VOJISLAV ŠEŠELJ

Srpska radikalna stranka

Vojislav Šešelj rođen je 11. oktobra 1954.godine u Sarajevu.

Predsednik je Srpske radikalne stranke i doktor pravnih nauka. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu 1976, a zatim i magistrirao 1977.godine. Doktorirao je u Beogradu 26. novembra 1979. godine, disertacijom na temu „Politička suština militarizma i fašizma“. Najmlađi je doktor nauka u tadašnjoj SFRJ.

Od 1981. do 1984. radio je kao asistent profesora, predmet Teorija o ratu, na Političkim naukama na Sarajevskom univerzitetu. U Savez komunista Jugoslavije primljen je sa 17 godina. Kasnije je odbacio komunističku ideologiju, postao disident i kritičar komunističkog režima. 1984. osuđen na 8 godina zatvora zbog ‘’kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja’’.
Više od deset godina biran za narodnog poslanika u Saveznoj i Skupštini Srbije. Četiri puta kandidat na predsedničkim izborima. Obavljao je dužnost potpredsednika Vlade (1998-2000), a u periodu 1996-1998. bio je predsednik opštine Zemun.

Šešelj se od 24. februara 2003. godine do 12. novembra 2014.godine nalazio u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu, zbog progona na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, istrebljenje i napade na civile na teritorijama Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Suđenje je počelo tek 2007. godine, a oslobođen je po svim tačkama optužnice 31. Marta 2016. godine. Godine 2008. usled razilaženja oko podrške Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju došlo je do cepanja SRS i osnivanja Srpske napredne stranke. Posle skoro 20.godina u parlamentarnom životu, 2012. godine na izborima, radikali ne prelaze cenzus i ne ulaze u parlament.
Na vanrednim parlamentarnim izborima 2016.godina, radikali ponovo postaju parlamentarna stranka, a Vojislav Šešelj, kao nosilac liste, postaje narodni poslanik.

Oženjen, ima jednog sina iz prvog i trojicu sinova iz drugog braka.

Osnovne informacije

Statistika

  • 161
  • 0
  • 0
  • 0
  • 3 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 8 meseci i 21 dan i 8 sati

Poštovani, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo za narodne poslanike- pitanja za Vladu

čeka se odgovor 1 godina i 6 meseci i 28 dana

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune Porodičnog zakona

čeka se odgovor 1 godina i 9 meseci i 5 sati

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Šesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 22.05.2019.

Ja nisam očekivao, dame i gospodo narodni poslanici, da ću u ovom mandatu ikada imati povoda da pohvalim vladajuću većinu, ali evo prvi put se desilo da nam nisu nagomilali sve tačke dnevnog reda u jednu jedinstvenu raspravu, pa da onda zapravo nemamo mogućnosti ni o jednoj tački dnevnog reda da tu raspravu detaljno sprovedemo i da ona bude značajna i za onoga ko je zakonski projekat podneo i za građane ove zemlje nad kojima će se zakon primenjivati.

Ali, eto za jednu stvar da vas pohvalim, a odmah za drugu da vas napadnem. Opet ste ovaj zakon podneli po hitnom postupku. I većina zakona se u ovoj Narodnoj skupštini podnosi po hitnom postupku. A, po logici stvari po hitnom postupku su išli samo zakoni koje inicira nešto poput vanrednog stanja.

Ne mora biti vanredno stanje u pravom smislu reči, ali može biti nešto što se desilo iznenada, što je ugrozilo normalan život građana, što je skopčano sa nekim opasnostima ako se ne postupi po hitnom postupku, itd.

Vi imate običaj da donosite po hitnom postupku, zato što vas mrzi da uđete u normalnu zakonodavnu proceduru, zato što vas mrzi da ostavite opozicionim strankama dovoljno vremena da podnesu amandmane, da se spreme za raspravu i vi mislite što se brže zakon izglasa, da će on biti kvalitetniji, brže će se primenjivati, ali onda dođemo u situaciju da moramo stalno iznova usvajati novele. Na sve zakone koji su donešeni, teško da neki ima, koji već nismo novelisali.

Ovde je posebno interesantno kako ste obrazložili usvajanje ovog zakona po hitnom postupku. Kažete u ovom obrazloženju da je razlog za hitan postupak, da su započeti postupci razlog u vezi sa izgradnjom i ozakonjenjem objekata.

Pa, ti postupci u vezi sa izgradnjom i ozakonjenjem objekata već decenijama počinju, pa nikako da se završe, nikako da krenu od početka. Vrlo malo se objekata legalizuje, sprovede u zemljišne knjige, sve stvari stoje na mestu, zapravo, zbog lenjosti administracije, zbog pokušaja da se taj proces od strane birokratskog aparata, nije ovo samo napad na vas, vi ste dosta tog aparata nasledili od ranijih režima, od ovog mafijaškog puča 5. oktobra, pa nadalje.

E sad, mi moramo voditi računa kako da sprečimo tu birokratsku samovolju i kako da sprečimo korupciju koja se u organima lokalne vlasti obavlja u uslovima visokog stepena birokratske samovolje.

To možemo uraditi samo tako što će se preciznije regulisati uslovi legalizacije objekata, pa zauzeti principijelni stavovi da se skoro sve ono što je izgrađeno na privatnim placevima legalizuje, osim ako postoje jaki razlozi da se ne prihvati legalizacija, zato što se neki javni interes ugrožava na taj način.

Dakle, da tu budu cene najjeftinije, da se procedura sprovodi brzo i da unapred svaki građanin može sam da obračuna koliko će platiti, a ne da iznos zavisi od onog činovnika koji ga čeka na šalteru i u stanju je da ga beskrajno šalje od šaltera do šaltera, da ga na taj način natera na kraju i da odustane od legalizacije kad vidi koliki je iznos na kraju i koliko su ga maltretirali dok je došao do završnice.

