Zahvaljujem predsednice.

Danas bih postavila pitanje Vladi Republike Srbije, polazeći od činjenice da Srbija u poslednjih nekoliko godina ostvaruje značajan privredni rast koji se ogleda kroz veliki prilivi investicija, povećane budžetske prihode i poboljšanje standarda građana, smatram da u kontekstu dalje razvojne, a posebno populacione politike sada ima prostora da se posvetimo jednoj posebnoj grupi naših građana, a to su mladu stručnjaci i mladi bračni parovi.

Podaci govore da mladi sve kasnije stupaju u brak, sve kasnije formiraju porodicu i sve kasnije dobijaju prvo dete, zato postoji više razloga, ali su svakako zaposlenje i stambeno pitanje dva najprisutnija. U tom kontekstu Vlada, resorna ministarstva i ministarka bezportfelja zadužena za populacionu politiku preduzimaju brojne proaktivne mere, koje već daju značajne rezultate, međutim, još uvek je najveći problem za mlade nerešeno, teško rešivo stambeno pitanje u čije rešavanje se svakako mora uključiti Vlada, odnosno resorna ministarstva kako bi se zaustavio priliv kadrova i odlazak mladih iz zemlje.

4/1 GD/VK 10.45 – 10.55

U vezi sa tim želim da pitam Vladu da li se planira donošenje programskog dokumenta i zakona kojim bi se i mladim bračnim parovima i mladim stručnjacima omogućilo rešavanje stambenog pitanja, kao što je to učinjeno za pripadnike odbrambenih snaga Vojske i populacije kojima je omogućeno da svoje stambeno pitanje reše pod povoljnijim uslovima što, naravno, podržavamo? Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, danas bih koristeći pravo iz člana 287. Poslovnika skrenula pažnju na potrebu zajedničke i organizovane aktivnosti na sagledavanju važnog društvenog pitanja koje se zove međugeneracijska solidarnost.

Pitanje bih postavila predsednici Vlade u kontekstu obeležavanja sutrašnjeg dana, 20. decembra, kao Svetskog dana međugeneracijske solidarnosti, koji su ustanovile UN 2006. godine, prepoznajući značaj ovog pitanja za čitavo čovečanstvo.

Naime, pitanje prosperitetnog i integrisanog razvoja svakog društva nezamislivo je bez učešća svih generacija bez obzira na generacijske razlike. Svako ima svoju ulogu i mesto u društvu i svako je potreban društvu. Društvo na neki način možemo uporediti sa mašinom koja radi samo ukoliko ima sve delove.

Dakle, nije moguć razvoj, niti napredak ako se delimo po generacijama. Ako su izostavljene pojedine generacije, ako se ne afirmišu vrednosti i postignuća svake generacije, svakom društvu je neophodno iskustvo starijih generacija, ali i napredak je nemoguć bez generacije mladih.

Ovom pitanju posvećuje se sve veća pažnja i na svetskom i na nacionalnom nivou. Srbija prepoznaje značaj ovog pitanja i pored ostalog, zato što postajemo sve starije društvo sa izraženom depopulacijom. U strukturi stanovništva stari čine preko 20%, a mladi do 15 godina ispod 15% stanovništva.

Međugeneracijska solidarnost podrazumeva razumevanje, saradnju, zajednički aktivizam, pomoć mladih starijima, a posebno negovanje porodičnih vrednosti, jer jedino zdrava porodica u kojoj postoji poštovanje među članovima svih generacija jeste temelj zdravog društva.

Solidarnost sa starima danas je izazov, jer opšti trend starenja evropskih društava, pa i našeg, zahteva potpuno drugačiji pristup pitanju međugeneracijskog odnosa.

Suštinsko pitanje je da li će demografsko starenje dovesti do povećanja međugeneracijskih tenzija ili će sve manji broj radno sposobnih morati da podrži sve veći broj starih, što može produbiti međugeneracijski jaz. To bi svakako vodili ka dehumanizaciji društva i zanemarivanju uloge starih koji su u svojoj radno aktivnoj fazi punim kapacitetima doprinosili razvoju društva i brinuli o starijima. Sada je red da mi brinemo o njima.

