VOJISLAV ŠEŠELJ

Srpska radikalna stranka

Vojislav Šešelj rođen je 11. oktobra 1954.godine u Sarajevu.

Predsednik je Srpske radikalne stranke i doktor pravnih nauka. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu 1976, a zatim i magistrirao 1977.godine. Doktorirao je u Beogradu 26. novembra 1979. godine, disertacijom na temu „Politička suština militarizma i fašizma“. Najmlađi je doktor nauka u tadašnjoj SFRJ.

Od 1981. do 1984. radio je kao asistent profesora, predmet Teorija o ratu, na Političkim naukama na Sarajevskom univerzitetu. U Savez komunista Jugoslavije primljen je sa 17 godina. Kasnije je odbacio komunističku ideologiju, postao disident i kritičar komunističkog režima. 1984. osuđen na 8 godina zatvora zbog ‘’kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja’’.
Više od deset godina biran za narodnog poslanika u Saveznoj i Skupštini Srbije. Četiri puta kandidat na predsedničkim izborima. Obavljao je dužnost potpredsednika Vlade (1998-2000), a u periodu 1996-1998. bio je predsednik opštine Zemun.

Šešelj se od 24. februara 2003. godine do 12. novembra 2014.godine nalazio u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu, zbog progona na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, istrebljenje i napade na civile na teritorijama Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Suđenje je počelo tek 2007. godine, a oslobođen je po svim tačkama optužnice 31. Marta 2016. godine. Godine 2008. usled razilaženja oko podrške Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju došlo je do cepanja SRS i osnivanja Srpske napredne stranke. Posle skoro 20.godina u parlamentarnom životu, 2012. godine na izborima, radikali ne prelaze cenzus i ne ulaze u parlament.
Na vanrednim parlamentarnim izborima 2016.godina, radikali ponovo postaju parlamentarna stranka, a Vojislav Šešelj, kao nosilac liste, postaje narodni poslanik.

Oženjen, ima jednog sina iz prvog i trojicu sinova iz drugog braka.
Poslednji put ažurirano: 24.08.2017, 13:43

Osnovne informacije

Statistika

  • 208
  • 1
  • 3 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 1 godina i 4 meseca i 23 dana

Poštovani, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo za narodne poslanike- pitanja za Vladu

čeka se odgovor 2 godine i 3 meseca i 17 sati

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune Porodičnog zakona

čeka se odgovor 2 godine i 5 meseci i 2 dana

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Deseta sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.12.2019.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje upućujem premijeru Ani Brnabić.

Zašto Vlada, ministri i ostali državni funkcioneri uopšte ne odgovaraju na poslanička pitanja ili to čine veoma retko i selektivno? Za ove skoro četiri godine mandata sadašnjeg skupštinskog saziva mi srpski radikali smo svakog utorka i četvrtka postavljali neko pitanje veoma ozbiljno, veoma važno, a svega tri ili četiri puta smo dobili odgovor od nadležnog ministra.

Ja sam insistirao i da mi se odgovori na pitanje - zašto premijer, Ana Brnabić, ne pristupi rekonstrukciji Vlade? Toliko se afera nagomilalo oko pojedinih ministara…

(Vladimir Orlić: Lažnih afera.)

Šta je bilo?

(Vladimir Orlić: Lažnih afera.)

Kako lažnih afera kada Nebojša Stefanović, nema završen fakultet?

(Vladimir Orlić: Ko kaže?)

Ja kažem da nema.

(Vladimir Orlić: To je drugo.)

To je drugo.

Važno je da ste mi to potvrdili, ovo drugo nisam baš sasvim kompetentan, ali fakultet nije završio, jer fakultet se ne završava u Hajd parku ili na parkingu Sava Centra. Dakle, morala bi rekonstrukcija Vlade da se vrši pre izbora.

Ja čujem, vi ste u nekom velikom poslu spremanja predizbornog programa. Jel vi mislite da ćemo mi sa vama raspravljati o vašem programu dok su još ovi ministri na funkcijama? Ne, mi ćemo samo ministre napadati zbog kriminalnih i korupcionaških afera, one za koje imamo argumente, ne sve ministre, one za koje imamo argumente uključujući i guvernera Narodne banke Srbije, Jorgovanku Tabaković, koja je takođe otkrivena kao plagijator doktorske disertacije.

(Vladimir Orlić: Jel i ona u Hajd parku?)

Šta? Ne, ona je platila izgleda nekoga da joj to napiše, a njemu dosadilo da piše jer ona nije nesposobna da napiše, nego je lenčuga i nekome je platila da joj to uradi, njemu dosadilo da piše pa onda nastavio prepisujući.

(Vladimir Orlić: Jel u parku?)

Ne, u parku je neke druge stvari radila, a to me pitajte posle sednice. Nije baš sada za sednicu, da vam o tome pričam.

Nastavite sa potpitanjem, veoma su inspirativna. Veoma su vam inspirativna.

(Aleksandar Martinović: Koliko je platila?)

Pa, nešto je platila u novcu, nešto u naturi. Hoćete da vam kažem i ime čoveka koji joj je pisao? Hoćete? Javno? Javno da vam kažem ime čoveka koji joj je pisao.

(Aleksandar Martinović: Kako? Kaži.)

Hoćete? Dobro. Uskoro.

Dalje, vi ste krenuli, ja se sada opet obraćam Ani Brnabić kao premijeru, a vi nastavite sa podpitanjima, pa će mi još nešto pametno doći na pamet, vi ste krenuli sa popuštanjem, popuštali ste i ranije, ali od IPAP sporazuma niste više popustili, nego sada kada ste prihvatila da član REM-a bude predstavnik Liberalno-demokratske partije Srbije, LSV i ove stranke Rasima Ugljanina, Sulje Ugljanina, da, a i Rasim ga podržava, jel se Judita Popović zove, Judita Popović, koja je čak potpisivala neku peticiju da je u Srebrenici bio genocid.

