Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Vojislav Šešelj

Vojislav Šešelj

Srpska radikalna stranka

Pitanje

Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje upućujem predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću - kada će da javnosti do tančina objasni zašto je krenuo sa inicijativom "Mali šengen", kako je ona nazvana u javnosti, možda je i on tako nazvao, kad već imamo regionalnu međunarodnu organizaciju CEFTA, koja se pokazala dobra, uspešna, dok je nisu odmetnici sa Kosova i Metohije torpedovali, pa kao da polako gubi smisao?

Šta je to novo u "Malom šengenu" što nismo imali u CEFTI? Ako ima nešto novo, da li to zaista nije moglo da se doda CEFTI, da se sačuva CEFTA?

Ja se zalažem, kao i cela Srpska radikalna stranka, da imamo slobodnu trgovinu sa što većim brojem zemalja, u ovom slučaju sa tim novokomponovanim državama na Balkanu, jer od toga i Srbija ima koristi i one imaju koristi. A kada se radi za opštu korist, za opšte dobro, onda treba svi da učestvuju.

Međutim, ovde postoji vrlo realna opasnost. Za sada je, posle Novog Sada i Ohrida, taj tzv. "Mali šengen" sveden na tri države - Srbiju, Severnu Makedoniju i Albaniju. Uzgred, mogli bismo sad i Srbiju nazvati severnom Srbijom, ona je po svemu severna Srbija, jel tako? Kako nije? Znamo mi gde je južna Srbija. Ovi socijalisti ništa ne znaju, Majo.

Dakle, sad su tri - Crna Gora se koleba, a Bosna i Hercegovina nema Vladu još uvek, a ova tehnička Vlada takođe se koleba. Albanci sa Kosova neprekidno daju izjave da su protiv toga, jer žele u Berlinski proces, žele direktno u Evropsku uniju i u NATO.

Gde se krije ogromna opasnost? Ako mi odustanemo od CEFTA i preorijentišemo se na tzv. "Mali šengen", u opipljivoj ekonomskoj koristi ne menja se ništa bitno, jer sve što se može realizovati kroz "Mali šengen", može i kroz CEFTU. Ali, sledeći sastanak je u Draču, 21. decembra. Sve do tog roka Albanci sa Kosova mogu da se nećkaju, a onda može albanski premijer da ih pritisne, kao fol pritisne i oni dođu.

Mi smo na izvestan način obezbeđeni u CEFTI od prejudiciranja statusa Kosova, zato što je Kosovo nastupilo kao teritorija pod upravom UNMIKA, pa pošto ima ona oznaka za fusnotu, pa u fusnoti se kaže da UNMIK upravlja dok se ne nađe trajno rešenje za Kosovo.

Sad toga nema. I kad se pojavi albanska separatistička delegacija iz Prištine, sve države članice tog novog šengena će primiti zdravo za gotovo da i oni prisustvuju. Šta će da uradi srpski predstavnik tada? Šta će da uradi Aleksandar Vučić? Ja trenutno ne znam šta će da uradi, ali bi on trebao da objasni javnosti šta će da uradi. Zato sam ovo pitanje uputio njemu. Šta će da uradi ako mu tamo dovedu predstavnika kosovsko-metohijskih odmetničkih Albanaca i predstave ih kao delegaciju nezavisne države? On nema ni jedno pametno rešenje na raspolaganju. Da ustane i ode i da potopi ono što je sam inicirao ili da stisne zube i tako prećutno prizna nezavisnost Kosova?

Ako Kosovo bude učestvovalo na tom skupu u Draču, bez one fusnote, oznake za fusnotu, onda je ono u statusu nezavisne države.
Dame i gospodo, ja upućujem pitanje premijeru Ani Brnabić.

Zašto je Vlada Srbije pristala da bude partner u pregovorima između vladajućih stranaka i jednog dela opozicionih stranaka od koje su neke van parlamentarne uz posedovanje predstavnika OEBS-a, a zanemarena je najveća opoziciona stranka u parlamentu SRS?

Zvali su i mene ovi predstavnici OEBS-a, pa nisam hteo na taj sastanak. Pa su mi onda zakazivali termini od 45 minuta i naravno čekali uzalud. Ja sa strancima neću da razgovaram o unutrašnjim problemima Srbije, a mi imamo problema koji se tiču izbornog procesa. Trebali bi da ih raspravimo.

Ne mogu se Vladinim uputstvima, ni uputstvima RIK menjati izborni uslovi. To može da se radi samo zakonom, a mi bi trebali onda da okupimo sve parlamentarne stranke, pa da vidimo šta je to najnegativnije u našoj izbornoj praksi.

Kao prvo, Ustavni sud je prekršio Ustav i zakon. U Ustavu stoji da narodni poslanik može svoj mandat da poveri političkoj stranci kojoj pripada. To stoji u Ustavu. Ustavni sud je to ukinuo. Mi živimo u protivustavnom stanju.

Ustavni sud ukida ustavnu odredbu i to nikoga nije zabrinulo. To je bilo doduše još pre desetak godina, je li Vjerice, ti pamtiš dugo ovde. Dakle, prvo to mora da se ukloni, da se ispravno tumači i primeni Ustav.

Drugo, koji su to naši problemi. Medijsko predstavljanje stranaka, stranke moraju biti ravnopravne, pogotovo u elektronskim medijima, i sa nacionalnom frekvencijom i sa regionalnom i sa lokalnom. Ne može to biti privilegija samo stranaka koje imaju najviše novca, a mi smo u situaciji da ogromna količina novca odlazi na televizijske spotove, mnogo više nego na sve ostale vidove kampanje zajedno.

Drugo, moralo bi pod hitno da se zabrani podmićivanje građana. Stranke u predizbornoj kampanji mogu da dele letke, nalepnice, novine, knjige i ostali materijal grafičke obrade. Ali, kod nas se stranke nadmeću koja će više brašna, ulja, šećera, sirćeta, pa i frižidera podeliti građanima.

Gospodine Marinkoviću, jeste to pomalo smešno, ali to govori o shvatanju demokratije. Dakle, nije važna izborna volja građana, naroda, nego to hoće li on biti zadovoljan predizbornim paketom. To mora da se ukine, to mora da se zabrani. Delite van izborne kampanje kad ste toliki humanisti i šećer i brašno i ulje i sve što treba građanima. Ne morate ništa da delite, samo stalno pomalo dižite penzije i plate onim najugroženijim, a ne u predizbornoj kampanji, pa neki su i frižidere delili, neki su delili veš mašine. Šta je još bilo Nataša? Neki su naočare delili i to neke, i smederevce u Aranđelovcu, jel tako? I naočare i to one skuplje, ne ove obične kakve ja nosim, nego one „Ray Ban“, koliko to košta? Ja bih kupio 15 naočara za jedne takve.

