Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam da li bi se smejao, da li bi se čudio, da li bi se užasavao nad ovi predlogom zakona. Ovo je protivpravan i bezuman tekst jednog zakonskog projekta koje ne može da opstane u našem pravnom sistemu i mora pasti na Ustavnom sudu.

Nije prvi put da se donosi ovakav zakon. Mi se sećamo pljačkaškog dosmanlijskog režima koji je preuzeo vlast krajem 2000. godine i početkom 2001. godine. Oni su bili toliko pohlepni da im nisu trebali ni zakoni. Oni su krenuli da otmicama bogatih ljudi pune svoje bisake i na čelu te mafije bio je Zoran Đinđić lično. Tu je otmica Stefana Živojinovića, Miroslava Miškovića, Baje plavoga i još većeg broja ljudi.

Kad su priveli Bogoljuba Karića, Zoranu Đinđiću, možda ga je samo pozvao, pa on sam došao, od njega je Đinđić lično tražio reket od 200 miliona evra. Bogoljub je, po mojim izvorima, slegnuo ramenima i rekao da on tolike pare nema ili ih ne može imati u gotovini u dogledno vreme. Kada je video Đinđić da je iscrpeo mogućnosti otmice i da sve više sumnja ide prema njemu, on se onda dosetio Zakona o oporezivanju ekstra profita, i taj zakon je opet važio sa „BK“ kompaniju. Njima su oteli 90 miliona bar u jednom cugu, a posle su im oteli celi „Mobtel“, Đinđićevi najbliži saradnici kad je već Đinđić otišao u nepoznatom pravcu sa srpske političke scene. Dakle, isti su bili kao Đinđić.

Na kome se primenio Zakon o ekstra profitu? Bilo je tu nekoliko radikala, nekima sam ja lično morao da platim taj porez. Hvala Bogu, tih godina 2001, 2002. godine sam se pojavio kao trgovac naftom na svetskom tržištu, ništa u Srbiji, imao sam određenu kvotu da preuzmem nafte iz iračke kvote po dozvoli Saveta bezbednosti uz zahvalnost potpredsedniku Vlade Iraka Tariku Azizu, preprodavao sam naftu na svetskom tržištu. Od toga sam platio porez na ekstra profit Tomislavu Nikoliću, Draganu Todoroviću, Aleksandru Vučiću i još nekima.

Ja nisam čovek koji mnogo troši, ne volim luksuz. Znate, kažu sad vozim neki džip, ja sam spreman da dokažem ministru da mi je to poklonila tetka Mukelefa iz Pakistana, koja je tamo najveći proizvođač svinja. Ima veliki broj farmi svinja i nekoliko miliona godišnje isporuci tržiptu, a pored toga i bezbroj prasadi. Ako mi ministar po ne poveruje, onda ću reći da mi je novac pozajmi lično Branko Stefanović, pošto je on imao obilatu zaradu čerupanjem "Krušika".

Da bi se ovakav zakon proveo, vi morate prvo krenuti od vaših ljudi. Prvo od Tomislava Nikolića, pa ispitati otkud mu crkva u Bajčetini, otkud imanje u Bajčetini, otkud tolike kuće i stanovi, otkud ove dve kuće u strogo zabranjenom pojasu pored reke Save i kako je potrošila više od pet miliona evra, ukravši novac i sopstvene fondacije Dragica Nikolić?

Pa kada to uradite, da onda lepo ispitate ovu Zoranu Mihajlović, njeni najbliži saradnici evo idu po zatvorima, pa ih na prečac puštaju, pa im ona svečane dočeke organizuje, ali niko još da čačne nju, ne smete. Znači, na koga zabranu stavi američka ambasada, vi nećete smeti da pipnete.

Dalje, tu je i Zlatibor Lončar. Sam predsednik republike Aleksandar Vučić je nedavno izjavio da 20% ukupnog budžeta ide na potrebe zdravstevnog osiguranja, a gde idu sve te pare i kako se kradu kroz materijalne nabavke, to je druga priča u koju još MUP nije smeo da se umešta.

Ja sam siguran da je ministar Nebojša Stefanović završio neki pravi fakultet, ne mora biti pravni, nego pravi. gde se sedi u amfiteatru, gde su slušaju predavanja, da se studira udžbenička literatura. Da je polagao ispite, ne bi mu palo na pamet da zastupa ovakav zakon u Narodnoj skupštini. Ima jedna naša narodna poslovica, malo je skaradnija, ali nadam se da mi predsednik Narodne skupštine neće zameriti ako je ovde izgovorim. Nije mnogo bezobrazna, malo samo, dozvoljavate li gospođo Gojković?

(Predsednik: Ne mogu da vam dozvolim ako je bezobrazna.Samo bez psovki.)

Nije previše, videćete.

Naš narod kaže, kada nekoga ovako žrtvuju kao Nebojšu Stefanovića i pošalju da zastupa nešto nebulozno u Skupštini, gde ga očekuje oluja sa svih strana, onda kaže - poslali ga golog dupeta među pijane Turke.

Nije mnogo bezobrazno, ne ljutite se nadam se.

Ali, je toliko primereno, toliko primenjivo ovde, jer njega su ovde poslali jadnika, a ne zna sa čim ima posla. On ovo ne razume, ali ovo će pasti na Ustavnom sudu. Dakle, moraćete prvo, ako primenjujete ovaj zakon, početi od svojih ljudi i tu ćete zakočiti.

I Đinđić je zakočio primenu Zakona o ekstraprofitu čim je opljačkao tako nekoliko pojedinaca, da li je stotinak ljudi uopšte moralo da plaća? Možda se Dragomir Karić seća toga. Ni stotinak mislim da nije bilo. I onda su zaboravili na taj zakon, kao što su zaboravili na Zakon o lustraciji. Palo im na pamet da bi mogli da se otarase nezgodnih ljudi sa političke scene i Zakon o lustraciji. Pa su onda izbacili sve Koštuničine poslanike iz Narodne skupštine, samovoljno, pa ih morali vraćati posle na intervenciju nekih stranih faktora.

Dame i gospodo narodni poslanici, naši poreski zakoni spadaju u moderne poreske zakone. Oni su bili prilično moderni i u vreme komunizma i po našim poreskim zakonima, postoji poreska evazija, to je izbegavanje plaćanja poreza. Vi pravnici bi to trebali da znate, jel ste studirali finansije, jel ste sa državnog fakulteta stigli, šta me gledate tako bledo? Ne možete da odbranite ministra tako lako.

Po zakonu je bilo oduvek od kada ja pamtim….(Isključen mikrofon.)

Naš zakon, današnji, važeći propisuje da poreske obaveze zastarevaju u roku od pet godina. Sve poreske obaveze. To je po članu 144z.

Po članu 144z propisano je da zastarelost prava poreske uprave na otuđivanje i naplatu poreza ne teče za vreme od pokretanja upravnog spora, za vreme kada je drugim zakonom propisano da se poreski poslovi ne mogu otpočeti i za vreme kad je to plaćanje odloženo.

Međutim, pravo na naplatu poreske obaveze uvek zastareva u roku od 10 godina od isteka godine u kojoj je porez trebalo naplatiti. Ne možete vi neplaćeni porez iz 2010. godine danas naplaćivati. Može, pa može, u gepek strpate, evo, ja imam veliki gepek sad na džipu, u gepek strpate čoveka i naplatite mu šta hoćete.

Nemam nikakve imovine, osim nekih para što su mi zaplenili u Americi i u Australiji, ali imam kolekciju lepih knjiga, vrednih 10.000 knjiga, a imam vrlo skupocenu filatelističku zbirku. Evo, ako me ljudi budu pitali odakle mi to, kako sam stekao, ja ću reći - pare mi davao Danko Stefanović da to kupim. Hajde da dalje dokazujemo to, to ćemo sudski istraživati jel jeste ili nije. U svakom slučaju ja neću nasedati na šuplje priče u sudnici, ja ću tražiti šupljine u sistemu, u Vladi, među ministrima i onima koji okružuju ministre, bespoštedno.

Naravno, nije zakon ovaj donesen zbog mene. Ja još nisam ni ostavinsku raspravu proveo nakon smrti moje pokojne majke pre 13 godina i ko zna kad ćemo sprovesti, pošto se ne žuri ni sestri ni meni.

Ali, ja se ovde borim za očuvanje pravnog poretka, a da bi se pravni poredak očuvao, ovakav zakon se ne sme donositi. Mora se, dakle, povući iz procedure ili mora ga oboriti Ustavni sud. Ako Ustavni sud postupi kao u Đinđićevo vreme, ja sam lično išao da zastupam podnosioce zahteva pred Ustavnim sudom na sednicu tada Saveznog Ustavnog suda i Palati Federacije, pa su oni hohštapleri Dejan Popović i Vesna Rakić Rodinelić zastupali zakon. Eto kakvi su pravnici bili na našem Pravnom fakultetu i još su ih smatrali da spadaju među najbolje pravnike. E, zato niste imali od koga mnogo da naučite ni vi koji ste završili ozbiljan fakultet.

Dobro, u Hajd Parku je možda ministar Stefanović mogao nešto da završi, a najlepše je studiranje ispred Sava Centra. Ja se spremam kad bude proleće da idem da upišem nešto pred Sava Centrom, mene najviše muzikologija interesuje i ovo solo pevanje, kako se to zove, Nataša ti se razumeš, pa bih i ja to da savladam. Taman mogu da steknem diplomu iz solo pevanja. Mada je opštepoznato da nemam sluha nikako.

