ŽARKO OBRADOVIĆ

Socijalistička partija Srbije

Rođen je 1960. godine u Beranama. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gde je kasnije magistrirao i doktorirao.

Prvo zaposlenje našao je 1988. godine, kada je primljen u Gradski komitet Socijalističkog saveza. Od punoletstva je bio član Komunističke partije Jugoslavije, a od tridesete godine član je SPS-a. Najpre je bio u Gradskom odboru stranke.

U periodu od 1998. do 2000. godine bio je na funkciji zamenika ministra za lokalnu samoupravu u Vladi Srbije, a u prelaznoj Vladi od oktobra 2000. do januara 2001. godine obavljao je dužnost zamenika ministra za visoko obrazovanje. Od januara 2001. godine bio je narodni poslanik do stupanja na položaj ministra prosvete. Bio je predsednik i zamenik predsednika poslaničkog kluba SPS-a u Narodnoj skupštini Srbije.

Zamenik je predsednika SPS-a od 2006. godine.

Od jula 2008. godine Obradović je na poziciji ministra prosvete. Početkom marta 2011. godine njegovom resoru je dodata oblast nauke. 2013. godine podnosi ostavku na ovu funkciju nakon afere “Mala matura”.

Član je Glavnog odbora SPS-a i zamenik predsednika partije.

Vanredni je profesor na Megatrend univerzitetu, a pre stupanja na ministarsku funkciju bio je i dekan na Fakultetu za državnu upravu i administraciju tog univerziteta.

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine, ponovo je izabran za narodnog poslanika.

Govori engleski i služi se francuskim jezikom.

Oženjen je i otac dve ćerke.
Poslednji put ažurirano: 24.08.2017, 13:53

Osnovne informacije

Statistika

  • 12
  • 0
  • 6 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 1 godina i 2 meseca i 13 dana

Poštovani, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo za narodne poslanike - Pitanja za Vladu

čeka se odgovor 2 godine i 22 dana i 6 sati

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 2 godine i 2 meseca i 24 dana

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Osamnaesto vanredno zasedanje , 17.09.2019.

Hvala, gospodine potpredsedniče.

Poštovani ministre, video sam da vi niste trošili mnogo reči za obrazloženje ovog zakona. Moram reći da vas u određenoj meri razumem već i godinama unatrag, evo sad smo došli u situaciju da se već jednu deceniju produžava rok za završetak studija studentima koji su upisali do 2005. godine.

Drago mi je što imate dobru volju, kao i naš Odbor za prosvetu i nauku, što Vlada Republike Srbije ima dobru volju da i studentima pomogne da pokušaju da u naredne dve godine završe osnovne, magistarske i doktorske studije, odnosno da odbrane doktorsku disertaciju. Ovo kažem pokušaju, jer mi se s vremena na vreme često susrećemo sa istim argumentima i naravno da dobra volja postoji, ali treba biti pošten pa reći da je za ovu, kako bih rekao, inicijativu, za ovu dobru volju potreban odgovor i druge strane. Znači, konačno bi trebali da i studenti o kojima je reč, da shvate da je ovo poziv, odnosno da je na poziv odgovoreno pozitivno, da je pružena ruka saradnje i da bi u sledeće dve godine trebali da završe svoje studije.

Ne treba prenebregnuti činjenicu da je sistem visokog obrazovanja od 2005. godine donošenjem Zakona o visokom obrazovanju i kasnije, ušao u jedan novi proces kada smo postali deo evropskog prostora visokog obrazovanja i kada su shodno tome bile potrebne određene promene unutar sistema i akreditacija studentskih programa i sve ono što ide sa tim. Da ovi studenti ne bi ostali negde između ili van sistema, izmenama ovog Zakona o visokom obrazovanju mi ponovo dajemo priliku da završe te studije.

To je dobro. Takođe, bi bilo dobro da znao o kom broju studenata je reč, jer mi smo pre nekoliko godina licitirali sa brojem od 20.000, pa od 12.000, čini mi se da je neko na odboru napomenu 4.000. Bilo bi zanimljivo videti o kom broju studenata je reč, jer mi te brojke nemamo, ipak bez uvrede, to su brojke koje se koriste od strane, kako bi rekao, onih koji potpisuju ovu inicijativu, a mi tačno ne znam.

Juče sam to pomenuo i na Odboru, razgovarao sa dekanom svog fakulteta, i pitao da li ima podatke o broju studenata o kojima reč i koji su obuhvaćeni ovim izmenama Zakona o visokom obrazovanju, on kaže da ih ima do 30. Rekao sam na Odboru, i to govorim sada ovde javno, da mislim da pored ovoga što Vlada i Ministarstvo čine, a to je poziv Jahji, poziv tim studentima da pokušaju da završe sledeće dve godine svoje studije na različitim nivoima, i da bi bilo dobro da same visokoškolske ustanove obave jednu analizu svoje dokumentacije i da utvrde o kom broju studenata je reč i da ih zovu, iako to možda neki ne čini, ali da ih pozivu i da im stave do znanja da fakultet brine o njima i da bi mogao, zajedno sa njima da nađe način da oni završe studije, ako žele. Ovaj faktor ako žele to ne pominje niko, a on je veoma prisutan, jer ako država već 10 godina produžava rok onda bi bilo pošteno reći da li neki studenti žele da završe te studije. Naravno, niko neće javno reći da ne želi, ali mi imamo jednu situaciju da se rokovi produžavaju, a opet se obaveze ne ispunjavaju.