To je ono o čemu treba da razgovaramo ozbiljno, da stavimo na tapet i kažemo to je problem. Problem je što se na kosovskim biračkim mestima ne broje glasački listići odmah na licu mesta, nego se nose u centralnu Srbiju pa usput negde prenoće, kobajagi uz stražu, pa se tek sutradan prebrojavaju.

Znamo mi nas, nema poverenja tako paušalno nikome. Ima razvijenih demokratija u svetu kod kojih stranke ne moraju da imaju kontrolore na biračkim mestima, sve rade državni činovnici i u njih se ima poverenja, retko nešto pronevere, ukradu. Daleko smo mi od toga, mi za 100 godina to nećemo postići. Zato su nam kontrolori najvažniji. Ali, ko da nam obučava kontrolore? Stranke same, a ne da pustimo kontrolore da ih neko drugi obučava i na taj način vrbuje.
Dame i gospodo, kad smo poslednji put menjali Krivični zakon, mi srpski radikali sugerisali smo Vladi, Ministarstvu pravde, a i vladajućoj većini u celini da se uvede još jedna odredba u Krivični, zakon po kome bi svaka javna izrečena tvrdnja, da je u Srebrenici bio genocid krivično bila kažnjavana.

Hitno je da se donese takva odredba, jer one stvari koje se dešavaju u našoj javnosti gore su od svih naših mogućih najcrnjih očekivanja.

Danas, u pola šest ujutru, kad čitam dnevnu štampu, u ruku mi dođe današnji broj „Danas“ i tamo članak Snežane Čongradin. Znate, čuli ste za Snežanu Čongradin, vrlo je ružna, ružnija čak i od Staše Zjajović. Staša Zjajović je starleta prema njoj. Ova liči na mungosa. Pravi mungos, očiju mi.

Ta, Snežana Čongradin, koja liči na mungosa, zamislite piše – novinarka sam u državi koja je pre 24 godine počinila genocid i koja ni dan danas, ne da se nije suočila sa tim, već je celokupno društvo u načelu sve dalje od tog procesa. I, kako vreme odmiče, državni aparat koji naziva ratnozločinačkim i itd, to vas naziva ratnozločinačkim, hajde za mene se zna, meni je zločin u krvi, ali što vas kad ste vi tako mirni i pitomi. Sad ste zato zločinački režim.

Ona kaže – Srbija je izvršila genocid. Kaže – država u kojoj je novinarka, to je Srbija i to će proći nezapaženo i nekažnjeno, a nama stižu primedbe od EU da u Srbiji nema slobode štampe, a ja bih svakog ovakvog novinara, koji ovo napiše poslao na 20 godina robije, pa nek od njega grade opozicionog lidera, neka grade mučenika. Pazite, ona bi bila odličan opozicioni lider, ružnija je i od Đilasa, i od Boška Obradovića i Sergeja Trifunovića, od Vuka Jeremića, ružnija je od sve četvorice.

(Marijan Rističević: Janko Veselinović.)

Nemoj te iz marginalnih partija, to je tvoj sektor, ti se sa njima bavi, ja samo ove kapitalce jurim.

Šta još ona piše? „Žene u crnom“, Inicijativa mladih za ljudska prava, to su oni kreteni što se pojavljuju često u antisrpskim medijima...

Šta?

(Marijan Rističević: Beško.)

To su sledbenici one Biljane Kovačević Vučo, što su joj presadili bubreg, pa ni bubreg tuđi nije uzdržao u njoj, morao je da joj otkaže poslušnost. Kaže bolje joj je u ilovaču, nego u njenom telu.

Pazite, možda se ja grublje izražavam, ali ja nemam tako loših reči kojima bih okvalifikovao ovakve ljude. Grozim se i ne daj Bože da sam već na vlasti, znao bi da se obračunam sa njima. Ovako, vi znate, ja ne volim da kršim zakone, ako koga pregazim džipom…. Na džip sam nabacio i gusenice, na otpadu sam našao sa nekog borbenog vozila, pa sledeći put kada budem gazio ove što mi zabranjuju ulazak u Skupštinu, to će ići kao po loju.

Evo, šta ona kaže: „Žene u crnom“ Inicijativa mladih za ljudska prava, jedina su i prava vrednost i elita ovdašnjeg društva. Elita! Eto vam elite. To zapadni mediji to smatraju elitom. Vi nećete da ih priznate elitom, vi mislite vi ste elita. Ne, oni su elita, a vi ste potrošna roba od danas do sutra. Vas će lako da se otarase, ako se prethodno mene otarase.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje premijeru Ani Brnabić i ministru inostranih poslova Ivici Dačiću – zašto niko od njih nije reagovao na izjavu, koju je u ponedeljak dao komesar za proširenje EU Johanes Han? On je rekao da u EU nema mesta za one koji negiraju genocid u Srebrenici, a mislim da je krajnje vreme da naša Vlada kaže zaista nema mesta za Srbiju u EU, hvala vam, mi nećemo u EU.

U Srebrenici nije bilo genocida, a napokon Vlada Republike Srbije treba da prikupi svu raspoloživu argumentaciju kojom bi obavestila svetsku javnost da je reč o velikoj podvali u kojoj je učestvovao Međunarodni sud pravde tako što uopšte nije proveravao da li je bilo genocida, nego zdravo za gotovo zahvaljujući Radetu Stojanoviću, jednom izdajniku, koga je Drašković tamo poslao da zastupa našu zemlju po tužbi BiH.

Uopšte nije proveravano da li je bilo genocida, nego su se pozvali na presudu generalu Krstiću, a general Krstić je osuđen za pomaganje i podržavanje genocida, mada ta krivična dela ne postoje u konvenciji o genocidu.

I do tada niko nije bio osuđen za genocid, a oni njega osuđuju za pomaganje neutvrđenog genocida, jer se genocid ne može utvrditi dok se konkretnom čoveku ne dokaže da je imao genocidnu nameru.

Ja vas danas upućujem na upravo štampanu knjigu Milivoja Ivaniševića „Saga o Srebrenici“ u kojoj imate konkretne poimenične podatke da muslimanski sudovi u Federaciji donose rešenja kojim se udovicama menjaju datumi i mesto smrti supruga, i kaže se u rešenju da je to zbog toga da bi ona mogla da dobije odštetu od holandske Vlade, to piše u rešenju.

Zatim, utvrdio je Milivoje Ivanišević da je skoro 1.000 koji se vode na spisku nestalih u vezi sa Srebrenicom glasalo na izborima 1996. godine, da su u međuvremenu postepeno umirali, jer su bili u tim godinama i sahranjivani sveži leševi u Memorijalnom centru u Potočarima, a ne kao iskopane kosti, kako oni vole da kažu iz masovnih grobnica.

