujući i trgovinu falsifikovanom robom, tzv. TRIPS sporazum, jeste sporazum donesen na tzv. Urugvajskoj rundi pregovora u GATT-u (sadašnja Svetska trgovinska organizacija), koja je počela 1986. godine, a okončana 1993. godine, s tim što su pored TRIPS sporazuma ovde doneti i drugi sporazumi u vezi sa međunarodnom trgovinom.
TRIPS sporazum uspostavlja sledeće principe na kojima se obezbeđuje zaštita prava intelektualne svojine koja je ugrađena u neki proizvod – standardizacija i međunarodna zaštita. Članice TRIPS sporazuma mogu da kroz svoju legislativu predvide obimniju zaštitu prava intelektualne svojine, ali ukoliko se ona ne kosi sa principima ovog sporazuma.
Koja su to prava, dakle i oblici intelektualne svojine, a ulaze u zaštitu? To su autorska i srodna prava, robni i uslužni žigovi, o kojima je gospodin ministar malopre pričao, geografske oznake porekla, industrijski modeli i uzorci, patenti, topografija integrisanih kola (a ja sam iz elektronske industrije, pa sam imala prilike da vidim da to budu i falsifikati, iako je to velika muka da se napravi), zaštita neotkrivenih informacija radi zaštite od nelojalne konkurencije, kontrola prakse i ograničenja u konkurenciji u ugovorima o licenci.
Intelektualna svojina se uglavnom deli na dve oblasti, to su: autorska i srodna prava i industrijska svojina.
Autorska i srodna prava predstavljaju prava autora umetničkih i filmskih dela, i treba naglasiti da se računarski programi štite po istom principu; takođe i zbirka podataka i drugog materijala zbog načina izbora i grupisanja, i to predstavlja autorsko pravo.
Ova prava se štite 50 godina od prvog izdavanja, odnosno nastanka, računajući od kraja kalendarske godine kada je delo nastalo, odnosno kada je objavljeno, izuzev fotografskih dela i dela primenjene umetnosti.
Izvođači i proizvođači fonograma imaju zaštitu prava najmanje 50 godina od kraja kalendarske godine kada je izvršeno snimanje, odnosno kada je došlo do interpretacije ili emisije, dok proizvođačima emisija to pravo traje 20 godina, od kraja godine kada je emisija emitovana, s tim da ova zaštita ne deluje na ona autorska dela koja su u trenutku stupanja na snagu ovog sporazuma postala javno dobro.
Osim toga, izvođači, proizvođači fonograma, zvučnih zapisa, proizvođači emisija imaju pravo da zabrane snimanje, odnosno reprodukovanje programa, davanje u zakup, reemitovanje, odnosno javno saopštavanje njihovih emisija.
Industrijska svojina, koja je izvor ogromnih finansijskih sredstava, posebno je interesantna.
Svedoci ste da je u novinama, mislim u "Politici", objavljen jedan feljton koji daje prikaz industrijske špijunaže, jer su tu prisutne velike pare.
Ona se deli uglavnom na dve oblasti.
U prvu oblast spadaju robni i uslužni žigovi koji odvajaju robe i usluge jedne firme od druge firme, a u drugu zaštita geografskih oznaka porekla robe, što predstavlja identifikaciju mesta iz kojeg potiče, što mu daje esencijalne atribute tog geografskog porekla.
Zaštita znakova razlikovanja ima za cilj da stimuliše konkurenciju, ali i da zaštiti sa jedne strane titulara prava, a sa druge konzumenta robe, odnosno da mu omogući da bude informisan o izboru i kvalitetu robe i usluga, sa dodatnom zaštitom za geografsku oznaku vina, alkoholnih pića, shodno nekom članu ovog TRIPS sporazuma.
Drugi vidovi industrijske svojine su zaštićeni radi stimulisanja pronalazaštva, dizajna, kreativne tehnologije, i tu spadaju pronalasci, patenti, industrijski modeli, uzorci i neotkrivene informacije.
Ovde se zaštita daje i takva je da traje 20 godina, računajući od dana podnošenja prijave.
Zaštita prava intelektualne svojine predviđa načelo transparentnosti, odnosno zakoni i propisi, sudske odluke, što je ovim predlogom zakona i predviđeno, i administrativna pravila opšte namene države članice koje se odnose na predmet, dostupnost, obim, sticanje, zloupotrebu sprečavanja prava intelektualne svojine, moraju se objavljivati i biti dostupni na jeziku zemlje članice.
Predlogom zakona predviđena su pravna sredstva za zaštitu prava intelektualne svojine i to u građanskom i upravnom postupku, kao i pravna sredstva kojim će država omogućiti titularima da na sudu zaštite svoja prava. Obavezno je obezbeđivanje ravnopravnosti u postupku, pravičnosti, nepristrasnosti, kao i načela neposrednosti. Ne sme se nametati obaveza nosiocima prava da se lično pojavljuju, a stranke imaju pravo da budu zastupljene od pravnih zastupnika radi podnošenja dokaza i utvrđivanja činjeničnog stanja.
Postupak mora da obezbedi način otkrivanja i zaštite poverljivih informacija ako to nije u suprotnosti sa ustavnim poretkom. Sudovi moraju imati ovlašćenja da izriču sudske zabrane zbog povrede prava i da nalažu prekršiocu da plaća nosiocu prava intelektualne svojine pravo, naknadu za korišćenje i štetu, kao i da mu nadoknadi troškove postupka.
Da bi se efikasno sprečila povreda prava intelektualne svojine sudske vlasti moraju imati ovlašćenja da nalože povlačenje sa tržišta one robe koja predstavlja povredu takvih prava, i to bez naknade vlasniku, a takođe može da se naloži da se sirovine i alati kojima se stvara takva roba povuku sa tržišta, na način koji će trajno umanjiti mogućnost dalje povrede prava intelektualne svojine.
Ovde je takođe propisano da se mora imati u vidu proporcija između ozbiljnosti povrede i naloženih pravnih sredstava, kao interesa trećih lica. Dakle, moguće je voditi upravni postupak. Predlogom zakona je predviđeno da se nalože hitne i efikasne privremene mere radi sprečavanja povrede bilo kog prava intelektualne svojine i radi očuvanja relevantnih dokaza u odnosu na tu povredu, s tim da se privremena mera može usvojiti bez saslušanja druge strane.
Ovim sporazumom predviđene su pogranične mere; nosilac prava intelektualne svojine može da se obrati zahtevom nadležnim sudskim upravnim vlastima da bi carinske vlasti obustavile puštanje u promet falsifikovane robe, koja na neki način vređa prava intelektualne svojine.
Predviđena je mogućnost vođenja krivičnih postupaka i krivično kažnjavanje počinilaca povrede prava intelektualne svojine, i to kod svesnog falsifikovanja žiga ili kod piraterije u autorskim pravima, u vezi sa komercijalizacijom istih. Kao kazne su predviđene visoke novčane kazne koje uključuju i mere prevencije.
Tim međunarodnim sporazumom predviđen je iz 1994. Opšti sporazum o carinama, tj. njegove odredbe primenjivaće se i rešavaće se sporovi između članica potpisnica tog sporazuma. Međutim, mi tek otvaramo vrata čitavog tog procesa.
Samo sam htela da ukažem da je ovaj zakon na tom putu i da ga treba prihvatiti, a da ćemo mi u našim približavanjima i Evropskoj uniji i Svetskoj trgovinskoj organizaciji morati da prihvatimo sve te strože norme, ali da ćemo u tome uspeti.
TRIPS sporazumom je predviđeno da za trgovinske aspekte prava intelektualne svojine, u kome će zemlje članice morati da daju informacije o svojim aktivnostima toj svetskoj organizaciji, da bi savet, on se imenuje, pratio kako članice ispunjavaju svoje obaveze, ali i radi omogućavanja članicama da se konsultuju u vezi sa problemom zaštite prava, jer je to veliki problem intelektualne svojine... Predviđeno je da savet može tražiti podatke od bilo kog izvora informacija, iz bilo koje zemlje, ako smatra da mu je to potrebno, a takođe i da ostvari sa WIPO-om, to je Svetska organizacija za intelektualnu svojinu, što upravo i govori o značaju i korisnosti pristupanju ovom međunarodnom sporazumu.
Pošto smo mi na putu i želimo da uđemo u Svetsku trgovinsku organizaciju, mi ćemo morati sve ove sporazume da prihvatimo i da se ponašamo po njima.
Hvala vam i nadam se da će, pošto je ovo tehnički zakon, Skupština biti jednoglasna.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovane dame i gospodo poslanici, pred nama je jedan zakon vrlo stručan, ali opštepoznat po tematici koja se u zadnje vreme tretira u našem društvu.
Telekomunikaciona tehnika odnosno komutaciona u najširem smislu reči je jedna od najsavršenijih mreža u svetu, ali stvar je u tome da se ta mreža vrlo brzo menja. Tehnologija u ovoj oblasti ide koracima od sedam milja, a to znači da je perioda vrlo kratka. Period promena tehnologije je bio četiri godine, pa onda dve, a sada još kraće, a to znači da i zakonska regulativa iz ove oblasti mora brzo da se menja i prilagođava tehnologiji.
Iz tog razloga navodim primer Hrvatske. Ona je 2003. godine, po usvajanju, napravila još četiri izmene ovog zakona, usklađujući regulativu sa tehnologijom da što više liberalizuje tržište.
A to je zato da uskladi važeći zakon sa direktivama i propisima drugih zemalja u EU. I EU i sama pravi promene. O tome ću i govoriti.
Normalno, stvaraju se uslovi za liberalizaciju tržišta, informacijskih i komunikacionih usluga i opreme, uz odgovarajuće usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa pravni tekovinama EU i uz postojanje strategije razvoja telekomunikacija, kao i strategije razvoja informacione tehnologije.
Ove izmene se predlaže u skladu sa praksom i regulativom EU i zemalja regiona, kao i u skladu sa propisima koji uređuju pravni položaj privrednih društava i računovodstva u Republici Srbiji. Izmene i dopune Zakona o telekomunikacijama, po hitnom postupku, predviđaju da se eksploatacija različitih javnih telekomunikacionih mreža, odnosno pružanje različitih usluga može vršiti preko ogranaka obrazovanih u skladu sa Zakonom o privrednim društvima, uz obavezu vođenja odvojenog knjigovodstva, rashoda i prihoda, a u skladu sa propisima o računovodstvu i reviziji, dok se imovina i obaveze, prihodi i rashodi, prikazuju u finansijskim izveštajima na nivou pravnog lica.
Regulativa zemalja EU ne sadrži obavezu osnivanja posebnih pravnih subjekata i ne pravi razlike između pojedinih mreža pružanja telekomunikacionih usluga. Sve mreže, fiksna, mobilna, kablovska i druge, bez obzira na primenjenu tehnologiju, imaju jedinstven tretman komutacione mreže.
Aktuelni trendovi su objedinjenje, odnosno konvergencija mreža, što se manifestuje i na organizacionom planu. U skladu sa iznetim nema opravdanja za primenu odredaba zakona po kojima se obavezuju operateri koji poseduju ili nameravaju da poseduju više dozvola za različite javne telekomunikacione mreže, odnosno za pružanje različitih javnih telekomunikacionih usluga, da mogu to činiti preko zasebnih povezanih pravnih lica, to je član 34. postojećeg zakona.
Član 56. stav 3. već u važećem tekstu zakona poznaje mogućnost da se delatnost obavlja preko organizacionih delova i obavezu vođenja posebnih evidencija o troškovima prema propisima o računovodstvu i reviziji, o vođenju evidencije o rashodima, prihodima po vrstama, mestima i nosiocima troškova.
Predloženim dopunama se odredbe člana 34. stav 4. i člana 56. stav 3. međusobno usklađuju. Ustanovljenje posebnih knjigovodstvenih evidencija sprečava prelivanje poslovnih rezultata iz jednog dela u drugi, posebno preduzeće samo po sebi ne znači zaštitu od subvencioniranja i od seljenja finansijskih sredstava u druga preduzeća.
Odredbama člana 1. zakona predlaže se mogućnost obavljanja delatnosti telekomunikacija preko ogranaka preduzeća.