S druge strane, mladi danas žive na drugačiji način. Tome, nažalost, doprinosi popularizacija materijalnih vrednosti i nezdravih i rizičnih stilova života, isticanje prava, ali ne i obaveza da svaki član društva ima, što u krajnjoj meri može doprineti produbljivanju međugeneracijskog jaza.

Pitanje međugeneracijskih solidarnosti je kompleksno pitanje i zahteva na nivou države multidisciplinarni pristup, odnosno zajednički pristup ekonomskih, obrazovnih, omladinskih, socijalnih i zdravstvenih politika kako bi se obezbedio humani međugeneracijski odnos koji omogućava društvu da napreduju učešćem svih generacija, da društvo za stariju populaciju obezbedi uslove humanog starenja i razvija socijalnu odgovornost.

Margaret Nid je rekla jednom prilikom – veze između generacija su neophodne za mentalno zdravlje i stabilnost nacije. O međugeneracijskoj solidarnosti u našem društvu dosta se govori. Organizovano je više skupova, istraživanja, konferencija.

Ministarka bez portfelja zadužena za demografiju organizovala je istraživanje na ovu temu, ali bih u vezi sa ovim složenim, za dalji razvoj društva važnim pitanjem, želela da postavim pitanje predsednici Vlade – da li Vlada planira donošenje nekog strateškog dokumenta o međugeneracijskoj solidarnosti, koji bi obuhvatio sve aspekte i sve probleme i sadržao akcioni plan za dugoročno rešavanje pitanja međugeneracijskih odnosa u našem društvu? Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolega narodni poslanici, danas bih koristeći poslaničko pravo iz 287. Poslovnika, skrenula pažnju na jedan poseban društveni, socijalni i zdravstveni problem. To su osobe sa autizmom, njihov položaj i zaštita koju društvo obavezno da pruži u ovoj socijalnoj najisključivanijoj grupi, jer i po oceni Evropskog parlamenta i UN na globalnom nivou osobe sa autizmom predstavljaju jednu od najugroženijih grupa. Ako se zna podatak da se u svetu na svakih 58 dece rodi jedno dete sa autizmom, onda je jasno koliko velikom i značajnom pitanju se radi.

U tom smislu, svako društvo, pa i naše treba da pronađe sistemsko rešenje kojima bi se poboljšao položaj osoba sa autizmom i omogućava bolja društvena zaštita. Zvanične cifre o broju osoba sa autizmom u Srbiji nisu poznate, ali Udruženja roditelja dece sa autizma pominju cifru oko 70.000 osoba obolelih od ove bolesti. Udruženja roditelja osoba sa autizmom su najaktivniji segment društva, jer se bore da njihova deca dobiju adekvatnu društvenu zaštitu.

U Srbiji ne postoji još uvek dovoljni kapaciteti za socijalno i zdravstveno zbrinjavanje ovih osoba, za sada postoje samo dve specijalizovane ustanove i to jedna u Zemunu i jedna u Šapcu, osim toga nema dovoljno ni ustanova za dnevni boravak i rad sa ovim osobama, a ograničavajući faktori i činjenica da u dnevni boravak mogu da budu primljene samo osobe koje su mlađe od 26 godina.

Problem je što ni Zakon o zdravstvenoj zaštiti ne prepoznaje potrebu da roditelji dece sa autizmom, kao teško obolele dobiju pravo na bolovanje uz naknadu od 100%, što svakako treba da bude rešeno izmenama zakona.

Takođe, poseban problem predstavljaju jednoroditeljske porodice koje se same staraju o svojoj deci. Veoma je čest slučaj da jedan od roditelja dece sa autizmom napušta porodicu, tako da drugi roditelj mora sam da se stara o svom detetu i ne može da radi.

Predlog naše poslaničke grupe koji smo više puta ponavljali bio je da se ovim samohranim roditeljima od momenta kada se utvrdi dijagnoza autizma utvrdi pravo na mesečnu naknadu makar u visini minimalne zarade, jer osim prava na tuđu negu, mnoge od ovih porodica nemaju druge prihode.

