Obično sam svoje obraćanje sa ove govornice počinjala sa "drage koleginice i kolege, dame i gospodo...", imajući u vidu da smo uglavnom raspravljali o zakonima a da je javnost putem medija bila u prilici da ove naše rasprave prati. Smatrala sam da skupštinska govornica nije mesto za javno obraćanje, ali ovoga puta počeću drugačije, jer želim da se obratim Srbiji.
Poštovane građanke i građani Srbije, zovem se Snežana Stojanović–Plavšić. Psiholog sam iz Leskovca. Ovde sam da bih vam rekla nekoliko stvari.
Pre svega, G17 plus, naravno, neće podržati izbor gospodina Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine, kao što neće podržati bilo koju ideju koju Srbiju vodi daleko, daleko u prošlost. Drugo, želim da pozovem Srbiju da iskaže jasan stav prema mogućnosti da se vratimo ne samo 10 ili 15 godina unazad, već mnogo više, i nekoliko vekova unazad.
Demokratska, proevropska Srbija ima vrlo jasan stav o ovom pitanju. Tokom današnjeg dana zvalo me je mnogo ljudi iz Srbije i komentarisalo sve ovo što se danas dešava. Njihov zahtev je jasan. Oni su glasali za demokratsku, proevropsku Srbiju zato što žele da idu napred. To je ono što im mi svi, drage koleginice i kolege, dugujemo. Oni su svoj glas dali tome. Oni ne žele da slušaju rasprave o tome ko je kome šta dao, ko je kome šta uzeo. Ne žele više da slušaju teorije zavere koje su slušali tokom devedesetih godina. Dosta je svima nama tih priča.
Zašto danas ovde stranke koje se spore oko resora koje bi trebalo da imaju u budućoj vladi ne raspravljaju o tome ko će imati resor nauke ili resor obrazovanja. To su pitanja koja su za Srbiju 21. veka najvažnija.
Da li mi, dame i gospodo, živimo u nekoj orvelovskoj Srbiji u kojoj treba da raspravljamo o tome ko ima primat u službama bezbednosti? Da li se sa Srbijom dešava nešto o čemu njeni građani nisu dovoljno obavešteni? To su danas pitanja koja Srbija postavlja sebi, na koja mi moramo da damo još danas jasan odgovor.
Proteklih godina smo svi govorili da gledamo u budućnost i u to ime nismo želeli da pričamo mnogo o prošlosti.
Kad god bi se dotakli te teme svi smo govorili – dobro, to je iza nas, nećemo dalje pričati o tome, hajde da vidimo kako ćemo dalje napred, kako da napravimo neki iskorak u budućnost, nećemo se vraćati u prošlost. Dame i gospodo, ja mislim da u budućnosti treba da se vratimo malo i u prošlost, jer građani Srbije, kao i svi ljudi na svetu, imaju jedan zaštitni mehanizam, a to je mogućnost da zaboravljaju loše, ružne i traumatične stvari. Danas želim da ih vratim na to i govoriću u ime svoje generacije i u svoje lično ime, želim da vam dam par primera.
Dame i gospodo, krajem osamdesetih i devedesetih godina uspešno sam, i sa prilično dobrim uspehom, završila studije, formirala porodicu i započela svoju profesionalnu karijeru. Naravno, kao i svi mladi ljudi toga doba, imala sam viziju o tome kakva nas budućnost čeka. Verovali smo da možemo da napredujemo u karijeri, da ćemo se stručno usavršavati, da ćemo putovati svetom, da ćemo svojoj deci otvarati perspektive koje će ih dovesti na korak ispred nas.
Šta se onda dogodilo? Naše vizije, naši snovi i naša budućnost počeli su da se ruše kao kula od karata. Umesto svih tih vizija i svih tih snova, počeli smo da se takmičimo jedni sa drugima u jednoj jedinoj disciplini, a to je veština preživljavanja. Šta smo počeli da učimo? Počeli smo da učimo kako da zimi, u uslovima restrikcije od šest ili osam sati, kada nemate struju, zagrejete dvogodišnje dete, da li da ga držite pod ćebetom ili da ga držite obučeno u jaknu i rukavice. Ili, recimo, kako da napravite kolač od jednog jajeta; kako da nabavite džak brašna za 50 maraka ako vam je plata pet maraka; na kraju krajeva, kako da od tog brašna umesite hleb koji će vaša porodica jesti. Kako da svojim roditeljima, koji su radili po 35 godina i daju vam čitavu penziju da im nabavite hleb toga dana, objasnite da, nažalost, nemaju dovoljno za jedan hleb.
