Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, na dnevnom redu današnje sednice je, između ostalog, i Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Indije o davanju dozvole članovima porodica osoblja diplomatsko-konzularnih predstavništva za obavljanje plaćenih delatnosti.

Osvrnuću se na ovaj sporazum, jer predstavlja nastavak izuzetno dobre višedecenijske saradnje naših država. Srbija i Indija jesu geografski jako udaljene, deli nas više od pet hiljada kilometara, ali nas isto tako vezuju jake i čvrste političke, prijateljske i ekonomske veze koje su dodatno ojačane uspostavljanje bilateralnih odnosa još 1948. godine.

Ono što nas još snažnije povezuje jeste činjenica da su naše dve države bile osnivači Pokreta nesvrstanih. Indija, država koja se sredinom prošlog veka oslobodila kolonijalizma i postala nezavisna država, danas je jedna od najmnogoljudnijih zemalja sveta sa oko 1,3 milijarde stanovnika. Indijska privreda je jedna od najbrže rastućih privreda sveta i peta najveća ekonomija na svetu.

Jedan od ključnih događaja u odnosima Srbije i Indije, ali i prelomni trenutak u procesu stvaranja Pokreta nesvrstanih, kao i formalnog oblika saradnje vanblokovskih država, predstavilo je putovanje predsednika SFRJ Josipa Broza Tita u Indiju krajem 1944. godine. Visoki stepen uvažavanja i poštovanja koji su Josip Broz Tito i Džavaharlal Nehru međusobno iskazivali kasnije će se pokazati kao značajan kohezioni faktor u bilateralnim odnosima Jugoslavije i Indije.

Važno je znati i to da je Tito bio prvi predsednik jedne evropske države kojeg je indijsko rukovodstvo pozvalo u goste posle sticanja nacionalne nezavisnosti, ukazavši mu pri tom veliku počast.

Takođe, kao još jednu potvrdu izuzetnih odnosa Jugoslavije i Indije treba izdvojiti još jedan događaj iz jula 1956. godine kada su se Tito i Nehru i Naser sastali na Brionima gde su usvojili Brionsku deklaraciju koja je u suštini bila prvi multilateralni dokument Pokreta nesvrstanih. Pet godina kasnije, septembra 1961. godine u Beogradu, održan je prvi samit Pokreta nesvrstanih kojim je prijateljstvo između naša dva naroda još jednom potvrđeno pred očima svetske javnosti.

Koliki je uticaj imala Indija na razvoj ovog Pokreta govori činjenica da je indijski premijer Nehru zaslužan za njegov naziv koji je, takođe, izneo i glavne principe Pokreta. Ti principi su ujedno i principi Povelje UN, i to su sledeći: uzajamno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, uzajamno nenapadanje, jednakost i uzajamna korist i miroljubiva koegzistencija.

Nažalost, danas su mnogi zaboravili na ove principe za koje smo se izborili svojom antifašističkom politikom i borbom u Drugom svetskom ratu.

Pokret i danas ima svoju ulogu na svetskoj političkoj sceni. To potvrđuje 120 članica i 17 zemalja posmatrača, među kojima je i Srbija. Ponosni smo na to da smo pre samo dva meseca uspešno organizovali jubilarni 60. samit u Beogradu na kome je bilo više od 100 delegacija iz čitavog sveta. Odnosi Srbije i Indije su dodatno intenzivirani u poslednjih par godina nakon više uzajamnih poseta na najvišem državnom nivou. Srbija je danas jedina zemlja Evrope koja je ukinula vize Indijcima, zahvaljujući čemu se povećao broj njihovih turista u našoj zemlji.

S druge strane, Indija nama pruža nesebičnu podršku u borbi za očuvanje našeg suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Poštujući međunarodno pravo i zahvaljujući sličnim pogledima na globalne probleme, Indija nije priznala nezavisnost tzv. „Kosova“ i glasali su protiv učlanjenja ove lažne države u UNESKO.

Indija i Srbija imaju sve razvijeniju saradnju u više različitih oblasti. U Indiji, koja predstavlja jedno neverovatno tržište, izvozimo jabuke. Sarađujemo po pitanju koja se odnose na biljni karantin, a ima prostora da izvozimo i druge naše poljoprivredne proizvode i za saradnju na području biljnog turizma.

Brojne industrijske kompanije ulažu svoja sredstva, a posebno su zainteresovane za industriju traktora. Tri indijske marke traktora proizvode se i sklapaju u Srbiji.

Dobro je podsetiti i na to da je najveća indijska investicija u Republici Srbiji izgradnja informaciono-tehnološkog parka u Srbiji. Indija takođe, ima izuzetno dobro razvijenu farmaceutsku industriju i trenutno je jedan od najvećih svetskih proizvođača vakcina protiv Kovid-19.

Za usvajanje sporazuma koji je na dnevnom redu postoji obostrani interes zemalja, posebno imajući u vidu da je praksa zaključivanja ovog vida sporazuma postala sve značajnija u savremenom svetu, a koristi su višestruke. Svrha je da se članovima diplomatskog osoblja ograniče određene privilegije i imuniteti prilikom obavljanja drugih plaćenih poslova, a koji nisu u direktnoj vezi sa njihovom diplomatskom službom i Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima.

Takođe, ono što se još ovim želelo postići je da se članovima diplomatskog i konzularnog osoblja pruži mogućnost da ih u inostranstvo prate članovi porodica, čime bi se na ovaj način omogućilo očuvanje normalnog porodičnog života.

Naša poslanička grupa će glasati za ovaj Predlog.

Danas ću govoriti o potvrđivanju Memoranduma o razumevanju u vojnoj saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade arapske Republike Egipat koji je potpisan u Kairu 13. jula 2021. godine. Zadovoljstvo mi je da govorim o ovom sporazumu jer ga potpisujemo sa nama prijateljskom zemljom sa kojom je prijateljstvo izgrađeno još u vreme osnivanja Pokreta nesvrstanih.

Osnivači ovog Pokreta bili su tadašnji predsednik SFRJ Josip Broz Tito, tadašnji predsednik Egipta Gamal Abdel Naser i predsednik Indije Džavaharlal Nehru.

Pokret nesvrstanih imao je istorijsku ulogu za očuvanje svetskog mira u uslovima blokovske podele sveta. Tadašnja SFRJ je bila lider nesvrstanih i motor borbe za ravnopravnost, mir i miroljubivu koegzistenciju, za ne mešanje u unutrašnje stvari drugih država. Da je ovaj pokret značajan, govori činjenica da je on i danas posle 60 godina živ i aktivan, to potvrđuje i stanje u međunarodnim odnosima i aktuelnosti onih pitanja koje su i tada 1961. godine bili aktuelni za članice Pokreta nesvrstanih.

Iskoristio bih priliku da čestitam državnom rukovodstvu na brilijantnoj organizaciji Samita nesvrstanih koji je povodom šezdeset godina postojanja pokreta održan 11. i 12. oktobra u Beogradu. Nesvrstani danas okupljaju čak 120 zemalja sveta, uglavnom iz Afrike, Azije i Južne Amerike. Lično sam učestovao u radu samita gde sam pozvan kao narodni poslanik i kao unuk Josipa Broza Tita koji poznaje veliki broj predsednika, premijera i drugih zvaničnika nesvrstanih zemalja.

Želim danas da zahvalim, predsedniku Narodne skupštine, Ivici Dačiću koji je u vreme kada je bio ministar spoljnih poslova obnovio mnoga prijateljstva sa nesvrstanim zemljama, posetio je neke zemlje u kojima niko od naših zvaničnika nije bio 30 godina i obezbedio povlačenje priznanja Kosova upravo od nesvrstanih zemalja. Video sam lično u vreme samita koliko poštovanje predsednik Dačić uživa među nesvrstanima.