Odredbom člana 2. zakona izvršeno je terminološko usklađivanje sa Zakonom o privrednim društvima, tako što je navedeno da se poslovi mogu obavljati preko ogranaka koji nemaju svojstvo pravnog lica, umesto navođenja delova jedinstvenog preduzeća.
Odredbom člana 3. zakona izvršeno je usklađivanje teksta saglasno izmeni člana 34. stav 4. Telekomunikacioni operateri su u obavezi da do avgusta naredne godine izdvoje poslovanje mobilne telefonije u zasebno povezano preduzeće. Zakon o telekomunikacijama propisuje navedenu obavezu koja predstavlja anahronizam u odnosu na vladajuću praksu drugih zemalja, kao i aktuelne pravce tehnološkog razvoja i pozitivnu regulativu EU u zemljama u okruženju.
U januaru sam bila u Kanadi i bila sam svedok apsolutno jednog procesa koji je sličan ovome koji se sada događa. To su trendovi u svetu, a navešću ih, a u obrazloženju zakona vam je i dato kakvi su trendovi i u Evropi.
Poznato je da jedan od vodećih operatera u Evropi "Telekom Italija" je pripojio "Telekom Italija mobilne" i da od sredine ove godine posluje kao jedinstveni pravni subjekt. Slične primere nalazimo u Švedskoj, Norveškoj, gde zajednički nacionalni operater postoji za celu zemlju.
Znate, stacionarna telefonija vremenom postaje na izvestan način socijalna kategorija i apsolutno je normalno, obzirom da je mobilna telefonija imala punu podršku stacionarne telefonije u svom razvoju i da dosta naleže na kapacitete stacionarne telefonije, da u određenom vremenskom periodu budu ove dve celine zajedno zbog ekonomskih razloga.
Nemački telekom, nakon što je formirao nekoliko ćerki kompanija, sada planira da se transformiše u jedno preduzeće, "Frans telekom" je izvršio ponovnu akviziciju izdvojenog mobilnog operatera. Slične stvari se događaju i sa britanskom kompanijom. To sada otvara mogućnost da npr. britanski telekom ponovo može da vrši akviziciju nekih mobilnih telefona.
Regulativa EU ne poznaje obavezu izdvajanja posebnog preduzeća za eksploataciju različitih vrsta komutacionih mreža i usluga. Dovoljno je da operater u okviru svoje organizacije formira celinu, koja će imati posebno računovodstvo o trošku i prihodima po vrstama, mestima i nosiocima troškova u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom, dok se imovina i obaveze i prihodi i rashodi u finansijskim izveštajima iskazuju na nivou pravnog lica.
Zakon Hrvatske i Slovenije sada, a i pre harmonizacije sa pravnim poretkom EU, na isti način rešavaju ova pitanja. Pravnim subjektima se ostavlja sloboda da poslovanje organizuju bez zakonske prisile, u okviru istog pravnog subjekta ili kao posebne entitete, ako to odgovara njihovoj poslovnoj strategiji.
Navedeni procesi, rekla sam, uslovljeni su razvojem tehnologija, koje su sve više konvergentne. Uskoro će na bazi internet protokola biti jedinstvena za fiksnu i mobilnu mrežu, tako da više neće postojati razlika između telefonskih centrala koje koriste ove dve mreže.
Vodeći svetski eksperti za telekomunikacije predviđaju da će se ovaj trend još brže nastaviti u budućnosti. Brzim razvojem mreža nove generacije u bliskoj budućnosti biće izvršena zamena postojećih mrežnih struktura i potpuna integracija fiksnih i mobilnih mreža u jedinstvenu mrežu, koja će korisnicima pružati raznorodne širokopojasne usluge.
U tom smislu mnogi telekomunikacioni operateri, koji su do sada bili isključivo u uslugama u fiksnoj mreži ili isključivo u mobilnoj mreži, otpočinju nabavku opreme kako bi u okviru iste kompanije zaokružili svoj tehnološki proces i svoj portfolio usluga, nezavisno od načina prenosa, vrste pristupne mreže i terminalne opreme.
EU u direktivama koje su primenjene još 2002. godine ne pravi razliku između različitih tehnologija koje se primenjuju za pojedinačne mreže i usluge fiksne, mobilne, kablovske, internet, i svima daje isti tretman komutacione mreže i usluge. Obaveze i odgovornosti su jednake za sve operatere, bez obzira da li eksploatišu bežičnu, kablovsku ili mrežu zasnovanu na nekoj drugoj tehnologiji.
Rešenja u zakonu imaće uticaja na telekomunikacione operatere. Telekomunikacioni operateri će moći svojom odlukom, bez zakonske prinude, da organizuju poslovanje u okviru ogranaka, kako to predviđa Zakon o privrednim društvima ili u okviru zavisnih preduzeća, zavisno od konkretnih specifičnosti, potreba i veličine operatera. Izmenama i dopunama zakona se obezbeđuju uslovi za usklađivanje sa praksom drugih zemalja, u kojima je uveliko odmakao proces objedinjavanja telekomunikacionih mreža i usluga u okviru istog pravnog subjekta.
Razvoj telekomunikacione tehnologije je u svetskim okvirima doveo do integracije fiksnih i mobilnih mreža u jedinstvenu mrežu. Na ovaj način se izbegavaju troškovi i složeni postupci koji nužno prate proces odvajanja, bez povezanih organizacionih celina, posebno u obliku dupliranja administracije, organa i efikasnosti odlučivanja.
Saglasno iznetom, predloženo rešenje bi omogućilo telekomunikacionim operaterima da usklade svoje poslovanje sa svetskom praksom i poboljšaju efikasnost. Zakon će imati pozitivne efekte i posledice koje opravdavaju donošenje zakona, imajući u vidu tehnološke trendove.
Navedeni trendovi na tržištu telekomunikacionih usluga upućuju na konvergentnu tehnologiju, odnosno integraciju različitih vrsta.
Telekomunikacioni operateri, koji pružaju ove različite usluge, biće u mogućnosti da otpočnu nabavku najnovije opreme i izbegnu nepotrebno dupliranje kapaciteta.
Predložena zakonska rešenja omogućavaju telekomunikacionim operaterima, koji pružaju raznorodne telekomunikacione usluge preko različitih vrsta, brži razvoj konvergentne telekomunikacione tehnologije. Samim tim na tržištu telekomunikacija postaju prepoznatljivi za strane investitore, što će perspektivno imati za posledicu obezbeđivanje efikasnije tržišne konkurencije.
Stranka G17 plus će podržati ovaj zakon. To je zakon tehničke prirode i apelujem na sve stranke da u odlučivanju za ovaj zakon budu jedinstvene.

Gospodine potpredsedniče, gospodo iz Ministarstva, želela bih da kažem da se u mnogim slučajevima slažem sa gospodinom Baralićem, ali u ovom slučaju ne.
Ja sam iz porodice gde su tri kolena inženjera, što građevinskih, što elektrotehnike, što telekomunikacija. Na kraju, kada ste u takvoj porodici, živite sa mnogim stvarima, sa problemima i nehotice usvajate terminologiju i probleme koji su prisutni u tim oblastima. Samo znam da se govorilo i pre rata i posle rata, dugi niz godina su poštovana pravila u građevinarstvu, a to su da projektovanje i nadzor moraju da rade diplomirani inženjeri. Izvođenje radova, vođenje gradilišta, to je posao za inženjera bez diplome. Svako je nalazio svoje mesto u toj hijerarhiji poslova. Iako se mislilo da posle rata nije bilo dovoljno inženjera, bilo ih je za te poslove i nije bilo nigde problema.
Nadzor i projektovanje, to je ogromna odgovornost. Promašaj u projektu apsolutno povlači za sobom zatvor. U nadzoru je isto tako. Vođenje građevinskih knjiga je neophodnost. Zašto? Zato što je građevinska knjiga dokument iz koga inspekcija rada, a i građevinska inspekcija može da utvrdi gde su nastale greške i samim tim je omogućeno sprovođenje zakonitosti.
Ako se mi kao društvo zalažemo da u društvu bude poštovanje zakona, poštovanje normi, moramo da usvojimo ovakav zakon kakav je predložen.
Apsolutno podržavam zakon koji je predložilo Ministarstvo. Ne smemo da odstupimo od onoga što smo dobro radili, a jedno vreme je i nepoštovanje zakona bilo apsolutno.
Možda su tada nastale greške, možda je tada došlo do devijacije u društvu. Nesporno je, moguće je, ali ispravimo to, ne dozvolimo da do toga dođe. Sve zavisi od nas.
Dozvolimo da inspekcija ima uvid u naše poslovanje, a imaće uvid ako se dobro vode građevinske knjige. Građevinska knjiga apsolutno daje mogućnost da se ti uvidi naprave i da se tačno zna šta je rađeno, kako je rađeno i da se poštuje zakonitost.
Rekla bih da je kontrola u našem društvu neophodna. Ovo je vid poštovanja kontrole i izbegavanje mogućnosti raznih mahinacija.
U građevinarstvu su mogući veliki propusti. Građevinska knjiga je dokaz da do propusta neće da dođe. Zašto? Moguće je ugrađivati materijal koji nije predviđen projektom. Zato je tu inspekcija da preko građevinske knjige utvrdi koji su materijali utvrđeni. Ako hoćemo zakonitost, mislim da moramo da prihvatimo ovo što je predložila Vlada.

 Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo poslanici, pred nama je ovaj humani zakon i ubeđena sam da neće biti dilema oko njegovog usvajanja, da neće biti velikih rasprava, jer je to takav zakon za koji je potrebna naša puna solidarnost. I, znate, kada je ovaj zakon došao na dnevni red, setila sam se jedne izreke iz jednog filma Kristija Brauna "Moje levo stopalo", koji je rekao - ako nikad nisam mogao stvarno da budem poput drugih ljudi, onda ću barem biti poput samoga sebe i napraviću najbolje od sebe.
Vidite, u svim društvima u svetu, u ratovima i bez njih, žive osobe sa invaliditetom. Na Balkanu, u kome se i država i državni sistem i društva još uvek konsoliduju, briga zajednice o ljudskim pravima i sa posebnim potrebama tih osoba još uvek je na nezadovoljavajućem nivou. Borba za ljudska prava ovih osoba deo je borbe za opšti boljitak društva, kao i ostvarenje opštih ljudskih prava.
Stvaranjem socijalnog okruženja u kojem će biti poštovana sva ljudska prava, kao i prava osoba sa invaliditetom i primenjivana standardna pravila UN o izjednačavanju mogućnosti osoba sa invaliditetom kroz pružanje psihosocijalne podrške osobama ovih sa svim vrstama invaliditeta i članovima njihovih porodica, uslov su za stvaranje demokratskog društva u celini.
Takvo društvo dužno je da osobama sa invaliditetom obezbedi potpunu integraciju i ista prava kakva imaju i osobe bez invaliditeta. Ratne katastrofe, siromaštvo, migracije stanovništva učinili su da na Balkanu deceniju unazad stvore još teže uslove za život ove marginalizovane populacije. Razorene države i njihovi sistemi nisu vodili dovoljno računa o osnovnim potrebama ovih osoba, što je jedan od otežavajućih faktora u njihovom ukupnom socijalno-ekonomskom položaju.
Ignorisanje, nedovoljna pažnja, diskriminacija, predrasude ostalog dela stanovništva samo su neki od problema sa kojima se stvarno susreću ove osobe. Širenje i uticaj evropskih integracija na ostatak regiona učinilo je da se u većini balkanskih zemalja poveća javna svest i briga društva o ovoj populaciji.
Poštovanje ljudskih prava, koje podrazumeva stvaranje jednakih mogućnosti za osobe sa invaliditetom, dostojanstvo, participacija, nediskriminacija, pravo na kompenzaciju, deklarativno se navode u svim zakonskim regulativama. Svakako i to da su u skladu sa međunarodnim standardima i konvencijama. Harmonizacija zakona kojima se regulišu pitanja osoba sa invaliditetom, sa zakonima EU i na evropskom nivou, obavljaju se u većini zemalja.