Ako se ovi poslovi oko legalizacije ne završe u doglednom roku, naravno da će biti velika šteta za društvo, i država gubi značajne prihode jer onda ovi objekti ne idu u promet, čim se objekat legalizuje i kad je unesen u zemljišne knjige mogu da se sklapaju kupoprodajni ugovori. Ako objekat nije u zemljišnim knjigama onda ne može da se sklopi kupoprodajni ugovor, ne može da se overi kod nadležnog notara i ne može da se prenese u zemljišnim knjigama. Mogu se, zapravo, nelegalni ugovori o kupoprodaji doneti, ali onda je to stvar priznanica na papirima i to traje negde do biološkog okončanja života onoga ko je učestvovao u takvom građanskom kontaktu, a posle pred sudom je veoma teško dokazati šta je zapravo bilo ugovoreno, koliko je novca bilo isplaćeno, kako je isplaćeno itd. To su, onda beskrajne parnice koje u našoj praksi mogu da traju i po 20 godina.

Sve vlade od 2000. godine su pokušavale, bar su tvrdile da pokušavaju da reše problem objekata sagrađenih bez građevinske dozvole, ali ovde na prvo mesto treba staviti objekte koji su izgrađeni na zemljištu u državnom vlasništvu i to na mestima gde je apsolutno zabranjena svaka gradnja. E, tu ste pokazali apsolutnu nesposobnost, i ministarstvo i organi lokalne samouprave. Zašto? Niko se od vas ne usuđuje da ruši dve kuće Tomislava Nikolića, ili tri, koliko ih ima u zaštićenom pojasu reke Save, gde su izvorišta pijaće vode. Dok to ne rušite vi nemate moralno pravo da bilo kome drugom rušite, a skloni ste da rušite sirotinji.

Mi smo nekoliko puta slali naše aktiviste da spreče to iseljenje, jednom, dva puta, pa treći put, na kraju oni im obračunaju još veće troškove sprovođenja rušenja objekata, a bode u oči ono što je podigao Tomislav Nikolić. Vaša vlada je duboko zaglibila sa Tomislavom Nikolićem. Ta uredba koju ste doneli za Tomislava Nikolića, da ostane u palati državnoj od 800 kvadrata, će biti spomenik najvišeg oblika korupcije vaše vlasti. Jel to koruptivna radnja? Jel to nešto normalno? Zamislite predsednik SAD istekne mu mandat i on odluči da ostane u Beloj kući, i novi predsednik da podiže šator u dvorištu Bele kuće. To se kod nas dešava. Hoće li svaki predsednik po jednu palatu sebi da obezbeđuje?

Komunisti su svojevremeno krenuli na taj način kad je došlo do one privatizacije 1990. godine, oni su počeli da privatizuju i objekte koji se nisu smeli privatizovati, a to su bili službeni stanovi i službeni rezidencijalni objekti.

To nije smelo da se privatizuje. Mogli su privatizovati stanovi u društvenoj svojini. To je bio smisao privatizacije, da čovek koji je faktički vlasnik stana u društvenoj svojini, kome niko taj stan ne može oduzeti postane i njegov formalni vlasnik da izađe sa njim na tržište i da se na tržištu obavlja onda veći promet koji državi donosi i veću naplatu poreza. To je bio smisao. Jedan Budimir Lončar uzeo je lepo državnu vilu, prodaje je na brzinu, uzeo pare i ode. Koliko je bilo takvih?

Sad vi dozvoljavate nešto slično. Tomislav Nikolić ostade u državnoj palati. Do kada? Dok mu traje mandat, kako mu se zove ovaj izmišljeni organ, za saradnju sa Kinom i Rusijom, i ide predsednik Vučić u Rusiju ne vodi Tomislava Nikolića, šta će mu budala samo da mu kvari raspoloženje tokom puta. Ide u Kinu, svečano ga tamo dočekuju, ne vodi Tomislava Nikolića. Zašto? Pa, da mu nešto ne pokvari tamo, samo mu može pokvariti, može poneti žutu vodu iz Morave, da piju žuti ljudi u Kini. Šta je drugo mogao da radi?

Mislite da je narod glup, da narod ne razume te vaše postupke, a vi kao vladajuća većina ste se u jednom momentu uplašili da Tomislav Nikolić ne formira novu stranku i da vam ne predstavlja konkurenciju na izborima. Čuj, Tomislav Nikolić novu stranku. Može sa Veljom Ilićem stranku pijanaca, ako im Bora Đorđević pozajmi naslov one svoje stranke iz 1990. godine – Partija običnih pijanaca, to bi bio naziv stranke Tomislava Nikolića i Velimira Ilića.

Na kraju, nikada vaše inspekcije nisu pregledale poslovanje Fondacije „Dragice Nikolić“. Tamo su opljačkani milioni evra, više od pet miliona evra, vi ste to propustili, i njemu je sada sve dozvoljeno. Nikada niste ispitali otkud mu milion evra da podigne crkvu u svom rodnom selu. Kada je video da nema naroda koji će ići u tu crkvu, jer tamo je svega 15-ak stanovnika u poznoj životnoj dobi, onda je odlučio da to bude manastir, pa je našao nekoga iz crkve koga je podmitio da nađe jednu kaluđericu koja će tamo samovati i čuvati mu crkvu.

Šta je crkva? Crkva treba da bude porodični mauzolej. Toliko pohlepa unakazi čoveka, neverovatne stvari uradi sa njegovom psihom, da je on zamislio da je faraon i da mu treba faraonska grobnica.

Dalje, Zorana Mihajlović, kao ministar građevinarstva i kapitalnih objekata i čega još, Nataša, jel još nečega ministar?

(Nataša SP Jovanović: Saobraćaja.)

Gde god se ona mešala, uvek je bilo promašaja, odugovlačenja radova, klizanja čitavih planina na puteve koje je gradila. Sada, predlagala je tri zakona sa različitim nazivima za legalizaciju objekata i sa po nekoliko izmena. Poslednji Zakon o ozakonjenju je donesen 2015. godine, pa, menjan i dopunjavan 2018. godine. Ni jedan od tih njenih zakona nije dao nikakav rezultat. Zašto? Zato što vaša lokalna samouprava, odnosno i državni administrativni organi ili organi lokalne samouprave kojima je država poverila javna ovlašćenja nisu u stanju da prate izgradnju nelegalnih objekata i da odmah intervenišu čim počne izgradnja.