Šta je zapravo potrebno uraditi? Kod nas je bilo mnogo pljački i pronevera. Treba krenuti na one kojima je to moguće dokazati, na najkrupnije kriminalce. Pazite, ove godine zastareva mnogo krivičnih dela izvršenih posle „5. oktobra“. Ako na vreme ne podnesete krivične prijave, a izgleda ništa na tome ne radite, mogu da nam umaknu i Mlađan Dinkić koji je automatskim puškama osvajao Narodnu banku Jugoslavije, koji je zajedno sa Labusom pokrao ogromne količine državnog zlata, pokrao i neke depozite sa Kipra. Umaći će vam i Božidar Đelić i onaj Aleksandar Vlahović i mnogi drugi. Vi na tome ništa ne radite.

Vi donosite ovakav zakon i kažete ovde da će se ispitati, kako ovo kažu, bezbednosna provera da će se obaviti ljudi koji učestvuju u ovome. Pa, vi niste bili spremni da izvedete bezbednosnu proveru ni za predsednika skupštinskog Odbora za kontrolu rada službi bezbednosti. Koju to bezbednosnu proveru jedan Igor Bečić može da prođe, optuživan za kriminal, za lažnu diplomu i šta ja znam za šta još? On vam je predsednik tog odbora.

Zašto ste odustali od istraživanja ubistva Zorana Đinđića? Ja lično ne žalim ni malo Đinđića, ali smatram da je u interesu Srbije da se do kraja ispitaju okolnosti njegovog ubistva. Vi znate da su Dušan Mihajlović, Nebojša Čović, Čedomir Jovanović i još neki izdali naredbu šefovima policije, glavni šef policije je tada bio Rodoljub Milović, zvani general Papaja, da se ubiju Dušan Spasojević i Mile Luković Kum, koji su prethodno uhapšeni, pretučeni, saslušani, ispričali mnogo toga i bila je velika opasnost za režim da se oni pojave u sudnici i zato su likvidirani.

Vi svi to znate bolje od mene, pogotovo ministar policije, a ništa ne preduzimate. Ti kriminalci iz bivšeg režima kod vas su pod zaštitom. Kod vas su pod zaštitom još mnogi. Vi imate neki interes da ih štitite ili bojažljivo njima pristupate ili se bojite kad se opet vlast promeni da ćete vi doći na udar pa zato izbegavate. Pa biste ovde da gonite nešto sitnije ribe, da nađete, uhvatite čoveka i pitate – otkud ti ovih 150 hiljada evra? Vi znate kakva je naša kultura, kom civilizacijskom krugu pripadamo. Kod nas je dosta česta pojava da rođaci koji rade u inostranstvu svojim srodnicima u zemlji poklone određene količine novca. Na to ne ide ni priznanica, na to ne ide ništa i oni sa tim ovde pokušavaju neki posao da razviju. Vi možete krenuti samo od najsitnijih ili uhapsiti neke za koje smatrate da su krupne ribe, ako i uopšte nisu krivična dela činili u Srbiji, da bi samo bila opljačkana njihova imovina. To je radio Boris Tadić pre vas, a vi ste nasledili takve pojave. Niste ih ukinuli, niste raskrinkali šta je sve oteto na taj način.

Šta bih uradio kao najbolji živi srpski pravnik, šta bi uradila SRS da je kojom srećom na vlasti? Mi bismo uradili nešto od onoga što su radili komunisti. Kad je državi zatrebalo investicija, kad Tito više nije dobijao nikakvu pomoć od Amerikanaca, kad su krediti postali skupi, a on se i dalje zaduživao, režim se dosetio da oslobodi građane u pogledu otvaranja štednih uloga, štednih knjižica i svaki građanin koji bi došao u banku sa bilo kojom količinom novca, položio na štednu knjižicu pod svojim imenom, više nije imao potrebe da dokazuje poreklo. To je bio pametan potez. Tada je narasla do neba devizna štednja. Posle je to opljačkao Ante Marković zajedno sa Slovencima i Hrvatima, to je sad druga stvar o objektivnim uslovima pod kojima se to radilo.

Sada bi bilo najbolje pozvati sve državljane Srbije i sve Srbe, bez obzira gde u svetu žive, da svoju štednju donesu u Poštansku štedionicu, to je jedina banka sa 100% državnim kapitalom koliko ja znam, možda ima još neka. Dakle, idemo tamo gde bankar neće reći da ih obavezuju i propisi neke druge države iz koje postoji jedan deo kapitala u banci, Švajcarske, iz Austrije, Nemačke i šta ja znam. Lepo, oni jedan dan dođu, unesu to na svoj račun, sutradan to uzmu i mogu da ulažu gde god hoće. To imamo pravo da uradimo svojim državljanima, svojim građanima, a i svim Srbima. To bi bila jedna vrsta opšte amnestije u pogledu načina sticanja novca. Ako vi mislite da otimate, onda će doći do velikog odliva novca. Beži kapital u inostranstvo. Još su Marks i Engels ustanovili da kapital nema nacije, ode on.

Šta se čudite što se poziva na Marksa i Engelsa? Pa, lepo čita knjige. Ja sam pročitao njihova sabrana dela i dosta mi je to pomoglo.

(Marijan Rističević: A neka je i napisao.)

Hajde i ti nešto piši, Marijane. Očekujem da ćeš biti uspešniji od mnogih ministara na tom polju, pa ne bi bilo loše da se ogledaš u pisanju. Da ja nastavim sa onim što imam da kažem.

Dakle, prvo će veliki novac da pobegne iz zemlje. Drugo, kada počnete da otimate kuće i stanove, pašće im vrednost na tržištu. Nećete imati kome da ih prodate. Hoćete li da dodeljujete, kao što su komunisti dodeljivali svojim generalima i ministrima tuđe kuće i stanove, pa oni posle otkupili za bagatelu? Vi sada hoćete da izmirujete stare vlasnike i krenuli ste u tom pravcu i već ste mnogo čuda napravili.

Da se razumemo, nisam protiv toga da se verskim zajednicama vrati imovina, posebno ona sakralnog karaktera. Nisam protiv toga da se nekoj sirotinji vrati neka kafanica, neki drugi lokal, prodavnica, određena količina poljoprivrednog zemljišta itd. Ali, vi ste počeli da vraćate kuće milionske vrednosti, i to licima koja nisu u pravoj liniji naslednici, nego negde tamo sa strane.

Imao sam nešto važno da kažem, Majo, ali eto ako mi ne daš.

Dakle, suština je u tome da sada imate pred sobom tri milijarde da isplatite u novcu bivšim vlasnicima, a pod pretpostavkom da su oni pošteno došli do te imovine. Vi kažete – ovi sada nisu pošteno, a oni koji su u srpskoj vojsci bili liferanti, pa isporučivali brašno sa peskom, oni su pošteno zaradili. Nemojte, ljudi, s tim da se zamajavamo.

Zahvaljujem.

Mi se dovijamo sada, kad kažem mi – država, na razne načine da dođemo do stranih investitora. Bilo je tu dosta uspeha, ali bilo je dosta poteza koji su nas skupo koštali. Imamo činjenicu, na primer, da su nas neke strane fabrike koštale ogromne iznose na ime donacija koje je država davala, Vlada davala po zaposlenom ili davala gotov novac ili otpisivala doprinose na plate ili poreze na plate.

„Rauh“ sokovi, na primer, 73.000 evra po zaposlenom. „Tigar“ 60.000 evra po zaposlenom. „Falke“, jel se zove „Falke“, joj, imali smo doktora Mengela, ime mu je bile Falke, u Holandiji, 35.500 evra, „Lir“ 22.000 evra, tu je i „Fijat“, tu su još neke firme.

Mnogo ekonomista se slaže u proceni da Srbiji trenutno najviše nedostaju domaće investicije, a naši ljudi sa parama, ne ulazim u to kako su došli do para, jer meni je svako sumnjiv ko je za svog života stekao prvi milion dolara, da nije mogao pošteno steći. Postoji poslovica u anglosaksonskom svetu – Ne pitaj me samo kako sam došao do prvog miliona.

Dakle, prvobitna akumulacija kapitala uvek je značila i kriminal i izrabljivanje radničke klase, itd. Ako mi omogućimo našim ljudima da investiraju, da uđu s novcem bez bojazni da će im to neko oteti, jer nemaju dokaz o poreklu, onda nam neće više trebati ove strane firme koje će nas dalje ucenjivati.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje predsedniku Vlade Republike Srbije Ani Brnabić, s obzirom da smo mi srpski radikali u više navrata zahtevali rekonstrukciju Vlade Srbije, zbog raznih kriminalnih afera u koje su umešani pojedini ministri, a da se Vlada oglušila o taj zahtev i da vodi politiku zaštite svih svojih ministara, bez obzira na sumnjive okolnosti njihovog rada i delovanja.

Danas postavljam pitanje – zašto predsednik Vlade, Ana Brnabić, nije bar zatražila javno ostavku od ministra Zorane Mihajlović? Pohapsiše sve njene bliske saradnike, celi sektor železničkog saobraćaja, njegov vrh u zatvor ili pod istragom, a ona u početku se ograđivala od pojedinih koji su nju prozivali, a onda počela da ih brani. To je demonstracija i protiv zvanično najavljene politike Vlade o borbi protiv kriminala, kad ona državnog funkcionera koji tek što je izašao iz zatvora, svečano prima u svom ministarstvu.

Čak je uticala da postupajući tužilac odluči da odustane od njegovog krivičnog gonjenja, a onda je Tužilaštvo istog dana po podne, preinačilo tu odluku i Poledica se i dalje goni krivično sa ostalim uhapšenim. Sve da je Zorana Mihajlović najnevinija, sve da se, kako vi volite detektorom laži ili lekarskim pregledom, dokaže njena nevinost, ona ima moralnu odgovornost, istog momenta bi morala sama da podnese ostavku.