Želim da se zahvalim i nesvrstanim zemljama koje nisu priznali jednostrano proglašeno Kosovo, kao i onim zemljama koje su prethodnih pet godina povukle priznanje. Saradnja među nesvrstanim zemljama se odnosila i na vojno-tehničku saradnju. Tadašnja Jugoslavija je bila jedna od najvećih proizvođača vojne opreme, a JNA nažalost posle 2000. godine srpska vojska je uništavana, ali srećom se u poslednjim godinama u našu vojsku, opremu i naoružanje dosta ulaže. Srbija jeste za mir, ali mora imati jaku vojnu silu da bi se u slučaju potrebe branila. Srećom Srbija ponovo postaje važan faktor bezbednosti, stabilnosti u regionu, ali isto tako kao slobodarska zemlja koja se uvek samo branila, ona je čuvar i svetskog mira.

Kada je u pitanju Egipat, podsetio bih da smo u vreme SFRJ imali odličnu saradnju sa ovom zemljom u mnogim oblastima, pa i u oblasti vojne saradnje, tako da i ovaj Memorandum o vojnoj saradnji o kome danas diskutujemo vidim kao svojevrstan nastavak nekadašnje saradnje. Egipat i Srbija su iskreni prijatelji i ovaj memorandum je takođe potvrda tog prijateljstva, ali potvrda čvrste opredeljenosti naših zemalja da doprinesu miru i bezbednosti u svetu, kao što su to činile i u prošlom veku. Kako je načelo nesvrstanosti bilo nemešanje u unutrašnje poslove drugih država, to isto načelo se poštuje i u ovom memorandumu i u saradnji Egipta i Srbije u vojnom sektoru. Ova saradnja je zasnovana i na načelu poštovanja nacionalne bezbednosti svake strane. Memorandumom se planiraju različiti oblici vojne saradnje, pre svega to će biti vojno-tehnička saradnja, vojno-ekonomska, vojno-naučna, zatim saradnja u oblasti obrazovanja i obuci pripadnika vojnih snaga kao i u oblasti vojne medicine.

U svim ovim oblastima imali smo iskustva u ranijem periodu kada su se ovde školovali egipatski lekari i oficiri i kada smo razmenjivali vojnu tehnologiju i obučavali oficire. Zato, dajemo punu podršku ovom Memorandumu, koji stvara pravni osnov da kao nezavisna i demokratska država sarađuju sa nama sa prijateljskom državom Egipat i u vojnom sektoru. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministri sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, vekovima unazad pokazalo se koliko je važno negovati dobre i prijateljske odnose kako sa susedima, tako i sa prekookeanskim zemljama.

Savremeni svet u kojem živimo, razvoj tehnologije, sve veći broj migracija širom celog sveta doprineo je tome da se sve veći broj oblasti reguliše međunarodnim sporazumima, bilateralnim i multilateralnim.

Države između sebe najčešće regulišu pitanje političke, ekonomske, kulturne, naučno-tehnološke saradnje, kao i pitanje socijalne sigurnosti.

Kao poslanik SPS želim da ukažem na važnost poštovanja socijalnih prava i socijalne sigurnosti svakog pojedinca i svakog našeg državljanina, kako onih koji žive u Srbiji, tako i na one mnogobrojne u srpskoj dijaspori širom sveta.

Međunarodnim ugovorima o socijalnom osiguranju, odnosno socijalnoj sigurnosti, omogućava se usklađena primena nacionalnih zakonodavstava države ugovornice u oblasti socijalnog osiguranja kojima se garantuje jednak tretman državljana, odnosno osiguranika obe države ugovornice u okviru nacionalnog zakonodavstva. Obezbeđuje se očuvanje stečenih prava, garantuje se isplata davanja u slučaju promena prebivališta.

Naša država zaključene sporazume sa 30 zemalja, koji se odnose na socijalnu sigurnost, poput Rusije, Grčke, Austrije, Švajcarske, Kanade itd.

Sporazum između Srbije i Kanade o socijalnoj sigurnosti stupio je na snagu 2014. godine. Na osnovu ovog sporazuma prava na penziju i druge oblike socijalne sigurnosti moći će da ostvaruju građani srpskog porekla koji žive i rade u Kanadi, ili su to već činili, kao i Kanađani koji su radili ili rade u Srbiji.

Ovaj sporazum reguliše prava korisnika penzija u obe zemlje, kao i onih za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti. Ovaj sporazum ne odnosi se na kanadsku pokrajinu Kvebek, gde je prisutna brojna srpska dijaspora i veliki broj onih koji narednih godina stižu na red za penzionisanje.

Sporazum sa Kvebekom je sveobuhvatniji od onog sa Kanadom. Pored isplate penzija i sabiranja staža osiguranja, obuhvata i zdravstveno osiguranje, tako da naši građani koji idu u Kvebek poslovno ili turistički mogu koristiti određene zdravstvene usluge.

Pored toga što vodimo računa o našim najstarijim građanima, veoma je važno i to što mislimo o generacijama koje tek dolaze. Radimo na tome da im obezbedimo nove mogućnosti.

Srbija je zemlja bogate istorije, kulturnog i duhovnog nasleđa. Ponosni smo na naše svetski priznate naučnike i istraživače, poput Nikole Tesle i Mihaila Pupina.

Sa SAD već imamo zaključen sporazum o naučno-tehnološkoj saradnji, a ovim protokolom ta saradnja se nastavlja. Obe zemlje će imati korist od ovog sporazuma. Naučnici će zajedno moći da rade na brojnim projektima i istraživanjima. Dobri bilateralni odnosi Srbije i SAD važni su za stabilnost čitavog našeg regiona, a saradnja u nauci i tehnologiji je dragocena za generacije koje tek dolaze.

Sporazum sa Ruskom Federacijom je veoma važan da ne bismo više dolazili u situaciju da nam se roba vraća zbog loših fitopatoloških uslova.

Poslanička grupa SPS podržava saradnju sa drugim državama, posebno što će našim građanima potvrđivanje ovih sporazuma biti od velike koristi.

U danu za glasanje podržaćemo sve sporazume koji su na dnevnom redu. Hvala.

Poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, poštovani građani, na današnjoj sednici govorimo o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Lesoto o saradnji u oblasti odbrane.

Za mene ovaj sporazum ima poseban značaj, jer se radi o obnavljanju saradnje sa nekada nesvrstanom zemljom koja je tradicionalni prijatelj naše zemlje još iz tog perioda.

Podsetio bih na značaj Pokreta nesvrstanih za globalni mir tog doba i na ravnotežu koju je on obezbedio u tada blokovski podeljenom svetu. Tada su se Nesvrstani nametnuli kao mirnodopski pokret, a Jugoslavija i Josip Broz Tito su bili osnivači ovog pokreta. Jugoslavija je preuzela vodeću ulogu u ovom pokretu, a Tito se smatrao neformalnim liderom Nesvrstanih. Iako je ovaj pokret bio pre svega politički, on je značajno podigao i unapredio ekonomsku i vojno-tehničku saradnju među svim nesvrstanim zemljama.

Jugoslavija je bila dominantni faktor u oblasti infrastrukturnih projekata, gradili smo brane, stadione, vojne objekte, energetska postrojenja širom sveta Nesvrstanih. Bili smo moćno i međunarodno uticajna zemlja i promoter svetskog mira i slobode među narodima.