Inače, to su stranke izdajnici među izdajnicima, listom podržavaju sve akcije protiv srpskog naroda, a sada su sa vama u koaliciji silom prilika. Ja očekujem kako ste krenuli da popuštate, da ćete uskoro popustiti pa izbore nećemo imati ni u aprilu, nego negde u oktobru, novembru, ili decembru sledeće godine, jer to vaše popuštanje na taj način tim redosledom se nastavlja, a to nije dobro za Srbiju, jer meni je stalo da vi kao stranka što pre propadnete. Da mi je doživeti vašu propast, pa ko velim, evo i naživeo sam se.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Ali nije dobro za Srbiju, jer ako propadnete na ovaj način uskočiće strani intervecionisti i formiraće nam Vladu. To je taj problem

Deseta sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.12.2019.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo posle raspada Jugoslavije do 1999. godine uspeli da obnovimo našu armiju, da imamo snažnu vojsku Jugoslavije, a to je pokazao rat, to je pokazala, pre svega, vojska koja je branila Srbiju na području KiM u okviru Prištinskog korpusa. Posle toliko bombardovanja, posle toliko gađanja najsavremenijim raketama, izvukla se sa minimalnim gubicima. Nisu smeli da krenu u kopnenu invaziju, nisu smeli. I greška je bila što je državno rukovodstvo prihvatilo plan Ahtisari-Černomirdin i što je dozvolilo da NATO bez borbe uđe na prostor KiM.

Oficiri NATO su bili zaprepašćeni kada su posmatrali koliko se duge kolone naše artiljerije, naših tenkovskih jedinica, bojnih kola i vojske izvlače po redu i poretku, vojničkom poretku sa KiM.

Sve su nam to dosmanlije upropastile za 12 godina. Skoro da smo ostali bez vojske. Kao, neko će nas drugi braniti, ali vaši naprednjački prsti su u to bili umešani, neki od vas su zaboravili da je Tomislav Nikolić u jednoj predizbornoj kampanji već bio izašao sa idejom da Srbiji vojska ne treba, i ako bude izabran, da će obavestiti sve susedne države da mi ukidamo vojsku.

Gospodo, oficiri, vi se verovatno toga sećate, verovatno svojim ušima niste mogli da verujete.

Ni ti ministre nisi mogao da veruješ, ali pamtiš, čini mi se. Na svu sreću, do toga nije došlo. Mi smo već kroz izlaganje generala Delića koji je zastupao našu stranku u prethodnoj raspravi pohvalili ono što je dobro urađeno u vojsci, pogotovo podržavamo vraćanje padobranske i specijalne jedinice na rang brigade. Dosmanlijski režim ih je bio sveo na bataljone. To su dve najbolje jedinice, dokazane u svim borbama koje su vođene i koje su nam neophodne, jer mogu da izdrže i prvi udar neprijatelja.

Međutim, mi podržavamo i naoružanje naše vojske, nabavku modernog savremenog oružja iz Rusije i Belorusije, pa makar to bili avioni koji su već upotrebljavani, pa sada obnovljeni, rekonstruisani ili kako se to već stručno kaže.

Postojala je opasnost i postojao je plan u hrvatskom Generalštabu ili vrhovnom stožeru da njihove dve brigade forsiraju reku Dunav i zauzmu 10.000 hektara zemljišta na levoj obali Dunava, na koji Hrvatska pretenduje pozivajući se na neke još austrijske zemljišne knjige, jer je Austrija svojevremeno vršila uređenje toka Dunava, pa izgled dunavskih obala više nije odgovarao onome što je uneseno u zemljišne knjige.

Plan je bio da upadnu sa dve brigade, da im dve brigade štite odstupnicu, a onda EU i Amerikanci da hitno zatraže prekid vatre i da se prigovara. Što znači, ko zna kad bismo ih i s kojom mukom oterali odatle. Sad im više ne pada na pamet.Mi zbog naše avijacije, pogotovo zbog borbenih tenkova, zbog naših borbenih helikoptera i onih haubica koje se zovu „Nora“ a veoma su ubistvene i velikog su dometa.

Dakle, stanje se popravlja, ali još nismo zadovoljni. Vidite kako su neozbiljno i te zakone menjali, pa ukidali činove, pa ukinuli čin kapetana I klase, sad ga vraćamo, jer fali jedan čin između kapetana i majora, kako god okrenete i sa aspekta godina službe koje oficir treba da ima do odlaska u penziju i sa aspekta napredovanja i vanrednog napredovanja, unapređenja i slično.

Sad se to vraća, ali ne valja, ministre, što ovde nisi kompletan jedan predlog rekonstrukcije činova u našoj vojsci napravio. Šta će nama činovi po NATO standardima? Imamo našu tradiciju i po našoj tradiciji, postojali su, naravno i potporučnici, poručnici, ranije su to bili kapetani II klase, pa kapetani I klase, pa je onda ovo izbačeno II klase a ostali su kapetani i kapetani I klase, majori, potpukovnici i pukovnici.

Međutim, šta će nam NATO standardi u pogledu generalskih činova? Imamo mi svoju tradiciju. Šta će nama čin general majora uz čin brigadnog generala, kad je to u suštini isto? Ovde sad nije isto. Sad je brigadni general ispod general majora, nema logike nikakve, složićete se.

Zašto mi ne vratimo naše stare činove: brigadnog generala, divizijskog generala, armijskog generala i vojvode koji se može samo steći za ratne zasluge? To je naša tradicija. Zašto to ne vratimo? Nemamo više sastave armije, korpusa, divizije. Treba i to da obnovimo. Kraljevina Srbija je imala tri armije i užičku vojsku i to je jedan od razloga njenog uspeha u Prvom svetskom ratu, pogotovo zaustavljajući dve austrougarske ofanzive. Potukavši Austrougare, odnosno Hrvate, bosanske muslimane i ostalo do nogu, bilo je i Švaba nešto, ali ne preterano mnogo, bilo je i Mađara, ali najviše je bilo Hrvata i oni su najveće zločine činili u Mačvi, to vi bolje od mene znate.

Zašto mi to ne vratimo? Armija je najviši oblik strateškog komandovanja. Rusi su imali frontove, ali mi nemamo takva prostranstva gde bismo razvijali i frontove kao nešto iznad armije, ali armije možemo i dalje razvijati. Malo nam je samo četiri brigade u stalnom sastavu. Ne odajem ja nikakvu vojnu tajnu, to sve NATO zna, imate vi NATO oficire u Generalštabu. Imamo doduše i osam rezervnih brigada ali i to je sve malo.