Zašto oni nisu to u stanju, a mi znamo da postoji, dobro je rekao Petar Jojić – prava građevinska mafija, koja gradi na veliko ogroman broj kuća i stanova i kojima se nikada ne pojavljuju ti opštinski, gradski kontrolori. Kada se izgradi objekat, onda je kasno da se ruši, onda je grehota da se ruši, ne sme da se ruši. Može se oduzeti deo objekta, da se nadoknade troškovi državi neplaćeni za komunalije, za razne druge obaveze itd, ali da se ruši, to je grehota, to ne sme da se radi, pogotovo ako je objekat na privatnoj svojini i ako ispunjava formalne zakonske uslove, osim toga što nema dozvole. Ali, onda se ništa ne radi, videli smo kakvih ima primera zgrada u Beogradu, ono je za filmove iz naučne fantastike, zgrada visoka nekoliko spratova, a široka 2,5 metra, možda nema ni 2,5, u centru Beograda.

Kada su u pitanju ti poslovi ozakonjenja i legalizacije, nekada je to u gradu Beogradu bilo u nadležnosti gradskih opština.

Gradskim opštinama su uporno smanjivane nadležnosti, jer onaj koji je vladao u gradu, hteo je da u opštinama u kojoj je na vlasti protivnička stranka, ima što manje nadležnosti.

Zato su ukidana i ta javna preduzeća koja su raspolagala poslovnim prostorom, državnim poslovnim prostorom, koja su taj prostor iznajmljivala. Neke opštine su uspešno poslovale, pa su mnogo novca zarađivale, a u nekima je opet bio kriminal, pa nisu mogle da ostvare prihod.

Kada sam postao predsednik Opštine u Zemunu, zatekao sam javno preduzeće „Poslovni prostor“ sa pet zaposlenih i sa ogromnim dugovima. Sproveo sam akciju naplate poslovnog prostora od jednog do drugog zakupca i uskoro mogao da zaposlim nekih 130 ljudi, od kontrolora do ovih, do onih, ali 130 ljudi koji nisu imali hleba, dobili su hleb, a taj novac je i ranije postojao, samo nije išao na opštinski račun nego je išao ko zna na kakve privatne račune, u advokatske kancelarije koje su preuzimale na sebe obavezu da vode sudske procese radi uterivanja dugova navodno itd.

Opština ima nadležnost da iseljava one koji protivpravno dođu u određen poslovni ili stambeni prostor. One to nisu mogle da koriste u slučaju poslovnog prostora.

Dalje, imate situaciju da se najavljuje opet povratak određenih opštinskih nadležnosti sa grada Beograda na gradske opštine. Mora se usvojiti jasna koncepcija gradskih opština. Da li one treba da postoje ili ne? Ako ćete ih svoditi na obične kancelarije, detašmane, gradske vlasti, da bi određeni šalteri bili bliži građanima, onda nema potrebe da se glumi lokalna samouprava, da se ide na izbore, nego jednostavno imate već gotove kadrove, zaposlene neka rade to.

Lokalna samouprava, pa makar to bila gradska opština sa realno manjim nadležnostima nego ostale opštine, nego one prave opštine, mora imati neke nadležnosti da bi imala svrhu postojanja.

Treba propisati nadležnost u slučaju legalizacije objekata, ali da joj se striktno da propisano šta može, šta ne može i koliki je cenovnik za svaku legalizaciju, da se ne ostavlja ništa na volju službeniku, da službenik samo proverava da li su ispunjeni uslovi i ništa više, a ne da on obračunava i da više puta građanin dolazi.

Objekti na privatnoj svojini, dakle, mogu začas da se legalizuju i da se da i određen popust građanima, da bi to išlo brže, jer korist za državu je kasniji izlazak tih objekata na tržište i naplata poreza kod kupoprodajnih ugovora, a ne ono što će se dobiti od legalizacije objekta. To treba da se uradi i to bi onda išlo brzo.

Još treba podstaći opštinske službenike određenim procentom povećanja zarade ako ide brže ta privatizacija objekata, jer će onda oni više da rade. Biće više zainteresovani za rad. Umesto da ih stavljate u poziciju da traže da im se plati mito, da budu korumpirani, vi ih podstičete da napornijim radom oni stiču viši prihod.

Dakle, trebalo bi da se vidi struktura bespravnih objekata. Oko 90% tih objekata je građeno iz potrebe, iz potrebe građana da obezbede krov nad glavom sebi i svojoj porodici, da prošire svoje stambene objekte, da im poboljšaju kvalitet itd.

Ima dosta poslovnih objekata. Izgradnja svakog poslovnog objekta povećava zaposlenost, povećava proizvodnju. Dakle, treba i to podsticati.

Ja vidim svaki dan kad prolazim kroz Zemun, znate, na privatnim parcelama ruše se stare kuće, podižu veće sa više spratova i ponosan sam na to. Nekako Zemun raste ko iz vode. Nije to mnogo spratova. Nekad su to četiri stana, šest do deset stanova. Verovatno je sve bez dozvole. Zašto bi nam to smetalo, ako su ti ljudi spremni da državi isplate sve dažbine? Samo treba pokazati dobru volju i ubrzati taj posao i nekada, kada je reč o legalizaciji, naknadnoj legalizaciji, dati im da to plate u određenim ratama. Ako duguju državi, može se deo objekta uzeti za državu, ali se ne može više nikome pretiti rušenjem.

