Hvala.

Poštovani narodni poslanici, danas je 14. novembar, danas su Sveti Vrači Kozma i Damjan, lekarska slava. Želim da svojim kolegama lekarima i svim medicinskim radnicima u Srbiji čestitam slavu, poželim ličnu sreću i profesionalni uspeh, da se držimo Hipokratove zakletve i brinemo o zdravlju naših građana.

Pošto je danas i Svetski dan borbe protiv dijabetesa, tim povodom bih postavila pitanje ministru zdravlja.

Naime, dijabetes je hronični sistemski poremećaj metabolizma, čija je posledica trajno povećan nivo glukoze u krvi. Uglavnom je naslednog karaktera. U Srbiji od ove bolesti, prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, do 2017. godine imamo podatak da boluje preko 700.000 osoba. To je podatak za dijagnostikovane pacijente. Smatra se da je taj brojka, nažalost, mnogo veća.

Dijabetes je sve češća bolest i kod dece i kod mladih, prisutna je u celoj našoj populaciji. O tome koliko ova bolest otežava život i radnu sposobnost kod obolelih, dosta se govori i u struci i u javnosti. Medicinska struka se kod nas i u svetu time bavi jer je i na svetskom nivou ova bolest sve rasprostranjenija. Osobe obolele od dijabetesa nailaze na velike prepreke u suočavanju sa raznim vidovima diskriminacije, posebno u školama, kada govorimo o mlađoj populaciji, a i brojni su primeri da osobe koje boluju od dijabetesa budu odbijene za kredite u bankama ili poslodavac odbija da ih zaposli.

Smatram da bi kao društvo trebalo da odgovornije pristupimo ovom zdravstvenom problemu velikih razmera, da mnogo više radimo na edukaciji osoba koje imaju dijabetes, ali i sa socijalnom sredinom, kao i na prevenciji onih koji su u riziku ili generalno zdravih osoba, da ne dođu u stanje dijabetesa.

Danas u doba digitalne ere i globalizacije u velikoj meri je olakšano raditi na tome, za razliku od perioda od pre samo par decenija. Tome u prilog ide i akcija ovih preventivnih pregleda koje sprovodimo u celoj Srbiji.

Imajući u vidu da postoji Nacionalna strategija zdravstvene zaštite lica sa šećernom bolešću, koja važi do 2020. godine, sa ciljem da i na ovaj način skrenemo pažnju na obolele od ove bolesti, želim da pitam ministra zdravlja da li se već prepoznaju efekti sprovođenja aktuelne strategije? Da li se prepoznaju problemi i predviđaju mere zaštite i prevencije za naredni period i koje se mere predviđaju za sprečavanja diskriminacije obolelih od dijabetesa, posebno dece u školama i radno sposobnih dijabetičara, kada znamo, nažalost, i za pojave diskriminacije prilikom zapošljavanja? Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Ovom prilikom želim da postavim pitanje predsednici Vlade Republike Srbije. Očigledno je da vršnjačko nasilje je sve prisutniji problem koji prouzrokuje i kompleksne fizičke, socijalne i psihičke posledice ne samo za decu nego i za porodicu, za školu, a samim tim i za društvo u celini, jer zdrava deca su zdravo društvo.

Svedoci smo takođe ovih dana da se u više škola, u više mesta u Srbiji desilo više dramatičnih slučajeva vršnjačkog nasilja. U OŠ „Petar Petrović Njegoš“ u Beogradu, dečak već sedam godina trpi različite psihičke i fizičke oblike nasilja, a najdrastičnije bio je pokušaj njihovih vršnjaka da ga bace sa trećeg sprata škole. Na ovo nasilje uprava škole nije reagovala niti roditelji dece koja su zlostavljala ovog dečaka.

U srednjoj školi u Barajevu, devojčice su vršile fizičko nasilje nad svojom vršnjakinjom dok je treća osoba to snimala telefonom. Ovaj uznemirujući snimak se našao na svim društvenim mrežama. U ovom slučaju škola je odmah preduzela adekvatne mere, devojčica nasilnik je isključena iz škole.

