Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Vojislav Šešelj

Vojislav Šešelj

Srpska radikalna stranka

Govori

Dame i gospodo, kad smo poslednji put menjali Krivični zakon, mi srpski radikali sugerisali smo Vladi, Ministarstvu pravde, a i vladajućoj većini u celini da se uvede još jedna odredba u Krivični, zakon po kome bi svaka javna izrečena tvrdnja, da je u Srebrenici bio genocid krivično bila kažnjavana.

Hitno je da se donese takva odredba, jer one stvari koje se dešavaju u našoj javnosti gore su od svih naših mogućih najcrnjih očekivanja.

Danas, u pola šest ujutru, kad čitam dnevnu štampu, u ruku mi dođe današnji broj „Danas“ i tamo članak Snežane Čongradin. Znate, čuli ste za Snežanu Čongradin, vrlo je ružna, ružnija čak i od Staše Zjajović. Staša Zjajović je starleta prema njoj. Ova liči na mungosa. Pravi mungos, očiju mi.

Ta, Snežana Čongradin, koja liči na mungosa, zamislite piše – novinarka sam u državi koja je pre 24 godine počinila genocid i koja ni dan danas, ne da se nije suočila sa tim, već je celokupno društvo u načelu sve dalje od tog procesa. I, kako vreme odmiče, državni aparat koji naziva ratnozločinačkim i itd, to vas naziva ratnozločinačkim, hajde za mene se zna, meni je zločin u krvi, ali što vas kad ste vi tako mirni i pitomi. Sad ste zato zločinački režim.

Ona kaže – Srbija je izvršila genocid. Kaže – država u kojoj je novinarka, to je Srbija i to će proći nezapaženo i nekažnjeno, a nama stižu primedbe od EU da u Srbiji nema slobode štampe, a ja bih svakog ovakvog novinara, koji ovo napiše poslao na 20 godina robije, pa nek od njega grade opozicionog lidera, neka grade mučenika. Pazite, ona bi bila odličan opozicioni lider, ružnija je i od Đilasa, i od Boška Obradovića i Sergeja Trifunovića, od Vuka Jeremića, ružnija je od sve četvorice.

(Marijan Rističević: Janko Veselinović.)

Nemoj te iz marginalnih partija, to je tvoj sektor, ti se sa njima bavi, ja samo ove kapitalce jurim.

Šta još ona piše? „Žene u crnom“, Inicijativa mladih za ljudska prava, to su oni kreteni što se pojavljuju često u antisrpskim medijima...

Šta?

(Marijan Rističević: Beško.)

To su sledbenici one Biljane Kovačević Vučo, što su joj presadili bubreg, pa ni bubreg tuđi nije uzdržao u njoj, morao je da joj otkaže poslušnost. Kaže bolje joj je u ilovaču, nego u njenom telu.

Pazite, možda se ja grublje izražavam, ali ja nemam tako loših reči kojima bih okvalifikovao ovakve ljude. Grozim se i ne daj Bože da sam već na vlasti, znao bi da se obračunam sa njima. Ovako, vi znate, ja ne volim da kršim zakone, ako koga pregazim džipom…. Na džip sam nabacio i gusenice, na otpadu sam našao sa nekog borbenog vozila, pa sledeći put kada budem gazio ove što mi zabranjuju ulazak u Skupštinu, to će ići kao po loju.

Evo, šta ona kaže: „Žene u crnom“ Inicijativa mladih za ljudska prava, jedina su i prava vrednost i elita ovdašnjeg društva. Elita! Eto vam elite. To zapadni mediji to smatraju elitom. Vi nećete da ih priznate elitom, vi mislite vi ste elita. Ne, oni su elita, a vi ste potrošna roba od danas do sutra. Vas će lako da se otarase, ako se prethodno mene otarase.
Jel prošlo pet minuta?
Dakle, nužno je što pre da pristupimo promeni Krivičnog zakona i da se ove stvari sankcionišu, da ih ne bi narod na ulici sankcionisao.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje premijeru Ani Brnabić i ministru inostranih poslova Ivici Dačiću – zašto niko od njih nije reagovao na izjavu, koju je u ponedeljak dao komesar za proširenje EU Johanes Han? On je rekao da u EU nema mesta za one koji negiraju genocid u Srebrenici, a mislim da je krajnje vreme da naša Vlada kaže zaista nema mesta za Srbiju u EU, hvala vam, mi nećemo u EU.

U Srebrenici nije bilo genocida, a napokon Vlada Republike Srbije treba da prikupi svu raspoloživu argumentaciju kojom bi obavestila svetsku javnost da je reč o velikoj podvali u kojoj je učestvovao Međunarodni sud pravde tako što uopšte nije proveravao da li je bilo genocida, nego zdravo za gotovo zahvaljujući Radetu Stojanoviću, jednom izdajniku, koga je Drašković tamo poslao da zastupa našu zemlju po tužbi BiH.

Uopšte nije proveravano da li je bilo genocida, nego su se pozvali na presudu generalu Krstiću, a general Krstić je osuđen za pomaganje i podržavanje genocida, mada ta krivična dela ne postoje u konvenciji o genocidu.

I do tada niko nije bio osuđen za genocid, a oni njega osuđuju za pomaganje neutvrđenog genocida, jer se genocid ne može utvrditi dok se konkretnom čoveku ne dokaže da je imao genocidnu nameru.

Ja vas danas upućujem na upravo štampanu knjigu Milivoja Ivaniševića „Saga o Srebrenici“ u kojoj imate konkretne poimenične podatke da muslimanski sudovi u Federaciji donose rešenja kojim se udovicama menjaju datumi i mesto smrti supruga, i kaže se u rešenju da je to zbog toga da bi ona mogla da dobije odštetu od holandske Vlade, to piše u rešenju.

Zatim, utvrdio je Milivoje Ivanišević da je skoro 1.000 koji se vode na spisku nestalih u vezi sa Srebrenicom glasalo na izborima 1996. godine, da su u međuvremenu postepeno umirali, jer su bili u tim godinama i sahranjivani sveži leševi u Memorijalnom centru u Potočarima, a ne kao iskopane kosti, kako oni vole da kažu iz masovnih grobnica.

Ovde ima i 86 fotokopija raznih dokumenata gde se falsifikuju podaci ljudi koji su poginuli 1992, 1993. i 1994. godine proglašavaju da su ubijeni, da su streljani u julu 1995. godine.

Ono što je ovde važno napomenuti, premijer Brnabić kaže da je bio strašan zločin. Jeste strašan zločin kad se strelja između 1.000 i 1.200 zarobljenika, ali je još strašnije zločin kad Muslimani u Sarajevu ubiju između 4.000, 5.000 srpskih civila, pa niko ne postavlja to pitanje, čak je i Srbija na to u priličnoj meri zaboravila.

Ne sme više da nas prati taj kompleks Potočara, kompleks Srebrenice, hoćemo istinu, ali potpunu istinu. Ja sam se potrudio da u dva toma od po 1.000 strana i više od 1.000 strana, koncentrišem sve podatke do kojih smo do sada došli, i na putu je i treći tom u kome ću to dovršiti.

Ali to je posao koji treba Vlada Republike Srbije da okonča, da stane svojim autoritetom iza podataka, da ih naravno, prvo proveri, a onda kaže celom svetu – nemojte više da se sa tim stvarima igrate.

Genocida nije bilo, a ko je organizovao zločin?

To niko nije pokušavao da utvrdi na pet mesta je bilo streljanje, ustanovljeno je samo na jednom mestu na vojnoj ekonomiji Branjevo, ko je streljao oko 300 Muslimana, jer je tamo bio onaj Erdemović, a na četiri mesta se ne zna, ali se zna da nije bio ni jedan pripadnik Drinskog korpusa. Ni jedne brigade u sastavu Drinskog korpusa, a sam Erdemović je govorio o velikoj količini zlata i deviza koje je došlo uoči tog streljanja.

Dakle, neko je spolja spremao to, Beara, koji je bio glavni organizator na terenu umro je, odneo sve tajne sa sobom u grob, do kraja je ćutao.

Mi to moramo sad na drugi način da utvrđujemo, ali imamo podatke iz izveštaja holandskog Centra za istraživanje ratne dokumentacije, za ratnu dokumentaciju, da je specijalna jedinica SAS bila na području Srebrenice za sve vreme streljanja, jer su vojnici SAS-a dolazili naveče u holandsku bazu, da se peru, da skidaju blato sa sebe, da čiste oružje, itd.
Gospodine predsedniče Republike, dame i gospodo narodni poslanici.

Nama je saopšteno prvo da ću imati 40 minuta, onda su to naglo danas promenili i rekli samo 20 minuta šefovi poslaničke grupe, tako da ću ja ono što sam planirao kao jedan celovit ekspoze, sada da skraćujem na najvažnija pitanja koja mi se čine trenutno aktuelna.

Prvo, naš je osnovni problem što je Srbija dugo godina u ulozi magarca i otvoreno su nam to rekli da smo magarac, koga stalno tuku i kad je stvarno nešto pogrešio i kad nije, a s vremena na vreme daju kao nagradu malu šargarepu kad smatraju da je negde bio poslušan i da zaslužuje tu šargarepu.

Naš bi cilj morao da bude Srbija što pre prestane da bude magarac. A stalnim zaklinjanjem u evropski put mi to ne možemo postići. Jer, šta god da je u pitanju, šta god od nas traže uvek je ucena - ne možete bez toga u EU.

A šta ćemo mi u toj EU, mi imamo prijatelje koji će uskoro rasturiti tu EU, Mari le Pen, Mateo Salvini, Viktor Orban naš veliki prijatelj, s tim se slažem, mi smo krenuli s tim uspostavljanjem prijateljstva sa zvaničnom Mađarskom još kao opozicija 90-ih godina, sećaš se toga, nadam se, Vučiću, ti si ispred naše stranke bio zadužen za to. I tad smo uspostavili vrlo prijateljske odnose i ponosni smo na to.

Ovde jednu stvar koju si izrekao moram prvo da izrazim neslaganje, da je Srbija prekinula svoj državno-pravni kontinuitet. Jednom jeste, to je uradio Koštunica prihvatajući da Srbija bude primljena u novembru 2000. godine u UN, kao novi član, iako smo se borili da imamo kontinuitet.