Srušite Tomislavu Nikoliću, pa onda govorite o rušenju. Sramota je svakog državnog funkcionera, svakog člana Vlade, ako se bilo gde u Srbiji ruše stambeni objekti, a ne sruši se prethodno nešto što je apsolutno nedozvoljeno, a to su kuće Tomislava Nikolića na levoj obali Save u zaštićenom pojasu.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 14.05.2019.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje predsedniku Republiku, predsedniku Vlade i ministru inostranih poslova, zašto Republika Srbija nije preduzela mere odmazde, odnosno retorzije prema Republici Crnoj Gori, nakon što su u lažiranom krivičnom procesu osuđeno 11 državljana Srbije, zbog izmišljenog krivičnog dela, čak su osuđena i dvojica izmišljenih Rusa, koji uopšte ne postoje.

Cela javnost je mogla da prati to suđenje i da vide da nikakvih dokaza nema, da se proces vodio na osnovu lažnih svedoka, inače kriminalaca ucenjenih, kupljenih itd.

Postavlja se pitanje – šta Srbija može da uradi? Srbija bi, pre svega, trebala početi da otkazuje neke bilateralne međunarodne ugovore sa Crnom Gorom i to one koje su više u korist Crnoj Gori nego Srbiji, a takvih ima dosta.

Srbija bi hitno morala da povuče ambasadora iz Crne Gore, da otkaže gostoprimstvo crnogorskom ambasadoru u Beogradu i, ako to ništa ne pomogne, Srbija bi onda morala da uhapsi 11 crnogorskih državljana, obavezno crnogorske nacionalnosti, i da im sudi u Beogradu.

Zašto da im sudi? Za pokušaj puča. Nema dokaza, pa nisu ni oni imali dokaza. Mi ih osudimo, pa onda ponudimo razmenu. Nema drugog načina. Tako rade civilizovane države.

Drugo, mi Crnoj Gori možemo napraviti mnogo diplomatskih problema, a kad se budu hapsili crnogorski državljani, da se vodi računa da se hapse oni koji imaju određene funkcije u državnoj upravi, od predsednika opštine pa nadalje, pa da se uplaše i da ne dolaze u Srbiju.

Drugo, sve olakšice koje su imali srpski turisti za letovanje u Crnoj Gori, da se ukinu, jer Crna Gora nije prijateljska država sve dok ima ovakav režim Mila Đukanovića.

Crna Gora ne zaslužuje bilo kakve olakšice srpske Vlade, bilo kakvu pomoć na ekonomskom, diplomatskom, stručnom, tehničkom, naučnom planu, jer danas se u Crnoj Gori, najgore postupa sa pripadnicima srpske nacionalne manjine. Odavno je Crna Gora prevazišla postupke albanskih ili hrvatskih vlasti na tom planu.

Danas u Crnoj Gori ni jedan Srbin ne može da se zaposli u javnoj službi, ni u javnom preduzeću. Ko god se izjasni da je Srbin, on je praktično van zakona. Progone se srpske političke partije. Lideri tih partija se hapse i takođe sude zbog izmišljene krivice, režim Mila Đukanovića odavno je prešao u otvorenu diktaturu, a sramota bi bilo za demokratsku Srbiju da uopšte održava diplomatske odnose sa diktatorskim režimom u bilo kojoj zemlji sveta, pa i u Crnoj Gori.

Mi treba da obaveštavamo neprekidno svetsku javnost šta se sve dešava u Crnoj Gori i da zatražimo od nadležnih međunarodnih institucija da stanu u zaštitu ugrožene srpske nacionalne manjine.

U Crnoj Gori živi 30% deklarisanih Srba, a kad se uzmu u obzir i oni koji su uplašeni i naterani da se izjasne kao Crnogorci, verovatno ih ima više od 50%. Srpska nacionalna manjina je najugroženija u Crnoj Gori. Ni prema jednoj drugoj nacionalnoj manjini vlast se ne ponaša kao prema Srbima. To su sve razlozi da zaoštrimo do kraja naše odnose sa crnogorskim režimom.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 14.05.2019.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovakve promene krivičnih zakona, namerno kažem krivičnih zakona, jer ovo su sve zakoni koji spadaju u oblast krivičnog prava, bile su šansa da se napokon izvrši kodifikacija našeg Krivičnog zakonika.

Mi smo još 90-ih godina imali oko 50 krivičnih dela u drugim zakonima, a ne u Krivičnom zakoniku. Mrzelo me je, da vam iskreno kažem da prebrojavam koliko sad imamo, ali imamo mnogo više krivičnih dela u drugim zakonima nego što je to bilo 90-ih godina. Umesto da se to smanji na kraju i ukine. Još je Napoleon svojim kodifikovao kompletno francusko krivično pravo i to su preuzimale mnoge evropske države. Sve civilizovane države su zapravo preuzimale Napoleonov Krivični zakonik. Mi bi to trebali napokon da uradimo. Dakle, da su sva krivična dela koncentrisana u Krivičnom zakoniku.

Drugo, ovde se vrši jedna značajna izmena koja se tiče kaznene politike ali naš je problem što je kaznena politika bukvalno prepuštena isključivo sudijama i čak sudska veća se ne drže neke ustaljene prakse nego svako sudi po svom nahođenju. Nema jedinstvene kaznene politike, pa možemo imati slučaj da jedno sudsko veće nešto proceni kao teško krivično delo, drugo kao lakše, a treće da nema krivičnog dela.

Mi imamo i ovde neke stvari koje su prilično nebulozne. Na primer, posebna zaštita advokata. Zašto samo advokata? Štitimo advokata, a možda je klijent njegov ljut na njega jer ga je prodao u procesu. Pa, čak ima motive koji su prilično ispravni. Naravno, za osudu je krivični napad na advokata ali kad se ispita slučaj vidi se da ima mnogo olakšavajućih okolnosti. Što nismo onda zaštitili profesore koje bi mogli studenti mogli da izmlate na ulici zato što su dobili lošu ocenu. Imamo i takvih slučajeva. Što na zaštitim pekare? Ako mu jednog dana peć nije radila kako treba pa hleb nije dovoljno pečen, može da dobije batine zbog toga.

Zašto ne zaštitimo vodinstalatere, električare i mnoge druge profesije? Zašto baš advokate? Ne smemo mi suviše lica da izdvajamo na ovaj način. Čak je preterano što smo izdvajali nosioce najviših javnih funkcija, jer treba imati u vidu da je ubistvo – ubistvo.