Najznačajnija pitanja osoba sa invaliditetom su edukacija, zapošljavanje, pristupačnost okolini i pristup informacijama, mogućnosti da osobe sa invaliditetom budu jednako tretirane kao i svi ostali građani. Društvo se smatra humanim onda kada njegovi članovi pokazuju empatiju i pružaju podršku ljudima koji imaju socijalne potrebe, kao što su to osobe sa invaliditetom.
Oko 10 posto svetske populacije ili oko 500 miliona ljudi ima neku vrstu invaliditeta, a oko 25 posto ljudi tangirano je nekim problemom onesposobljenosti svojih bližnjih. Jedan od 10 Evropljana ima neku vrstu telesnog, senzornog ili mentalnog oštećenja, odnosno 40 miliona ljudi, od kojih je 50 posto u produktivnom dobu.
Sa porastom svetske populacije, prema podacima SZO, broj ljudi sa invaliditetom stalno raste. Srbija je zemlja u kojoj ni zdravi ljudi, koji imaju sto posto fizičke sposobnosti, nemaju normalne uslove za život. Stoga nije teško zaključiti da su uslovi života za ove ljude daleko teži.
Pored toga što imaju ograničene mogućnosti školovanja, lica sa invaliditetom imaju ograničen pristup javnim objektima i institucijama. Državne institucije se samo donekle pridržavaju zakona koji im nalaže izgradnju rampi koje bi omogućile pristup licima sa invaliditetom.
Mora se primetiti da većina njih ne poštuje zakon, pa je čest slučaj da ni škole, zgrade opština, biblioteke, fakulteti nisu dostupni licima sa fizičkim invaliditetom. S druge strane su trgovine, trgovinski centri, stambene zgrade, koji isto tako treba da poštuju ovaj zakon.
Pre rata, po tadašnjem zakonu, lica sa invaliditetom su imala pravo na tuđu pomoć, beneficije u korišćenju saobraćaja, beneficiran radni staž i mnoge druge povlastice. Nakon rata se povećao broj invalida, a samim tim se povećao i broj ljudi koji trebaju posebnu negu. Kao i ljudi koji imaju normalnu fizičku pokretljivost i koji imaju svoje potrebe, želje i prohteve, imaju ih i lica sa posebnim potrebama.
Uz samo malo više poštovanja prema zakonu koji ćemo doneti i malo više poštovanja prema licima koje je život sprečio da budu fizički potpuno aktivni, može se mnogo popraviti slika života koju imaju lica sa invaliditetom. Kao i ljudi koji imaju normalnu fizičku pokretljivost, koji imaju opet svoje potrebe, želje i prohteve, imaju ih i lica sa invaliditetom.
Osnovna prava lica sa hendikepom jesu pravo na jednakost, zabranu diskriminacije, pravo na rad, pravo na socijalno obezbeđenje, pravo na pristup adekvatnom stanovanju, hrani, obrazovanju, kulturnom i javnom životu.
Učestali protesti organizacija koje okupljaju osobe sa posebnim potrebama najbolji su dokaz da ova prava nisu dovoljno ispoštovana u Srbiji i da je stvarno potreban zakon.
Mada je reforma socijalne zaštite sprovedena u Srbiji u poslednje četiri godine, ona nije bila posebno usmerena ni na jednu od ugroženih grupa. Ipak, značajno je porastao iznos invalidske penzije, kao i iznos prava na tuđu negu i pomoć, o kojima je govorila gospođa Ivana Kovačević.
Uspostavljanjem redovnog finansiranja invalidskih udruženja i organizacija značajno je poboljšano stanje u institucijama u kojima boravi oko pet hiljada lica sa posebnim potrebama.
Za rešavanje problema sa kojima se suočavaju lica sa posebnim potrebama, od izuzetne važnosti je zdravstvena i socijalna zaštita, ali i pitanje zapošljavanja, obrazovanja, poštovanja ljudskih prava, finansiranja, poreskih olakšica, stanovanja, eliminisanje barijera, razvoj svesti o problemima ove populacije.
Buduća strategija, o kojoj je gospodin ministar govorio, rešavanja problema ovih osoba moraće jasno da definiše pojam lica sa posebnim potrebama, da razluči pojam hendikepiranosti, nesposobnosti, invalidnosti, kao i pojam najtežih invalida. Stručnjaci koji se bave tom socijalnom tematikom smatraju da bolja zaštita i unapređenje položaja lica sa posebnim potrebama mora značajnim delom da se kreira na lokalnom nivou, uz puno učešće nevladinog sektora i udruženja osoba sa invaliditetom.
Ubeđena sam da ova skupština poseduje toliku količinu senzibiliteta da će biti jednoglasna u usvajanju ovog zakona. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovani gospodine ministre, poštovane dame i gospodo, evo jednog interesantnog  zakona koji će omogućiti da naša privreda počne da dobija neke kooperativne prednosti u odnosu na privredu razvijenih zemalja.
Interesantno je šta donosi ovaj zakon o hipoteci. Kao što znate, hipoteka je založno pravo na nepokretnostima koje ovlašćuje poverioca da, ako dužnik ne isplati dug u roku dospelosti ili ako dođe do druge povrede obligacionog odnosa između dužnika i poverioca, zahteva isplatu potraživanja, obezbeđenu hipotekom iz vrednosti nepokretnosti koja je pod hipotekom.
Hipotekarno kreditiranje je jedan od stubova kreditnog sistema razvijenih zemalja sveta i privrede i svih razvijenih privreda. Gotovo da nema porodice na zapadu i u Americi koja nije pod kreditom i koja je, po pravilu, dobro obezbeđena hipotekom.
Prosečno zaduženje stanovnika u Americi, svakog stanovnika, jeste 18.000 dolara. Skoro sam u "Ekonomist"-u pročitala podatak, koliko je validan to je već odgovornost lista, samo ga prenosim, Slovenci imaju zaduženje po stanovniku orijentaciono oko 650 evra.
Mi na radost nismo, što pruža šanse da možemo u tom smislu da napredujemo i da neka materijalna dobra stičemo na ovakav način. Vlasnici firmi u istim zemljama koriste hipoteku kao najlegitimniji oblik obezbeđenja prilikom stupanja u neki dužničko-poverilački odnos veće novčane vrednosti.
U Srbiji je stavljanje nepokretnosti pod hipoteku vrlo problematičan čin. Prvo pitanje koje se postavlja jeste da li je građevina koja se stavlja pod hipoteku uknjižena? Imali ste prilike da se suočite sa tim problemom. Ukoliko ispunjavate uslove, tu je procena, tako da hipoteka mora po svojoj vrednosti dva ili tri puta da premaši vrednost novca koju hipoteka pokriva.
Primera radi, privredna praksa razvijenih zemalja kaže da hipoteka mora da bude vrednija 20% od potraživanja koje pokriva, toliko iznose troškovi realizacije hipoteke, uz relevantnu stopu dobiti. Mi nemamo razvijeno tržište hipoteke, pa otuda se javlja i ovoliki disparitet.
Hipoteka je prava mora za mala i srednja preduzeća. Neretko, ono što može biti hipoteka nije u vlasništvu firme, već u ličnoj svojini. Banke na jedan način procenjuju ličnu, a na drugi način svojinu firme.
Ono što je najveća novina jeste da se hipoteka po normativnom rešenju, čije se usvajanje očekuje, može uspostaviti i na nepokretnostima ili delovima nepokretnosti koji još nisu izgrađeni. Tako će porodice moći da dobiju kredit za izgradnju kuća ili stanova koji još nisu knjiženi, a pri tome neće morati da zalažu drugu nekretninu.
Ovo pravilo se odnosi, kako na porodične kuće, tako i na stanove, što znači da se objekat, pre završetka, stavlja pod hipoteku, a ostatak radova se finansira kreditom koji je pokriven hipotekom nad nezavršenom nekretninom.
Ovo će svakako olakšati posao investitorima, koji su prečesto bili u situaciji da stopiraju radove zbog nedostatka finansijskih sredstava. Dakle, skraćuje se period realizacije hipoteke. Hipoteka se tretira kao izvršna isprava i, shodno Zakonu o izvršnom postupku, menja se njeno tretiranje.
Značajna novina jeste i mogućnost vansudskog poravnanja, čime se izbegava parnica, rasterećuje pravosudni organ, a i same stranke u sporu prolaze znatno jeftinije.
Na kraju, tu je centralna evidencija hipoteka, koja će predstavljati svojevrsnu bazu podataka, u koju se unose hipoteke upisane u centralni registar nepokretnosti, radi pretraživanja i prikupljanja informacija o hipotekama. Centralnu evidenciju hipoteka vodiće Agencija za privredni registar, a njene informacije i podaci će biti dostupni svakome.
Koja su prava i obaveze? Vlasnik nepokretnosti je svakako hipotekom ograničio svoja prava. Hipoteka je svojevrsna cena kapitala koju on plaća, ali to ne znači da je on u nekom odnosu susvojine sa poveriocem.
Tako vlasnik ima pravo da koristi predmet hipoteke, da ubira prirodne plodove, da ga izda u zakup i da se ponaša u skladu sa dobrim poslovnim običajima. Svako menjanje fizičkog oblika objekta, kao što su nadogradnja, rušenje, deoba, može se vršiti uz pismenu saglasnost poverioca.
S druge strane, i poverilac ima široka prava. Osim davanja saglasnosti za svaku kapitalnu promenu na objektu, tu je i pravo da nesmetano ulazi u nepokretnost kada to hoće, bez obzira ko se u toj nepokretnosti nalazi.
On može da traži dodatne garancije od dužnika, ukoliko sumnja da je ponašanjem dužnika vrednost hipotekovane nepokretnosti smanjena. Ukoliko to ovaj odbije, on može od suda da dobije dozvolu da obustavi dalje obezvređivanje nepokretnosti. Troškove smanjivanja nepokretnosti snosi sam vlasnik hipotekarne imovine.
Zanimljivo je uređen i institut prenosa prava i obaveza. Poverilac može ustupiti svoje potraživanje drugome, s tim što se ne obavezuje da o tome obavesti vlasnika. On može svoje hipotekarno pravo založiti kod nekog drugog poverioca. Na ovaj način dolazi do odnosa između hipotekarnog i nadhipotekarnog poverioca.
Posebna je priča samo namirenje, tj. realizacija hipoteke. Pisac zakona se obavezao da se realizacija vrši po skraćenom postupku, što bi, po pravilu, trebalo da dovede do očekivanog kreditnog i građevinskog buma.
Poverilac se namiruje iz hipotekarne nepokretnosti, bez obzira u čijoj se svojini ona nalazi. On može birati načine namirenja. Može zahtevati da se namirenje izvrši iz hipotekarne pokretnosti, a deo iz ostatka dužničke imovine. On može namiriti svoje potraživanje i posle zastarelosti roka potraživanja i to iz obezbeđene nepokretnosti.
Na ovaj način, zakon o hipoteci postaje moćno oružje u rukama poverioca, čime on, s pravom, postaje adekvatno zaštićen. Ovo je velika promena u našem društvu, s obzirom na dosadašnju praksu da je dužnik bio zaštićeniji od poverioca. Znate da smo imali dužnički lobi u državi i da se to dosta koristilo.
Institut vansudskog poravnanja predstavlja svakako zanimljiv kompromis između dveju strana, čije se hipotekarno potraživanje, u stvari putešestvije, nisu najsrećnije završilo. U tom vansudskom poravnanju sve strane mogu osporavati činjenično stanje i predlagati rešenje.
Ukoliko ne dođe do dogovora, pristupa se prodaji nepokretnosti. Zakonom je propisana čitava procedura ovog posla. Sam prestanak hipoteke moguć je na više načina, pre svega, sudskom prodajom objekta, ali i propašću samog objekta. Sama hipoteka može da prestane ukoliko se nalazi na nekom mestu koje je predmet od opšteg interesa, tako da se eksproprijacijom gasi sam hipotekarni odnos. Hipoteka prestaje i vansudskim poravnanjem, ali i pismenom izjavom poverioca, kojom se on odriče svojih prava po osnovu ugovora o hipoteci.