Mi moramo stvoriti uslove za formiranje jačih vojnih sastava. Kako sprovesti mobilizaciji kad je sve manje vojnih obveznika koji su služili redovan vojni rok? Nisam za to da se vraća vojni rok od godinu ili godinu i po dana, preterano je to, ali sam za to da se u srednjim školama izučava predmet predvojnička obuka ili vojnička obuka, tamo se najviše nauči. Ja sam naučio da gađam iz puške kao gimnazijalac i odlučno sam gađao, i bombu bacao, i znao da se ukopam. Pa to je ono najvažnije za jednog vojnika, sve će on ostalo naučiti u borbi ili će znati da se na vreme ukopa ili će poginuti, nema druge. Mi znamo iz ovog rata, vojnici su učili od prvog dana i za mesec, dva bili toliko sposobni kao da su se rodili u armijskim jedinicama.

Za to sam i da se vrati služenje vojnog roga, ali ne ovo po dve nedelje, to kao da je neko hteo da se izruguje sa tim, ne može se naučiti ništa, ne može se osetiti život vojnika kroz dve nedelje. Da to bude dva, tri meseca i da imamo onda ljude koji imaju elementarna znanja, da zna da vozi tenk, ko god zna da vozi auto neće teško naučiti da vozi tenk, oko nišanjenja ima malo više posla, ali to se za mesec, dva može savladati.

Znate, ja se sećam da sam služio vojni rok skoro godinu dana i mnogo se vremena gubilo na razne gluposti. Jedna trećina ukupne obuke bila je politička nastava. Šta će nama politička nastava? Dovoljno je da vojska zapeva četničke pesme i to je politička nastava. Ali smo imali zato razvučenu obuku, brzo smo savladali. Doduše, ja sam bio veza teleprinterska, naučio sam korisno zanimanje, slepo kucanje sa svih deset prstiju na pisaćoj mašini, nauči se svašta tamo, ali ne treba toliko vremena. Kad nemaju šta da nam rade, umesto da spavamo popodne dignu nas da rukama skupljamo opuške po kasarnskom krugu, a bio sam u elitnoj jedinici, na Topčideru 369. puku veze.

Iako i ne pušim skupljam opuške rukama po krugu, e to je ono što vojsku najviše nervira. To je jedna vrsta dila, ja znam, ali nismo mi u onom vremenu da takav dil može da donese nešto dobro, jer nisu vojnici sad nepismeni i tolike neznalice i da dođu iz nekih zabačenih mesta, pa da ih nečemu naučite tako što će skupljati opuške, on mora da se posveti sticanju vojničkih znanja i onda je zadovoljan. Kad god nešto novo nauči zadovoljan je.

Za dva meseca se može dovoljno naučiti. Tamo gde ne može, e tamo nam trebaju profesionalni vojnici, postoji vojna tehnika koja se ne može savladati redovnom voljnom obukom, pa makar bila i godinu dana, jel tako? Dakle, tu trebaju profesionalci koji će celi svoj radni vek provesti i postepeno napredovati uz određenu vrstu borbenih sredstava.

Trebalo bi formirati četnički korpus, prvi četnički korpus, koji bi bio sastavljen od dobrovoljaca.

Samo se vi smejte. Vi znate, gospodo, smeju se ovi koji ništa ne znaju, ali ni vojsku, izgleda, nisu služili.

U Prvom svetskom ratu srpski Generalštab je napravio veliku, stravičnu grešku. Očekivali su napad austrougarskih armija sa severa, preko Sava i Dunava, i tako su rasporedili svoje raspoložive snage. Malo ko je verovao da će Austrijanci napasti preko Drine. I napali su preko Drine. A, ko ih je tamo dočekao? Srpski četnici pod komandom pukovnika Vojislava Tankosića i još neke jedinice su bile. Ne mogu se setiti svih imena, bolje onda da dalje ne pominjem. Dočekali su ih tu i usporili i dovoljno vremena stvorili da se naši armijski sastavi preorijentišu i da mogu da krenu u ofanzivu. To su uradili četnici.

Zašto su u ovom ratu četnici bili dobri? Ja ne govorim o onim samozvanim četnicima, o raznim paravojnim jedinicama koje su išle u rat da bi pljačkale, kao beli orlovi i neki slični kojima je osnovni motiv bila pljačka, nego četnici, dobrovoljci u sastavu armijskih jedinica ili jedinica policije. Oni su imali najviše borbenog entuzijazma. Oni su borbeni moral unosili među redovne vojnike. Oni su uvek bili spremni i za juriš, uvek spremni za borbu, za njih umora nije bilo. To je iskustvo iz ovoga rata i na tome treba da radimo.

Znate, ti koji se odazovu na poziv da dobrovoljno služe u slučaju neke krize, u slučaju da nam negde zapreti opasnost, oni će pokazati opet i primere junaštva i vojne osposobljenosti i nekog vojničkog talenta. Znate, u dobrovoljce se javlja onaj ko želi da bude vojnik, kome je osnovni motiv da se bori za otadžbinu. Više vredi jedan dobrovoljac nego deset, petnaest onih koji su na silu mobilisani. To je pokazao ovaj rat. Zato to moramo imati. I, naravno, afirmisati taj četnički naziv, jer četnici su bili uvek borci za slobodu, a bilo je i onih koji su sramotili četničko ime, među partizanima, komunistima, još više je takvih bilo.

Tu treba jasno razlučiti ko je zaista bio borac na slobodu, a ko nije. Draža Mihailović jeste, Kosta Pećanac nije. Čuo sam kada je neka naša jedinica ili grupa oficira ili pitomaca išla na Ravnu goru da oda počast Draži Mihailoviću, da je čak bilo pretnji.

Je li, ministre, jel bilo pretnji nekim disciplinskim sankcijama u tom slučaju? Nemoj mi se zaklanjati tamo, hoću da te gledam u oči dok govorim. Nemoj se smejati. Jel stvarno bilo nekih sankcija? To je naša tradicija. Ćutiš, znači bilo je nešto, a ne sme da bude. To je naša tradicija koju moramo poštovati, uvažavati i negovati.

Pogledao sam ovde i ove mornaričke činove. I tu je napravljena glupost. Izbačen je bio poručnik fregate i kapetan fregate, pa se morao vratiti taj čin. U redu je to.

Ali, kod ovih admiralskih činova, sada je ovde general-major – kontraadmiral, a ispred toga uvede čin komodora. Nikada mi to nismo imali. Komodor. To je opet podleganje NATO standardima. Šta će nam to, Vuline? Jesi li ti za to bio, za čin komodora? Ništa on mene ne sluša. Jel me slušaš, ministre? Malo vodim dijalog s tobom, ministre, kao lider opozicije.