Moralnost se od nje ne može očekivati, ali zašto Vlada mnoge stvari stavlja na kocku, još pred same izbore? Nije nama krivo što će to vas oštetiti na ovim izborima, broj glasova, čak se tome radujemo, ali nam se ne sviđa situacija u kojoj srpske vlasti tolerišu kriminal u vrhu države. Nije u pitanju samo Zorana Mihajlović.

Kako su počele vaše kriminalne afere? Počele su sa bivšim predsednikom Republike Tomislavom Nikolićem, već su poslovične njegove lažne diplome, fakultetska i master diploma. Svi znaju da ni jedan jedini ispit nije polagao i niko ništa ne preduzima. Kako vi mislite onda goniti uspešno druge kriminalce? Ja mislio Marija Obradović krenula da brani Tomu Nikolića, uplaših se malo.

Kako vi mislite onda druge krupne kriminalce da hapsite, da sudite, ako ne sudite ovog glavnog iz vaših redova? Još Vlada uredbom izmisli državni organ da bi se on uhlebio i posle odlaska u penziju i da bi se tamo zaposlilo tridesetak njegovih nesposobnih saradnika koje po ko zna kojem kriteriju zapošljavao u kabinetu predsednika Republike?

Kako vi mislite da oduzimate imovinu ljudima koji ne mogu da dokažu poreklo, a ne oduzmete i Crkvu Tomislavu Nikoliću koju je za milion evra izgradio u svom selu, gde ima svega 16 živih ljudi i gde je nemoguće da se održava služba Božija, jer ne idu svi u crkvu a nema ko da izdržava parohijskog starešinu odnosno sveštenika?

Kako vi mislite da se krivično gone krupni kriminalci, a da se ne sudi Dragici Nikolić zbog malverzacija u njenoj fondaciji. To su pitanja na koja još nismo dobili odgovor.

Dame i gospodo narodni poslanici, još 2004. godine SRS se javno založila da se smanji cenzus u Zakonu o izboru narodnih poslanika. Mi smo time parirali predlogu da se uvede prinudni cenzus za manjine, bilo nacionalne, bilo verske.

Imali smo principijelne razloge kada se za nekoga uvodi prinudni cenzus, reče je o diskriminaciji. Neki su spremni da tu vrstu diskriminacije smatraju pozitivnom diskriminacijom. Smatram da diskriminacija ne može biti pozitivna i negativna. Ona je uvek negativna.

Dakle, mi smo na ovaj način hteli smanjivanjem cenzusa, da omogućimo bar najvećim manjinama koje žive u Srbiji, to su Mađari, Bošnjaci, odnosno Muslimani i Slovaci i eventualno Bugar, a možda i neki ostali ako osvoje taj cenzus da mogu da budu zastupljeni u Narodnoj skupštini.

Nećemo mi sada osporavati prirodni cenzus. Mi smo načelno protiv, ali u sadašnjoj situaciji nama je važno da predstavnici manjina budu u Narodnoj skupštini. Nećemo ga, dakle, trenutno osporavati, ali smo u principu protiv njega.

Ovog puta vladajuća stranka predlaže smanjivanje cenzusa na 3% i ona ima svoje razloge. Mi moramo priznati da ona to principijelno radi na svoju štetu kada je reč o broju poslaničkih mandata. Manje će deliti nakon što se završe izbori i kada se saberu glasovi onih koji nisu prošli cenzus. To je čist gubitak. Međutim, front odbijanja smatra da je to njihov manevar, da se umanje efekti bojkota. Pa, možda i jeste. Ja verujem da jeste, ali je to demokratski. Svi oni koji su protiv bojkota imaju pravo na demokratska sredstva suprotstavljanja bojkotu i umanjivanju efekata bojkota. Vodićemo propagandu da se izađe na izbore, a i zalagaćemo se za to da Skupština bude što reprezentativnija. Bilo je predloga da cenzus bude 1% ili da bude samo prirodni cenzus, to ne bi valjalo, jer postoji u političkoj teoriji dosta radova po pitanju cenzusa. Nekad je cenzus bio imovinski, nekada je cenzus bio klasni i tako dalje, polni, nekad žene nisu imale nikakvo pravo glasa. U ovom slučaju cenzus je potreban da se ne bi preteralo u broju stranaka.

Dakle, Skupština efikasno deluje ako ima umeren broj stranaka. Problem prave stranke koje vode sadaka politiku, kao što je naprednjačka stranka, koja uvek ima sa sobom desetak, petnaest malih, marginalnih stranaka koje stavi na svoju listu i poput Deda Mraza im deli mandate. To je njihovo pravo, ali mi moramo kada budemo novi Poslovnik donosili da unesemo da poslaničku grupu može da formira samo izborna lista. Ona lista koja je bila na izborima, prošla cenzus, bilo uobičajeno od tri posto, bilo onaj manjinski, ima pravo da formira poslaničku grupu.

One sadaka partije, koje su išle na tuđim leđima, lepo neka ostanu i u poslaničkoj grupi te većinske stranke. Pravite nam ovde probleme, oni se ponašaju kao da su sami osvojili cenzus i imaju ista prava i kancelarije i broj službenika zaposlenih i sve ostalo, to, dakle, treba da se ukloni.

Onaj ko ide zajedno na izbore zajedno neka formira poslaničku grupu i neka nastupa u Skupštini, a one pare što se dobiju od države, neka većinska stranka raspoređuje po svom nahođenju, sada kada je 3% cenzus onda niko više i nema moralno pravo da se nekome prikači, onda svi trebaju da se iskušaju samostalno, to bi bio principijelno, a onaj ko ne može i 3% da odstupi bar za neko vreme.

Što se tiče predloga Gordane Čomić, mi već imamo obavezu da svaka lista ima 33% žena, odnosno manjinskog pola u političkom životu, nekad se to može desiti u slučaju muškaraca i nekako nam je zgodno kada pravimo liste kandidata, da idemo jedan, dva, pa treća žena, pa četiri, pet, pa šest žena, itd. Vrlo jednostavno. Sad predlaže se od 10, da najmanje budu četiri. Znači, među prvih 10, kako sam dobro shvatio četiri žene, među drugih 10, četiri žene, među trećih 10, četiri žene.

Ja sam u principu da bude pola, pola, ja bih najviše voleo da sam jedini muškarac u Skupštini i sve oko mene žene, da vam iskreno kažem, i ako već godinama ništa ne mogu, ali volim da budem u njihovom društvu. Nemoj da budeš bezobrazan Marijane.

Dakle, ja nisam ženomrzac i nisam protiv učešća žena u političkom žetu i mi radikali smo i ranije kada nije bilo ove obaveze imali procentualno najviše žena u poslaničkoj grupi i u Republičkoj i u Saveznoj skupštini. To morate priznati. Da.

Međutim, gde su problemi? Nećemo imati takve probleme na republičkom nivou. Problema ćemo najviše imati na lokalnom nivou. Tamo je zaista nekada teško obezbediti dovoljan broj žena koje žele da budu na listi i koje žele da se u određenoj meri bave politikom. Teško je. Takvo je danas stanje srpskog društva.

Ja bih voleo da može, ali bih zato nešto drugo predložio umesto ovoga što je gospođa Čomić predložila. Zašto zaobilazimo izvršnu vlast? Zašto ne promenimo Zakon o Vladi i kažemo, trećina članova Vlade moraju biti žene ili 40%? Zašto samo poslanici, kao poslanička dužnost je nešto sporedno, beznačajno, pa ajde, mogu i žene. Dajte onda u Vladi trećinu žena, pa da vidimo, dajte u izvršnoj vlasti. Izađite sa takvim predlogom i mi ćemo sa obe ruke podržati.

Dalje, mi imamo problema trgovine mandatima. Svaka stranka je imala taj problem, osim radikala i kod nas se pojavio jedan problem, ali kada smo zapretili na gadan, grozan način smo mu zapretili, vratio je mandat. Reč je o Marku Milenkoviću, što je prodao izbore i napustio stranku. Morao je da vrati mandat.

Moramo osvežiti ustavni princip da je poslanik u mogućnosti da stavi svoj mandat na raspolaganje neopozivo političkoj stranci na čiji predlog je izabran.

Ima predloga da idemo na većinski sistem. Imali smo nekada većinski sistem, pa je socijalista bilo 192 u Skupštini. Šta bi se sada desilo da imamo većinski sistem u sadašnjem odnosu snaga? Bilo bi pet, šest Mađara, dva, tri Muslimana, jedan ili dva Albanca, možda jedan Slovak, možda jedan Bugarin, ali teško i sve ostalo bi bili naprednjaci. Skoro 240 bi bilo naprednjaka.

Znate, ljudi ne razmišljaju, ljudi misle da su pametni i izlaze sa raznoraznim idejama koje su već isprobane, koje su u političkoj nauci proverene i koje su negirane. Jedna od retkih zemalja koja ima čist većinski sistem je Velika Britanija.

Kod njih je to uhodano. U parlamentu, oni imaju poslanički bič, to je jedan od poslanika koji ih uteruje u red. Ima veoma, veoma široka ovlašćenja. Sve zemlje su prešle na proporcionalni, a zašto? Zato što se onda na izbornim listama pojavljuje program, nisu toliko važna imena, koliko program i oni koji neposredno zastupaju taj program. Ne mora to biti cela poslanička grupa, to mogu dvojica, trojica neki vodeći ljudi unutar grupe da budu, ali zna se, iza tog programa stoji toliki i toliki procenat.

Šta to znači sada? Vi ste pregazili Ustav, vi u prethodnom mandatu, a naprednjaci nastavili. Ako Ustav kaže jedno, vi u zakonu promenili, pa kažete da poslanik raspolaže mandatom, ko da mu je babovina.