Moramo razumeti da ako želimo efikasan sistem visokog obrazovanja, ako želimo da imamo kompetentne kadrove, da to podrazumeva i jedno učenje. Učenje, opet vodi ka jednom završetku procesa. Čini mi se da uvrežilo mišljenju u našem obrazovnom sistemu, početkom primene Bolonje ili donošenja Zakona o visokom obrazovanju, od strane jednog broja studenata se stvorilo razmišljanje da je dovoljno doći na fakultet, biti deo sistema i dobiti diplomu. Proces učenja se slabo pominje ili se ne gotovo ne pominje. Mi smo u početku napravili jednu dobru zgradu, ali pokazalo se preambiciozno, bez realnog, kako bih rekao realnog utemeljenja, napravili smo pre svega krov, a temelji nisu bili postavljeni, pa smo onda kasnije vršili ove prepravke.

Ako želimo da imamo kvalitetno visoko obrazovanje i da stvarno odgovorimo zahtevima visokog obrazovanja u svetu, odnosno da budemo deo tih standarda visokog obrazovanja u svetu onda ćemo morati da vršimo promene. Dobro je što ćete u strategiji koja se sprema za 2020/2030 i taj predmet obraditi.

Mislim između svih aktera u visokom obrazovanju stvarno mora da postoji saglasnost šta mi to hoćemo. Ako ćemo stvarno da budemo deo evropskog prostora visokog obrazovanja, onda se podrazumeva da u neki godinama moramo da podignemo i ovu magičnu granicu od 48 bodova potrebnih za upis, ali to onda podrazumeva odgovorni pitanje – da li su fakulteti stvarno izvršili reforme svojih nastavnim planova i programa, da li je način ispitivanja studenata adekvatan tom sistemu, na koji način, i slično, da li studenti učestvuju u obrazovnom procesu i u kojoj meri, da li su stvarno deo procesa ili su osobe koje, kako bih rekao, sa stane posmatraju ono što se zbiva.

Mislim da je dobro da prihvate ovu inicijativu i mislim da je dobro što je ovim studentima dat rok i ja bih poželeo, ja želim njima da završe te studije. Što se tiče nas i SPS mogu reći, da bi stvarno voleli da završe studije jer to znači da će se povećati i broj i procenat onih ljudi sa visokim obrazovanjem koji su stekli statut građanina Republike Srbije sa visokih obrazovanjem ili da su završili magistarske ili doktorske studije. Mislim da je sada i ovaj rok sasvim adekvatan i da konačno treba da sada očekujemo njihovu reakciju, da ovaj poziv prihvate i da završe studije.

Mi ćemo u svakom slučaju u danu za glasanje podržati ovaj predlog Vlade, jer mislimo da je on koristan za visoko obrazovanje, koristan za ove ljude i da jednostavno napravimo taj sledeći korak.

Drago mi je što ste pomenuli da ćete dati ovu preporuku za bolonjce jer i oni zaslužuju da država o njima vodi računa, na kraju krajeva ako vodi o jednima nije logično da ne vodi računa o drugima. Moramo unutar sistema visokog obrazovanja stvarno napraviti sistem u potpunosti. Sistem postoji ali to ne znači da je on kako bih rekao, u potpunosti efikasan, moraju se vršiti određene promene.

Drago mi je što se pravi registar nastavnika da bi se svi ovi podaci elektronskog karaktera koji će doprineti da tačno znamo šta imamo da svako ima svoj, ako mogu reći, identifikacioni broj, od trenutka kada uđu u sistem do trenutka kada izađu, da to ne važi samo za studente, nego i za nastavnike, jer i njihov rad treba pratiti. Jednostavno trebamo učini sve da nam sistem visokog obrazovanja bude što kvalitetniji, jer visoko obrazovanje je odraz, kako bih rekao, uslov budućeg razvoja društava i nama trebaju kompetentni kadrovi za Srbiju, budućnosti kojoj svi težimo i zato mi je drago što mogu i ime poslaničke grupe SPS da kažem da ćemo podržati ovaj zakon i dati mogućnost ljudima da završe osnovne, magistarske studije i doktorske studije i budu deo, da kažem visokog sistema Republike Srbije. Hvala vam.

Šesnaesto vanredno zasedanje , 09.09.2019.

Hvala.

Poštovani gospodine Arsiću, poštovani gospodine Šarčeviću i ostali članovi Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, dozvolite mi da u ime SPS kažem nekoliko reči o predlozima dva zakona koji su predmet današnjeg razmatranja.

Želim pre svega da kažem da će poslanička grupa SPS glasati za Zakon o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju i o Zakonu o regulisanim profesijama i priznavanju profesionalnih kvalifikacija.

Ja ću pokušati da kažem nešto više o Zakonu o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju. Naime, za nas u SPS donošenje ovog zakona predstavlja nastavak reformi u obrazovanju koje čini Vlada Republike Srbije, odnosno nadležno ministarstvo i jedan veliki korak napred u približavanju obrazovnog sistema potrebama tržišta rada.

Naime, ne treba, naravno, razgovor o visokom obrazovanju ili razgovor o obrazovanju uopšte u ovom cenjenom domu svoditi samo na odnos obrazovanja i tržišta rada, jer uloga obrazovanja je daleko šira, sa stanovišta nivoa celog društva, ali danas govorimo o Zakonu o dualnom obrazovanju pa je red i da se malo bliže okrenemo i kažemo nešto i o ovom aspektu obrazovnog procesa.

