Poštovane dame i gospodo, drage građanke i građani Srbije, svakako čestitam predlagaču što je uspeo da danas, koristeći svoje pravo predsednika Skupštine i vladajuću većinu, stavi na dnevni red ovaj zakon, zbog toga što je uspeo da pokaže građankama i građanima da on brine o porodiljama, trudnicama i deci i pružio priliku svima nama da se pridružimo tome i kažemo da svi mi brinemo.
Koleginice i kolege, koje veoma poštujem, govorili su danas u prepodnevnom delu Skupštine o tome da svako zaslužuje ovo pravo, govorili su o zdravstvenom osiguranju, govorili su o potrebi da natalitet u Srbiji bude veći. Stojim iza svega toga što su oni rekli.
Moram da vam kažem da dok nije počela svoj govor koleginica Lučić, mislila sam da samnom nešto nije u redu, da samo ja pogrešno čitam sve ove zakone koje imam pred sobom. Moram da priznam da sam to proveravala sa drugim kolegama. Da li je moguće da sam ja pogrešno pročitala sve važeće zakone iz ove oblasti? Nisam, naravno. Reći ću vrlo jasno, ovo pravo postoji. Ovo pravo postoji u našem pravnom sistemu. Da li se ono uvek upražnjavalo? Verovatno ne i dobro je da danas govorimo o tome zašto ne.
To bi imalo smisla da smo danas na javnom slušanju ili sednici odbora pokrenuli pitanje zašto se prava iz pozitivnih zakona ne primenjuju u praksi. Zašto Republički zavod ne primenjuje u praksi pravo sve dece, trudnica, žena u vezi sa planiranjem porodice i još 20-ak kategorija da ostvaruju svoje puno pravo u zdravstvenoj zaštiti?
Imam obavezu da kažem da će moja poslanička grupa podržati ovaj zakon. To je isto kao da nas pitate da li bismo podržali zakon kojim se definiše da svi građani imaju pravo na besplatan vazduh ili da li svi građani Srbije imaju prava da šetaju slobodno ulicom. To im ne zabranjuje ni jedan zakon. Da, morate podržati takav zakon, ne možete biti protiv njega.
Lično, želim da kažem, za mene ovaj zakon ima efekat placeba. To je efekat poznat u medicini, farmaciji, verovatno psihologiji itd, kada pacijentu dajete jednu supstancu koja u suštini nema nikakvu aktivnost, a on može verovati da će mu biti od koristi. Neki psiholozi ili lekari smatraju da je to dobro, ne može da škodi, neće da pomogne, a ne može ni da škodi, pa je u redu, možda će nekom autosugestijom doći do nekog pozitivnog efekta. Lično sam protiv takvih supstanci, zato što smatram da one na neki način umrtvljuju lične snage da se borite protiv neke bolesti. Mislim da se to dešava danas u Skupštini.
Skupština ima svoju nadzornu ulogu. Skupština treba da pokrene svoju nadzornu ulogu i ona to ne čini u dovoljnoj meri. Problem Srbije je u tome što se donosi veliki broj zakona, što veliki broj tih zakona ne nalazi svoju primenu i to građane čini nezadovoljnim. Zbog toga Skupština treba da pozove izvršnu vlast i treba da pozove sve institucije koje zakone ne primenjuju i da ih natera da primenjuju zakone. Zbog toga Skupština ne treba da se umrtvljuje donošenjem novih zakona, ako takvi zakoni već postoje.
Naravno, ovo apsolutno nije nikakva politička diskusija u nekom negativnom smislu. Želim da obrazložim svoje stavove, jer pred sobom imam sve zakone koji regulišu ovu oblast.
Zakon o zdravstvenoj zaštiti jasno kaže da postoji posebna društvena briga za zdravlje na nivou Republike Srbije i on definiše u svom članu 11. koje su to kategorije koje su posebno zaštićene ovom društvenom brigom. On tu definiše i navodi ovih 16 kategorija stanovništva koji su posebno zaštićeni u okviru društvene brige za zdravlje.
