ŽARKO OBRADOVIĆ

Socijalistička partija Srbije

Rođen je 1960. godine u Beranama. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gde je kasnije magistrirao i doktorirao.

Prvo zaposlenje našao je 1988. godine, kada je primljen u Gradski komitet Socijalističkog saveza. Od punoletstva je bio član Komunističke partije Jugoslavije, a od tridesete godine član je SPS-a. Najpre je bio u Gradskom odboru stranke.

U periodu od 1998. do 2000. godine bio je na funkciji zamenika ministra za lokalnu samoupravu u Vladi Srbije, a u prelaznoj Vladi od oktobra 2000. do januara 2001. godine obavljao je dužnost zamenika ministra za visoko obrazovanje. Od januara 2001. godine bio je narodni poslanik do stupanja na položaj ministra prosvete. Bio je predsednik i zamenik predsednika poslaničkog kluba SPS-a u Narodnoj skupštini Srbije.

Zamenik je predsednika SPS-a od 2006. godine.

Od jula 2008. godine Obradović je na poziciji ministra prosvete. Početkom marta 2011. godine njegovom resoru je dodata oblast nauke. 2013. godine podnosi ostavku na ovu funkciju nakon afere “Mala matura”.

Član je Glavnog odbora SPS-a i zamenik predsednika partije.

Vanredni je profesor na Megatrend univerzitetu, a pre stupanja na ministarsku funkciju bio je i dekan na Fakultetu za državnu upravu i administraciju tog univerziteta.

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine, ponovo je izabran za narodnog poslanika.

Govori engleski i služi se francuskim jezikom.

Oženjen je i otac dve ćerke.
Poslednji put ažurirano: 24.08.2017, 13:53

Osnovne informacije

Statistika

  • 15
  • 0
  • 6 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 1 godina i 6 meseci i 26 dana

Poštovani, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo za narodne poslanike - Pitanja za Vladu

čeka se odgovor 2 godine i 5 meseci i 4 dana

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 2 godine i 7 meseci i 6 dana

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Devetnaesto vanredno zasedanje , 20.01.2020.

Hvala predsednice, uvaženi ministre, sa saradnicima, dozvolite mi da i ja u ime SPS, kažem nekoliko reči o zakonima koji su predmet razmatranja Narodne skupštine Republike Srbije danas.

Naime, poslanička grupa SPS, smatra da se sa zakonima koji će biti razmatrani danas, usvojeni za nekoliko dana, unapređuje obrazovni sistem Republike Srbije, povećava njegova efikasnost, povećava obuhvat učenika u sistemu obrazovanja, rešavaju se pitanja vezana za primenu dualnog obrazovanja, nalaze se rešenja kojima se sistem čini efikasnijim, rešava se status jedne strane škole u Srbiji, ratifikuje međunarodni ugovor kojim se omogućava slepim i slabovidim licima da koriste udžbenike koji su bili, da kažem, zaštićeni autorskim pravima, rešava se mnogo pitanja koji obrazovni sistem Republike Srbije čine kvalitetnim.

Ovo pominjem iz razloga što mislim da nažalost u Srbiji ne postoji jedan adekvatan odnos prema obrazovnom sistemu Republike Srbije i prema onome što Ministarstvo obrazovanja radi. Mnogo se više govori negativno, nego pozitivno. One pozitivne, lepe, vredne stvari koje obrazovni sistem produkuje traju vrlo kratko. Svaki uspeh studenata ili matematičara, ili bilo koje druge generacije učenika iz obrazovnog sistema je vest koja traje jedno popodne, a sutra već ne postoji, ne uzimaju se primeri dobre prakse da budu ideja vodilja za druge.

Želju da unapredimo obrazovanje neki su shvatili kao želju da svoje lične interese inkorporiraju u obrazovni sistem ili da oblikuju obrazovni sistem prema svom poimanju sadržaja obrazovanja, tako da se prelazi granica koju zakon utvrđuje, u nekim slučajevima i granica pristojnosti. Nastavnici su dovedeni u situaciju da, bez obzira na ono što se Vlada trudi da u odnosu na ekonomsku situaciju vrši povećanje zarada zaposlenih, da jednostavno budu deo jednog opšteg toka, a ne da budu neko ko zajedno sa ministarstvom, ono što je kreacija obrazovnog sistema, sprovode u praksi i time, kako bih rekao, podižu vrednosni sistem obrazovanja Republike Srbije.

Naime, mi smo nažalost kao narod naučili da ne cenimo, ukoliko nismo prvi u nečemu, ispada da ne valja, ako imamo Beogradski univerzitet, koji je već godinama među prvih 500 najboljih univerziteta u svetu, od 22 hiljade, to samo po sebi ima izuzetan značaj. Ako naši đaci u zadnjoj deceniji su usvojili nekoliko stotina medalja na različitim takmičenjima, od balkanskih, evropskih, olimpijada i svetskih takmičenja, to jeste dokaz kvaliteta obrazovnog sistema i tih škola koje te učenike edukuju, ali i obrazovnog sistem Republike Srbije.

Ako naša deca na drugim takmičenjima pokazuju to znanje, onda se postavlja pitanje, zašto mi unutar Srbije nemamo takav odnos prema obrazovanju. Mislim da se od obrazovanja mnogo traži, a ne poštuje se ono što obrazovanje radi. Ministar je naime, to je moje lično mišljenje, u situaciji da sa svojim timom rešava probleme koji su se nagomilali već više decenija i, da kažem, gaseći požare koji se pojavljuju, jer obrazovni sistem ima nekoliko stotina hiljada đaka, još i nivo predškolskog obrazovanja, studente, preko milion i 200 hiljada učesnika u obrazovnom sistemu, onda se može razumeti za jednu malu zemlju, kao što je Republike Srbije, koliko napora treba da se taj sistem učini efikasnijim.

Mislim da Republike Srbije to radi stalno. Mislim da ovo ministarstvo se trudi da, ne samo da prati inovacije i tehnološke promene koje su deo savremenog sveta, nego da te inovacije implementira u obrazovni sistem Republike Srbije i to na svim nivoima. Opet, moramo objektivno voditi računa i o našim posebnostima i o onome što mi možemo. Ne možemo očekivati, primera radi, da nam dualno obrazovanje eksplodira ukoliko nemamo dobru ekonomsku situaciju, a dobru ekonomsku situaciju imamo zahvaljujući svemu onome što je Vlada Republike Srbije učinila pre nekoliko godina.

Na odboru smo, pre sat vremena, pomenuli da su tri obrazovna profila implementirana 2013. godine zahvaljujući GIZ-u, nemačkoj organizaciji vezano za srednje obrazovanje. Danas je već 2019. godina, 37 profila imamo u dualnom obrazovanju. Ovo pominjem samo kao jedna pokazatelj da se ne može preko noći postići dobar rezultat. Potrebno je stalno učenje, stalna primena, stalna inovacija, ali je potrebno da poštujemo obrazovni sistem Republike Srbije.