Ovde ima i 86 fotokopija raznih dokumenata gde se falsifikuju podaci ljudi koji su poginuli 1992, 1993. i 1994. godine proglašavaju da su ubijeni, da su streljani u julu 1995. godine.

Ono što je ovde važno napomenuti, premijer Brnabić kaže da je bio strašan zločin. Jeste strašan zločin kad se strelja između 1.000 i 1.200 zarobljenika, ali je još strašnije zločin kad Muslimani u Sarajevu ubiju između 4.000, 5.000 srpskih civila, pa niko ne postavlja to pitanje, čak je i Srbija na to u priličnoj meri zaboravila.

Ne sme više da nas prati taj kompleks Potočara, kompleks Srebrenice, hoćemo istinu, ali potpunu istinu. Ja sam se potrudio da u dva toma od po 1.000 strana i više od 1.000 strana, koncentrišem sve podatke do kojih smo do sada došli, i na putu je i treći tom u kome ću to dovršiti.

Ali to je posao koji treba Vlada Republike Srbije da okonča, da stane svojim autoritetom iza podataka, da ih naravno, prvo proveri, a onda kaže celom svetu – nemojte više da se sa tim stvarima igrate.

Genocida nije bilo, a ko je organizovao zločin?

To niko nije pokušavao da utvrdi na pet mesta je bilo streljanje, ustanovljeno je samo na jednom mestu na vojnoj ekonomiji Branjevo, ko je streljao oko 300 Muslimana, jer je tamo bio onaj Erdemović, a na četiri mesta se ne zna, ali se zna da nije bio ni jedan pripadnik Drinskog korpusa. Ni jedne brigade u sastavu Drinskog korpusa, a sam Erdemović je govorio o velikoj količini zlata i deviza koje je došlo uoči tog streljanja.

Dakle, neko je spolja spremao to, Beara, koji je bio glavni organizator na terenu umro je, odneo sve tajne sa sobom u grob, do kraja je ćutao.

Mi to moramo sad na drugi način da utvrđujemo, ali imamo podatke iz izveštaja holandskog Centra za istraživanje ratne dokumentacije, za ratnu dokumentaciju, da je specijalna jedinica SAS bila na području Srebrenice za sve vreme streljanja, jer su vojnici SAS-a dolazili naveče u holandsku bazu, da se peru, da skidaju blato sa sebe, da čiste oružje, itd.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje predsedniku Republiku, predsedniku Vlade i ministru inostranih poslova, zašto Republika Srbija nije preduzela mere odmazde, odnosno retorzije prema Republici Crnoj Gori, nakon što su u lažiranom krivičnom procesu osuđeno 11 državljana Srbije, zbog izmišljenog krivičnog dela, čak su osuđena i dvojica izmišljenih Rusa, koji uopšte ne postoje.

Cela javnost je mogla da prati to suđenje i da vide da nikakvih dokaza nema, da se proces vodio na osnovu lažnih svedoka, inače kriminalaca ucenjenih, kupljenih itd.

Postavlja se pitanje – šta Srbija može da uradi? Srbija bi, pre svega, trebala početi da otkazuje neke bilateralne međunarodne ugovore sa Crnom Gorom i to one koje su više u korist Crnoj Gori nego Srbiji, a takvih ima dosta.

Srbija bi hitno morala da povuče ambasadora iz Crne Gore, da otkaže gostoprimstvo crnogorskom ambasadoru u Beogradu i, ako to ništa ne pomogne, Srbija bi onda morala da uhapsi 11 crnogorskih državljana, obavezno crnogorske nacionalnosti, i da im sudi u Beogradu.

Zašto da im sudi? Za pokušaj puča. Nema dokaza, pa nisu ni oni imali dokaza. Mi ih osudimo, pa onda ponudimo razmenu. Nema drugog načina. Tako rade civilizovane države.

Drugo, mi Crnoj Gori možemo napraviti mnogo diplomatskih problema, a kad se budu hapsili crnogorski državljani, da se vodi računa da se hapse oni koji imaju određene funkcije u državnoj upravi, od predsednika opštine pa nadalje, pa da se uplaše i da ne dolaze u Srbiju.

Drugo, sve olakšice koje su imali srpski turisti za letovanje u Crnoj Gori, da se ukinu, jer Crna Gora nije prijateljska država sve dok ima ovakav režim Mila Đukanovića.

Crna Gora ne zaslužuje bilo kakve olakšice srpske Vlade, bilo kakvu pomoć na ekonomskom, diplomatskom, stručnom, tehničkom, naučnom planu, jer danas se u Crnoj Gori, najgore postupa sa pripadnicima srpske nacionalne manjine. Odavno je Crna Gora prevazišla postupke albanskih ili hrvatskih vlasti na tom planu.

Danas u Crnoj Gori ni jedan Srbin ne može da se zaposli u javnoj službi, ni u javnom preduzeću. Ko god se izjasni da je Srbin, on je praktično van zakona. Progone se srpske političke partije. Lideri tih partija se hapse i takođe sude zbog izmišljene krivice, režim Mila Đukanovića odavno je prešao u otvorenu diktaturu, a sramota bi bilo za demokratsku Srbiju da uopšte održava diplomatske odnose sa diktatorskim režimom u bilo kojoj zemlji sveta, pa i u Crnoj Gori.

Mi treba da obaveštavamo neprekidno svetsku javnost šta se sve dešava u Crnoj Gori i da zatražimo od nadležnih međunarodnih institucija da stanu u zaštitu ugrožene srpske nacionalne manjine.

U Crnoj Gori živi 30% deklarisanih Srba, a kad se uzmu u obzir i oni koji su uplašeni i naterani da se izjasne kao Crnogorci, verovatno ih ima više od 50%. Srpska nacionalna manjina je najugroženija u Crnoj Gori. Ni prema jednoj drugoj nacionalnoj manjini vlast se ne ponaša kao prema Srbima. To su sve razlozi da zaoštrimo do kraja naše odnose sa crnogorskim režimom.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje premijeru Ani Brnabić.

Zašto premijer okleva sa podnošenjem zahteva Narodnoj skupštini za rekonstrukciju Vlade? Ako je bilo nekih ovako nedoumica oko snage kroz zapadni političkih partija koje finansiraju zapadne obaveštajne službe oko političara koji po svoje mišljenje idu u američku i englesku ambasadu, posle fijaska tog zapadnog izdajničkog dela opozicije postoje vrlo stabilni društveni uslovi da se rekonstrukcija Vlade izvrši.