Vlada je napravila već jedan dobar korak napred kada je donet Zakon o dualnom obrazovanju, kada je obuhvaćeno i srednje obrazovanje. Korak napred su takođe bila i neka rešenja iz Zakona o visokom obrazovanju, pre svega mislim na Savet poslodavaca, jer je tada normativno uređeno prisustvo poslodavaca u visokoškolskim ustanovama i samim tim su otvorena vrata za jače vezivanje tržišta rada, odnosno privrede i visokog obrazovanja.

Ne treba zaboraviti, ne treba prenebregnuti činjenicu da problemi povezivanja obrazovnog sistema i privrede Republike Srbije traju već tri decenije, od sredine 80-ih godina prošlog veka, kada je krenula ekonomska kriza, da ne pominjem sankcije od 1992. godine, potom i pljačkašku privatizaciju posle 2000. godine. Privreda Republike Srbije je gotovo uništena i zadnjih nekoliko godina zahvaljujući velikim aktivnostima Vlade Republike Srbije privreda je ponovo stala na svoje noge i sada je stvarno stvoren dobar osnov za povezivanje obrazovnog procesa i tržište rada.

Naime, do sada smo imali jednu praktičnu situaciju da su privrednici uvek govorili da svršeni studenti ili srednjoškolci izlaze sa znanjem koje je nepotrebno za potrebe tog preduzeća. Kada smo ih pitali šta oni traže ili šta nude ili na koji način bi oni želeli da se uključe u obrazovni proces, a da dobijemo tu povratnu spregu njihovih zahteva koje bi mogli posle inkorporirati u obrazovni sistem, onda smo ostajali uglavnom bez odgovora. Sada imamo niz rešenja u ovom zakonu koja jednostavno povezuju poslodavce i visokoškolske ustanove.

Mislim da je Vlada ovim napravila veliki korak napred. Napravila je jedan veliki iskorak, odnosno Ministarstvo i, figurativno rečeno, Ministarstvo je sada bacilo jednu rukavicu u lice poslodavcima i pozvalo ih da zajedno sa visokim obrazovanjem oblikuju one kadrove koji će biti potrebni za razvoj ekonomije. Vlada je već dosta učinila u ekonomskom delu, u stvaranju ambijenta za ovo povezivanje. Evo, pomenuću, pre neki dan su objavljeni podaci "Fajnešel Tajmsa" da je Republika Srbija po stranim investicijama u 2018. godini učinila više nego bilo koja zemlja u svetu, u odnosu na svoj BDP. Pomenuto je 107 projekata direktnih stranih investicija, oko 5,8 milijardi dolara i u tom članku je rečeno da Republika Srbija je otprilike napravila napad 12 puta veći nego što se očekuje od njene ekonomije i veličine i da postoji konstantan rast stranih ulaganja od 2015. godine. Objektivno, to je ta ekonomska dimenzija koja pogoduje uvođenju Zakona o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju.

Naravno, taj zakon ne bi bio moguć, kao ni Zakon o srednjem obrazovanju, ukoliko nema kvalitetne ekonomije, ali kada imate ovakve podatke koji postoje i kada imate jednu uzlaznu liniju kretanja ekonomije u našoj zemlji kao što je prisutna zadnjih nekoliko godina, sve ono što je učinila ova Vlada, onda je potpuno logično da se donese ovakav jedan zakon.

Sada se donosi model zakona o dualnom obrazovanju u visokom obrazovanju i već sam pomenuo ono što je učinjeno ranije. Naime, kada bi se razumeo ovaj zakon, jer sam primetio da mnogi diskutanti do sada nisu rekli ili gotovo ništa nisu rekli o sadržaju samog zakona, da se vidi u čemu je sadržaj tog zakona i zbog čega je on tako kvalitetan, jer se više govori o dualnom obrazovanju i značaju sa ili bez pozitivnih efekata, ali se ne pominje sadržaj samog zakona.

Naime, kada se pogleda sadržaj samog zakona, vidi se da je u centru ovog zakona, moram da podsetim i da kažem, jedan trougao koji čine student-poslodavac-visokoškolska ustanova i da je glavni cilj poslodavca, odnosno visokoškolske ustanove i poslodavca da student dobije što kvalitetnije kompetencije, znanje, sposobnost, veštine i stavove i da je to suština celog obrazovnog procesa. Naravno, da bi se postigao cilj koji je postavljen u ovom zakonu, vrlo je detaljno opisana i uloga poslodavca. Jedna je strana dimenzije kako će visokoškolska ustanova u svom programu napisati sadržaj tog programa, ali je strašno važno na koji način će poslodavac suštinski učestvovati u izradi studijskih programa. Napravljena je dobra ravnoteža u strukturi časova aktivne nastave, 450 sati godišnje časova nastave vezano za predavanja, vežbe i druge oblike aktivne nastave, a 450 časova kroz učenje, kroz rad.

Važno je istaći dva elementa ovog celog zakona koji su nekako ostali u drugom planu. Naravno, svako tumači na način na koji to želi, ali oni pokazuju da one ustanove, to je element dobrovoljnosti, one visokoškolske ustanove koje žele da rade na sebi i koje misle o budućnosti, misle o mladima i imaju veze sa privredom, imaju studijske programe koji su vezani za privredu, imaju razvojni karakter, one će, naravno, nastojati da nađu partnere i u tome će im pomoć Savet poslodavaca koji imaju u strukturi svoje ustanove. Naravno, tražiće i druge.