Zbog težine ovog problema Ministarstvo zdravlja ima obavezu da napravi nacionalni registar osoba sa autizmom. To je najavljivao i ministar zdravlja. Ovaj registar je neophodan kako bi se znao tačan broj osoba sa autizmom i napravila strategija koja bi odredila koje su potrebe tih osoba, kako sistemski odgovoriti na njih u cilju poboljšanja njihovog društvenog, socijalnog i zdravstvenog položaja. Na položaj ovih osoba ukazivao je i Zaštitnik građana povodom 2. aprila Svetskog dana osoba sa autizmom.

U vezi sa tim želim da postavim pitanje ministru zdravlja, gospodinu Lončaru, kada se očekuje završetak nacionalnog registra osoba sa autizmom i da li se planira izrada nekog strateškog dokumenta za unapređenje položaja osoba obolelih od autizma? Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, želela bih ovom prilikom da vas podsetim na jučerašnji dan, 20. novembar – Svetski dan dece. Naime, Generalna skupština UN je 20. novembra 1989. godine, usvojila Konvenciju o pravu deteta, prvi međunarodni dokument koji se na sveobuhvatan način bavi pravima deteta. Konvencija predstavlja okvir za unapređenje i ostvarivanje prava dece i zasniva se na četiri osnovna principa: pravo na život, opstanak i razvoj. Najbolji interes deteta je pravo na participaciju i pravo na nediskriminaciju.

Republika Srbija je kao jedna od prvih potpisnica Konvencije o pravima uložila velike napore u usklađivanju nacionalnog zakonodavstva sa Konvencijom sa ciljem ostvarivanja prava deteta u oblasti socijalne zaštite, obrazovanja, zdravstvene zaštite, sprečavanju diskriminacije, socijalne inkluzije.

U Strategiji prevencije i zaštite od diskriminacije, koju je Vlada Republike Srbije usvojila do 2018. godine, deca su prepoznata kao društvena grupa koja se nalazi u povećanom riziku od diskriminacije, a posebno deca koja su izložena siromaštvu, deca koja žive i rade na ulici, deca koja su žrtve nasilja i eksploatacije, deca određenog zdravstvenog stanja, sa smetnjama u razvoju i deca sa invaliditetom.

Iako je Srbija poznata kao jedna od zemalja u kojoj je ostvaren značajan napredak u oblasti zaštiti prava dece, još uvek se susrećemo sa velikim problemima u oblasti zaštite dece.

Najveći od svih problema iz kog proizilaze i drugi jeste siromaštvo dece, posebno dece romskog porekla. Pored siromaštva, veliki problem dece je i nedovoljna zdravstvena zaštita, nedovoljna uključenost u obrazovni proces i socijalizacija.

Takođe, nasilje među decom je u porastu. Poslednjih dana često slušamo o ozbiljnom problemu vršnjačkog nasilja, naročito među decom osnovnih i srednjih škola. Nažalost, često su izložena porodičnom nasilju kao i nasilnim metodama vaspitanja, što utiče na celokupni razvoj deteta.

Deca predstavljaju najugroženiji deo populacije i kao takva ne smeju biti samo briga porodice, već briga društva, državnih organa i institucija.

Jedna poslovica kaže – dečiji život je komad papira na kome svako ostavlja belešku. Zato je neophodno da svi zajedno, i porodica i društvo i državne institucije, aktivno radimo na unapređenju prava dece, da deci omogućimo lakši način da ih ostvare, ali i da ih zaštitimo od onih koji ih krše.

Znamo da je u postupku izrade zakon o pravima deteta i zaštitniku prava deteta kao dokument koji bi se na sveobuhvatan način bavi zaštitom prava dece. S tim u vezi želela bih da postavim pitanje ministru za rad i zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja kada možemo očekivati da se u skupštinskoj proceduri nađe Predlog zakona o pravima deteta i zaštitniku prava deteta? Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, juče je počela Međunarodna dečija nedelja, u kojoj se skreće pažnja na ostvarivanje dečijih prava i socijalni položaj dece.