Srpska radikalna stranka je opoziciona politička partija i mi želimo što pre da padne vaša vlast, ali da padne u jednom normalnom parlamentarnom ili izbornom postupku, a ne da to pokušavamo izvesti uz pomoć neprijateljskih sila.

Sada kada su se ti uslovi stabilizovali Vlada bi morala da se rekonstruiše na sledeći način. Da se prvo odstrane svi ministri koji svoje mišljenje na revers dobijaju u američkoj ili engleskoj ambasadi. Ja sam pominjao često te ministre, imena nisu tu naročito važna.

Vi i sada znate bolje nego ja. Zatim, svi ministri koji su se pokazali nesposobnim, svi ministri koji su se pokazali pohlepnim, alavim, koji su ulazili u kriminalne afere, koji su vršili postupke nedostojne ministarske funkcije, pošto nam je do izbora ostalo još nepunih godinu dana, i te kako rekonstrukcija Vlade ima praktičnog smisla. Vlada bi bila uspešnija, pa bi smo na izbore išli u još stabilnijim okolnostima.

Drugo, pošto se evo pod stalnim pritiskom zapadnih sila, Srbija nalazi neprekidno godinama i pošto je taj pritisak sve jači, rekonstrukcija Vlade bi stabilizovala našu poziciju i u odmeravanju snaga sa tim zapadnim silama.

Dobro bi bilo kada bi se Vlada rekonstruisalo pre ovog susreta predsednika Republike sa premijerkom Angelom Merkel i predsednikom Francuske Makronom.

Znate, rekonstruisana Vlada, stabilnija situacija, jači aduti u rukama. Ja bih tako uradio. Svaka bolećivost donosi ogromnu štetu. Prema kome treba biti bolećiv? Polazim od pretpostavke da nije nekome ministarska funkcija babovina, nasleđena u Vladi Srbije. Polazim od toga da nema nezamenljivih, polazim od toga da se može protresti i cela ta vladajuća koalicija. Imate vi tu stranaka koje su pokazale da žele da sede na dve stolice. Sa vama su dok vam dobro ide, a čim vam krene nizbrdo, oni u drugi tabor.

O tome niste razmišljali kada ste pravili koaliciju. Vi ste koaliciju pravili pod parolom kud svi Turci, tu neka ide i mali Mujo. Međutim, to nije ispravna politička platforma. Svako ko je nedostojan, treba mu što pre reći u lice da je nedostojan. Ako to niste u stanju, zaoštriće se situacija ponovo do septembra meseca, u nekim drugim okolnostima, nekim drugim uslovima.

Ja ovo ne govorim zato što vašoj Vladi želim dobro, ja ovo govorim zato što iskreno Srbiji želim dobro, jer joj je potrebna stabilnost, jer želim na sledećim izborima da imamo što bolji rezultat, a da naravno narod nam u zasluge pribroji i to što smo bili korektni i što smo povlačili poteze koji su uvek bili najbolji za Srbiju, pa makar i ne bili u našu stranačku korist.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja imam pitanje za ministra unutrašnjih poslova Stefanovića dr Nebojšu, što bi rekao neko ovde.

Pošto mi ne odgovara na moja prethodna pitanja, a ja i dalje temeljito obavljam istražne radnje, sad mu postavljam novo pitanje – zašto MUP dozvoljava da potpredsednik Vlade Rasim Ljajić kriminalnim radnjama kupuje celi Novi Pazar? Evo, nekoliko detalja. Bačevac, piši sve.

Ugostiteljsko preduzeće „Lipa“ iz Novog Pazara čim je Rasim Ljajić došao na vlast u tom starom srpskog gradu, prodato je za 1.250.000 evra. „Lipa“ je imala na desetine svojih objekata u Pazaru, gde, na primer, samo hotel „Vrbak“ vredi par miliona evra. Dakle, višestruko ispod cene preduzeće je prodato. Kupili ljudi Rasima Ljajića za njegov račun, jer on, znate, nije toliko glup da sve ovo što zaradi raznim kriminalnim radnjama drži u nekom budžaku, pa da miševi pojedu ili da mu neko jednog dana otme, on pametno ulaže u nekretnine.

Motel „Pazarište“ ili „Stari Ras“ takođe vredi par miliona evra. „Pazarište“ se prostire na nekoliko hektara zemlje gde prolaze dve reke, reka Raška i Sebečevska reka, a Rasim Ljajić je taj najatraktivniji objekat u okolini Novog Pazara uzeo za sebe.

Firma „Lađar“ se prostire na preko 50 hektara zemljišta. Nalazi se na putu Novi Pazar-Raška. Firma se vodi na ime Muje Ljaljara, a to je čovek koji se ceo svoj život borio da jedva preživi. Imao je jedan traktor i vadio je kamen, pesak i šljunak iz obližnjih reka. Sada je kupio za račun Rasima Ljajića i glumi vlasnika. Naravno, pravi vlasnik se zna. Zna celi Novi Pazar. Bačevac možda i ne zna. On retko ide u Novi Pazar. On je zauzet ovde nekim... Da li si ti lekar, Bačevac?

(Muamer Bačevac: Poznati…)

Jesi? Dobro.

(Predsedavajući: Molim vas, bez ličnog obraćanja)

Evo, još malo. Sad je to najjača firma u ovom delu Srbije. Poseduje firme za registraciju svih motornih vozila, parking prostor za hiljade kamiona i autobusa. Najsavremenije praonice auto, kamiona i autobusa i sva ta imovina nalazi se pored magistralnog puta Novi Pazar-Raška. Sva ova milionska imovina je vlasništvo najvećeg narkobosa Rasima Ljajića. Rasim Ljajić je zaposlio svu familiju. Muji Lađaru je dao veliku platu, naravno, kao pouzdanom čoveku, a taj Mujo nema ni osnovnu školu završenu.

Ovo građevinsko preduzeće je prodato za milion evra, a jednu firmu Rasim Ljajić je kupio za bagatelu i takođe se vodi na drugo lice.

Ribnjak „Vojin Popović“ u Novom Pazaru kupio je, takođe, Rasim Ljajić i o tome priča celi Novi Pazar. To je nešto najnovije. Moraću uskoro da odem i u Novi Pazar da se raspitam još među ljudima kako stoje te stvari.

Šta, ne smem u Novi Pazar, je li Bačevac?

(Muamer Bačevac: Bujrum, dobrodošao.)

Hvala ti na izrazima gostoprimstva. Neki dan sam bio u Sarajevu.

(Predsedavajući: Privodite kraju, gospodine Šešelj.)