Značaj novog zakona o hipoteci za srpsku privredu je nemerljiv, naročito zbog činjenice da pređašnje rešenje nije bilo u duhu savremenih privrednih i finansijskih tokova. Jednostavno, nije štitio poverioca, postojao je tzv. dužnički lobi.
Novo rešenje bi trebalo da omogući bolji položaj kreditora, zaštitu dužnika, ubrzavanje ulaganja u privredu, naročito u stambenu izgradnju, koja je vrlo važna za ovaj trenutak naše privrede, ali i razradu založnog prava u našoj sudskoj praksi. Upravo od sudske prakse i zavisi efekat ovog zakona. Često smo bili svedoci da su doneta sudska rešenja takva da se ne izvršavaju i ne realizuju.
Ovaj zakon omogućiće efikasnije funkcionisanje društva u celini. Ova institucija je stara koliko i ljudsko društvo. G17 će podržati ovaj zakon, a nadam se i ostali. Hvala vam.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovane dame i gospodo poslanici, mi imamo sada naizgled lake stvari za rešavanje, lake zakone za rešavanje, a koji su od suštinskog značaja za život jedne zemlje, za ime i prezime te zemlje, za njen duhovni razvoj. To su zakoni koji su sada na dnevnom redu.
Kao društvo koje se nalazi na putu modernizacije, Srbija mora posebnu pažnju da posveti ulozi nauke, konceptu preobražaja privrede, kulture i politike, jer savremeni svet polazi od postulata, gde je razvoj znanja, posebno naučnog znanja, okosnica ukupnog društvenog razvoja.
Socijalistička vlast u Jugoslaviji, programski, politički, materijalno je snažno podržavala nauku sa jakim ideološkim motivima. To moramo da priznamo. U tom razdoblju srpski naučnici su bili rame uz rame sa svojim kolegama iz drugih razvijenih zemalja. Samo da navedem primer da su naučnici za atomsku fiziku iz Nemačke dolazili u Vinču da rade zajedno sa našim naučnicima. To je bio dokaz da je tada Srbija bila na visokom nivou.
Osnovni problem proteklih pet decenija ispoljavao se u neracionalnom finansiranju naučnih istraživanja, ustanova a ne istraživača, odsustva kontrole izrade istraživačkih projekata. Kako stvari sada stoje, u srpskoj nauci stvari su zabrinjavajuće. Veliki broj naučnika je otišao i odlazi u druge zemlje.
Mladi kadrovi nisu spremni, nisu stimulisani da se bave naučnim radom. Materijalni položaj nije dobar. Lošem stanju srpske nauke doprinosi odsustvo kritičke naučne javnosti. Ona kao i da ne postoji. U takvim okolnostima srpska nauka gubi budućnost. Ukoliko nešto ne preduzmemo Srbi će ostati bez naučnih instituta.
Šta da preduzmemo? Neophodno je da akteri ključnih državnih političkih institucija budu svesni činjenice da nauka može da učini najviše za društvo i njegov razvoj, više nego moćni, odnosi moći, ideološke organizacije, inostrani modeli, mediji i drugo. Radi se o tome da pod jednakim pravnim uslovima treba da se pojave organizacije znanja na konkursima za javne razvojne potrebe, a to isto važi i za inostrane institute, jednakost u konkurenciji. Ukoliko se nipodaštava ovakav uslov kompetencije, štetu će osetiti društvo i njegove ustanove. Najzad, srpska nauka će imati budućnost ako formira ličnost, tj. ličnost koja služi stvari, služi čisto, to je definicija Maksa Vebera.
Dva su osnovna problema naše nauke; prvo, oseka mladih naučnika. I, prema relevantnim podacima, u Srbiji je 2002. godine bilo 3.500 istraživača u institutima i oko 2.000 na fakultetima. U Srbiji jedan istraživač dolazi na 10.000 stanovnika, dok je u Mađarskoj, primera radi, 30 istraživača na 10.000 stanovnika. Po broju istraživača Srbija je u Evropi na pretposlednjem mestu, a na poslednjem mestu je Turska.
Kada se ovome doda podatak da se u Srbiji za nauku izdvaja 0,26% bruto nacionalnog dohotka, a u razvijenim zemljama od 2 do 4%, onda je slika u Srbiji vrlo nepovoljna. U zemljama OECD-a 65% istraživača je u industriji, a 25 na univerzitetima, a ostatak je na državnim institutima. U Srbiji je stanje sledeće: 7% u industriji, 66% na univerzitetima, 27% u državnim ustanovama.
Sada su Srbiji potrebni projekti koji su povezani sa privredom, pre svega da se budžetska sredstva oslobode za one oblasti za koje se zna da ne donose novac a potrebna su. Tako da naučnici rade na projektima, na rešavanju konkretnih problema kako bi se uštedeo novac i pravili novi prihodi.
Zato su potrebni kontakti sa kompanijama u Srbiji, sa gradovima, da se vidi gde nauka može da pomogne. Ministarstvo treba da bude čvorište ili most između nauke, a duboko sam ubeđena da ovo ministarstvo u ovoj vladi to može i hoće, između naučnika i kompanija, odnosno sveta.
Cilj donošenja zakona je da unapredi postojeće stanje u oblasti naučnoistraživačke delatnosti, da redefiniše postojeće odnose i institucija u tom sistemu, obezbedi efikasniji i efektivniji naučnoistraživački rad. Istraživanje i razvoj, odnosno naučnoistraživačke delatnosti, u periodu transformacije društva, moraju imati ključnu ulogu pokretača sveobuhvatnih reformi u procesu stvaranja društva zasnovanog na znanju.
Razlozi za donošenje zakona o naučnoistraživačkim delatnostima jesu: usklađivanje postojećeg zakona sa Zakonom o privatizaciji, Zakonom o privrednim društvima, Zakonom o visokom obrazovanju, Zakonom o radu i drugim.
Potrebno je da se na savremen način reguliše oblast naučnoistraživačke delatnosti, sa ciljem da se izvrši racionalizacija mreže naučnoistraživačkih organizacija, a što treba da obezbedi aktivniju ulogu nauke u društveno-ekonomskom razvoju Republike i stvaranju društva zasnovanog na znanju. Predviđeno je da Vlada donosi Strategiju naučnotehnološkog razvoja. Ona mora da bude usaglašena sa opštom strategijom privrednog i društvenog razvoja.
O kvalitetu naučnoistraživačkog rada brine Nacionalni savet, Odbor za akreditaciju naučnoistraživačkih organizacija, Komisija za sticanje naučnih zvanja, matični naučni odbori, zajednice instituta Srbije i ministarstvo nadležno za naučnoistraživačku delatnost.
Ministarstvo vodi registar naučnoistraživačkih organizacija, evidenciju istraživača. Upis u registar vrši se na osnovu akta o ispunjenosti uslova za obavljanje naučnoistraživačkog rada. Sredstva za finansiranje naučnoistraživačkog rada obezbeđuje se u budžetu Republike, a na osnovu raspisanog konkursa po projektima sredstva se raspodeljuju. Vlada treba da donese Strategiju naučnotehnološkog razvoja Republike u roku od godinu dana od dana donošenja ovog zakona.
Sada nešto o zakonu o inovacionoj delatnosti. Osnovna pokretačka snaga društva jeste razvoj inovacione delatnosti i potrebno je njeno stalno usavršavanje. Ova oblast je u našoj državi bila vrlo zapostavljena. Dakle, potrebno je stvaranje inovacionog društva.
Cilj ovog zakona je definisanje osnovnih organizacionih jedinica i aktivnosti radi podsticanja istraživačko-razvojnih i inovacionih delatnosti. Posebnim odredbama ovog zakona definiše se Komisija za praćenje razvoja i komercijalne eksploatacije inovacija, kao ekspertskog tela sa zadatkom da pripremi analize o stanju inovacione delatnosti i to upoređuje sa svetskim standardima, inicira izmene zakona radi podsticaja inovacija.
Zakonom se predviđa formiranje Registra inovacionih delatnosti, kako bi se izbeglo dupliranje kapaciteta. U registru se vode visokoškolska i srednjetehnološka privredna društva, a status im je definisan u odnosu na stepen ulaganja u istraživanje i razvoj.
Pored visokoškolskih ustanova i instituta koji se mogu baviti inovacionom delatnošću, ovim zakonom definisane su još posebne organizacije: razvojno-proizvodni, istraživačko-razvojni i inovacioni centar. Formiranjem ovakvih organizacionih celina stvaraju se uslovi da se pojedinci, sa potrebnim kvalifikacijama i programima, udružuju u manje organizacione celine koji im omogućuju da obavljaju naučnoistraživačke delatnosti, tako da mogu da konkurišu na pojedinim projektima koji se finansiraju iz budžeta.
Na ovaj način se pravi disperzija naučnoistraživačkog i inovacionog potencijala na teritoriji čitave zemlje.
Na ovaj način neposrednije može da se pomogne privredi u cilju povećanja njene konkurentnosti. Tako se pruža šansa za povratak mladih obrazovanih kadrova sa idejama, da rade i da pomognu razvoju privrede.
Razvojno-proizvodni centar je inovaciona organizacija koja se bavi istraživanjem, razvojnom proizvodnjom i plasmanom svojih inovacija na tržište, a i potrebno je da ima najmanje dva zaposlena sa visokom stručnom spremom i priznanjem inovacija ili patenata koji se mogu proizvoditi ili plasirati, i da se inovacije stvorene na fakultetima i institutima mogu plasirati na tržištu.
Istraživačko-razvojni centar je inovaciona organizacija u kojoj se vrši razvojno istraživanje, stvaranje inovacija i plasira se zvanje i tehnologija u sopstvenu proizvodnju ili proizvodnju drugih. Potrebno je, pored određene infrastrukture, osam zaposlenih sa visokom stručnom spremom, od kojih su dva sa nazivom doktora nauka i još dva magistra.
Inovacioni centar je organizacija u kojoj se razvijaju prototipovi, i to svoji i tuđi, prave se novi proizvodi, procesi i druge usluge i vrši se transfer znanja i tehnologija u proizvodnju drugih firmi, a uslov je da ima najmanje dva zaposlena sa naučnim zvanjem doktora nauka, kao i 10 studenata na diplomskim akademskim ili doktorskim studijama.
Zakonom su definisane i organizacije za pružanje infrastrukturne podrške i to su posebni tehnološki inkubator i naučno-tehnološki park.
Donator za taj inkubator je bila norveška vlada u prostorijama MIN, tako da se nadamo da je to prvi ogledni postupak u Srbiji, možda ima još, ali nemam informaciju. Verovatno će biti rezultata. Na ovaj način se daje zakonski okvir za osnivanje i delatnost ovih organizacija u formi privrednih društava.
Programe inovacionih delatnosti donosi Vlada, na predlog resornog ministra, za tekuću budžetsku godinu. Inovacioni projekti mogu se odobriti privrednim društvima, visokoškolskim ustanovama i naučnoistraživačkim organizacijama. Prava intelektualne svojine se moraju urediti ugovorom pre otpočinjanja projekta.
Finansiranje inovacione delatnosti može se vršiti budžetskim sredstvima od Republike do jedinice lokalne samouprave. Prvi put je stvorena takva mogućnost da lokalna samouprava rešava svoje probleme na ovaj način i da plasira sredstva za inovacionu delatnost na svojoj teritoriji.
Fond za inovacionu delatnost se osniva kao pravno lice u državnom vlasništvu i upisano u registar privrednih subjekata.
Prihodi fonda su iz sredstava budžeta, donacija, priloga, pomoći, sredstava ostvarenih na osnovu realizacije inovacija, prihoda od upravljanja sredstvima fonda i drugih izvora u skladu sa zakonom.
Fond može, uz saglasnost Vlade, da promeni pravnu formu i pređe u akcionarsko društvo, ali pri tome učešće državnog kapitala mora da bude 51 posto.
Za sve učesnike koji primenjuju savremene tehnologije, realizuju patentna rešenja, stavljaju u promet inovativne proizvode, Ministarstvo može dati saglasnost da se utvrde poreske i carinske olakšice i druge podsticajne mere.
Finansijska sredstva u prvoj godini primene zakona predviđena su budžetom Srbije u iznosu od 987 miliona dinara.
