Ti si još mlad, pa ne znaš šta znači zagaziti u starost. Nego, i Orlić je mlad, pa me zato čudi.

Orliću, ja nisam pomenuo da je on trebao da bude osuđen, procesuiran, nego što niste preduzele mere. Ako mi nismo ustanovili, preko naših ljudi koji tamo rade, koji su tamo u strukturi vlasti, što vi, koji raspolažete Vladom i državnim organima, niste poslali budžetsku inspekciju da to utvrdi? Ja tebe ovako slušam, izvini, ništa ti ne verujem. Ako bi tamo otišla budžetska inspekcija i dokazala nešto, možda bi joj poverovao.

(Vladimir Orlić: Pa, bila je.)

Pa, jel iznela izveštaj? Pa, šta je onda bilo?

(Vladimir Orlić: Onda ste se vi napravili da ne vidite.)

Nismo se mi ništa pravili.

(Vladimir Orlić: Evo, sad se pravite.)

Nije tačno. Ja nisam video taj izveštaj.

(Vladimir Orlić: Dajte izveštaj čoveku.)

Pošalji mi taj izveštaj.

Što se tiče paljevine knjiga, mi srpski radikali smo apsolutno protiv toga. Ali, opet bi vi mene naterali da ja optužim Bastaća. Evo, vidimo na televiziji da su to drugi uradili, da je tu Branko Miljuš i još neki s njim, sin Brane Miljuša, koga sam ja otkrio kao plagijatora u Sarajevu 1981. godine i na kraju otišao na osam godina robije zbog toga.

(Vladimir Orlić: Gde radi Branko? Čime se bavi?)

Ne znam, možda je on već u penziji. On je stariji od mene.

(Vladimir Orlić: Ovaj što je palio na Starom gradu.)

A, za sina ne znam, zaista. Otkud ja to znam? Ko da ja vodim kadrovsku politiku Starog grada. Ako je čovek imao kvalifikacije i zaposlen na određenom mestu i ako ga je htela vladajuća većina, šta ja imam tu da se mešam?

Prvo, nisam ja doživotno ostao ni protiv Brane Miljuša. Njemu je magistarski oduzet. On se ponovo prijavio na postdiplomski u Beogradu, magistrirao, doktorirao. Ne može čovek celog života sve to da ispašta. Ne mogu ja njega da gonim zato što je sin Brane Miljuša. Ali, ako je zapalio knjigu i ako postoje dokazi, onda najmanje dva meseca prekršajno zakona mora za to dobiti, jer to nije krivično delo, ali jeste delo koje je dovelo do teškog uznemirenja javnosti, jer asocira na fašizam.

Ako išta asocira na fašizam, onda je to paljevina knjiga. I evo mog stava po tome i uvek sam bio. Protiv sam i da se Titove i Kardeljove knjige pale. Kad sam došao u opštinu Zemun, zatekao sam gomilu tamo i kažu da to uništimo, u stari papir. Ne, kažem, ja ću to prodati na licitaciji i prodam jednu po jednu na licitaciji i poklone novčane siromašnoj deci ili deci palih boraca od toga isplatimo. E, takav je moj odnos prema knjizi. Ja sam protiv toga da se „Majn kampf“ spaljuje. Imam jedan primerak kod kuće. Kupio sam neko hrvatsko izdanje, zagrebačko, od pre 20 godina.

(Ljubiša Stojmirović: Čitaš na stranom jeziku?)

Čitam na stranom jeziku, što kaže Ljubiša.

Dakle, protiv sam paljevina i za mene je knjiga svetinja. Nikad ne bih uništio nijednu knjigu. I smatram da treba da bude kažnjen ko je, ali to, ispostavi se, nije Bastać, a vi bi mene ubedili da je on. Evo, televizija sinoć prikazala da su to drugi ljudi, po majici, po patikama utvrdiše Branko Miljuš. Pa, nemoj tako onda.

Prvo, nije nadležna Skupština grada da donosi odluku za smenjivanje člana opštinskog veća, zato što je nešto uradio mimo svoje funkcije na javnom mestu.

Ja sam vam rekao. To je trebala da uradi policija, još nije kasno, da ga lepo privede policija, izvede pred sudiju za prekršaje. To je nekada bilo dva meseca, ne znam da li je tu nešto menjano. Mene je iznenadilo i što su vezali ove sudove za prekršaje sa pravosudnim institucijama. Nekad je to bio organ državne uprave a ne pravosudni organ. Ove dosmanlije su zaista upropastile sve i malo se teže snalazim tu.

Sud za prekršaje je sad pravosudni organ, a on je uvek bio organ državne uprave. Dva meseca zatvora zaslužuje onaj ko je na javnom mestu zapalio knjigu zato što je uznemirio javnost. Teško uznemirio javnost.

(Marijan Rističević: Zastavu?)

Zastavu, ako je srpska, kaznio bih žestoko. Ako je neke neprijateljske zemlje, tog bih odlikovao. Ja kad zapalim hrvatsku zastavu, zaslužujem odlikovanje, nikako Vučić da se seti da mi dodeli. Kad zapalim zastavu NATO ili zastavu EU, takođe.

Ko je ovaj Trifunović? Odmah sam ga napao preko Tvitera, onda su me blokirali na Tviteru zbog Milojka Pantića. Ja sam tamo aktivan i reagujem na takve stvari. Da bi se neko smenio sa funkcije treba da se dokaže da se ogrešio nečim konkretnim na toj funkciji. Ovo neka ide pred sudiju za prekršaje, pa kako mu sudija odredi.

Ja, lično, kao pravnik, smatram da to zaslužuje dva meseca zatvora. Nije krivično delo, ali jeste uznemirenje javnosti. Zato je nadležan sud za prekršaj i svi koji su s njim u tome učestvovali. Vi ne preduzimate ni kada vam neko uništi imovinu, ništa ne preduzimate. Ovi što su upali na državnu televiziju, svi su trebali da budu pokažnjavani, bar prekršajno. Pa je li prekršajno? A, nisu. Ovi što su opkolili predsedništvo i blokirali predsedništvo, takođe. A vi niste.

Vi imate političke razloge što to ne radite. Vi dižete galamu oko toga, a nećete da preduzmete efikasne mere da vam se ne bi zamerilo da ste represivni, a hoćete da vas ja sledim u toj galami. Ni u kakvoj galami vas neću slediti, ali kad god se desi nešto što smatram da nije u redu reagovaću. Nije u redu kada se blokira Beograd iz dana u dan. To sam rekao.

Videli ste, vi niste smeli da se s ljotićevcima obračunate. Policija je branila ljotićevce koji su me sprečavali da uđem u Narodnu skupštinu. Ja sam hteo da ih pogazim džipom sve tamo, da se nisu razišli pred džipom, bilo bi i pogaženih. Dobro, ne bi išli brzo, pa bi bilo samo po nogama. Jedan je malo dobio i po njušci. Jedan najistaknutiji među njima, a Boško Obradović je na lepoj distanci od mene tarabio, 15, 20 metara.

Dakle, mi pokazujemo to. Ne može mi niko zabraniti, ako me narod izabrao, da uđem u zgradu Narodne skupštine. I ko mi se ispreči ili će on mene pregaziti ili ja njega. Vi niste ništa preduzeli. Policija je čak branila ljotićevce, tako je bilo.

Vidiš Orliću, ti iznosiš neke argumente koji su jaki, za koje ja ne znam.