Kontraadmiral, viceadmiral i piše general-admiral. Nisam mogao očima da verujem kada sam video. General-admiral. Čemu to? General-admiral. Dovoljno je kontraadmiral, viceadmiral, admiral. Admiral je sa tri zvezdice, posle toga je vojvoda. Može postati vojvodom i neko ko je pomorac i mornar, mada se retko dešava.

Šta nam je još tu potrebno kod naše mornarice? Mi sada imamo rečnu mornaricu. Ona ima neke sastave koji su respektabilni. Gledao sam jednu vojnu vežbu tamo na u ušću Tise je valjda bila.

Mi moramo negovati naše oficire i za onaj trenutak kada se vratimo na obale srpskog mora. Dakle, iz svake generacije jedan broj oficira da ode po godinu ili dve dana u Rusku pomorsku akademiju i da se uči pomorskom vojničkom zanatu, da bude sposoban za to.

Naravno, i dalje ćemo osposobljavati one koji su potrebni za rečnu flotilu. Ona je veoma važna. Nikad nisam potcenjivao njen značaj, pogotovo kad je reč o odbrani Dunava kao granične reke trenutno i plovnog puta. Atakuju i na našu Šarengradsku adu i na ono ostrvo pored Vukovara i na još neka mesta. To moramo čuvati i to moramo braniti.

Ali, moramo imati grupu pomorskih oficira sposobnih da upravljaju pomorskim jedinicama. Ne treba to biti nešto krupno, glomazno, da se osposobe za patrolne brodove, za podmornice i da su u stanju, kad se vratimo na srpsko more, da brane srpsko more, da više nikad ne ispadne iz naših ruku.

Ovde je vođena polemika oko uloge naših oružanih snaga povodom okupacije Kosova i Metohije. Po Sporazumu Černomirdin-Ahtisari, posebno po Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, predviđena je mogućnost da se vrati do 1.000 naših policajaca na Kosovo i Metohiju i mi smo još 2000. godine formirali tu jedinicu sastavljenu od vojnika i policajaca. Bilo ih je tačno 999. Mislim da je Goran Radosavljević Guri bio njen komandant, ili Božo, ko?

(Božidar Delić: Vukadinović.)

General Vukadinović. Posle je bio i general Božidar Delić, dok je postojala ta jedinica. I još je jedan došao posle tebe, jel tako?

(Božidar Delić: Marković.)

Marković. I onda je ta jedinica rasformirana. Od 5. oktobra nijedna vlada nije zahtevala da se naša vojska i policija, shodno Rezoluciji 1244, vrati na područje Kosova i Metohije.

Ovde su nam neki iz vlasti prigovarali da to nije moguće, jer odluku donosi komandant snaga KFOR-a, ovlašćeni NATO general. Otkud znate da nije moguće? Možda je bilo moguće više puta, nego niko nikad nije pokušao, niko nije tražio. Trebalo je da tražimo svaki mesec da podnosimo zahtev i da ta jedinica i defiluje i pokazuje svoju osposobljenost itd, pa da pokrećemo na Savetu bezbednosti to pitanje kad će se vratiti naša vojska i policija.

(Aleksandar Martinović: Pa, jeste li pokretali?)

Nismo bili vlast.

(Aleksandar Martinović: Godine 2000. ste bili vlast.)

Ne, 2000. godine smo formirali tu jedinicu, a onda je izvršen mafijaški puč.

(Aleksandar Martinović: A pre puča?)

Pokretali smo, neprekidno smo o tome govorili.

(Aleksandar Martinović: A jesi li slao u Savet bezbednosti?)

E, ne razumeš se ti u to, Martinoviću. Bolje je da se ne mešaš u to.

Šta ja imam da šaljem, nije bila moja nadležnost, ali je trebalo vlast da šalje, trebalo je predsednik Republike, trebalo je predsednik Vlade, trebala je Vlada da to traži, a nije tražila. Pa, trebao je ministar informisanja te naše Vlade da to traži, pa nije.

(Aleksandar Martinović: A potpredsednik Vlade?)

Nije mogao, jer se bavio ekonomijom i finansijama i nemoj vreme ovde da mi trošiš, imam još prilično vremena.

Dakle, trebalo je neprekidno tražiti. Ako do sada nije traženo, treba sad početi sa tim. Neprekidno zahtevati, zahtevati, zahtevati i zahtevati. Izgleda da nema volje da se to radi. Sve te vlade se boje, od 5. oktobra na ovamo, da se ne zamere zapadnim silama i zbog toga su se ustručavale, sve bi nekako da im udovolje.

Evo šta je trebalo da uradi ova vaša naprednjačka Vlada. Kad su vas pritisli da prihvatite IPAP sporazum, možda zaista nije bilo šansi da izbegnete. Mi tad nismo bili u skupštini, jel tako, Nataša, ali smo se suprotstavljali tome. Ako već niste mogli da sprečite to, onda ste mogli da kažete – hajde, prihvatićemo IPAP sporazum, a vi da vratite naših 1.000 vojnika na Kosovo i Metohiju. Nije vam palo na pamet, a mogli ste. Što niste?

Sad može da se kaže – ako nećete da vratite naših 1.000 vojnika, pa mićemo otkazati IPAP sporazum. Za nas je IPAP sporazum najveća opasnost. On dozvoljava NATO trupama da u svakom trenutku uđu na teritoriju Srbije. Ako nekom civilu nanesu štetu, ne odgovaraju, ako oštete državnu imovinu, ne odgovaraju. Oni mogu da uđu na teritoriju Srbije i da postignu takvu koncentraciju da cela teritorija praktično bude okupirana. Posle nije teško ni promeniti vlast. Uđu tamo, najure Vučića, najure Anu Brnabić i proglase za premijera Zoranu Mihajlović. Ništa lakše za njih. Vi ste sami stvorili te okolnosti. I ovako mora Vučić da vodi sa sobom, kad putuje negde daleko, Zoranu Mihajlović da ga ne bi iznenadili u odsustvu. Da, ona je spremna kao zapeta puška da postane guverner okupacione uprave Srbije.

Ne šalim se uopšte. Nećete da očistite Vladu. Pa, nećete, šta ja mogu? Ne mogu vas na silu naterati. Za vaše dobro je potrebno da izvršite i pre izbora rekonstrukciju Vlade. Za vaše dobro. Ko zna šta se može desiti, šta donosi noć, šta donosi dan. Ovo moramo uraditi. Dakle, neprekidno tražiti da se naša vojna i policijska jedinica vrati, pa ako se vrati onda tražiti da se malo poveća sastav, pa opet da se malo poveća.