Ta dobrovoljnost je iskazana ne samo da visokoškolska ustanova može da bira partnera, da se napravi model dualnih studija u visokom obrazovanju, nego je ta dobrovoljnost prisutna i kod studenata. Studenti taj princip dobrovoljnosti imaju. Ako žele, oni će se upisati na model studija dualnog obrazovanja i oni će sve to obaviti putem konkursa.

Vrlo važan deo ovog zakona je odnos visokoškolske ustanove i poslodavaca i odnos poslodavaca i studenata. Zakon je ovde precizan, utvrđen je pravni osnov koji daje sigurnost svim stranama u ovom procesu, jer Ministarstvo je po meni dobro rešilo sve ove stvari na pravi način. Pomaže studentu da se oseća sigurnim, da njegova jedina aktivnost bude da uči i da stekne kvalitetno znanje, da unapredi svoje kompetencije. Članom 19. Zakona o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju je predviđeno da u slučaju da nastupe određene okolnosti, student može nastaviti obrazovanje na drugoj visokoškolskoj ustanovi, ali je takođe, ako nastavi program u nekoj visokoškolskoj ustanovi, pošto i sami znamo da je vezano za samo postojanje visokoškolskih ustanova, da i tu postoji objektivno jedan proces. Pri tome mislim i na procese akreditacije i svega onoga što čini sastavni deo visokog obrazovanja, ali je utvrđena odredba koja pruža mogućnost zaštite studenta u slučaju da kod poslodavca nastupe određeni problemi. To je navedeno u članu 17. stav 4. ovog zakona, gde se govori da mogu nastupiti određene, predviđene tehnološke, ekonomske i druge promene kod poslodavaca i onda je sasvim logično da student treba da bude zaštićen. Dobro je što zakon sadrži ovu odredbu, ili, kada visokoškolska ustanova raskine ugovor sa poslodavcem, u slučaju da poslodavac ne ispunjava sve one odredbe koje zakon predviđa vezano za obavljanje nastave u onom delu koji se odvija tamo.

Takođe, važno je što je član 21. ovog zakona, predvideo sve obaveze i predvideo materijalno i finansijsko obezbeđenje studenata. Predviđeno je da student može dobiti od poslodavca i troškove vezano za smeštaj, za ishranu u studenskom domu, troškove prevoza, ali je rešeno i pitanje naknade, najmanje 50% od osnovne zarade zaposlenog na istim ili sličnim poslovima, a onda je u odnosu na godine studija napravljena određena gradacija, što je sasvim logično, jer student prve godine nema ista znanja i sposobnosti ili iste veštine, koje stiče kod poslodavca, u odnosu na studenta treće i četvrte godine.

Važno je pomenuti da je student u prilici da kod poslodavca stekne te kompetencije, da ih unapredi i to je veoma važna uloga mentora kod poslodavca, kvalitet mentora i on treba da ga provede kroz one praktične aktivnosti koje se odvijaju kod poslodavca.

Na kraju, ako se može reći na kraju, s obzirom da nije reč o kraju rasprave o ovom zakonu, postoji jedan vrlo utvrđeni nadzor zakona zakonom od strane dva ministarstva, Ministarstva rada i ministarstva nadležnog za poslove obrazovanja.

Drago mi je što je Ministarstvo prosvete vrlo jasno i precizno navelo i ciljeve, koji su predviđeni ovim zakonom. Ministre, bez namere da menjam sadržaj ovog zakona, mislim da ste izostavili jedan cilj, a koji se postiže ovim zakonom, nemam nameru da dajem amandman, ali veoma je jasno da ovaj zakon, kada se primeni on će postići jedan koji je vrlo važan za visoko obrazovanje. Bio sam slobodan da ga formulišem, a to je unapređenje kvaliteta visokoškolskih institucija i njihove konkurentnosti u evropskom prostoru visokog obrazovanja i drugim prostorima koji se bave pitanjima kvaliteta visokoškolskih ustanova.

Zašto sam pomenuo ovo? Nesporno je da će primena Zakona o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju unaprediti kvalitet visokoškolskih ustanova. To je apsolutno nesporno. Ako pogledate način na koji se visokoškolske ustanove vrednuju, u evropskom prostoru visokog obrazovanja i širom sveta, onda ćete videti da je ta veza sa privredom jedan od veoma važnih kriterijuma. Potpuno sam ubeđen da ćemo mi sa ovim zakonom i podići nivo kvaliteta našeg obrazovnog sistema u različitim listama kvaliteta.

Poštovani gospodine ministre, mi kada govorimo o Šangajskoj i drugim listama kvaliteta, mi govorimo stalno o citiranosti. Meni je drago, jako mi je drago što je predsednik Vučić, što ste vi, što je Vlada napravila taj korak da pomogne, da kažem, da se što veći broj istraživača uključi, da se unaprede, da se finansijski pre svega, pa i na druge načine da se stvore uslovi da što veći broj naučnika učestvuje u tom obrazovno nastavnom procesu i da naravno i kroz citiranost se pokaže kvalitet obrazovnog sistema koji mi posedujemo.