Iako veće društveno blagostanje i ekonomski razvoj podrazumevaju i bolji socijalni položaj dece i veću brigu za njihovo zdravlje i obrazovanje, danas želimo da skrenemo pažnju na ozbiljne društvene pojave kojima je ugrožen sve veći broj dece, osnovnog školskog i srednjeg školskog uzrasta, koje ugrožavaju zdravo odrastanje i zdrav život dece i mladih.

Naime, sve više je pojava rizičnog ponašanja mladih, kao što su alkoholizam, narkomanija, vršnjačko nasilje, polno prenosive bolesti, maloletničke trudnoće, o čemu nas svakodnevno obaveštavaju mediji.

Posebno bih skrenula pažnju na narkomaniju, koja je sve prisutnija među mladima i uzima veliki danak. Najnoviji slučaj desio se u Nišu, gde se 14-godišnji dečak predozirao nepoznatom drogom i preminuo. Ovo je crveni alarm za društvo.

Državni organi i sada preduzimaju određene aktivnosti. Formirana je komisija za borbu protiv narkomanije u školama, koja je dobila zadatak da u toku ovog meseca usvoji novi akcioni plan, kojim bi trebalo da se utvrde nove mere borbe protiv ove pošasti našeg veka.

Istraživanja ove komisije su upozoravajuća, alarmantna, jer je došla do podataka da svaki drugi adolescent nikada nije dobio informaciju, ni kod kuće, a ni u školi, o štetnim posledicama upotrebe droge; da čak 75% adolescenata nikada nije imalo priliku da razgovara sa stručnjacima o svom emocionalnom stanju.

Mladi su radoznali i sve žele da probaju, a droga je sve dostupnija i sve jeftinija. Ona je izazov za mlade koji na tom uzrastu i ne razmišljaju o posledicama, a pored toga mladima i deci se kroz medije serviraju nepoželjni, rizični i nezdravi stilovi života.

Postoje i sada neobavezni oblici edukacije koji se praktikuju u školama, poput tribina i stručnih predavanja, koja se obično organizuju par puta u toku školske godine. Očigledno da to nije dovoljno za prevenciju ove opake bolesti zavisnosti, kojoj pribegava sve veći broj dece i adolescenata. Sve je niži uzrast dece koja prvi put probaju drogu, a među srednjoškolcima sve je manji broj onih koji nisu probali neki od narkotika.

Deca i mladi su naša budućnost. Društvo mora učiniti ozbiljne korake i praktične mere prevencije. Zato je neophodna kontinuirana edukacija i dece i nastavnika i roditelja, jer se dugoročno jedino tako mogu menjati ponašanje i životne navike mladih.

U vezi sa tim, želim da postavim pitanje ministru prosvete - da li se planira uvođenje posebnog predmeta koji bi predstavljao kontinuiranu edukaciju u vezi sa štetnim posledicama bolesti zavisnosti, sve prisutnijim vršnjačkim nasiljem, sve većem broju maloletničkih trudnoća i polno prenosivim bolestima?

Smatramo da je krajnji trenutak da se preduzmu ozbiljne društvene mere, jer jedino kontinuiranim, obrazovnim i vaspitnim radom sa mladima, pre svega decom školskog uzrasta, možemo da se uhvatimo u koštac sa ovom pošasti koja će se odraziti kako na ukupno zdravlje stanovništva, tako i na radnu sposobnost mladih generacija kroz određeno vreme, a koja kroz određeno vreme treba da bude sposobna da upravlja važnim državnim i privrednim poslovima u ovoj zemlji. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice skupštine, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, na samom početku želela bih da pohvalim rad i predanost sadašnje Vlade u nastojanjima da svojim građanima obezbedi bolji život.