U članu 12. se jasno kaže da ako zakonom nije drugačije uređeno, sredstva za ostvarivanje zdravstvene zaštite iz člana 11. ovog zakona obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije i prenose se organizaciji za obavezno zdravstveno osiguranje. Da bi ovo dalje precizirao Zakon o zdravstvenom osiguranju uvodi član 22. kojim kaže, između ostalog, ako osiguranici ne ispunjavaju uslove za sticanje svojstva osiguranika iz člana 17. ovog zakona, a članom 17. definiše se da su osiguranici oni građani za koje se uplaćuje zdravstveno osiguranje po različitim osnovama, i ne ostvaruju kao članovi porodice osiguranika, onda se oni članom 22. smatraju osiguranicima, kao da im je uplaćeno osiguranje, i to su: deca do navršenih 18 godina, žene u vezi sa planiranje porodice, lica starija od 65 godina, osobe sa invaliditetom, lica koja boluju od posebnih bolesti, dijabetes, HIV, retke bolesti itd, monasi i monahinje, materijalno neobezbeđena lica, korisnici stalne novčane pomoći, nezaposlena lica, lica romske nacionalnosti, žrtve nasilja u porodici, trgovine ljudima, obavezna imunizacija, preventivni pregledi, samohrani roditelji koji imaju do sedam godina života itd. Svi su oni osiguranici. Oni imaju pravo na zdravstvenu zaštitu.
Svako ko drugačije tumači ove zakone u velikoj je zabludi i krši zakon. Molim vas da to stvarno raščistimo i da pravilno pročitamo ove zakone. Republički fond, ako nije dozvoljavao prava, a nije, nekim ljudima da se leče po osnovu ovoga je kršio zakon i treba da snosi odgovornost za to.
Republički fond je doneo i Pravilnik o zdravstvenim knjižicama, kako mi to kažemo popularno, a zovu se zdravstvene legitimacije, formalno. U ovom pravilniku on definiše overu zdravstvenih knjižica, između ostalog, definiše i overu zdravstvenih knjižica osiguranicima iz člana 22. Zakona o zdravstvenom osiguranju, znači, svim ovim kategorijama koje sam pročitala. Svojim pravilnikom Republički fond kaže da su oni obavezni da overe zdravstvene knjižice svim ovim licima. Znači, obavezni su da ih overe i definiše na koliko meseci se kome overavaju itd. Znači, svi oni mogu da imaju overene knjižice. Zašto nemaju overene knjižice? To je pitanje koje treba da postavimo Republičkom fondu.
Zato sam ja, dame i gospodo, stvarno veoma zbunjena. Šta na ovaj zakon kaže Republički fond i šta kaže Ministarstvo zdravlja? Kako je moguće da oni kažu – da ovaj zakon je potreban, ako njihovi zakoni, njihovi pravilnici definišu pravo svih ovih osoba da budu korisnici zdravstvenog sistema u punoj meri, koju im ovi zakoni obezbeđuju?
Da stvar bude još gora, da kažem, bila bih komična da nije tragično, mi tek danas dobijamo mišljenje Vlade na ovaj zakon, kada je rasprava o njemu već počela. U Vladi stoji da Vlada poziva, predlaže da se zakon prihvati u celini, a uvažavajući potrebu da se reguliše zdravstvena zaštita dece, trudnica i porodilja koja se na drugi način zbog ne uplate doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje ne mogu ostvariti prava obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Poštovani članovi Vlade, ministarko zdravlja, predsedniče Vlade, pitam vas koja se to prava ne mogu ostvariti ako zakon, kako sam rekla, svi ovi zakoni regulišu da ta prava postoje? Da li je, dame i gospodo, stvarno moguće da Vlada ne zna koji su joj zakoni na snazi i kako da ih tumači? Ako se sporimo oko tumačenja zakona, dajte da sednemo da pričamo o tome. Ja smatram da smo svi danas dovedeni u jednu vrlo neprijatnu situaciju da raspravljamo o ovome, da vodimo neke političke diskusije, da jedni druge optužujemo, da zloupotrebljavamo decu i trudnice. Naravno da ne.
Ali, pitam vas, da li sutra treba da predložim zakon kojim će se obezbediti mogućnost korišćenja zdravstvene zaštite dijabetičarima? Mnogo dece ima među dijabetičarima, veliki je broj obolelih, neki od njih nemaju zdravstveno osiguranje. Da li treba da predložim taj zakon? Da li ćete ga svi vi podržati? Podržaćete ga. Reći ćete da je to dobro. Ali, to pravo već postoji, kao što za osobe sa invaliditetom ne treba da donosimo poseban zakon. Oni imaju pravo na sve ovo. Samohrani roditelji sa decom do sedam godina imaju pravo.