Ali, po malo, svesno ili nesvesno, ja sam čuo mnoge profesore koji govore o tome, ali javnost mislim da u dovoljnoj meri nije upoznata sa svim kriterijumima koji su obavezni kada se vrši rangiranje visokoškolskih ustanova, jer da jesu onda bi videli koliko u stvari mi imamo kvalitetan obrazovni sistem, ali zbog kriterijuma koji postoje, jednostavno nismo na mestu koje nam pripada. Primera radi, jedan od kriterijuma je bila, naravno koliko dobitnika Nobelove nagrade je zastupljeno u visokoškolskim institucijama. Ja imam podatak od pre nekoliko godina da je recimo 70% dobitnika Nobelove nagrade bilo među 35 prvih univerziteta koji su svrstani na Šangajskoj listi univerziteta. Recite mi, koji će univerzitet van, da kažem, anglosaksonskog govornog područja uspeti da na materijalnoj bazi angažuje ili koji uopšte uspe da dobije nobelovca iz oblasti uglavnom prirodnih nauka ili ekonomije? Druge nauke su nekako ostale po strani. Onda se postavlja jedno logično pitanje, jesu li ti univerziteti slabiji od ovih? Nisu. Oni su takođe kvalitetni, ali postoji i u tom akademskom svetu neki red stvari, šta god da to znači, i onda jednostavno ti fakulteti su na određen način privilegovani. Ili, isto se odnosi na mogućnost njihovog angažovanja. Znate, za univerzitet kao što je naš, koji se nalazi u zemlji koja je u tranziciji, koji je inače vrlo kvalitetan, teško možete da angažujete nobelovca zato što to iziskuje određene materijalne troškove i nema fakulteta ili univerziteta koji bi mogli u dovoljnoj meri, bez da održi jedan čas pa da se, da kažem da to bude pozdravnog karaktera, ali to već nije onda suština.

Da ne pominjem citiranost, citiranost naravno u oblasti prirodnih nauka to je sasvim logično. Ali, imamo citiranost i u oblasti naučnih radnika i istraživača u oblasti društvenih nauka. U kojoj su meri male zemlje, zemlje u tranziciji interesantne u časopisima da bi se mogao članak sa ovih prostora objaviti u dovoljnoj meri? To je jedan drugi problem koji nadilazi raspravu u ovom zakonu.

Ono što je meni drago, to je činjenica da se ovim zakonom unaprediti saradnja privrede Srbije sa visokoškolskim ustanovama i onda ćemo i mi moći da kažemo da ta veza privrede i visokog obrazovanja ima svoje mesto, pa nadam se i da pomenemo neke odgovarajuće statističke podatke.

Gospodine ministre, želeo bi da vam skrenem pažnju na još jedan, po meni, važan element ovog zakona. Vi ste i na odboru i u sadržaju ovog zakona se govori o onim, otprilike, kako bih rekao, oblastima za koji će ovaj zakon biti najinteresantniji. To su pre svega tehnike, inženjerske nauke, informacione tehnologije, zdravstvo, pomenuta je ekonomija, finansije u obrazloženju zakona i menadžment. Ali, ja sam potpuno ubeđen da i društveni fakulteti iz oblasti društveno-humanističkih nauka i fakulteti iz društveno-humanističkih nauka imaju svoju šansu. Naravno, da ne pominjem akademije strukovnih studija, one ovde imaju ogromnu šansu i znam i za Baden-Virtemberg saradnju koja postoji godinama, ali želeo bih da vas upoznam da i fakulteti društvenih nauka imaju jednu šansu, u stvari imaće veliku šansu, a čini mi se da dobar primer ili podloga za ono što sam izneo ovu tvrdnju, želeo bih da vas upoznam sa onim što čini Fakultet bezbednosti. U okviru … projekta učestvuju gotovo svi fakulteti koji se bave bezbednošću u Srbiji.

Pored uvođenja nastave, većeg broja studija i modula, preuzetih sa evropskih univerziteta i analizirane su mogućnosti da se stvori i mreža znanja, pa da se formira nacionalni simulacioni centar, da se kroz njega objedine svi resursi kojima se u Srbiji raspolaže na planu bezbedonosnih simulacija i da se usluge ponude na regionalnom nivou. Centar će biti distribuiranog karaktera sa glavnim laboratorijama na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu, Vojnoj akademiji i Kriminalističko policijskoj akademiji. Pored dva softvera koji se već koriste, na čijem se proširenju kapaciteta radi, nabaviće se i osam profesionalnih softvera za simulacije i tri pomoćna softvera. Hardver pored standardne opreme, uključuje i nabavku dronova za vežbanje. Softveri omogućavaju simulacije sajber napada, požara, poplava, saobraćajnih nezgoda, terorističkih napada svih vrsta i obima, simuliranje huliganskih napada u odnosu na gotovost svih aktuelnih bezbedonosnih rizika.

U okviru projekta, moraju u narednih godinu i po dana biti razvijeno barem pet simulacija i održano barem toliko vežbi sa više od stotinu učesnika. Ja sam vrlo svesno, namerno pomenuo ovo što rade fakulteti iz oblasti društveno-komunističkih nauka, ali je to vezano, gospodine ministre, sa odredbama zakona i to čini mi se sa članom 6. stav 3. gde se kaže da visokoškolske ustanove izuzeto od člana, pored veze sa poslodavcem, uz saglasnost visokoškolske ustanove, deo učenja mogu obaviti i kroz trening centre i drugo pravno lice koje realizuje obuke.