Svedoci smo tog uspeha. Danas možemo da se pohvalimo privrednim rastom, rastom BDP-a, sve većim brojem stranih investicija, kao i smanjenjem stope nezaposlenosti. Međutim u poslednje vreme mnogo se govori o odlasku naših radnika na rad u inostranstvo uz posredovanje Nacionalne službe za zapošljavanje. Čuju se kritike poslodavaca i sindikata kako nam odlaze najdeficitarniji kadrovi, kadrovi u koje je država uložila mnogo novca. Takođe, čujemo i kritike kako je takvo posredovanje Nacionalne službe za zapošljavanje suprotnu interesima građana, domaće privrede i države.

Posao u inostranstvu uz posredovanje Nacionalne službe za zapošljavanje koje je u skladu sa Zakonom o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti, naši građani uglavnom traže u zemljama sa kojima država Srbija ima zaključene sporazume o zapošljavanju. Na prvom mestu to je Nemačka. Od 1. septembra na snagu je stupio i Sporazum o zapošljavanju sa Slovenijom, a nadležno ministarstvo pregovara i sa Katarom, Rusijom i Maltom.

Koristeći svoje pravo iz člana 277. Poslovnika Narodne skupštine, želela bih da zatražim objašnjenje i obaveštenje od ministra Đorđevića, ali i od Nacionalne službe za zapošljavanje - koliko je u protekloj godini preko Nacionalne službe za zapošljavanje, građana zaposleno u Srbiji, a koliko je uz posredovanje Nacionalne službe za zapošljavanje posao našlo u inostranstvu?

Koja struktura, odnosno koji kadrovi najviše odlaze u inostranstvo? Na koji način se odlazak naših radnika na rad u inostranstvo reflektuje na domaće tržište, odnosno da li odlaze kadrovi koji su u deficitu na domaćem tržištu? Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poznata je činjenica da je oblast demografije do skoro bila gotovo zanemarena. Međutim, od početka ovog mandata Vlade Republike Srbije, populaciona politika zauzima važno mesto u aktivnostima Vlade, a posebno u radu Kabineta za populacionu politiku, na čijem se čelu nalazi profesor dr Slavica Đukić Dejanović.

U cilju poboljšanja demografske slike Srbije, Vlada je usvojila strategiju podsticanja rađanja i niz proaktivnih populacionih mera menjajući zakonski okvir, pre svega Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom. Veliki broj ovih mera, kao i realizacija brojnih projekata u lokalnim samoupravama inicirane su upravo iz Kabinete ministarske Slavice Đukić Dejanović. Već daju početne rezultate.

Da podsetim, promenom Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, povećan je novčani iznos i produžen je period korišćenja podsticajnih sredstava za prvo dete jednokratno 100 hiljada dinara, za drugo dete po 10 hiljada dinara u periodu od dve godine, za treće dete po 12 hiljada dinara mesečno u periodu od 10 godina, za četvrto dete 18 hiljada mesečno u periodu od 10 godina.

Takođe, sve veći broj lokalnih samouprava kroz dodelu sredstava za sufinansiranje populacionih mera uključen je u projekte Kabineta za populacionu politiku.

U vezi sa tim, želim da postavim pitanje ministarki, profesorki dr Slavici Đukić Dejanović, da li su kreiranje populacione politike preko Saveta za populacionu politiku, ali i kreiranje konkretnih populacionih mera uključena i naša naučna stručna javnost SANU, naučne organizacije, instituti, kao i medicinske i socijalne institucije, koje bi trebale da pomognu u iznalaženju novih mera i popularizaciji pronatalitetnih mera i politike rađanja.

Takođe, jasno je da same državne mere ne mogu biti uspešne ako se ne realizuju u životu, ako ih ne sprovode privredni subjekti i drugi poslodavci koji bi trebalo da podrže državne mere, podrže rađanje i zaštite mlade parove i majke, ne diskriminišući ih ukoliko rađaju ili idu na bolovanje zbog dece.

U vezi sa ovim, pitala bih ministarku Đukić, ali i ministra za rad i zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Đorđevića, da li postoje analize i istraživanja o stanju u privrednom sektoru kada je u pitanju populaciona politika? Ima li slučajeva diskriminacije budućih i mladih majki ili samohranih roditelja i da li je poznato da su inspekcije rada preuzele mere protiv nesavesnih poslodavaca? Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, danas bih postavila pitanje ministru prosvete, gospodinu Šarčeviću.