Po ovim nalozima treba da postupa nadležni državni organi, a ne ja. Ja sam tu, samo ako nadležni državni organi utvrde da se neki srpski radikal ogrešio o zakon da ga partijski kaznimo opomenom, opomenom pred isključenje ili isključenjem. To je kada je reč o našim kadrovima, a mi ne hapsimo, ne zatvaramo, osim ponekada što nekoga strpamo u gepek po zasluzi, pa šta da se radi. I gepek je za ljude, jel tako? Jeste.

To su jaki argumenti ako su tačni, ali treba državni organi da to provere i izreknu odgovarajuće sankcije, ali to što mu spočitavate da je uneo tri hiljade evra više od dozvoljenog…

(Aleksandar Martinović: Trinaest hiljada.)

Pa, 10 je dozvoljeno, Martinoviću.

(Vladimir Marinković: On to ne zna.)

Pa, zna li, ne zna li, to je ipak relativno sitan prekršaj za koji se izriče novčana kazna možda petina iznosa, petina iznosa prekoračenja.

(Aleksandar Martinović dobacuje.)

Pa, znam, ali je to ipak više za duhovite novinarske dosetke, nego za ozbiljnu raspravu.

Ovde su ljudi koji su pokrali milione, pokrali državu…

(Aleksandar Martinović: Da li je to uobičajeno?)

Pa hajde to dokažite.

(Aleksandar Martinović: Rekla je inspekcija.)

Čekajte, što sada dalje ne radi inspekcija? Neću ja da radim, po tom slučaju.

(Aleksandar Martinović: Kako mi da radimo kao poslanici?)

Pa, eto neka radi inspekcija, vi ste vlast, vi ste vladajuća stranka, vi snosite odgovornost za sve takve pojave, koje nisu procesuirane.

(Aleksandar Martinović: Vi snosite vlast u Starom Gradu.)

Šta? Ne, ne, nemamo te organe što su zaduženi za tako nešto. Nemamo takve organe, jer opština nije država, opština je organ lokalne samouprave, a gradska opština je mnogo mnogo manje od toga.

Mnogo manje nadležnosti ima opština Stari Grad, nego tvoja opština Ruma.

(Aleksandar Martinović: Kriminal je kriminal.)

Jeste, ako je utvrđen kriminal, ja nikoga neću štititi. Pa, da li ja njega štitim za neki kriminal.

(Aleksandar Martinović: Štitiš ga.)

Za koji?

(Aleksandar Martinović: Držiš ga na vlasti.)

Držim ga na vlasti?

Pa, ako ga osuditi više od šest meseci zatvora, automatski će otići sa funkcije.

(Aleksadar Martinović: Po toj tvojoj logici ni Hitler nije ratni zločinac.)

Šta?

(Aleksadar Martinović: Po toj tvojoj logici ni Hitler nije ratni zločinac.)

Slušaj, ratni zločinac je nešto posebno, ljudi su se proglašavali za ratne zločine, politički aktima i bez ikakvog procesa i kod na je to rađeno.

Ratni zločinac mu dođe neka vrsta negativnog narodnog heroja.

(Aleksandar Martinović dobacuje.)

Jeste. Pazi, on je proglašen za ratnog zločinca. Čovečanstvo ga je proglasilo, ali nije suđen. On je umro neosuđivan, ali proglašen je za života i bio bi osuđen da je uhvaćen.

(Aleksandar Martinović: Kako za života kada se ubio 30. aprila?)

Šta? Kažem – on je proglašavan od strane čovečanstva i za života za ratnog zločinca.

(Aleksandar Martinović dobacuje.)

Ovaj Martinović ko da je u obdaništu negde. Šta je ovo?

Što se tiče ove zamerke za tri hiljade, to je kao iz topa da gađaš vrapca. Pored tolikih milionskih pronevera u državi sada je glavna vest da je Bastać imao više tri hiljade evra u džepu.

(Marijan Rističević dobacuje.)

Pa nije ranije utvrđeno. Nije uhvaćen.

U Požegi posle poslednjih izbora formirana je koalicija SNS i SRS i SPS i ta je opština funkcionisala. Naši kadrovi nisu baš imali iskustva. Tek su počeli da se bave politikom, mladi ljudi itd. i onda se digla velika afera. Kompletan sastav vlast, naprednjaka je pohapšen zbog razno raznih malverzacija, a nijedan radikal nije uhapšen, ni socijalista.

Samo su naprednjaci pohapšeni, a onda je formirana nova vlast, ušli su novi naprednjaci i stari radikali i stari socijalisti, jel tako?

(Neđo Jovanović: Tako je.)

E, dakle bili su u vlasti sa vama. Vaši su se teško ogrešili o zakon, pohapšeni su, još im se vodi proces, jel tako, još proces traje. Naši su bili sa vama u vlasti, ali se nisu ogrešili o zakon, nijedan nije uhapšen, a takođe i socijalisti.

Ne mogu ja da snosim odgovornost za postupke svog koalicionog partnera, pogotovo koalicionog partnera na lokalnom nivou vlasti. I u Bajinoj Bašti je isto tako bilo.

(Vjerica Radeta: Uhapšen, pa ga vratili.)

A, uhapšen pa ga vratili. Dobro, nije bitno.

Pisao sam knjigu o Srebrenici u tri toma na 3.360 strana, pa sam time bio pre svega opterećen, a sada sam opet slobodan i sada se posvećujem aktivno aktuelnoj politici.

Dakle, ne možete tako stvari da postavljate. Na sledećim izborima na Starom gradu, ko zna kako, novo mešanje karata, ko će sa kim u koaliciju, to se ne zna unapred. Možda ćemo mi opet u mnogim opštinama sa vama, možda ćemo i sa nekima drugima, ali to je lokalni nivo vlasti. Ja samo jednu stvar mogu da vam garantujem, da neću sa Đilasom, Jeremićem i Boškom Obradovićem na republičkom nivou vlasti. To mogu da vam garantujem.

(Marijan Rističević: A Janko Veselinović?)

Šta? Ko ti je taj, zdravlja ti?

(Marijan Rističević: Vođa.)

Čega? Pokret za preokret.

Nemoj bre Rističeviću.

Dakle, to je ono što ja znam da nećemo. To bi bilo kompromitantno za nas, a sa vama bismo smo mogli da se odreknete EU.

Nijednom nisam za ovih pet godina, koliko ima od kada sam se vratio sa službenog puta, otišao kod Vučića u zvaničnu audijenciju. Jesmo se sastali nekoliko puta ovde u Skupštini ili u Ruskoj ambasadi, uglavnom u Ruskoj ambasadi na prijemima. Nijednom nisam otišao kod njega u zvaničnu audijenciju Predsedništava Srbije i rekao sam - neću dok ne skine zastavu EU, kojoj nije mesto u njegovom kabinetu.

Dame i gospodo, kad smo poslednji put menjali Krivični zakon, mi srpski radikali sugerisali smo Vladi, Ministarstvu pravde, a i vladajućoj većini u celini da se uvede još jedna odredba u Krivični, zakon po kome bi svaka javna izrečena tvrdnja, da je u Srebrenici bio genocid krivično bila kažnjavana.

Hitno je da se donese takva odredba, jer one stvari koje se dešavaju u našoj javnosti gore su od svih naših mogućih najcrnjih očekivanja.

Danas, u pola šest ujutru, kad čitam dnevnu štampu, u ruku mi dođe današnji broj „Danas“ i tamo članak Snežane Čongradin. Znate, čuli ste za Snežanu Čongradin, vrlo je ružna, ružnija čak i od Staše Zjajović. Staša Zjajović je starleta prema njoj. Ova liči na mungosa. Pravi mungos, očiju mi.