Što se tiče zakona o rečniku SANU, ovo je veliki posao i obaveza je svake nacionalne nauke, kako prema sopstvenom narodu, tako i prema međunarodnoj naučnoj javnosti. Nosilac izrade rečnika je Institut za srpski jezik SANU, a izdavač SANU.
Za sprovođenje ovog zakona potrebno je izdvojiti dodatna sredstva u budžetu Republike, i to u iznosu od 10 miliona dinara za ovu godinu. Razlog za donošenje ovog zakona je briga o srpskom jeziku.
Svakodnevna upotreba računara, satelitske TV, interneta, novih tehnologija, nove robe, međunarodna podela rada, ogromno svetsko tržište i nezadrživo širenje engleskog kao glavnog svetskog jezika, predstavljaju revoluciju u životu homo sapiensa i početak izgradnje globalnog svetskog poretka koji briše svetske granice, umanjuje razliku među narodima, unificira svet i neminovno utiče na sudbinu jezika naroda koji su u inferiornom položaju.
Rečju, moćan tehnološki civilizacijski proces zahvatiće i najzabačenije delove zemljine kugle, tako da će za narednih 100 do 200 godina na geografskoj karti od mnogih naroda i jezika ostati samo mrlje.
Da se ne zavaravamo, u te male narode spadamo i mi, srpski narod i njegov jezik. Dakle, budućnost imaju svetski jezici, jezici velikih naroda. Od malih samo oni koji su dobro proučeni i tvrdo normirani, sa potpuno izvršenom digitalizacijom.
Znači, ako nam je stalo do očuvanja svog jezika i svoje posebnosti, potrebno je da u narednoj deceniji uradimo ono što za poslednjih sto godina nismo, a to je da se temeljno obradi srpski jezik i preda naraštajima.
Inače, u sadašnjem trenutku srpski jezik je razgrađen posed, bez domaćina i bez katastarskih knjiga.
Zakon o enciklopediji je isto tako važan i nesporno je da je Ministarstvo, baš shvatajući značaj tog zakona, i predložilo ovaj zakon.
Polazeći od strateških i vitalnih interesa srpske kulture, SANU, Matica srpska, kao i visokonaučne institucije u Srbiji, zajednički su pokrenule inicijativu u Narodnoj skupštini za donošenje zakona o srpskoj enciklopediji 1990. godine, smatrajući da je neophodno stvoriti jedan naučni leksikografski centar od opšteg nacionalnog značaja, kakav ima većina država u svetu.
Predviđen je uređivački odbor koji treba da obrazuje stručne redakcije, a svi urednici stručnih redakcija čine centralnu redakciju. Zadatke i način rada centralne redakcije određuje uređivački odbor. Zakonom su sredstva za rad predviđena iz budžeta.
Enciklopedija treba da registruje celokupnu kulturnoistorijsku i naučnu baštinu srpskog naroda, da odgovori na pitanja ko smo, za šta smo sposobni, koliko smo već postigli i kuda idemo.
Kao suma narodnog znanja, njegovih najboljih sinova iz bezbroj generacija, ona vraća samosvest našem narodu i treba uverljivo da pokaže da bi ovaj svet bio siromašniji bez srpskog naroda. Hvala.

Gospodine prededniče, dame i gospodo narodni poslanici, čudim se kada slušam ovakvu diskusiju, kao da budžet nije ni pročitan, 55,4 milijardi je budžetom predviđeno za transfer, a transfer obuhvata troškove Srbije i Crne Gore, gde je obuhvaćena i odbrana.
Mi na osnovu diskusije koju slušamo ovde, kao da ne živimo u Evropi, kao da se spremamo da će sutra biti rata preko glave. Govori se da treba povećavati sredstva za vojsku, zašto civilni rok služenja vojske. Dame i gospodo, mi živimo u Evropi, cela Evropa racionalizuje troškove za vojsku. Racionalizacija se svodi na civilno služenje vojnog roka, pa čak i uvođenje profesionalne vojske. Šta mi to radimo?
Normalno da idemo tim putevima kuda ide celo naše okruženje. Zašto bi mi bili izuzetak? Kuda ide naše okruženje tuda idemo i mi. To je tendencija. Zaboga, mi smo deo Evrope.
Apsolutno sam sigurna da ćemo mi, kako je Slovenija, kako su naše bivše Republike nastojale da rade, da i mi pravimo takve planove za vojsku.
Molim vas, transfer sredstava je 55,4 milijardi u budžetu. Znači, Vojska nije izuzeta iz tih sredstava. To znači da će nekakav balans u tim sredstvima da bude napravljen u tom smislu (ministar je rekao i gospodin je pomenuo) da će biti ulaganja u kapitalne investicije u Vojsci.
Molim vas, da ne pravimo zabunu među narodom. Nije ova vlada ta koja nastoji da smanji odbranu i odbrambenu sposobnost zemlje, samo tu sposobnost na drugi način formira.

Poštovano predsedništvo, predstavnici Ministarstva, poštovane dame i gospodo poslanici, posle jednog vrlo kompetentnog izlaganja gospođice Grubješić, posle realističkog, realnog i kvalitetnog izlaganja gospodina Todorovića, govorila bih o ovom budžetu sa optimističkim pristupom.
Znate, razlog za optimizam sigurno postoji, jer prošlogodišnji predlog budžeta je iznosio 362 milijarde, ovogodišnji predlog budžeta iznosi 487,9 milijardi. Ipak je to razlog za optimizam, bez obzira na sve žalopojke koje se čuju sa ove govornice. Malo više optimizma u Srbiji svima nama ne bi škodilo, a ja sam optimista. Postoji izreka – vera u uspeh, polovina uspeha, i nadajmo se da ćemo kao Srbija uspeti da što pre uđemo u ovu Evropu, poštujući norme koje ona propisuje, poštujući sve ono što ona na neki način preporučuje.
Vi znate da je rasprava o budžetu uvek svojevrsni test da li Vlada ima podršku u većini parlamenta. Ovoga puta glasanje o predloženom planu javnih prihoda i rashoda za 2006. godinu ima još veću specifičnu težinu, jer od njegovog usvajanja zavisi i sudbina trogodišnjeg aranžmana sa MMF.
Budžet je usaglašen sa zahtevima MMF, kada je reč o ciljevima koje on mora da zadovolji, a to su: smanjenje javne potrošnje, stroža monetarna politika, novi zakon o bankama, privatizacija javnih preduzeća, nastavak strukturnih reformi. Kada Skupština uz budžet usvoji i zakone o zdravstvenom osiguranju i bankama, izmene Zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije, kao i zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima, očekuje se da bord direktora MMF pozitivno oceni poslednju reviziju, što bi značilo i uspešno okončanje aranžmana.
Predlog budžeta, kao što znate i kao što sam rekla, bio je 487 milijardi, rashod je 448 i Srbija drugi put, drugu godinu zaredom ostvaruje budžetski suficit, ovaj put u visini od 39,6 milijardi dinara. Njime treba da se amortizuje deficit u tekućim računima platnog bilansa i smanji pritisak na inflaciju.
Kada se ostvare ova dva cilja treba da se smanje stope poreza na plate i doprinosa za zdravstveno osiguranje, predviđeni rast bruto društvenog proizvoda od 5%, a očekivani rast cena na malo 9,3%. Vlada je predvidela da nastavi i vodi čvrstu monetarnu politiku i da nastavi sa reformom institucija sistema.
Budžetom je planirano smanjenje javne potrošnje za 1,3% bruto domaćeg proizvoda, planirani prihodi od privatizacije i naplate odobrenih kredita su 30 milijardi dinara, a izdaci po osnovu otplate spoljašnjeg duga u idućoj godini iznosiće 47,4 milijarde dinara.
Najveće učešće u strukturi izdataka imaju transferi, čak 40%.
Ukupni transferi biće 110 milijardi dinara, od čega više od polovine tih sredstava odlazi organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, tj. 84 milijarde za pokriće deficita u Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih.
Za finansiranje nadležnosti državne zajednice planirano 55,4 milijarde dinara, dok deo budžeta za poljoprivredu u narednoj godini iznosi 23 milijarde dinara. Inače, smanjenje javne potrošnje za 1,3% bruto nacionalnog proizvoda najviše doprinosi racionalizacija iz oblasti zdravstva, zatim, smanjivanje subvencije neefikasnim društvenim preduzećima, smanjivanje plata u državnim organima, smanjivanje broja zaposlenih u državnim organima za 10%. Ovim smanjivanjem stvara se mogućnost smanjivanje stope poreza.
Suficit se koristi za otplatu domaćeg i spoljnjeg duga, a značajna sredstva se izdvajaju za posebne programe Vlade, o kojima posebno želim da govorim.
Novina u budžetu za 2006. godinu je da će Fond zdravstva, po prvi put od 1945. godine, imati suficit u iznosu od 10 milijardi dinara, što bi trebalo da bude posledica dobrovoljnog odlaska 7.140 zaposlenih i trajnog ukidanja njihovih radnih mesta. Uglavnom su to sporedne delatnosti, a nikako lekara i stručnih lica. Čak se planira i povećanje broja lekara, s obzirom na to da imamo dosta lekara na birou. Uštedi u Fondu zdravstva trebalo bi da doprinese i ukidanje nepotrebnih rashoda po osnovu Predloga zakona o zdravstvenom osiguranju, koji je na dnevnom redu Skupštine Srbije.
Što se tiče trošenja suficita u narednoj godini, 47,4 milijarde biće usmereno na otplatu javnog duga, pri čemu je za otplatu domaćeg duga predviđeno 40,4 milijarde dinara, a za otplatu spoljnjeg 6,4 milijarde dinara.
Predviđena su izdvajanja za stambene kredite u iznosu od 2,8 milijarde dinara, za kreditiranje izvoza 1,5 milijarde dinara, za mikrokredite za nezaposlene i za podsticanje regionalnog razvoja po milijardu dinara. Fond za mlade talente, po drugi put, će biti udvostručen i iznosiće 900 miliona dinara. Subvencije železnici treba da se smanjuju, jer se smanjuje i broj radnika.
Investicije u oblasti kulture biće usmerene na obnovu svih kapitalnih objekata i institucija kulture, tako da je za rekonstrukciju Narodnog pozorišta, Biblioteke, Muzeja predviđeno 40 miliona dinara, za proizvodnju srpskog filma 130 miliona dinara, za otkup knjiga 140. Ovo je moj optimistički prilaz budžetu, jer je i takav realno optimistički, a za kapitalne izdavačke projekte 15 miliona dinara.
Jedna od novina je uvođenje nacionalne penzije za sto istaknutih samostalnih umetnika u kulturi, u iznosu od 30.000 dinara.
Vlada planira da nastavi obnovu Hilandara i za to je predviđeno 113 miliona dinara, dok je za programske aktivnosti Narodnog pozorišta predviđeno 84 miliona dinara, a i Srpskog pozorišta u Novom Sadu 48 miliona dinara i 25 miliona dinara za Narodno pozorište u Nišu. Istovremeno je predviđena i rekonstrukcija pozorišta u Subotici, Užicu, kao i revitalizacija bioskopske mreže u velikim gradovima Srbije.
Budžet za sport u 2006. godini trebalo bi da bude dvostruko veći u odnosu na ovu godinu. Biće investirano 220 miliona u izgradnju objekata koji će biti korišćeni za Univerzijadu 2009. godinu, a 62 miliona biće utrošeno za rekonstrukciju bazena SC "Banjica" zbog organizacije Evropskog prvenstva u vaterpolu. Značajan iznos od 330 miliona dinara predviđen je za rekonstrukciju i izgradnju lokalnih sportskih objekata po čitavoj Srbiji, jer je u zdravom telu i zdrav duh. Našoj Srbiji su potrebni sportski tereni, potrebno je da se naša omladina više angažuje u sportu.
Vlada je planirala i pet puta više sredstava za Ministarstvo vera, što će biti iskorišćeno za adaptaciju verskih objekata na teritoriji Republike i oko pola milijarde namenjeno je graničnim prelazima u Srbiji.