Zalagali smo se za okončanje blokovske podele sveta i za proces dekolonizacije, za ubrzani razvoj nerazvijenih država, posebno u Africi i Aziji. Na našim univerzitetima je studirao veliki broj studenata iz nesvrstanih zemalja.

Saradnja sa mnogim nesvrstanim državama na sreću obnavlja se poslednjih godina u čemu značajnu ulogu ima tadašnji ministar spoljnih poslova, a sada predsednik Narodne skupštine, Ivica Dačić, koji je za vreme svog mandata ovu saradnju intenzivirao.

Plod obnovljenih prijateljskih odnosa jeste i činjenica da mnoge nesvrstane zemlje nisu priznale samo proglašenu tzv. „državu Kosovo“ ili su diplomatskom aktivnošću Ivica Dačić je povukao to priznanje.

Među državama koje su povukle priznanje jeste i Kraljevina Lesoto koji je to učinio 2018. godine, nakon čega su usledili drugi oblici saradnje. Jedan od važnih rezultata te saradnje je upravo i ovaj Sporazum sa Lesotom o saradnji u oblasti odbrane, koji je 2019. godine potpisao Ivica Dačić u svojstvu ministra spoljnih poslova.

Ovaj sporazum je od velikog značaja za naše prijateljske zemlje koje jesu i članice UN. Sporazum treba da doprinese unapređenju saradnje u oblasti odbrambene i bezbednosne politike, vojno-tehničke saradnje, vojnog obrazovanja i obuke, kao i u sektoru vojne medicine i veterine. Ovaj sporazum će, verujem, unaprediti saradnju i u svim dugim oblastima, a iskazan je već interes za to da se studenti iz Lesota obrazuju na našim univerzitetima.

Srbija ima kapacitet da obnovi ovu saradnju u oblasti obrazovanja kakva je postojala nekada u vreme Nesvrstanih kada su studenti iz tih zemalja studirali ovde, a danas su kao ugledni stručnjaci i diplomate širom sveta, značajni promoteri naše kulture, tradicije i slobodarskih tekovina i na tome smo im zahvalni.

Na kraju, kao član poslaničke grupe SPS i kao član Poslaničke grupe prijateljstva sa Kraljevinom Lesotom, zemljom u kojom sam imao čast da boravim i budem dočekan uz veliko poštovanjem želim da podržim Sporazum o našoj saradnji u oblasti odbrane. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, poštovana gospođo ministarka sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas je na dnevnom redu potpuno jedan nov zakon iz oblasti socijalne zaštite. To je Predlog zakona o socijalnoj karti kojim se uspostavlja jedinstven registar podataka o svim korisnicima prava iz oblasti socijalne zaštite, koja podrazumevaju sva prava obuhvaćena propisima iz socijalne, dečje i boračko-invalidske zaštite.

Ova tema je i lično značajna za moju poslaničku grupu, ali i za mene koji sam vaspitavan na principima socijalne pravde, jednakosti, ravnopravnosti i jednakih šansi za sve i solidarnosti sa onima koji nisu u mogućnosti da obezbede dovoljno sredstava za život.

Ulaskom u tranziciju i kapitalizam dosta toga se promenilo, Srbija je prošla kroz razne periode, naročito 2000. godine, kada su stotine hiljade radnika ostale bez posla zbog privatizacije. A kada propada privreda, nema ni socijalne politike koja vodi računa o svakom građaninu i porodici koja nije u mogućnosti da radi zbog bolesti ili invalidnosti i dobije potrebnu socijalnu podršku države.

Danas ova vlada i rukovodstvo Srbije vraćaju ugled Srbiji i zahvaljujući dobroj ekonomskoj politici stvara se prostor za još humaniji odnos prema onima koji nemaju i koji ne mogu zbog bolesti i invalidnosti da rade i zarade za život, tako da im je neophodna podrška države, odnosno socijalna karta kojim obezbeđuju minimum egzistencije.

Predlogom zakona o socijalnoj karti uspostavlja se jedan registar koji će objediniti sve relevantne podatke od značaja za ostvarivanje prava i socijalne zaštite. Ovde se radi o ekonomsko-socijalnom statusu korisnika. Socijalna karta treba da obezbedi pravedan i human odnos prema onim građanima koji se nalaze u najtežem socijalnom položaju i nemaju nikakvih sredstava za život. Podaci iz socijalne karte treba da onemoguće zloupotrebu i nezakonito korišćenje budžetskih sredstava, jer će postojati precizna i jasna socijalna slika o svakom korisniku. Tako se neće desiti da socijalnu pomoć ne primaju zaista siromašni, bolesni, invalidi i stari, a da se neki radno sposobni koji ne žele da rade vode kao osobe bez prihoda koji ispunjavaju uslove za neki vid socijalne pomoći.

Ja bih se osvrnuo i na socijalnu politiku koja se vodi prema našim najstarijim građanima, kako obično kažemo, prema građanima trećeg doba, bez obzira na vid mera socijalne zaštite koju koristi ili mogu koristiti. Radi se o građanima koji su završili svoj radni vek i zaslužuju mirnu, bezbednu i sigurnu starost, bez obzira imaju li zakonske naslednike ili ne. Radi se i o starima iz seoskih područja koji nikada nisu bili u radnom odnosu ili su celog života proizvodili hranu za nas iz gradova. Radi se o starim, napuštenim i samohranim osobama koje nemaju bliže srodnike. Svi oni mogu postati korisnici različitih mera socijalne zaštite.

Humanost jednog društva meri se po odnosu prema svojim najstarijim građanima. Za Srbiju je odnos prema starima posebno važan. Sa svih društvenih aspekata pre svega Srbija je država sa visokim procentom starijih, od preko 20%, sa prognozom da će do 2041. godine taj procenat porasti na 25,2%. Ovakva demografska kretanja zahtevaju prilagođavanje sistema i mera socijalne zaštite starijoj populaciji. Nije starim ljudima uvek potrebna novčana pomoć, već nega, pomoć u kući ili smeštaj u ustanovi socijalne zaštite.

Drugo pitanje jeste obuhvat boraca i invalida socijalnom kartom, odnosno centralnom evidencijom korisnika prava borilačko-invalidske zaštite, što želim da pohvalim. Dobro je da se i o borcima i invalidima povede više računa i da se njima koji su se borili za Srbiju obezbedi siguran pristup pravima koje im društvo duguje, jer mnogi nisu sposobni da sami zarađuju.

Od zakona o socijalnoj karti očekujemo pravedniji sistem socijalne zaštite svih kategorija na koje se odnosi, kao i to da će nadležno ministarstvo u svakom momentu kroz jedinstvenu elektronsku bazu moći da prati sve preduzete mere i sve korisnike socijalne zaštite, da kontroliše korišćenje prava i spreči zloupotrebe. Zakon treba da omogući bolju kontrolu rada centara za socijalni rad koji sprovode mere, ali isto tako da centrima za socijalni rad obezbedi bolju kadrovsku i tehničku podršku.

Na Odboru je bilo jedno nerazjašnjeno pitanje, a to je – da li je u zakonu išta promenjeno oko domaćinstava koja imaju preko 50 ari? Jer dosadašnjim zakonom je bilo da oni nemaju pravo na socijalnu zaštitu i da nisu sva ta domaćinstva i u jednakom odnosu prema zemljištu koje poseduju.

Poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, ja ću da govorim o ovom zakonu o oružju koji je veoma važan.