Nama daju tamo idealne zadatke. Granične prelaze prema Albaniji, Makedoniji, Crnoj Gori da čuvaju vojne i policijske snage, to stoji u Rezoluciji 1244, da čuvaju crkve i manastire i da rade na deminiranju. Taj posao je uglavnom završen, bar je završen na onim ključnim lokacijama gde su ljudi izlagani opasnostima. Možda ima još negde da se to radi, ali nije to problem. Imamo dva, tri tenka sa onim valjcima koji se guraju ispred tenka i za čas se ta minska polja eliminišu.

Dakle, to treba uraditi, ali treba se i setiti toga. Treba imati dobru volju, treba imati želju da se nešto postigne na tom planu, a ne čekamo. Neće, nije naredio komandant KFOR-a, pa mi čekamo, a kad bi jednog dana naredio, nemamo spremnu jedinicu. Nećemo da pabirčimo, nije to kao odlazak u ove mirovne misije, pa hajde, izabraćemo nekoliko iz svake jedinice, pa poslati. Šaljemo mirovne misije širom sveta, skupo nas to košta, najčešće mi plaćamo, jel tako, ministre? Alo, ministre, jel više plaćaju oni ili mi? Oni, a i mi prilično plaćamo. Dobro.

Eto, možda se neko iskustvo stekne, neću baš da negiram značaj toga, neko iskustvo značajno, pa možda se iskoristi posle, a izlažemo naše oficire opasnosti da budu vrbovani negde tamo, da ih na neki način navuku, kompromituju, a onda vrbuju. To nije dobro.

U svakom slučaju postoje načini, ali samo treba na njima raditi i da imamo još jaču vojsku. Dostigli smo određeni nivo za početno zadovoljstvo, ali nije to sve, i te kako ima još da se radi, i te kako ima još da se ulaže u vojsku i ovo što je predsednik Republike nagovestio da će prestati kupovina oružja, mi smo kategorički protiv toga. Još mnogo oružja mora da se kupi i proizvede i da se dalje osposobljavaju naše fabrike, da se što više proizvodi ovde u Srbiji i da se nastavi sa izvozom oružja. Nismo mi srpski radikali napadali izvoz oružja nikada. Ne bismo dozvolili da se oružje izvozi u Ukrajinu, ali u Poljsku može. Šta mi možemo dalje kontrolisati šta će Poljaci sa tim oružjem? Možda ga i spaljuju u Poljskoj da bi njive bolje rađale?

U svakom slučaju, nije nam bio cilj da napadnemo namensku industriju, nego da sprečimo eventualni kriminal ako se zaista dešava da oružje jeftinije nabavljaju privatne firme, nego „Jugoimport SDPR“, kao državna firma. Samo je to problem. Još nemamo podatke šta se zaista desilo i želimo te podatke.

Dalje, vi se stalno hvalite neutralnom politikom, statusom neutralnosti i niko nam još nije zagarantovao taj status. Status neutralnosti lako može imati jedna Austrija, kada je to postignuto tzv. državnim ugovorom koji su potpisale zapadne sile i Rusi i Sovjetski savez. Ona i dalje mora da egzistira po slovu državnog ugovora. Pod sličnim okolnostima, bez okupacije, status neutralnosti je dobila i Finska. Stekla ga je dosta ranije Švedska.

Mi nemamo takav status neutralnosti i zato naša dugoročna opcija ne može biti neutralnost. Ne vredi neutralnost koju niko nije priznao. Jugoslavija je proglasila da je Beograd otvoreni grad 1941. godine i nije ga branila. Međutim, to nije sprečilo Hitlera da ga bombarduje. Mogao je ući u Beograd bez ikakvog bombardovanja, ali on je hteo da se osveti Srbima i onda ga je bombardovao, pa su onda i Englezi hteli da se osvete Srbima, pa je u engleskom bombardovanju još više srpskih civila poginulo nego u Nemačkoj, i u Beogradu, i u Leskovcu, i u mnogim drugim gradovima, i u Nišu, naravno. Dakle, to nam se dešavalo.

Ako nam to nije perspektiva, onda nam je perspektiva ODKB. Mi moramo u vojni savez sa Rusijom. Mi moramo u istočne integracije, u savez Rusije i Belorusije. Mi moramo u sve druge oblike istočnih integracija, i u Evroazijsku uniju, i u Zajednicu nezavisnih država, gde god nam se otvore mogućnosti moramo.

Moramo i našu vojsku da integrišemo. To ne znači da će Srbi ići da služe rusku ili belorusku vojsku. Zadržaćemo mi sve srpske jedinice. Možemo ujednačiti uniforme. Na našim srpskim jedinicama na rukavu da stoji grb Srbije i naziv Srbija ili Serbia i da se ni po čemu drugom ne razlikuje uniforma. Dakle, da sačuvamo državni identitet, suverenitet, članstvo u UN, ali da se integrišemo u svemu gde je potrebno da se integrišemo, pogotovo zajedničke visokospecijalizovane vojne sastave da imamo.

Obradovao sam se kada je stigao „s 400“ u Srbiju i da će ostati u Srbiji. Međutim, ministar mi tužno reče da nije ostao, je li, ministre? Opet ga možemo vratiti na isti način, pa neka ostane i grupa ruskih oficira sa njim, zajedno sa našim neka rade i neka rukuju, neka obučavaju naše oficire, jer posle „s 400“ dolaze i novi sastavi, novi odbrambeni sistemi.

Treba nam i dalje obučavanje kadrova na taj način. Naši oficiri koji odu tamo na delimičnu obuku pokažu se odlično, pokažu se odlično i kao tenkisti i kao rukovaoci raznim informativnim sistemima za rukovođenje i komandovanje i u svemu drugome.

Imamo oficira, Srbina, čoveka, koji je genetski predodređen za vojnu službu. Samo mu treba pružiti uslove i biće nam oficiri uvek brilijantni kao što su i ranije bili. I ranije je srpski oficir bio brilijantan u odnosu na austrijske, pa čak i na nemačke. Nemci su imali bolju disciplinu, ali što se tiče stručnosti oficira naši nisu zaostajali. Toliko za sada. Imamo još vremena, jel tako Vjerice? Ovo će ostalo general Boža Delić.

Deseta sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.12.2019.

Ja ga još hvalim da je postupio gospodstveno.