Kvalifikovani oblik ubistva je ubistvo iz političkih nekih razloga. To se u civilizovanom svetu ne smatra nemoralnim, ali se kažnjava teškim kaznama, jer je društveno opasno. Znači, jedno je kad neko ubije iz koristoljublja, a drugo je kad neko ubije iz političkih razloga.

Mi smo imali slučajeve u 19. veku proces sa anarhistima koji su osuđivani na veoma teške kazne, ali ako nisu dobili smrtnu kaznu onda su uživali sve privilegije u robijašnicama kao politički robijaši za razliku od ovih koji su se smatrali, uz to što su počinili krivična dela, i ne časnim ljudima.

Imali smo kod suđenja komunistima u prvoj polovini 20. veka da su imali poseban tretman i nisu bili obavezni da rade, pogotovo ne teške fizičke radove, jer se smatralo da su oni, s obzirom da su iz političkih razloga na robiji nešto drugo u odnosu na ove kriminalce koji kradu, koji ubijaju iz nečasnih pobuda.

Mi moramo imati u vidu da nam je veoma loše stanje u samom sudstvu. Imali smo nekoliko procesa koji još uvek predstavljaju veliku sramotu našeg pravosudnog sistema. Imali smo postupak Šariću, vi ovde, ministarko, tretirate pitanje zaplene imovine stečene krivičnim delima, ali mi imamo slučaj da je čovek uhapšen, kao osumnjičeni, a da mu je odmah opljačkana imovina i da su državni organi učestvovali u toj pljački. Ja sam gledao, bio sam na službenom putu u EU, tamo sam sticao dragocena iskustva za dalji politički angažman, pa sam gledao na televiziji kako to izgleda kad se razvlačila Šarićeva imovina, i sad sud nema protiv njega nikakvih dokaza, morao bi da donese oslobađajuću presudu. Ustručavaju se da to urade, stalno otežu, ali mu se sva ta razvučena imovina mora vratiti. Sve ono što mu je oteto išlo na doboš, što su ljudi uzimali privatno, čak državni funkcioneri zaposleni u državnim službama itd. Mora mu se sve vratiti.

On ni jedno krivično delo na području Srbije nije izvršio. Kad je on uhapšen, uopšte se nije menjala cena droge na srpskom tržištu, a mi znamo ko diktira iz naših redova cenu droge na srpskom tržištu, da sad ne skrećem sa teme.

Dakle, ovo što je eventualno napolju radio, nema adekvatnih dokaza. Postoji samo sumnja, postoje dojave nekih velikih sila koje kažu – potrebno je da ga uhapsite i da ga osudite.

Imamo slučaj Nate Mesarović, koja je sudila navodnim ubicama Zorana Đinđića. Posle godinu dana ona nije imala statusno pravo da dalje sudi. Trebalo je da se odredi novi predsednik sudskog veća i da proces prođe od početka, međutim nije tako urađeno i ti ljudi su praktično nevini na robiji. Zašto država trpi da nevini ljudi robijaju? Da li je nešto možda dokazano njima?

Dalje, imamo slučaj da su uhapšena dvojica osumnjičenih za ubistvo Đinđića, saslušana pod batinama, a onda ubijena i odnesena u Meljak da se odglumi kako su tamo nađeni i tamo likvidirani jer su pružali otpor. Vlast ih je ubila. Moramo to da razjasnimo.

Dalje, imamo slučaj Zvezdana Jovanovića koji je pod batinama priznao sve što je policija od njega tražila. Međutim, tek u momentu kada mu je general Papaja, Rodoljub Milojić, zapretio da će mu likvidirati celu porodicu i ovaj je na to odgovorio napiši šta god hoćeš ja ću potpisati, bez prisustva advokata. Onda, našli su jednu nemoralnu advokaticu, Vesnu Radomirović, koja je pristala da potpiše da je prisustvovala kompletnom saslušanju, a nije istina. Protiv nje je vođen postupak pred advokatskom komorom i dozvoljeno je da postupak zastari.

Sve vi to znate u Ministarstvu pravde, jel tako ministarko? Ne znate. Pa, dobro, onda morate sa mnom više da se družite, možda me za savetnika nekog tamo uzmete, ja sve znam.

(Aleksandra Tomić: Ne može po novom Zakonu. Sukob interesa.)

Može, može. Sve se može kad se hoće.

Dakle, to su te stvari koje naše pravosuđe guraju na najniže moguće grane. Kad je reč o ovim krivičnim delima koji su navedeni, mi, Srpski radikali, smo kroz amandmane predložili još jedno krivično delo - da se najstrožom kaznom, doživotnom robijom ili ako hoćete neko kompromisno rešenje, možemo se složiti i sa 20 godina zatvora, osuđuju svi oni koji javno iznesu tvrdnju da je u Srebrenici bio genocid. Po našem mišljenju u Srbiji ne može postojati teže krivično delo od osude sopstvenog naroda i države za genocid. Ljudi ove stvari nisu za igru, genocid ne može čovek pojedinac da izvrši, makar se zvao Adolf Hitler. Genocid ne može da izvrši grupa ljudi, genocid može da izvrši samo država ili eventualno neka para država, drugi ne mogu izvršiti genocid.

Kad se kaže da je u Srebrenici genocid optužuje se i Srpska država i srpski narod, ne optužuje se samo Republika Srpska, nego i Republika Srbija, zato im je stalo da to provuku kroz naš pravosudni sistem, pa jednom ste imali priliku da postupite pametno i inteligentno, kad ste prošli put menjali Krivični zakon, tu vam odajem priznanje, što ste tamo naveli da će se suditi onima koji negiraju presudu Međunarodnog krivičnog suda, to nije Haški tribunal, to je Međunarodni krivični sud rimskog statuta i koji negiraju presudu domaćeg suda za genocid, tu nema za negiranje presuda Haškog tribunala i to je dobro izvedeno, međutim, mi imamo pojavu da se za pare veće ili manje od stranih obaveštajnih službi i nevladinih organizacija donose sasvim slobodno u srpskom javnom mnjenju glasine da je u Srebrenici bio genocid. To rade i neke novine, neki elektronski mediji, to rade pojedinci, potpuno nesmetano. E, to treba da dođe pod udar zakona i to pod najtežu krivičnu sankciju.