Sa mnogim stvarima u tom zakonu ja se lično možda i ne bih složio, ali smatram jednu stvar, da treba da ga prihvatimo iz jednog čistog razloga što kasnije može, u roku od ove dve godine, koje su dodate u stvari na ovaj deo, moći će mnoge stvari da se iskristališu i da se promene.

Mislim da je gospodin Šormaz lepo rekao mnoge stvari, kao lovački stručnjak i kao čovek koji je u tome, kolega, jer i ja sam se bavio lovstvom i znam kakvi su problemi. Lovci su uvek bili jedan deo velike odbrane za državu i to se pokazalo i sad u ovome dole kod Malčanskog onog idiota, gde su lovci pružili punu podršku vojsci i policiji.

Jedini problem koji ja znam da je sada je, u stvari, veličina nameta koji se predviđaju ovim zakonom. Sa mnogima sam razgovarao, ljudi se odriču oružja isključivo zato što nemaju sredstva, jer ako realno gledamo za svaki taj proces treba oko 200 evra, počevši od ormara za oružje, počevši od lekarskih pregleda, tamo gde mogu, od putovanja, od svega ostalog. Znači, sve to ima svoje troškove koji mnogi ne mogu.

Drugo, mnogi se smatraju izdatim. To su pripadnici službe bezbednosti koji su u svoje vreme dobili oružje na poklon i sada ponovo moraju da plaćaju registraciju tog oružja koje im je, u stvari, samo uspomena.

Isto to je i sa oružjem koje je iz nasleđivanja.

Znači, mnogo ima nelegalnog oružja i dobro je da se ovaj zakon donese, jer mogu da kažem da ovo što imamo podatke o oružju koje je prijavljeno, skoro isto toliko ima oružja koje nije prijavljeno, koje ljudi drže u kućama sakriveno za ne daj Bože, a koriste ga za eventualno krivolov i za neke radnje koje nisu dozvoljene.

Mi moramo da vodimo računa o svakom građaninu ovde. Međutim, pitam se – ovim zakonom kako će se ponašati oni koji nemaju oružje, a koji dolaze u situaciju napada na ličnu svojinu? Taj zakon nismo doneli, da može čovek da se odbrani unutar svoje kuće i unutar svog dvorišta.

Oduzimanje oružja bez krivice, to je i Neđo rekao, je pitanje da li je i zakonski u redu.

Mislim da ovim, prvo, fabrike oružja nemaju više posla. Mnogo je oružja na tržištu, polovnog, koje se daje, maltene, za bagatelu i koje ostaje u MUP-u i mislim da ćemo ovim zakonom, ukoliko ga ne bude u roku od ove dve godine malo izmenili i doterali na neki normalan nivo, imati velikih problema sa svim onima koji su do sada imali oružje, a mogu da kažem da nekima to služi za rekreaciju, pogotovo starijim ljudima, pogotovo šećerašima. Što kažu – šetnja mnogo znači.

Znači, moraće se još mnogo poraditi na tome da se taj zakon bilo kako vremenom usaglasi sa potrebama našeg društva, a da se cilj svega toga, u stvari legalizacija oružja ne zaboravi i da ne bude samo problem, koji se rešava na jedan određeni način, bez ovih drugih problema koji se javljaju sad u toku. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima i poštovane kolege poslanici, danas se na dnevnom redu, pored ostalih zakona, Predlog zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida, rata i članova njihovih porodica i o njemu želim da govorim.

Smatram da je bilo krajnje vreme da se ovaj zakon donese i u tom smislu pozdravljam aktivnosti Vlade i ministarstva koje je dosta dugo i temeljno pripremalo ovaj zakon.

Znamo da je prethodni zakon donesen još 2004. godine, i tim zakonom nisu bila obuhvaćena sva prava boraca, ratnih, vojnih i civilnih invalida rata, niti njihovih porodica. Tim zakonom nisu uopšte bili obuhvaćeni borci iz devedesetih godina, niti iz 1999. godine, odnosno iz NATO agresije.

Ovim zakonom, najzad se ispravlja ta nepravda i ono što je najvažnije, pošto skoro tri decenije Srbija će imati jedan zakon iz ove oblasti, možemo reći krovni zakon kojim su uređena prava svih boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata i njihovih porodica iz svih ratova, počev od Drugog svetskog rata, pa do NATO bombardovanja.

Do sada je ova materija bila regulisana i brojnim propisima još iz vremena SFRJ, zatim propisima SRJ, propisima Republike Srbije još iz 90-tih godina kao i brojnim uredbama Vlade Republike Srbije, čak i pokrajinskim uredbama. Poslednji zakon, kako sam rekao, doneli smo 2004. godine.

Ono što je za svaku slobodarsku zemlju važno jeste da i kada se ratovi završe poštuju svoje žrtve, da poštuju ratne invalide, ratne veterane, da poštuju porodice onih koji su svoje živote dali za slobodu. Ne smemo danas kada mnogi žele da prekrajaju našu istoriju, da zaboravimo ni jedno ime borca i njegove zasluge, bilo da su u pitanju borci protiv fašizma u Drugom svetskom ratu koje smo vodili protiv fašističkog okupatora zajedno sa našim saveznicima, bilo borci iz 90-tih godina. Nažalost, u prethodnoj deceniji nije bilo tako.

Čuveni Arčibald Rajs, veliki prijatelj Srba, je govorio da su Srbi izuzetno hrabar narod, da dobija ratove koje vodi za slobodu, ali kada sloboda dođe Srbi zaboravljaju junake koji su te ratove dobili. U miru brzo zaboravljamo heroje koji su svoje živote dali ili su teško ranjeni. Nekada smo zaboravili i njihove porodice, zaboravili smo jednu veliku junakinju, Milunku Savić koja je nažalost svoj život završila u siromaštvu. To nam se posle 2000. godine dešava sa junacima NATO agresije.

Zaboravili smo junake sa Košara, junake koji su stradali tokom 90-tih godina u ratovima koji su doveli do raspada Jugoslavije. Taj zaborav nas može dovesti do prekrojene istorije, do izvrtanja istorijskih činjenica, do osude srpskog naroda koji je samo branio svoju teritoriju i svoj narod.

Na prošloj sednici smo takođe ispravili jednu nepravdu donoseći Zakon o Memorijalnom centru „Staro sajmište“.

Danas ovim zakonom definitivno ispravljamo sve istorijske greške, učinjene prema svim borcima. Ovim zakonom se utvrđuje značajan obim prava boraca i njihovih porodica, ratnim, civilnim i vojnim invalidima koji su zbog ratnih dejstava ranjeni.

Posebno smatram važnim što se zakonom na primeren način tretiraju borci iz ratova 90-tih i svi stradali u NATO agresiji. Ovi heroji s kraja dvadesetog veka ginuli su u borbi protiv nadmoćnijeg neprijatelja, a oni koji su ranjeni u jednom trenutku pretrpeli su jednu vrstu društvene ignorancije jer u ranijoj vlasti nije postojala politička volja da se stradali u NATO agresiji proglase žrtvama, a kamoli junacima.

Za naše žrtve još niko nije odgovarao, ni za vojnike koji su pobijeni prilikom povlačenja iz Slovenije, ni za Oluju, ni za Račak, ni za Košare. Zato je vreme da se svim našim borcima i njihovim porodicama odužimo na pravi način donoseći zakon kojim će biti obuhvaćena sva njihova prava i to danas činimo.

Zaštićene su sve kategorije boraca, invalida i njihovih porodica, borci, vojni invalidi, civilni invalidi rata, porodice palog borca, porodice umrlog borca, porodice vojnog invalida i vojnika koji je poginuo ili umro u toku vojnog roka, porodica civilnog invalida rata i civilne žrtve rata.