I sad šta se desilo? Kad su nama sudili po tužbi BiH onda su nas tretirali kao da smo zadržali kontinuitet članstva u UN i osudili nas, a kad smo mi tužili zemlje NATO pakta onda su rekli - nismo članica EU i ne možemo to da radimo.

Međutim, između SRJ koja je ponovo primljena u UN i današnje Srbije postoji kontinuitet iako se Rezolucija 1244. Saveta bezbednosti odnosi i na SRJ, mi imamo taj kontinuitet, on je priznat izričito u Ustavnoj povelji, a Crna Gora kao federalna jedinica još se tada obavezala ako dođe do raspada zajedničke države da ona Srbiji prizna kontinuitet i nikad to nije dovela u pitanje.

Dakle, kontinuitet Republike Srbije je potpuno besprekoran i o tome treba voditi računa. Ja znam sve šta sadrži ta rezolucija, u javnosti najčešće ističemo ono što bi moglo biti pozitivno za Srbiju, pomalo prećutim ono što ne valja za Srbiju. Naravno, kao svaki političar. Ali, ta rezolucija ipak je veoma značajna. Pošto se nikada nismo odrekli tog međunarodno-pravnog kontinuiteta, da nemate razloga za toliku brigu.

Nasledili ste kao vlast jedno vrlo loše stanje, i sve ovo što si rekao prethodnim Vladama je bilo tačno, od 5. oktobra na ovamo Srbija je samo srljala u propast. Ne samo da su nas izdajnici vodili, nego glupi i nesposobni ljudi su bili na čelu države. Čak i kad bi hteli da urade nešto za državu, oni to nisu znali i uradili bi na nakaradan način. Tu su se stvari značajno promenile i to mi kao opozicija moramo da priznamo, ali se još nisu dovoljno promenile.

Kad ste krenuli u ovaj proces pregovaranja u Briselu, sa ta dva paketa Briselskih sporazuma, vi ste dali, kao vlast, značajne ustupke Albancima, a za uzvrat mi smo dobili ili je izgledalo da smo dobili samo Zajednicu srpskih opština. Sad nam to ne daju. Ne daju Albanci i očekivali smo njihov otpor, ali ni jedna zapadna sila nas ne podržava da to moramo dobiti. To tako stoji. Smatram da ni ti, kao predsednik Republike, ni Vlada ne biste smeli dalje da pregovarate o bilo čemu dok se to ne razreši. Naravno, za početak pregovora uslov bez kog se ne može je da ukinu ove sankcije koje su doneli na robu iz Srbije.

U jednom trenutku si izjavio da ne bežiš od sopstvene odgovornosti za 1998. i 1999. godinu. Ne vidim u čemu je ta odgovornost. Mi tada nismo glasali za plaćenom Iri Ahtisari, mi smo jedini bili protiv, bio je i Rističević, priznajem. Bio je i Rističević, ispravka. Mi smo svi tada bili protiv, ali su socijalisti, julovci doveli Vuka Draškovića da bi dobili većinu u Narodnoj skupštini. Kad god je trebao neki izdajnički akt, uvek je Vuk bio tu. Naravno, posle ga odbace, jer on nije ni za šta. Ali ti, predsedniče, držiš još dalje u životu ovde SPO, iako da nije na vašoj listi on bi davno otišao na smetlište istorije, jer niko više neće sa njih, niti ima jednog glasa u Srbiji. Otkud taj prenaglašeni humanizam, ja ne mogu da shvatim.

Nešto drugo bih želeo da prihvatiš kao jedan dobronameran savet. Predsednik Republike, po našem Ustavu, predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i svetu, ali, ukupnu unutrašnju i spoljnu politiku vodi Vlada. Predsednik Republike ne zastupa automatski Srbiju i za svaki tvoj spoljnopolitički nastup trebalo bi prvo Vlada da zaseda, da odredi određene okvire i da ponudi predsedniku Republike, kao čoveku sa najvišim autoritetom, da ode i da zastupa to.

Naravno, ja znam koliki je tvoj autoritet sada. To nije imao ni jedan predsednik do sada. To je imao Milošević u prvoj fazi vladavine, kasnije je i on izgubio. Imaš stranku koja dominira Skupštinom, sa apsolutnom većinom poslanika, apsolutna većina ministara je pod tvojom kontrolom i jasno mi je da to po prirodi stvari nije potrebno, ali potrebno je iz drugih, taktičkih razloga da svaki put kad zastupaš Srbiju možeš da kažeš – ja bih to možda i prihvatio, ali neće Vlada koju ovde predstavljam.

Predsednik Republike je, po teoriji, po definiciji, šef izvršne vlasti, ali formalni šef izvršne vlasti. Suštinski sva izvršna vlast je u Vladi, osim onog što je taksativno nabrojano u Ustavu kao ingerencija predsednika Republike.

To je sad jedan dobar manevarski prostor koji treba iskoristiti. Ne treba više praviti ovolike pauze sa izlaskom pred Narodnu skupštinu. Nije Narodna skupština sad neka ala od koje preti opasnost. Svi smo, pre svega, skoro svi, dobronamerni da učinimo nešto što je za Srbiju najbolje i u stanju da nađemo saglasnost kada je Kosovo u pitanju. To se ne dovodi u pitanje, ali dobro je da imaš da kažeš sledeći put – ja moram pred Narodnu skupštinu sa tim.

Još jedna stvar. Šta god se pojavi kao ideja u tim pregovorima, ti moraš da zastupaš Ustav Srbije i u njegovom okviru da deluješ. Ako se pojavi neko sa idejom o podeli Kosova, tebi je potreban opšti pravni akt na kome ćeš bazirati svoj pregovarački kapacitet. Po mom mišljenju to bi mogao biti Ustavni zakon kojim se dozvoljava Vladi i predsedniku Republike da vode i pregovore koji bi mogli proizvesti promenu granica Srbije. Ali odmah treba reći – ne možemo mi pregovarati o podeli Kosova na osnovu sadašnje situacije, mi moramo krenuti od 1690. godine. Ko je oterao Srbe sa Kosova kad su bili 100 procentno stanovništvo tamo? Pa, Turci, zato što su Srbi se digli na ustanak kad je Austrijska vojska prodrla u Tursku, Pikolomini se razboleo od kuge u Skoplju, umro u Prizrenu, novi general bio nesposoban, Turci se sredili i krenuli u protiv napad i ubijali sve pred sobom i Turci morali da beže. E, sad su Turci prijateljska zemlja od koje nam ne preti opasnost, Čedo.

(Čedomir Jovanović: Znači, opet su nas ludaci vodili?)

Dakle, to treba neprekidno ponavljati. Ti si nama danas održao predavanje. Neki znamo za te činjenice, neki nisu znali. Nije to loše za domaću javnost. To treba stalno strancima ponavljati. Ako ne možemo postići stanje iz 1690. godine, možemo stanje uoči Drugog svetskog rata.

Uoči Drugog svetskog rata na Kosovu i Metohiji je otprilike bilo pola -pola. Pola Albanaca, pola Srba i ostalih, otprilike. Nije velika razlika. Hoćemo li da delimo? Hajde da delimo pola – pola, jer, kako mi sad da priznamo to što su Albanci uz pomoć fašističkih okupatora proterivali Srbe i ubijali, pa da priznamo pod komunističkim režimom što su ih sistematski proganjali i proterivali, pa da priznamo i ovo što se desilo u ratu 1999. godine. To treba neprekidno ponavljati.

Drugo, neprekidno treba ponavljati i spoljne stvari koje se tiču Bosne i Hercegovine i Hrvatske, to se nikako ne sme zaboravljati. Nikako ne smemo da zaboravimo da je Republika Srpska Krajina bila teritorija pod zaštitom UN i da su Hrvati proterali više od 200.000 Srba, sve živo što su zatekli, oni su pobili. Nije to svršena činjenica, tu činjenicu nikada ne smemo prihvatiti.

Dajte kompenzaciju, Hrvatskoj je sad od životnog značaja da ima zapadne delove te teritorije, pa dajte kompenzaciju, istočna Slavonija, Zapadni Srem, Baranja, Dubrovnik i Dubrovačko primorje. Da li će Hrvatska dobiti kompenzaciju? Eno je Zapadna Hercegovina, gde su Hrvati u ogromnoj većini?

Pazite, ako dolazi do toga da se teritorije dele, onda sve mora biti na stolu. Zašto ne smemo biti zadovoljni stanjem u Bosni i Hercegovini? Zato što je kršen Dejtonski sporazum, a Srbija je garant tog Dejtonskog sporazuma. Okupatori su koristili slabe režime poput režima predsednika Republike, Dragana Čavića, i predsednika Vlade Dragana Mikerevića, koji su sve prihvatili naloge koje je okupatorski guverner ispostavio, tada je bio Pedi Ešdaun koliko me sećanje služi.

Onda, naveli su rukovodstvo Republike Srpske da se samo odriče svojih ustavnih nadležnosti, poput vojske, na primer. Kako je izvedena podela na entitete? U Dejtonskom sporazumu je bilo predviđeno da će međunarodna arbitraža rešavati pitanje granice u oblasti Brčko. Zatim je arbitraža samovoljno rekla - predlažemo Distrikt Brčko, da se Republika Srpska podeli na dva dela i da Distrikt Brčko ima većinu muslimanskog stanovništva. Sam grad Brčko ima većinu srpskog, ali Distrikt ima većinu muslimanskog, muslimani i hrvati u ogromnom broju nadjačaše Srbe.

Gde je izlaz na more Republici Srpskoj? Da su ozbiljni ljudi vodili to razgraničenje, Republika Srpska po međunarodnom pravu ima 49% izlaska na more. Kod Neuma BiH izlazi 21 kilometar i još nešto desetina ili stotina metara. Znači, Republika Srpska bi morala imati više od 10 kilometara. To treba neprekidno ponavljati. To nisu stvari koje su zaboravljene, jer je neprirodno stanje i u Hrvatskoj i u BiH.