Mislim da je ovo sjajno rešenje, jer onda tako daje priliku upravo za ovakve projekte iz društveno-humanističkih nauka koje neće biti u mogućnosti da možda nađu odgovarajuću kompaniju gde bi nekog studenta ili veći broj studenata društveno-humanističkih nauka angažovala za svoje potrebe. Jer, imamo logiku da dualnog obrazovanja ne vezano više za proizvodnju, neposrednu proizvodnju prirodne nauke. Ali, primer koji sam ja naveo apsolutno pokazuje da i za drugu stranu ima mesta i samo od inicijative fakulteta, da kažem, zavisiće, kako bih rekao, u kojoj će meri biti izneta i kakav će biti kvalitet te ponude upućen poslodavcima, a mislim da poslodavci ne mogu ostati nemi na ovu ponudu, da moraju odgovoriti.

Unapred se radujem svim onim pozitivnim efektima, jer pominjem još jedanput, jedan od principa ovog zakona je dobrovoljnost. Sada je Vlada uradila mnogo, Ministarstvo je napravilo odličan zakon, mi ga usvajamo za nekoliko dana i onda je sledeći korak na poslodavcima. Oni će morati da kažu, odnosno da prihvate pruženu ruku i da studentima daju mogućnost da unaprede svoje znanje. Posle ovoga niko neće moći da kaže da studenti nemaju praktične veštine, da su ima kompetencije nedovoljne, da su njihova znanja, sposobnost, veštine ili stavovi, da kažem, manje vredni, jer će to onda biti nepouzdan stav tog poslodavca. Ako bude želeo da sarađuje sa visokoškolskim ustanovama Republike Srbije, ovaj zakon mu daje tu mogućnost.

Mi u SPS ćemo naravno glasati za usvajanje ovog zakona, zato što mislimo da je reč o odličnom zakonu, koji ne samo da ne unapređuje obrazovni sistem, nego i pomaže privredi Republike Srbije u njenom budućem razvoju. Hvala vam.

Druga sednica Prvog redovnog zasedanja , 21.03.2019.

Hvala.

Poštovana predsednice, poštovane koleginice i kolege, članovi parlamenta Narodne skupštine Republike Srbije, želeo bih, pre svega, u ime SPS da istaknem doslednost predsednice Narodne skupštine Republike Srbije što je ovo veoma važno pitanje za Srbiju stavila na dnevni red.

Želim, takođe, da kažem da je Skupština pravo mesto za razgovor o autonomiji Vojvodine i o sadržaju te autonomije.

Takođe, želim da istaknem da je stav SPS da o autonomiji treba razgovarati. Autonomija je deo identiteta, deo bića Vojvodine, nešto što je postojalo i što postoji i što niko iz SPS ne dovodi u pitanje. Naprotiv, SPS je i ranije i sada jasno istakla da je za autonomiju Vojvodine, ali autonomiju Vojvodine u Srbiji, a ne autonomiju Vojvodine protiv Srbije.

Želim da istaknem i doslednost predlagača o afirmaciji ove teme. Godinama unazad gospodin Čanak govori o autonomiji Vojvodine. To ne znači da se slažem s onim što on govori, ali to je njegovo pravo, ali i pravo nas ostalih narodnih poslanika i mene kao poslanika poslaničke grupe SPS da kažem nešto o tekstu dokumenata o kojima danas raspravljamo, ali takođe i o obrazloženju koji je predlagač dao.

Naime, smatram da je tekst Predloga rezolucije o Vojvodini površan, jednostran, u mnogim elementima protivurečan, suprotan Ustavu, čak i faktičkom stanju u zemlji, ali u mnogim stvarima je ostao apsolutno nedorečen. Ali, sve ono što nije sadržano u tekstu rezolucije o Vojvodini, primera radi, predlagač nam je predočio prilikom obrazloženja predloga teksta, tako da smo dobili potpunu sliku šta u stvari predlagač želi.

Dakle, uprkos netačnosti brojnih navoda u obrazloženju, koje ću kasnije navesti, jasno se vidi žal predlagača za statusom pokrajine koji je bio utvrđen Ustavom iz 1974. godine, gde je postojao i ustav pokrajine, i izvršna, i sudska, i zakonodavna vlast, imovina, prihodi, a to su elementi i sadržaj autonomije za koje se predlagač zalaže i koje je naveo u obrazloženju.

Dakle, ono čega nema u predlogu teksta, sve dvosmislenosti ili gotovo sve ili nedorečenosti koje postoje predlagač je objasnio obrazlažući predlog teksta rezolucije.

Predlagač evidentno želi autonomiju kojom će Vojvodinu pretvoriti u državu u državi. U prilog ovoj tvrdnji pomenuću dva rešenja iz Ustava Republike Srbije iz 1974. godine, koja govore o ustavu pokrajine. Naime, u osnovnim načelima Ustava Republike Srbije iz 1974. godine se ističe da razni ljudi, narodi i narodnosti Srbije ostvaruju svoja suverena prava u SFRJ, u socijalističkim autonomnim pokrajinama u skladu sa njihovim ustavnim pravima i u članu 167, ima više članova, a ja sam odabrao ovaj da upoznam širu javnost, citiram: „U Socijalističkoj Republici Srbiji i socijalističkim autonomnim pokrajinama obrazuje je se predsedništvo Republike, odnosno predsedništvo AP koje predstavlja Republiku, odnosno AP i vrši druga prava i dužnosti utvrđene ovim Ustavom, odnosno pokrajinskim Ustavom“. Znači, žal za Ustavom je vrlo evidentna.