Pomenuću i neka od prava koje će po ovom zakonu imati sve navedene kategorije, uz napomenu da je obim prava proširen. To su pre svega borački dodatak, porodični dodatak, mesečno novčano primanje, naknada troškova smeštaja u ustanove socijalne zaštite, pravo na poseban uvećan penzijski staž, lična invalidnina, porodična invalidnina, dodatak na negu, dečiji dodatak, ortopedski dodatak, zdravstvena zaštita, medicinsko-tehnička pomagala, banjsko-klimatski oporavak, profesionalna rehabilitacija, invalidski dodatak, mesečno novčano primanje, pravo na rešavanje stambenih problema, na prioritetu zapošljavanja i naravno pravo na boračku spomenicu.

Za sve oblike prava razrađeni su kriterijumi i obuhvat lica iz kategorije boraca ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata i njihovih porodica. Pošto su u donošenju zakona učestvovala boračka udruženja verujem da su zadovoljni Predlogom zakona i država treba da izađe u susret zahtevima boraca, jer ko će nas braniti u budućnosti, ako ne poštujemo borce iz prošlosti, oslobodilačih ratova i borbe.

Mislim da su ovim prava i obuhvat boraca iz 90-tih godina i NATO dobro sagledani u zakonu, ali isto tako ne mogu da shvatim neke opozicione poslanike koji kažu da treba zakon odložiti. Ne. Nakon toliko godina zakon treba usvojiti. Ako postoje neki problemi koji će eventualno da se jave postoje tu poslanička pitanja, postoje amandmani i postoji dogovor koji bi mogao kasnije da se rešava. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, Predlog zakona o memorijalnom centru „Staro sajmište“, koji je danas pred nama potvrda je antifašističke orijentacije Srbije koja u Drugom svetskom ratu podnela velike žrtve za svoju slobodu, slobodu svih jugoslovenskih naroda i svih drugih naroda koji su sa nama živeli i danas žive, i drugi narodi su žrtve fašizma i nacizma koji je vođen Hitlerovom željom da probi svu Evropu, uništavao sve pred sobom, na prostoru tadašnje Jugoslavije.

Stradali su najviše Srbi, Jevreji i Romi od strane nacista i njihovih pomagača ustaša i domaćih izdajnika, kakav je bio Nedić i njegova vlada, koji su aktivno učestvovali u masovnom uništavanju srpskog naroda.

Ne možemo danas da se ne setimo Jasenovca, najvišeg logora smrti za Srbe, ali i za Jevreje i Rome. Na najsvirepiji način tamo su ubijani i odrasli i deca, civili.

Na ovaj genocid ne smemo zaboraviti, mada danas mnogi prekrajaju istoriju i umanjuju naše žrtve, umesto da poštuju dokaze i istorijske činjenice tog genocida poznatog celom pravdoljubivom svetu i Evropi, koja je sama učestvovala u antifašističkoj borbi.

Anitfašistička koalicija koja je posle petogodišnje borbe protiv fašizma i protiv nacizma oslobodila svet od ove pošasti, čije su posledice još uvek osećaju. Svet je osudio sve nacističke genocide i ratne zločine.

Kad je u pitanju Staro sajmište, to je zloglasni logor koji je formiran na teritoriji tadašnje nezavisne države Hrvatske, to je prostor na kome je stradalo više desetina hiljada Jevreja, Srba i Roma. Nacisti koji su najpre zahtevali registraciju Jevreja u Srbiji, u ovom logoru su pogubili preko 80% od popisanih Jevreja. Ovde je stradalo i više stotina Roma, najpre su to bile žene i deca.

Kasnije, u ovaj logor se dovode i partizani zarobljeni na Kozari iz Crne Gore i Hercegovine, a kasnije iz Like sa Korduna i Banije. U jednom trenutku u logoru je bilo čak preko 7000 partizana i simpatizera iz Oslobodilačkog pokreta. Svi logoraši stradali su na najsvirepiji način.

Danas, pretvaranjem ovog prostora u Memorijalni centar predstavlja naš dug prema svima onima koji su stradali ovde.

Nemamo pravo da zaboravimo žrtve, i da ne obeležimo prostor koji je bio koncentracioni logor, i to usred Beograda, gde su stradali i odrasli i deca i Jevreji i Srbi i Romi.

Stvaranjem Memorijalnog centra koji ima zadatak da od zaborava sačuva sve činjenice i da nas podseća na sve žrtve genocida nad Srbima, Holokausta nad Jevrejima i …. nad Romima, dolazi u pravo vreme jer ima dosta pokušaja da se zanemari i obesmisli svaka žrtva i svaki stradalnik koji je mučki ubijen, samo zato što je bio pripadnik jednog naroda, jevrejskog, srpskog ili romskog.

Nacisti su nas smatrali nižim rasama, a njihov genocidni cilj je bio da nas više ne bude i da nestanemo. Zato verujem da će ovaj Memorijalni centar obezbediti da se na institucionalni način stručnost tematično i kontinuirano na jednom mestu prikupi sva istorijska građa, svi dokazi stradanja, ali i kulturno nasleđe koje se odnosi na nacistički logor „Staro Sajmište“, na Jevrejski logor „Zemun“ i na prihvatni logor Zemun.

Memorijalni centar će biti i muzej i arhiv, imaće i obrazovno-vaspitnu i naučnu istraživačku funkciju, predstavljaće vezu sa ostalim svetskim muzejima, Holokausta, sa kojima će razmenjivati iskustva i građu.

Smatram da je ovaj centar koji će biti ustanova kultura od opšteg interesa, veoma dobro organizaciono postavljen, u organima će biti predstavnici jevrejskog i romskog naroda, kao i u upravnom tako i u nadzornom odboru, i verujem da će partnerstvo države sa jevrejskom i romskom zajednicom, kroz ovaj memorijalni centar dati veliki doprinos, sećanju na ogromne žrtve na svirepost okupatora, fašista i nacista koji su mislili da mogu stvoriti svet u kome će samo oni živeti.

Njima je istorija sudila i presudila, a na nama je da svoje žrtve ne zaboravimo.

Kaže se da zaboravljena istorija ponavlja zato što sećanja i odavanje svih počasti, i poštovanja žrtvama stradalih na Starom Sajmištu, predstavlja otpor tom zaboravu i vraćanje duga svim žrtvama koje su stradale u ovom logoru smrti na najsvirepiji način, kakav se ovde može zamisliti.

Mi smo letos donosili i Zakon o zaštiti spomenika, međutim koliko vidim na jugu Srbije se ti zakoni ne poštuju, podižu se spomenici neprijateljima ovog naroda, ali nadam se, i u tom smislu mi komunisti i socijalisti podržavamo formiranje memorijalnog centra Staro Sajmište i uloge koje ono treba da ima, u sećanju na logore smrti u kojima su stradali nedužni samo zato što su pripadali narodima, koje su fašisti želeli da unište ili zato što su pripadali antifašističkom pokretu.

Nadam se da ovo neće ostati mrtvo slovo na papiru i da će se vremenom svi ovakvi muzeji i svi ovakvi istorijski spomenici sačuvati i ostati u daljem sećanju i za naše nove i mlade generacije.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministar sa saradnicima, u okviru današnje rasprave o grupi zakona iz oblasti infrastrukture, ja ću se osvrnuti na Predlog odluke o oduzimanju svojstva dobra i opšte upotrebe dela železničke infrastrukture.