Za kritičare obrazovnog sistema Republike Srbije, ja koristim jedan prost argument, ako smo tako loši, zašto smo tako dobro kotirani? Ako smo tako loši, zašto tako lako prihvataju našu decu koja idu u inostranstvo? Otići u inostranstvo nije samo po sebi jeres, u inostranstvo se odlazi i da se uči i da se sa tim sublimiranim znanjem se pojedinci vrate i ovde uče. Nije nepoznato da na doktorskim studijama u Americi, bar pre nekoliko godina, najviše je bilo studenata iz Indije, Kine, Rusije, pa su tek onda domaći državljani zauzimali ta mesta. Nije taj proces, da kažem, uslovno rečeno kretanja mladih ljudi unutar obrazovnog sistema sveta, nešto što je samo karakteristika Republike Srbije. To je proces koji se odvija širom sveta. Ovde je suština, da li mi možemo njima da obezbedimo uslove kada završe određeni nivo obrazovanja da se vrate i ono što su naučili da primene.

Mislim da ministarstvo tu radi sve više i pre ili kasnije neko će to morati da konstatuje.

Meni je drago što danas razgovaramo o ovim zakonima, jer je to prilika da se uvek razgovara i o obrazovanju Republike Srbije, jer nažalost mislim da u percepciji koja se formira u javnosti, obrazovanje nema onaj značaj koji zaslužuje. Nekad doprinosimo mi sami, možda raspravom ovde u parlamentu, da pođem prvo od nas poslanika, načinom na koji govorimo o obrazovanju, jer nažalost neko tu pokazuje pre svega svoju političku dimenziju, a ne obrazovnu, ako opozicija kritikuje, ali ne na argumentovan način, nego se izvlače pojedinačni slučajevi pa se oni uopštavaju i onda se time kvalifikuje ceo obrazovni sistem. Naravno, to ne znači ni da je obrazovni sistem idealan, postoji puno toga unutar obrazovnog sistema što treba promeniti.

Ja bih u obrazloženju pojedinačnih rešenja koji su predmet Narodne skupštine, krenuo od onog sistemskog zakona, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, jer naravno on je uvek jedan zakon koji objedinjuje sve ono što je važno za obrazovni sistem i vi ste ovde naveli četiri glavna razloga zbog kojih je ovaj zakon menjan. Mislim da je jako dobro i nekako smo u ovoj opštoj priči ostavili malo ova pojedinačna rešenja van rasprave, a mislim da je to loše, a to opet nažalost potvrđuje ovu moju tezu da se o obrazovanju više priča opšte, a manje pojedinačno. Ti pojedinačni primeri pokazuju da imamo kvalitetan obrazovni sistem.

Naime, mi smo pristupili promenama ovog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja zato što je bilo potrebno određene odredbe usaglasiti sa odredbama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Jako je važno ovaj jedinstveni informacioni sistem prosvete. O tome se priča godinama. Godinama se priča, mislim da je jako važno što je taksativno navedeno šta će sve biti sadržaj tog sistema. Mislim da jednostavno na osnovu informacija koje će biti sadržane u jedinstvenom informacionom sistemu prosvete, će biti moguće doneti brojne odluke na kvalitetniji način, odnosno koje će za obrazovni sistem Republike Srbije biti daleko važniji.

Ne bih sve elemente izmena iznosio na dnevni red Skupštine, ali bi pomenuo i ovaj treći razlog koji je nekako opet ostao, kažem, po strani. Zakon se menja i zato što je bilo potrebno preciznije urediti pitanje obrazovanja i vaspitanja učenika, učenika koji ne poznaju jezik na kome se izvodi obrazovno vaspitni rad. Ovo samo po sebi govori koliko smo mi, kako bih rekao, jedan širok sistem, pravedan sistem, koliko mi imamo jedan širok, pravedan sistem i želimo čak i one ljude koji se nalaze u nevolju, kratkoročnoj, dugoročnoj, to zavisi od dužine boravka u našoj zemlji, da pomognemo da vreme boravka ovde bude što kraće, a oni da steknu obrazovanje koje im može koristiti kasnije u životu. Mislim da je ovo, ne samo plemenito, nego jedno vrlo kvalitetno rešenje koje treba apsolutno afirmisati.

Četvrti razlog jeste omogućavanje veće dostupnosti kvalitetnog obrazovanja i vaspitanja za svu decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom putem izrada smernica kojima bi se unapredio njihov obrazovni rad i sagledale potrebe i mogućnosti svakog pojedinačnog deteta, kao i grupe u celini. Ovo pominjem, čitam deo obrazloženja zakona, ali ne mogu a da ne pomenem taj element pravednosti koji sadrži obrazovni sistem.

Mislim da je jako važno što će ovaj zakon jednostavno sadržati ne samo, naravno, pomenuo bih jedinstveni obrazovni broj, nešto što će biti deo identiteta svakog učenika u celom periodu njegovog školovanja, ali takođe treba pomenuti i registar ustanova, registar akreditovanih visokoškolskih ustanova, što je jako važno. Ja znam da smo mi u godinama pre opominjali, upozoravali studente da pogledaju koji su programi akreditovani, koji nisu, koje su visokoškolske institucije akreditovane, ali nekako je sve to ostalo prenebregnuto. Mislim da je dobro što je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja obuhvatio sve ove elemente, naizgled i informatičkog karaktera, a u stvari suštinskog karaktera.

Želeo bih, poštovani ministre, da kažem nekoliko reči o dva zakona, o prvom manje, o drugom više, a to je Zakon o srednjem obrazovanju i vaspitanju i Zakon o dualnom obrazovanju.

Naime, kako ste ovde naveli, Komisija za razvoj i sprovođenje dualnog obrazovanja je smatrala da treba pripremiti izmene i dopune Zakona o dualnom obrazovanju i Zakona o srednjem obrazovanju, kako bi se otklonili primećeni rizici i osigurala održivost dualnog obrazovanja i njegova kvalitetna primena, i to posebno od školske 2020. i 2021. godine. To je razlog zašto se ovaj zakon menja o srednjem obrazovanju i vaspitanju. Ali, dobro je i što se Zakon o dualnom obrazovanju menja, na način da bude još bolji nego što jeste.

Ministar je pomenuo da smo krenuli sa tri profila, to ima u obrazloženju, odnosno ja sam pomenuo, da smo imali tri profila i određen broj učenika, veoma mali broj kompanija. Godine 2013. i 2014. bilo je 400 učenika, to sam pročitao zahvaljujući Konferenciji o dualnom obrazovanju koja je bila 23. decembra, pa sam i ja neke podatke ponovo video i ponovio za sebe, ali sada i za javnost. Znači, počelo se 2013. i 2014. godine sa tri obrazovna profila, sa 400 učenika u 16 škola. Danas imamo 35 dualnih profila, 6.100 učenika i 880 kompanija.