Što se tiče Crne Gore, tu bi naša Vlada morala mnogo oštrije mere da preduzme, da mere odmazde, retorzije primeni svaki put kad Crna Gora postupa na nedozvoljen način sa pripadnicima srpskog naroda koji tamo žive kao autohtoni narod i da zaštiti Srpsku pravoslavnu crkvu. Ne može Vlada Mila Đukanovića na legalan način nikako da proglasi imovinu Srpske pravoslavne crkve za državnu. To ne može ni po jednom međunarodnom ugovoru, ni po jednoj konvenciji.

Dalje, imamo mi još nekih problema o kojima treba govoriti. Kako se zapad ponašao?

Vučiću, tebe su hteli da ubiju još 1999. godine. Da li ti je zakazana emisija na RTS u isto vreme kada je RTS bombardovan? Da li su hteli da te ubiju? Opet će hteti da te ubiju ako se pokaže da ne mogu da te slome.

(Filip Stojanović: Domaći izdajnici.)

Ja mislim da će biti suptilniji. Ja mislim ovog puta da ti najviše prete… i to najozbiljnije kažem i vodi računa o tome.

Nemoj ta obećavaš da ćeš se povući ovoga ili onoga puta. Lako ćeš se ti povući ako doživiš fijasko. Ne moraš uopšte da obećavaš to, nego gledaj da ga ne doživiš, a i gledaj da im ne ispuniš želju.

Slučajno si preživeo 1999. godine, kada ti je majka tamo bila u isto vreme, ali ne u tom delu zgrade. Da li se sećaš da ti je bilo zakazano da nastupiš u emisiji Lari Kinga? Nismo znali da će biti bombardovan, ali pukim slučajem si to izbegao.

Što se tiče eventualne međunarodne arbitraže za Kosovo, ne smemo je nikako prihvatiti. Imamo iskustvo sa Brčkom i nema, Brčka arbitraža je pokazala šta nas čeka.

Dalje, spremaju Šiptari optužnice protiv srpskih generala i oficira i vojnih i policijskih. Ti treba kao predsednik Republike da izađeš u javnost i da kažeš – ni po koju cenu srpski oficiri neće biti isporučivani nikakvom sudu van Srbije i nikakvom sudu koji nije u pravnom sistemu Srbije! Oni mogu da kažu i Kosovo je u Srbiji. Samo sudovi koji su u pravnom sistemu Srbije mogu biti nadležni.

Što se tiče braće Bitići, tu više nema problema. Za petnaestak dana po našem zakonu taj zločin će da zastari.

Po zakonu koji je vredeo u vreme ubistva braće Bitići apsolutna zastarelost je bila 20 godina. Kada smo mi studirali na fakultetu, inače apsolutna zastarelost je bila 20 godina. Da li je tako? Ti si bio neuporedivo bolji student od mene, a ja sam mnogo bolji pravnik, ali tu smo negde.

Za sva krivična dela je bila zastarelost 20 godina, osim ratnog zločina, genocida i zločina protiv čovečnosti, a braća Bitići ne ulaze u nijednu od ovih kategorija. Motivi za njihovo ubistvo su čisto kriminalni. Oni su uhapšeni na graničnom prelazu, odležali prekršajni zatvor, pušteni na slobodu, a onaj koji ih je ubio, kod njih je našao mnogo novca i radi pljačke je to uradio. Nikakvih, dakle, elemenata ratnog zločina ili zločina protiv čovečnosti ili genocida nema.

Dalje, šta bi trebali da uradimo pod hitno? Pod hitno bi trebalo da zahtevamo da Rusija i Kina uzmu učešće u snagama KFOR na Kosovu i trebalo bi da razrešiš pitanje, odnosno problem koji se dešava u Novom Pazaru. Sulejman Ugljanin sada maše sa nekom rezolucijom iza koje stoji Rasim Ljajić. Evo, Rasima nema.
Znao sam da neće doći na ovu sednicu.
Ali, Rasim ga podržava u Bošnjačkom nacionalnom veću. Da nije Rasimove podrške, ne bi Ugljanin imao nikakav autoritet. Ovo je problem koji hitno mora da reši Vlada Srbije.
Nisam više ni očekivao.

Gospodine predsedniče Republike, beži, Dačiću, da me predsednik dobro čuje. Dame i gospodo narodni poslanici, 2024. godine prestaje mandat ruskog predsednika Vladimira Putina. Naravno, gospodin Putin je u punoj fizičkoj i mentalnoj snazi. Ruski narod, a i svi slovenski narodi, bar oni pravoslavni, žele da još dugo bude na vlasti, ne samo u Rusiji, nego i u slovenskom svetu. I po svoj prilici do 2024. godine sprema se ujedinjenje Rusije, Belorusije, Kazahstana i verovatno Ukrajine, ako se do tada Ukrajina vrati u zagrljaj majke Rusije, u izvesnu konfederaciju, nešto između federacije i konfederacije, gde će zajedničko biti samo pitanje spoljne politike, vojske i monetarne politike. Smatram da bi Srbija trebala da krene u tom pravcu, na vreme da učestvuje u toj integraciji, jer bi nam to integracija sa Rusijom, Belorusijom, Ukrajinom, Kazahstanom, možda Ukrajina, ali Kazahstanom kao sigurno, i još nekim državama, donelo mnogo privilegija. Ja računam, u svakom slučaju, cenu nafte i gasa kakva je u Rusiji i mnoge druge stvari, i sve sirovine po ruskim cenama, a naravno, i naši proizvodi da se plasiraju na tom ogromnom tržištu.

Mislim da bi naši potezi u tom pravcu izazvali buru na zapadu. Prvo, verbalnu agresiju, poput Čede Jovanovića, pa možda i još veću…

(Predsednik: Vreme.)

Još dve rečenice, Majo. Ovo što me je prekinuo Čeda. Daj mi dve rečenice.

(Predsednik: Završite.)

S druge strane, može se desiti da bi nas odobrovoljili da bi pokušali i sa nekim većim i značajnijim ustupcima. Ako im kao realna opasnost zapreti srpska integracija sa Rusijom, Belorusijom, Kazahstanom i drugim zemljama, ja sam ubeđen da će možda biti i skloniji ka mnogo, mnogo većim ustupcima nego što su do sada i pomišljali. To je hajka koja dobija u svakoj varijanti.
Ja nisam očekivao, dame i gospodo narodni poslanici, da ću u ovom mandatu ikada imati povoda da pohvalim vladajuću većinu, ali evo prvi put se desilo da nam nisu nagomilali sve tačke dnevnog reda u jednu jedinstvenu raspravu, pa da onda zapravo nemamo mogućnosti ni o jednoj tački dnevnog reda da tu raspravu detaljno sprovedemo i da ona bude značajna i za onoga ko je zakonski projekat podneo i za građane ove zemlje nad kojima će se zakon primenjivati.

Ali, eto za jednu stvar da vas pohvalim, a odmah za drugu da vas napadnem. Opet ste ovaj zakon podneli po hitnom postupku. I većina zakona se u ovoj Narodnoj skupštini podnosi po hitnom postupku. A, po logici stvari po hitnom postupku su išli samo zakoni koje inicira nešto poput vanrednog stanja.

Ne mora biti vanredno stanje u pravom smislu reči, ali može biti nešto što se desilo iznenada, što je ugrozilo normalan život građana, što je skopčano sa nekim opasnostima ako se ne postupi po hitnom postupku, itd.

Vi imate običaj da donosite po hitnom postupku, zato što vas mrzi da uđete u normalnu zakonodavnu proceduru, zato što vas mrzi da ostavite opozicionim strankama dovoljno vremena da podnesu amandmane, da se spreme za raspravu i vi mislite što se brže zakon izglasa, da će on biti kvalitetniji, brže će se primenjivati, ali onda dođemo u situaciju da moramo stalno iznova usvajati novele. Na sve zakone koji su donešeni, teško da neki ima, koji već nismo novelisali.

Ovde je posebno interesantno kako ste obrazložili usvajanje ovog zakona po hitnom postupku. Kažete u ovom obrazloženju da je razlog za hitan postupak, da su započeti postupci razlog u vezi sa izgradnjom i ozakonjenjem objekata.

Pa, ti postupci u vezi sa izgradnjom i ozakonjenjem objekata već decenijama počinju, pa nikako da se završe, nikako da krenu od početka. Vrlo malo se objekata legalizuje, sprovede u zemljišne knjige, sve stvari stoje na mestu, zapravo, zbog lenjosti administracije, zbog pokušaja da se taj proces od strane birokratskog aparata, nije ovo samo napad na vas, vi ste dosta tog aparata nasledili od ranijih režima, od ovog mafijaškog puča 5. oktobra, pa nadalje.

E sad, mi moramo voditi računa kako da sprečimo tu birokratsku samovolju i kako da sprečimo korupciju koja se u organima lokalne vlasti obavlja u uslovima visokog stepena birokratske samovolje.

To možemo uraditi samo tako što će se preciznije regulisati uslovi legalizacije objekata, pa zauzeti principijelni stavovi da se skoro sve ono što je izgrađeno na privatnim placevima legalizuje, osim ako postoje jaki razlozi da se ne prihvati legalizacija, zato što se neki javni interes ugrožava na taj način.

Dakle, da tu budu cene najjeftinije, da se procedura sprovodi brzo i da unapred svaki građanin može sam da obračuna koliko će platiti, a ne da iznos zavisi od onog činovnika koji ga čeka na šalteru i u stanju je da ga beskrajno šalje od šaltera do šaltera, da ga na taj način natera na kraju i da odustane od legalizacije kad vidi koliki je iznos na kraju i koliko su ga maltretirali dok je došao do završnice.

Ako se ovi poslovi oko legalizacije ne završe u doglednom roku, naravno da će biti velika šteta za društvo, i država gubi značajne prihode jer onda ovi objekti ne idu u promet, čim se objekat legalizuje i kad je unesen u zemljišne knjige mogu da se sklapaju kupoprodajni ugovori. Ako objekat nije u zemljišnim knjigama onda ne može da se sklopi kupoprodajni ugovor, ne može da se overi kod nadležnog notara i ne može da se prenese u zemljišnim knjigama. Mogu se, zapravo, nelegalni ugovori o kupoprodaji doneti, ali onda je to stvar priznanica na papirima i to traje negde do biološkog okončanja života onoga ko je učestvovao u takvom građanskom kontaktu, a posle pred sudom je veoma teško dokazati šta je zapravo bilo ugovoreno, koliko je novca bilo isplaćeno, kako je isplaćeno itd. To su, onda beskrajne parnice koje u našoj praksi mogu da traju i po 20 godina.