Ne smemo se sa time igrati. Da li znate šta znači kada nekome ostane optužba za genocid, kad se neko proglasi genocidnim? Vidite koliko se Turska upinje iz petnih žila da spreči da Evropski parlamenti, pa i svetski, jedan za drugim prihvate da je tamo bio genocid nad Jermenima. Vidite koliko je bilo pokušaja da se negira genocid nad Jevrejima, vidite koliko Hrvati negiraju genocid i nad Jevrejima i nad Srbima i nad Romima. U Drugom svetkom ratu je bio genocid nad Srbima i nad Jevrejima, i na Romima, bio je i na Rusima, bio je i na Poljacima i oni su stradali u milionskim brojkama. Ne smemo dozvoliti ovde pod okvirom naše države, našeg pravnog sistema da se takve stvari izvode.

Videli smo da se ovde predviđa za neka krivična dela da je nemoguće podneti zahtev za uslovan otpust. E, sad, emotivno, ja sam za to. Znači, za ubistvo dece, za silovanje dece, nemoćnih, sakatih, nesposobnih, itd. Iako sam još od mladosti bio protivnik smrtne kazne i učlanio se u ono udruženje protiv smrtne kazne koje je još Ivan Janković svojevremeno formirao, dakle, načelno sam protiv smrtne kazne, čak bih u ovom slučaju popustio i rekao - za ovakve slučajeve može smrtna kazna.

Ali, imajte u vidu jednu stvar. U modernoj frenologiji se smatra da su zakoni koji onemogućuju za bilo koje krivično delo i za bilo koju kaznu mogućnost uslovnog otpusta, da se oni smatraju nečovečnim, i baš se taj izraz pominje, odnosno nehumani.

Meni je drago što će ovo biti usvojeno, ali vi ćete za određeno vreme doći opet pred Narodnu skupštinu da to menjate, jer će vas naterati neko iz Evropske unije. A ja bih namerno pri ovome ostao, kako bi to bio razlog više da nas ne prime u EU.

Na drugi način se može sprečiti, u slučaju ovakvih delikata, da se neželjeni ljudi ponovo pojave na slobodi i zaprete ponavljanjem krivičnih dela.

Kod seksualnih delikata neke zemlje su uvele mogućnost kastracije, na koju osuđenik dobrovoljno pristaje. Naravno, hemijskim sredstvima njemu se suzbija seksualni nagon i on je više apsolutno nezainteresovan za ponavljanje krivičnih dela za koja mu se sudi. Ali, ne u slučaju silovanja dece, opet ponavljam, nego kod običnih krivičnih dela silovanja. U tom slučaju bi se mogla kazna smanjiti možda i za dve trećine, ako on pristane na kastraciju. Ne može se, nažalost, kastracija vršiti bez pristanka osuđenika. Može se vršiti samo uz njegov pristanak. Dakle, odrekne se seksualnog nagona i nastavi da živi, može da čita knjige, da piše. Malo crnog humora. Ali, ozbiljno mislim kad ovo kažem.

Što se tiče doživotnog zatvora, problem je što se tamo u startu već ubija želja za životom kod robijaša. Kod nekih krivičnih dela možda je dobro ubiti želju za životom, pa on umre ranije ili izvrši samoubistvo ili nešto drugo uradi. Mi smo imali u praksi zatvorskog stražara u Zenici koji je 1985. godine ubio 11 ljudi. Uzeo je pušku iz zatvora, otišao po Zenici i ubijao sve koji su mu se bilo kad zamerili. Tako je ubio 11 ljudi. Naravno, proglašen je ludim i ležao je u Centralnom zatvoru u zatvorskoj psihijatrijskoj bolnici. Čak je meni jednom prilikom pisao pismo, jer sam ja robijao u Zenici u to vreme kad je on vršio te zločine, pa me je valjda na neki način smatrao saučesnikom. U tom pismu se žalio na teške uslove, tražio pomoć i nijednom rečju nije pomenuo ubistvo. On se prvom prilikom ubio.

Dakle, kad se izgubi nada u život, kad se izgubi volja za životom, onda oni sami sebi prekrate muke i to su dosta česti slučajevi. Dosta su to česti slučajevi i kod ovih robijaša dugoprugaša. Ali, postoje ljudi koji, pogotovo ako su osuđeni nevini ili ako su osuđeni zbog nekih svojih ideala, pa čak, ako hoćete, i političkih delikata, onda oni mogu robijati sto godina a da ne pokažu ni trenutak slabosti i da ne pokažu ni strah, ni odsustvo nade, ni spremnost na suicid ili nešto slično.

Mi smo s ovim uslovnim otpustom ovde valjda stali na tih 27 godina izdržane kazne kod najtežih krivičnih dela. Ja sam malo razmatrao kolika je praksa u Evropi. U Nemačkoj već sa 12 godina može da se traži uslovni otpust kod doživotnog zatvora. U nekim zemljama 20, u nekim 24, itd. Ja mislim da to ne bi kod nas trebalo da bude baš najduže.