Ono što treba da radim, ja sam potpuno ubeđen da će to biti rešenje u budućnosti, da se povećava broj profila, da se povećava broj škola, da se povećava broj đaka i povećava broj kompanija. Kompanije su, zahvaljujući ekonomskoj politici Vlade, stalnom rastu BDP-a, ali i stvaranjem uslova da strane kompanije ovde otvaraju svoje fabrike, stvara se i mogućnost jednostavno da dualno obrazovanje reaguje.

Meni je drago što naša država, Republika Srbija, reaguje na ove zahteve tržišta. Naime, jedna od prvih i osnovnih reakcija koje sam ja naučio baveći se nekad obrazovnim sistemom jeste nekazano uputstvo Svetske banke da u zemljama u tranziciji nema obrazovanog sistema koji može odgovoriti potrebama tržišta rada, jer se tržište stalno menja, ali dualno obrazovanje na način na koji ga mi ovde primenjujemo i na osnovu iskustva iz Švajcarske, Nemačke i Austrije govori da smo na dobrom tragu, da zajedno i sa kompanijama, sa Privrednom komorom Srbije, sa poslodavcima možemo da ponudimo đacima izbor zanimanja koje sutra može opredeliti njihov život, da možemo ponuditi izbor zanimanja koja će njegov život činiti kvalitetnim, da pomognemo da izabere zanimanje koji će njegovu porodicu učiniti bogatijom i sretnijom, da jednostavno stvorimo mladog čoveka koji će sutra zasnovati i porodicu ovde u Srbiji, učiniti sve ono dobro što je potrebno za razvoj zemlje.

Meni je drago da je dualno obrazovanje ovoliko promovisano, apsolutno se ne slažem sa onim kritičarima dualnog obrazovanja koji smatraju da ono ne zaslužuje pažnju koju ima. Naprotiv, ja mislim da toga treba da bude što više, jer mi imamo strukturu sistema obrazovanja, imamo i na nivou srednjeg obrazovanja i opšte obrazovanje, srednje stručno obrazovanje, imamo dualno obrazovanje, hoću da kažem, za svakog tu ima mesta, treba samo raditi na svim ovim elementima.

Prema ovim rešenjima, mislim da kompanije treba da naprave spisak koje žele da učestvuju u procesu dualnog obrazovanja do 30. oktobra, da Privredna komora, naravno, te podatke sublimira i dostavi ih Ministarstvu do 14. februara, kako bi Ministarstvo imalo dovoljno vremena da pripremi sve ostalo vezano za primenu i razvoj dualnog obrazovanja.

Ono što je važno vezano za izmene i dopune Zakona o dualnom obrazovanju jeste i to da je dualnom obrazovanju dodato da se mogu realizovati i majstorsko i specijalističko obrazovanje, koje je obrazovanje u trajanju od dve godine, ako mogu reći, ovim se vrši proširenje dualnog obrazovanja. Ja smatram to dobrom stvari.

Da bi izbegli mogućnost da dualno obrazovanje nakon završenog prvog ciklusa obrazovanja bude želja učenika, da kažem, da ne bude na prvom mestu, mislim da je odlično rešenje da učenici koji budu pohađali obrazovne profile, odnosno da se učenicima osmog razreda osnovne škole omogući da se prijave za dualno obrazovanje pre obavljanja završnog ispita. Mislim da je ovo rešenje odlično, onda će stvarno oni koji žele da učestvuju u dualnom obrazovanju i biti deo dualnog obrazovanja.

Video sam da Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o dualnom obrazovanju sadrži i rešenje kojim su među poslodavcima naznačeni i organi unutrašnjih poslova i odbrane, što opet govori o proširenju kruga lica koji su deo sistema ovog podsistema dualnog obrazovanja.

Mislim da je dobro što su i ove neke druge stvari vezane za sistem funkcionisanja dualnog obrazovanja rešene, naizgled tehničke stvari, ali za mene je jako važno to što je obaveza poslodavca da obavesti Privrednu komoru o raskidu ugovora o dualnom obrazovanju kada je ugovor raskinut na njegov zahtev ili neka rešenja koja jednostavno unapređuju sistem dualnog obrazovanja.

Poštovani ministre, ovo sve govorim iz razloga što mi o ovim zakonima danas razgovaramo. Naravno, o njima bi se moglo govoriti i više, ali i o drugim temama. Ne treba zaboraviti da danas razgovaramo o većem broju zakona, pa je moja obaveza kao ovlašćenog predstavnika SPS da kažem nekoliko reči ili rečenica i o nekim drugim zakonima, a moje kolege će u raspravi govoriti detaljnije.

Kada su u pitanju izmene Zakona o nacionalnom okviru kvalifikacija koje smo usvojili 2018. godine i kojima je uspostavljen jedinstveni nacionalni okvir kvalifikacija koji obuhvata sve nove vrste kvalifikacija, bez obzira na način sticanja, formalno obrazovanje, neformalno ili informalno učenje, odnosno životno i radno iskustvo i nezavisno od životnog doba, važno je istaći da se izmene Zakona odnose na postupak vrednovanja od strane visokoškolskih diploma koje su do sada sprovodili recenzenti, a koje će sada sprovoditi agencije za kvalifikacije.

Mislim da je dobro ovo rešenje koje ste napisali u članu 38. Zakona, da univerziteti koji su među prvih 500, da se stvarno podrazumeva to rešenje da ako neko ko podnese zahtev da je završio neki od tih univerziteta da se mora završiti pitanje u roku od osam dana, a ostali u roku od 60 dana.

Drago mi je što je konačno rešeno pitanje statusa Francuske škole u Srbiji, to traje jako, jako dugo i vrlo sam pažljivo pogledao celu strukturu ovog dokumenta. Vi ste to veoma detaljno i drago mi je što je ovako detaljno. Zašto? Postoji i druga strana ove priče, gospodine ministre. S obzirom da je veliki broj naše dece koja su učenici ove škole, u slučaju da neko od te dece bude imao nameru da se vrati, ako mogu tako reći, u naš obrazovni sistem, sada su tačno uređeni i nivoi završetka određenog unutar škole, tako da tu neće biti određenih problema, jer u nekim prethodnim situacijama oni su morali da polažu neke dodatne ispite. Pogotovo mi je drago što je ovaj zakon deo ovih strateških odnosa između nas i Francuske Republike. Želim da vam čestitam na tome. Nije lako neku stranu školu uvesti u sistem na način da može služiti interesima obeju zemalja.