Prosto mi se čini da ne bi trebalo dalje da se dovodimo u ovakve situacije i da bi trebalo da raspravljamo o tome kako zdravstveni sistem da učinimo funkcionalnim. Da, imaju prava svi ovi ljudi na overavanje zdravstvenih knjižica. Ali, u čemu je problem? Dobili ste neku procenu na 500.000.000 da je potrebno, ne znam na osnovu čega. Da li tačno znamo koliko ima trudnica, koliko ima dece koja su neosigurana po drugim osnovama? Na osnovu čega je donesena ta procena od 500.000.000?
Ono što ja znam kao podatak je da je iz budžeta godišnje potrebno 25 milijardi dinara da bi se prava svih ovih 20-ak kategorija ljudi, koje postoje u zdravstvenom sistemu, ostvarila, zato što Fond nema uplate za njih. Za njih moramo da platimo mi svi, država koja to pravo garantuje. Zato iz budžeta treba da se uplati 25 milijardi dinara.
Moja stranka je imala odgovornost u oblasti finansija. Sada ima neko drugi. Nema ova država 25 milijardi dinara da plati to osiguranje. Koliko uplaćuje? Šesto miliona. Šta će se desiti? Propada Fond zdravstvenog osiguranja. Šta to dalje znači? Urušavanje sistema zdravstva. Nema para za lekove, nema para za lečenje u inostranstvu, nema para za aparate, nema para ni za šta u zdravstvu. Zdravstveni sistem se urušava. Onda svi oni koji imaju pravo na zdravstvenu zaštitu suštinski ne dobijaju tu zdravstvenu zaštitu.
Zato se mi zalažemo za jednu suštinsku ozbiljnu raspravu o tome šta mi želimo od zdravstvenog sistema, kuda idemo i kako ćemo ga reformisati. Kao što smo danas suočeni sa veoma teškim merama u oblasti privrede, kao što smo suočeni sa veoma teškim merama koje se moraju doneti u oblasti reforme penzionog sistema, isto tako moramo da postignemo neki konsenzus o tome kako ćemo stabilizovati zdravstveni sistem da bismo svi dobili zdravstvenu zaštitu. To je ono pravo pitanje koje će obezbediti kvalitetnu zdravstvenu zaštitu pacijentu, a takođe, s druge strane i nesmetan rad svima onima koji u sistemu zdravstva rade.
Nije rešenje smanjiti plate lekarima, proglasiti ih nekim ko ne daje prava pacijentima, reći da su korumpirani. Nije to rešenje, jer lekari niti su administracija, niti su teret države, niti je zdravlje roba. Zdravlje je vitalni resurs društva i društvo ne može ni da napreduje, ni da se razvija, ni ekonomski da ima neki prosperitet ukoliko nema zdravlja. Zato je po meni to osnovno pitanje i to je pitanje kojim ozbiljno i odgovorno treba da se bavimo kao društvo, ne samo kao političari, Skupština ili Fond zdravstvenog osiguranja. To je pitanje koje je u centru rasprave koju treba i danas da vodimo, a ne da se prepiremo oko nečega što već zaista postoji kao osnov.
Samo još ovo nisam dodala. Postoji već i kaznena politika. Znači, predviđene su i kazne za one koji ovo pravo ne obezbeđuju, pa u kaznenoj odredbi stoji, recimo, Zakona o zdravstvenom osiguranju, da će se novčanom kaznom od 300.000 do 1.000.000 dinara kazniti ona zdravstvena ustanova koja ne pruža zdravstvenu zaštitu ili osiguranom licu ne obezbedi zdravstvenu zaštitu koja je pravo iz obaveznog zdravstvenog osiguranja itd. Znači, imamo već i kaznene odredbe.
Po meni, mnogo je bolje da se kao Skupština bavimo time kako da obezbedimo punu primenu svih zakona koji se u Skupštini donesu, jer možemo ih donositi bezbroj u toku jedne godine ili u toku jednog mandata ukoliko nismo u stanju da obezbedimo njihovu primenu. Za ovo sam se uvek zalagala. U Skupštini Srbije postoji i Odbor za prava deteta, kojim predsedava predsednik Skupštine i mislim da je to bilo pravo mesto da se pozovu predstavnici Republičkog fonda i Ministarstva zdravlja i upitaju zašto ne obezbeđuju ovo pravo svima, nego da sada donosimo jedan novi zakon koji u suštini, ponavljam, predstavlja jedan placebo efekat i u suštini ne donosi ništa novo, ali neće ni škoditi. To je moje mišljenje. Hvala.