Sve vlade od 2000. godine su pokušavale, bar su tvrdile da pokušavaju da reše problem objekata sagrađenih bez građevinske dozvole, ali ovde na prvo mesto treba staviti objekte koji su izgrađeni na zemljištu u državnom vlasništvu i to na mestima gde je apsolutno zabranjena svaka gradnja. E, tu ste pokazali apsolutnu nesposobnost, i ministarstvo i organi lokalne samouprave. Zašto? Niko se od vas ne usuđuje da ruši dve kuće Tomislava Nikolića, ili tri, koliko ih ima u zaštićenom pojasu reke Save, gde su izvorišta pijaće vode. Dok to ne rušite vi nemate moralno pravo da bilo kome drugom rušite, a skloni ste da rušite sirotinji.

Mi smo nekoliko puta slali naše aktiviste da spreče to iseljenje, jednom, dva puta, pa treći put, na kraju oni im obračunaju još veće troškove sprovođenja rušenja objekata, a bode u oči ono što je podigao Tomislav Nikolić. Vaša vlada je duboko zaglibila sa Tomislavom Nikolićem. Ta uredba koju ste doneli za Tomislava Nikolića, da ostane u palati državnoj od 800 kvadrata, će biti spomenik najvišeg oblika korupcije vaše vlasti. Jel to koruptivna radnja? Jel to nešto normalno? Zamislite predsednik SAD istekne mu mandat i on odluči da ostane u Beloj kući, i novi predsednik da podiže šator u dvorištu Bele kuće. To se kod nas dešava. Hoće li svaki predsednik po jednu palatu sebi da obezbeđuje?

Komunisti su svojevremeno krenuli na taj način kad je došlo do one privatizacije 1990. godine, oni su počeli da privatizuju i objekte koji se nisu smeli privatizovati, a to su bili službeni stanovi i službeni rezidencijalni objekti.

To nije smelo da se privatizuje. Mogli su privatizovati stanovi u društvenoj svojini. To je bio smisao privatizacije, da čovek koji je faktički vlasnik stana u društvenoj svojini, kome niko taj stan ne može oduzeti postane i njegov formalni vlasnik da izađe sa njim na tržište i da se na tržištu obavlja onda veći promet koji državi donosi i veću naplatu poreza. To je bio smisao. Jedan Budimir Lončar uzeo je lepo državnu vilu, prodaje je na brzinu, uzeo pare i ode. Koliko je bilo takvih?

Sad vi dozvoljavate nešto slično. Tomislav Nikolić ostade u državnoj palati. Do kada? Dok mu traje mandat, kako mu se zove ovaj izmišljeni organ, za saradnju sa Kinom i Rusijom, i ide predsednik Vučić u Rusiju ne vodi Tomislava Nikolića, šta će mu budala samo da mu kvari raspoloženje tokom puta. Ide u Kinu, svečano ga tamo dočekuju, ne vodi Tomislava Nikolića. Zašto? Pa, da mu nešto ne pokvari tamo, samo mu može pokvariti, može poneti žutu vodu iz Morave, da piju žuti ljudi u Kini. Šta je drugo mogao da radi?

Mislite da je narod glup, da narod ne razume te vaše postupke, a vi kao vladajuća većina ste se u jednom momentu uplašili da Tomislav Nikolić ne formira novu stranku i da vam ne predstavlja konkurenciju na izborima. Čuj, Tomislav Nikolić novu stranku. Može sa Veljom Ilićem stranku pijanaca, ako im Bora Đorđević pozajmi naslov one svoje stranke iz 1990. godine – Partija običnih pijanaca, to bi bio naziv stranke Tomislava Nikolića i Velimira Ilića.

Na kraju, nikada vaše inspekcije nisu pregledale poslovanje Fondacije „Dragice Nikolić“. Tamo su opljačkani milioni evra, više od pet miliona evra, vi ste to propustili, i njemu je sada sve dozvoljeno. Nikada niste ispitali otkud mu milion evra da podigne crkvu u svom rodnom selu. Kada je video da nema naroda koji će ići u tu crkvu, jer tamo je svega 15-ak stanovnika u poznoj životnoj dobi, onda je odlučio da to bude manastir, pa je našao nekoga iz crkve koga je podmitio da nađe jednu kaluđericu koja će tamo samovati i čuvati mu crkvu.

Šta je crkva? Crkva treba da bude porodični mauzolej. Toliko pohlepa unakazi čoveka, neverovatne stvari uradi sa njegovom psihom, da je on zamislio da je faraon i da mu treba faraonska grobnica.

Dalje, Zorana Mihajlović, kao ministar građevinarstva i kapitalnih objekata i čega još, Nataša, jel još nečega ministar?

(Nataša SP Jovanović: Saobraćaja.)

Gde god se ona mešala, uvek je bilo promašaja, odugovlačenja radova, klizanja čitavih planina na puteve koje je gradila. Sada, predlagala je tri zakona sa različitim nazivima za legalizaciju objekata i sa po nekoliko izmena. Poslednji Zakon o ozakonjenju je donesen 2015. godine, pa, menjan i dopunjavan 2018. godine. Ni jedan od tih njenih zakona nije dao nikakav rezultat. Zašto? Zato što vaša lokalna samouprava, odnosno i državni administrativni organi ili organi lokalne samouprave kojima je država poverila javna ovlašćenja nisu u stanju da prate izgradnju nelegalnih objekata i da odmah intervenišu čim počne izgradnja.

Zašto oni nisu to u stanju, a mi znamo da postoji, dobro je rekao Petar Jojić – prava građevinska mafija, koja gradi na veliko ogroman broj kuća i stanova i kojima se nikada ne pojavljuju ti opštinski, gradski kontrolori. Kada se izgradi objekat, onda je kasno da se ruši, onda je grehota da se ruši, ne sme da se ruši. Može se oduzeti deo objekta, da se nadoknade troškovi državi neplaćeni za komunalije, za razne druge obaveze itd, ali da se ruši, to je grehota, to ne sme da se radi, pogotovo ako je objekat na privatnoj svojini i ako ispunjava formalne zakonske uslove, osim toga što nema dozvole. Ali, onda se ništa ne radi, videli smo kakvih ima primera zgrada u Beogradu, ono je za filmove iz naučne fantastike, zgrada visoka nekoliko spratova, a široka 2,5 metra, možda nema ni 2,5, u centru Beograda.

Kada su u pitanju ti poslovi ozakonjenja i legalizacije, nekada je to u gradu Beogradu bilo u nadležnosti gradskih opština.

Gradskim opštinama su uporno smanjivane nadležnosti, jer onaj koji je vladao u gradu, hteo je da u opštinama u kojoj je na vlasti protivnička stranka, ima što manje nadležnosti.

Zato su ukidana i ta javna preduzeća koja su raspolagala poslovnim prostorom, državnim poslovnim prostorom, koja su taj prostor iznajmljivala. Neke opštine su uspešno poslovale, pa su mnogo novca zarađivale, a u nekima je opet bio kriminal, pa nisu mogle da ostvare prihod.

Kada sam postao predsednik Opštine u Zemunu, zatekao sam javno preduzeće „Poslovni prostor“ sa pet zaposlenih i sa ogromnim dugovima. Sproveo sam akciju naplate poslovnog prostora od jednog do drugog zakupca i uskoro mogao da zaposlim nekih 130 ljudi, od kontrolora do ovih, do onih, ali 130 ljudi koji nisu imali hleba, dobili su hleb, a taj novac je i ranije postojao, samo nije išao na opštinski račun nego je išao ko zna na kakve privatne račune, u advokatske kancelarije koje su preuzimale na sebe obavezu da vode sudske procese radi uterivanja dugova navodno itd.

Opština ima nadležnost da iseljava one koji protivpravno dođu u određen poslovni ili stambeni prostor. One to nisu mogle da koriste u slučaju poslovnog prostora.

Dalje, imate situaciju da se najavljuje opet povratak određenih opštinskih nadležnosti sa grada Beograda na gradske opštine. Mora se usvojiti jasna koncepcija gradskih opština. Da li one treba da postoje ili ne? Ako ćete ih svoditi na obične kancelarije, detašmane, gradske vlasti, da bi određeni šalteri bili bliži građanima, onda nema potrebe da se glumi lokalna samouprava, da se ide na izbore, nego jednostavno imate već gotove kadrove, zaposlene neka rade to.

Lokalna samouprava, pa makar to bila gradska opština sa realno manjim nadležnostima nego ostale opštine, nego one prave opštine, mora imati neke nadležnosti da bi imala svrhu postojanja.

Treba propisati nadležnost u slučaju legalizacije objekata, ali da joj se striktno da propisano šta može, šta ne može i koliki je cenovnik za svaku legalizaciju, da se ne ostavlja ništa na volju službeniku, da službenik samo proverava da li su ispunjeni uslovi i ništa više, a ne da on obračunava i da više puta građanin dolazi.

Objekti na privatnoj svojini, dakle, mogu začas da se legalizuju i da se da i određen popust građanima, da bi to išlo brže, jer korist za državu je kasniji izlazak tih objekata na tržište i naplata poreza kod kupoprodajnih ugovora, a ne ono što će se dobiti od legalizacije objekta. To treba da se uradi i to bi onda išlo brzo.

Još treba podstaći opštinske službenike određenim procentom povećanja zarade ako ide brže ta privatizacija objekata, jer će onda oni više da rade. Biće više zainteresovani za rad. Umesto da ih stavljate u poziciju da traže da im se plati mito, da budu korumpirani, vi ih podstičete da napornijim radom oni stiču viši prihod.

Dakle, trebalo bi da se vidi struktura bespravnih objekata. Oko 90% tih objekata je građeno iz potrebe, iz potrebe građana da obezbede krov nad glavom sebi i svojoj porodici, da prošire svoje stambene objekte, da im poboljšaju kvalitet itd.

