Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o predloženim aktima.
Hvala gospodine predsedavajući. Poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo, narodni poslanici, kao što smo već upoznati, a piše i u obrazloženju, zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama postoji samo u 20 zemalja Evrope. Kako član 21. Ustava Republike Srbije kaže da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, red je da Srbija bude i 21 zemlja koja će usvojiti ovaj zakon i u kojoj će početi da se primenjuje.
Primena ovog zakona se odnosi na postojeće psihijatrijske bolnice i domove zdravlja, a nedovoljno pažnje se posvećuje podršci lokalnim zajednicama, gde je neophodno da tamo gde je moguće lečenje bude deintitucionalizovalo i da bi se stvorili uslovi za socijalno uključivanje tih lica.
Ne vidim zašto u domovima zdravlja u lokalnim samoupravama kada im dovedu osobu sa mentalnim smetnjama ne bi pokušali da započnu lečenje, umesto što moraju hitno da je upute u najbližu specijalizovanu ustanovu? Ovo smo već čuli kada ste obrazlagali predlog ovog zakon i to je jeste predviđeno. To je ono što je po meni dobro i smatram da bi trebalo da se radi na takav način sa osobama sa mentalnim smetnjama.
Druga stvar, šta sa pravima i mentalnim problemima osoba smeštenih u ustanovama socijalne zaštite, s obzirom na to da ovaj zakon obuhvata lečenje u zdravstvenim ustanovama?
Kada je u pitanju osoba koja boluje od neke fizičke bolesti, ona prilikom odbijanja lečenja zapravo snosi odgovornost i sama utiče na svoj život. Međutim, osoba sa mentalnim smetnjama često ne razaznaje ni svet oko sebe ukoliko su te mentalne smetnje daleko napredovale i po meni u stvari onda nije najbolje rešenje čak prepustiti toj osobi nemogućnost da sama odluči da li će odbiti lečenje ili će ga prihvatiti.
Trajna podrška van institucija socijalne zaštite još uvek je u Srbiji alternativni oblik, ali iskustvo postojećeg servisa za samostalno stanovanje pokazuje zapravo da ovakva praksa doprinosi osamostaljivanju i većoj ravnopravnosti. Naime, u Novom Sadu od 2008. godine je počeo proces deinstitucionalizacije i tu uz projekat "Život uz podršku", dakle, u dve kućne zajednice useljene su četiri osobe sa intelektualnim teškoćama. One su živele uz podršku i pokazalo se kao dobra praksa kroz jedan određeni period.
U članu 4. predloženog zakona u stavu 2. kaže se da je zabranjena diskriminacija na osnovu mentalnih smetnji. Naravno da jeste, ali praksa ne pokazuje da je to baš tako. Navešću vam samo jedan primer, jednu instituciju i situaciju kojoj sam prisustvovala, s obzirom da dolazim iz sredine koja takođe ima lokalni dom zdravlja, odnosno lokalnu ambulantu, gde se pojavila osoba sa mentalnim smetnjama, koja je pokušala da uđe preko reda ili šta već, nije to sada ni bitno. Uglavnom, prisustvovala sam situaciji u kojoj su se lekar i medicinska sestra tada odnosili prema toj osobi bukvalno kao da se ne radi o ljudskom biću i to samo zbog toga što je mala sredina, znaju svi ko je, šta je, kakav je. Jednostavno, eto, sredina se odnosi prema njemu tako, pa ne mora da mu se izađe u susret, zato što je osoba sa mentalnim smetnjama.
Ono što je takođe unelo određenu polemiku kod onih koji su pažljivo pročitali ovaj zakon je to da je u lečenju osoba sa mentalnim smetnjama još uvek prisutno lečenje tzv. elektrošokovima. I to ste danas objašnjavali. Naravno da su navedeni uslovi pod kojima se obavlja ovakav vid lečenja. Navodi se da je to u slučajevima u kojima je to u najboljem interesu u odnosu na njihovo zdravlje, a ako su prethodno preduzete sve ostale metode lečenja i ako lice sa mentalnim smetnjama pristane na takvo lečenje.