Ministre, šta ćemo sa IPAP sporazumom? To nam je nož pod grlom. Zašto nemamo isti nivo odnosa sa NATO i sa ODKB, ako smo za neutralnost? Trebali bi da imamo. U ODKB smo samo posmatrači, jel tako? Iako je bilo dogovoreno da ja budem šef delegacije naše Narodne skupštine u ODKB, to je iza kulisa promenjeno, pa ste poslali vašeg čoveka od poverenja, kako mu je ono ime, Milovan Drecun. Bojali ste se mog nastupa tamo, a da ja idem kao član delegacije i da je on šef, ne ide ni to, jel se slažete? Ne ide.

Šta će nama kancelarija NATO u Generalštabu? U sred Generalštaba? Jel se desilo u gaćama da idu po kancelarijama Generalštaba, ti njihovi oficiri i podoficiri tamo? U japankama, u trenerkama, u patikama. Ne bi me iznenadilo.

Šta će nam to? Ili, zašto nemamo i kancelariju ruske vojske tamo ili ODKB? Zašto NATO pakt ima sve moguće privilegije u Srbiji, a naša Vlada još nije dala diplomatski status ruskim stručnjacima u Centru za humanitarne intervencije u Nišu? U Srpsko-ruskom centru još nije dala.

Jesmo li mi dovoljno korektni prema Rusima? Kada god zaškripi, majko Rusijo pomagaj, a čim malo popusti, e sada se mi pravimo važni, onda nam je maćeha i hoćemo i sa NATO i sa ostalim neprijateljima.

Ima li smisla posle onog bombardovanja da postoji Kancelarija NATO u Generalštabu? Niste je vi otvorili, ali što je niste zatvorili? Što niste rekli – NATO pakt zaslužuje posebnu zgradu da iznajmi u Beogradu, gde će biti njegovo diplomatsko vojno predstavništvo. To bi bilo korektno. Imate li vi u samom sedištu NATO pakta našu kancelariju? Imate? Gde? Gde su četke i metle? Jel tamo?

(Aleksandar Vulin govori s mesta.)

Ajde bre ministre. Rusima su dali slobodno kretanje tamo, znam. Pričao vam je predstavnik Rusije bivši u NATO savezu, Rogozin.

Treća sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2017.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam pravo da tražim obaveštenje od predsednika Republike Tomislava Nikolića – zašto do sada nije izdao akt o pomilovanju Zvezdana Jovanovića, iako svi ozbiljni pravnici, sve sudije, svi tužioci, svi advokati u Srbiji smatraju da je on osuđen na najtežu kaznu robije, bez ikakvog relevantnog dokaza.

Treća sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2017.

VOJISLAV ŠEŠELj: U čemu je problem? Ima još nešto što tražim.

Tražim obaveštenje od predsednika Republike Tomislava Nikolića zašto već nije pomilovao sve građane Srbije i Srbi koji nisu građani Srbije, a osuđeni su za navodne ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, ako se zna da je kompletno tužilaštvo za ratne zločine bilo u rukama američke ambasade, da je dotadašnji tužilac Vukčević dobijao od Amerikanaca naloge koga treba optužiti, a imamo dokaze i vi, gospođo Gojković, ste u to upućeni, bar u jednom slučaju, imamo dokaze da su ljudi osuđivani zbog lažnih svedočenja, na primer u slučaju Ovčara.

Tamo su na osnovu dva lažna svedočenja nekog Spasoja Petkovića Šljuke i Bože Latinovića, zvanog Božo Krajišnik, koji su lično učestvovali u zločinu na Ovčari, pa su im krivice oproštene da bi lažno svedočili protiv drugih, da bi, između ostalih i jedan Predrag Milojević Kinez, koji nije bio na Ovčari, bio osuđen na 20 godina. Svi su pušteni na slobodu. Čeka se obnova procesa. To će valjda biti treća ili četvrta obnova procesa zbog tih lažnih dokaza.

Mislim da bi trebalo da predsednik Republike Tomislav Nikolić do kraja mandata napravi bar jedno dobro delo po kome će ga narod pamtiti, da izda akte o pomilovanju Zvezdana Jovanovića i akte o pomilovanju svih Srba osuđenih za ratne zločine.

Imam još jedno pitanje za premijera Aleksandra Vučića, samo moram da nađem. Nije oštro, kakvi oštro, ja za njega nikad nemam oštra pitanja. Samo da nađem ovde podatke zvanične.

Pošto je Aleksandar Vučić za albansku televiziju izjavio da nikada nije zastupao ideologiju velike Srbije, nego samo da je mene citirao u tome, i na kraju je obećao da će uhapsiti svakog ko zagovara veliku Srbiju, pa ga ja sad pozivam da me što pre uhapsi, dok ne umaknem nekim prirodnim zakonima, a i da me unapred obavesti da pripremim pidžamu, četku za zube, preobuku, papuče, što sve treba da ponesem. Dobro, on je obećavao da će hapsiti Dinkića, a Dinkića neće. Međutim, evo kaže da će uhapsiti svakog ko zagovara veliku Srbiju.

Ja zagovaram veliku Srbiju, zagovarao sam skoro čitavog života i zagovaraću do kraja života. Ja sam tipičan slučaj koji treba hapsiti po obećanju koje je Aleksandar Vučić dao albanskoj televiziji. Neću ga pitati kako to da je on samo mene citirao svojevremeno kada je reč o velikoj Srbiji. Bilo je tu još nekih od vas koji ste me stalno citirali. Ja sam mislio da ste mi iskreno verovali, da ste iskreno verovali u tu ideologiju.

Na kraju, tražim obaveštenje od predsednika Narodne skupštine Maje Gojković, da li ste i vi, gospođo Gojković, iskreno verovali u veliku Srbiju ili ste samo mene citirali? Ako ste iskreno verovali, da li verujete još uvek, pa da zajedno idemo u zatvor? Vi ste već jednom iskazali ogromnu hrabrost kad su me ustaše hapsile kod Batina, kad su me već uveli u policijsku „maricu“, vi ste za mnom trčali sa legitimacijom Međunarodne advokatske organizacije i na silu ste ušli u „maricu“ u kojoj sam ja bio. Ja očekujem od vas hrabrost da se izjasnite, tad ste bili za veliku Srbiju, spremni ste bili da poginete za veliku Srbiju, da li ste ostali pri tome?

Deseta sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.12.2019.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje upućujem premijeru Ani Brnabić.