Ima dosta poslovnih objekata. Izgradnja svakog poslovnog objekta povećava zaposlenost, povećava proizvodnju. Dakle, treba i to podsticati.

Ja vidim svaki dan kad prolazim kroz Zemun, znate, na privatnim parcelama ruše se stare kuće, podižu veće sa više spratova i ponosan sam na to. Nekako Zemun raste ko iz vode. Nije to mnogo spratova. Nekad su to četiri stana, šest do deset stanova. Verovatno je sve bez dozvole. Zašto bi nam to smetalo, ako su ti ljudi spremni da državi isplate sve dažbine? Samo treba pokazati dobru volju i ubrzati taj posao i nekada, kada je reč o legalizaciji, naknadnoj legalizaciji, dati im da to plate u određenim ratama. Ako duguju državi, može se deo objekta uzeti za državu, ali se ne može više nikome pretiti rušenjem.

Srušite Tomislavu Nikoliću, pa onda govorite o rušenju. Sramota je svakog državnog funkcionera, svakog člana Vlade, ako se bilo gde u Srbiji ruše stambeni objekti, a ne sruši se prethodno nešto što je apsolutno nedozvoljeno, a to su kuće Tomislava Nikolića na levoj obali Save u zaštićenom pojasu.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje predsedniku Republiku, predsedniku Vlade i ministru inostranih poslova, zašto Republika Srbija nije preduzela mere odmazde, odnosno retorzije prema Republici Crnoj Gori, nakon što su u lažiranom krivičnom procesu osuđeno 11 državljana Srbije, zbog izmišljenog krivičnog dela, čak su osuđena i dvojica izmišljenih Rusa, koji uopšte ne postoje.

Cela javnost je mogla da prati to suđenje i da vide da nikakvih dokaza nema, da se proces vodio na osnovu lažnih svedoka, inače kriminalaca ucenjenih, kupljenih itd.

Postavlja se pitanje – šta Srbija može da uradi? Srbija bi, pre svega, trebala početi da otkazuje neke bilateralne međunarodne ugovore sa Crnom Gorom i to one koje su više u korist Crnoj Gori nego Srbiji, a takvih ima dosta.

Srbija bi hitno morala da povuče ambasadora iz Crne Gore, da otkaže gostoprimstvo crnogorskom ambasadoru u Beogradu i, ako to ništa ne pomogne, Srbija bi onda morala da uhapsi 11 crnogorskih državljana, obavezno crnogorske nacionalnosti, i da im sudi u Beogradu.

Zašto da im sudi? Za pokušaj puča. Nema dokaza, pa nisu ni oni imali dokaza. Mi ih osudimo, pa onda ponudimo razmenu. Nema drugog načina. Tako rade civilizovane države.

Drugo, mi Crnoj Gori možemo napraviti mnogo diplomatskih problema, a kad se budu hapsili crnogorski državljani, da se vodi računa da se hapse oni koji imaju određene funkcije u državnoj upravi, od predsednika opštine pa nadalje, pa da se uplaše i da ne dolaze u Srbiju.

Drugo, sve olakšice koje su imali srpski turisti za letovanje u Crnoj Gori, da se ukinu, jer Crna Gora nije prijateljska država sve dok ima ovakav režim Mila Đukanovića.

Crna Gora ne zaslužuje bilo kakve olakšice srpske Vlade, bilo kakvu pomoć na ekonomskom, diplomatskom, stručnom, tehničkom, naučnom planu, jer danas se u Crnoj Gori, najgore postupa sa pripadnicima srpske nacionalne manjine. Odavno je Crna Gora prevazišla postupke albanskih ili hrvatskih vlasti na tom planu.

Danas u Crnoj Gori ni jedan Srbin ne može da se zaposli u javnoj službi, ni u javnom preduzeću. Ko god se izjasni da je Srbin, on je praktično van zakona. Progone se srpske političke partije. Lideri tih partija se hapse i takođe sude zbog izmišljene krivice, režim Mila Đukanovića odavno je prešao u otvorenu diktaturu, a sramota bi bilo za demokratsku Srbiju da uopšte održava diplomatske odnose sa diktatorskim režimom u bilo kojoj zemlji sveta, pa i u Crnoj Gori.

Mi treba da obaveštavamo neprekidno svetsku javnost šta se sve dešava u Crnoj Gori i da zatražimo od nadležnih međunarodnih institucija da stanu u zaštitu ugrožene srpske nacionalne manjine.

U Crnoj Gori živi 30% deklarisanih Srba, a kad se uzmu u obzir i oni koji su uplašeni i naterani da se izjasne kao Crnogorci, verovatno ih ima više od 50%. Srpska nacionalna manjina je najugroženija u Crnoj Gori. Ni prema jednoj drugoj nacionalnoj manjini vlast se ne ponaša kao prema Srbima. To su sve razlozi da zaoštrimo do kraja naše odnose sa crnogorskim režimom.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovakve promene krivičnih zakona, namerno kažem krivičnih zakona, jer ovo su sve zakoni koji spadaju u oblast krivičnog prava, bile su šansa da se napokon izvrši kodifikacija našeg Krivičnog zakonika.

Mi smo još 90-ih godina imali oko 50 krivičnih dela u drugim zakonima, a ne u Krivičnom zakoniku. Mrzelo me je, da vam iskreno kažem da prebrojavam koliko sad imamo, ali imamo mnogo više krivičnih dela u drugim zakonima nego što je to bilo 90-ih godina. Umesto da se to smanji na kraju i ukine. Još je Napoleon svojim kodifikovao kompletno francusko krivično pravo i to su preuzimale mnoge evropske države. Sve civilizovane države su zapravo preuzimale Napoleonov Krivični zakonik. Mi bi to trebali napokon da uradimo. Dakle, da su sva krivična dela koncentrisana u Krivičnom zakoniku.

Drugo, ovde se vrši jedna značajna izmena koja se tiče kaznene politike ali naš je problem što je kaznena politika bukvalno prepuštena isključivo sudijama i čak sudska veća se ne drže neke ustaljene prakse nego svako sudi po svom nahođenju. Nema jedinstvene kaznene politike, pa možemo imati slučaj da jedno sudsko veće nešto proceni kao teško krivično delo, drugo kao lakše, a treće da nema krivičnog dela.

Mi imamo i ovde neke stvari koje su prilično nebulozne. Na primer, posebna zaštita advokata. Zašto samo advokata? Štitimo advokata, a možda je klijent njegov ljut na njega jer ga je prodao u procesu. Pa, čak ima motive koji su prilično ispravni. Naravno, za osudu je krivični napad na advokata ali kad se ispita slučaj vidi se da ima mnogo olakšavajućih okolnosti. Što nismo onda zaštitili profesore koje bi mogli studenti mogli da izmlate na ulici zato što su dobili lošu ocenu. Imamo i takvih slučajeva. Što na zaštitim pekare? Ako mu jednog dana peć nije radila kako treba pa hleb nije dovoljno pečen, može da dobije batine zbog toga.

Zašto ne zaštitimo vodinstalatere, električare i mnoge druge profesije? Zašto baš advokate? Ne smemo mi suviše lica da izdvajamo na ovaj način. Čak je preterano što smo izdvajali nosioce najviših javnih funkcija, jer treba imati u vidu da je ubistvo – ubistvo.

Kvalifikovani oblik ubistva je ubistvo iz političkih nekih razloga. To se u civilizovanom svetu ne smatra nemoralnim, ali se kažnjava teškim kaznama, jer je društveno opasno. Znači, jedno je kad neko ubije iz koristoljublja, a drugo je kad neko ubije iz političkih razloga.

Mi smo imali slučajeve u 19. veku proces sa anarhistima koji su osuđivani na veoma teške kazne, ali ako nisu dobili smrtnu kaznu onda su uživali sve privilegije u robijašnicama kao politički robijaši za razliku od ovih koji su se smatrali, uz to što su počinili krivična dela, i ne časnim ljudima.

Imali smo kod suđenja komunistima u prvoj polovini 20. veka da su imali poseban tretman i nisu bili obavezni da rade, pogotovo ne teške fizičke radove, jer se smatralo da su oni, s obzirom da su iz političkih razloga na robiji nešto drugo u odnosu na ove kriminalce koji kradu, koji ubijaju iz nečasnih pobuda.

Mi moramo imati u vidu da nam je veoma loše stanje u samom sudstvu. Imali smo nekoliko procesa koji još uvek predstavljaju veliku sramotu našeg pravosudnog sistema. Imali smo postupak Šariću, vi ovde, ministarko, tretirate pitanje zaplene imovine stečene krivičnim delima, ali mi imamo slučaj da je čovek uhapšen, kao osumnjičeni, a da mu je odmah opljačkana imovina i da su državni organi učestvovali u toj pljački. Ja sam gledao, bio sam na službenom putu u EU, tamo sam sticao dragocena iskustva za dalji politički angažman, pa sam gledao na televiziji kako to izgleda kad se razvlačila Šarićeva imovina, i sad sud nema protiv njega nikakvih dokaza, morao bi da donese oslobađajuću presudu. Ustručavaju se da to urade, stalno otežu, ali mu se sva ta razvučena imovina mora vratiti. Sve ono što mu je oteto išlo na doboš, što su ljudi uzimali privatno, čak državni funkcioneri zaposleni u državnim službama itd. Mora mu se sve vratiti.

On ni jedno krivično delo na području Srbije nije izvršio. Kad je on uhapšen, uopšte se nije menjala cena droge na srpskom tržištu, a mi znamo ko diktira iz naših redova cenu droge na srpskom tržištu, da sad ne skrećem sa teme.

Dakle, ovo što je eventualno napolju radio, nema adekvatnih dokaza. Postoji samo sumnja, postoje dojave nekih velikih sila koje kažu – potrebno je da ga uhapsite i da ga osudite.

Imamo slučaj Nate Mesarović, koja je sudila navodnim ubicama Zorana Đinđića. Posle godinu dana ona nije imala statusno pravo da dalje sudi. Trebalo je da se odredi novi predsednik sudskog veća i da proces prođe od početka, međutim nije tako urađeno i ti ljudi su praktično nevini na robiji. Zašto država trpi da nevini ljudi robijaju? Da li je nešto možda dokazano njima?