Umesto da se pokrije ušima, da ga bude sramota što je ukrao mandat, nema vam ovde Šormaza, to je vaš primer, bila je ovde Sanda Rašković Ivić, onda ona iz socijalista, pa je još bilo nekih, i ova čobanova je menjala stranku, Marinika čobanov, još ih je bilo, 15 ih je bilo koji su promenili stranku. Šta to onda znači?

Oni kažu onda – oni su vlasnici mandata. Krajnje nemoralni ljudi, bez časti i bez obraza. Pazite, stranka ulaže ogroman rad u taj njihov mandat, da bi se osvojio taj njihov mandat, veliki broj stranačkih aktivista se preznoji radeći u kampanji, ogromne pare se potroše da bi se taj mandat osvojio i onda oni kažu, oni su vlasnici mandata. Ima i ovde, kakva je Stranka moderne Srbije, sa Čankom u koaliciji, čankolist postao.

Dakle, to su te stvari koje su nepodnošljive, zato treba uvesti pravilo, poslanik koji prestane da bude član političke partije, na čijoj je listi izabran, automatski ostaje bez poslaničkog mandata, neka čeka sledeće izbore, neka se samostalno kandiduje ili na nekoj drugoj listi, pa da vidi koliko ga narod voli.

Mi smo imali situacije da su se neke stranke održavale na vlasti, zahvaljujući ukradenim mandatima. To je bio slučaj 90-te godine, sa socijalistima, nekoliko godina, pa sa DS, i nemoj više Martinoviću da hvališ DS, demokrate su nastale od radikalskih otpadnika, to su istorijske činjenice. Početkom 20. veka, otcepili su se od radikalne stranke Nikole Pašita, određeni ljudi koji su se proglasili slobodnim radikalima ili samostalni radikalima, samostalcima, i Ljuba Davidović i Milan Grol su od njih posle Prvog svetskog rata formirali DS.

Oni da su bili dobri, ostali bi radikali, ne bi glumili neke demokrate.

Što se tiče srpskih radikala, mi smo prvi u politički život u srpskim zemljama uveli žensko pravo glasa.

Kraljevina Srbija nije imala, čak je u jednom periodu imala imovinski cenzus. Kraljevina Jugoslavija nije imala žensko pravo glasa. Prvi put je osnivač SRS u Ugarskoj, Jaša Tomić, uveo žensko pravo glasa pri sazivanju Velike Narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena kojima se priključila i grupa Mađara u Novom Sadu 1918. godine, 25. novembra, je li tako Nataša?

Nataša mi služi za pamćenje brojki, ona je tu ekspert, a ja sam sve slabiji u pamćenju brojki.

(Predsednik: Zato su žene bitne.)

E, zato su žene bitne i uvek su u našoj stranci bili bitne. I u toj Narodnoj skupštini bilo je sedam žena, prvi put u srpskim zemljama bila je Milica Tomić, ona je bila supruga Jaše Tomića i ćerka Svetozara Miletića. Bila je Mara Malagurski, čuvena književnica bunjevačke nacionalnosti i bile su tu još i Anastasija Manojlović, Marija Jovanović, Olga Stanković, Katica Rajčić, Manda Sudarević, i Manda je bila Bunjevka, koliko me sećanje služi.

A onda, u Jugoslaviji nema ženskog prava glasa. Komunisti su glumili da su uveli žensko pravo glasa, ali su ukinuli izbore. Ono što je izgledalo na izbore to su bile trke konja iz iste ergele, pa za koga god glasaš isto ti je.

Prve demokratske izbore u Jugoslaviji smo imali 1990. godine i tada je potvrđeno to žensko pravo glasa, ali je bilo dosta…

(Marijan Rističević: Bila je ženska stranka.)

Bila je jedna ženska stranka ali nije uspela na izborima. Bila je partija uspešnih žena, čini mi se, Margit Savović je vodila, ali nije uspela na izborima.

Dakle, moj predlog je da mi ostanemo na ovoj jednoj trećini, da ne pravimo sada probleme na lokalu, jer veliki je posao oko sastavljanja lokalnih lista kandidata i kontrolora na lokalnom nivou, pa da onda sledeći put kada budemo vršili izmene idemo pola, pola. Najprincipijelnije je pola, pola. Pola žena, ali i u izvršnoj vlasti tako da bude, i u Vladi, i u opštinskim organima vlasti, odnosno ovim opštinskim većima, kako se to zove. Dakle, da bude u obe grane vlasti, i izvršnoj i zakonodavnoj, a u sudskoj vlasti ja mislim da već imamo možda i više žena nego muškaraca, što nije loše.

Postoji jedna opasnost. Ako se budemo igrali ovom polnom zastupljenošću pojaviće nam se inicijativa možda i pod izvesnim ultimatumom spolja, da određenu kvotu odredimo i za predstavnike nepotpuno nedefinisanih polova, pa mogu da nam kažu određen procenat homoseksualaca, lezbijki, bipolaca i travestita, jesam sve nabrojao? Da ne govorim one što sa životinja opšte.

(Milorad Mirčić: Seksualnim manjinama.)

To se smatra već u Zapadnoj Evropi seksualnim manjinama. Znači, ako budemo ovako postavljali stvari onda će i za njih reći da su manjina i da imaju ta prava i da se kao manjinska stranka mogu pojaviti na izborima i tražiti prirodni cenzus. Zato je ovo opasno kad se uvodi tzv. pozitivna diskriminacija.

Kad smo pravili ovaj izborni zakon, a to su pravili srpski radikali, pravio ga je Zoran Krasić uz moje instrukcije, a onda smo to ponudili Đinđiću, kod mene su bili Đinđić i Čeda Jovanović, eto, Jovanović je svedok, bio je i Aleksandar Vučić, ja sam mu predložio, rekao sam mu - uradili smo projekat za sledeće izbore. On je pogledao, kaže – da li ti stojiš iza toga? Stojim. Neću ni da gledam, slažem se. Pazite, iako smo bili smrtni neprijatelji, imao je poverenja da će to biti urađeno kako treba i urađeno je.

Kasnije je kvareno. To je kvareno uvođenjem prirodnog cenzusa, pa onda gaženjem Ustava i uvođenjem ove definicije da je mandat vlasništvo poslanika, to je u direktnoj suprotnosti sa Ustavom. Zašto se to radi? Nema potrebe. Kad dođete u situaciju da vlast održite otimanjem tuđih mandata znajte da ste propali, da je to samo privremeno, nema od toga ništa.

Kajali su se socijalisti zbog toga i ne bismo čak ni ušli 1998. u koaliciju da nije krenula pobuna na Kosovu, ne bi nas niko naterao. Šest meseci me je Milošević zvao i nudio koaliciju, paralelno pregovarao sa Draškovićem. Drašković je stalno nešto trgovao, stalno nove zahteve. Međutim, kad je to krenulo na Kosovu, Milošević i ja smo se dogovorili za jedan sat i još je dva sata trebalo sa Mirkom Marijanovićem da sastavimo kabinet.

To je istorijska činjenica, to znaju mnogi, nema vas više tu, to zna Maja Gojković i ti Marijane znaš, ko li ti je rekao.

Evo, završavam.

Dakle, ovo je ozbiljna stvar. Mi ćemo glasati za izmene zakona, odnosno smanjivanje ovog cenzusa na tri posto. Tražimo da se striktno sprovodi odredba o manjinskim strankama, čak bi trebalo da svaka manjinska stranka ima u nazivu stranke naziv manjine, čim pre se zastupa, da se odredi da ova RIK proveri da li ima bar dve trećine pripadnika manjina na stranačkoj listi i to treba uvesti, jer kakva vam je to manjinska stranka koja ima manjinsko ime u nazivu, a sve pripadnici većinskog naroda, kao što smo imali sa raznim ruskim strankama, na primer, ili ovo što je uradio Vukadinović sa vlaškom strankom, pa ga još uvek sprdaju zbog toga, to će mu ostati do kraja života.

Hvala na ljubaznosti.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje upućujem premijeru Ani Brnabić.

Zašto Vlada, ministri i ostali državni funkcioneri uopšte ne odgovaraju na poslanička pitanja ili to čine veoma retko i selektivno? Za ove skoro četiri godine mandata sadašnjeg skupštinskog saziva mi srpski radikali smo svakog utorka i četvrtka postavljali neko pitanje veoma ozbiljno, veoma važno, a svega tri ili četiri puta smo dobili odgovor od nadležnog ministra.

Ja sam insistirao i da mi se odgovori na pitanje - zašto premijer, Ana Brnabić, ne pristupi rekonstrukciji Vlade? Toliko se afera nagomilalo oko pojedinih ministara…

(Vladimir Orlić: Lažnih afera.)

Šta je bilo?

(Vladimir Orlić: Lažnih afera.)

Kako lažnih afera kada Nebojša Stefanović, nema završen fakultet?

(Vladimir Orlić: Ko kaže?)

Ja kažem da nema.

(Vladimir Orlić: To je drugo.)

To je drugo.

Važno je da ste mi to potvrdili, ovo drugo nisam baš sasvim kompetentan, ali fakultet nije završio, jer fakultet se ne završava u Hajd parku ili na parkingu Sava Centra. Dakle, morala bi rekonstrukcija Vlade da se vrši pre izbora.

Ja čujem, vi ste u nekom velikom poslu spremanja predizbornog programa. Jel vi mislite da ćemo mi sa vama raspravljati o vašem programu dok su još ovi ministri na funkcijama? Ne, mi ćemo samo ministre napadati zbog kriminalnih i korupcionaških afera, one za koje imamo argumente, ne sve ministre, one za koje imamo argumente uključujući i guvernera Narodne banke Srbije, Jorgovanku Tabaković, koja je takođe otkrivena kao plagijator doktorske disertacije.