U pitanju je odluka kojom će se definitivno promeniti namena katastarskih parcela na kojima su do sada 22 pruge, koje se više decenija ne koriste. Normalno, pruge su građane u vreme stare Jugoslavije, čak je i fabrika vagona napravljena, jer veliki giganti su jedino železničkim saobraćajem mogli da transportuju svoje proizvode. Danas je to smanjeno, nema više, republike su posebne i normalno je da to zemljište treba iskoristiti da bi se privelo drugim namenama i da bi se koristilo za nešto potrebnije, nego što su u ovom trenutku bivše pruge.

Da podsetimo da je Srbija prvu prugu dobila još u 19. veku, tačnije 1884. godine, kada je puštena u saobraćaj pruga Beograd – Niš. U toku 20. veka u Srbiji je izgrađeno preko 3.700 kilometara pruga. Srbija je bila i veliko železničko čvorište Evrope i međunarodnim vozom.

Unutrašnji železnički saobraćaj je bio izuzetno razvijen, redovnim železničkim saobraćajem, bili su povezani veliki centri, ali i manja naselja. Normalno je da se sada te potrebe više nisu takve i da treba to zemljište iskoristiti i da se privede nekoj drugoj nameni. Sve ovo što se događa je nastalo nekim uništavanjem velikih giganata i onih koji su koristili sve ove pruge. Van upotrebe je više od hiljadu kilometara železničkih pruga u Srbiji.

Istakao bih da je železnički saobraćaj manji zagađivač životne sredine, naročito na elektrificiranim prugama, ali je nekako opšti trend da se okrećemo drumskom saobraćaju. Jedan broj pruga, normalno je da se modernizuje i to je dobra stvar i trebamo privesti sve pruge koje su isplative nekoj nameni, da mogu da se iskoriste.

Skrenuo bih pažnju na deo odluke koji se odnosi na lokaciju Topčider i Titov „plavi voz“, koji je svojevremeno bio najmodernije opremljen voz u Evropi. Veliko interesovanje u zadnje vreme je oko turističkih angažovanja, međutim, sve manje i manje se to organizuje. Ne znam iz kojih razloga, ali znam da je na primer za 29. novembar za odlazak u Užice bilo preko 600 interesenata, a voz može da primi oko 100 građana.

Iz tih razloga smatram da bi se i lokacija, na kojoj je „plavi voz“ bio sa svim pratećim objektima, mogla reafirmisati, preurediti i biti opet mesto sa koga „plavi voz“ može da krene put Užičke republike ili na neku drugu destinaciju.

Podsećam da je i predsednik države, nedavno izjavio da ima nameru da nekoga od ovih rukovodioca iz nesvrstanih zemalja primi u „plavom vozu“ i to je jedna dobra reklama, a mislim da bi se to jednom dobrom organizacijom i međurepubličkim nekim dogovorima, moglo rešiti, a ne samo da dolaze za 25. maj, 4. maj, a veliko je interesovanje iz svih republika, znači to bi se moglo iskoristiti i u turističke svrhe. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima i poštovani kolege poslanici.

Danas je pred nama nekoliko zakona iz oblasti bezbednosti kojima se unapređuju zakonska rešenja, jačanja položaj i uloga Vojske Srbije. Kao najznačajnija dokumenta za nacionalnu bezbednost pred nama su i predlozi nove strategije i to Strategije odbrane i Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije, kao i Predlog odluke o upotrebi Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama van granica naše zemlje.

Ja ću se u ovom izlaganju osvrnuti na odbrambene strategije i odluku o upotrebi Vojske Srbije u međunarodnim mirovnim operacijama. Srbija je država koja se opredelila za vojnu neutralnost. Orijentisana na rešavanje konflikata mirnim putem i na tim osnovama se zasnivaju i njeni strateški dokumenti iz oblasti nacionalne bezbednosti i odbrane.

Vojna neutralnost, naravno ne znači da Srbija ne treba da sarađuje sa drugim državama i međunarodnim organizacijama u oblasti bezbednosti. Naprotiv, Srbiji je stalo ne samo zbog svog mira i svoje bezbednosti već i do regionalnog i svetskog mira, do sveta bez rata i nasilja. Zato je jedan od strateških ciljeva jeste dobra regionalna međudržavna i međunarodna saradnja.

Naša politika nesvrstanosti i miroljubive koegzistencije tokom 20. veka je temelj naše vojne neutralnosti do današnjeg dana, jer smo u to vreme blokovske podele i polarizacije sveta uspeli da svojom vojnom i spoljnopolitičkom neutralnošću obezbedimo veliki ugled u svetu koji se i dan danas, kada je Srbija samostalna država veoma ceni. To pokazuju i spoljnopolitički odnosi koje sa nesvrstanim zemljama imamo i danas, čemu doprinosi i naš ministar spoljnih poslova Ivica Dačić.

Poštovani poslanici Srbija nikada nije vodila osvajačke ratove, ali se uvek branila i iz tog proističe način planiranja i razvoja naših vojnih i odbrambenih snaga. Srpski narod je u prošlosti, a naročito tokom celog 20. veka bio zahvaćen ratnim sukobima regionalnih, ali i svetskih razmera u kojima smo se branili i podneli ogromne žrtve počev od balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata, sukoba u toku raspada bivše SFRJ, do NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine. U svim ovim sukobima naš narod je platio visoku cenu, izgubili smo mnogo života, na žalost mnoge naše žrtve danas neki ne priznaju, umanjuju i ponižavaju. Pomenuću Jasenovac naše veliko stradalište.

Ono što je važno i da smo uvek kroz istoriju imali hrabru vojsku koja je branila narod i državu od različitih, uglavnom jačih i nadmoćnijih neprijatelja. Naše oslobodilačke bitke nije vodilo samo oružje već i moralna snaga i mudrost naših vojskovođa i hrabrost naše vojske na koju smo i danas ponosni.

Danas živimo u drugačijem svetu i drugačijim međunarodnom okruženju sa mnogo više bezbednosnih izazovih što zahteva da se i naši strateški dokumenti u oblasti nacionalne bezbednosti i odbrani zemlje moraju prilagoditi prirodnom okruženju i prirodi mogućih bezbednosnih pretnji. U tom smislu i Strategija nacionalne bezbednosti koju treba da usvojimo u potpuno podržava privrženost Republike Srbije opštim civilizacijskim i moralnim vrednostima, poštovanju svoje državotvorne tradicije, vladavini prava, socijalnoj pravdi, demokratiji, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama, ekonomskom napretku, kooperativnoj i svestranoj međunarodnoj saradnji u sektoru bezbednosti.

Ova strategija je najviši strateški dokument čijim sprovođenjem se u najširem smislu štite nacionalne vrednosti i interesi Republike Srbije od izazove, rizika i pretnji, bezbednosti u svim oblastima društvenog života. Njena polazišta su očuvanje suverenosti i teritorijalne celovitosti, vojna neutralnost, briga Srpskom narodu van granica Republike Srbije, evropske integracije, efikasna pravna država. Šire su o strategijama govorile moje kolege iz poslaničke grupe.

Ali ja bih se sada osvrnuo na značaj međunarodnih mirovnih misija UN i evropskim u kojima učestvuje Vojska Srbije i druge bezbednosne snage, čime se upravo potvrđuje opredeljenje Srbije za postizanje svetskog mira i bezbednosti. Na žalost danas je u svetu mnogo kriznih područja i konflikata koje države same ne mogu da reše, tako da u takvim slučajevima međunarodne mirovne misije predstavljaju centralni oblik međunarodnog reagovanja na mnogobrojne konflikte, situacije među državama ili unutar država.