Dalje, imamo slučaj da su uhapšena dvojica osumnjičenih za ubistvo Đinđića, saslušana pod batinama, a onda ubijena i odnesena u Meljak da se odglumi kako su tamo nađeni i tamo likvidirani jer su pružali otpor. Vlast ih je ubila. Moramo to da razjasnimo.

Dalje, imamo slučaj Zvezdana Jovanovića koji je pod batinama priznao sve što je policija od njega tražila. Međutim, tek u momentu kada mu je general Papaja, Rodoljub Milojić, zapretio da će mu likvidirati celu porodicu i ovaj je na to odgovorio napiši šta god hoćeš ja ću potpisati, bez prisustva advokata. Onda, našli su jednu nemoralnu advokaticu, Vesnu Radomirović, koja je pristala da potpiše da je prisustvovala kompletnom saslušanju, a nije istina. Protiv nje je vođen postupak pred advokatskom komorom i dozvoljeno je da postupak zastari.

Sve vi to znate u Ministarstvu pravde, jel tako ministarko? Ne znate. Pa, dobro, onda morate sa mnom više da se družite, možda me za savetnika nekog tamo uzmete, ja sve znam.

(Aleksandra Tomić: Ne može po novom Zakonu. Sukob interesa.)

Može, može. Sve se može kad se hoće.

Dakle, to su te stvari koje naše pravosuđe guraju na najniže moguće grane. Kad je reč o ovim krivičnim delima koji su navedeni, mi, Srpski radikali, smo kroz amandmane predložili još jedno krivično delo - da se najstrožom kaznom, doživotnom robijom ili ako hoćete neko kompromisno rešenje, možemo se složiti i sa 20 godina zatvora, osuđuju svi oni koji javno iznesu tvrdnju da je u Srebrenici bio genocid. Po našem mišljenju u Srbiji ne može postojati teže krivično delo od osude sopstvenog naroda i države za genocid. Ljudi ove stvari nisu za igru, genocid ne može čovek pojedinac da izvrši, makar se zvao Adolf Hitler. Genocid ne može da izvrši grupa ljudi, genocid može da izvrši samo država ili eventualno neka para država, drugi ne mogu izvršiti genocid.

Kad se kaže da je u Srebrenici genocid optužuje se i Srpska država i srpski narod, ne optužuje se samo Republika Srpska, nego i Republika Srbija, zato im je stalo da to provuku kroz naš pravosudni sistem, pa jednom ste imali priliku da postupite pametno i inteligentno, kad ste prošli put menjali Krivični zakon, tu vam odajem priznanje, što ste tamo naveli da će se suditi onima koji negiraju presudu Međunarodnog krivičnog suda, to nije Haški tribunal, to je Međunarodni krivični sud rimskog statuta i koji negiraju presudu domaćeg suda za genocid, tu nema za negiranje presuda Haškog tribunala i to je dobro izvedeno, međutim, mi imamo pojavu da se za pare veće ili manje od stranih obaveštajnih službi i nevladinih organizacija donose sasvim slobodno u srpskom javnom mnjenju glasine da je u Srebrenici bio genocid. To rade i neke novine, neki elektronski mediji, to rade pojedinci, potpuno nesmetano. E, to treba da dođe pod udar zakona i to pod najtežu krivičnu sankciju.

Ne smemo se sa time igrati. Da li znate šta znači kada nekome ostane optužba za genocid, kad se neko proglasi genocidnim? Vidite koliko se Turska upinje iz petnih žila da spreči da Evropski parlamenti, pa i svetski, jedan za drugim prihvate da je tamo bio genocid nad Jermenima. Vidite koliko je bilo pokušaja da se negira genocid nad Jevrejima, vidite koliko Hrvati negiraju genocid i nad Jevrejima i nad Srbima i nad Romima. U Drugom svetkom ratu je bio genocid nad Srbima i nad Jevrejima, i na Romima, bio je i na Rusima, bio je i na Poljacima i oni su stradali u milionskim brojkama. Ne smemo dozvoliti ovde pod okvirom naše države, našeg pravnog sistema da se takve stvari izvode.

Videli smo da se ovde predviđa za neka krivična dela da je nemoguće podneti zahtev za uslovan otpust. E, sad, emotivno, ja sam za to. Znači, za ubistvo dece, za silovanje dece, nemoćnih, sakatih, nesposobnih, itd. Iako sam još od mladosti bio protivnik smrtne kazne i učlanio se u ono udruženje protiv smrtne kazne koje je još Ivan Janković svojevremeno formirao, dakle, načelno sam protiv smrtne kazne, čak bih u ovom slučaju popustio i rekao - za ovakve slučajeve može smrtna kazna.

Ali, imajte u vidu jednu stvar. U modernoj frenologiji se smatra da su zakoni koji onemogućuju za bilo koje krivično delo i za bilo koju kaznu mogućnost uslovnog otpusta, da se oni smatraju nečovečnim, i baš se taj izraz pominje, odnosno nehumani.

Meni je drago što će ovo biti usvojeno, ali vi ćete za određeno vreme doći opet pred Narodnu skupštinu da to menjate, jer će vas naterati neko iz Evropske unije. A ja bih namerno pri ovome ostao, kako bi to bio razlog više da nas ne prime u EU.

Na drugi način se može sprečiti, u slučaju ovakvih delikata, da se neželjeni ljudi ponovo pojave na slobodi i zaprete ponavljanjem krivičnih dela.

Kod seksualnih delikata neke zemlje su uvele mogućnost kastracije, na koju osuđenik dobrovoljno pristaje. Naravno, hemijskim sredstvima njemu se suzbija seksualni nagon i on je više apsolutno nezainteresovan za ponavljanje krivičnih dela za koja mu se sudi. Ali, ne u slučaju silovanja dece, opet ponavljam, nego kod običnih krivičnih dela silovanja. U tom slučaju bi se mogla kazna smanjiti možda i za dve trećine, ako on pristane na kastraciju. Ne može se, nažalost, kastracija vršiti bez pristanka osuđenika. Može se vršiti samo uz njegov pristanak. Dakle, odrekne se seksualnog nagona i nastavi da živi, može da čita knjige, da piše. Malo crnog humora. Ali, ozbiljno mislim kad ovo kažem.

Što se tiče doživotnog zatvora, problem je što se tamo u startu već ubija želja za životom kod robijaša. Kod nekih krivičnih dela možda je dobro ubiti želju za životom, pa on umre ranije ili izvrši samoubistvo ili nešto drugo uradi. Mi smo imali u praksi zatvorskog stražara u Zenici koji je 1985. godine ubio 11 ljudi. Uzeo je pušku iz zatvora, otišao po Zenici i ubijao sve koji su mu se bilo kad zamerili. Tako je ubio 11 ljudi. Naravno, proglašen je ludim i ležao je u Centralnom zatvoru u zatvorskoj psihijatrijskoj bolnici. Čak je meni jednom prilikom pisao pismo, jer sam ja robijao u Zenici u to vreme kad je on vršio te zločine, pa me je valjda na neki način smatrao saučesnikom. U tom pismu se žalio na teške uslove, tražio pomoć i nijednom rečju nije pomenuo ubistvo. On se prvom prilikom ubio.

Dakle, kad se izgubi nada u život, kad se izgubi volja za životom, onda oni sami sebi prekrate muke i to su dosta česti slučajevi. Dosta su to česti slučajevi i kod ovih robijaša dugoprugaša. Ali, postoje ljudi koji, pogotovo ako su osuđeni nevini ili ako su osuđeni zbog nekih svojih ideala, pa čak, ako hoćete, i političkih delikata, onda oni mogu robijati sto godina a da ne pokažu ni trenutak slabosti i da ne pokažu ni strah, ni odsustvo nade, ni spremnost na suicid ili nešto slično.

Mi smo s ovim uslovnim otpustom ovde valjda stali na tih 27 godina izdržane kazne kod najtežih krivičnih dela. Ja sam malo razmatrao kolika je praksa u Evropi. U Nemačkoj već sa 12 godina može da se traži uslovni otpust kod doživotnog zatvora. U nekim zemljama 20, u nekim 24, itd. Ja mislim da to ne bi kod nas trebalo da bude baš najduže.

Ima jedan problem kod Haškog tribunala, što oni uopšte nisu predvideli uslovni otpust kod doživotne robije. Ali, kod svih onih koji su osuđeni na vremenske kazne, predviđena je mogućnost da se oslobode jedne trećine kazne. To se redovno dešavalo do unazad nekoliko godina, a onda su nekima odbili da daju tu jednu trećinu u smislu uslovnog otpusta. Za osude na doživotnu robiju, ni oni nisu predvideli mogućnost uslovnog otpusta. A to bi moralo da bude, pa makar za ove koji su izvršili ovih četiri, pet najtežih krivičnih dela, to bio neki broj od 30 godina, na primer. Ali, da se ostavi ta mogućnost. Onda se formira komisija koja obavlja razgovor i procenjuje da li se nešto u psihi tog čoveka promenilo. Verujte, ne može se promeniti ništa na bolje posle tolikih godina robije. Ako je bio spreman da ubije dete, ne može on postati bolji čovek dugom robijom. Tako da njega nije teško zadržati u zatvorskim zidinama, ali mora bu se bar formalno pružiti ta mogućnost da traži, da bi se bilo u skladu sa modernim intencijama frenologije, koja nastoji da ne oduzima nadu ni jednom robijašu.
Vi ste me podsetili na još jedan problem koji je veoma težak i ozbiljan. Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije od 1. marta 1992. godine promenjena je smrtna kazna, odnosno kazna smrti zamenjena je sa 40 godina zatvora.

I, šta se onda desilo? Na nekoj sednici Vrhovnog suda, jel to bila sednica svih sudija, kako se to zvalo u to vreme, oni su odlučili, možete misliti, oni su odlučili da se i za krivična dela koja su počinjena pre donošenja ovog zakona može izreći kazna od 40 godina zatvora, ako je ranije bila predviđena smrtna kazna.