Mi smo predlagali u neko prošlo vreme i čisto da imate jednu ideju da se napravi srednja škola, tada je bila priča o Trećoj gimnaziji koja bi imala program na francuskom i srpskom jeziku, zajednički napravljenom od strane dva ministarstva i gde bi učenici koji bi pohađali taj program učenja imali mogućnost da nastave učenje u Francuskoj školi.

Na kraju, s obzirom na vreme želeo bih da pomenem ovaj Marakeški ugovor za omogućavanje pristupa objavljenim delima od strane lica koja su slepa, slabovida i na jedan drugi način onemogućeno da koriste štampane materijale. Mislim da je jako, da je dobro što smo i mi, usvajamo kao Narodna skupština ovaj sporazum, iz prostog razloga što se može dati deci mogućnost da steknu kvalitetnije obrazovanje, koristeći odredbu ovog sporazuma vezanih za mogućnost slobodnog korišćenja knjiga koje spadaju pod autorska prava, a radi njihovog boljeg obrazovanja i boljeg uslova života. Hvala vam.

Deseta sednica Drugog redovnog zasedanja , 24.12.2019.

Hvala.
Uvaženi ministre, poštovani predstavnici Ministarstva odbrane, Generalštaba Vojske Republike Srbije, dozvolite mi da kao jedan od predstavnika Socijalističke partije Srbije u ovoj raspravi o predlozima više zakona koji se odnose nas pitanje vojske Republike Srbije i na naše najvažnije nacionalne i odbrambene interese kažem nekoliko reči.
Mi ćemo glasati za sve zakone, zato što mi socijalisti smatramo da Srbija treba da ima jaku vojsku. Za nas je dobar svaki zakon kojim se unapređuje sistem u kome vojska postaje kompetentna, snažna, jaka, sposobna da odbrani nacionalne interese, da realizuje odbrambene interese.
Ovo pominjem ne slučajno. Mislim da Republici Srbiji treba jaka vojska, ne da bi se neko drugi plašio, naprotiv, kao faktor odvraćanja. Nema nijednog racionalnog razloga da Republika Srbija nema jaku vojsku i ne mogu razumeti koleginice i kolege koji plediraju da Republika Srbija ne treba da ima svoju vojsku ili da ona bude svedena na nivo koji nema nikakvu upotrebnu vrednost.
Mi smo 90-ih godina doživeli mnogo toga lošeg na prostorima bivše Jugoslavije i, nažalost, mnoge stvari su se desile i sa vojskom tadašnje države, Savezne Republike Jugoslavije, odnosno onog jezgra koje je ostalo unutar Republike Srbije. Ali, čak i takva vojska, kad kažem takva vojska, bez i jedne ružne promisli, ali u odnosu na sve ono što se dešavalo 90-ih godina, i u takvim uslovima, vojska tadašnje Savezne Republike Jugoslavije je pokazala izuzetni nivo borbene gotovosti, sposobnost da se 1999. godine odupre NATO snagama, na način da je otpor trajao 78 dana i noći.
Možemo sami promisliti kakve je naša vojska imala ljude u to vreme, one koji su je vodili i oni koji su branili našu zemlju kada jedna najjača vojna sila u svetu u to doba, ne treba zaboraviti, to je kraj 20. veka, kada su SAD bile apsolutni gospodar međunarodne zajednice i kad su radile sve što su htele, na kraju krajeva, i agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju to potvrđuje, pa se opet nisu usudili da pređu u kopnenu ofanzivu, ali, da se desilo tako nešto, verovatno bi mi danas bili jedna obična kolonija koja radi ono što joj se kaži.
Unutar ovih zakona o kojima Skupština danas raspravlja, ja bih želeo da vašu pažnju skrenem na dve strategije, po meni jako važna dokumenta, Strategiju odbrane i Strategiju nacionalne bezbednosti. Mislim da treba pohvaliti ljude koji su napisali ova dva dokumenta. Veoma analitični materijali, sa puno podataka, primenjeni vremenu u kojem se ovaj dokument javno promoviše, koji daju odgovore na najvažnija pitanja vezana za nacionalnu bezbednost Republike Srbije, dokumenti koji govore i o nacionalnim interesima i o nacionalnim vrednostima koji, na određeni način, oslikavaju identitet Republike Srbije krajem druge decenije 20. veka.
Dozvolite mi, gospodine ministre, da vezano za Strategiju odbrane kažem nekoliko reči o jednom od odbrambenih interesa koji su ovde istaknuti, a to je pitanje vojne neutralnosti. Mislim da je to dobra odluka za Srbiju. Netipična odluka za Balkan, tipična za naš narod i sve ono što smo doživeli, zbog našeg identiteta i svega onog što smo imali u istoriji. Ali, ovakva odluka nije prijatna svima. Naravno, najviše onim dušebrižnicima koji nas zdušno uveravaju da treba da budemo deo nekog vojno-političkog bloka.
Ja mislim da se u stavu 3. ovog dokumenta koji se odnosi na vojnu neutralnost krije suština baš tog opredeljenja. Dozvolite mi samo da citiram: "Republika Srbija će razvijati i unapređivati odnose sa tim državama i savezima, u skladu sa sopstvenim interesima". E, tu je kvaka. Ti sopstveni interesi. Mnogi ne dozvoljavaju da mi imamo sopstvene interese i da razmišljamo svojom glavom, a kamoli da učinimo nešto što mi smatramo da treba. Malim narodima to nije dozvoljeno. Veliki mogu sve, malima nije dozvoljeno ništa, pa se i ne očekuje od nekog kao što je Srbija, na ovom prostoru, da može da proglasi vojnu neutralnost ili da se ponaša u skladu sa vojnom neutralnošću.
Ja sam pre neki dan razgovarao sa grupom studenata i na jedno pitanje - u čemu je prednost vojne neutralnosti, ja sam, po meni, dao jedan najlogičniji odgovor. Rekao sam da nam daje veću mogućnost izbora, što je, po meni, sasvim logično, jer se zapostavlja i druga dimenzija vojne neutralnosti. Nije to pitanje samo vojne sposobnosti i ekonomske moći, kao i svega onoga što je potrebno da bi se vojska učinila jakom, ali, tu je i pitanje onog što ide iza. Mi imamo i namensku industriju i sve ono što čini jedan odbrambeni sistem.
Mislim da je dobro što smo tako postupili. To nam daje mogućnost da u odnosu na naoružanje koje posedujemo da postepeno unapredimo naoružanje i da jednostavno stvorimo jaku vojsku.
Ne mogu se oteti utisku da je posle 2000. godine vrlo svesno naša vojska devastirana i da su neke jedinice ili neke vrste naoružanja vrlo svesno gurnute u prošlost da bi se, naravno, umanjila i odbrambena sposobnost Vojske Republike Srbije. Drago mi je što se danas prave neki novi koraci da vojska ponovo bude jaka i sposobna da brani našu zemlju. Naglašavam da brani našu zemlju, jer mislim da je to osnovni interes Republike Srbije.
Kada je reč o Strategiji nacionalne bezbednosti, drago mi je što su u Strategiji vrlo detaljno pobrojani nacionalni interesi, sedam nacionalnih interesa i ja ću govoriti samo o tri od njih.
Prvi je, naravno, očuvanje suverenosti i nezavisnosti, teritorijalne celovitosti Republike Srbije. U tom kontekstu, ne mogu a da ne pomenem pitanje Kosova i Metohije, jer i Strategija odbrane na početku, kada govori o izazovima, rizicima i pretnjama, konstatuje da je situacija u pokrajini, tj. jednostrano proglašenje nezavisnosti teritorije koju administrativno obuhvata Pokrajina Kosovo i Metohije, ne samo da je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti, nego i, pre svega, najveći političko–bezbednosni izazov Republike Srbije.
Naravno, u kontekstu ovog pitanja treba pomenuti sve ono što je Srbija uradila da se ovo pitanje reši. Mislim da sva ova dokumenta sadrže obilje podataka kojima se može dati bezbroj odgovora na pitanje za status Kosova i Metohije i za ono što država čini.
Po mom skromnom sudu, u dokumentu koji se odnosi na Strategiju nacionalne bezbednosti, na strani 19, kada govorimo o normalizaciji prilika i odnosa odbrane u AP Kosovo i Metohija, ceo ovaj pasus bi se mogao uzeti kao obrazloženje zašto je Republika Srbija 2013. godine potpisala Briselski sporazum, naravno, u nameri da normalizuje odnose, da se unapredi kvalitet života građana.