Ta, Snežana Čongradin, koja liči na mungosa, zamislite piše – novinarka sam u državi koja je pre 24 godine počinila genocid i koja ni dan danas, ne da se nije suočila sa tim, već je celokupno društvo u načelu sve dalje od tog procesa. I, kako vreme odmiče, državni aparat koji naziva ratnozločinačkim i itd, to vas naziva ratnozločinačkim, hajde za mene se zna, meni je zločin u krvi, ali što vas kad ste vi tako mirni i pitomi. Sad ste zato zločinački režim.

Ona kaže – Srbija je izvršila genocid. Kaže – država u kojoj je novinarka, to je Srbija i to će proći nezapaženo i nekažnjeno, a nama stižu primedbe od EU da u Srbiji nema slobode štampe, a ja bih svakog ovakvog novinara, koji ovo napiše poslao na 20 godina robije, pa nek od njega grade opozicionog lidera, neka grade mučenika. Pazite, ona bi bila odličan opozicioni lider, ružnija je i od Đilasa, i od Boška Obradovića i Sergeja Trifunovića, od Vuka Jeremića, ružnija je od sve četvorice.

(Marijan Rističević: Janko Veselinović.)

Nemoj te iz marginalnih partija, to je tvoj sektor, ti se sa njima bavi, ja samo ove kapitalce jurim.

Šta još ona piše? „Žene u crnom“, Inicijativa mladih za ljudska prava, to su oni kreteni što se pojavljuju često u antisrpskim medijima...

Šta?

(Marijan Rističević: Beško.)

To su sledbenici one Biljane Kovačević Vučo, što su joj presadili bubreg, pa ni bubreg tuđi nije uzdržao u njoj, morao je da joj otkaže poslušnost. Kaže bolje joj je u ilovaču, nego u njenom telu.

Pazite, možda se ja grublje izražavam, ali ja nemam tako loših reči kojima bih okvalifikovao ovakve ljude. Grozim se i ne daj Bože da sam već na vlasti, znao bi da se obračunam sa njima. Ovako, vi znate, ja ne volim da kršim zakone, ako koga pregazim džipom…. Na džip sam nabacio i gusenice, na otpadu sam našao sa nekog borbenog vozila, pa sledeći put kada budem gazio ove što mi zabranjuju ulazak u Skupštinu, to će ići kao po loju.

Evo, šta ona kaže: „Žene u crnom“ Inicijativa mladih za ljudska prava, jedina su i prava vrednost i elita ovdašnjeg društva. Elita! Eto vam elite. To zapadni mediji to smatraju elitom. Vi nećete da ih priznate elitom, vi mislite vi ste elita. Ne, oni su elita, a vi ste potrošna roba od danas do sutra. Vas će lako da se otarase, ako se prethodno mene otarase.

Jel prošlo pet minuta?

Dakle, nužno je što pre da pristupimo promeni Krivičnog zakona i da se ove stvari sankcionišu, da ih ne bi narod na ulici sankcionisao.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje premijeru Ani Brnabić i ministru inostranih poslova Ivici Dačiću – zašto niko od njih nije reagovao na izjavu, koju je u ponedeljak dao komesar za proširenje EU Johanes Han? On je rekao da u EU nema mesta za one koji negiraju genocid u Srebrenici, a mislim da je krajnje vreme da naša Vlada kaže zaista nema mesta za Srbiju u EU, hvala vam, mi nećemo u EU.

U Srebrenici nije bilo genocida, a napokon Vlada Republike Srbije treba da prikupi svu raspoloživu argumentaciju kojom bi obavestila svetsku javnost da je reč o velikoj podvali u kojoj je učestvovao Međunarodni sud pravde tako što uopšte nije proveravao da li je bilo genocida, nego zdravo za gotovo zahvaljujući Radetu Stojanoviću, jednom izdajniku, koga je Drašković tamo poslao da zastupa našu zemlju po tužbi BiH.

Uopšte nije proveravano da li je bilo genocida, nego su se pozvali na presudu generalu Krstiću, a general Krstić je osuđen za pomaganje i podržavanje genocida, mada ta krivična dela ne postoje u konvenciji o genocidu.

I do tada niko nije bio osuđen za genocid, a oni njega osuđuju za pomaganje neutvrđenog genocida, jer se genocid ne može utvrditi dok se konkretnom čoveku ne dokaže da je imao genocidnu nameru.

Ja vas danas upućujem na upravo štampanu knjigu Milivoja Ivaniševića „Saga o Srebrenici“ u kojoj imate konkretne poimenične podatke da muslimanski sudovi u Federaciji donose rešenja kojim se udovicama menjaju datumi i mesto smrti supruga, i kaže se u rešenju da je to zbog toga da bi ona mogla da dobije odštetu od holandske Vlade, to piše u rešenju.

Zatim, utvrdio je Milivoje Ivanišević da je skoro 1.000 koji se vode na spisku nestalih u vezi sa Srebrenicom glasalo na izborima 1996. godine, da su u međuvremenu postepeno umirali, jer su bili u tim godinama i sahranjivani sveži leševi u Memorijalnom centru u Potočarima, a ne kao iskopane kosti, kako oni vole da kažu iz masovnih grobnica.

Ovde ima i 86 fotokopija raznih dokumenata gde se falsifikuju podaci ljudi koji su poginuli 1992, 1993. i 1994. godine proglašavaju da su ubijeni, da su streljani u julu 1995. godine.

Ono što je ovde važno napomenuti, premijer Brnabić kaže da je bio strašan zločin. Jeste strašan zločin kad se strelja između 1.000 i 1.200 zarobljenika, ali je još strašnije zločin kad Muslimani u Sarajevu ubiju između 4.000, 5.000 srpskih civila, pa niko ne postavlja to pitanje, čak je i Srbija na to u priličnoj meri zaboravila.

Ne sme više da nas prati taj kompleks Potočara, kompleks Srebrenice, hoćemo istinu, ali potpunu istinu. Ja sam se potrudio da u dva toma od po 1.000 strana i više od 1.000 strana, koncentrišem sve podatke do kojih smo do sada došli, i na putu je i treći tom u kome ću to dovršiti.

Ali to je posao koji treba Vlada Republike Srbije da okonča, da stane svojim autoritetom iza podataka, da ih naravno, prvo proveri, a onda kaže celom svetu – nemojte više da se sa tim stvarima igrate.

Genocida nije bilo, a ko je organizovao zločin?

To niko nije pokušavao da utvrdi na pet mesta je bilo streljanje, ustanovljeno je samo na jednom mestu na vojnoj ekonomiji Branjevo, ko je streljao oko 300 Muslimana, jer je tamo bio onaj Erdemović, a na četiri mesta se ne zna, ali se zna da nije bio ni jedan pripadnik Drinskog korpusa. Ni jedne brigade u sastavu Drinskog korpusa, a sam Erdemović je govorio o velikoj količini zlata i deviza koje je došlo uoči tog streljanja.

Dakle, neko je spolja spremao to, Beara, koji je bio glavni organizator na terenu umro je, odneo sve tajne sa sobom u grob, do kraja je ćutao.

Mi to moramo sad na drugi način da utvrđujemo, ali imamo podatke iz izveštaja holandskog Centra za istraživanje ratne dokumentacije, za ratnu dokumentaciju, da je specijalna jedinica SAS bila na području Srebrenice za sve vreme streljanja, jer su vojnici SAS-a dolazili naveče u holandsku bazu, da se peru, da skidaju blato sa sebe, da čiste oružje, itd.