Predviđena su sredstva za subvenciju turizma – 280 miliona, kao i razvoj infrastrukture u turizmu, jer je to grana koja je perspektivna za Srbiju i koja nimalo nije za zapostavljanje. Planira se da se radi na razvoju turizma Stare Planine, Palića, Divčibara, Soko banje, Golije, Vlasine. Raspored sredstava će biti po posebnom aktu Vlade Srbije.
Za poljoprivredu je namenjeno 23 milijarde dinara, što je za šest milijarde više nego prošle godine, a subvencije poljoprivredi nisu ukinuti. Učešće poljoprivrednih penzija u budžetu za narednu godinu povećano je sa 0,6 na 0,8%. Poljoprivredne penzije biće uvećane, pa će u januaru biti isplaćena penzija za 2006. godinu, a poslednja isplaćena penzija poljoprivrednicima bila je 2003. godine. Nastaviće se ulaganje u infrastrukturu na selu i to: vodovoda, kanalizacije, puteva, kreditiraće se zasadi voća, vinove loze.
Za izmirivanje obaveze Republike za staž osiguranja po posebnim propisima i naknadu razlike do minimalne penzije, predviđen je iznos od 6,6 milijardi. Iznos od 720 miliona biće namenjen programu rehabilitacije i zapošljavanju lica sa invaliditetom. Deo sredstava od 350 miliona namenjen je Fondu solidarnosti, a raspored se vrši po posebnom aktu Vlade.
Dvanaest milijardi duga penzionerima, od ukupno 45, rešen je tako što će penzionerima biti isplaćeno, umesto u obveznicama, u kešu, i to u dve rate. Prva rata treba da bude isplaćena u decembru ove godine, a druga u julu naredne.
Iznos od 15,4 milijarde dinara namenjen je za transfer gradovima i opštinama Srbije. Iznos od 713 miliona dinara namenjen je za Koordinaciono telo Vlade Republike Srbije za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, a raspored se utvrđuje posebnim aktom Vlade.
Sredstva od milijardu dinara namenjena su za mikrokredite za programe zapošljavanja onih koji su ostali bez posla, sa ciljem da im se omogući otpočinjanje samostalne delatnosti, i deo za podsticanje regionalnog razvoja Bora, Vranja i Kragujevca i drugih gradova u iznosu od milijardu dinara.
Najvažniji zadatak Srbije jeste smanjivanje deficita platnog bilansa i inflacije, jačanjem konkurentnosti privrede i investicija, uz istovremeno smanjivanje potrošnje. Zato je u proceduri zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima. Suština tog zakona je uspostavljanje kontrole rasta cena plata u javnim preduzećima, čiji je osnivač lokalna samouprava. Komunalna preduzeća će za povećanje cena morati da traže saglasnost Vlade, a članom 19. zakona o budžetu ograničavaju se i plate zaposlenih.
Usvajanje ovog zakona je od ogromne važnosti za funkcionisanje države: aranžman sa MMF treba uspešno da se završi i okonča. U suprotnom, posledice će biti katastrofalne jer bi tada prekinuli pregovore o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji. Nijedna ozbiljna zemlja ne bi dala signal svojim investitorima da ne dođu u Srbiju, to bi bio veliki korak unazad. Sada je Srbija pravi hit za ulaganje i mi treba da koristimo tu šansu.
Za sve u životu postoji pravo vreme, a ovo je vreme velikih odluka za Srbiju po mnogim pitanjima, kada nam je potrebno mnogo pameti, odsustvo sujeta i neslaganja. G17 će podržati ovaj predlog zakona, a nadam se da će i opozicione partije to uraditi obzirom na njihovu veliku političku zrelost, kao i to da su svesni trenutka u kome se zemlja nalazi.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo poslanici, ovo je retko zadovoljstvo da ovako jedan, po ocenama stručnih ljudi, pismen zakon dođe na našu skupštinu.
Postojeći zakon je bio vrlo restriktivan i teško je bilo raditi, ali eto, došlo je vreme da dođe do promena i da se da nov predlog zakona, koji je daleko bolji, koji omogućava da se efikasnije radi. Meni je kao članu Odbora za ekonomske odnose sa inostranstvom bilo žao što nismo mogli da o jednom tako dobrom zakonu jednoglasno donesemo odluku da bude preporučen Skupštini, iz razloga što je većina u tom odboru opoziciona, a nažalost, naša svest nije na tom nivou da kada je nešto dobro i opozicija prihvati, ali valjda će se i to promeniti u Srbiji.
Vlada na razuman način tumači i primenjuje postojeći zakon, ali razumno tumačenje restriktivnog zakona nedovoljno je za utvrđivanje sigurnog reformskog pravca i okvira za ključnu oblast ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Ovo je ključna argumentacija kojom Vlada Srbije obrazlaže zašto je potrebno da parlament što hitnije usvoji novi zakon o spoljnoj trgovini.
Predlog zakona ima šest delova, 80 članova i moderno je napisan. Prilikom koncipiranja ovog drafta vodilo se računa o primedba predstavnika domaće privrede i struke, ali paralelno su uvažavane i sugestije Komisije Evropske unije. Ekipa iz Ministarstva za ekonomske veze sa inostranstvom imala je osnovni cilj da obezbedi slobodu spoljne trgovine, koja se može ograničiti radi zaštite interesa Republike Srbije, a u skladu sa pravilima STO i EU.
Kako izgleda pokušaj da se spoljna trgovina učini slobodnom, a da se istovremeno zaštiti domaća industrija na način koji neće biti sankcionisan od civilnog sveta?
U prvom delu, koji sadrži osnovne odredbe, spoljna trgovina je definisana kao prekogranični promet robe i usluga. Osnovni princip je sloboda bez ograničenja. Shodno tome, slobodna su i direktna ulaganja u inostranstvu, izvođenje investicionih radova, promet robe i pružanje usluga u inostranstvu.
Pitamo se da li je suviše liberalno. Samo na prvi pogled. Zakonopisac je predvideo vrlo razgranatu mrežu zaštite, kako platnog bilansa, tako i domaće proizvodnje, od prekomerne i nelojalne konkurencije.
Na ovaj način obezbeđuje se ravnoteža između potrebe da se sprovodi princip slobodne trgovine i da se osigura najveći mogući stepen zaštite domaće privrede i njenih najosetljivijih sektora i novih industrija. Ovo bi trebalo da funkcioniše kroz institute količinskih ograničenja, dozvola, antidampinške mere i kompenzatorne dažbine.
Konkretno, Vlada može ograničiti izvoz u slučaju nestašice bitne robe ili radi zaštite neobnovljivih prirodnih bogatstava. Takođe, Vlada može intervenisati kada proceni da prekomerni uvoz ugrožava domaću privredu ili narušava platni bilans.
Da sve previše ne bi ličilo na devedesete godine, kada su diskreciona ovlašćenja izvršne vlasti bila neograničena, sada je procedura za uvođenje ograničenja vrlo detaljna i precizna. Mere zaštite su obrađene u trećem delu zakona, gde ima čak 33 člana. Na primer, pod dampingom se podrazumeva uvoz robe u Srbiju po ceni koja je niža od normalne vrednosti te robe, pri čemu je neophodno da domaća privreda pretrpi ili može da pretrpi znatnu štetu, odnosno da se zbog dampinga znatnije usporava stvaranje, otvaranje i rad privrede u Srbiji.
Dakle, antidampinške dažbine ne mogu se uvesti tek tako, po slobodnom nahođenju izvršne vlasti, već samo ako je dampingom napravljena šteta. Međutim, neki liberalni dogmata mogao bi da se pobuni što procenu štete ili njene pretnje po domaću privredu utvrđuje izvršna vlast, čime se diskrecioni krug zatvara na pomalo apsurdan način. U tom smislu, dobro je što dve okolnosti ipak bitno sužavaju mogućnost da se ovdašnje vlasti "zaborave".
Prvo, postupak ispitivanja za utvrđivanje uspostavljanja štete napravljen je po pravilu STO i detaljno je razrađen. Drugo, uvođenje antidampinških dažbina će sasvim sigurno biti pod budnim okom međunarodne javnosti. Po logici stvari, isto će važiti i za sve ostale mere koje su predviđene ovim predlogom.
To opet daje nadu da će biti uspostavljena ravnopravnost svih učesnika u spoljnoj trgovini i na domaćem tržištu i ravnopravan položaj domaćih privrednika na svetskom tržištu, i to garantovanjem slobode i jednakosti, što je bila i osnovna želja zakonodavca.
U nameri da se oslobode teorije i prakse socijalističkog pravnog sistema kreatori novog zakonodavstva i ovog zakona nisu hteli da regulišu posebne oblike spoljne trgovine, poput dugoročne proizvodne kooperacije, kompenzacionih poslova, reeksporta, konsignacionih poslovanja i drugih sličnih rešenja. U doba preovlađujuće privatne svojine ovakav pristup bio bi anahron.
Međutim, jedno su želje, a drugo je stvarnost. Zbog nametnutog nasleđenog stanja ipak je četvrti deo zakona, od člana 66. do člana 76, posvećen privremenim režimima i merama koje će biti primenjivane po potrebi, a najduže do ulaska Srbije u STO. Zašto? Zato što mogu biti neusklađeni sa pravilima STO, EU i zahtevima naše privrede. Jedina svrha ovih odredbi je da omoguće nesmetane privredne tokove, uprkos rigidnosti Zakona o deviznom poslovanju, i to uglavnom bez posebne administrativne intervencije.
Na primer, kompenzacioni poslovi, naplata u robi ili uslugama biće moguća jedino uz odobrenje Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Dalje, Ministarstvo će moći da odobri besplatno poslovanje sa inostranstvom ako proceni da je to svrsishodno.
Sa stanovišta pravila STO verovatno je problematično i podsticanje dugoročne proizvodne kooperacije. Novim zakonom je ipak predviđeno da se na uvoz repromaterijala, poluproizvoda, delova, sklopova i gotovih proizvoda, u okviru ugovora o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji, ne plaća carina.
Ipak, najgrublja povreda pravila STO i EU o zabrani direktnih izvoznih podsticaja sadržana je u članu 74. u kome se neuvijeno kaže da Vlada, u cilju unapređenja izvoza robe i pružanja usluga domaćih lica u spoljnoj trgovini, može da propiše uslove za povraćaj carinskih dažbina, dela vozarine, kao i podsticaje, naročito za izvoz poljoprivrednih proizvoda.
Dakle, predložena rešenja treba da uvećaju strana ulaganja, jer su u skladu sa savremenom praksom i garantuju jednak tretman svih učesnika na domaćem tržištu. Nova regulativa treba da unapredi konkurenciju, poboljša razvoj malih i srednjih preduzeća, smanji administrativne troškove.
Nesporno je da je prilikom izrade zakona konsultovana šira stručna javnost, a u finalizaciju su bili uključeni i predstavnici EU, kao i KAFAO, a mišljenje su dali i ugledni stručnjaci iz Nemačke i Francuske, kako piše u obrazloženju zakona.
Usvajanjem ovog zakona, odgovornost na Vladi biće ogromna i u skladu sa diskrecionim ovlašćenjima koja je dobila. Bilo je pravo zadovoljstvo čitati ovaj zakon. Poslanička grupa G17 će dati saglasnost za ovaj zakon.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospodo iz ministarstva, poštovane dame i gospodo poslanici, zakon o javnim putevima jedan je od vrlo važnih zakona za ovu zemlju.
Znate da je dolazak stranog kapitala u korelaciji sa razvijenošću infrastrukture jedne zemlje, jer je dovoženje repromaterijala i gotovih proizvoda vezano za saobraćajnu infrastrukturu. Prema tome, on jeste vrlo važan i dobro je što je na dnevnom redu.
Šta je osnovni problem koji rešava ovaj zakon o javnim putevima?
Direkcija za puteve promenila bi svoj status i organizovala se kao javno preduzeće i kao takvo moglo bi da finansira održavanje, rekonstrukciju, rehabilitaciju i izgradnju putne mreže u Republici Srbiji. Kao javno preduzeće moći će ne samo da se zadužuje na finansijskom tržištu kako bi obezbedilo sredstva za razvoj putne infrastrukture, sredstva za finansiranje, izgradnju i rekonstrukciju zaštite i održavanja, a obezbeđuju se iz naknade za upotrebu javnog puta koje ministarstvo prenosi javnom preduzeću, naknadu za održavanje državnog puta u visini od 10% od akcize na derivate nafte, a ova sredstva se evidentiraju na posebnom računu Trezora Republike Srbije, finansijskih kredita, ulaganje domaćih i stranih lica, budžeta Republike Srbije i drugih izvora.