Dakle, upozoravam ministra unutrašnjih poslova da se mnogo ovih informacija prikupilo, da policija ne sme ostajati skrštenih ruku, a i da je on lično odgovoran, ako ne zna, za sve ovo. Sramota je za jednog takvog ministra da ja pre njega saznajem za ovakve stvari.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam već nekoliko puta postavljao pitanje ministru unutrašnjih poslova povodom kriminalnih afera potpredsednika Vlade, Rasima Ljajića.

U međuvremenu, ja sam objavio i celu knjigu na hiljadu strana u kojoj sam dokumentovao te kriminalne afere, a sada bih zahtev ministru Nebojši Stefanoviću dopunio još nekim saznanjima.

Srpska javnost sve do jutros nije znala, od ovog trenutka saznaje da je potpredsednik Rasim Ljajić, vlasnik građevinske firme „Ikan kompani“, koja je podizvođač firmi „Alk kompani“, vlasnika njegovog bliskog prijatelja iz Novog Pazara, koji se zove Numan Barjamović.

Rasim Ljajić finansira izgradnju 14 zgrada po sto stanova u Sočiju. Ne bih ja imao ništa protiv da Rasim Ljajić, kome je od babovine ostalo bogato nasledstvo, finansira 1.400 stanova u Sočiju. Međutim, čini mi se da je to nespojivo sa funkcijom ministra i potpredsednika Vlade Srbije.

Vas je verovatno malo unervozila ta kampanja koja je protiv mene pokrenuta na stadionu u Novom Pazaru, gde su prvo pevali da im je prva i poslednja želja da zakolju vojvodu Šešelja. Ja im otpevam i ne zameram, meni je to zabavno, duhovito, pa onda počnu da psuju mrtvu majku, a ja kažem - ne mogu da vam uzvratim istom merom jer ja nisam nekrofil, ja mogu samo nad živima da ispunjavam obećanja, a onda sam se postarao lepo da dođem do podataka ko su ti ljudi i po čijem nalogu rade.

Navijačke grupe u Novom Pazaru „Torcida Sandžak“ i „Ekstremi“. „Ekstremi“ su bili pod kontrolom Sulejmana Ugljanina, a „Torcida“ je bila Rasima Ljajića. Rasim je uspeo da ih spoji i stavi pod svoju kontrolu. Grupa navijača je s njegove strane angažovana u raznim firmama, gde imaju nadoknadu 40.000 dinara mesečno, a da ništa ne rade, niti se pojavljuju na poslu.

Navijači koji primaju plate, a da se nikada ne pojave na poslu su Mirza Gračanin, zvani Ćufte, Emir Rapović, zvani Bombaj, Mirsad Puzović, zvani Mikan, Enes Koničanin, zvani Tange, Tarić Šehović, zvani Tarzo, Iksan Zejnelović i Suad Zoni, zvani Sutko.

Sva saopštenja, psovke, vređanja i uvrede pišu i plasiraju Mirsad Jusufović, savetnik gradonačelnika Novog Pazara, brata Rasima Ljajića, Kasim Zirnić, koji nema ni srednju školu završenu, i Kasimov sin, Suad Zirnić, koga zovu Sutko.

Dakle, pošto naša policija sva ova saznanja ima, a od koga bih ja dobio ako ne od njih, jel tako? Vi znate za moje standardne mreže, sisteme obaveštavanja, informisanja i javljanja, onda je velika opasnost za Srbiju da policija ne obaveštava ministra Nebojšu Stefanovića i da ministar Stefanović ni na ovo neće reagovati.

Umesto sada da se bavim pametnijim poslovima, da dovršavam svoje knjige, obećao sam naciji da ću ih dovršiti pre nego što me Bog pozove sebi, ja moram moje dragoceno vreme da trošim na istraživanja ove vrste.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja imam pitanje za ministra unutrašnjih poslova dr Nebojšu Stefanovića.

Pošto sam došao u posed vrlo poverljive informacije, a računam ako sam ja sa svojim ograničenim materijalnim i kadrovskim resursima došao do takve informacije, onda mora i da su sve naše službe bezbednosti, državne službe, takođe o tome informisane i da imaju potpunije informacije.

Rasim LJajić je dugogodišnji saradnik britanske obaveštajne službe. Na vezi je sa Lusi Mejzels, šefom političkog odeljenja britanske ambasade u Beogradu. Sa njom se povremeno sastaje i pouzdano sam obavešten, na poslednjem ili pretposlednjem razgovoru, da su dogovarali moju likvidaciju. I još je rekla Lusi Mejzels da bi volela da se taj posao obavi dok je ona u Beogradu, pošto joj uskoro ističe mandat i odlazi iz Beograda. Nekim od tih razgovora prisustvuje i Silija Somestin, koja od jula meseca radi u Beogradu i priprema se da zameni Lusi Mejzels.

Ja postavljam pitanje ministru unutrašnjih poslova – šta je služba bezbednosti, odnosno policija, pod njegovom nadležnošću, uradila povodom ovoga? Imaju li neki plan? Da li njihov plan znači hapšenje onih koji planiraju i pripremaju ovo krivično delo pre nego što ga pokušaju, pa da podnese krivičnu prijavu zbog planiranja i pripremanja, gde su kazne slabije ili čekaju da se prvo izvrši krivično delo, pa da ih onda pohapse ako im na vreme ne pobegnu i onda bi to krivično delo bilo kažnjivo mnogo višom kaznom? Ja zahtevam, kao narodni poslanik i kao građanin, informacije o tome.

Uostalom, vi znate, gospodo narodni poslanici, da naša policija ima vrlo sposobne službe i praćenja i javljanja i obaveštavanja, a dosta resursa koriste za zaštitu određenih ličnosti kojima niko ne preti i kojima nikakva zaštita nije potrebna. Celi bataljon policije angažovan da se štite osobe poput Nataše Kandić, Sonje Biserko i slične. Koliko bi policija mogla drugih poslova da obavi? Koliko bi ti kadrovi bili uspešni u gonjenju počinilaca krivičnih dela, sprečavanju šverca, gonjenja trgovaca drogom i svih ostalih?

Krajnje je vreme da policija izađe sa nekim konkretnim rezultatom i u borbi protiv kriminala, koji ima političke atribute, ali u suštini mnogo opasniji predstavlja mafijaški vid kriminala povezan, pre svega, sa trgovinom, sa proizvodnjom i trgovinom droge, jer se ta droga proizvodi i u našoj zemlji i nesmetano postoje čitave laboratorije. Kad se desi incident u nekoj od tih laboratorija, pa se izlože smrtnoj opasnosti dvojica radnika, pa ih spašava LJajićev brat, uspe njih da spasi, a on sam pogine zbog vazduha zasićenog heroinom. Policija dođe, napravi uviđaj, a posle toga neko skloni celu laboratoriju.