Gospodine predsedniče Republike, dame i gospodo narodni poslanici.

Nama je saopšteno prvo da ću imati 40 minuta, onda su to naglo danas promenili i rekli samo 20 minuta šefovi poslaničke grupe, tako da ću ja ono što sam planirao kao jedan celovit ekspoze, sada da skraćujem na najvažnija pitanja koja mi se čine trenutno aktuelna.

Prvo, naš je osnovni problem što je Srbija dugo godina u ulozi magarca i otvoreno su nam to rekli da smo magarac, koga stalno tuku i kad je stvarno nešto pogrešio i kad nije, a s vremena na vreme daju kao nagradu malu šargarepu kad smatraju da je negde bio poslušan i da zaslužuje tu šargarepu.

Naš bi cilj morao da bude Srbija što pre prestane da bude magarac. A stalnim zaklinjanjem u evropski put mi to ne možemo postići. Jer, šta god da je u pitanju, šta god od nas traže uvek je ucena - ne možete bez toga u EU.

A šta ćemo mi u toj EU, mi imamo prijatelje koji će uskoro rasturiti tu EU, Mari le Pen, Mateo Salvini, Viktor Orban naš veliki prijatelj, s tim se slažem, mi smo krenuli s tim uspostavljanjem prijateljstva sa zvaničnom Mađarskom još kao opozicija 90-ih godina, sećaš se toga, nadam se, Vučiću, ti si ispred naše stranke bio zadužen za to. I tad smo uspostavili vrlo prijateljske odnose i ponosni smo na to.

Ovde jednu stvar koju si izrekao moram prvo da izrazim neslaganje, da je Srbija prekinula svoj državno-pravni kontinuitet. Jednom jeste, to je uradio Koštunica prihvatajući da Srbija bude primljena u novembru 2000. godine u UN, kao novi član, iako smo se borili da imamo kontinuitet.

I sad šta se desilo? Kad su nama sudili po tužbi BiH onda su nas tretirali kao da smo zadržali kontinuitet članstva u UN i osudili nas, a kad smo mi tužili zemlje NATO pakta onda su rekli - nismo članica EU i ne možemo to da radimo.

Međutim, između SRJ koja je ponovo primljena u UN i današnje Srbije postoji kontinuitet iako se Rezolucija 1244. Saveta bezbednosti odnosi i na SRJ, mi imamo taj kontinuitet, on je priznat izričito u Ustavnoj povelji, a Crna Gora kao federalna jedinica još se tada obavezala ako dođe do raspada zajedničke države da ona Srbiji prizna kontinuitet i nikad to nije dovela u pitanje.

Dakle, kontinuitet Republike Srbije je potpuno besprekoran i o tome treba voditi računa. Ja znam sve šta sadrži ta rezolucija, u javnosti najčešće ističemo ono što bi moglo biti pozitivno za Srbiju, pomalo prećutim ono što ne valja za Srbiju. Naravno, kao svaki političar. Ali, ta rezolucija ipak je veoma značajna. Pošto se nikada nismo odrekli tog međunarodno-pravnog kontinuiteta, da nemate razloga za toliku brigu.

Nasledili ste kao vlast jedno vrlo loše stanje, i sve ovo što si rekao prethodnim Vladama je bilo tačno, od 5. oktobra na ovamo Srbija je samo srljala u propast. Ne samo da su nas izdajnici vodili, nego glupi i nesposobni ljudi su bili na čelu države. Čak i kad bi hteli da urade nešto za državu, oni to nisu znali i uradili bi na nakaradan način. Tu su se stvari značajno promenile i to mi kao opozicija moramo da priznamo, ali se još nisu dovoljno promenile.

Kad ste krenuli u ovaj proces pregovaranja u Briselu, sa ta dva paketa Briselskih sporazuma, vi ste dali, kao vlast, značajne ustupke Albancima, a za uzvrat mi smo dobili ili je izgledalo da smo dobili samo Zajednicu srpskih opština. Sad nam to ne daju. Ne daju Albanci i očekivali smo njihov otpor, ali ni jedna zapadna sila nas ne podržava da to moramo dobiti. To tako stoji. Smatram da ni ti, kao predsednik Republike, ni Vlada ne biste smeli dalje da pregovarate o bilo čemu dok se to ne razreši. Naravno, za početak pregovora uslov bez kog se ne može je da ukinu ove sankcije koje su doneli na robu iz Srbije.

U jednom trenutku si izjavio da ne bežiš od sopstvene odgovornosti za 1998. i 1999. godinu. Ne vidim u čemu je ta odgovornost. Mi tada nismo glasali za plaćenom Iri Ahtisari, mi smo jedini bili protiv, bio je i Rističević, priznajem. Bio je i Rističević, ispravka. Mi smo svi tada bili protiv, ali su socijalisti, julovci doveli Vuka Draškovića da bi dobili većinu u Narodnoj skupštini. Kad god je trebao neki izdajnički akt, uvek je Vuk bio tu. Naravno, posle ga odbace, jer on nije ni za šta. Ali ti, predsedniče, držiš još dalje u životu ovde SPO, iako da nije na vašoj listi on bi davno otišao na smetlište istorije, jer niko više neće sa njih, niti ima jednog glasa u Srbiji. Otkud taj prenaglašeni humanizam, ja ne mogu da shvatim.

Nešto drugo bih želeo da prihvatiš kao jedan dobronameran savet. Predsednik Republike, po našem Ustavu, predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i svetu, ali, ukupnu unutrašnju i spoljnu politiku vodi Vlada. Predsednik Republike ne zastupa automatski Srbiju i za svaki tvoj spoljnopolitički nastup trebalo bi prvo Vlada da zaseda, da odredi određene okvire i da ponudi predsedniku Republike, kao čoveku sa najvišim autoritetom, da ode i da zastupa to.

Naravno, ja znam koliki je tvoj autoritet sada. To nije imao ni jedan predsednik do sada. To je imao Milošević u prvoj fazi vladavine, kasnije je i on izgubio. Imaš stranku koja dominira Skupštinom, sa apsolutnom većinom poslanika, apsolutna većina ministara je pod tvojom kontrolom i jasno mi je da to po prirodi stvari nije potrebno, ali potrebno je iz drugih, taktičkih razloga da svaki put kad zastupaš Srbiju možeš da kažeš – ja bih to možda i prihvatio, ali neće Vlada koju ovde predstavljam.

Predsednik Republike je, po teoriji, po definiciji, šef izvršne vlasti, ali formalni šef izvršne vlasti. Suštinski sva izvršna vlast je u Vladi, osim onog što je taksativno nabrojano u Ustavu kao ingerencija predsednika Republike.

To je sad jedan dobar manevarski prostor koji treba iskoristiti. Ne treba više praviti ovolike pauze sa izlaskom pred Narodnu skupštinu. Nije Narodna skupština sad neka ala od koje preti opasnost. Svi smo, pre svega, skoro svi, dobronamerni da učinimo nešto što je za Srbiju najbolje i u stanju da nađemo saglasnost kada je Kosovo u pitanju. To se ne dovodi u pitanje, ali dobro je da imaš da kažeš sledeći put – ja moram pred Narodnu skupštinu sa tim.