(Vladimir Orlić: Jel i ona u Hajd parku?)

Šta? Ne, ona je platila izgleda nekoga da joj to napiše, a njemu dosadilo da piše jer ona nije nesposobna da napiše, nego je lenčuga i nekome je platila da joj to uradi, njemu dosadilo da piše pa onda nastavio prepisujući.

(Vladimir Orlić: Jel u parku?)

Ne, u parku je neke druge stvari radila, a to me pitajte posle sednice. Nije baš sada za sednicu, da vam o tome pričam.

Nastavite sa potpitanjem, veoma su inspirativna. Veoma su vam inspirativna.

(Aleksandar Martinović: Koliko je platila?)

Pa, nešto je platila u novcu, nešto u naturi. Hoćete da vam kažem i ime čoveka koji joj je pisao? Hoćete? Javno? Javno da vam kažem ime čoveka koji joj je pisao.

(Aleksandar Martinović: Kako? Kaži.)

Hoćete? Dobro. Uskoro.

Dalje, vi ste krenuli, ja se sada opet obraćam Ani Brnabić kao premijeru, a vi nastavite sa podpitanjima, pa će mi još nešto pametno doći na pamet, vi ste krenuli sa popuštanjem, popuštali ste i ranije, ali od IPAP sporazuma niste više popustili, nego sada kada ste prihvatila da član REM-a bude predstavnik Liberalno-demokratske partije Srbije, LSV i ove stranke Rasima Ugljanina, Sulje Ugljanina, da, a i Rasim ga podržava, jel se Judita Popović zove, Judita Popović, koja je čak potpisivala neku peticiju da je u Srebrenici bio genocid.

Inače, to su stranke izdajnici među izdajnicima, listom podržavaju sve akcije protiv srpskog naroda, a sada su sa vama u koaliciji silom prilika. Ja očekujem kako ste krenuli da popuštate, da ćete uskoro popustiti pa izbore nećemo imati ni u aprilu, nego negde u oktobru, novembru, ili decembru sledeće godine, jer to vaše popuštanje na taj način tim redosledom se nastavlja, a to nije dobro za Srbiju, jer meni je stalo da vi kao stranka što pre propadnete. Da mi je doživeti vašu propast, pa ko velim, evo i naživeo sam se.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Ali nije dobro za Srbiju, jer ako propadnete na ovaj način uskočiće strani intervecionisti i formiraće nam Vladu. To je taj problem

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo posle raspada Jugoslavije do 1999. godine uspeli da obnovimo našu armiju, da imamo snažnu vojsku Jugoslavije, a to je pokazao rat, to je pokazala, pre svega, vojska koja je branila Srbiju na području KiM u okviru Prištinskog korpusa. Posle toliko bombardovanja, posle toliko gađanja najsavremenijim raketama, izvukla se sa minimalnim gubicima. Nisu smeli da krenu u kopnenu invaziju, nisu smeli. I greška je bila što je državno rukovodstvo prihvatilo plan Ahtisari-Černomirdin i što je dozvolilo da NATO bez borbe uđe na prostor KiM.

Oficiri NATO su bili zaprepašćeni kada su posmatrali koliko se duge kolone naše artiljerije, naših tenkovskih jedinica, bojnih kola i vojske izvlače po redu i poretku, vojničkom poretku sa KiM.

Sve su nam to dosmanlije upropastile za 12 godina. Skoro da smo ostali bez vojske. Kao, neko će nas drugi braniti, ali vaši naprednjački prsti su u to bili umešani, neki od vas su zaboravili da je Tomislav Nikolić u jednoj predizbornoj kampanji već bio izašao sa idejom da Srbiji vojska ne treba, i ako bude izabran, da će obavestiti sve susedne države da mi ukidamo vojsku.

Gospodo, oficiri, vi se verovatno toga sećate, verovatno svojim ušima niste mogli da verujete.

Ni ti ministre nisi mogao da veruješ, ali pamtiš, čini mi se. Na svu sreću, do toga nije došlo. Mi smo već kroz izlaganje generala Delića koji je zastupao našu stranku u prethodnoj raspravi pohvalili ono što je dobro urađeno u vojsci, pogotovo podržavamo vraćanje padobranske i specijalne jedinice na rang brigade. Dosmanlijski režim ih je bio sveo na bataljone. To su dve najbolje jedinice, dokazane u svim borbama koje su vođene i koje su nam neophodne, jer mogu da izdrže i prvi udar neprijatelja.

Međutim, mi podržavamo i naoružanje naše vojske, nabavku modernog savremenog oružja iz Rusije i Belorusije, pa makar to bili avioni koji su već upotrebljavani, pa sada obnovljeni, rekonstruisani ili kako se to već stručno kaže.

Postojala je opasnost i postojao je plan u hrvatskom Generalštabu ili vrhovnom stožeru da njihove dve brigade forsiraju reku Dunav i zauzmu 10.000 hektara zemljišta na levoj obali Dunava, na koji Hrvatska pretenduje pozivajući se na neke još austrijske zemljišne knjige, jer je Austrija svojevremeno vršila uređenje toka Dunava, pa izgled dunavskih obala više nije odgovarao onome što je uneseno u zemljišne knjige.

Plan je bio da upadnu sa dve brigade, da im dve brigade štite odstupnicu, a onda EU i Amerikanci da hitno zatraže prekid vatre i da se prigovara. Što znači, ko zna kad bismo ih i s kojom mukom oterali odatle. Sad im više ne pada na pamet.Mi zbog naše avijacije, pogotovo zbog borbenih tenkova, zbog naših borbenih helikoptera i onih haubica koje se zovu „Nora“ a veoma su ubistvene i velikog su dometa.

Dakle, stanje se popravlja, ali još nismo zadovoljni. Vidite kako su neozbiljno i te zakone menjali, pa ukidali činove, pa ukinuli čin kapetana I klase, sad ga vraćamo, jer fali jedan čin između kapetana i majora, kako god okrenete i sa aspekta godina službe koje oficir treba da ima do odlaska u penziju i sa aspekta napredovanja i vanrednog napredovanja, unapređenja i slično.

Sad se to vraća, ali ne valja, ministre, što ovde nisi kompletan jedan predlog rekonstrukcije činova u našoj vojsci napravio. Šta će nama činovi po NATO standardima? Imamo našu tradiciju i po našoj tradiciji, postojali su, naravno i potporučnici, poručnici, ranije su to bili kapetani II klase, pa kapetani I klase, pa je onda ovo izbačeno II klase a ostali su kapetani i kapetani I klase, majori, potpukovnici i pukovnici.

Međutim, šta će nam NATO standardi u pogledu generalskih činova? Imamo mi svoju tradiciju. Šta će nama čin general majora uz čin brigadnog generala, kad je to u suštini isto? Ovde sad nije isto. Sad je brigadni general ispod general majora, nema logike nikakve, složićete se.

Zašto mi ne vratimo naše stare činove: brigadnog generala, divizijskog generala, armijskog generala i vojvode koji se može samo steći za ratne zasluge? To je naša tradicija. Zašto to ne vratimo? Nemamo više sastave armije, korpusa, divizije. Treba i to da obnovimo. Kraljevina Srbija je imala tri armije i užičku vojsku i to je jedan od razloga njenog uspeha u Prvom svetskom ratu, pogotovo zaustavljajući dve austrougarske ofanzive. Potukavši Austrougare, odnosno Hrvate, bosanske muslimane i ostalo do nogu, bilo je i Švaba nešto, ali ne preterano mnogo, bilo je i Mađara, ali najviše je bilo Hrvata i oni su najveće zločine činili u Mačvi, to vi bolje od mene znate.

Zašto mi to ne vratimo? Armija je najviši oblik strateškog komandovanja. Rusi su imali frontove, ali mi nemamo takva prostranstva gde bismo razvijali i frontove kao nešto iznad armije, ali armije možemo i dalje razvijati. Malo nam je samo četiri brigade u stalnom sastavu. Ne odajem ja nikakvu vojnu tajnu, to sve NATO zna, imate vi NATO oficire u Generalštabu. Imamo doduše i osam rezervnih brigada ali i to je sve malo.

Mi moramo stvoriti uslove za formiranje jačih vojnih sastava. Kako sprovesti mobilizaciji kad je sve manje vojnih obveznika koji su služili redovan vojni rok? Nisam za to da se vraća vojni rok od godinu ili godinu i po dana, preterano je to, ali sam za to da se u srednjim školama izučava predmet predvojnička obuka ili vojnička obuka, tamo se najviše nauči. Ja sam naučio da gađam iz puške kao gimnazijalac i odlučno sam gađao, i bombu bacao, i znao da se ukopam. Pa to je ono najvažnije za jednog vojnika, sve će on ostalo naučiti u borbi ili će znati da se na vreme ukopa ili će poginuti, nema druge. Mi znamo iz ovog rata, vojnici su učili od prvog dana i za mesec, dva bili toliko sposobni kao da su se rodili u armijskim jedinicama.

Za to sam i da se vrati služenje vojnog roga, ali ne ovo po dve nedelje, to kao da je neko hteo da se izruguje sa tim, ne može se naučiti ništa, ne može se osetiti život vojnika kroz dve nedelje. Da to bude dva, tri meseca i da imamo onda ljude koji imaju elementarna znanja, da zna da vozi tenk, ko god zna da vozi auto neće teško naučiti da vozi tenk, oko nišanjenja ima malo više posla, ali to se za mesec, dva može savladati.