To su veštine koje smo mi učili devedesetih godina, neki malo više, a neki malo manje uspešno. Moja komšinica, ekonomista od karijere, naučila je čak da pravi ceđ od pepela kako bi oprala pelene svom tek rođenom detetu jer deterdženta nije bilo. Svašta ljudi mogu da nauče, zaista.
Međutim, za sve to vreme, dok smo sve to učili, mi smo verovali da postoje neki odgovorni ljudi koji će se baviti politikom i koji treba da urede državu tako da ona nama ipak služi i kako će se sve to u jednom trenutku na neki način ipak promeniti.
Mislili smo da je naša obaveza da i dalje učimo, da napredujemo, a doći će vreme kada ćemo moći da dođemo do izražaja i da sve to pokažemo.
Nažalost, moram da priznam da nismo bili u pravu, jer sve to dovelo je do toga da smo 1999. godine bili izloženi bombardovanju.
Neću da vodim polemike o tome ko je kriv a ko nije kriv za to bombardovanje, ali građanima jedne zemlje uvek je odgovorna njihova vlast za ono što im se dešava. Ako je ideja bombardovanja bila odlazak gospodina Miloševića, pa da li postoji među vama ijedan političar koji će reći "ne, važnije mi je da budem predsednik, nego da čitava moja zemlja bude bombardovana".
U trenutku kada smo shvatili da nije ugrožena samo budućnost naše dece, već da su bukvalno fizički ugroženi i njihovi životi, Srbija se podigla na noge i Srbija je promenila tu vlast koja je vodila takvu politiku. Da li mislite da Srbija danas zaista želi da se vrati toj politici? Ja sam ubeđena da će ona na sve načine dokazati da je to za nju potpuno neprihvatljivo.
Gde se mi, dame i gospodo, nalazimo danas? Imam utisak da se nalazimo u nekom vremeplovu ili da sam, igrom slučaja, postala statista u nekom horor filmu. Zaista ne mogu da verujem, kao i većina građana Srbije, šta se ovo danas u ovom parlamentu događa. Ko je za sve to vreme u Srbiji napredovao?
Napredovali su neuki, polu ili više kriminalizovani pojedinci koji se nisu libili ničega a danas oni žele da vladaju Srbijom. To je nešto što moramo sprečiti, to je nešto čemu jasno danas i ovde moramo reći – ne.
Kako se danas u Srbiji živi? Loše se danas u Srbiji živi. Još mnogi ljudi žive jako loše. Dame i gospodo, mi smo počeli da gradimo svoju kuću. Imamo temelj, imamo stabilan budžet, imamo devizne rezerve, u zdravstvu se ne peru ponovo gaze, kao što je to bilo devedesetih godina, i ne peru se one sterilne rukavice, nego postoje moderni aparati. Lekari mogu da rade ponovo svoj posao. Pomalja se srednji sloj u Srbiji.
Da li želimo da stavimo tačku na sve to? Da li želimo da vlast damo onima koji će sve to što smo gradili tokom ovih godina lagano trošiti na način na koji su to činili devedesetih? Da li stvarno hoćemo da za pet, šest ili deset godina Srbija ponovo bude potpuno izolovana zemlja, bez ikakve perspektive? Ovo je poslednja opomena za Srbiju. Ovo što se ovih dana dešava poslednja je opomena za Srbiju, i to se ne sme dogoditi. Uverena sam da će Srbija dati jasan odgovor na sve ovo.
Dame i gospodo, na kraju krajeva, šta mi želimo sutra? Da li želimo da se naše kćeri takmiče u znanju, u veštinama, u sposobnostima sa ostalim građanima sveta, ili želimo da ih vraćamo veštinama koje su njihove prabake negovale pre mnogo vekova? Da li želimo da se naši sinovi takmiče u informatičkim veštinama i na sportskim terenima sa svetom ili želimo da okače puške o rame i da se – kao oni nesrećnici pre neki dan u Kruševcu koji ne samo da su promašili vek, nego su promašili istorijsko razdoblje – okupljaju i kreću u neke nove bojeve, iz kojih se možda neće ni vratiti?
G17 plus nema dilemu pred ovim. Srbija mora da ide napred, Srbija mora da ide u Evropu, Srbija mora da ide ka ekonomskom napretku, Srbija mora da postane moderna država. Sve ostale rasprave u ovom trenutku potpuno su nebitne. Pozivam vas da se okrenemo budućnosti ponovo, u ovom trenutku koji je, verujem, za Srbiju zaista istorijski. Hvala vam.