Eto, to je moje pitanje. Očekujem da napokon ministar unutrašnjih poslova počne da odgovara na moja pitanja.
Dame i gospodo narodni poslanici, imam prvo pitanje za ministra unutrašnjih poslova, Nebojšu Stefanovića – da li je napokon profunkcionisala veza između ministra i direktora policije i da li je direktor policije stigao u međuvremenu da obavesti ministra Stefanovića o svim kriminalnim radnjama ministra LJajića, Rasima LJajića, o kojima policija ima urednu evidenciju? Šta će ministar povodom toga preduzeti?

To je toliko mnogo kriminalnih radnji i prikrivanja kriminala drugih, zloupotrebe funkcije itd, da jednostavno celu Vladu dovodi u pitanje ukoliko Vlada ne reaguje i ne krene na rekonstrukciju.

Zatim, nedavno su bili izbori za Savet Bošnjačke nacionalne manjine. Na tim izborima su učestvovala tri politička subjekta. Ni jedan nije dobio apsolutnu većinu. Iako se u toku izborne kampanje Sulejman Ugljanin otvoreno svrstao u najgore neprijatelje Srbije, pozivao na destrukciju Srbije kao države, politički subjekti iza kojih stoji Rasim LJajić, koji valjda još nije organizovan kao stranka nego politička organizacija, pod nazivom „Vakat“, stupio je u koaliciju sa Sulejmanom Ugljaninom. Znači, potpredsednik Vlade Srbije i ministar trgovine i telekomunikacija Rasim LJajić direktno je u koaliciji sa Ugljaninom.

Za predsednika Bošnjačkog nacionalnog saveta izabran je Esad DŽudža, čovek koji je do nekada imao lepo prezime – DŽudžević, starinsko, lepo, zvučno, na – ić. Odjednom mu je palo napamet da promeni prezime i da se preziva DŽudža ili DŽudžo, kako već, nije bitno. Značenje je isto. Pogledajte na turskom jeziku, pogledajte na srpskom jeziku. Značenje je – čovek bez morala, bez velike pameti, primitivan, bez ikakvog ukusa itd. To je DŽudža ili DŽudžo ako ćemo bliže originalnom turskom.

Taj čovek sada kroji Srbiju i izdvaja centar Srbije, Vojvodinu, Sandžak i Kosovo. On uživa podršku Rasima LJajića. Da nije Rasima LJajića on nikada ne bi bio izabran na to mesto.

Ovo je pitanje za Anu Brnabić – dokle će ona Rasima LJajića da trpi u Vladi Srbije? Šta to znači – da li Vlada cela stoji iza Rasima LJajića, iza njegovog kriminala, korupcije i protivdržavne delatnosti?

Da vas upozorim, celi svet već 15 godina i više zna za kriminalne rabote Rasima LJajića. Oni među vama obrazovaniji sigurno su čuli za časopis „Defence and Folling Strategic Policy“.

(Muamer Bačevac dobacuje.)

Šta je, Bačevac, nisi nikada čuo? Sada ćeš čuti.

Taj časopis je još 2004. godine objavio naučni članak Gregori Koplija o terorizmu na Balkanu i on na jednom mestu kaže, na internetu možete naći članak Gregori Koplija i na srpskom jeziku, postarali smo se da se prevede i da bude i na srpskom …

(Narodni poslanik dobacuje: Vreme.)

Nije još isteklo.
Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću. Interesuje me kakvi su odnosi ministra Stefanovića sa direktorom policije, generalom Vladimirom Rebićem?

Bio sam na službenom putu kada je vršeno ovo prestrojavanje organizacione strukture policije i ja sam pristalica one stare podele na resore, kad je ministar imao mogućnost direktnog nadzora u sve organizacione jedinice policije, direktno. A, sada je došao u situaciju da sve može da radi preko direktora policije. I, od toga kakvi su njihovi odnosi zavisi da li će ministar biti dobro obavešten šta se dešava u njegovom resoru.

Po nastupu ministra policije na ovoj sednici ja bih zaključio da on uopšte nema kontakt sa generalom Rebićem, da uopšte ne razgovaraju. Jer, cela policija, na svim nivoima rukovođenja i komandovanja zna za kriminalne radnje Rasima LJajića. To je došlo do direktora policije, generala Vladimira Rebića, i tu je stalo. Zbog čega? Valjda zbog njegovih loših odnosa sa ministrom Stefanovićem.

Pošto ministar Stefanović o tome nije obavešten, on nije mogao da obavesti premijera Anu Brnabić, premijer Brnabić nije mogla da obavesti predsednika Republike Aleksandra Vučića. Samo tako mogu da objasnim njihovo neznanje nekih stvari koje se već godinama dešavaju, a o kojima je, pre svega, novopazarska javnost i te kako dobro obaveštena. Videli smo sada, iako ja nisam imao nameru i nisam se ni mešao u izbore za Bošnjačko nacionalno veće, jednostavno to me ne interesuje. Kao i svaki građanin ove zemlje možda sam za nekoga malo navijao, a za drugog nisam, a možda sam i bio ravnodušan.

Ali, u svakom slučaju je jedna stvar ovde simptomatična sa političkog aspekta, Rasim LJajić je potpredsednik Vlade i kao potpredsednik Vlade, on je sklopio predizbornu koaliciju sa Sulejmanom Ugljaninom oko formiranja rukovodećih organa Bošnjačkog nacionalnog veća. Ovde Rasim LJajić ima Socijaldemokratsku partiju koja službi za održavanje skupštinske većine i za pomalo mužu iz budžeta, a tamo ima sandžačku demokratsku partiju. Znači, dve političke partije koje su često u raskoraku. Vidimo iz ponašanja ove njegove beogradske partije da oni imaju sasvim drugačiju poziciju u odnosu na Sulejmana Ugljanina, a vidimo iz ponašanja njegove sandžačke demokratske partije da stvari u pogledu Rasima LJajića stoje potpuno drugačije.

I, još jedno pitanje, premijeru Ani Brnabić, kako je moguće da Vlada donese ovakvu skandaloznu uredbu kojom će ozakoniti nezakonito stanje u pogledu korišćenja predsedniče rezidencije od strane bivšeg predsednika Tomislava Nikolića. Znate, to me je podsetilo na slučaj Čedomira Jovanovića kad je uhvaćen kako prelazi na nedozvoljenom mestu preko ulice i kad su ga novinari saletali, on je odmah sutra dan nacrtao zebru i postavio svetlosnu signalizaciju, odnosno semafore. To je sitnica u odnosu na ovo što se desilo sa Tomislavom Nikolićem. Vlada uhvaćena u korupciji, Tomislavu Nikoliću dato, nešto prećutno, nešto na šta nije imao pravo, a onda umesto da se Tomislav Nikolić iseli, očigledno ga nije moguće iseliti osim na silu, oni mu ozakone to stanje. Ali, to nije u pravom smislu reči ozakonjenje. Ovo je jedna uredba koja je u svojoj suštini protivustavna.