Znate, ja se sećam da sam služio vojni rok skoro godinu dana i mnogo se vremena gubilo na razne gluposti. Jedna trećina ukupne obuke bila je politička nastava. Šta će nama politička nastava? Dovoljno je da vojska zapeva četničke pesme i to je politička nastava. Ali smo imali zato razvučenu obuku, brzo smo savladali. Doduše, ja sam bio veza teleprinterska, naučio sam korisno zanimanje, slepo kucanje sa svih deset prstiju na pisaćoj mašini, nauči se svašta tamo, ali ne treba toliko vremena. Kad nemaju šta da nam rade, umesto da spavamo popodne dignu nas da rukama skupljamo opuške po kasarnskom krugu, a bio sam u elitnoj jedinici, na Topčideru 369. puku veze.

Iako i ne pušim skupljam opuške rukama po krugu, e to je ono što vojsku najviše nervira. To je jedna vrsta dila, ja znam, ali nismo mi u onom vremenu da takav dil može da donese nešto dobro, jer nisu vojnici sad nepismeni i tolike neznalice i da dođu iz nekih zabačenih mesta, pa da ih nečemu naučite tako što će skupljati opuške, on mora da se posveti sticanju vojničkih znanja i onda je zadovoljan. Kad god nešto novo nauči zadovoljan je.

Za dva meseca se može dovoljno naučiti. Tamo gde ne može, e tamo nam trebaju profesionalni vojnici, postoji vojna tehnika koja se ne može savladati redovnom voljnom obukom, pa makar bila i godinu dana, jel tako? Dakle, tu trebaju profesionalci koji će celi svoj radni vek provesti i postepeno napredovati uz određenu vrstu borbenih sredstava.

Trebalo bi formirati četnički korpus, prvi četnički korpus, koji bi bio sastavljen od dobrovoljaca.

Samo se vi smejte. Vi znate, gospodo, smeju se ovi koji ništa ne znaju, ali ni vojsku, izgleda, nisu služili.

U Prvom svetskom ratu srpski Generalštab je napravio veliku, stravičnu grešku. Očekivali su napad austrougarskih armija sa severa, preko Sava i Dunava, i tako su rasporedili svoje raspoložive snage. Malo ko je verovao da će Austrijanci napasti preko Drine. I napali su preko Drine. A, ko ih je tamo dočekao? Srpski četnici pod komandom pukovnika Vojislava Tankosića i još neke jedinice su bile. Ne mogu se setiti svih imena, bolje onda da dalje ne pominjem. Dočekali su ih tu i usporili i dovoljno vremena stvorili da se naši armijski sastavi preorijentišu i da mogu da krenu u ofanzivu. To su uradili četnici.

Zašto su u ovom ratu četnici bili dobri? Ja ne govorim o onim samozvanim četnicima, o raznim paravojnim jedinicama koje su išle u rat da bi pljačkale, kao beli orlovi i neki slični kojima je osnovni motiv bila pljačka, nego četnici, dobrovoljci u sastavu armijskih jedinica ili jedinica policije. Oni su imali najviše borbenog entuzijazma. Oni su borbeni moral unosili među redovne vojnike. Oni su uvek bili spremni i za juriš, uvek spremni za borbu, za njih umora nije bilo. To je iskustvo iz ovoga rata i na tome treba da radimo.

Znate, ti koji se odazovu na poziv da dobrovoljno služe u slučaju neke krize, u slučaju da nam negde zapreti opasnost, oni će pokazati opet i primere junaštva i vojne osposobljenosti i nekog vojničkog talenta. Znate, u dobrovoljce se javlja onaj ko želi da bude vojnik, kome je osnovni motiv da se bori za otadžbinu. Više vredi jedan dobrovoljac nego deset, petnaest onih koji su na silu mobilisani. To je pokazao ovaj rat. Zato to moramo imati. I, naravno, afirmisati taj četnički naziv, jer četnici su bili uvek borci za slobodu, a bilo je i onih koji su sramotili četničko ime, među partizanima, komunistima, još više je takvih bilo.

Tu treba jasno razlučiti ko je zaista bio borac na slobodu, a ko nije. Draža Mihailović jeste, Kosta Pećanac nije. Čuo sam kada je neka naša jedinica ili grupa oficira ili pitomaca išla na Ravnu goru da oda počast Draži Mihailoviću, da je čak bilo pretnji.

Je li, ministre, jel bilo pretnji nekim disciplinskim sankcijama u tom slučaju? Nemoj mi se zaklanjati tamo, hoću da te gledam u oči dok govorim. Nemoj se smejati. Jel stvarno bilo nekih sankcija? To je naša tradicija. Ćutiš, znači bilo je nešto, a ne sme da bude. To je naša tradicija koju moramo poštovati, uvažavati i negovati.

Pogledao sam ovde i ove mornaričke činove. I tu je napravljena glupost. Izbačen je bio poručnik fregate i kapetan fregate, pa se morao vratiti taj čin. U redu je to.

Ali, kod ovih admiralskih činova, sada je ovde general-major – kontraadmiral, a ispred toga uvede čin komodora. Nikada mi to nismo imali. Komodor. To je opet podleganje NATO standardima. Šta će nam to, Vuline? Jesi li ti za to bio, za čin komodora? Ništa on mene ne sluša. Jel me slušaš, ministre? Malo vodim dijalog s tobom, ministre, kao lider opozicije.

Kontraadmiral, viceadmiral i piše general-admiral. Nisam mogao očima da verujem kada sam video. General-admiral. Čemu to? General-admiral. Dovoljno je kontraadmiral, viceadmiral, admiral. Admiral je sa tri zvezdice, posle toga je vojvoda. Može postati vojvodom i neko ko je pomorac i mornar, mada se retko dešava.

Šta nam je još tu potrebno kod naše mornarice? Mi sada imamo rečnu mornaricu. Ona ima neke sastave koji su respektabilni. Gledao sam jednu vojnu vežbu tamo na u ušću Tise je valjda bila.

Mi moramo negovati naše oficire i za onaj trenutak kada se vratimo na obale srpskog mora. Dakle, iz svake generacije jedan broj oficira da ode po godinu ili dve dana u Rusku pomorsku akademiju i da se uči pomorskom vojničkom zanatu, da bude sposoban za to.

Naravno, i dalje ćemo osposobljavati one koji su potrebni za rečnu flotilu. Ona je veoma važna. Nikad nisam potcenjivao njen značaj, pogotovo kad je reč o odbrani Dunava kao granične reke trenutno i plovnog puta. Atakuju i na našu Šarengradsku adu i na ono ostrvo pored Vukovara i na još neka mesta. To moramo čuvati i to moramo braniti.

Ali, moramo imati grupu pomorskih oficira sposobnih da upravljaju pomorskim jedinicama. Ne treba to biti nešto krupno, glomazno, da se osposobe za patrolne brodove, za podmornice i da su u stanju, kad se vratimo na srpsko more, da brane srpsko more, da više nikad ne ispadne iz naših ruku.

Ovde je vođena polemika oko uloge naših oružanih snaga povodom okupacije Kosova i Metohije. Po Sporazumu Černomirdin-Ahtisari, posebno po Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, predviđena je mogućnost da se vrati do 1.000 naših policajaca na Kosovo i Metohiju i mi smo još 2000. godine formirali tu jedinicu sastavljenu od vojnika i policajaca. Bilo ih je tačno 999. Mislim da je Goran Radosavljević Guri bio njen komandant, ili Božo, ko?

(Božidar Delić: Vukadinović.)

General Vukadinović. Posle je bio i general Božidar Delić, dok je postojala ta jedinica. I još je jedan došao posle tebe, jel tako?

(Božidar Delić: Marković.)

Marković. I onda je ta jedinica rasformirana. Od 5. oktobra nijedna vlada nije zahtevala da se naša vojska i policija, shodno Rezoluciji 1244, vrati na područje Kosova i Metohije.

Ovde su nam neki iz vlasti prigovarali da to nije moguće, jer odluku donosi komandant snaga KFOR-a, ovlašćeni NATO general. Otkud znate da nije moguće? Možda je bilo moguće više puta, nego niko nikad nije pokušao, niko nije tražio. Trebalo je da tražimo svaki mesec da podnosimo zahtev i da ta jedinica i defiluje i pokazuje svoju osposobljenost itd, pa da pokrećemo na Savetu bezbednosti to pitanje kad će se vratiti naša vojska i policija.

(Aleksandar Martinović: Pa, jeste li pokretali?)

Nismo bili vlast.

(Aleksandar Martinović: Godine 2000. ste bili vlast.)

Ne, 2000. godine smo formirali tu jedinicu, a onda je izvršen mafijaški puč.

(Aleksandar Martinović: A pre puča?)

Pokretali smo, neprekidno smo o tome govorili.

(Aleksandar Martinović: A jesi li slao u Savet bezbednosti?)

E, ne razumeš se ti u to, Martinoviću. Bolje je da se ne mešaš u to.

Šta ja imam da šaljem, nije bila moja nadležnost, ali je trebalo vlast da šalje, trebalo je predsednik Republike, trebalo je predsednik Vlade, trebala je Vlada da to traži, a nije tražila. Pa, trebao je ministar informisanja te naše Vlade da to traži, pa nije.

(Aleksandar Martinović: A potpredsednik Vlade?)

Nije mogao, jer se bavio ekonomijom i finansijama i nemoj vreme ovde da mi trošiš, imam još prilično vremena.

Dakle, trebalo je neprekidno tražiti. Ako do sada nije traženo, treba sad početi sa tim. Neprekidno zahtevati, zahtevati, zahtevati i zahtevati. Izgleda da nema volje da se to radi. Sve te vlade se boje, od 5. oktobra na ovamo, da se ne zamere zapadnim silama i zbog toga su se ustručavale, sve bi nekako da im udovolje.

