Poštovane dame i gospodo, slažem se s nekim stavovima koji su ovde izneseni. Tačno je, ministra nema, državna sekretarka je ovde i saradnica iz Ministarstva, pa, kako reče koleginica Donka Banović, sudeći po tome, žene su jači pol.
Jedan kolega je rekao da postoje različite statistike i da bi neke išle u korist muškarcima, odnosno da bi neke išle u korist ženama. Recimo, od 20 prijavljenih osoba koje žele da govore o ovom zakonu, sedam je muškaraca. Dakle, muškarci su ovde manje zastupljeni pol i fakat je da su žene mnogo više zainteresovane da u Srbiji brane prava žena.
Šta iz toga možemo zaključiti? Da je potrebno da bude veći broj političarki, jer ukoliko bi žene u Srbiji čekale da muškarci zastupaju njihove interese, morale bi čekati bar duplo duže.
Govorim u svoje lično ime i u ime stranke G17 plus, koja može da se pohvali da je lider u ovoj oblasti, ne samo što se tiče zastupanja prava žena, već što se tiče ostvarivanja prava žena, pre svega, kada govorimo o političkim pravima žena. Zašto? Zato što je G17 plus stranka koja je prva u Parlament uvela 30% žena, onda kada nije bilo ni obaveze da se na izbornim listama nađe 30% žena. To je bilo 2004. godine, pre nego što je ovakav zakon o izboru narodnih poslanika donesen. Danas poslanička grupa G17 plus u svom sastavu ima 32% žena.
Što se tiče organa naše stranke, situacija nije ništa lošija, naprotiv, bolja je. Naime, u predsedništvu stranke G17 plus, od 17 članova, sedam su žene, što iznosi 41%, a od četiri potpredsednika stranke, tri su žene, što iznosi 75%. Šef Poslaničke grupe je žena.
Dali smo ženu potpredsednicu Vlade, a u statutu naše stranke postoji obaveza da se u svim organima nalazi bar 30% manje zastupljenog pola. Zbog toga verujem da smo apsolutno pozvani kao poslanička grupa da podržimo jedan ovakav zakon i da pokušamo da ga učinimo još boljim, što smo i probali, preko amandmana.
Ovo je moj treći mandat u Skupštini i od početka, kroz sva tri mandata, u Skupštini se vodila rasprava o tome da li je nama potreban poseban zakon o zaštiti ravnopravnog položaja žena i muškaraca i da li su zaista žene u Srbiji diskriminisane, da li se one nalaze u lošijem položaju od muškaraca. Danas smo mogli čuti različite ideje o tome. Neki su tvrdili da situacija nije takva, da su žene u Srbiji i do sada imale potpuno jednaka prava kao i muškarci.
Ja bih se s tim složila u izvesnoj meri, imajući u vidu činjenicu da živimo u zemlji u kojoj su naše majke, u nekoj socijalističkoj prošlosti, zaista uživale mnogo veći obim ženskih prava nego što je to bilo moguće u mnogim zemljama Evrope i u mnogim zemljama sveta. To je činjenica.
Mi to nasleđe baštinimo i to je jedna dobra polazna osnova za sve nas i, rekla bih, za naše kćeri i naše unuke. To je vreme u kome su žene mogle da se obrazuju jednako kao i muškarci, to je vreme u kome su žene podsticane da rade, da se zapošljavaju, a ne da ostaju kod kuće. To je vreme u kojem je ženama bilo dozvoljeno da slobodno planiraju porodicu, vreme u kojem po zidovima nisu ispisivane parole da je abortus ubistvo.
Međutim, vremena se menjaju. Zašto nama sada treba zakon? Bar iz dva razloga. Prvi je zato što je, uprkos svim ovim pravima o kojima sam govorila, uvek postojao jedan vid skrivene diskriminacije nad ženama. U čemu se on ogledao?
Kao što smo već imali prilike da čujemo, u oblasti zapošljavanja je često bilo situacija u kojima su žene diskriminisane i postavljana su im dodatna pitanja; ili su diskriminisane po osnovi svojih porodičnih planova, ili po osnovi svojih godina, ili po osnovi izgleda. Postojali su razni prikriveni oblici diskriminacije.