Ovde se jednom čoveku na protivustavan način obezbeđuju neverovatne privilegije. On će do kraja života valjda ostati da živi u toj predsedničkoj vili. Kako sam saznao, ja nikada nisam bio u toj vili, ali to je najlepša vila na Dedinju. Morala bi Ana Brnabić po tome pod hitno da se izjasni, a mislim da po ovom pitanju da i nema nikakvih drugih problema oko pojedinih ministarstava, trebalo bi da padne Vlada.
Šta su to sadaka partije? To su partije koje nisu u stanju same da osvoje cenzus na izborima, a onda se prikopčaju za neku veliku partiju da bi se dočepali nekoliko poslaničkih mandata.

Takve partije, zapravo, onemogućavaju normalan rad Narodne skupštine, jer one onda formiraju posebne poslaničke grupe, prebukira se broj poslaničkih grupa i onemogućene su u normalnom radu partije koje su u stanju da osvoje cenzus.

Naravno ovo je drugo stvar Poslovnika iz koga treba izbaciti mogućnost da bilo koja partija, koja nije samostalno nastupila na izborima, formira samostalnu poslaničku grupu. Dakle, kako su išle na izborima, tako i poslaničke grupe da se formiraju.

O Rasimu LJajiću ima i mnogo drugih podataka. Mi smo ovde više puta otvarali problem lažnih diploma Tomislava Nikolića, a ja sam pouzdano saznao da i Rasim LJajić ima lažnu diplomu. On je studirao u Sarajevu, došao do četvrte godine, onda je počeo rat i iznenada se pojavi sa gotovom diplomom.

Gospodine Mićunoviću, reč je o medicinskom fakultetu, koji traje skoro šest godina. Znači, dve i po godine, za čas mu je neko položio sve ispite i pojavio se sa diplomom, lažni lekar.

Da ne govorim samo o Rasimu LJajiću, da naša braća Muslimani ne bi smatrali da ja imam nešto protiv njih. Nikada nisam imao i nemam, moram da pomenem da je on posle dužeg perioda neprijateljstva opet u političkom savezu sa Sulejmanom Ugljaninom.

Očekujem hitan odgovor od predsednika Vlade, Ane Brnabić, i od ministra inostranih poslova, Nebojše Stefanovića.
Imam pitanje za ministra pravde.

Zašto Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović kaznu dugotrajnog zatvora izdržavaju u krajnje stravičnim, neljudskim i ponižavajućim uslovima? Obojica su već punih deset godina u specijalnom odeljenju Kazneno-popravnog zavoda „Zabela“ u Požarevcu, a pre toga su bili četiri ili pet godina, jedan četiri, jedan pet godina, u istražnom zatvoru. To je, dakle, ukupno 15 godina u neredovnim uslovima. Svake dve godine oni imaju mogućnost da podnesu zahtev da ih izvedu iz tog specijalnog odeljenja u normalne uslove i svake dve godine ih odbijaju, a ne daju nikakvo obrazloženje, jer sud koji donosi odluku to radi na osnovu izveštaja posebnog odeljenja iz Požarevca, izveštaja Direkcije policije i izveštaja BIA-e. Sva ta tri izveštaja su strogo poverljiva i oni kažu da su toliko poverljiva da ni čovek o kome se radi ne može znati koji su razlozi.

Gde to ima? U kojoj to zemlji na svetu? To ni kod Hitlera nije bilo. I kod njega su vodili računa da se bar malo pravo poštuje. Svaki put oni se žale, a ne znaju na šta se žale. Traže uvid u spis, ne mogu dobiti uvid ni u spis. Kako se može napisati žalba, ako nema uvida u spis? I dalje, obojica su na režiranom procesu osuđeni na te dugotrajne kazne zatvora zbog izmišljene, nedokazane krivice, na osnovu falsifikovanih dokaza, nezakonito pribavljenih dokaza i lažnih svedočenja.

Ono što će vas možda potresti, postoji izveštaj o poseti Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i neljudskog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, koji je podnet Vladi Republike Srbije još 11. februara 2011. godine. Vlada Srbije na to odgovarala, ali ništa nije uradila da se stvari promene. Zakon o izdržavanju krivičnih sankcija o kome je reč, doneo je još dosmanlijski režim, vi ništa niste učinili da se taj Zakon promeni.

U izveštaju Evropskog komiteta se kaže da se režim u Specijalnom odeljenju u Zabeli može opisati, citiram - kao režim koji je na granici neljudskog i ponižavajućeg. Jedini momenat u kom zatvorenici vide ostale zatvorenike je tokom svakodnevne dvosatne fizičke vežbe na otvorenom prostoru, što se obavlja na opresivnom i golom dvorištu. Postoje propisi koji zahtevaju da se izlazak na svež vazduh, na dnevnu šetnju, mora obavljati u dvorištu snabdevenom zelenilom, i to po čoveku broj određenih kvadrata travnatih površina i drveća.

U skladu sa članom 32. ZIKS-a, Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, dozvoljen je međusobni odnos u tom vremenu za maksimalno pet zatvorenika, što isto ne odgovara svetskim standardima. Pokušali su to u Haškom tribunalu u početku da rade, i posle dve godine sve su morali da menjaju. Preostali deo dana zatvorenici ostaju zaključani u svojim ćelijama pod stalnim video nadzorom. Zatvorsko osoblje ima pravo da razgovara sa zatvorenicima isključivo u smislu pozdrava i davanja instrukcija, uvek oslovljavajući zatvorenika po prezimenu, ostali razgovori su zabranjeni. Bez obzira na to zatvorenici mogu da zahtevaju sastanak sa socijalnim radnikom, psihologom, nastavnikom ili vaspitačem. U svetskoj praksi, civilizovanoj praksi insistira se da robijaši imaju što neposredniji kontakt sa stražom, to su nama obezbedili u Hagu, i da se s nama familijarno ponašaju, ophode itd.
Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje predsedniku Republike Aleksandru Vučiću i premijeru Ani Brnabić - zašto je u raspravu po pitanju rešavanja problema Kosova i Metohije unesen termin razgraničenje? Jer, onda su nastale spekulacije u javnosti da bi moglo biti reči o državnom razgraničenju, pa nakon toga da se prizna nezavisnost Kosova i omogući prijem u UN.

Treba javnosti staviti do znanja da to nikada ni u jednoj varijanti ne dolazi u obzir i zato se mora koristiti termin razdvajanje.