Mirovne misije UN imaju vojno neutralni karakter i to je osnovni preduslov za uspeh ovih misija i na delu teritorije Srbije, a to je KiM deluje misija UN, KFOR i Misija EU Euleks koja u skladu sa Rezolucijom 1224 imaju za cilj da obezbede uslove za miran i normalan život građana na KiM i da zaštite našu kulturu i prirodnu baštinu od svetskog značaja. Znamo da je mir i stabilnost na ovom području garant mira i stabilnosti ne samo na zapadnom Balkanu, već evropskom miru.

Takođe angažovanjem naših snaga u multinacionalnim operacijama doprinosi međunarodni ugled naše vojske i ostalih snaga bezbednosti. I ove godine donosimo odluku o učešću naše vojske i ostalih snaga bezbednosti u 19 međunarodnih mirovnih operacija, među kojima su operacije u Libanu, Kongu, Zapadnoj Sahari, na Mediteranu, ali i učešće u humanitarnim operacijama, kao i civilnim misijama za upravljanje krizama.

Drago mi je što mogu da glasam za ovakav jedan predlog, jer od armije koja je bila četvrta vojna sila, spali smo na nivo jednog lovačkog društva. Vreme je da ulogu armije vratimo na onaj nivo na koji ona zaslužuje i koji treba da ima u ovom društvu.

U tom smislu podržavam lično ovaj predlog zakona, a i naša poslanička grupa glasaće za ovo. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, ja ću se u okviru ovog pretresa osvrnuti na Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o odobrenju državnog izvoznog kredita Vladi Republike Srbije.

Želeo bih na početku da istaknem da viševekovno i tradicionalno prijateljstvo ruskog i srpskog naroda i saradnja sa našim ruskim prijateljima poslednjih godina postaje još intenzivnija i na svim poljima daje uspešne rezultate za obe strane.

Obostrano razumevanje i saradnja na nacionalnom i državnom nivou, saradnja naših predsednika, naših vlada i naših ministara doprinosi velikom napretku u privrednoj saradnji u izvozu i uvozu roba. U tom smislu vidim da je i finansijska podrška Ruske Federacije izgradnji naše železničke infrastrukture nastavak te plodne višedecenijske saradnje među našim državama i bratskim narodima.

Državni izvozni kredit koji nam je odobrila Ruska Federacija pod veoma povoljnim uslovima za izgradnju elektrotehničke infrastrukture na železničkim deonicama Stara Pazova – Novi Sad i Valjevo – Vrdnica, to je državna granica sa Crnom Gorom, kao i izgradnju jedinstvenog dispečerskog centra za upravljanje, kretanje vozova na teritoriji Republike Srbije treba da doprinose daljem razvoju naše železnice koja je bila i treba da postane opet najjeftiniji vid prevoza robe i putnika.

Srbija je zemlja sa dugom tradicijom u železničkom saobraćaju. Preduzeće za upravljanje železnicama je osnova još 1881. godine i prvi putnički voz je pušten u saobraćaj 1884. godine na relaciji Beograd – Niš.

Železnica je unapredila Srbiju i njenu privredu. Srbija je postala važan tranzitni pravac koji je povezivao Zapadnu i Južnu Evropu i dalje Bliski istok. Zato Srbija treba da i danas posle dužeg vremena da se vrati obnovi železnice. Sećamo se projekta brze pruge. Istina je da putna infrastruktura ima prednost jer brže vraća uloženi novac, ali se zbog boljeg povezivanja sa regionom i radi obezbeđivanja jeftinijeg prevoza putnika i robe mora ulagati i u železnicu.

Ruskim kreditom treba da se modernizuju dve deonice koje su prilično zapostavljene, a važne su za povezivanje železničke mreže.

O obnovi deonice Valjevo – Vrdnica, to je državna granica sa Crnom Gorom, govori se duže vreme i ona predstavlja važan putni pravac koji Zapadnu Srbiju, ali i Vojvodinu povezuje sa Crnom Gorom i predstavlja kraći put do Jadrana za zapadni i severni deo naše zemlje.

Takođe, deonica Stara Pazova – Novi Sad, čija rekonstrukcija je neophodna znači će kraće putovanje ne samo od Beograda do Novog Sada nego i dalje ka Mađarskoj i Zapadnoj Evropi.

Rekonstrukcija pruga u Srbiji doprinela bi povećanom prometu roba, ali i putnika i na domaćim i na međunarodnim linijama, a verujem da bi bila i motiv za veća turistička putovanja pre svega mladih ljudi.

Da podsetim da vi već dugi niz godina koristimo Šargansku osmicu na Mokroj Gori, prugu uskog koloseka građenu od 1921. do 1925. godine, koja je remek delo infrastrukturnog građevinarstva. Naravno, pomenuo bih i Plavi voz kao jedan od najpoznatijih i najpopularnijih vozova u celom svetu koji i danas može biti atraktivna turistička ponuda, ali i luksuzno prevozno sredstvo, koje je sada za 29. novembar krenuo, a juče u medijima je objavljeno da i predsednik države želi da nekoga od stranih državnika primi u Plavom vozu.

U celini posmatrano Srbija treba i mora da obnavlja svoje železnice i infrastrukturu i vozove i da ih učini kvalitetnijim saobraćajnim potencijalom. Zato moja poslanička grupa i ja lično podržavamo Sporazum o ruskom državnom kreditu za železničke deonice, o kojima smo govorili. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, koristeći svoje pravo iz člana 287. Poslovnika, postavio bih pitanje ministru energetike, gospodinu Antiću. Strateško opredeljenje Srbije u oblasti energetike je obezbeđenje energetske stabilnosti i bezbednosti, kao i zadovoljenje energetskih potreba i privrede i građana.

Pored ostalih, energetski izvori za nas je od velike važnosti i prirodni gas kao energent 21 veka. Vodeći računa o ekološkim standardima i zaštiti životne sredine, možemo reći da je prirodni gas kao energetski izvor najprihvatljiviji i najčistiji.

Srbija je pre nekoliko godina započela rad na projektu izgradnje gasovoda koji treba da obezbedi dovoljne količine prirodnog gasa i to iz Ruske Federacije i da se poveže sa ostalim korisnicima u regionu.

Taj projekat nažalost u jedno vreme zastao, a sada se intenzivno realizuje kroz projekat zvani „Turski tok“ koji je izuzetno aktuelan ovih dana. Da podsetim, gasovod „Tuski tok“ je ukupne dužine 1.100 kilometara, proteže se od Rusije preko Crnog mora i namenjen je snabdevanju gasom kako Turske, tako i zemalja Južne i Jugoistočne Evrope. Njegova izgradnja doprineće da čitav ovaj region bude energetski stabilniji i bezbedniji.

Dužina trase „Turskog toka“ kroz Republiku Srbiju iznosi 403 kilometra, što Srbiju čini značajnim partnerom u povećanju ukupne energetske bezbednosti i stabilnosti čitavog regiona.

U vezi sa tim želim da pitam ministra Antića – kolika je kapitalna investicija u pitanju i do koje faze realizacije se stiglo i šta će izgradnja ovog gasovoda „Turski tok“ značiti za privredu i građane Srbije?

Drugo pitanje bih postavio Ministarstvu prosvete. U zadnje vreme primećeno je osipanje nastavničkog kadra iz škola. Obrazloženje iz razgovora sa njima je da ne mogu više da trpe maltretiranje dece i učenika starijih razreda.