Još jedna stvar. Šta god se pojavi kao ideja u tim pregovorima, ti moraš da zastupaš Ustav Srbije i u njegovom okviru da deluješ. Ako se pojavi neko sa idejom o podeli Kosova, tebi je potreban opšti pravni akt na kome ćeš bazirati svoj pregovarački kapacitet. Po mom mišljenju to bi mogao biti Ustavni zakon kojim se dozvoljava Vladi i predsedniku Republike da vode i pregovore koji bi mogli proizvesti promenu granica Srbije. Ali odmah treba reći – ne možemo mi pregovarati o podeli Kosova na osnovu sadašnje situacije, mi moramo krenuti od 1690. godine. Ko je oterao Srbe sa Kosova kad su bili 100 procentno stanovništvo tamo? Pa, Turci, zato što su Srbi se digli na ustanak kad je Austrijska vojska prodrla u Tursku, Pikolomini se razboleo od kuge u Skoplju, umro u Prizrenu, novi general bio nesposoban, Turci se sredili i krenuli u protiv napad i ubijali sve pred sobom i Turci morali da beže. E, sad su Turci prijateljska zemlja od koje nam ne preti opasnost, Čedo.

(Čedomir Jovanović: Znači, opet su nas ludaci vodili?)

Dakle, to treba neprekidno ponavljati. Ti si nama danas održao predavanje. Neki znamo za te činjenice, neki nisu znali. Nije to loše za domaću javnost. To treba stalno strancima ponavljati. Ako ne možemo postići stanje iz 1690. godine, možemo stanje uoči Drugog svetskog rata.

Uoči Drugog svetskog rata na Kosovu i Metohiji je otprilike bilo pola -pola. Pola Albanaca, pola Srba i ostalih, otprilike. Nije velika razlika. Hoćemo li da delimo? Hajde da delimo pola – pola, jer, kako mi sad da priznamo to što su Albanci uz pomoć fašističkih okupatora proterivali Srbe i ubijali, pa da priznamo pod komunističkim režimom što su ih sistematski proganjali i proterivali, pa da priznamo i ovo što se desilo u ratu 1999. godine. To treba neprekidno ponavljati.

Drugo, neprekidno treba ponavljati i spoljne stvari koje se tiču Bosne i Hercegovine i Hrvatske, to se nikako ne sme zaboravljati. Nikako ne smemo da zaboravimo da je Republika Srpska Krajina bila teritorija pod zaštitom UN i da su Hrvati proterali više od 200.000 Srba, sve živo što su zatekli, oni su pobili. Nije to svršena činjenica, tu činjenicu nikada ne smemo prihvatiti.

Dajte kompenzaciju, Hrvatskoj je sad od životnog značaja da ima zapadne delove te teritorije, pa dajte kompenzaciju, istočna Slavonija, Zapadni Srem, Baranja, Dubrovnik i Dubrovačko primorje. Da li će Hrvatska dobiti kompenzaciju? Eno je Zapadna Hercegovina, gde su Hrvati u ogromnoj većini?

Pazite, ako dolazi do toga da se teritorije dele, onda sve mora biti na stolu. Zašto ne smemo biti zadovoljni stanjem u Bosni i Hercegovini? Zato što je kršen Dejtonski sporazum, a Srbija je garant tog Dejtonskog sporazuma. Okupatori su koristili slabe režime poput režima predsednika Republike, Dragana Čavića, i predsednika Vlade Dragana Mikerevića, koji su sve prihvatili naloge koje je okupatorski guverner ispostavio, tada je bio Pedi Ešdaun koliko me sećanje služi.

Onda, naveli su rukovodstvo Republike Srpske da se samo odriče svojih ustavnih nadležnosti, poput vojske, na primer. Kako je izvedena podela na entitete? U Dejtonskom sporazumu je bilo predviđeno da će međunarodna arbitraža rešavati pitanje granice u oblasti Brčko. Zatim je arbitraža samovoljno rekla - predlažemo Distrikt Brčko, da se Republika Srpska podeli na dva dela i da Distrikt Brčko ima većinu muslimanskog stanovništva. Sam grad Brčko ima većinu srpskog, ali Distrikt ima većinu muslimanskog, muslimani i hrvati u ogromnom broju nadjačaše Srbe.

Gde je izlaz na more Republici Srpskoj? Da su ozbiljni ljudi vodili to razgraničenje, Republika Srpska po međunarodnom pravu ima 49% izlaska na more. Kod Neuma BiH izlazi 21 kilometar i još nešto desetina ili stotina metara. Znači, Republika Srpska bi morala imati više od 10 kilometara. To treba neprekidno ponavljati. To nisu stvari koje su zaboravljene, jer je neprirodno stanje i u Hrvatskoj i u BiH.

Što se tiče Crne Gore, tu bi naša Vlada morala mnogo oštrije mere da preduzme, da mere odmazde, retorzije primeni svaki put kad Crna Gora postupa na nedozvoljen način sa pripadnicima srpskog naroda koji tamo žive kao autohtoni narod i da zaštiti Srpsku pravoslavnu crkvu. Ne može Vlada Mila Đukanovića na legalan način nikako da proglasi imovinu Srpske pravoslavne crkve za državnu. To ne može ni po jednom međunarodnom ugovoru, ni po jednoj konvenciji.

Dalje, imamo mi još nekih problema o kojima treba govoriti. Kako se zapad ponašao?

Vučiću, tebe su hteli da ubiju još 1999. godine. Da li ti je zakazana emisija na RTS u isto vreme kada je RTS bombardovan? Da li su hteli da te ubiju? Opet će hteti da te ubiju ako se pokaže da ne mogu da te slome.

(Filip Stojanović: Domaći izdajnici.)

Ja mislim da će biti suptilniji. Ja mislim ovog puta da ti najviše prete… i to najozbiljnije kažem i vodi računa o tome.

Nemoj ta obećavaš da ćeš se povući ovoga ili onoga puta. Lako ćeš se ti povući ako doživiš fijasko. Ne moraš uopšte da obećavaš to, nego gledaj da ga ne doživiš, a i gledaj da im ne ispuniš želju.

Slučajno si preživeo 1999. godine, kada ti je majka tamo bila u isto vreme, ali ne u tom delu zgrade. Da li se sećaš da ti je bilo zakazano da nastupiš u emisiji Lari Kinga? Nismo znali da će biti bombardovan, ali pukim slučajem si to izbegao.

Što se tiče eventualne međunarodne arbitraže za Kosovo, ne smemo je nikako prihvatiti. Imamo iskustvo sa Brčkom i nema, Brčka arbitraža je pokazala šta nas čeka.

Dalje, spremaju Šiptari optužnice protiv srpskih generala i oficira i vojnih i policijskih. Ti treba kao predsednik Republike da izađeš u javnost i da kažeš – ni po koju cenu srpski oficiri neće biti isporučivani nikakvom sudu van Srbije i nikakvom sudu koji nije u pravnom sistemu Srbije! Oni mogu da kažu i Kosovo je u Srbiji. Samo sudovi koji su u pravnom sistemu Srbije mogu biti nadležni.

Što se tiče braće Bitići, tu više nema problema. Za petnaestak dana po našem zakonu taj zločin će da zastari.

Po zakonu koji je vredeo u vreme ubistva braće Bitići apsolutna zastarelost je bila 20 godina. Kada smo mi studirali na fakultetu, inače apsolutna zastarelost je bila 20 godina. Da li je tako? Ti si bio neuporedivo bolji student od mene, a ja sam mnogo bolji pravnik, ali tu smo negde.