Dalje, ono što je pitanje, prvo, da li je u modernoj psihijatriji 21. veka neophodno da se oni tako leče? To je ono što sam htela da postavim pre nego što ste dali objašnjenje. Pretpostavljam da ima načina, ne bih se mešala u to, s obzirom da je to poslednji vid lečenja, odnosno ukoliko ne uspeju prethodne metode. Ukoliko sam u pravu, a ispravićete me ako nisam dobro razumela.
U članu 56. ovog predloženog zakona kaže se da je primena psihohirurgije i sterilizacije u lečenju lica sa mentalnim smetnjama zabranjena. Dakle, elektrošokovi su zaista poslednja metoda koja se koristi u lečenju.
U članu 61. i članu 62. regulisano je na koji način će biti kažnjeni lekari i ustanove koje prekrše prava lica sa mentalnim smetnjama, ali po meni treba imati u vidu da možda takve osobe često nisu u stanju da razaznaju da li su im prekršena ljudska prava, a kamoli da li i kome treba da se žale.
Treba napomenuti da je ovaj zakon prošao javnu raspravu koja je sprovedena u Beogradu, Kragujevcu, Novom Sadu i Nišu, dakle u većim gradovima, gde su zainteresovani imali priliku da se upoznaju sa nacrtom zakona i da eventualno predlože neke ideje za njegovo unapređenje. Moje mišljenje je da je možda trebalo sprovesti javnu raspravu u nekoj manjoj sredini, iz jednog praktičnog razloga jer sam mišljenja da se u manjim sredinama odnos i mišljenje prema licima sa mentalnim smetnjama u odnosu na veće sredine i te kako razlikuje.
To su nekoliko dilema, zapravo, nisu pitanja, više su dileme, sa kojima sam se susrela u čitanju ovog zakona i u njegovom razumevanju. Konkretno, smatram da je ovaj predlog zakona dobar, a s obzirom na to da se i bavite ovom oblašću, nadam se da ćete se postarati da ono što pre počne i da se primenjuje, da bi se uspostavio viši kvalitet zaštite mentalnog zdravlja. Hvala.
Hvala.
Poštovani predsedniče, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, imam danas dva pitanja. Jedno je pitanje u stvari upućeno ministru trgovine, gospodinu Ljajiću, ali pošto on nije tu, nadam se da ću dobiti odgovor, reći će kada bude u prilici. Drugo pitanje je vezano za poljoprivrednu, odnosno upućeno je gospodinu Kneževiću.
Dakle, za ministra Ljajića pitanje, pošto mi nekako u poslednje vreme i poslednjih godina dolazimo u situaciju da tek kada izvezemo nekom hranu i kada ta hrana ode negde, iz tih država praktično dobijamo signal da sa hranom nešto nije u redu, ili da ima aflatoksina, ili nekih drugih pesticida itd, pa me interesuje – koliko se i u kojoj meri kontroliše to što izvozimo i da li to što izvozimo kod nas ostaje kao hrana koja je i dalje bezbedna, odnosno hrana koju i dalje jedemo?
Drugo pitanje je za vas, gospodine Kneževiću – ko može da nam garantuje uopšte da, neko je danas spominjao karencu, da li neko može u stvari da nam garantuje da ona hrana koju danas kupujemo na pijaci nije otrovna, s obzirom na to da ne znamo koliku kontrolu imate nad proizvođačima koji izađu sutra na pijacu, danas prskaju i izađu sutra na pijacu pa prodaju proizvode? Koliko se to kontroliše? Da li će se u narednom nekom periodu više pažnje obraćati na to koliko ste u mogućnosti, odnosno koliko je država u mogućnosti, s obzirom na to da je u pitanju zdravlje svih nas? Hvala.
Nisam tražila reč. Zahvaljujem se ministru. Verovatno sam ostala prijavljena u sistemu. Hvala.