Ovo govorim da bih potcrtao, ne samo, kako bih rekao, multifunkcionalnost ovog dokumenta i koliko je on kvalitetan, nego i da bih dao obrazloženje vezano za naš odnos prema tom najvažnijem bezbednosnom izazovu i našem najvažnijem nacionalnom interesu.
Moramo konstatovati da prvi put posle 20 godina, posle bombardovanja 1999. godine i dolaska međunarodne vojne i civilne misije UN, da Republika Srbija čini korake napred u, ako mogu reći, otvaranju rešavanja pitanja Kosova i Metohije. Tu velike zasluge ima predsednik Republike, gospodin Vučić.
Sada je proteklo godinu dana od uvođenja taksi, suspendovani su praktično pregovori i na određen način to pitanje razgovora sa Prištinom je stavljeno u drugi plan, ali se ne može zaboraviti da je pre toga predsednik Vučić uspeo da to podigne na nivo da ono postane važna tema u razgovorima sa najvažnijim predstavnicima međunarodne zajednice.
Pitanje rešavanja odnosa sa Kosovom jeste nešto što je tada, pre godinu dana, bilo podržano i od strane predsednika SAD, a naravno, ja ne očekujem da će oni promeniti svoj stav o Kosovu i Metohiji, ali da su zainteresovani da se nađe neko rešenje, verujem da jesu. Mislim da se ni jedno rešenje ne može naći bez Republike Srbije. Veliki kvalitet državnog rukovodstva, pre svega gospodina Vučića, jeste što je to pitanje ponovo stavio u prvi plan.
Međutim, ovo proteklo vreme od uvođenja taksi od 100% na robu iz Republike Srbije i Bosne i Hercegovine u stvari pokazuje suštinu odnosa zapadnih zemalja prema Kosovu i Metohiji i prema dijalogu kao načinu rešavanja ovog pitanja.
Nažalost, veliki broj zemalja ne želi da se ovo pitanje reši. Imam utisak da njima odgovara da postoji latentna tenzija na prostoru Balkana i da se zapadne zemlje pojavljuju kao neko ko je spreman da reaguje, odnosno da bude pokrovitelj određenih interesa koji, naravno, nisu u skladu sa interesima Republike Srbije. Jer, da se želelo, mislim da se u proteklih godinu i nešto dana moglo reagovati, ali ne samo u proteklih godinu i nešto dana, nego u proteklih šest i nešto godina od kako je potpisan Briselski sporazum, jer mi jesmo ispunili odredbe vezane za Briselski sporazum, vođeni željom da se unapredi kvalitet života građana, ali zapadne zemlje jednostavno nisu tražile, niti su vršile bilo kakvu vrstu pritiska na Albance sa Kosova i Metohije da oni svoje preduzete obaveze ispune.
Evropska unija nije puki posmatrač u razgovorima, u dijalogu koji se vodio ili u Briselskom dokumentu koji je potpisan.
Ne treba zaboraviti da je visoka predstavnica za spoljnu i bezbednosnu politiku EU Ketrin Ešton bila jedan od garanta sprovođenja tog sporazuma. Nažalost, nismo sa njihove strane videli jasnu nameru da se ovo pitanje reši. Naravno, ni druge, nije samo u pitanju visoka predstavnica EU, nego nažalost i neke brojne zemlje EU ne žele da se ovo pitanje reši. I zašto da ne, treba reći, mislim da unutar EU da je Nemačka glavna zemlja koja insistira na priznanju nezavisnosti Kosova i Metohije. Jednostavno, smatram da je to u skladu sa njihovim interesima.
Opet se vraćam na ovo pitanje naše vojne sposobnosti. Za neku malu zemlju nije dozvoljeno da ima svoju vojsku, niti da brani svoju teritoriju, nešto što je njen nacionalni interes, a velike zemlje dozvoljavaju da intervenišu nekoliko hiljada kilometara daleko od svoje teritorije, proglašavajući to svojim strateškim interesima.
Tu je razlika između velikih i malih, ali međunarodno pravo je isto za sve. Zato je Savet bezbednosti UN i doneo Rezoluciju 1244 i zato ta rezolucija i dan danas važi kao jedini validan dokument vezano za Kosovo i Metohiju. I zato ću vas ja podsetiti na stav pravnog savetnika UN, iznet u obraćanju Savetu bezbednosti u junu 2019. godine da Rezolucija 1244 iz 1999. godine ostaje na snazi, te se stoga pravni okvir njime uspostavljen i dalje primenjuje.
Ako to mogu da kažu u UN u junu mesecu ove godine, onda je potpuno logično da se takav stav nalazi i u Strategiji nacionalne bezbednosti.
Da stvari nisu gotove i da ih ne treba prihvatati kao gotove govori i podatak vezano za povlačenje priznanja tzv. nezavisnosti. Ministar Dačić je tu odigrao lavovsku ulogu i on snosi velike zasluge za sve ono što je učinio. To je deo državne politike i on to naglašava, ne želi za sebe da preuzme sve dobre stvari vezane za povlačenje priznanja. Ali, činjenica je da je 17 zemalja povuklo priznanje Kosova i Metohije i da se videlo da bez Srbije, da se ovo pitanje ne može rešiti.
Želeo bih još da obratim vašu pažnju još na dve stvari. Treći po redosledu promovisanja nacionalnih interesa sadržanih u Strategiji nacionalne bezbednosti i očuvanja postojanja i zaštite srpskog naroda gde on živi, kao nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta.
Mislim da je veoma važno što je očuvanje postojanja i zaštite svog naroda gde on živi, kako bih rekao, promovisano kao nacionalni interes, kao i želja da se unapredi položaj nacionalnih manjina i njihov kulturni, verski i istorijski identitet.
Poštovane koleginice i kolege, u vrtlogu događaja koji su obeležili devedesete godine, raspadom bivše SFRJ najveći gubitnik je srpski narod. Stvorene su nove nacionalne države, iz prethodnih republika stvorene su nove države, ali najveći gubitnik u svim onim zbivanjima je srpski narod. Zašto? Od konstitutivnog naroda u jednoj državi, bivšoj SFRJ, srpski narod je doživeo da u Sloveniji ne bude priznat ni kao manjina, da iz Hrvatske preko 300.000 ljudi bude proterano, u BiH zahvaljujući Dejtonskom sporazumu ovo je konstitutivan narod, u Crnoj Gori je formalno manjinski narod, suštinski nacionalna manjina bez prava, u Makedoniji nacionalna manjina koja se ne poštuje.
Kada pogledate celu tu, kako bih rekao, lepezu događaja koji su obeležili devedesete godine u pogledu srpskog naroda, onda se čini sasvim logično da matica zemlja Srbija promoviše očuvanje, postojanje i zaštitu srpskog naroda kao svoj nacionalni interes, naravno, i manjine. Mislim da je Srbija retka zemlja na prostorima ne samo Evrope, nego i šire, gde nacionalne manjine imaju mogućnost da u potpunosti ispune sve elemente svog identiteta i Srbija može služiti kao primer drugima.
Na kraju, mislim da ne treba preskočiti inicijativu koja je ovih dana veoma aktuelna, a o kojoj su govorile moje kolege iz poslaničke grupe, inicijativa predsednika Vučića, vezano za „mini Šengen“. Mislim da je to dobra inicijativa. Sloboda kretanja kapitala, robe, ljudi bez granica je nešto što može unaprediti ovaj region. To se uklapa i u delove obeju strategija, jer i one govore o toj regionalnoj saradnji kao važnom delu unapređenja bezbednosti u regionu.
Zanimljiva je i reakcija pojedinih, opet, koji su inicijativu predsednika Vučića dočekali na nož, naravno, videći u tome neke posebne ciljeve, ne shvatajući da je Republika Srbija snažno opredeljena za očuvanje mira i stabilnosti u regionu i da je to jedan od elemenata Republike Srbije da se unapredi stanje u regionu.
U svakom slučaju, mislim da je reč, kada govorimo o ove dve strategije, o dva odlična dokumenta i mislim da je dobro što ih usvajamo. Ovo će biti jedna poruka i široj javnosti da Srbija zna šta su joj nacionalni interesi, da Srbija zna šta su joj odbrambeni interesi, da Srbija radi na realizaciji i jednih i drugih interesa i da Srbija želi da ima kompetentnu vojsku radi sopstvene bezbednosti i samo radi sopstvene bezbednosti. Ništa više i ništa manje. Hvala vam.