To za prosečnog studenta Pravnog fakulteta, studenta druge godine koji je položio krivično pravo, ne može, jer je zamena za smrtnu kaznu bila 20 godina zatvora i propisana tako u ranijem zakonu, a ne može biti retroaktivne primene Krivičnog zakona.

Danas postoje ljudi koji su osuđeni na 40 godina zatvora zbog krivičnih dela izvršenih devedesetih godina. To ne može, to morate pod hitno da menjate ili promenom zakona ili intervencijom predsednika Republike koji ima korektivnu funkciju u sferi pravosuđa, tako što mu je ostavljena mogućnost davanja pomilovanja.

Setite se Vučka Manojlovića. On je osuđen na smrt i čekao je onda na izvršenje smrtne kazne. Prošlo je 20 godina i nisu ga puštali. Mislim da ga je Tomislav Nikolić tek u 27. godini robije pomilovao, a morao je biti pušten po sili zakona kada je navršio 20 godina robije, jer je to zamena, zakonom propisana, za smrtnu kaznu. To bi, mislim, kao ministar pravde, trebalo da rešavate pod hitno u okviru svojih ingerencija. Ne možete vi narediti sudovima, ali možete inicirati donošenje odgovarajućih propisa.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje premijeru Ani Brnabić.

Zašto premijer okleva sa podnošenjem zahteva Narodnoj skupštini za rekonstrukciju Vlade? Ako je bilo nekih ovako nedoumica oko snage kroz zapadni političkih partija koje finansiraju zapadne obaveštajne službe oko političara koji po svoje mišljenje idu u američku i englesku ambasadu, posle fijaska tog zapadnog izdajničkog dela opozicije postoje vrlo stabilni društveni uslovi da se rekonstrukcija Vlade izvrši.

Srpska radikalna stranka je opoziciona politička partija i mi želimo što pre da padne vaša vlast, ali da padne u jednom normalnom parlamentarnom ili izbornom postupku, a ne da to pokušavamo izvesti uz pomoć neprijateljskih sila.

Sada kada su se ti uslovi stabilizovali Vlada bi morala da se rekonstruiše na sledeći način. Da se prvo odstrane svi ministri koji svoje mišljenje na revers dobijaju u američkoj ili engleskoj ambasadi. Ja sam pominjao često te ministre, imena nisu tu naročito važna.

Vi i sada znate bolje nego ja. Zatim, svi ministri koji su se pokazali nesposobnim, svi ministri koji su se pokazali pohlepnim, alavim, koji su ulazili u kriminalne afere, koji su vršili postupke nedostojne ministarske funkcije, pošto nam je do izbora ostalo još nepunih godinu dana, i te kako rekonstrukcija Vlade ima praktičnog smisla. Vlada bi bila uspešnija, pa bi smo na izbore išli u još stabilnijim okolnostima.

Drugo, pošto se evo pod stalnim pritiskom zapadnih sila, Srbija nalazi neprekidno godinama i pošto je taj pritisak sve jači, rekonstrukcija Vlade bi stabilizovala našu poziciju i u odmeravanju snaga sa tim zapadnim silama.

Dobro bi bilo kada bi se Vlada rekonstruisalo pre ovog susreta predsednika Republike sa premijerkom Angelom Merkel i predsednikom Francuske Makronom.

Znate, rekonstruisana Vlada, stabilnija situacija, jači aduti u rukama. Ja bih tako uradio. Svaka bolećivost donosi ogromnu štetu. Prema kome treba biti bolećiv? Polazim od pretpostavke da nije nekome ministarska funkcija babovina, nasleđena u Vladi Srbije. Polazim od toga da nema nezamenljivih, polazim od toga da se može protresti i cela ta vladajuća koalicija. Imate vi tu stranaka koje su pokazale da žele da sede na dve stolice. Sa vama su dok vam dobro ide, a čim vam krene nizbrdo, oni u drugi tabor.

O tome niste razmišljali kada ste pravili koaliciju. Vi ste koaliciju pravili pod parolom kud svi Turci, tu neka ide i mali Mujo. Međutim, to nije ispravna politička platforma. Svako ko je nedostojan, treba mu što pre reći u lice da je nedostojan. Ako to niste u stanju, zaoštriće se situacija ponovo do septembra meseca, u nekim drugim okolnostima, nekim drugim uslovima.

Ja ovo ne govorim zato što vašoj Vladi želim dobro, ja ovo govorim zato što iskreno Srbiji želim dobro, jer joj je potrebna stabilnost, jer želim na sledećim izborima da imamo što bolji rezultat, a da naravno narod nam u zasluge pribroji i to što smo bili korektni i što smo povlačili poteze koji su uvek bili najbolji za Srbiju, pa makar i ne bili u našu stranačku korist.
Dame i gospodo, ja bih najradije danas govorio o ovim predlozima sa kojima se pojavila Zorana Mihajlović, jer nekako najviše volim da o tome raspravljam, da to onako razaram stručno do kraja, pa da usput i pomenem predugovor o izgradnji auto puta od Čačka do Pojata sa američkom firmom koji je 300 miliona evra skuplji nego što su nudili Kinezi. Ali, nužda me je naterala, pošto je spojeno 18 tačka dnevnog reda, da se koncentrišem samo na zakon sa kojim je ministar Mali došao danas na sednicu, a to je zakon koji ima ovde atribut leks specijalisa, a ja bih dodao da je to protivustavni zakonski projekat i ako ga vi danas izglasate, ili sutra, SRS će pokrenuti postupak pred Ustavnim sudom. Taj zakon ne može da se nađe u našem pravnom poretku, jer dovodi do grozne neravnopravnosti građana, do diskriminacije građana.

Prvo, diskriminiše se ogromna većina građana koja nije ušla ni u kakva kreditna zaduženja u odnosu na one koji su ušli u kredite sa švajcarskim francima, pa se upropastili, a onda se diskriminišu ljudi koji su ušli u kredite u švajcarskim francima.

Oni koji su uzimali te kredite bili su prevareni i tu je odgovornost države, zato je ovde trebala da sedi Jorgovanka Tabaković, guverner Narodne banke. Nije to donešeno u njeno vreme, ali ona je već sedam godina guverner i ništa nije učinila da se taj problem reši. Neke države koje imaju pametnu vlast, poput Mađarske, problem su rešile. Mogli smo i mi tako rešiti problem, ali priznajte, vi se bojite reakcije EU. Vi se bojite da vam ne zalupe neko Poglavlje odmah i da je to razlog zašto ste ovako krenuli oprezno, ishitreno, a u stvari protivpravno.

Ljudi, više stotina porodica je ostalo bez stanova. Njihovi su stanovi prodati na doboš zato što nisu mogli da plate kamate u švajcarskim francima, a vi uopšte ne rešavate njihovo pitanje.

Šta mora da se uradi? Moraju svi ti dobošari lepo da se pozovu pameti, da se ukinu kupoprodajni ugovori kojima su stanovi ovih građana prodati za bagatelu, da se stanovi vrate vlasnicima. U našem sistemu strane banke su itekako privilegovane. One su, praktično, samo obveznici plaćanja poreza na dobit korporacija i dobrovoljno odlučuju da li će dobit da prikažu, ako uopšte neke od njih i prikažu. Veoma su privilegovane.

Ne mislim da treba oterati sve te banke, ali trebalo je odavno na dugogodišnjoj robiji da bude Mlađan Dinkić, koji je jednim Dekretom ukinuo sve domaće banke i otvorio prostor stranim bankama, pa smo mi Srbi postali belo roblje, a te strane banke nam opljačkaše i crno ispod nokata i odnesoše i niko to ne zaustavlja, niko to ne kontroliše.

Koje bi rešenje bilo ispravno? Ne mislim ja da treba sad oterati sve strane banke, da me pogrešno ne shvatite, tu su da nastavimo, ali racionalno. Ne treba da budu na gubitku, ali ne smeju da budu na gubitku ni građani koji su prevareni.

Evo, raspitao sam se malo preko interneta, kamata u Nemačkim bankama je kada uzimate kredit otprilike 3,5% godišnje, možda i manja, možda možete i za 3%, pa se vi sa njima cenkate, a negde možete i sa 2,5% ali da se odredi jedan srednji iznos koji daju banke u Nemačkoj, jel to 3%?

(Čedomir Jovanović: Kada budemo Nemačka.)

Ne, kada budemo Nemačka, nego da ne oštetimo strane banke, da im bude ovde kao da su kredite plasirale u Nemačkoj.

(Čedomir Jovanović: Zar nisu?)

Šta me briga što nisu. One su prevarile građane i naš Vrhovni Kasacioni sud je utvrdio da su ništavi ti krediti koji su ovde obračunavani u švajcarcima, a isplaćivani u dinarima. To je bila prevara, to je krivično delo, nekome pozajmljujete dinare, a pišete u priznanici da ste mu pozajmili švajcarske franke ili evro. To je krivično delo. Evo, ovi stručnjaci iz Ministarstvu finansija, valjda znate to da je krivično delo? Znate, ali ćutite pognete glavu i baš vas briga. Ministar Mali to odlično zna, ja mu priznajem to da ima znanje iz finansija.

(Čedomir Jovanović: I ekonomija.)

I ekonomija i finansija. Ekonomija je opšti pojam, a finansije su im species. Čedo, ja ću to tebi jednom posebno predavanje, nemoj sada da se uplićeš.

(Čedomir Jovanović: Možemo i u rubljama da se zadužimo.)

Može i u rubljama. Rublja je trenutno jaka valuta, da znaš Čedo.

Šta bi onda mogli da uradimo ovde, da se uzme cela ova gomila kredita i da se ponovo obračuna, i ne samo krediti u švajcarskim francima, nego i u evrima, ako je rađeno protivzakonito, ako je kredit fiktivno obračunavan u stranoj valuti i isplaćivan u domaćoj i ako banka nije imala ni pokriće u tom trenutku u toj stranoj valuti, nije se uopšte potrudila da potraži tu stranu valutu.