Treći slučaj aktuelan ovih dana se desio u Pančevu gde su devojčice napale svoju vršnjakinju na putu iz škole gde su dve devojčice zlostavljale svoju vršnjakinju na najbrutalniji način, gađale su je kamenjem, davile kapuljačom i udarale kolenima u grudi i stomak. U ovom slučaju se takođe preduzete adekvatne mere ali niko ne može da snosi odgovornost za ponašanje dece na ulici osim roditelja.

Prilika je da pomenem najdrastičniji slučaj vršnjačkog nasilja koji se dogodio u Nišu pre više godina, čiji je ishod bio fatalan gde je dečak izvršio samoubistvo ne mogavši da se izbori protiv fizičke i psihičke torture vršnjaka. Naravno, naša država preduzima određene mere i aktivnosti, prilagođava se pravni okvir koji treba da doprinese efikasnijoj prevenciji vršnjačkog nasilja, ali ovaj problem je možemo reći problem i izazov 21. veka za sve obrazovne institucije u zemlji.

Nažalost, uprkos svim preduzetim zakonskim i operativnim merama iz navedenim primera koji su se desili u prethodnih desetak dana, zaključak je da su među decom i dalje prisutne i sve izraženiji svi oblici vršnjačkog nasilja, verbalno, socijalno, fizičko, kao i sve prisutno elektronsko preko društvenih mreža. Naravno, postoje pozitivni primeri prevencije vršnjačkog nasilja u mnogim obrazovnim ustanovama, jer u njima postoji dobra i koordinirana saradnja nastavnika, roditelja, dece i ostalih nadležnih službi.

Istakla bih posebno primer novog metoda prevencije koji se koristi u osnovnoj školi "Njegoš" u Nišu, ili primer preventivnih mera koje se sprovode u Savremenoj gimnaziji u Beogradu, gde nisu zabeleženi primeri vršnjačkog nasilja.

Jasno je da vršnjačko nasilje postaje sve kompleksnije i sve prisutniji problem i društvo još nema adekvatan odgovor, tako da ovaj problem zahteva hitnu, sinhronizovanu i dobro planiranu akciju svih relevantnih društvenih faktora, i roditelja i škole i dece i same države.

U tom smislu želim da postavim pitanje predsednici Vlade Republike Srbije - imajući u vidu da problem vršnjačkog nasilja zahteva multidisciplinarni pristup odnosno sinhronizovane mere i aktivnosti i Ministarstva prosvete i Ministarstva pravde i Ministarstva zdravlje, dečije zaštite i raznih socijalnih službi i nevladinog sektora, želim da pitam da li Vlada planira donošenje određenog strateškog dokumenta i sistemskih mera za prevenciju vršnjačkog nasilja, kao i za sprečavanje i ublažavanje posledica koje nastaju usled prisutnosti svih oblika vršnjačkog nasilja među decom i mladima? Zahvaljujem.

Hvala predsedavajući.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, koristeći pravo iz člana 287. Poslovnika, danas bih postavila ministru zdravlja gospodinu Lončaru.

Činjenica je da Vlada i ministarstvo nastoje da poboljšaju uslove lečenja na sva tri nivoa, da se ulažu sredstva za izgradnju, adaptaciju i završetak kliničkih centara u Beogradu i Nišu, da se više opštih bolnica i domova zdravlja rekonstruiše, što treba da poboljša opšte uslove za lečenje naših pacijenata. Pozdravljam sve ovo, kao i napore da se povećaju plate zdravstvenim radnicima, lekarima, medicinskom osoblju, nemedicinskom osoblju, kako bi Srbija u dužem periodu mogla da obezbedi dovoljno medicinskog kadra koji želi da ostane i radi u Srbiji.