Želim javno da kažem, mada ću to reći, verovatno, za one koji nas budu gledali negde noćas u tri, da, recimo, naša avio-kompanija JAT nema zaposlenu nijednu ženu pilota. Mi smo pre par godina imali posetu ovde u Parlamentu žena pilota. U Srbiji one postoje, jako su sposobne i jako su dobro istrenirane i obučene. Nije im bilo lako da prođu kroz ovu obuku, ali nikada nijedna nije uspela da prođe konkurs, nikada nijedna uspela da se zaposli kao pilot, što ne znači da im to nije pošlo za rukom u nekim drugim zemljama. Dakle, naše žene piloti pilotiraju avionima švajcarskih kompanija, nekih drugih svetskih kompanija, ali ovde u Srbiji to nije bilo moguće.
Žene u Srbiji su profesionalno često nevidljive i ja se tu zalažem apsolutno za korišćenje i rodno senzitivnog jezika, jer verujem da i profesije treba da se kažu u ženskom rodu. Nisu promenljivi samo oni jezici koji su mrtvi. To za Srbiju, srećom, ne važi. Dakle, jezik je jedna živa i promenljiva tvorevina.
Postoje reči s različitim značenjem koje su iste u našem jeziku i to je nešto što je prihvatljivo. Pitanje je samo da li želite da to uradite ili ne želite i koja je svrha toga. Apsolutno se zalažem da žene budu vidljive i na ovaj način.
Kako se žene prikazuju u javnosti, kako su prikazane u udžbenicima, kako se prikazuju, recimo, u reklamama, mislim da je to nešto što svi znamo. Ako gledate prosečnu srpsku reklamu, žena je prikazana kao osoba kojoj je jako stalo da dobro izgleda, pažljivo bira šampone za kosu i jako joj je stalo da ima bujnu i rastresitu kosu, zbog koje će je muškarci primetiti. Naravno, važno joj je da se dobro uda, i to za onog muškarca koji rešava sudbinu svetskih problema pijući pivo. Kada se srećno uda, onda je očajna ukoliko nije odstranila neku fleku, ili je, naprotiv, veoma srećna ukoliko je uspela da košulja njenog muškarca i dalje bude dovoljno crna. To je slika o ženama u našim reklamama, u našim medijima, u našoj javnosti.
Ženski časopisi, uglavnom, govore o lepoti ili daju dobre recepte za to kako biti dobra domaćica.
Drugi razlog, osim one prikrivene diskriminacije o kojoj sam govorila, svakako je povratak tradicionalnih i patrijarhalnih obrazaca u naše društvo koji, bojim se, pretenduju da budu dominantni, kao i uticaj crkve i širenja uticaja crkve na javnu sferu i obrazovni sistem.
Zašto to nije dobro? Zato što nijedna religija, ma koja bila, nije donela mnogo dobra ženskim pravima.
Uveli smo veronauku u škole i time omogućili da naše devojčice i naši dečaci uče o tome kako je žena biće drugog reda, da uče o tome kako je žena nastala iz jednog dela muškarca, to nije srce ili mozak, nego jedan mnogo značajniji deo – rebro, ali kada je već ostala tu da mu pravi društvo i da zadovoljava neke druge potrebe, ona je zagrizla jabuku greha i žena je, po tim učenjima, ta koja je odgovorna za greh čitavog čovečanstva. Naravno da je seks nešto što je dozvoljeno samo u svrhu rađanja dece.
Moram da kažem još jedan svoj utisak iz jedne emisije na nekoj od naših televizija, kada je jedan, inače, ugledan profesor, koga sam do tada veoma poštovala, govorio o tome kako je jedna nesrećna devojčica, pod pretnjom da bude silovana, skočila sa ne znam kog sprata i izvršila samoubistvo. On je, neću reći s oduševljenjem, ali govorio je o tome kako je to čin izuzetne hrabrosti i kako tu devojku crkva želi da proglasi, ili proglašava sveticom.
Zaista sam bila zgrožena, kao psiholog, kao majka, kao građanka ove države, da se devojčicama, devojkama šalje jedna poruka o tome da je smrt bolji izbor nego ono što bi tradicionalni obrazac nazvao gubitkom časti. Verujem da smrt nije bolji izbor ni za šta za mlade ljude i mislim da je jako važno da tu poruku svi zajedno njima šaljemo.
Kao ishod svih ovih jačanja tradicionalnih obrazaca, imamo činjenicu da Ustav ne precizira da je pravo na slobodno odlučivanje o rađanju pravo žene. Imamo Porodični zakon koji donosi mnoga moderna rešenja, kao i ministar koji donosi mnoga moderna rešenja u oblasti zaštite ljudskih prava, ali Porodični zakon, tek na inicijativu poslanica u Skupštini Srbije donosi rešenje da žena odlučuje o rađanju.