Naime, problem gojaznosti dece predškolskog a naročito školskog uzrasta je sve veći u Srbiji. Iako se medicinski, a i medijski, promovišu zdravi stilovi života, pre svega redovna i zdrava ishrana, deca školskog uzrasta i u osnovnim i srednjim školama sve više koriste brzu hranu iz pekara, pomfrite, krekere, čipsove i druge nezdrave grickalice.

Nepravilna i neredovna ishrana, pogotovo brza hrana, kao prevlađujući deo ishrane školske dece, za ishod imaju gojaznost, ali i druge ozbiljne zdravstvene probleme. Ako se tome doda i veoma slaba fizička aktivnost, onda je jasno da nam deca nezrelo rastu. Gojaznost uzrokuje druge zdravstvene probleme i različite metaboličke poremećaje, pre svega dijabetes.

Jedan od razloga za ovo je sve manji broj školskih kuhinja u kojima se služe zdravi obroci sa tačno utvrđenim energetskim svojstvima. Nažalost, mnoga deca, pa i njihovi roditelji izbegavaju školske kuhinje jer im je lakše da na kioscima i u pekarama kupuju razna peciva i to sa aditivima i krugu mnogih škola otvorene su pekare kako deca ne bi izlazila iz kruga škole da kupuju užinu, tako da se na taj način deci nudi brza hrana.

Poznato nam je da Ministarstvo već preduzima određene mere za osposobljavanje postojećih školskih kuhinja što posebno pozdravljamo i pohvaljujemo i vezi sa tim želim da pitam gospodina ministra, da li će se i u skorijem periodu osposobiti ove školske kuhinje, koliki broj školskih kuhinja se može osposobiti i da li će se u narednoj budžetskoj godini obezbediti sredstva za ove namene. Sigurno su neophodna ulaganja u ove objekte sa stanovišta zdravstvene ispravnosti i bezbednosti pripreme hrane za decu.

Smatramo da bi ponovno vraćanje obavezni školskih kuhinja sa zdravom kalorijski kontrolisanom hranom doprinelo stvaranju zdravih navika u ishrani naše dece i preveniralo brojne negativne posledice nezdrave ishrane kod dece. Hvala.

Poštovana predsednice Skupštine, poštovani narodni poslanici, danas želim da postavim pitanje ministarki Zorani Mihajlović, zaduženoj za pitanje saobraćaja i infrastrukture. Pitanje se odnosi na bezbednost u saobraćaju i posledice neregulisanog prelaza preko Ibarske magistrale kod Lazarevca.

Naime, poznato je da je Ibarska magistrala državni put prvog B reda. Ovaj put, pored auto-puta, odnosno Koridora 10, je najopterećenija saobraćajnica u Srbiji, ali zbog preopterećenosti, odnosno intenziteta drumskog saobraćaja koji se odvija na ovoj magistrali, spada među najopasnije puteve u Srbiji.

Podaci govore da u vreme godišnjih odmora Ibarskom magistralom prođe i do 18 hiljada vozila dnevno. Činjenica je da ovim magistralnim putem se odvija mnogo više saobraćaja od onoga za šta je projektovan. U pitanju je veliki obim putničkog, a posebno teretnog saobraćaja, koji ide ka KiM i Crnoj Gori, što uz lokalni saobraćaj i blizinu naseljenih mesta još više doprinosi povećanju opasnosti koje nosi ova magistrala.

Nažalost, iz medija se veoma često obaveštavamo o brojnim saobraćajnim nesrećama koje se na Ibarskoj magistrali dešavaju. Mnoge sa tragičnim posledicama.

Kao narodni poslanik iz opštine Lazarevac, na ovaj problem želim da skrenem pažnju iz još jednog ugla. Naime, na desnoj strani Ibarske magistrale, na ulazu u Lazarevac iz pravca Beograda nalazi se jezero Očaga. Ovo je omiljeno kupalište Lazarevčana, otvoreno 70-ih godina prošlog veka, a sada je lepo uređeno mesto koje u letnjim mesecima posećuje na stotine Lazarevčana, posebno mladih i dece.