Evo šta je trebalo da uradi ova vaša naprednjačka Vlada. Kad su vas pritisli da prihvatite IPAP sporazum, možda zaista nije bilo šansi da izbegnete. Mi tad nismo bili u skupštini, jel tako, Nataša, ali smo se suprotstavljali tome. Ako već niste mogli da sprečite to, onda ste mogli da kažete – hajde, prihvatićemo IPAP sporazum, a vi da vratite naših 1.000 vojnika na Kosovo i Metohiju. Nije vam palo na pamet, a mogli ste. Što niste?

Sad može da se kaže – ako nećete da vratite naših 1.000 vojnika, pa mićemo otkazati IPAP sporazum. Za nas je IPAP sporazum najveća opasnost. On dozvoljava NATO trupama da u svakom trenutku uđu na teritoriju Srbije. Ako nekom civilu nanesu štetu, ne odgovaraju, ako oštete državnu imovinu, ne odgovaraju. Oni mogu da uđu na teritoriju Srbije i da postignu takvu koncentraciju da cela teritorija praktično bude okupirana. Posle nije teško ni promeniti vlast. Uđu tamo, najure Vučića, najure Anu Brnabić i proglase za premijera Zoranu Mihajlović. Ništa lakše za njih. Vi ste sami stvorili te okolnosti. I ovako mora Vučić da vodi sa sobom, kad putuje negde daleko, Zoranu Mihajlović da ga ne bi iznenadili u odsustvu. Da, ona je spremna kao zapeta puška da postane guverner okupacione uprave Srbije.

Ne šalim se uopšte. Nećete da očistite Vladu. Pa, nećete, šta ja mogu? Ne mogu vas na silu naterati. Za vaše dobro je potrebno da izvršite i pre izbora rekonstrukciju Vlade. Za vaše dobro. Ko zna šta se može desiti, šta donosi noć, šta donosi dan. Ovo moramo uraditi. Dakle, neprekidno tražiti da se naša vojna i policijska jedinica vrati, pa ako se vrati onda tražiti da se malo poveća sastav, pa opet da se malo poveća.

Nama daju tamo idealne zadatke. Granične prelaze prema Albaniji, Makedoniji, Crnoj Gori da čuvaju vojne i policijske snage, to stoji u Rezoluciji 1244, da čuvaju crkve i manastire i da rade na deminiranju. Taj posao je uglavnom završen, bar je završen na onim ključnim lokacijama gde su ljudi izlagani opasnostima. Možda ima još negde da se to radi, ali nije to problem. Imamo dva, tri tenka sa onim valjcima koji se guraju ispred tenka i za čas se ta minska polja eliminišu.

Dakle, to treba uraditi, ali treba se i setiti toga. Treba imati dobru volju, treba imati želju da se nešto postigne na tom planu, a ne čekamo. Neće, nije naredio komandant KFOR-a, pa mi čekamo, a kad bi jednog dana naredio, nemamo spremnu jedinicu. Nećemo da pabirčimo, nije to kao odlazak u ove mirovne misije, pa hajde, izabraćemo nekoliko iz svake jedinice, pa poslati. Šaljemo mirovne misije širom sveta, skupo nas to košta, najčešće mi plaćamo, jel tako, ministre? Alo, ministre, jel više plaćaju oni ili mi? Oni, a i mi prilično plaćamo. Dobro.

Eto, možda se neko iskustvo stekne, neću baš da negiram značaj toga, neko iskustvo značajno, pa možda se iskoristi posle, a izlažemo naše oficire opasnosti da budu vrbovani negde tamo, da ih na neki način navuku, kompromituju, a onda vrbuju. To nije dobro.

U svakom slučaju postoje načini, ali samo treba na njima raditi i da imamo još jaču vojsku. Dostigli smo određeni nivo za početno zadovoljstvo, ali nije to sve, i te kako ima još da se radi, i te kako ima još da se ulaže u vojsku i ovo što je predsednik Republike nagovestio da će prestati kupovina oružja, mi smo kategorički protiv toga. Još mnogo oružja mora da se kupi i proizvede i da se dalje osposobljavaju naše fabrike, da se što više proizvodi ovde u Srbiji i da se nastavi sa izvozom oružja. Nismo mi srpski radikali napadali izvoz oružja nikada. Ne bismo dozvolili da se oružje izvozi u Ukrajinu, ali u Poljsku može. Šta mi možemo dalje kontrolisati šta će Poljaci sa tim oružjem? Možda ga i spaljuju u Poljskoj da bi njive bolje rađale?

U svakom slučaju, nije nam bio cilj da napadnemo namensku industriju, nego da sprečimo eventualni kriminal ako se zaista dešava da oružje jeftinije nabavljaju privatne firme, nego „Jugoimport SDPR“, kao državna firma. Samo je to problem. Još nemamo podatke šta se zaista desilo i želimo te podatke.

Dalje, vi se stalno hvalite neutralnom politikom, statusom neutralnosti i niko nam još nije zagarantovao taj status. Status neutralnosti lako može imati jedna Austrija, kada je to postignuto tzv. državnim ugovorom koji su potpisale zapadne sile i Rusi i Sovjetski savez. Ona i dalje mora da egzistira po slovu državnog ugovora. Pod sličnim okolnostima, bez okupacije, status neutralnosti je dobila i Finska. Stekla ga je dosta ranije Švedska.

Mi nemamo takav status neutralnosti i zato naša dugoročna opcija ne može biti neutralnost. Ne vredi neutralnost koju niko nije priznao. Jugoslavija je proglasila da je Beograd otvoreni grad 1941. godine i nije ga branila. Međutim, to nije sprečilo Hitlera da ga bombarduje. Mogao je ući u Beograd bez ikakvog bombardovanja, ali on je hteo da se osveti Srbima i onda ga je bombardovao, pa su onda i Englezi hteli da se osvete Srbima, pa je u engleskom bombardovanju još više srpskih civila poginulo nego u Nemačkoj, i u Beogradu, i u Leskovcu, i u mnogim drugim gradovima, i u Nišu, naravno. Dakle, to nam se dešavalo.

Ako nam to nije perspektiva, onda nam je perspektiva ODKB. Mi moramo u vojni savez sa Rusijom. Mi moramo u istočne integracije, u savez Rusije i Belorusije. Mi moramo u sve druge oblike istočnih integracija, i u Evroazijsku uniju, i u Zajednicu nezavisnih država, gde god nam se otvore mogućnosti moramo.

Moramo i našu vojsku da integrišemo. To ne znači da će Srbi ići da služe rusku ili belorusku vojsku. Zadržaćemo mi sve srpske jedinice. Možemo ujednačiti uniforme. Na našim srpskim jedinicama na rukavu da stoji grb Srbije i naziv Srbija ili Serbia i da se ni po čemu drugom ne razlikuje uniforma. Dakle, da sačuvamo državni identitet, suverenitet, članstvo u UN, ali da se integrišemo u svemu gde je potrebno da se integrišemo, pogotovo zajedničke visokospecijalizovane vojne sastave da imamo.

Obradovao sam se kada je stigao „s 400“ u Srbiju i da će ostati u Srbiji. Međutim, ministar mi tužno reče da nije ostao, je li, ministre? Opet ga možemo vratiti na isti način, pa neka ostane i grupa ruskih oficira sa njim, zajedno sa našim neka rade i neka rukuju, neka obučavaju naše oficire, jer posle „s 400“ dolaze i novi sastavi, novi odbrambeni sistemi.

Treba nam i dalje obučavanje kadrova na taj način. Naši oficiri koji odu tamo na delimičnu obuku pokažu se odlično, pokažu se odlično i kao tenkisti i kao rukovaoci raznim informativnim sistemima za rukovođenje i komandovanje i u svemu drugome.

Imamo oficira, Srbina, čoveka, koji je genetski predodređen za vojnu službu. Samo mu treba pružiti uslove i biće nam oficiri uvek brilijantni kao što su i ranije bili. I ranije je srpski oficir bio brilijantan u odnosu na austrijske, pa čak i na nemačke. Nemci su imali bolju disciplinu, ali što se tiče stručnosti oficira naši nisu zaostajali. Toliko za sada. Imamo još vremena, jel tako Vjerice? Ovo će ostalo general Boža Delić.

Ja ga još hvalim da je postupio gospodstveno.

Ministre, šta ćemo sa IPAP sporazumom? To nam je nož pod grlom. Zašto nemamo isti nivo odnosa sa NATO i sa ODKB, ako smo za neutralnost? Trebali bi da imamo. U ODKB smo samo posmatrači, jel tako? Iako je bilo dogovoreno da ja budem šef delegacije naše Narodne skupštine u ODKB, to je iza kulisa promenjeno, pa ste poslali vašeg čoveka od poverenja, kako mu je ono ime, Milovan Drecun. Bojali ste se mog nastupa tamo, a da ja idem kao član delegacije i da je on šef, ne ide ni to, jel se slažete? Ne ide.

Šta će nama kancelarija NATO u Generalštabu? U sred Generalštaba? Jel se desilo u gaćama da idu po kancelarijama Generalštaba, ti njihovi oficiri i podoficiri tamo? U japankama, u trenerkama, u patikama. Ne bi me iznenadilo.

Šta će nam to? Ili, zašto nemamo i kancelariju ruske vojske tamo ili ODKB? Zašto NATO pakt ima sve moguće privilegije u Srbiji, a naša Vlada još nije dala diplomatski status ruskim stručnjacima u Centru za humanitarne intervencije u Nišu? U Srpsko-ruskom centru još nije dala.