Za sva krivična dela je bila zastarelost 20 godina, osim ratnog zločina, genocida i zločina protiv čovečnosti, a braća Bitići ne ulaze u nijednu od ovih kategorija. Motivi za njihovo ubistvo su čisto kriminalni. Oni su uhapšeni na graničnom prelazu, odležali prekršajni zatvor, pušteni na slobodu, a onaj koji ih je ubio, kod njih je našao mnogo novca i radi pljačke je to uradio. Nikakvih, dakle, elemenata ratnog zločina ili zločina protiv čovečnosti ili genocida nema.

Dalje, šta bi trebali da uradimo pod hitno? Pod hitno bi trebalo da zahtevamo da Rusija i Kina uzmu učešće u snagama KFOR na Kosovu i trebalo bi da razrešiš pitanje, odnosno problem koji se dešava u Novom Pazaru. Sulejman Ugljanin sada maše sa nekom rezolucijom iza koje stoji Rasim Ljajić. Evo, Rasima nema.

Znao sam da neće doći na ovu sednicu.

Ali, Rasim ga podržava u Bošnjačkom nacionalnom veću. Da nije Rasimove podrške, ne bi Ugljanin imao nikakav autoritet. Ovo je problem koji hitno mora da reši Vlada Srbije.

Nisam više ni očekivao.

Gospodine predsedniče Republike, beži, Dačiću, da me predsednik dobro čuje. Dame i gospodo narodni poslanici, 2024. godine prestaje mandat ruskog predsednika Vladimira Putina. Naravno, gospodin Putin je u punoj fizičkoj i mentalnoj snazi. Ruski narod, a i svi slovenski narodi, bar oni pravoslavni, žele da još dugo bude na vlasti, ne samo u Rusiji, nego i u slovenskom svetu. I po svoj prilici do 2024. godine sprema se ujedinjenje Rusije, Belorusije, Kazahstana i verovatno Ukrajine, ako se do tada Ukrajina vrati u zagrljaj majke Rusije, u izvesnu konfederaciju, nešto između federacije i konfederacije, gde će zajedničko biti samo pitanje spoljne politike, vojske i monetarne politike. Smatram da bi Srbija trebala da krene u tom pravcu, na vreme da učestvuje u toj integraciji, jer bi nam to integracija sa Rusijom, Belorusijom, Ukrajinom, Kazahstanom, možda Ukrajina, ali Kazahstanom kao sigurno, i još nekim državama, donelo mnogo privilegija. Ja računam, u svakom slučaju, cenu nafte i gasa kakva je u Rusiji i mnoge druge stvari, i sve sirovine po ruskim cenama, a naravno, i naši proizvodi da se plasiraju na tom ogromnom tržištu.

Mislim da bi naši potezi u tom pravcu izazvali buru na zapadu. Prvo, verbalnu agresiju, poput Čede Jovanovića, pa možda i još veću…

(Predsednik: Vreme.)

Još dve rečenice, Majo. Ovo što me je prekinuo Čeda. Daj mi dve rečenice.

(Predsednik: Završite.)

S druge strane, može se desiti da bi nas odobrovoljili da bi pokušali i sa nekim većim i značajnijim ustupcima. Ako im kao realna opasnost zapreti srpska integracija sa Rusijom, Belorusijom, Kazahstanom i drugim zemljama, ja sam ubeđen da će možda biti i skloniji ka mnogo, mnogo većim ustupcima nego što su do sada i pomišljali. To je hajka koja dobija u svakoj varijanti.

Ja nisam očekivao, dame i gospodo narodni poslanici, da ću u ovom mandatu ikada imati povoda da pohvalim vladajuću većinu, ali evo prvi put se desilo da nam nisu nagomilali sve tačke dnevnog reda u jednu jedinstvenu raspravu, pa da onda zapravo nemamo mogućnosti ni o jednoj tački dnevnog reda da tu raspravu detaljno sprovedemo i da ona bude značajna i za onoga ko je zakonski projekat podneo i za građane ove zemlje nad kojima će se zakon primenjivati.

Ali, eto za jednu stvar da vas pohvalim, a odmah za drugu da vas napadnem. Opet ste ovaj zakon podneli po hitnom postupku. I većina zakona se u ovoj Narodnoj skupštini podnosi po hitnom postupku. A, po logici stvari po hitnom postupku su išli samo zakoni koje inicira nešto poput vanrednog stanja.

Ne mora biti vanredno stanje u pravom smislu reči, ali može biti nešto što se desilo iznenada, što je ugrozilo normalan život građana, što je skopčano sa nekim opasnostima ako se ne postupi po hitnom postupku, itd.

Vi imate običaj da donosite po hitnom postupku, zato što vas mrzi da uđete u normalnu zakonodavnu proceduru, zato što vas mrzi da ostavite opozicionim strankama dovoljno vremena da podnesu amandmane, da se spreme za raspravu i vi mislite što se brže zakon izglasa, da će on biti kvalitetniji, brže će se primenjivati, ali onda dođemo u situaciju da moramo stalno iznova usvajati novele. Na sve zakone koji su donešeni, teško da neki ima, koji već nismo novelisali.

Ovde je posebno interesantno kako ste obrazložili usvajanje ovog zakona po hitnom postupku. Kažete u ovom obrazloženju da je razlog za hitan postupak, da su započeti postupci razlog u vezi sa izgradnjom i ozakonjenjem objekata.

Pa, ti postupci u vezi sa izgradnjom i ozakonjenjem objekata već decenijama počinju, pa nikako da se završe, nikako da krenu od početka. Vrlo malo se objekata legalizuje, sprovede u zemljišne knjige, sve stvari stoje na mestu, zapravo, zbog lenjosti administracije, zbog pokušaja da se taj proces od strane birokratskog aparata, nije ovo samo napad na vas, vi ste dosta tog aparata nasledili od ranijih režima, od ovog mafijaškog puča 5. oktobra, pa nadalje.

E sad, mi moramo voditi računa kako da sprečimo tu birokratsku samovolju i kako da sprečimo korupciju koja se u organima lokalne vlasti obavlja u uslovima visokog stepena birokratske samovolje.

To možemo uraditi samo tako što će se preciznije regulisati uslovi legalizacije objekata, pa zauzeti principijelni stavovi da se skoro sve ono što je izgrađeno na privatnim placevima legalizuje, osim ako postoje jaki razlozi da se ne prihvati legalizacija, zato što se neki javni interes ugrožava na taj način.

Dakle, da tu budu cene najjeftinije, da se procedura sprovodi brzo i da unapred svaki građanin može sam da obračuna koliko će platiti, a ne da iznos zavisi od onog činovnika koji ga čeka na šalteru i u stanju je da ga beskrajno šalje od šaltera do šaltera, da ga na taj način natera na kraju i da odustane od legalizacije kad vidi koliki je iznos na kraju i koliko su ga maltretirali dok je došao do završnice.

Ako se ovi poslovi oko legalizacije ne završe u doglednom roku, naravno da će biti velika šteta za društvo, i država gubi značajne prihode jer onda ovi objekti ne idu u promet, čim se objekat legalizuje i kad je unesen u zemljišne knjige mogu da se sklapaju kupoprodajni ugovori. Ako objekat nije u zemljišnim knjigama onda ne može da se sklopi kupoprodajni ugovor, ne može da se overi kod nadležnog notara i ne može da se prenese u zemljišnim knjigama. Mogu se, zapravo, nelegalni ugovori o kupoprodaji doneti, ali onda je to stvar priznanica na papirima i to traje negde do biološkog okončanja života onoga ko je učestvovao u takvom građanskom kontaktu, a posle pred sudom je veoma teško dokazati šta je zapravo bilo ugovoreno, koliko je novca bilo isplaćeno, kako je isplaćeno itd. To su, onda beskrajne parnice koje u našoj praksi mogu da traju i po 20 godina.