Ima jedan problem kod Haškog tribunala, što oni uopšte nisu predvideli uslovni otpust kod doživotne robije. Ali, kod svih onih koji su osuđeni na vremenske kazne, predviđena je mogućnost da se oslobode jedne trećine kazne. To se redovno dešavalo do unazad nekoliko godina, a onda su nekima odbili da daju tu jednu trećinu u smislu uslovnog otpusta. Za osude na doživotnu robiju, ni oni nisu predvideli mogućnost uslovnog otpusta. A to bi moralo da bude, pa makar za ove koji su izvršili ovih četiri, pet najtežih krivičnih dela, to bio neki broj od 30 godina, na primer. Ali, da se ostavi ta mogućnost. Onda se formira komisija koja obavlja razgovor i procenjuje da li se nešto u psihi tog čoveka promenilo. Verujte, ne može se promeniti ništa na bolje posle tolikih godina robije. Ako je bio spreman da ubije dete, ne može on postati bolji čovek dugom robijom. Tako da njega nije teško zadržati u zatvorskim zidinama, ali mora bu se bar formalno pružiti ta mogućnost da traži, da bi se bilo u skladu sa modernim intencijama frenologije, koja nastoji da ne oduzima nadu ni jednom robijašu.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 14.05.2019.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje predsedniku Republiku, predsedniku Vlade i ministru inostranih poslova, zašto Republika Srbija nije preduzela mere odmazde, odnosno retorzije prema Republici Crnoj Gori, nakon što su u lažiranom krivičnom procesu osuđeno 11 državljana Srbije, zbog izmišljenog krivičnog dela, čak su osuđena i dvojica izmišljenih Rusa, koji uopšte ne postoje.

Cela javnost je mogla da prati to suđenje i da vide da nikakvih dokaza nema, da se proces vodio na osnovu lažnih svedoka, inače kriminalaca ucenjenih, kupljenih itd.

Postavlja se pitanje – šta Srbija može da uradi? Srbija bi, pre svega, trebala početi da otkazuje neke bilateralne međunarodne ugovore sa Crnom Gorom i to one koje su više u korist Crnoj Gori nego Srbiji, a takvih ima dosta.

Srbija bi hitno morala da povuče ambasadora iz Crne Gore, da otkaže gostoprimstvo crnogorskom ambasadoru u Beogradu i, ako to ništa ne pomogne, Srbija bi onda morala da uhapsi 11 crnogorskih državljana, obavezno crnogorske nacionalnosti, i da im sudi u Beogradu.

Zašto da im sudi? Za pokušaj puča. Nema dokaza, pa nisu ni oni imali dokaza. Mi ih osudimo, pa onda ponudimo razmenu. Nema drugog načina. Tako rade civilizovane države.

Drugo, mi Crnoj Gori možemo napraviti mnogo diplomatskih problema, a kad se budu hapsili crnogorski državljani, da se vodi računa da se hapse oni koji imaju određene funkcije u državnoj upravi, od predsednika opštine pa nadalje, pa da se uplaše i da ne dolaze u Srbiju.

Drugo, sve olakšice koje su imali srpski turisti za letovanje u Crnoj Gori, da se ukinu, jer Crna Gora nije prijateljska država sve dok ima ovakav režim Mila Đukanovića.

Crna Gora ne zaslužuje bilo kakve olakšice srpske Vlade, bilo kakvu pomoć na ekonomskom, diplomatskom, stručnom, tehničkom, naučnom planu, jer danas se u Crnoj Gori, najgore postupa sa pripadnicima srpske nacionalne manjine. Odavno je Crna Gora prevazišla postupke albanskih ili hrvatskih vlasti na tom planu.

Danas u Crnoj Gori ni jedan Srbin ne može da se zaposli u javnoj službi, ni u javnom preduzeću. Ko god se izjasni da je Srbin, on je praktično van zakona. Progone se srpske političke partije. Lideri tih partija se hapse i takođe sude zbog izmišljene krivice, režim Mila Đukanovića odavno je prešao u otvorenu diktaturu, a sramota bi bilo za demokratsku Srbiju da uopšte održava diplomatske odnose sa diktatorskim režimom u bilo kojoj zemlji sveta, pa i u Crnoj Gori.

Mi treba da obaveštavamo neprekidno svetsku javnost šta se sve dešava u Crnoj Gori i da zatražimo od nadležnih međunarodnih institucija da stanu u zaštitu ugrožene srpske nacionalne manjine.

U Crnoj Gori živi 30% deklarisanih Srba, a kad se uzmu u obzir i oni koji su uplašeni i naterani da se izjasne kao Crnogorci, verovatno ih ima više od 50%. Srpska nacionalna manjina je najugroženija u Crnoj Gori. Ni prema jednoj drugoj nacionalnoj manjini vlast se ne ponaša kao prema Srbima. To su sve razlozi da zaoštrimo do kraja naše odnose sa crnogorskim režimom.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 18.04.2019.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje premijeru Ani Brnabić.

Zašto premijer okleva sa podnošenjem zahteva Narodnoj skupštini za rekonstrukciju Vlade? Ako je bilo nekih ovako nedoumica oko snage kroz zapadni političkih partija koje finansiraju zapadne obaveštajne službe oko političara koji po svoje mišljenje idu u američku i englesku ambasadu, posle fijaska tog zapadnog izdajničkog dela opozicije postoje vrlo stabilni društveni uslovi da se rekonstrukcija Vlade izvrši.

Srpska radikalna stranka je opoziciona politička partija i mi želimo što pre da padne vaša vlast, ali da padne u jednom normalnom parlamentarnom ili izbornom postupku, a ne da to pokušavamo izvesti uz pomoć neprijateljskih sila.

Sada kada su se ti uslovi stabilizovali Vlada bi morala da se rekonstruiše na sledeći način. Da se prvo odstrane svi ministri koji svoje mišljenje na revers dobijaju u američkoj ili engleskoj ambasadi. Ja sam pominjao često te ministre, imena nisu tu naročito važna.

Vi i sada znate bolje nego ja. Zatim, svi ministri koji su se pokazali nesposobnim, svi ministri koji su se pokazali pohlepnim, alavim, koji su ulazili u kriminalne afere, koji su vršili postupke nedostojne ministarske funkcije, pošto nam je do izbora ostalo još nepunih godinu dana, i te kako rekonstrukcija Vlade ima praktičnog smisla. Vlada bi bila uspešnija, pa bi smo na izbore išli u još stabilnijim okolnostima.

Drugo, pošto se evo pod stalnim pritiskom zapadnih sila, Srbija nalazi neprekidno godinama i pošto je taj pritisak sve jači, rekonstrukcija Vlade bi stabilizovala našu poziciju i u odmeravanju snaga sa tim zapadnim silama.