Članom 17. predviđeni su načini plaćanja naknada, a članovima od 18. do 23. raspodela tih naknada. Na osnovu ovog zakona putari će dobiti fiksni iznos od 10% izdvajanja iz cene naftnih derivata, što bi značilo prihod od oko pet milijardi dinara godišnje.
Iz budžeta Srbije za putnu privredu, odnosno izgradnju, održavanje i rekonstrukciju u 2003. godini, primera radi, bilo je namenjeno 7,4 milijarde. Prošle godine su predviđena sredstva iznosila 6,4 milijardi, a pred kraj godine sredstva su smanjena na 3,6.
Ove godine iz budžeta je predviđeno 5,5 milijardi, ali se realno računa na 2,5 milijarde, što je daleko manje od potrebnog. U međuvremenu je došlo do povećanja putarine i to je još povećalo dodatni prihod.
Dakle, više sredstava putari bi mogli da obezbede ukoliko Skupština Srbije usvoji zakon o putevima, koji bi omogućio da se sadašnja direkcija transformira u javno preduzeće – Putevi Srbije.
G17 plus podržaće ovaj zakon, jer mislimo da ubrzava proces restrukturiranja cele države. Međutim, koliko je važno usvajanje ovih zakona o putevima u okviru ovoga, normalno da je preko potrebna strategija razvoja saobraćaja u Republici Srbiji. Srbija ima, kao što znamo, određene resurse, a to su položaj, zemlja i ljudi. Položaj daje mogućnost razvoja saobraćaja, zemlja daje mogućnost razvoja poljoprivrede. Strategiju razvoja poljoprivrede imamo, ali strategiju razvoja saobraćaja nemamo.
Doneti su zakoni o telekomunikacijama, o pošti, o železnici i u skupštinskoj proceduri je sada zakon o javnim putevima. Očekuje se zakon o vodama, ali nemamo strategiju razvoja saobraćaja u Srbiji. Srbija je zaobiđena po pitanju projekata koje finansira EU, a koji se odnose na izgradnju ovih i rekonstrukciju postojećih autoputeva, železnica, gradnju novih multimodalnih čvorova, kao i prateće infrastrukture uz unutrašnje plovne puteve.
Poslednjih godina kroz razne evropske projekte u regionu potencirana je izgradnja tzv. puta Via Egnatia kroz Grčku, koridora 8 – kroz Bugarsku, Makedoniju i Albaniju i dela koridora 9 – kroz Rumuniju, inače najvećeg konkurenta koridoru 10 u Srbiji. Evropa dalje posvećuje i usmerava veliku pažnju koridoru 10, kao i Dunavu, odnosno koridor 7, s tim što se do sada ove saobraćajnice kao prioritet za ulaganje tretirala u svim okolnim zemljama, osim u Srbiji.
Ovi panevropski koridori u delu kroz Srbiju nisu svrstani među prioritete transevropske saobraćajnice na osnovu izveštaja Visoke grupe za saobraćaj EU, tzv. Van der Mirtovog izveštaja, koji je publikovan sredinom 2003. godine. Rumunija, Bugarska, Hrvatska bliže su ulasku u EU, i iz političkih razloga Koridor 10, kao i druge panevropske saobraćajnice koje prolaze kroz te zemlje tretirane su kao prioritet. Srbija je iz tih razloga zaobiđena po pitanju putnih projekata koje finansira EU.
Politika je presudila da se tako važan prioritet u sklopu dosadašnjeg TENT projekta, Trans-European Transport Network, definiše Koridor 4, koji bi slično kao Koridor 10, trebalo da spoji Budimpeštu, odnosno Zapadnu Evropu sa Crnim i Egejskim morem, iako treba da se gradi kroz mnogo nepristupačnije terene od onih kroz koje prolazi Koridor 10, a i duži je za oko 250 kilometara.
Koridor 10 je veoma bitan za povezivanje Zapadne Evrope sa Bliskim Istokom i normalno bi bilo da se fokusira završetak tog koridora i njegovih krakova, nego graditi kilometre novog autoputa na deonici Koridora 10 i 4 – od Salcburga do Istanbula, u dužini od 1.750 kilometara.
Nedostaje svega 300 kilometara punog autoputa, dok samo deo Koridora 4 kroz Rumuniju, uključujući i most Dunav 2 kod Kalafata, treba da se gradi u narednih pet godina. To nije logično, ali se radi o odluci koja je doneta iz čisto političkih razloga, pošto su Bugarska i Rumunija u poodmaklim fazama ulaska u EU i Evropa ih preferira u odnosu na druge zemlje koje to nisu, pogotovo na zemlje zapadno-balkanskog regiona.
Upravo ovim zemljama je odobren pristup određenim fondovima EU, kao što su ISPA i PHARE program, a uskoro će imati i pristup kohezionim fondovima. Srbiji su svi fondovi za sada nedostupni i biće joj bliži tek kada potpiše ugovor o pridruživanju. Srbija mora da ima strategiju razvoja saobraćaja kako bi se borila da nadležne u Evropi ubedi da vrate izgubljene prioritete za ulaganja.
Pored Srbije, trebalo bi da se status prioriteta vrati koridoru 10, odnosno kako se sada naziva multimodijalna osa Salcburg-Beograd-Skoplje-Solun sa pratećim kracima, kao i 600 kilometara plovnog puta kroz Dunav. Visoka radna grupa za transport prihvatila je u načelu projekte obnove izgradnje puteva i železnice na koridoru 10 i plovnog puta Dunava kroz Srbiju, što znači da budu svrstani među prioritete EU.
Vrednost ponuđenih projekata je preko dve milijarde evra i predviđa se nastavak izgradnje putnog, odnosno autoputskog profila i dvokolosečne pruge na koridoru 10, proširenje železničkog tunela i mostova, gradnje multimodalnih centara u Beogradu, Novom Sadu i Nišu i još neke radove koji će omogućiti da se saobraćajna infrastruktura dovede na nivo koji će biti koristan za Srbiju, region i celu Evropu.
Pored kvaliteta saobraćajne infrastrukture duž evropskih koridora kroz Srbiju, za zadržavanje i privlačenje robnog transporta ključnu ulogu odigraće i granični prelazi. Vozači kamiona, dakle, natovarene robom moći će, zahvaljujući jedinstvenim dokumentima u tom pravcu, nesmetano da prolaze, ne razmišljajući da će izgubiti dva do tri dana na carini, da će putarinu platiti znatno više nego njihove kolege u Srbiji.
Veliki značaj mora imati projekat integrisanih granica, odnosno civilna kontrola i modernizacija međudržavnih prelaza koji treba da spreče nepotrebno zadržavanje robe kroz pojednostavljenje carinskih i drugih administrativnih procedura.
Neophodno je da Srbija ima strategiju razvoja saobraćaja u skladu sa evropskim trendovima i uz borbu da naši projekti budu istovremeno i prioriteti Evrope.
Da bi se postiglo sve to treba da se definišu prioriteti i načini finansiranja, jer mi raspolažemo sa ograničenim sredstvima, da bi se rasipali na manje važne pravce od onih koji bi državi doneli sredstva za izgradnju osnovnih važnih koridora za čitavu državu, a oni bi doneli sredstva za puteve manje važne za državu. Važno je opredeljenje kako će se finansirati, a na sva ova pitanja strategija treba da da odgovore.
G17 će podržati zakon o putevima, ali u isto vreme potencira i traži da Ministarstvo za saobraćaj donese strategiju razvoja saobraćaja u Srbiji. Hvala.

Poštovani ministre, poštovana gospodo poslanici, da je ovo značajan zakon govori i to koliko je mnogo žučnih diskusija ovde bilo. Da je sistemski zakon, to se normalno zna, a da je žučnih diskusija bilo mnogo, to je dokaz da se međusobno ubeđujemo, a zna se da je najneosvojivija tvrđava na svetu ljudska glava.
Normalno je da ćemo mnoge argumente i mnoge stavove koji su već izrečeni ponoviti. Ja sam jedna od tih i govorila bih o tome da je sva nesreća naša i nesreća istočnih zemalja, odnosno zemalja u tranziciji bila što se sistem urušio takav kakav jeste i da je mnogo ljudskih patnji bilo prisutno i da je tranzicija svih socijalističkih zemalja, pa i naše, u svojoj početnoj fazi bila praćena snažnom recesijom koja je imala brojne direktne posledice.
A, između ostalog, došlo je do velikog pada proizvodnje i porasta nezaposlenosti i inflacije, a značajan deo ekonomskih aktivnosti preselio se u sivu zonu.
Pomenute promene u privrednom sistemu odrazile su se i na penzioni sistem. Naime, u ovom razdoblju došlo je do drastičnog smanjenja prihoda, a samim tim stvoreni su problemi za ispunjavanje preuzetih obaveza. To se odražavalo na različite načine, penzije su se smanjivale, isplaćivale su se sa velikim zakašnjenjem i sl.
Posmatrano iz ugla institucija, reforma penzionog sistema podrazumevala je radikalno prilagođavanje zatečenih institucija ili stvaranje potpuno novih ili kombinovanje jednog i drugog. U početnim godinama reforme penzionog sistema zemalja u tranziciji došlo je do izmene u tzv. prvom stubu, kao i do uvođenja drugog stuba. Analitičari smatraju da je najdalje u reformama otišla Poljska.
Uspostavljanje uspešnog sistema prikupljanja prihoda kojima se finansiraju penzije zavisi od kapaciteta administracije i institucija društva u celini, razlikuje se od zemlje do zemlje; institucija koje su odgovorne za prikupljanje sredstava, kao i institucija koje kontrolišu proces u celini.
Unapređenje penzionog sistema ne može se rešiti preko noći, odnosno neophodno je dugo i strpljivo građenje ne samo neophodnih institucija, nego i vraćanje izgubljenog poverenja građana u zemlju, u državu. U tom procesu revitalizacije neophodna je, tvrde istraživači, vrlo bliska saradnja ne samo Vlade i institucija socijalnog osiguranja, nego i poslodavaca i zaposlenih.
Pokazalo se, na osnovu poređenja reformskih procesa u pojedinim zemljama, da nema univerzalnog i uspešnog modela, već svaka zemlja mora da traži svoj put i da sa konkretnim ograničenjima traži najbolja rešenja.
Sadašnji sistem penzionog osiguranja je jednodelni, obavezan javni sistem, sa unapred definisanim penzijskim nadoknadama. On funkcioniše po sistemu pay as you go, po principu prema kome zaposleni finansiraju tekuće penzionere. Takav koncept međugeneracijske solidarnosti izuzetno je povoljan tamo gde je ekspanzija, gde su demografska kretanja u ekspanziji i dobro funkcioniše samo u slučaju kada je stanovništvo mlado, tj. kada je izrazito veći broj zaposlenih u odnosu na broj penzionera.
To se događalo u Evropi i u svetu odmah posle Drugog svetskog rata, kada je rađanje bilo vrlo ekspanzivno. I, sada je toliko rođene dece stiglo do penzije. Sada sve zemlje u svetu imaju problem sa tom "zlatnom generacijom".
Međutim, odnos broja zaposlenih i broja penzionera sa godinama se pogoršava. Godine 1966. taj odnos je bio 1:4, a sada je 1:1, što je izuzetno opterećenje za zaposlene. Zato se često dešava da se izbegava plaćanje sredstava doprinosa ili se ova sredstva plaćaju u smanjenom iznosu.
Predlogom zakona o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za zaposlene za koje nije uplaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje uređuju se uslovi, način i sredstva za finansiranje uplate doprinosa. Tako se delimično ispravlja nepravda naneta radnicima.
Pošto država ne treba da bude dužna ni poljoprivrednicima, dat je predlog zakona o javnom dugu države po osnovu neplaćenih penzija i novčanih naknada poljoprivrednicima, kao i predlog zakona o javnom dugu po osnovu preuzimanja obaveza Fonda po osnovu neisplaćenih penzija i novčanih naknada.