Predlagač očigledno želi rešenja koja su ranije, odredbom Ustava iz 1904. godine, već bila učinila Srbiju disfunkcionalnom državom, državom koja nije bila u mogućnosti za to jedinstvo pravnog poretka na celoj svojoj teritoriji. U prilog ovoj tezi želim da vam citiram dva dokumenta koja su deo elementa prethodnog ustavnog perioda, Savezni ustav, gde se govori da u Veću republika i pokrajina, na osnovu date saglasnosti skupština republika i skupština autonomnih pokrajina se utvrđuje predlog zakona, odnosno drugog opšteg akta.

Znači, bez saglasnosti skupština autonomnih pokrajina nije bilo moguće utvrditi predlog akta na saveznom nivou ili, još eksplicitnije, pravi dometi tadašnje autonomije i autonomije za koju se predlagač zalaže mogu se još bolje videti iz stava 3. člana 301. Ustava Republike Srbije, u kome se kaže da zakon donosi Skupština Socijalističke Republike Srbije uz prethodnu saglasnost skupština autonomnih pokrajina. Ako tu saglasnost da samo skupština jedne autonomne pokrajine, zakon se može doneti i primenjuje se na teritoriji Republike van teritorija autonomnih pokrajina i teritorije pokrajine čija je skupština dala saglasnost.

Znači, iz ova dva citirana stava se vidi vrlo jasno da autonomija, koja je tada postojala i za koju se predlagač u obrazloženju tako zdušno zalaže, podrazumeva apsolutno stvaranje jedne paradržavne jedinice unutar Republike Srbije.

Netačne su i tvrdnje predlagača da je Ustav iz 1940. godine promenjen na protivustavan način, kao što su i zlonamerne kvalifikacije koje je izneo na račun Slobodana Miloševića.

(Nenad Čanak: Bila je 90. godina.)

Ali, s obzirom da geneza svih događaja vodi od ovih ustavnih rešenja, način promene Ustava Socijalističke Republike Srbije iz 1974. godine, podrazumeva da Skupština Republike Srbije odlučuje uz saglasnost skupština autonomnih pokrajina. Skupštine autonomnih pokrajina, i Skupština AP Kosovo i Metohija i Skupština AP Vojvodina, su donele pozitivne odluke i saglasile se sa predlogom ustavnih promena koje su kasnije usledile.

Znači, Srbija je ispunila sve uslove i donela Ustav koji je odredio pravu meru autonomije i uspostavio pravno jedinstvo države na celoj teritoriji.

Netačne su tvrdnje predlagača iznete prilikom obrazlaganja Predloga zakona koje se odnose na tvrdnje da je posle Drugog svetskog rata poremećen međuetnički balans. Znamo šta se desilo, ali u situaciji kada sa jednog dela teritorije stanovništvo odlazi sa fašistima, a drugi deo stanovništva dolazi kao deo procesa preseljavanja stanovništva iz ruralnih područja Jugoslavije u Vojvodini, ne može se reći da je poremećen etnički balans i u čiju bi to bilo korist ili štetu.

Naprotiv, svi mi koji govorimo o Vojvodini, govorimo da je Vojvodina pravi primer jedne skladne međuetničke zajednice, gde postoji 29 različitih etničkih zajednica i da je Vojvodina pravi primer svima u Evropi jednog skladnog života i ne vidim uopšte razloga da se koristi termin „međuetničkog balansa“.

Netačna je i površna ocena predlagača o navodnoj ekonomskoj šteti, koju je Vojvodina doživela u godinama posle donošenja novog Ustava Republike Srbije, govorim o 90-im godinama prošlog veka. Nema objašnjenja, čak ni reči, u obrazloženju predlagača o sankcijama UN, uvedenim 1992. godine, sami znate zbog događaja za koje Srbija, kasnije se utvrdilo nije bila kriva, ali je organizacija UN te sankcije uvela.

Nema reči o brizi i svemu onome što je uradila i Republika Srbija, ali i AP Vojvodina u zbrinjavanju više stotina hiljada izbeglica koje su bile proterane ili su došli iz Slovenije, Hrvatske i BiH.

Nema ni reči o posledicama bombardovanja, kojima smo bili izloženi od 24. marta do 10. juna 1999. godine. Evo sad, se navršava 20 godina od tog tragičnog događaja.

Nema ni reči o efektima onoga što se desilo posle 5. oktobra. Ako ovaj prvi deo gospodin Čanak nije želeo da pominje iz političkih razloga, onda je makar trebao da pomene ovaj drugi, jer je u drugom delu apsolutno učestvovao. Sve ono što nisu sankcije i bombe uništile, uništila je liberalizacija uvoza koju je učinio DOS 2001. godine, a gospodin Čanak jeste apsolutno bio deo tog političkog establišmenta.

Ono što je ostalo i živo posle te liberalizacije, eventualno neka fabrika i slično, to je dokosureno pljačkaškom privatizacijom koje su izvršene u tim godinama i nije pošteno, kada već ovako detaljno gospodin Čanak govori o svim elementima autonomije Vojvodine, pa se koristi ekonomskim pokazateljima da ne koristi te reči. Uz to nam je još kolega Nedimović juče govorio o tome.

Tekstu rezolucije, kako sam istakao u više delova, u značajnom delu je tekst rezolucije površan, nedorečen, nema ni pomena o prisajedinjenju delova nekadašnje Austrougarske Kraljevini Srbiji.