Obzirom da preko Ibarske magistrale nema prelaza za pešake, pretrčavanje ove opasne magistrale je jedini način da se do ovog kupališta dođe. Imajući u vidu opterećenost puta i brzinu kretanja vozila, to je veoma opasno. Iako pretrčavanje magistrale nije dopušteno zakonom, to se dešava svakodnevno i to je

razlog što, nažalost, svake godine, posebno u letnjim mesecima, kada je otvorena sezona kupanja, dolazi do brojnih saobraćajnih nezgoda i povređivanja, često sa smrtnim posledicama.

Bilo je više pokušaja proteklih decenija da se ovaj Gordijev čvor reši, ali, do sada nema rešenja, a opasnost po grad i život građana Lazarevca se uvećava. Bilo je obećanja da će ovaj deo Ibarskog puta premostiti pešačkom pasarelom.

Ovom prilikom bih postavila pitanje ministarki Mihajlović, zaduženoj za saobraćaj, a ono glasi – Da li se planira i kada će biti projektovana i izgrađena pasarela, pešačka pasarela na ovom delu puta Ibarske magistrale kod Lazarevca, kako bi se zaustavile i sprečile brojne saobraćajne nezgode i povređivanja građana zbog pretrčavanja ovog dela puta, radi odlaska na jezero Očaga? Napominjem da slične pasarele već postoje na ovom magistralnom putu, i to u Ripnju, Meljaku, a podzemna pasarela postoji u naselju Baćevac. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje upućujem ministru zdravlja i ministru zaštite životne sredine.

Naime, 24. marta navršilo se 19 godina od početka brutalne agresije na našu zemlju od strane zemalja NATO pakta. Srbija je 78 dana neprekidno bombardovana. Pale su ogromne žrtve, izgubljeni su mnogi životi, uništena je ogromna imovina i zagađena životna sredina, kako voda, vazduh, tako i zemljište.

Stručnjaci, domaći i strani, kao i različite organizacije i asocijacije sve češće argumentima govore o nesagledivim posledicama bombardovanja po zdravlje naše nacije.

U vezi sa tim, grupa stručnjaka, a među kojima je i dosta mojih kolega lekara, pokrenula je inicijativu za formiranje jednog nacionalnog tela i laboratorije za ispitivanje i utvrđivanje uticaja i posledica NATO bombardovanja.

Ovu inicijativu javno su podržali i predsednik države, Vlada koja je spremna da logistički i finansijski podrži osnivanje nacionalne laboratorije za ispitivanje posledica NATO bombardovanja, kao i ministri zdravlja i zaštite životne sredine.

Nesporno je da su NATO snage u bombardovanju Srbije koristile osiromašeni uranijum, i to na jugu Srbije i području Kosova i Metohije. I sam NATO je to priznao.

Pored toga, prilikom bombardovanja velikih industrijskih i energetskih postrojenja oslobođene su različite kancerogene materije koje su štetne i po zdravlje ljudi i po životnu okolinu.

S druge strane, statistike govore da je u Srbiji poraslo oboljevanje od autoimunih bolesti, leukemija i malignih bolesti od kojih godišnje oboli oko 70 hiljada ljudi, a čak 20 hiljada njih završi smrtnim ishodom. Ovu epidemiju kancera mnogi lekari i drugi stručnjaci vezuju neposredno i za upotrebu osiromašenog uranijuma, čiji je vreme poluraspada čak 4,5 milijarde godina.

Takođe, ističem da su stručnjaci Svetske zdravstvene organizacije prihvatili podatke da je u Srbiji od 2001. godine drastično povećan broj obolelih sa malignitetima.

Iz tih razloga, želim da pitam da li će država, odnosno resorna ministarstva, preduzeti mere da se zaista utvrdi stvarna istina, kao i posledice bombardovanja Srbije na zdravlje nacije i stanje životne sredine? Mislim tu na osnivanje laboratorije koju stručnjaci traže i ostale mere države. Istinu dugujemo i sebi i budućim generacijama. Hvala.