Sve vlade od 2000. godine su pokušavale, bar su tvrdile da pokušavaju da reše problem objekata sagrađenih bez građevinske dozvole, ali ovde na prvo mesto treba staviti objekte koji su izgrađeni na zemljištu u državnom vlasništvu i to na mestima gde je apsolutno zabranjena svaka gradnja. E, tu ste pokazali apsolutnu nesposobnost, i ministarstvo i organi lokalne samouprave. Zašto? Niko se od vas ne usuđuje da ruši dve kuće Tomislava Nikolića, ili tri, koliko ih ima u zaštićenom pojasu reke Save, gde su izvorišta pijaće vode. Dok to ne rušite vi nemate moralno pravo da bilo kome drugom rušite, a skloni ste da rušite sirotinji.

Mi smo nekoliko puta slali naše aktiviste da spreče to iseljenje, jednom, dva puta, pa treći put, na kraju oni im obračunaju još veće troškove sprovođenja rušenja objekata, a bode u oči ono što je podigao Tomislav Nikolić. Vaša vlada je duboko zaglibila sa Tomislavom Nikolićem. Ta uredba koju ste doneli za Tomislava Nikolića, da ostane u palati državnoj od 800 kvadrata, će biti spomenik najvišeg oblika korupcije vaše vlasti. Jel to koruptivna radnja? Jel to nešto normalno? Zamislite predsednik SAD istekne mu mandat i on odluči da ostane u Beloj kući, i novi predsednik da podiže šator u dvorištu Bele kuće. To se kod nas dešava. Hoće li svaki predsednik po jednu palatu sebi da obezbeđuje?

Komunisti su svojevremeno krenuli na taj način kad je došlo do one privatizacije 1990. godine, oni su počeli da privatizuju i objekte koji se nisu smeli privatizovati, a to su bili službeni stanovi i službeni rezidencijalni objekti.

To nije smelo da se privatizuje. Mogli su privatizovati stanovi u društvenoj svojini. To je bio smisao privatizacije, da čovek koji je faktički vlasnik stana u društvenoj svojini, kome niko taj stan ne može oduzeti postane i njegov formalni vlasnik da izađe sa njim na tržište i da se na tržištu obavlja onda veći promet koji državi donosi i veću naplatu poreza. To je bio smisao. Jedan Budimir Lončar uzeo je lepo državnu vilu, prodaje je na brzinu, uzeo pare i ode. Koliko je bilo takvih?

Sad vi dozvoljavate nešto slično. Tomislav Nikolić ostade u državnoj palati. Do kada? Dok mu traje mandat, kako mu se zove ovaj izmišljeni organ, za saradnju sa Kinom i Rusijom, i ide predsednik Vučić u Rusiju ne vodi Tomislava Nikolića, šta će mu budala samo da mu kvari raspoloženje tokom puta. Ide u Kinu, svečano ga tamo dočekuju, ne vodi Tomislava Nikolića. Zašto? Pa, da mu nešto ne pokvari tamo, samo mu može pokvariti, može poneti žutu vodu iz Morave, da piju žuti ljudi u Kini. Šta je drugo mogao da radi?

Mislite da je narod glup, da narod ne razume te vaše postupke, a vi kao vladajuća većina ste se u jednom momentu uplašili da Tomislav Nikolić ne formira novu stranku i da vam ne predstavlja konkurenciju na izborima. Čuj, Tomislav Nikolić novu stranku. Može sa Veljom Ilićem stranku pijanaca, ako im Bora Đorđević pozajmi naslov one svoje stranke iz 1990. godine – Partija običnih pijanaca, to bi bio naziv stranke Tomislava Nikolića i Velimira Ilića.

Na kraju, nikada vaše inspekcije nisu pregledale poslovanje Fondacije „Dragice Nikolić“. Tamo su opljačkani milioni evra, više od pet miliona evra, vi ste to propustili, i njemu je sada sve dozvoljeno. Nikada niste ispitali otkud mu milion evra da podigne crkvu u svom rodnom selu. Kada je video da nema naroda koji će ići u tu crkvu, jer tamo je svega 15-ak stanovnika u poznoj životnoj dobi, onda je odlučio da to bude manastir, pa je našao nekoga iz crkve koga je podmitio da nađe jednu kaluđericu koja će tamo samovati i čuvati mu crkvu.

Šta je crkva? Crkva treba da bude porodični mauzolej. Toliko pohlepa unakazi čoveka, neverovatne stvari uradi sa njegovom psihom, da je on zamislio da je faraon i da mu treba faraonska grobnica.

Dalje, Zorana Mihajlović, kao ministar građevinarstva i kapitalnih objekata i čega još, Nataša, jel još nečega ministar?

(Nataša SP Jovanović: Saobraćaja.)

Gde god se ona mešala, uvek je bilo promašaja, odugovlačenja radova, klizanja čitavih planina na puteve koje je gradila. Sada, predlagala je tri zakona sa različitim nazivima za legalizaciju objekata i sa po nekoliko izmena. Poslednji Zakon o ozakonjenju je donesen 2015. godine, pa, menjan i dopunjavan 2018. godine. Ni jedan od tih njenih zakona nije dao nikakav rezultat. Zašto? Zato što vaša lokalna samouprava, odnosno i državni administrativni organi ili organi lokalne samouprave kojima je država poverila javna ovlašćenja nisu u stanju da prate izgradnju nelegalnih objekata i da odmah intervenišu čim počne izgradnja.

Zašto oni nisu to u stanju, a mi znamo da postoji, dobro je rekao Petar Jojić – prava građevinska mafija, koja gradi na veliko ogroman broj kuća i stanova i kojima se nikada ne pojavljuju ti opštinski, gradski kontrolori. Kada se izgradi objekat, onda je kasno da se ruši, onda je grehota da se ruši, ne sme da se ruši. Može se oduzeti deo objekta, da se nadoknade troškovi državi neplaćeni za komunalije, za razne druge obaveze itd, ali da se ruši, to je grehota, to ne sme da se radi, pogotovo ako je objekat na privatnoj svojini i ako ispunjava formalne zakonske uslove, osim toga što nema dozvole. Ali, onda se ništa ne radi, videli smo kakvih ima primera zgrada u Beogradu, ono je za filmove iz naučne fantastike, zgrada visoka nekoliko spratova, a široka 2,5 metra, možda nema ni 2,5, u centru Beograda.

Kada su u pitanju ti poslovi ozakonjenja i legalizacije, nekada je to u gradu Beogradu bilo u nadležnosti gradskih opština.

Gradskim opštinama su uporno smanjivane nadležnosti, jer onaj koji je vladao u gradu, hteo je da u opštinama u kojoj je na vlasti protivnička stranka, ima što manje nadležnosti.

Zato su ukidana i ta javna preduzeća koja su raspolagala poslovnim prostorom, državnim poslovnim prostorom, koja su taj prostor iznajmljivala. Neke opštine su uspešno poslovale, pa su mnogo novca zarađivale, a u nekima je opet bio kriminal, pa nisu mogle da ostvare prihod.