Jesmo li mi dovoljno korektni prema Rusima? Kada god zaškripi, majko Rusijo pomagaj, a čim malo popusti, e sada se mi pravimo važni, onda nam je maćeha i hoćemo i sa NATO i sa ostalim neprijateljima.

Ima li smisla posle onog bombardovanja da postoji Kancelarija NATO u Generalštabu? Niste je vi otvorili, ali što je niste zatvorili? Što niste rekli – NATO pakt zaslužuje posebnu zgradu da iznajmi u Beogradu, gde će biti njegovo diplomatsko vojno predstavništvo. To bi bilo korektno. Imate li vi u samom sedištu NATO pakta našu kancelariju? Imate? Gde? Gde su četke i metle? Jel tamo?

(Aleksandar Vulin govori s mesta.)

Ajde bre ministre. Rusima su dali slobodno kretanje tamo, znam. Pričao vam je predstavnik Rusije bivši u NATO savezu, Rogozin.

Radi istorijske istine, Kosta Pećanac je bio junak i u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. On je podigao Toplički ustanak 917. godine, možda preuranjeno, pa je ustanak ugušen, ali je bio junak. U Drugom svetskom ratu je postao izdajnik i dešava se to da od junaka postane izdajnik i zbog toga je osuđen na smrt i ubijen od strane četnika.

Drugo u Kraljevini Jugoslavije su bili činovi vojvode. To su činovi sa kojima su vojvode izašle iz Prvog svetskog rata, a znamo još da je austrougarski feldmaršal Svetozar fon Borojević, inače Srbin, tražio da bude primljen u jugoslovensku vojsku u čin vojvode, a njemu je odgovoreno ne samo da ne može da dobije čin vojvode, nego ga uopšte neće primiti.

Dakle, postojao je taj čin, ali ga niko nije zaslužio. Čuvan je taj čin. Dobio bi ga Draža Mihajlović, da je pobedio, da ga saveznici nisu izdali i siguran sam u to. Ali je postojao, pogledaj na Guglu, nemoj da budeš neozbiljan Martinoviću, ti si ozbiljan čovek.

Što se tiče Sarajevskog atentata, atentatore je pomagao Apis, a Tankosić nije, oni su se jedno vreme zatekli kod Tankosića, u njegovoj jedinici i više je to bila obuka bez ikakvog pomena atentata.

Nije se ni znalo da će doći Ferdinand u Sarajevo, na Vidovdan u vreme kada su oni bili sa Tankosićem. Ne treba mnogo gledati baš ove tv serije, jer ima tu dosta netačnih stvari.

Ne može se ni Milan Stojadinoviću baš sve poverovati, ali postoje istorijske činjenice, postoje naučnici koji su o tome pisali, i najkvalitetnije je o tome pisao Berdijer u knjizi „Sarajevo 914. godine“.

Dakle, bio je umešan Apis, kada je Srpska vlada za to saznala, onda je zahtevala da se hitno obustavi akcija i čovek je poslat, mislim da se zvao Rade Malobabić, poslat je da prekine akciju, međutim njega su uhvatili austrijanci, mučili ga, nije ništa priznao, i umro je pod mukama.

Jedan je otišao da spreči to, pa ga je uhvatila policija, a oni koji su streljani u Solunskom procesu, ti su učestvovali u atentatu i Solunski proces je vođen zahvaljujući zbog dokazane optužbe da je Apis učestvovao u pripremi atentata, i zbog nedokazane optužbe da je pripremao atentat na regent Aleksandra.

Znači, tad je Aleksandar smatrao da će se ukazati šansa za separatni mir sa Austrijom, da bi nam Austrija dala deo BiH u zamenu, i tada je organizovan taj proces. Dakle, to su istorijske činjenice i treba to malo temeljitije savladati. Martinoviću, trebaće ti, mlad si čovek.

Ti kao čovek koji se bavi naukom treba da primenjuješ naučni metod. Verovatno znaš da je memoarska građa sekundarni istorijski izvoz i da se u nju ne možeš pouzdati, moraš kritički da joj pristupaš, a ti polaziš od pretpostavki, sigurno bi mu dali da je mogao. Nije tačno. Moglo je.

Godine 1923. donesen je Zakon o ustrojstvu vojske i mornarice i po tom zakonu je bio predviđen čin vojvode i naglašeno da se samo za ratne zasluge može dodeliti. To je 1923. godine, pogledaj, nađi taj zakon, ima u biblioteci ovde. Važio je sve vreme između dva svetska rata, važio je taj zakon, nikad taj zakon nije ukidan.

Franše d'Epere je 1921. godine postao počasni srpski vojvoda. I našao sam u nekim izvorima, ali to nisam uspeo do kraja da proverim da je serdar Janko Vukotić postao počasni srpski vojvoda, jer kao pripadnik strane vojske pravno nije mogao da bude pravi vojvoda, gospodo generali, znate to bolje od mene, nadam se. On je dobio u Kraljevini Jugoslaviji čin armijskog generala, a pre toga je postao počasni vojvoda, kao i Franše d'Epere.

(Aleksandar Marinocić: Počasni?)

Počasni, da.

Po Zakonu o ustrojstvu moglo se dodeliti čin vojvode, ne počasnog, nego vojvode, ali nikome nije dodeljeno. Draža bi ga dobio sigurno posle rata da je pobedio, e u tome je suština ovoga.

Što se tiče tih činova sada, zašto da ih ne uvedemo? Nikome ga sad ne treba dodeliti, ali neka se nađe, to je general sa četiri zvezdice. Nema potrebe u našoj vojsci da se redovno dođe do tog čina. Da li je tako? Sa tri zvezdice je dovoljno.

Brigadni general, divizijski general, admiralski general, a samo specijalno da može…

PREDSEDAVAJUĆI(Vladimir Marinković: Hvala, gospodine Šešelj.)

Dobro ja sam uvek uskraćen, evo nisam još ni dva minuta govorio…

Ali, ja njemu repliciram, jer je pomenuo moje ime.

Dakle, a što se tiče Memoarske građe nije sasvim pouzdana, treba je koristiti, treba je proučavati, ali je treba krajnje kritički pristupiti, jer najmanje je ljudsko sećanje pouzdano.

Milan Stojadinović je pisao u emigraciji daleko od otadžbine i nije imao na raspolaganju ni Arhivu ličnu, privatnu, ni državnu i ništa drugo, nego po golom sećanju. A to se moglo pričati. On nije video taj sused između Milovana Milovanovića i Vojislava Tankosića za slučan slučaj, sused se posle rata pričalo između Mustafe Golubića i Kralja Aleksandra, ali ni to nije dokazano, da je ovaj pretio Aleksandru da će mu se osvetiti zbog Solunskog procesa.

Milovan Milovanović je otrovan od strane "Crne ruke", to je Apisovo maslo. Otrovan je tako što je poslat neki dečak da mu proda sveže ulovljenu ribu, riba je bila puna otrova, tolike veličine da je samo on mogao da jede, za ukućane nije bilo, a bio je poznati ljubitelj ribljeg mesa, voleo je ribu i zbog toga je glavom platio. Što se tiče Milovana Milovanovića.

Ja sam čitao skoro sve Dedijerove knjige. "Sarajevo '914" je napisano perfektno. Što se tiče priloga za istoriju o Josipu Brozu Titu…

(Aleksandar Martinović: Prilozi za biografiju.)

Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, ono što je prvi put pisao tu je bilo dosta političke apologije, ali to su naučna saznanja kod naših režimskih istoričara iz tog vremena.

On je tek kasnije saznao za „Martovske pregovore“. Osnovna vrednost njegovog drugog toma je što je razgolitio „Martovske pregovore“, odnosno da je Tito poslao u Zagreb na pregovore sa Nemcima, Milovana Đilasa, Koču Popovića i Vladimira Velebita i oni su sklopili Pakt o nenapadanju sa Nemcima i Pakt o savezu protiv četnika.

Kad su se vratili Nemci su ga pustili da se izvuče iz onog grotla Neretve i da se obračuna sa četnicima, a pošto je verovao u taj njihov savez odveo je sve trupe na Sutjesku, u okolini Sutjeske. Tamo su Nemci prvo opkolili četnike.

Draža se na vreme izvukao sa svojim jedinicama, jer je imao dobru vojnu obaveštajnu službu, ostao je samo Vojvoda Pavle Đurišić, jer je mislio da će mu pomoći Italijani da izbegne zarobljavanje.

Međutim, Nemci su ga zarobili i poslali u logor Mauthauzen, i njega i njegovu jedinicu. Milan Nedić ga je izvukao posle izvesnog vremena iz tog logora. I kad su četnike razoružali, ono što su zatekli, četnicima su priznavali status ratnih zarobljenika jer su bili regularna vojska, partizanima u to vreme nisu priznavali. Tek pred kraj rata počeli su i priznavati partizanima status regularnih vojnika. Onda su opkolili Tita. Tito je žrtvovao i Treću diviziju i Centralnu bolnicu, sve jedinice je okupio oko sebe da njega spašavaju. Pavle Jakšić je u dvotomnoj knjizi prilično dobro objasnio. Dakle, o tome se radi.

Što se tiče Dedijerove knjige „Genocid nad muslimanima“, očigledno ni Dedijer, ni Antun Miletić, obojica su autori te knjige, nisu zapravo istražili dobro definiciju genocida po Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju genocida. Oni su svako masovnije ubistvo nazivali genocidom, a oni su operisali sa falsifikatima. Moderna srpska istorijska nauka je raskrinkala te falsifikate.

Navodna prepiska između Pavla Đurišića i Draže Mihailovića, ima to kod Koste Nikolića, ima to i kod Milosava Samardžića i kod još nekih autora.

Ja sam to koristio u toku pisanja ove moje knjige, koju si ti za zadovoljstvom kupio.