Pokazalo se da Srbi i Albanci ne mogu zajedno da žive u sredinama gde su Albanci dominantni. Tamo gde su Srbi dominantni, sve je normalno, sve je uredno, živi se civilizovanim građanskim životom, ali tamo gde se Albanci dominantni, teško Srbima. Ako ne mogu da žive zajedno, treba da se razdvoje. Po kom principu?

Dvanaest opština sa srpskom većinom da ostane direktno u pravnom sistemu Srbije, a ostatak Kosova da dobije najviši stepen autonomije. Šta znači to najviši stepen? Da im se ne mešamo uopšte u unutrašnje uređivanje društvenih odnosa, s tim što sve granične prelaze mora da drži srpska policija. Dakle, jedino to može biti u opciji kao način rešavanja problema na Kosovu.

Naravno, ne treba isključiti ni varijantu razmene stanovništva tamo gde ima malih srpskih sela, koja su potpuno izolovana, da se onda to srpsko stanovništvo preseli na područja sa srpskom većinom, ili u Preševo ili u Bujanovac, da se razmeni imovina sa tamošnjim šiptarima.

To je jedina racionalna varijanta, da bi svi oni koji računaju da će na kraju Kosovo biti priznato u ovom ili onom obliku kao nezavisna država i da će biti primljeno u UN jednostavno raspršili svoje fantazmagorične snove, jer ni Rusija, ni Kina neće dozvoliti prijem u UN ukoliko je Srbija protiv toga, a Srbija po svom Ustavu ne može ni da razgovara o otcepljenju Kosova. Nema ni razgovora o tome. Razgovara se, dakle, samo o uređenju unutrašnjih odnosa.

Mi da se i ne mešamo u albansku samoupravu, tom ostatku opština, a i zašto bi se mešali, kako im je – tako im je, neka sami rešavaju svoje unutrašnje probleme, ali da mi definitivno odvojimo ovih 12 srpskih opština i da tu Srbi mogu da žive potpuno rasterećeni briga hoće li im noćas neko upasti sa dugim cevima, hoće li ih neko poklati na spavanju, opljačkati imovinu, itd.

Još jednu stvar moram u ovom sklopu da kažem. Nema više nikakvog smisla, kada Albanci izazovu neku krizu, da se u Srbiji mere pripravnosti dižu na najviši nivo i vojske i policije. Srbija mora imati uvek spremnu jednu jedinicu do hiljadu vojnika i policajaca i da na prvi sledeći izazov ta jedinica uđe na područje Kosova i Metohije. Zašto? Tako piše u Rezoluciji 1244. Zapad će dići veliku galamu, dignuće dreku – ne može protiv Rezolucije, izazvaćemo međunarodnu krizu, itd. Pa šta? Krajnje je vreme i da se desi neka međunarodna kriza povodom te naše 20 godina okupirane nacionalne teritorije. Dakle, prva sledeća provokacija – ulazi naša jedinica. Ako joj treba pojačanje – ulazi i pojačanje. Ako joj treba avijacija – ulazi avijacija. Mi imamo garancije Rusije da Rusija nikad na cedilu neće ostaviti Srbiju, uopšte, a povodom Kosova posebno, imamo garancije Narodne Republike Kine da će nam pružiti podršku u Ujedinjenim nacijama.
Dame i gospodo, jedno pitanje postavljam predsedniku Narodne skupštine gospođi Maji Gojković i predsedniku Vlade Republike Srbije gospođici Ani Brnabić. Desila se velika afera sa kojom je upoznat celi svet. Jedan srpski narodni poslanik proslavio se tako što je na aerodromu u Frankfurtu iz fri šopa ukrao jedan parfem, tri karmina i jednu mazalicu, ne znam za šta je služila mazalica, još se utvrđuje izgleda. Nema države u svetu čiji mediji to nisu objavili. Uzalud vam svi napori da angažujete lobiste po Americi da poprave sliku Srbije u svetu, dođe Meho Omerović, pa vam te milione pocepa i od njih konfete napravi.

Kakva je reakcija u Srbiji? Zbog toga moje pitanje postavljam. Bio sam užasnut, a u Srbiji svi ćute, ćutite i vi, gospođo Gojković, kao predsednik narodne skupštine, a morali bi da nešto kažete. Mislim da bi trebalo uputiti izvinjenje predsedniku nemačkog parlamenta zbog ovoga i reći da ćete se potruditi da nikada više takvi poslanici ne putuju u Nemačku. Morala je reagovati i Ana Brnabić, kao predsednik Vlade i šef diplomatije Ivica Dačić. Ivica Dačić kaže – Meho Omerović nije diplomata. On nije profesionalni diplomata, ali je bio u diplomatskoj misiji i zato je dobio diplomatski pasoš, nije činovnik Ministarstva inostranih poslova, ali je bio u diplomatskoj misiji Narodne skupštine Republike Srbije. Zašto mu odmah na beogradskom aerodromu nije oduzet diplomatski pasoš kada se vratio? Svi ćute. On i dalje ima diplomatski pasoš. Jel vam to poznato, gospođo Gojković? I dalje ima diplomatski pasoš i može i dalje da putuje gde hoće, da ne može niko da ga uhapsi. Znate šta, i da nije imao diplomatski pasoš, nije to neka krupna krađa. To je nekih 170 evra, on bi prošao sa sudskom opomenom ili uslovnom kaznom, pa bi ga proterali iz Nemačke i zabranili ulazak na pet godina i da nije imao diplomatski pasoš.

Ali ovo je sramota što je tome sklon naš narodni poslanik. On je srpstvu okaljao obraz u svetu, a mi se trudimo da taj obraz što više ulepšamo, da pokažemo da smo jedan dostojanstven narod, pošten narod, iskren narod, a on laže tako neubedljivo da se i lekari smeju, ovi gastroenterolozi, kako se oni zovu, Marijane, ti si stručan za to, ovi lekari, stručnjaci za stomak. Jesu li to gastroenterolozi? Smeju se jer ona reakcija koju je on opisivao u medicini je nemoguća.

Šta ćemo sada? Pitanje je – šta ćemo sad? On je za danas zakazao i sednicu skupštinskog Odbora za ljudska i manjinska prava, to je važan skupštinski odbor koji vodi računa da manjine u Srbiji imaju sva prava garantovana međunarodnim sporazumima, sva prava koja su unesena u naš Ustav, a vi znate da se Srbija ponosila visokim nivoom manjinskih prava i prethodna Jugoslavija, iako smo bili pod komunističkom diktaturom, manjinska prava su uvažavana. Može li takva ličnost biti predsednik tog odbora? On je potpisao poziv za sastanak Odbora.