Dobro bi bilo kada bi se Vlada rekonstruisalo pre ovog susreta predsednika Republike sa premijerkom Angelom Merkel i predsednikom Francuske Makronom.

Znate, rekonstruisana Vlada, stabilnija situacija, jači aduti u rukama. Ja bih tako uradio. Svaka bolećivost donosi ogromnu štetu. Prema kome treba biti bolećiv? Polazim od pretpostavke da nije nekome ministarska funkcija babovina, nasleđena u Vladi Srbije. Polazim od toga da nema nezamenljivih, polazim od toga da se može protresti i cela ta vladajuća koalicija. Imate vi tu stranaka koje su pokazale da žele da sede na dve stolice. Sa vama su dok vam dobro ide, a čim vam krene nizbrdo, oni u drugi tabor.

O tome niste razmišljali kada ste pravili koaliciju. Vi ste koaliciju pravili pod parolom kud svi Turci, tu neka ide i mali Mujo. Međutim, to nije ispravna politička platforma. Svako ko je nedostojan, treba mu što pre reći u lice da je nedostojan. Ako to niste u stanju, zaoštriće se situacija ponovo do septembra meseca, u nekim drugim okolnostima, nekim drugim uslovima.

Ja ovo ne govorim zato što vašoj Vladi želim dobro, ja ovo govorim zato što iskreno Srbiji želim dobro, jer joj je potrebna stabilnost, jer želim na sledećim izborima da imamo što bolji rezultat, a da naravno narod nam u zasluge pribroji i to što smo bili korektni i što smo povlačili poteze koji su uvek bili najbolji za Srbiju, pa makar i ne bili u našu stranačku korist.

Druga sednica Prvog redovnog zasedanja , 26.03.2019.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja imam pitanje za ministra unutrašnjih poslova Stefanovića dr Nebojšu, što bi rekao neko ovde.

Pošto mi ne odgovara na moja prethodna pitanja, a ja i dalje temeljito obavljam istražne radnje, sad mu postavljam novo pitanje – zašto MUP dozvoljava da potpredsednik Vlade Rasim Ljajić kriminalnim radnjama kupuje celi Novi Pazar? Evo, nekoliko detalja. Bačevac, piši sve.

Ugostiteljsko preduzeće „Lipa“ iz Novog Pazara čim je Rasim Ljajić došao na vlast u tom starom srpskog gradu, prodato je za 1.250.000 evra. „Lipa“ je imala na desetine svojih objekata u Pazaru, gde, na primer, samo hotel „Vrbak“ vredi par miliona evra. Dakle, višestruko ispod cene preduzeće je prodato. Kupili ljudi Rasima Ljajića za njegov račun, jer on, znate, nije toliko glup da sve ovo što zaradi raznim kriminalnim radnjama drži u nekom budžaku, pa da miševi pojedu ili da mu neko jednog dana otme, on pametno ulaže u nekretnine.

Motel „Pazarište“ ili „Stari Ras“ takođe vredi par miliona evra. „Pazarište“ se prostire na nekoliko hektara zemlje gde prolaze dve reke, reka Raška i Sebečevska reka, a Rasim Ljajić je taj najatraktivniji objekat u okolini Novog Pazara uzeo za sebe.

Firma „Lađar“ se prostire na preko 50 hektara zemljišta. Nalazi se na putu Novi Pazar-Raška. Firma se vodi na ime Muje Ljaljara, a to je čovek koji se ceo svoj život borio da jedva preživi. Imao je jedan traktor i vadio je kamen, pesak i šljunak iz obližnjih reka. Sada je kupio za račun Rasima Ljajića i glumi vlasnika. Naravno, pravi vlasnik se zna. Zna celi Novi Pazar. Bačevac možda i ne zna. On retko ide u Novi Pazar. On je zauzet ovde nekim... Da li si ti lekar, Bačevac?

(Muamer Bačevac: Poznati…)

Jesi? Dobro.

(Predsedavajući: Molim vas, bez ličnog obraćanja)

Evo, još malo. Sad je to najjača firma u ovom delu Srbije. Poseduje firme za registraciju svih motornih vozila, parking prostor za hiljade kamiona i autobusa. Najsavremenije praonice auto, kamiona i autobusa i sva ta imovina nalazi se pored magistralnog puta Novi Pazar-Raška. Sva ova milionska imovina je vlasništvo najvećeg narkobosa Rasima Ljajića. Rasim Ljajić je zaposlio svu familiju. Muji Lađaru je dao veliku platu, naravno, kao pouzdanom čoveku, a taj Mujo nema ni osnovnu školu završenu.

Ovo građevinsko preduzeće je prodato za milion evra, a jednu firmu Rasim Ljajić je kupio za bagatelu i takođe se vodi na drugo lice.

Ribnjak „Vojin Popović“ u Novom Pazaru kupio je, takođe, Rasim Ljajić i o tome priča celi Novi Pazar. To je nešto najnovije. Moraću uskoro da odem i u Novi Pazar da se raspitam još među ljudima kako stoje te stvari.

Šta, ne smem u Novi Pazar, je li Bačevac?

(Muamer Bačevac: Bujrum, dobrodošao.)

Hvala ti na izrazima gostoprimstva. Neki dan sam bio u Sarajevu.

(Predsedavajući: Privodite kraju, gospodine Šešelj.)

Dakle, upozoravam ministra unutrašnjih poslova da se mnogo ovih informacija prikupilo, da policija ne sme ostajati skrštenih ruku, a i da je on lično odgovoran, ako ne zna, za sve ovo. Sramota je za jednog takvog ministra da ja pre njega saznajem za ovakve stvari.

Imovinska karta

(Beograd, 31.01.2017.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 104000.00 RSD 03.06.2016 -
- Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (Penzioner) Republika Mesečno 43000.00 RSD 27.01.2012 -
Poslednji put ažurirano: 08.03.2017, 11:43