Da li Ministarstvo prosvete planira nešto da spreči dalje osipanje kadrova jer samo u školi moje ćerke je troje nastavnika u zadnjih mesec dana podnelo otkaze isključivo iz ovih razloga? Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, koristim pravo iz člana 287. Poslovnika Narodne skupštine i želim da zatražim više obaveštenja od nadležnih članova Vlade.

Prvo pitanje bih postavio ministru omladine i sporta, gospodinu Vanji Udovičiću. U pitanju je Nacionalni sportski savez slepih i slabovidih i dva krupna problema ove ugledne sportske organizacije osoba sa invaliditetom. Prvi problem je prijem Nacionalnog sportskog saveza slabovidih i slepih u Paraolimpijski komitet Republike Srbije, a drugi priznavanje prava na nacionalna priznanja slabovidim i slepim šahistima, članovima ovog sportskog saveza.

Naime, već više godina aktuelan je problem prijema sportskih saveza slabovidih i slepih u Paraolimpijski komitet Republike Srbije, iako sportisti ovog saveza već godinama brane boje Srbije i mnogim paraolimpijskim sportovima, posebno u šahu i organizuju međunarodna takmičenja.

Drugi gotovo decenijski problem, koji takođe nije rešen, a predstavlja svojevrsnu diskriminaciju slepih i slabovidih sportista jeste izostanak nacionalnih priznanja za slabovide i slepe sportiste, u ovom slučaju, šahiste koji su osvajači velikog broja međunarodnih priznanja, pre svega šahovskim paraolimpijadama. Danas ima samo još petoro slepih šahista, koji bi mogli da ostvare pravo na nacionalno priznanje i smatramo da je nekorektno da njihove kolege, samo zato što imaju zdrav vid, a oni ne, dobijaju nacionalna priznanja, dok se slabovidima šahistima iz nepoznatih razloga priznanja izostaju. To je nedopustiva diskriminacija. O ovome su obavešteni svi državni organi i nedavno i predsednik Republike lično.

U vezi sa navedenim problemima Nacionalnog sportskog saveza, postavio bih pitanja. Koji su razlozi što se, uprkos intenzivnim aktivnostima Nacionalnog saveza slepih i slabovidih, brojnih obećanja, Nacionalni sportski savez slepih i slabovidih nije još uvek primljen u Paraolimpijski komitet Republike Srbije i da li se ovaj problem može rešiti i omogućiti se dalje učešće na međunarodnim takmičenjima paraolimpijaca? Da li će i koje mere preduzeti da slepi i slabovidi šahisti, koji su stekli pravo na nacionalna priznanja, to svoje pravo i ostvare i na taj način spreče odnos diskriminacije prema njima?

Drugo pitanje, Ministarstvu za ekologiju. Radi se o Miljakovačkoj šumi, zaštićenog područja, površine od 250 hektara, koje je dato na gazdovanje „Srbijašumama“. Na tim područjima bili su nekada sportski tereni, u donjem delu, koje su građani i firme iz Rakovice prikupili sredstva i, ponovo obnovili, ali u zadnjih 10 godina, bespravno, na tom području počele su da se seku šume i grade kuće. U tome učestvuju bivši predsednik opštine, sa svojim saradnicima i na tom području nalazi se 21 objekat za koji postoji nalog za obustavu i rušenje.

Želim da pitam zašto se ne izvršavaju odluke opštinskih organa? Njihovo obrazloženje je da nema novaca za to, ali sve ovo što se radi je protiv zakona i protiv ekoloških uslova života.

Treće pitanje je Ministarstvu prosvete. Da li Ministarstvo prosvete planira da ubuduće obezbedi neka sredstva za decu u školama koja nemaju sredstva da obilaze i da plaćaju razne obilaske u cilju daljeg vaspitanja, znači, muzeje i sve ono što obilaze ostala deca, nemaju, jer velika su sredstva potrebna za to? Samo, na primer, poseta Muzeju Tesle u Beogradu košta 780 dinara. Ne znam šta se u tome nalazi. Sada su išli u Viminacijum, 2500 dinara za šest sati, koliko su proveli tamo, dobili su samo jedan sendvič. Nije mi jasno odakle tolika sredstva potrebna za sve to što se radi? Hvala.

Predložio sam amandman gde se u članu 1. Predloga zakona posle stava 1. dodaje novi stav 2, koji glasi – Ratni memorijali su obeležja kojima se čuva istorijsko pamćenje značajnih događaja i ljudi koji su svojim životima i žrtvama doprineli oslobađanju i slobodi Srbije, odnosno države u čijem je sastavu Srbija bila.

Amandmanom se vrši dopuna odredbe člana 1. tako što se definišu preciznije ratni memorijali i njihov značaj za čuvanje slobodarskih tradicija i sećanja na značajne istorijske događaje i ljude koji su se kroz vekove borili za slobodu i teritorijalni integritet Srbije. NJihova zasluga je velika i oni zaslužuju poštovanje države i naroda.

Mislim da je ovaj zakon veoma važan, jer kroz istoriju srpski, a ni jugoslovenski narod nikada nije vodio osvajačke ratove, nego uvek odbrambene ratove. Važno je da se istina sazna, da budućim generacijama ostavimo jednu pravu istinu, gde će moći da upoznaju ono što se dogodilo sa prave strane, jer u poslednje vreme kroz medije, pogotovo elektronske medije, koje mladi najviše koriste, iznose se razne neistine, razne laži o istoriji, a toga ima i kroz knjige i kroz razne časopise i mislim da ono što je urađeno kroz istoriju i hrabar srpski narod, pogotovo koji je dao najviše žrtava u istoriji, mora da zna svoju istoriju, jer ko ne zna svoju istoriju, neće imati ni budućnost. Hvala.

Na početku, hteo bih da pozdravim ove zakone, jer krajnje je vreme bilo da se donesu zakoni koji će imati uticaja i na život naroda i na život boraca, a i na istorijske činjenice koje ne smemo da prenebregljujemo.

Ovo je veoma važno zato što, ja ću se osvrnuti na ovaj o memorijalima, jer do sada je rađeno ko je kako hteo. Mi ne smemo dozvoliti da se spomenici grade po nahođenju određenih struktura opštinskih, kao što je urađeno u Preševu, kao što je urađeno u Sandžaku, kao što je urađeno u Vojvodini austrijskim vojnicima koji su pobili Srbe, a ne vodimo računa o našim spomenicima u svetu i ovde.

Sramota je da mi, preko 60 zemalja u svetu ima spomenik Josipu Brozu Titu, a mi nemamo ovde u Beogradu. Sramota je da imamo spomenik Đinđiću, a ne Slobodanu Miloševiću, koji je isto bio predsednik sa 60% glasova.

Nemamo spomenike ni civilima poginulim u NATO bombardovanju. Nemamo spomenike zaslužnim stvaraocima, stranim herojima poginulim u Drugom svetskom ratu. Mi moramo izjednačiti sve, i Prvi svetski rat i Drugi svetski rati i sve ono što se odnosi na borbu našeg naroda protiv neprijatelja, a to je čak bilo i za vreme Turaka, na kraju krajeva. Mislim da te spomenike moramo čuvati. Imamo ih na grobljima i njih moramo čuvati, a ne da se ruše i uništavaju kako kome padnu na pamet.

Mnogo toga sam obišao i video po raznim tim događanjima koja su bila iz Drugog svetskog rata, ne možete prići nekom spomeniku samo zato što neko nema sredstava da to održava.

Osnov svega ovoga je da istoriju treba poštovati, jer ako ne poštujemo istoriju, neće ni ona poštovati nas. Hvala.