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja , 10.12.2019.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, dozvolite mi da u ime SPS kažem nekoliko reči o zakonima koji su predmet razmatranja Narodne skupštine Republike Srbije.

Naime, izmenama i dopunama zakona o kojima Skupština danas raspravlja Vlada Republike Srbije i vladajuća koalicija su pokazali spremnost da se unapredi izborni proces. To nije slučajno zato što ta spremnost postoji godinama unazad, mesecima unazad, a pogotovo od trenutka kada su počeli razgovori koji su organizovano od avgusta meseca na Fakultetu političkih nauka, tada u organizaciji Fonda za otvoreno društvo i Fakulteta političkih nauka i stranaka koje su učestvovale na tim izborima, a i kasnije, u razgovorima pod okriljem evropskih parlamentaraca.

Naime, činjenica je da dok su razgovori vođeni na Fakultetu političkih nauka tada je dijaloga bilo. Činjenica je da su sve prisutne političke stranke tada iskazale svoj stav prema određenim pitanjima, da smo razgovarali i o dokumentima koje su napravile nevladine organizacije, gde je svako imao svoje primedbe, sugestije. Neko je bio za, neko protiv, ali postojao je dijalog i moglo se čuti mnogo korisnih stvari. Činjenica je ta je taj dijalog prekinut od dela opozicije onog trenutka kada je Savez za Srbiju doneo odluku da ne učestvuje u daljim razgovorima iako je do tada bio prisutan.

Od tada imamo jednu paradoksalnu situaciju. Imamo situaciju da jedan deo političkih stranaka vladajuće koalicije i deo stranaka opozicije, stvarno konstruktivno učestvuje u ovim razgovorima, daje predloge, izjašnjava se o onome što je predmet razgovora. Vladajuća koalicija naravno, tu moram da pomenem kolege iz SNS, od početka su dale svoje predloge vrlo konkretno. Mi socijalisti, zajedno sa JS smo još 20. septembra uputili tadašnjim organizatorima razgovora 17 predloga za unapređenje izbornih uslova. Mnogi od njih su se našli u završnim dokumentima, ali za razliku od nas koji smo pokazali spremnost da razgovaramo i davali konkretne predloge, mi smo od sredine septembra imali drugu stranu ili deo druge strane koja je ušla u realizaciju svoje političke odluke, a to je bojkot izbora.

Onda se postavilo logično pitanje, vi sa jedne strane unapređujete izborni proces, sa druge strane postoje stranke koje hoće da bojkotuju izbore i onda ne može se povući linija jednakosti između te dve strane. Mora se jasno reći ko je za napredak, ko je za unapređenje izbornih procesa, a ko je za destrukciju, ko je za nasilje.

Na kraju krajeva, to se vidi. Mislim da Savez za Srbiju u svim ovim svojim akcijama, ali to je njihovo pravo i to je njihov izbor političke akcije, ali nasilje pokazano prilikom upada u RTS ili nasilje prikazano pre nekoliko dana pokušajem nasilnog ulaska u Skupštinu Srbije pokazalo je u stvari taj destruktivni deo ponašanja dela stranaka opozicije, plus ono što je i povod današnjeg razgovora unapređenje izbornih procesa.

Želim da kažem da je Vlada povukla dobre poteze i stvarno, pravo je vreme da javnost šira zna da ono što su sve stranke koje su razgovarale i koje razgovaraju u dijalogu evroparlamentaraca i stranaka u Srbiji, da je to našlo svoje rešenje u predlozima zakona koji su danas na dnevnom redu, ali i u drugim dokumentima koji su u nadležnosti Vlade.