Osim ovoga, jedna od osnovnih karakteristika našeg penzijskog sistema je visok prosek i odnos prosečne penzijske naknade i prosečne zarade. Tako je on bio negde 70%, a sada je oko 60%. U Sloveniji je taj odnos 52%, a u Hrvatskoj je 55. Izuzetno je visok broj invalidskih penzionera, generalno posmatrano, i godinama izražena tendencija preranog odlaska u penziju. Neophodno je istaći i visoku stopu doprinosa; ona u Srbiji iznosi 22%, 11% na teret zaposlenog, a 11% na teret poslodavca.
Država se poslednjih godina maksimalno angažovala, na različite načine, da bi se pokrio permanentni deficit u penzijskom osiguranju. Predloženim zakonom se prelazi sa dosadašnje švajcarske formule usklađivanja na to što će se postepeno smanjivati učešće parametra zarade, tako da će se nakon četiri godine penzije usklađivati samo sa troškovima života.
Mi, koji još uvek trošimo oko petine više nego što stvaramo, moramo da budemo svesni da niko više neće da nas finansira, nema ni kredita, ni donacija. Došlo je vreme da u svim društvenim segmentima svedemo potrošnju na ono što proizvodimo.
Trenutno je situacija takva da se 40% sredstava za penzije podmiruje iz budžeta. Konkretno, samo u okviru ove godine država će za tu namenu izdvojiti oko 70 milijardi dinara. U Srbiji 14% društvenog proizvoda odlazi na penzije, dok je prosek u zemljama OECD-a 8,1%.
Predlaže se podizanje nivoa, to je ono što je dobro i pozitivno i što naše stanovništvo sa najnižim primanjima ne treba da plaši, najnižih penzija na 25% od prosečne zarade zaposlenih na nivou Republike u prethodnoj godini. Visina najniže starosne i invalidske penzije za osiguranike poljoprivrednike određuje se u visini iznosa najniže penzije zatečenih korisnika.
Najnovijim zakonom o penzijsko-invalidskom osiguranju razmotreno je i dobrovoljno penzijsko osiguranje. U okviru ove vrste osiguranja trebalo bi da se osiguraju oni koji samoinicijativno žele dodatno osiguranje za rizike starosti, invalidnosti, smrti. Ovo će se ostvariti dobrovoljnom uplatom sredstava, tako da to bude premija. Premije su svojstvene dobrovoljnom penzijskom osiguranju, a doprinosi su svojstveni obaveznom penzijskom osiguranju.
Ovaj nivo penzijskog osiguranja treba da funkcioniše na osnovu kapitalnog pokrića, tj. da se bazira na sistemu akumulacije kapitala. Prikupljanje sredstava na osnovu uplate sredstava premija trebalo bi da se investira na finansijsko tržište u različite oblike hartija od vrednosti.
Sredstva dobrovoljnog penzijskog osiguranja moraju da predstavljaju izvor sigurnosti za budućeg penzionera. To su dugoročna sredstva, izuzetno kvalitetna za investiciono ulaganje, koja jačaju privredne procese i kao takva moraju od strane države imati privilegovan položaj.
U velikom broju zemalja u tranziciji reforme stoje na tri stuba, na tri nivoa. Prvi je obavezno osiguranje, drugi je obavezno penzijsko osiguranje u okviru kojeg svaki pojedinac ima svoj štedni račun, princip kapitalizacije, i treći je dobrovoljno penzijsko osiguranje. Mi krećemo od uvođenja ovog trećeg stuba.
Praksa velikog broja zemalja je pokazala da ovaj sistem osiguranja daje značajne rezultate samo u okviru reforme celokupnog sistema penzijskog osiguranja, naročito na mlado stanovništvo, dok će stariji izgleda morati da pričekaju do sigurnije starosti.
G17 će podržati set zakona koji su, hteli mi to da shvatimo ili ne, nužnost ovog vremena. Nadam se da će čak i opozicioni deo Skupštine učiniti to za dobrobit Srbije. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, gospodo iz Ministarstva, gospodine ministre, poštovana gospodo poslanici, ova institucija narodnog advokata ili zaštitnika građana ili ombdusmana je stara koliko je staro i ljudsko društvo. Mi to sada kao da previđamo.
Vi znate da je naše patrijarhalno društvo imalo u toku svog razvoja ugledne ljude koji su u svojim sredinama nastojali da budu sprovedena prava, odnosno običaji, odnosno da bude ono što je dobro u društvu favorizovano. Svako društvo, pa i naše, prolazi kroz evoluciju. Mi smo imali jedan vakuum u razvoju tog društva, jer nam je patrijarhalno društvo i naše društvo takvo kakvo jeste na neki način nestalo. A društva kao što su severne zemlje, naročito Švedska, kod njih je to apsolutno bilo neophodno potrebno, zbog braka, zbog toga kako su živeli, da ovaj narodni advokat, odnosno zaštitnik moralnih prava naroda na neki način pređe u instituciju još 1800. godine. Mi na neki način tek sada dolazimo do zaključka da nam je to potrebno.
Govorila bih o tome da vama, kao i meni, ova plima usvajanja zakona deluje kao elemenat otuđenja države od građana i upravo iz toga proizilazi neophodnost za ustanovljenje institucije zaštitnika građana.
Sada je u Evropi u toku deregulacija. Znači, bilo bi logično da zaštitnik građana nije potreban. Pošto sve postaje jednostavnije i za građane razumljivo, moje čvrsto uverenje jeste da svi parlamenti, svih zemalja našeg kontinenta donose zakone iz ubeđenja, da tako služe celom društvu.
Građanin još nikada nije sagledao u celini pravni poredak, ni pre 200 godina, pa ni danas. Jednom stručnjaku u društvu zasnovanom na podeli rada, ni medicinar, ni doktor, ni tehničar ne sagledava celokupno polje svoje struke jer je to nemoguće. Da i pravnik ne može da vlada svim segmentima prava je samo po sebi razumljivo. Znači, problem nije u postojanju broja propisa, već problem postoji zbog malih mogućnosti da građanin stekne uvid u svoja prava.
Za svakog građanina je samo mali broj zakona i propisa od značaja. Nije sve značajno za svakog čoveka. U naše vreme skoro neograničenih tehničkih mogućnosti i komunikacija bila bi obaveza zakonodavca, koji reprezentuje narod, da upravo u tom narodu od koga su, dame i gospodo, zakonodavci dobili legitimitet, omogući besplatan, jednostavan i brzi pristup pravnom poretku.
U Sloveniji i u zemljama našeg okruženja putem interneta se stavlja u celosti uvid u zakonodavstvo svake zemlje. Ja se sa određenom grupom ljudi intenzivno zalažem za slično rešavanje ovog problema, međutim mi tu mnogo kasnimo, pa smo se tu dogovarali da neku aktivnost posebno sprovedemo, a to je takozvana i-vlada, e-vlada itd.
Sada da ukažem na pravnu osnovu postojanja narodnog advokata. Na početku jedno malo razmišljanje o kvantitetu. Na ekstremima će građani pretrpeti neuspeh, bilo da postoji npr. jedan ombudsman ili za više miliona građana, bilo da svako selo ima svog ombdusmana. I jedno i drugo je pogrešno. Iz toga sledi da nadležnost treba da bude tek tolika da omogući građaninu, ukoliko mu je do toga stalo, svakom građaninu, potpuno u smislu da apelujem na cara, kako se to kaže, da bar jedan problem dobije tretman i termin za lični prijem kod narodnog advokata ili zaštitnika građana i isti dobije. Ako je organ odbio građanina, onda ne sme ombudsman da ga odbije.
Sada razmišljanje o kvalitetu ombdusmana. Ukoliko ombudsman treba da uliva poverenje, onda je nesumnjivo potrebno da je sposoban da shvati intelektualno i stručno zahtev građanina i da sagleda problem. Dužan je da građaninu pruži najvišu stručnu i kompetentnu pomoć i da sa građaninom opšti na ravnopravnoj osnovi, skromno i sa strpljenjem, što će reći da on mora da bude osoba koja poseduje lične kvalitete, kakvi se nažalost retko nalaze u našem društvu.
Ombudsman treba da raspolaže visokim stručnim znanjem i mora biti spreman da jedan predmet, kakve god da je prirode, konačno i kompletno oceni, da objasni svoj sud i da stoji iza toga. Funkcija ombdusmana se, prema mojim saznanjima, u većini zemalja dobro nagrađuje i građani imaju razumevanja da se ta funkcija stavi na raspolaganje političarima kako bi im se obezbedila neka funkcija, bolje rečeno da se ne zloupotrebljava.
Ukoliko ombudsman dolazi iz jednog političkog tabora onda će druga politička opcija biti sumnjičava prema njemu ili neće u najmanju ruku za duže vreme imati poverenja u njega. Što je manja sredina, to je značajnije da je ombudsman, posmatrano iznutra i spolja, zaista jedna nezavisna veličina, koja se ne može obeležiti kao pripadnik jednog ili drugog tabora i time diskreditovati. Ombudsman, po pravilu, ne treba da bude bivši političar, osim ukoliko bi bio slučaj da je u očima njegovih sugrađana nesporna njegova nezavisnost da raspolaže neophodnom stručnom kompetentnošću.
Znamo da u Evropi ima više institucija ombdusmana na regionalnom i opštinskom nivou. Ovaj razvoj jeste izuzetno dragocen, jer usluge ombdusmana sugrađanima su izraz uverenja u potrebu ostvarivanja ljudskih prava i predstavljaju u svakom slučaju veliki korak na putu očuvanja pravne države i mira u najboljem smislu reči. Iskustvo pokazuje da organi uprave pokazuju različiti stepen predusretljivosti da građaninu daju obaveštenja, po pravilu samo usmenim putem, jer ako bi građanin zatražio nešto pismeno, administracija se, po pravilu, povlači.
Ombudsman mora u svako doba da bude spreman da svoju usmenu informaciju i obaveštenje izda u pisanom obliku, uz prilaganje kopija svih citiranih zakonskih normi, korišćenja literature i citirane sudske prakse i da svoje mišljenje u vezi sa predlogom dokumentuje u pisanoj formi. Nemoć ombdusmana je poslovična, priča se odnosi na tzv. "soft lo" i najčešće se vezuje za nekog ombdusmana. Najčešće poznata mogućnost ombdusmana je davanje preporuke organima uprave čije je pogrešno postupanje utvrdio. Nije iznad sudskih organa.
Uz ovlašćenje za proveru zakonskih nepravilnosti ombudsmanu bi trebalo, kao minimum pomoćne mere, priznati pravo na formalno davanje preporuke, pri čemu organ upravo treba da bude u obavezi da u slučaju da ne pruži odgovor na preporuku u pisanom obliku navede razloge za to.
U vreme konstituisanja većina institucija ombdusmana u Evropi postojala je kod jednog dela stanovništva potpuno neprijateljska slika nasuprot uprave. Više instance uprave i njena rukovodstva po pravilu se popunjavaju pravnicima koji su tako postali pojam slike neprijatelja. Uprava sa svojim vrhunskim kadrovima je personifikacija zbira merodavnog znanja, te ne bi bilo celishodno suprotstaviti joj neiskusnog i možda neukog partnera. Vrlo je važna njegova kompetencija.
On treba da mu u osnovnom znanju i na polju posebnog znanja bude ravan i na kraju će biti ocenjen samo prema tome kakva je ličnost. Za sve na isti način važe reči ministra iz drugog čina Betovenove "Fidelije" - "brat traži svoju braću, a ukoliko može da pomogne rado pomaže". Ako želi, može i čini to, onda je zaista ombudsman.
G17 plus će podržati ovaj zakon, a nadam se i ostale poslaničke grupe. Ovo nije zakon koji će praviti neke probleme. Ovo je nastavak jednog običajnog dugogodišnjeg prava ovog naroda, koji je uvek imao potrebu za pravdom i vladavinom moralnih pravila, a mi ćemo pravila uspostavljati kroz uvođenje što većeg broja zakona, jer je ovo naše područje dugo bilo područje bez zakona.