Ovaj zakon, takođe, ne govori o tome da žena odlučuje o rađanju, govori da muškarac i žena ravnopravno odlučuju o rađanju, ako se ne varam, možda je usvojen amandman. Međutim, Porodični zakon nije smetao Ustavu, uspeli smo to. Dakle, ovaj zakon govori da muškarac i žena ravnopravno odlučuju o rađanju deteta. Šta se dešava kada, recimo, ne mogu da se dogovore?
Zakon o veštačkoj oplodnji je već neko spominjao. I tu smo imali probleme upravo zbog toga što se uvek pozivalo na neki drugi zakon.
Kakva je situacija što se tiče statistike, o tome su već mnogi govorili. Plate muškaraca su za 16% veće od plata žena. Od onih koji napuštaju posao iz porodičnih razloga, 80% su žene. Nakon razvoda, deca bivaju poverena u 80% slučajeva ženama. Pri tom se ne zna da li onda one s tom svojom decom čine porodicu, jer porodicu definišemo kao zajednicu muškarca i žene.
Imovina se u 77% slučajeva vodi na muškarce. Obrazovanje – 51% studentkinja su žene, ali magistri nauka, samo 36%, a doktori, 30%, što znači kako se stepen obrazovanja povećava i kako dolaze godine u kojima se formira porodica, opada broj žena u sistemu obrazovanja. Sudija je 60% žena, ali predsednika sudova samo 40%. Direktora je 20% žena. Predsednika upravnih odbora, 14%.
Što se tiče politike, 2002. godine bilo je 12% žena u Parlamentu, sada nas ima 21%, i to je svakako i rezultat zakona u kome postoje obavezne kvote. Imamo predsednicu Parlamenta, a među potpredsednicima je 50% žena. Čestitam.
Što se tiče lokala, u lokalnim organima vlasti, 2000. godine bilo je 7% žena, sada ih, nakon obaveze koja je uvedena od 30%, ima 21%. Ministarki je od 2000. godine bilo svega dve do četiri, u vladama do sada, sada ih ima pet, što iznosi 18,5%. Od tih pet, tri su iz G17 plus, to moram da kažem. Državnih sekretara ima 22,7%, a pomoćnica 42,6%. Ovde imate onaj obrnuti trend – kako pada moć, tako raste broj žena, kako raste broj poslova koje treba obaviti za ministra, tako raste broj žena. Vrlo logično.
Sada mi dozvolite da vam na jednom primeru nešto pročitam. Ovako se jedna osoba obraća drugoj osobi.
"Gospođo, stvarno nešto želim, ali niste pogodili šta želim. Kada bih bio maliciozan kao vi, pa možda pretpostavio šta vi želite, možda bi vam se čak i svidelo".
Ako pretpostavimo da se ovako obraća jedan muškarac jednoj ženi negde gde su sami, ona, naime, ne odgovara ništa na ovo, možemo da pomislimo da on njoj govori o nekim svojim željama, s nekim aluzijama, i to je sve u redu. Međutim, ako vam kažem da se ovaj razgovor odvija pred javnošću, pred velikim delom javnosti, a da je gospođa psihijatar, onda biste mogli da pomislite da ona ćuti zato što se pita šta je problem s muškarcem koji mora da koristi milionski auditorijum da bi izrazio svoje želje. Ali, ovde se radi o stenogramu Skupštine Srbije.
Dame i gospodo, na ovaj način obraća se jedan šef poslaničke grupe predsednici Parlamenta. Naravno da ovo obraćanje nije obraćanje jednog muškarca jednoj ženi, nego je to obraćanje jednog šefa parlamentarne stranke predsedniku Parlamenta, instituciji države Srbije, i možemo da tumačimo da on time poručuje ženama Srbije da njima nije mesto da budu predsednice Parlamenta, već da treba prosto da budu tu da bi muškarci projektovali svoje želje na njih.
To je ono što je neprihvatljivo. Dakle, to je ono protiv čega mora da se bori ovaj zakon.
Dame i gospodo, parafraziraću mišljenje jedne ''borkinje'' za ljudska i ženska prava – da društvo u kome nisu u punoj meri ostvarena ženska prava nije manje žensko, nego da je ono manje ljudsko. Imajući to u vidu, kao i činjenicu da G17 plus, kao što sam na početku rekla, već primenjuje ovaj zakon od svog osnivanja, uz izmene koje su prihvaćene i naše amandmane, koji su, verujem, prihvaćeni, podržaćemo donošenje ovog zakona. Zahvaljujem.