Zašto Vlada, ministri i ostali državni funkcioneri uopšte ne odgovaraju na poslanička pitanja ili to čine veoma retko i selektivno? Za ove skoro četiri godine mandata sadašnjeg skupštinskog saziva mi srpski radikali smo svakog utorka i četvrtka postavljali neko pitanje veoma ozbiljno, veoma važno, a svega tri ili četiri puta smo dobili odgovor od nadležnog ministra.

Ja sam insistirao i da mi se odgovori na pitanje - zašto premijer, Ana Brnabić, ne pristupi rekonstrukciji Vlade? Toliko se afera nagomilalo oko pojedinih ministara…

(Vladimir Orlić: Lažnih afera.)

Šta je bilo?

(Vladimir Orlić: Lažnih afera.)

Kako lažnih afera kada Nebojša Stefanović, nema završen fakultet?

(Vladimir Orlić: Ko kaže?)

Ja kažem da nema.

(Vladimir Orlić: To je drugo.)

To je drugo.

Važno je da ste mi to potvrdili, ovo drugo nisam baš sasvim kompetentan, ali fakultet nije završio, jer fakultet se ne završava u Hajd parku ili na parkingu Sava Centra. Dakle, morala bi rekonstrukcija Vlade da se vrši pre izbora.

Ja čujem, vi ste u nekom velikom poslu spremanja predizbornog programa. Jel vi mislite da ćemo mi sa vama raspravljati o vašem programu dok su još ovi ministri na funkcijama? Ne, mi ćemo samo ministre napadati zbog kriminalnih i korupcionaških afera, one za koje imamo argumente, ne sve ministre, one za koje imamo argumente uključujući i guvernera Narodne banke Srbije, Jorgovanku Tabaković, koja je takođe otkrivena kao plagijator doktorske disertacije.

(Vladimir Orlić: Jel i ona u Hajd parku?)

Šta? Ne, ona je platila izgleda nekoga da joj to napiše, a njemu dosadilo da piše jer ona nije nesposobna da napiše, nego je lenčuga i nekome je platila da joj to uradi, njemu dosadilo da piše pa onda nastavio prepisujući.

(Vladimir Orlić: Jel u parku?)

Ne, u parku je neke druge stvari radila, a to me pitajte posle sednice. Nije baš sada za sednicu, da vam o tome pričam.

Nastavite sa potpitanjem, veoma su inspirativna. Veoma su vam inspirativna.

(Aleksandar Martinović: Koliko je platila?)

Pa, nešto je platila u novcu, nešto u naturi. Hoćete da vam kažem i ime čoveka koji joj je pisao? Hoćete? Javno? Javno da vam kažem ime čoveka koji joj je pisao.

(Aleksandar Martinović: Kako? Kaži.)

Hoćete? Dobro. Uskoro.

Dalje, vi ste krenuli, ja se sada opet obraćam Ani Brnabić kao premijeru, a vi nastavite sa podpitanjima, pa će mi još nešto pametno doći na pamet, vi ste krenuli sa popuštanjem, popuštali ste i ranije, ali od IPAP sporazuma niste više popustili, nego sada kada ste prihvatila da član REM-a bude predstavnik Liberalno-demokratske partije Srbije, LSV i ove stranke Rasima Ugljanina, Sulje Ugljanina, da, a i Rasim ga podržava, jel se Judita Popović zove, Judita Popović, koja je čak potpisivala neku peticiju da je u Srebrenici bio genocid.

Inače, to su stranke izdajnici među izdajnicima, listom podržavaju sve akcije protiv srpskog naroda, a sada su sa vama u koaliciji silom prilika. Ja očekujem kako ste krenuli da popuštate, da ćete uskoro popustiti pa izbore nećemo imati ni u aprilu, nego negde u oktobru, novembru, ili decembru sledeće godine, jer to vaše popuštanje na taj način tim redosledom se nastavlja, a to nije dobro za Srbiju, jer meni je stalo da vi kao stranka što pre propadnete. Da mi je doživeti vašu propast, pa ko velim, evo i naživeo sam se.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Ali nije dobro za Srbiju, jer ako propadnete na ovaj način uskočiće strani intervecionisti i formiraće nam Vladu. To je taj problem

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja , 12.12.2019.

Dame i gospodo narodni poslanici, pitanje upućujem premijeru Ani Brnabić, ministru kulture Vladanu Vukosavljeviću i ministru prosvete Mladenu Šarčeviću, zašto još nisu reagovali povodom radikalske inicijative da se što pre u Srbiji štampaju sabrana dela velikog srpskog prijatelja, nobelovca Petra Handkea? Iako celi svet zna da je Petar Handke srpski prijatelj, čak i mnogi koji nikad nijednu njegovu knjigu nisu pročitali, Nobelov komitet i njegovo veličanstveno delo nije mogao da zaobiđe, pa mu je nagradu dodelio.

Podigla se kuka i motika, uglavnom nepismeni i polupismeni srpski neprijatelji, ljudi koji uopšte ne čitaju knjige, digli su galamu, demonstrirali su i u Stokhlomu protiv dodele ove nagrade, a zabranjuju mu i dolazak u Sarajevo, u Prištinu, biće još takvih mesta.

Sad je pravi trenutak da Srbija izrazi zahvalnost, da to Vlada ne sebe preuzme, pogotovo ova dva nadležna ministarstva, da se uzme novac iz budžetski rezervi ako nema drugog načina, da se angažuju naše najbolje državne izdavačke kuće, Službeni glasnik i Zavod za izdavanje udžbenika, i eventualno učešće da se ponudi i Srpskoj književnoj zadruzi. Da se angažuju najbolji prevodioci sa nemačkog jezika, da se pregledaju dosadašnji prevodi izdati dela i da se u roku od dva, tri meseca prirede celokupna dela za štampu.

Zatim, bi Vlada trebala da svim bibliotekama u Srbiji, osnovnim i srednjim školama, daruje na poklon određen broj kompleta Handkeovih sabranih dela, a da ostalo bude pristupačno svim građanima po povoljnim cenama. Dakle, nikakva nas zarada ne interesuje, želimo da Petar Handke dobije solidan honorar, a da knjige po najpristupačnijoj ceni budu dostupne građanima, tek toliko da građanin koji plati zna i da čuva tu knjigu, pošto je platio.