Na primer, ja vama pozajmljujem 100.000 dinara, ili 120.000 dinara, a napišem da je to 1000 evra, a nemam tih 1000 evra, imam samo dinare. Dakle, ponovni obračun i da se sagleda koliko je dosada ko platio. Onaj ko je isplatio glavnicu i za sve ove godine kamatu od 2,5%, 3% ili 3,5% zavisno kako utvrdi Ministarstvo, nema više šta da plaća, završio je.

Banka nije oštećena. Ovo je rešenje pravično, a rešavamo situaciju koja je protivpravna i građani nisu krivi zbog protivpravnosti situacije, nego su banke krive.

E sad, znam, ako ćemo hapsiti direktore banaka, odgovorne u tim bankama, banke će pobeći iz Srbije. Ne treba to da radimo, ali treba i banke da snose odgovornost i da im se kaže – nismo baš mi volovi, pa da možete s nama kako god želite. Možete samo u skladu sa našim zakonima i po principima pravičnosti.

Šta znači to ako je neko kupio stan koji vredi 50 hiljada evra, pa ga plaća 150 ili 200 hiljada? To odmah država treba da interveniše i da zaštiti građanina, da spreči to.

Mi moramo graditi socijalnu državu, a ne državu kakvu su ostavile dosmanlije 2000. godine, država koja je protiv građanina, koja je protiv radnika, koja je protiv seljaka, protiv studenta, protiv nezaposlenog, koja služi samo interesima stranog kapitala i domaćih tajkuna, koji su sve uništili ili opljačkali. To je suština. Hoćete li vi tako da uradite ili ne, sad to je pitanje. Mi ćemo vas terati pred Ustavnim sudom, jer ovo nećemo dozvoliti da prođe tek tako.

Vidite, na sebe uzimate i obaveze. Vidim ovde ste naveli u obrazloženju predloga od 2020. do 2023. godišnje 380 miliona dinara na ime troškova kamate da im iz budžeta obezbedite, a 2024. godine 10 milijardi.

Nemojte, bre, ljudi. Nemate vi prava iz budžeta da dajete novac za ove stvari. Nemate pravo i nemojte to da radite. Onda ćemo krivičnu prijavu podnositi. Budžet ostavite na miru. U budžet su novac dali svi građani i budžet treba da se troši u interesu svih građana, a ne da se marifetluci stranih banaka i domaćih kriminalaca u sprezi sa njima na ovaj način pokrivaju.

Dalje, gospodo, ako vi ostavite ove građane, više stotina porodica, koji su ostali bez kuća, koji su sada beskućnici, među kojima ima i samoubistava, brakovi su mnogi pucali, deca ostajala bez ikakvih prihoda, ako vi pustite da to prođe, na kome je odgovornost? Banke baš briga. Strane banke su nam ovde ogoleli kapitalizam.

Ono što smo svojevremeno čitali kod Fridriha Engelsa- Položaj radničke klase u Engleskoj, one nam sprovode ovde u Srbiji. Hoćemo li skrešteno na to gledati? Hoćemo li gledati na dalje raubovanje radnika u našoj zemlji, seljaka, hoćemo li i dalje se baviti samo kvalitetom pampers pelena, koje neke od tih fabrika nude radnicima kako bi bili produktivniji, kako ne bi trošili vreme na fiziološke potrebe i kako bi radili punih osam sati za mašinom? Ne smemo to da radimo. Naši su nam građani najpreči, ali ujedno i insistiranje na pravdi i pravičnosti. Ne treba ih ošteti.

Neka se Čeda udara po glavi koliko god želi, glava odjekuje, ali nema u njoj baš mnogo sadržaja da nas uznemiri, da se nešto ne uzbućka previše, da se ukiseli.

Dakle, znam da eksponentima stranih interesa ne odgovara ovako nešto, ali ovo je jedino patriotsko rešenje i ovo je jedino ispravno sa aspekta morala.

Ako ćemo dozvoliti zelenaške kredite, onda će to krenuti bestraga. Znate kako su ti zelenaški krediti ranije pravljeni? Pozajmite hiljadu dinara, a potpišete da ste pozajmili pet hiljada. Ima još takvih ugovora. Ima još prinudne naplate takvih kredita. To ni policija nije uspela da suzbije. Kod nas su banke postale glavni mafijaši u tom pogledu.

Ne može. Jednostavno, ne može i stop. Što ih pre zaustavimo, to će biti lakše. Možda će neka dignuti sidro i otići. Većina neće sigurno. Sve dok im damo da ovde ostvaruju prosečan profit, pa malo više od tog prosečnog profita, one će imati interesa da ostanu, jer nije lako danas u svetu ni plasirati kapital. Ima zemalja sa ogromnim kapitalom koji nemaju gde da ga plasiraju, pre svega Kina. I sve dok je takva situacija ne moramo da se bojimo. Ako ode jedna banka, doći će dve druge strane i gotovo. Slobodna konkurencija, ali puna zaštita građana.

Morate što pre doneti celi sistem socijalnih zakona. Ljudi, to smo u komunizmu imali. Godine 1978. je donesen zakon kojim je bilo onemogućeno da se u slučaju izvršenja čoveku oduzme određen broj kvadratnih metara.

Ti se toga sećaš, Mijatoviću.

(Milorad Mijatović: Kako da ne.)

Ti si tad pisao te zakone.

(Milorad Mijatović: Kako da ne i poštujem to što govoriš.)

Pa znao sam.

Određen broj kvadratnih metara po čoveku, po članu domaćinstva, ne može se oduzeti. Ne može se više oduzeti od dve trećine plate, da li je tako bilo? Ne može se oduzeti više od pola penzije na ime naplate.

Meni su naplaćivali neku sudsku taksu zaboravljenu dok sam još bio na službenom putu. Advokat nešto nije negde platio, pa se nagomilalo, pa meni u dva meseca dve cele plate srezaše i dužim tog javnog izvršitelja. Jednom ću doći da to izvrši. Neću ga unapred upozoravati. Tražim sve ajde nazad i gotovo.

Dakle, socijalnu državu da stvaramo, gde će građanin osećati da je zaštićen, da ima neka prava i da ne može niko da ga vara na sistematski način.

Da li su svi dužnici u švajcarcima prevareni?

(Čedomir Jovanović: Nisu.)

Svi su prevareni.

(Čedomir Jovanović: Nisu.)

Svi su prevareni.

(Čedomir Jovanović: Znali su šta rade.)

Nisu znali šta rade. Prevareni su. Nagovarani su. Vlast ih je nagovarala. Ministri su ih nagovarali.

Kako se zvao onaj ministar? Da li je Parivodić?

(Čedomir Jovanović: Parivodić.)

Jeste.

Nagovarani su da idu u takve kredite. Obećavano im je da je to najpovoljnije.

(Čedomir Jovanović: Bilo je tada.)

Ne može – bilo je tada, pa više nije. Mora građanin imati socijalnu sigurnost.

Bilo je tada? Pa onda se građanin nagovara da se kocka. To je kockanje. Ne može vlast da nagovara građanina da se kocka. Hohštapleri mogu da nagovaraju na kockanje, ali država ne može. Ministri ne mogu.

Čedo, bre?

(Čedomir Jovanović: Imao si nekad zdrave ekonomske stavove.)

Čedo, bre, skupo ćete koštati ovi moji ekonomski stavovi kada počnem da ih tabirim po tvojim papirima.

(Čedomir Jovanović: Kod mene je sve u rubljama.)

Dobro bi ti bilo da je sve u rubljama. Onda bi bio najsigurniji.

(Borisav Kovačević: Nije ti ovo kafana!)

Šta je bilo? Ne čujem.

(Borisav Kovačević: Pričate međusobno.)

Šta se ti stalno buniš, bre?

Sto godina imaš, ovde nam pamet prosipaš.
Evo, nastavljam.

Dakle, mora da si i ti uzeo neki kredit, pa te zveknulo u čelo. Da li je tako?

Jeste, znao sam, ali ja ti nisam kriv. Ja sam samo jednom u životu uzeo kredit, kada sam bio vrlo mlad i kada sam krenuo u zatvor 1984. godine izmirio sam do poslednjeg dinara da mi žiranti ne bi morali da plaćaju.

Dakle, da pojednostavim ovo i da svedem, država ima, pre svega, moralnu obavezu ali i pravnu obavezu da ovaj problem reši. Ona ga mora rešiti na ustavan i zakonit način unutar pravnog sistema, a ne leks specijalisom. Država ovaj problem mora da reši tako da se on više nikada ne ponovi.

Država ovaj problem mora rešiti da ostvari i edukativnu funkciju, da i građani nauče nešto iz ovog primera, ovoga iskustva, ali i strane banke da nauče da nismo volovi, da imamo mozga i da se ne može tako sa nama kako su one navikle.

Država to mora da uradi što pre i država ne sme iz budžeta da plati ni dinara za ovo. Ovo sve mora biti pokriveno iz planiranog ekstra profita stranih banaka iz realizovanog ekstra profita stranih banaka, a naravno iz onog redovnog profita kojeg su očekivali na osnovu više kamatne stope po kojoj plasiraju kredite u Srbiji, nego što je kamatna stopa u većini država EU.

To se sve precizno može obaviti. Imate valjda stručne ljude u ministarstvu koji će sve to obračunati, Narodna banka mora da se uključi, pa onda i da se smeni guverner Narodne banke. Zašto je do sada bila neaktivna? Zašto je do sada bila pasivna? Zašto je uopšte to nije interesovalo? On mora da odgovara Narodnoj skupštini za to. To sam imao da vam kažem.

Što se tiče ovih drugih zakona, da vam samo još napomenem, vi ste opet krenuli po starome iako je juče bio konsultativni sastanak predstavnika poslaničkih grupa sa predsednicom Narodne skupštine, Majom Gojković, gde ste obećali i promenu Poslovnika.

Opet spajate tačke dnevnog reda bez ikakve veze jednu sa drugom, 18 tačaka dnevnog reda, umesto da o svakoj tački dnevnog reda vodimo posebnu raspravu. Ne bi te rasprave bile toliko duge, ali je trebalo pružiti šansu poslanicima da o svim temama razgovaraju.

Ja sam uskraćen za mogućnost da govorim o nekoliko zakona, koje takođe smatram veoma važnim.