Pitanje koje želim da postavim ovog puta se odnosi na dijabetičare, a posebno na decu koja boluju od dijabetesa tipa 1, dakle na insulinu su. Naime, zbog prirode bolesti dijabetes tipa 1 zahteva svakodnevnu kontinuiranu kontrolu koja se u kućnim uslovima vrši više puta pomoću testova koji zahtevaju da se u toku dana sprovodi više uboda više puta i to je naročito za decu veliko opterećenje. Postoji mnogo bezbolniji način za merenje nivoa šećera u krvi, a to su aparati senzori, koji se bez uboda, odnosno bilo kakvog uzimanja krvi može odrediti taj dnevni nivo šećera. U evropskom zemljama, kao i u nekim zemljama u našem okruženju, ovi senzori su uvršteni na pozitivnu listu i troškove nabavke ovih senzora pokrivaju njihovi fondovi zdravstvenog osiguranja.

S tim u vezi, želim da pitam ministra zdravlja ima li mogućnosti da se ovi senzori registruju u našoj Agenciji za lekove, odnosno da Ministarstvo zdravlja i Republički fond za zdravstveno osiguranje ove senzore uvrsti na pozitivnu listu i na taj način olakša dijabetičarima tipa 1 svakodnevnu kontrolu nivoa šećera u krvi, bez toliko uboda, a posebno je ovo važno za decu dijabetičare, kojih je u našoj zemlji sve više. Zahvaljujem.

Hvala, predsedavajući.

Poštovane kolege poslanici, danas bih postavila pitanje ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kao i ministarki pravde u vezi sa jednim problemom koji muči mnoge jednoroditeljske porodice.

Naime, kao narodnoj poslanici i članici Odbora za prava deteta, obraćalo mi se više samohranih majki, samohranih roditelja zbog problema koji imaju u vezi sa plaćanjem alimentacije za decu koja su posle prekida bračne zajednice poverena njima.

Ovo pitanje zaslužuje veću društvenu pažnju, pre svega sa stanovišta očuvanja porodice kao osnovne ćelije društva, a time i izgradnje zdrave ličnosti deteta koje sutra treba da bude odgovoran i kreativan član ovog društva. Tako i zakon predviđa da se i posle razvoda braka roditeljsko pravo vrši zajedničkim i sporazumnim starateljstvom i kada se dete poveri jednom od roditelja.

Međutim, sve je češća praksa da roditelj kome je utvrđena zakonska obaveza učešća u izdržavanju maloletnog deteta koje je povereno drugom roditelju, najčešće majci, svoju zakonsku obavezu ne izvršava. Brojni su slučajevi kada ne ispunjavanje ove zakonske obaveze samohranog roditelja i dete o kome se brine dovodi u stanje socijalne potrebe.

S druge strane, roditelj koji izbegava plaćanje alimentacije vrlo retko snosi posledice. Poznat mi je primer u kome je otac dugovao preko pola miliona dinara za alimentaciju, a da je u momentu kad je zakonski bio primoran da plati napustio posao, kako ne bi izvršio svoju zakonsku obavezu prema detetu. S tim u vezi, centri za socijalni rad kao organi starateljstva imaju obavezu da preduzimaju mere socijalne zaštite i u ovim slučajevima zaštite dete i samohranog roditelja, da im obezbede psihološku, pa i materijalnu podršku, da učine sve napore kako bi deca ostala u svojoj biološkoj porodici i pokreću pitanje odgovornosti roditelja koji ne izvršava obavezu plaćanja alimentacije.

Želela bih da skrenem pažnju na ovaj problem i pitam gospodina ministra – da li ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja vrši nadzor nad ostvarivanjem ove uloge centara za socijalni rad i da li je potrebno da se centrima obezbedi bolja kadrovska opremljenost, kako bi stručno, nepristrasno i efikasno brinuli o jednoroditeljskim porodicama?

Takođe, ministarku pravde želim da pitam – da li postoje podaci o broju ne izvršenih sudskih rešenja o plaćanju alimentacije za decu nakon razvoda, šta sudovi u tom pogledu preduzimaju i da li se izriču privremene mere?

Takođe bih pitala da li je moguće u našem sistemu formirati državni fond alimentacije kako bi se sprečile situacije da deca i samohrani roditelji zbog neodgovornosti drugog roditelja ostaju bez sredstava za život. Ovo je po Švedskom modelu, a iz ovog fonda bi se mogla stipendirati i deca koja žive sa jednim roditeljem. U tom slučaju država bi preuzela obavezu naplate alimentacije. Zahvaljujem se.