Predlagač govori o 1945. godini, ne pominje odluku Velike narodne skupštine iz 1918. godine. Evo, dozvolite da citiram samo dva stava, dve odluke Velike narodne skupštine iz 1918. godine – Priključujemo se Kraljevini Srbiji koja svojim dosadašnjim radom i razvitkom ujemčava slobodu, ravnopravnost, napredak u svakom pravcu, ne samo nama, nego i svim slovenskim, pa i neslovenskim narodima koji sa nama zajedno žive. Nesrpskim i neslovenskim narodima koji ostaju u našim granicama obezbeđuje se svako pravo kojim žele da kao manjina očuvaju i razviju svoje narodno biće.

Predlagač iznosi tvrdnje koje dovode u tekstu rezolucije Vojvodine, predlagač iznosi tvrdnje koje dovode u pitanje i našu spoljnu politiku države ili ih negiraju. Primer ovom iznesenom stavu je tekst rezolucije, stav 4. koji govori o tvrdnji da Srbija treba da postane deo evropske porodicom država sa miroljubivom spoljnom politikom.

Neko od kolega je juče govorio o tome, šta znači, gospodine Čanak, sa miroljubivom spoljnom politikom? Kakvu spoljnu politiku Srbija danas vodi? Da li Srbija vodi agresivnu spoljnu politiku? Da li Srbija ne razgovara o spoljnoj politici na nivou organa koji su za to zaduženi? Da li se mogu naći reči prigovora za ono što predsednik Republike Srbije, gospodin Vučić, radi u međunarodnim odnosima? Da li se mogu naći reči protivljenja za ono što ministar inostranih poslova, gospodin Dačić radi? Da li nije jasno da postoje četiri strateška cilja u spoljnoj politici Republike Srbije, to je postizanje statusa člana EU, održavanje dobrih odnosa sa Ruskom Federacijom, sa Narodnom Republikom Kinom, sa SAD? Šta je tu sporno? Razvijanje dobrih odnosa u regionu, šta je tu sporno? Razvijanje dobrih odnosa sa susedima.

Ako imate pojedinačan stav koji se ne slaže sa ovom tvrdnjom, to je u redu, to je vaše pravo, ali se ne može izneti tvrdnja da treba da vodimo miroljubivu politiku jer to implicira da ne vodimo doslednu spoljnu politiku ili tvrdnja iz istog stava 4. koji govori o zajedničkoj spoljnoj politici, gde se indirektno zajedničkoj spoljnoj politici u okviru vrednosti EU, uključujući i zajedničku spoljnu politiku. Zar mi kao deo pristupanja procesu EU ne usaglašavamo svoju spoljnu politiku? Pa da, samo što je stepen usaglašenosti te spoljne politike u odnosu na EU zavisi od dokumenata koje EU donosi i naravno od naših interesa.

U jednim trenucima je bila 80%, 70%, sada je 50% ali to poglavlje usaglašenosti sa spoljnom politikom EU je poglavlje koje ima svoj rok trajanja do sticanja statusa člana u EU. Time se implicitno naravno, već znamo na šta se sve ovo odnosi, iako to ne piše, to se odnosi na Rusku Federaciju. To treba dovesti u pitanje, naše odnose sa Ruskom Federacijom.

Ne vidim razloga zašto Srbija ne bi imala odlične odnose sa Ruskom Federacijom, jer u Ruskoj Federaciji imamo prijatelje koji nam pomažu u međunarodnim odnosima. Ako možemo da sarađujemo sa onima koji su nam bombardovali zemlju, ne vidim razloga da ne sarađujemo sa onima koji su nam prijatelji odvajkada.

Na kraju krajeva, da nije bilo te Ruske Federacije i prava koje je stekla unutar Otomanskog carstva kasnijih godina 18. veka, da bude zaštitnik hrišćanskog življa u Otomanskom carstvu, pitanje je šta bi se dešavalo i sa našim narodom i šta bi bilo sa našom državom i kako bi tekao taj proces istorijskog oslobađanja. Zašto ne sarađivati sa Ruskom Federacijom? Mislim da nema potrebe jer se ovde implicira nešto što apsolutno ne postoji.

Oko zakona o finansiranju AP, o njegovoj manjkavosti, nestručnosti najbolje govori podatak da su članovi 7,8,9. i 10. odlukom Ustavnog suda već ranije označeni suprotni Ustavu Republike Srbije.

O njegovoj suštini političkoj i pravnoj, odnosno faktičkoj i zalaganju za samostalnost u odnosu na Srbiju, eksteritorijalnu Vojvodinu, najbolje govori član 11. Predloga zakona u kome se ističe da će taj zakon važiti na teritoriji, samo da nađem Predlog zakona, član 11, da ne bih ostao nedorečen u ovom stavu, član 11. citiram – Ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim Ustavom, primenjuju se odredbe ovog zakona. Znači, supremacija zakona Vojvodine u odnosu na zakone Republike Srbije ili drugi pravni akt.

O građanima i građankama uopšte neću govoriti, mislim da je to i moj kolega Dušan Bajatović juče eksplicitno rekao, samo ću vam citirati, gospodine Čanak, stav, član 1. Ustava Republike Srbije koji kaže da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načinima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnostima evropskim principima i vrednostima. Znači, svih građana. Nema građana jednog dela Republike Srbije.

Iz svega iznetog, poslanička grupa SPS neće glasati za predloge ovih dokumenata o Vojvodini i o njenom finansiranju, jer ovo nisu zakoni koji bi bili doneti u prilog toleranciji, već vode svađi, sukobima i podelama unutar srpskog društva i prave neku eksteritorijalnost koja ne treba da postoji. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 28.09.2017.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika mesečno 72122.00 RSD 03.06.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika mesečno 27320.00 RSD 03.06.2016 -