Činjenica je takođe i to je vrlo zanimljivo objasniti javnosti, da su svi zakoni koji se odnose na izbor i vezani su za izbore i na finansiranje političkih stranaka, pošto su se uglavnom nametnule neke teme oko Zakona o finansiranju političkih stranaka, pitanja vezana za aktivnosti REM-a i pitanja vezana za Agenciju protiv korupcije, ali je činjenica da su svi zakona i sva normativna rešenja doneta 2012. godine ili ranije ili početkom 2013. godine i nije tada bilo primedbi na njihov sadržaj. Naravno, onda se postavlja logično pitanje – u čemu je onda problem? Problem je želja pojedinih političkih stranaka da bez izbora dođu na vlast, odnosno da se pojedinim političkim strankama, pre svega opoziciji obezbede što bolji uslovi za izbore ili da se opravdava bojkot izbora.

Moram da kažem da iz materijala koji smo dobili za današnju raspravu se jasno vidi da su primedbe ili sugestije, zovite to kako hoćete, ili predlozi OEPS-a, Kancelarije za ljudska prava, da su kako bih rekao, sistematizovana od 2003. do 2017. godine.

Poštovane koleginice i kolege, poštovani građani, ovo je 2019. godina i postavlja se logično pitanje – ako ta dokumenta ili te primedbe, sugestije stoje od 2003. godine, zašto to neko nije uradio do sada? Naravno, zato što mu je odgovaralo takvo rešenje niti je baš bio zainteresovan za unapređenje izbornog procesa, niti tzv. demokratizaciju, niti neke slične floskule koje se upotrebljavaju.

Ono što je važno reći jeste da je vladajuća koalicija učinila mnogo toga vezano za unapređenje izbornog procesa. Mi u ovim zakonima koji su danas na dnevnom redu imamo vrlo eksplicitno rešeno ono o čemu smo razgovarali od septembra meseca, definicije izborne kampanje, zabrana korišćenja javnih resursa u izbornoj kampanji, provera trošenja sredstava, proširenje kruga lica koja mogu pokrenuti postupak pred Agencijom za borbu protiv korupcije, plus, naravno, određeni rokovi za proveru i za odlučivanje, usaglašavanje teksta sa nevladinim organizacijama, o tome ću posebno reći, definicija javnog resursa, kaznene odredbe za nepoštovanja, onda odgovornost direktora javnih preduzeća vezano za korišćenje resursa javnih preduzeća, kaznene odredbe za te direktore za razrešenje i slično.

Sve ove stvari sam pomenuo da bi javnost Srbije upoznao sa jednom prostom činjenicom da postoji dobra volja da se unapredi izborni proces. Nama ne treba bilo kakav povod da bilo ko može govoriti nešto loše o Srbiji. Srbiji je potrebna mirna atmosfera, Srbiji su potrebni izbori, Srbiji je potrebna atmosfera u kojoj će građani Republike Srbije potpuno autonomno doneti odluku, na kraju krajeva da daju poverenje onim političkim strankama i pojedincima kojima oni to žele.

Međutim, kada pogledate sve one primedbe, sugestije, zovite ih kako hoćete, sve one stvari koje smo čuli na ovim razgovorima, sva se stvar može svesti u četiri rečenice. Pre svega, želi se zabraniti Aleksandru Vučiću, kao predsedniku Republike Srbije da govori o svim pozitivnim rezultatima koje je Srbija postigla u zadnjih pet, šest godina. Želi se zabraniti da se govori o otvorenim radnim mestima u kompanijama koje dolaze, o ekonomskoj stabilnosti koja je postignuta, o povećanju broja zaposlenih, o smanjenju deficita, o ekonomskoj efikasnosti. Želi se zabraniti predsednici Vlade, gospođi Brnabić, da govori o svim onim pozitivnim stvarima koje Vlada čini. Želi se zabraniti Ivici Dačiću da govori o 17 povlačenja priznanja tzv. nezavisnosti Kosova. Želi se jednostavno ograničiti Vladi mogućnost da radi svoj posao. I ta priča o funkcionerskoj kampanji, to je jedna od najvećih besmislica koja se mogla čuti tokom razgovora.

Naime, i sami autori te ideje, bilo da su iskazivali lično, bilo kroz stavove pojedinih nevladinih organizacija, nisu mogli da objasne do detalja u čemu je problem sa izabranim nosiocima javnih funkcija. Govorim o izabranim nosiocima javnih funkcija, jer imate, poštovane koleginice i kolege, poštovani građani, jednu situaciju, da su ljudi demokratskim načinom izbora, voljom građana, izabrali da vrše određenu javnu funkciju. Da imaju demokratski kapacitet i stalno se godinama unazad vodi jedna kampanja da treba da postoji transparentnost u načinima trošenja sredstava. Kud ćete veću transparentnost nego kada nosilac javne funkcije izađe javno i saopšti, uradili smo to i to, potrošeno je to i to, za ovo je potrošeno toliko, za ovo toliko, dobitak je to, uradili smo za građane Republike Srbije.

Ovde u stvari pokušava i predsednik Republike i drugi ljudi i Vlada cela, na neki način skloniti od učešća u izborima. Rekli smo, čak i na razgovorima koji su vođeni i predstavnici Evropskog parlamenta su pitali – čekajte, kako mislite da to uradite? U svim evropskim zemljama sveta je sasvim logično, sasvim normalno da nosioci javnih funkcija učestvuju u izbornim kampanjama.

Drugo pitanje je kako je njihova aktivnost predstavljena? To je već drugo pitanje, ali očigledno ove političke strane to jednostavno ne interesuje, jer oni žele da aktuelni predstavnici vlasti, nosioci javnih funkcija ne učestvuju na izborima, da bi se postigla neka navodna ravnopravnost, kao da politički život u Srbiji počinje od juče, kao da se sve dešava u zadnje dve, tri godine. Ne treba zaboraviti da mi 29 godina imamo višestranačku Srbiju. Ne treba zaboraviti da unapređenje izbornih uslova stalan proces, stalno se pojavljuje nešto novo. Ne treba zaboraviti da smo o nekim pitanjima razgovarali i tokom devedesetih i posle 2000. godine. Evo, razgovaramo sada i 2019. godine. Ne treba zaboraviti da ćemo o tome razgovarati i sledeće godine i posle izbore i neke sledeće godine. Menjaju se uslovi.

Moram vam reći da je za mene bilo na određen način vrlo čudno ponašanje pojedinih koji su govorili – ne treba dozvoliti negativnu kampanju, a ta negativna kampanja im nije smetala kada je napadana SPS, jer je negativna kampanja bila i jedini vid kampanje protiv SPS. Tada je to bilo legitimno političko sredstvo i tada je to bilo sasvim okej, zato što je to njima garantovalo određeni izborni uspeh.