Kada sam postao predsednik Opštine u Zemunu, zatekao sam javno preduzeće „Poslovni prostor“ sa pet zaposlenih i sa ogromnim dugovima. Sproveo sam akciju naplate poslovnog prostora od jednog do drugog zakupca i uskoro mogao da zaposlim nekih 130 ljudi, od kontrolora do ovih, do onih, ali 130 ljudi koji nisu imali hleba, dobili su hleb, a taj novac je i ranije postojao, samo nije išao na opštinski račun nego je išao ko zna na kakve privatne račune, u advokatske kancelarije koje su preuzimale na sebe obavezu da vode sudske procese radi uterivanja dugova navodno itd.

Opština ima nadležnost da iseljava one koji protivpravno dođu u određen poslovni ili stambeni prostor. One to nisu mogle da koriste u slučaju poslovnog prostora.

Dalje, imate situaciju da se najavljuje opet povratak određenih opštinskih nadležnosti sa grada Beograda na gradske opštine. Mora se usvojiti jasna koncepcija gradskih opština. Da li one treba da postoje ili ne? Ako ćete ih svoditi na obične kancelarije, detašmane, gradske vlasti, da bi određeni šalteri bili bliži građanima, onda nema potrebe da se glumi lokalna samouprava, da se ide na izbore, nego jednostavno imate već gotove kadrove, zaposlene neka rade to.

Lokalna samouprava, pa makar to bila gradska opština sa realno manjim nadležnostima nego ostale opštine, nego one prave opštine, mora imati neke nadležnosti da bi imala svrhu postojanja.

Treba propisati nadležnost u slučaju legalizacije objekata, ali da joj se striktno da propisano šta može, šta ne može i koliki je cenovnik za svaku legalizaciju, da se ne ostavlja ništa na volju službeniku, da službenik samo proverava da li su ispunjeni uslovi i ništa više, a ne da on obračunava i da više puta građanin dolazi.

Objekti na privatnoj svojini, dakle, mogu začas da se legalizuju i da se da i određen popust građanima, da bi to išlo brže, jer korist za državu je kasniji izlazak tih objekata na tržište i naplata poreza kod kupoprodajnih ugovora, a ne ono što će se dobiti od legalizacije objekta. To treba da se uradi i to bi onda išlo brzo.

Još treba podstaći opštinske službenike određenim procentom povećanja zarade ako ide brže ta privatizacija objekata, jer će onda oni više da rade. Biće više zainteresovani za rad. Umesto da ih stavljate u poziciju da traže da im se plati mito, da budu korumpirani, vi ih podstičete da napornijim radom oni stiču viši prihod.

Dakle, trebalo bi da se vidi struktura bespravnih objekata. Oko 90% tih objekata je građeno iz potrebe, iz potrebe građana da obezbede krov nad glavom sebi i svojoj porodici, da prošire svoje stambene objekte, da im poboljšaju kvalitet itd.

Ima dosta poslovnih objekata. Izgradnja svakog poslovnog objekta povećava zaposlenost, povećava proizvodnju. Dakle, treba i to podsticati.

Ja vidim svaki dan kad prolazim kroz Zemun, znate, na privatnim parcelama ruše se stare kuće, podižu veće sa više spratova i ponosan sam na to. Nekako Zemun raste ko iz vode. Nije to mnogo spratova. Nekad su to četiri stana, šest do deset stanova. Verovatno je sve bez dozvole. Zašto bi nam to smetalo, ako su ti ljudi spremni da državi isplate sve dažbine? Samo treba pokazati dobru volju i ubrzati taj posao i nekada, kada je reč o legalizaciji, naknadnoj legalizaciji, dati im da to plate u određenim ratama. Ako duguju državi, može se deo objekta uzeti za državu, ali se ne može više nikome pretiti rušenjem.

Srušite Tomislavu Nikoliću, pa onda govorite o rušenju. Sramota je svakog državnog funkcionera, svakog člana Vlade, ako se bilo gde u Srbiji ruše stambeni objekti, a ne sruši se prethodno nešto što je apsolutno nedozvoljeno, a to su kuće Tomislava Nikolića na levoj obali Save u zaštićenom pojasu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje predsedniku Republiku, predsedniku Vlade i ministru inostranih poslova, zašto Republika Srbija nije preduzela mere odmazde, odnosno retorzije prema Republici Crnoj Gori, nakon što su u lažiranom krivičnom procesu osuđeno 11 državljana Srbije, zbog izmišljenog krivičnog dela, čak su osuđena i dvojica izmišljenih Rusa, koji uopšte ne postoje.

Cela javnost je mogla da prati to suđenje i da vide da nikakvih dokaza nema, da se proces vodio na osnovu lažnih svedoka, inače kriminalaca ucenjenih, kupljenih itd.

Postavlja se pitanje – šta Srbija može da uradi? Srbija bi, pre svega, trebala početi da otkazuje neke bilateralne međunarodne ugovore sa Crnom Gorom i to one koje su više u korist Crnoj Gori nego Srbiji, a takvih ima dosta.

Srbija bi hitno morala da povuče ambasadora iz Crne Gore, da otkaže gostoprimstvo crnogorskom ambasadoru u Beogradu i, ako to ništa ne pomogne, Srbija bi onda morala da uhapsi 11 crnogorskih državljana, obavezno crnogorske nacionalnosti, i da im sudi u Beogradu.

Zašto da im sudi? Za pokušaj puča. Nema dokaza, pa nisu ni oni imali dokaza. Mi ih osudimo, pa onda ponudimo razmenu. Nema drugog načina. Tako rade civilizovane države.

Drugo, mi Crnoj Gori možemo napraviti mnogo diplomatskih problema, a kad se budu hapsili crnogorski državljani, da se vodi računa da se hapse oni koji imaju određene funkcije u državnoj upravi, od predsednika opštine pa nadalje, pa da se uplaše i da ne dolaze u Srbiju.

Drugo, sve olakšice koje su imali srpski turisti za letovanje u Crnoj Gori, da se ukinu, jer Crna Gora nije prijateljska država sve dok ima ovakav režim Mila Đukanovića.

Crna Gora ne zaslužuje bilo kakve olakšice srpske Vlade, bilo kakvu pomoć na ekonomskom, diplomatskom, stručnom, tehničkom, naučnom planu, jer danas se u Crnoj Gori, najgore postupa sa pripadnicima srpske nacionalne manjine. Odavno je Crna Gora prevazišla postupke albanskih ili hrvatskih vlasti na tom planu.

Danas u Crnoj Gori ni jedan Srbin ne može da se zaposli u javnoj službi, ni u javnom preduzeću. Ko god se izjasni da je Srbin, on je praktično van zakona. Progone se srpske političke partije. Lideri tih partija se hapse i takođe sude zbog izmišljene krivice, režim Mila Đukanovića odavno je prešao u otvorenu diktaturu, a sramota bi bilo za demokratsku Srbiju da uopšte održava diplomatske odnose sa diktatorskim režimom u bilo kojoj zemlji sveta, pa i u Crnoj Gori.

Mi treba da obaveštavamo neprekidno svetsku javnost šta se sve dešava u Crnoj Gori i da zatražimo od nadležnih međunarodnih institucija da stanu u zaštitu ugrožene srpske nacionalne manjine.

U Crnoj Gori živi 30% deklarisanih Srba, a kad se uzmu u obzir i oni koji su uplašeni i naterani da se izjasne kao Crnogorci, verovatno ih ima više od 50%. Srpska nacionalna manjina je najugroženija u Crnoj Gori. Ni prema jednoj drugoj nacionalnoj manjini vlast se ne ponaša kao prema Srbima. To su sve razlozi da zaoštrimo do kraja naše odnose sa crnogorskim režimom.