Tu bi Srbija demonstrirala svoju zahvalnost i pokazala drugim svojim prijateljima da ne zaboravlja pomoć koju su im pružali u najtežim danima, makar moralnu, makar političku podršku ljudima koji su imali hrabrosti da nasuprot svetskom javnom mnjenju kažu ne to nije istina, Srbi nisu zločinci, Srbi nisu krivci za rat, Srbi su žrtve zapadnjačke propagande i instrumentalizacije tradicionalnih srpskih neprijatelja koji u svakoj prilici i kroz dva svetska rata i krajem 90-iz godina na mig spolja, krvničku kamu podižu na srpske vratove, na srpske žene i decu. Srbi nisu rat izazvali, nisu ga ni započeli, ali morali su da se bore i tom otadžbinskom ratu pretrpeli su ogromne žrtve i razaranja, ali ipak značajnu tekovinu stekli koja oličava Republika Srpska.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 03.12.2019.

Dame i gospodo narodni poslanici, vama je svima poznato i u vašim redovima koliko je istaknutih partijskih kadrova steklo preko noći diplome na univerzitetu Megatrend i kakve su se afere rešavale oko rada i poslovanja tog univerziteta, ali vidimo sad Mića Jovanović, njegov vlasnik, po svaku cenu želi da se otarasi Megatrenda i da ga nekome proda. Obavestio je javnost da ga je prodao za nekih 50 miliona evra, s obavezom novog vlasnika da uloži još 150 miliona.

Međutim, taj novi vlasnik nema više od 5.000 evra, ali daje izjavu u javnosti da iza njega stoji država. I to je za mene bio signal da se malo pozabavim tim pitanjem.

Ja sam malo proučio koja to država stoji iza Megatrend univerziteta i ustanovio da je ta država Zorana Mihajlović, potpredsednik Vlade Republike Srbije, ministar za razne stvari, za građevinarstvo, saobraćaj, infrastrukturu itd.

Ona je od 2008. godine profesor na tom univerzitetu, redovni profesor. Sad, možda će se neko pojaviti sa inicijativom da država bude kupac tog univerziteta. Dala mi je inspiraciju jedna izjava, ne znam ni čija, u jučerašnjoj štampi, da je najbolje da Vlada to i kupi, pa onda ne mora jednu po jednu diplomu da plaća, nego može mesečno šleper diploma da štampa i da deli besplatno onima koji žele diplome, kojima su diplome potrebne iz nekih razloga.

Međutim, iskoristio bih ovu priliku da postavim pitanje predsedniku Vlade Ani Brnabić, povodom još jedne kriminalne afere u koju je umešana Zorana Mihajlović. Ovog puta u pitanju je opasna mafija, mafijaška organizacija, na čijem čelu stoji Vanja Špiljak, sin Mike Špiljka. Vi se sećate da je on osamdesetih godina bio jedan od direktora zagrebačke INE, da je jednom prilikom ukrao celi tanker nafte na Atlantskom okeanu, više od 10.000 tona nafte, da je velika afera pokrenuta i da je Đureković, koji je hteo s tim da izađe u javnost, morao da beži u Nemačku i tamo je počeo da objavljuje neke knjige, da raskrinkava aferu, a onda je na saveznom državnom vrhu odlučeno da Đureković bude ubijen. To su saglasili Stane Dolanc, glavni šef svih policijskih obaveštajnih, kontraobaveštajnih službi, član predsedništva SFRJ i Milka Planinc, predsednik Savezne vlade.

Pavle Gaži, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Hrvatske, insistirao je da se Đureković kidnapuje i živ dovede kako bi mogao da svedoči o svim aferama. Međutim, Gaži je bio nadglasan i ubrzo smenjen. Išla je teren ekipa Dolančevih likvidatora, u kojoj su bili i Arkan i Giška. Nemačka je upravo pre izvesnog vremena osudila Zdravka Mustaća, koji je bio šef savezne UDBA i glavni Dolančev poslušnik i Josipa Perkovića, koji je u to vreme bio šef hrvatske UDBA, mislim obojica na doživotnu robiju, pa se sad pregovara da im se to pretvori u 30 godina zatvora da bi mogli u Hrvatskoj da izdržavaju.

Taj Mika Špiljak je ostao netaknut, a sad je glavni snabdevač naftinim derivatima NATO pakta na Kosovu i u regionu.

Mi imamo veći broj firmi koje su nosioci energetskih licenci za skladištenje i trgovinu derivatima nafte koje koriste rečni saobraćaj. Imali smo i nekoliko terminala za skladištenje tog goriva. Onda je donesen 2012. godine Zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama, koji je obavezao sve firme koje se bave trgovinom naftom i naftnim derivatima da svoje poslovanje usklade u sklopu ovih članova novog zakona.

Međutim, Zorana Mihajlović propisala posebne vrlo komplikovane uslove za preregistraciju tih firmi, tako da je do sada samo jedna firma dobila pravo, monopol, osim NIS-a, NIS se ne računa u to, samo jedna firma, koja se zove „Mitanol“ Smederevo, koja je u vlasništvu Mike Špiljka, Vanje Špiljka. Pa, dobro i Mike, Mika je tu kao duh, svemoćni.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Samo da kažem još dve rečenice.

Njihov je cilj da se unište sve domaće firme koje to rade. I to za velike pare radi upravo Zorana Mihajlović. Čak joj se i Privredna komora Srbije obraća sa zahtevom da se te stvari srede, regulišu, da se ne čini ogromna šteta, jer veći broj naših firmi su već došle u situaciju da moraju da prekinu poslovanje. To su domaće firme koje traju po deceniju, dve, i više, i zašto sada da se daje monopol Hrvatima, hrvatskoj firmi, a da se naše firme uguše.

Vlada Srbije mora hitno da reaguje na tu situaciju i konačno jednom da tu Zoranu Mihajlović uhapsite, izvedete pred sud. Dosta je više. Em Megatrend univerzitet, redovni profesor, em ovamo stvara monopole za najkrupniju mafijašku organizaciju, jednu od najkrupnijih koja je delovala na Balkanu, i koja je stasala još u vreme komunizma.

Mi u Srbiji nemamo nijednu mafijašku organizaciju koja je stasala u vreme komunizma, a na Balkanu imamo i upravo ovu hrvatsku, na čijem je čelu Vanja Špiljak.

Imovinska karta

(Beograd, 31.01.2017.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 104000.00 RSD 03.06.2016 -
- Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (Penzioner) Republika Mesečno 43000.00 RSD 27.01.2012 -