Politička stranka sama bira način na koji će se obratiti građanima, politička stranka sama bira poruke, građani su tu koji treba da ocene i procene i da donesu konačnu odluku. Ne treba uopšte sumnjati u moć rasuđivanja ljudi. Ili, pitanje kampanje, koje generalno, i drago mi je što je ministarstvo, odnosno što je Vlada, ministarstvo i gospodin Ružić kao ministar, što je cela Vlada jednostavno vrlo precizno utvrdila šta se smatra pod izbornom kampanjom, jer to ranije nije bilo precizirano. Mi smo tražili na razgovorima da se precizira, jer kad postoji vrlo precizno određenje šta je izborna kampanja, onda ne postoji mogućnost da se pod izbornom kampanjom može podvesti nešto drugo.

Govorili smo, da li je logično da zabranite predstavnicima političkih stranaka, da razgovaraju sa građanima. NJihovo je pravo da li će organizovati neki mini skup ili će pozvati građane da se okupe nekim povodom. Naravno, sve u okviru zakona.

Jednostavno, imao sam utisak, kao jedan od učesnika tih razgovara, od strane SPS, da je pojedinim nevladinim organizacijama više bilo stalo da se obezbede pozicija nekih političkih stranaka, nego da se stvarno unapredi izborni proces.

Mi danas menjamo četiri zakona i vrlo precizno utvrđujemo prava i obaveze i unapređujemo izborni proces. Ne treba zaboraviti da i REM takođe radi svoj deo posla, da ćemo izvršiti izbor novih članova, jer i to je bio deo kritike u razgovorima. Ne treba zaboraviti da će Narodna skupština Republike Srbije izabrati i članove nadzornog odbora. I to je deo unapređenja izbornog procesa.

Kada smo kod unapređenja izbornog procesa, pa ću na kraju reći nešto vezano za još neke stvari za izborni proces. Mi ovde imamo jednu paradoksalnu situaciju, da se od nas koji učestvujemo u izborima, stalno postavlja pitanje - šta ste vi prihvatili i da li je to dovoljno za unapređenje izbornih procesa? A od onih koji bojkotuju se ne traži ništa, nego ispada da deo evroparlamentaraca u stvari zastupa njihove stavove.

Ne traži se ništa, mi radimo, mi predlažemo, mi usvajamo ovde u Skupštini, a druga strana ćuti, druga strana hoće nasilno da uđe u Skupštinu, druga strana preti testerom RTS-u, i to je sasvim demokratski. Nije demokratski, niti je pošteno, niti je korektno, niti je demokratski. To treba da evroparlamentarci konačno kažu javnosti. NJihovo je pravo s kim će razgovarati, ali nije pošteno da dele političke stranke u Srbiji na podobne i nepodobne, na one koji su za nešto i na one koji nisu. Za one koji su za Srbiju, oni su prisutni ovde. Oni koji su za nešto drugo ili za lične interese, oni rade svoj posao, mogli smo videti sa pokušajem nasilnog ulaska u Srbiju.

To se jednostavno mora eliminisati, a javnost o tome mora znati. Jer, kada pobrojimo sve ovo o čemu mi danas razgovaramo, što će Skupština usvojiti, kada pomenemo REM, kada pomenemo nadzorni odbor i kada se zna šta će još Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu raditi, onda se tek vidi kapacitet svega onoga što je Vlada uradila.

Gospodin Ružić je tu, ja sam pomenuo i na sastancima, pošto znaju moje kolege, gospodin Martinović i ostali koji su učestvovali na razgovorima, mi smo i tada pomenuli da nikad nismo imali bolje urađeni birački spisak. Izvinite molim vas, ako postoji, pored onog prethodnog uslova, provera građana, neposredno pre izbora, da li su upisani u birački spisak.

Sada postoji mogućnost da neko nakon završenih izbora proveri da li je, ne daj Bože, neko zloupotrebio njegovu izborno pravo. Kud ćete veću zaštitu biračkog prava nego što je to. Da ne pominjem sedam edukacija koje su imali ljudi koji su nadležni za birački spisak sa ljudima iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Da ne pominjem pravilnik koji treba da bude donet sutra, prekosutra. Sve su to stvari kojima se unapređuje izborna kampanja, ali nekima to nije dovoljno. Očigledno se želi doći do mandata u Narodnoj skupštini Republike Srbije bez izbora ili sa nekom dirigovanom odlukom ili sa nekim leks specijalisom. To jednostavno neće moći.

Prošla su vremena nasilja, Srbija je demokratska zemlja i svi moramo da shvatimo da je Narodna skupština, jedino mesto za razgovor. Ako se sećate, poštovane koleginice i kolege, predsednica Narodne skupštine, pre nekoliko meseci, uputila poziv da se razgovara, ovde u Skupštini. Pojedine političke stranke su to odbile i to je njihovo političko pravo, ali onda se ne može govoriti da nema dijaloga. Nema dijaloga za one koji ne žele da učestvuju u dijalogu. Za one koji žele da učestvuju u dijalogu, dijaloga i te kako ima i ima pozitivnih rešenja.

Zato je odlična stvar i za Srbiju, pre svega, ali i za političke stranke, koji učestvuju u razgovorima, da se zna da je Vlada Republike Srbije donela izmene i dopune zakona, kojim je unapređen izborni proces, da je pored toga, unutrašnjim aktima ministarstava rešeno još sijaset pitanja koja su, takođe vezana za unapređenje izbornih procesa. Jednom rečju da je Vlada učinila puno toga, a naravno ima vremena da se učine još druge stvari i Vladi na tome treba čestitati.

Ovima drugima, koji ne žele da razgovaraju, koji ne žele da se unapredi izborni proces, ostaje da objasne svojim biračima, zašto bojkotuju izbore i zašto neće da učestvuju u razgovorima. To je njihovo pravo, to je njihova stvar, ali za Srbiju je važno da dijalog postoji, da se unapređuje izborni proces, da sledimo sve one pravne i druge tekovine zemlja EU, da sledimo onaj vrednosti sistema zemlja u kojima višestranački sistemi postoje više decenija i stoleća, jednostavno da Srbija ima rešenja koja su primer i u drugim zemljama i da ne zaostajemo, ni po tom osnovu za drugima.

Treba Vladi čestitati na ovim izmenama i dopunama, jednostavno reći Srbiji, na vama građanima je da izaberete onoga koga hoćete. Izborni uslovi su isti, kao i u drugim zemljama, izvolite birajte, pa izaberite najbolje. Hvala vam.

Imovinska karta

(Beograd, 28.09.2017.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika mesečno 72122.00 RSD 03.06.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika mesečno 27320.00 RSD 03.06.2016 -